Мали Радојица

Како је живео народ под турском влашћу?

За време турске владавине раја (народ)
највише је трепела. Турци су чинили
неправду напаћеном народу- одводили су
здраву мушку децу у Турску, тамо су их
школовали да буду ратници „јаничари“ који су
се после борили против свог народа, отимали
су од народа, правили зулум и чинили
неправду на сваком кораку. Народ није имао
коме да се жали. Отуда и народна изрека:
„Кадија те тужи, кадија ти суди.“ Ипак било је
храбрих појединаца који су устали против
Турака. Бранећи част и достојанство, а у жељи
да пруже отпор и да се освете за зла које су
Турци чинили, одлазили су у шуму и тамо,
удружени у чете, организовали су нападе на
турске силнике и отимаче. Такви јунаци
називани су ХАЈДУЦИМА.

Хајдуци су живели у такозваним хајдучким
дружинама у којима је владала солидарност и
узајамно уважавање. Они углавном нису
имали породице. Народни певач каже да је
хајдук онај: „ком је кућа-диванкабаница; мач
и пушка - и отац и мајка; два пиштоља - два
рођена брата...“. Харамбаша је предводио
хајдуке, а јатаци су били људи који су
хајдуцима помагали (они су хајдуке
обавештавали, помагали им и код њих су
хајдуци зимовали). Хајдуци нису смели
издати своје јатаке, али ни друге хајдуке, па
макар им Турци очи вадили, ломили руке,
ноге...

Два верска празника везана су за хајдуке.
Ђурђевдан (6. мај) и Митровдан (8. новембар).
Хајдуци су за Ђурђевдан напуштали своје
јатаке и одлазили у шуму да отпочну своје
хајдуковање, а на јесен су се враћали код
својих јатака и тамо проводили зиму. У
народу је због тога остала изрека: „Ђурђев
данак хајдучки састанак, Митров данак
хајдучки растанак.“ Хајдуковање је трајало
све до почетка 19. века када и почиње дизање
народа на устанак.

Хајдуци су, дакле, били: храбри, неустрашиви,
издржљиви, правични, несебични, истрајни,
вешти у војевању, сем Бога се никога нису
бојали.

Најпознатије песме о хајдуцима су: „Мали
Радојица“, Стари Вујадин“; „Старина Новак и
кнез Богосав“..



Мили Боже, чуда големога, Кад свануло и сунце грануло,
ја ли грми, ја л’ се земља тресе, а повика двадесет сужања:
ја се бије море о мраморје, „Бог т’ убио, ага Бећир-ага,
ја се бију на Попина виле? што доведе к нама Радојицу?
Нити грми, нит се земља тресе, Јер га синоћ објесио ниси,
ни се бије море о мраморје, већ се код нас ноћас преставио -
ни се бију на Попина виле; хоће ли нас поморити смрадом?”
већ пуцају на Задру топови, Отворише на тавници врата,
шенлук чини ага Бећир-ага, изнесоше пред тавницу Рада.
уватио Малог Радојицу, Онда вели ага Бећир-ага:
па га меће на дно у тавницу. „Нос’те, сужња, те га закопајте!”
У тавници двадесет сужања, Ал’ говори Бећир-агиница:
а сви плачу, један попијева, „Ев’, богами, ниј’ умро Раде,
те остало друштво разговара: ниј’ умро већ се ућутио -
„Не бојте се, браћо моја драга, налож’те му ватру на прсима,
еда Бог да каква гођ јунака хоће ли се помакнути, курва!”
који ће нас јунак избавити!” Ложе њему ватру на прсима,
А кад к њима Радојица дође, ал’ је Раде срца јуначкога -
сви у једно грло заплакаше, ни се миче, ни помиче Раде.
Радојицу љуто проклињаху: Опет вели Бећир-агиница:
„Радојица, допаднуо мука! „А, богами, ниј’ умро Раде,
И ми смо се и уздали у те ниј’ умро, већ се ућутио -
да ћеш ти нас кадгођ избавити, већ уват’те змију присојкињу,
ето и ти саде к нама дође - те турајте Раду у њедарца,
ко ли ће нас јунак избавити?” хоће ли се од ње уплашити,
Вели њима Мали Радојица: хоће ли се, курва, помакнути!”
„Не бојте се, браћо моја драга, Уватише змију присојкињу,
већ ујутру кад данак осване, па турају Раду у њедарца,
ви дозов’те агу Бећир-агу, ал’ је Раде срца јуначкога -
па му каж’те да ј’ умро Раде ни се миче, ни се од ње плаши!
не би ли ме ага закопао!” Опет вели Бећир-агиница:

„А, богами, ниј’ умро Раде, од свију је и већа и љепша,
ниј’ умро, већ се ућутио - љепотом је коло зачинила,
већ уват’те змију присојкињу, а висином коло надвисила -
те турајте Раду у њедарца, стоји звека на врату ђердана,
хоће ли се од ње уплашити, стоји шкрипа гаћа од сандала!
хоће ли се, курва, помакнути!” Кад је згледа Мали Радојица,
Уватише змију присојкињу, лијевијем оком прогледује,
па турају Раду у њедарца, деснијем се брком насмијава.
ал’ је Раде срца јуначкога - А кад вид’ла Хајкуна ђевојка,
ни се миче, ни се од ње плаши! она сними свилена јаглука,
Опет вели Бећир-агиница: њиме покри Рада по очима
„А, богами, ниј’ умро Раде, а да друге не виде ђевојке;
ниј’ умро, већ се ућутио - па је своме баби говорила:
већ узмите двадесет клинаца, „Јадан бабо, не гријеши душе,
удрите их под ноктове Раду, већ носите сужња, закопајте!”
хоће ли се помакнути, курва!” Онда вели Бећир-агиница:
И узеше двадесет клинаца, „Бре, немојте закопати курве,
ударају под ноктове* Раду; већ га бац’те у дебело море
и ту Раде тврда срца био - те наран’те рибе приморкиње
ни се миче, ни душицом дише. лијепијем хајдучкијем месом!”
Опет вели Бећир-агиница: Узе њега ага Бећир-ага,
„А, богами, ниј’ умро Раде, па га баци у дебело море.
ниј’ умро, већ се ућутио - Ал’ је Раде чудан пливач био!
сакупите кола ђевојака Далеко је Раде отпливао,
и пред њима лијепу Хајкуну, пак изиђе на бријегу мора,
хоће ли се насмијати на њу!” па повика из грла бијела:
Сакупише коло ђевојака „Јао, моји б’јели ситни зуби,
и пред њима лијепу Хајкуну. повад’те ми клинце из ноката!”
На Рада је коло наводила, И он сједе и ноге прекрсти,
преко Рада ногама играла. и повади двадесет клинаца,
А каква је, да је Бог убије, па их метну себи у њедарца.

Опет неће да мирује Раде. да испустим двадесет сужања.”
Кад је тавна ноћца настанула, Нађе Хајка од тавнице кључе,
иде двору аге Бећир-аге, он испусти двадесет сужања.
па постаја мало код пенџера. Опет јој је Раде говорио:
Истом ага за вечеру сио, „О Хајкуна, душо моја драга,
па с кадуном својом бесједио: дај ми нађи од ризнице кључе
„Моја кадо, моја вјерна љубо, да што мало од ашлука тражим -
ево има девет годин’ дана далеко ми ј’ дому путовати,
као ј’ отишо Раде у хајдуке, треба ми се путем понапити!”
да не могох сербес вечерати Отвори му сандук од тал’јера;
све од страха Малог Радојице - онда јој је Раде бесједио:
Богу вала кад га данас нема, „О Хајкуна, срце моје драго,
и кад њему хака главе дођох! што ће мени таке плочетине -
И оно ћу двадес’т објесити коња немам да с њима поткивам?
док ујутру бијел дан осване!” Отвори ми сандук од дуката!”
А то Раде и слуша и гледа, Он на друштво дукате дијели.
па у собу к њему улетио, Па увати Хајкуну ђевојку,
за вечером агу ухватио, одведе је у земљу Србију,
ухвати га за врат до рамена, Доведе је у бијелу цркву,
истрже му главу из рамена. Од Хајкуне гради Анђелију,
Па увати Бећир-агиницу, па је узе за вјерну љубовцу.
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док је пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила.
Њој говори Мали Радојица:
„Нека знадеш, Бећир-агинице,
да каква је мука од клинаца!”
Па ухвати Хајкуну ђевојку:
„О Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе

Књижевни род: ЕПИКА

Књижевна врста: епска песма хајдучког
тематског круга

Ове песме према Вуковој подели
спадају у песме средњих времена.

Песму „Мали Радојица“ Вук Караџић је
забележио од Гаје Балаћа из Лике.

Место радње: Попина поље- налази се
у Лици на планини Велебит и Задар

Време радње: период хајдуковања

Главни ликови: Мали Радојица,
Хајкуна—Анђелија (позитивни), Бећир-
ага, Бећирагиница, (негативни)

Тема: издржљивост и храброст Малог
Радојице

Интернационални мотив: ослобађање
јунака из тамнице

Мотиви: мучење, освета, лепота
(љубав)

Ово је ЕПСКА ДЕСЕТЕРАЧКА песма

(цезура иза 4. слога)

Композиција песме:

1. Бећир- ага приређује весеље

2. Мали Радојица у тамници са
осталим заробљеницима Бећир-аге

3. Мучење Малог Радојице (ватра на
прсима, змија присојкиња на
прсима, забијање клинова под
нокте, коло девојака (Хајкуна
девојка))

4. Освета Малог Радојице

5. Мали Радојица се жени Хајкуном

Особине Малог Радојице:
 издржљив
 храбар
 сналажљив
 способан
 осећајан
 заљубљив
 несебичан
 осветољубљив
 истрајан
 пожртвован
 досетљив
 слаб на девојачку лепоту

Мали Радојица је симбол отпора
према Турцима, симбол
издржљивости и младалачке
снаге.

Особине Бећирагинице и Особине Хајкуне:
Бећир-аге:  добра
 сурови  племенита
 осветољубиви
 зли  мудра
 немилосрдни
 безосећајни

 СТАЛНИ ЕПИТЕТИ (срца питање
јуначкога, бијело грло, т врда негација
срца...) потврдан одговор

 СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА (сам
почетак песме):

„Мили Боже, чуда големога,
ја ли грми, ја л’ се земља тресе,
ја се бије море о мраморје,
ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
уватио Малог Радојицу,
па га меће на дно у тавницу.“

 ГРАДАЦИЈА ( муке на које је
стављен Мали Радојица)

 АПОСТРОФА ( Мили Боже, чуда
великога...Не бојте се, браћо
моја драга..)

 ХИПЕРБОЛА ( све муке које
Раде издржава)

 ОНОМАТОПЕЈА (“стоји звека на
врату ђердана”)

 борба за достојанство, слободу и правду увек ће бити
присутна у човеку

 никада се не треба олако предавати судбини, увек треба
веровати у себе без обзира нс то колико је ситуација тешка

 хајдук мора имати снаге да издржи све муке и невоље,
увек спреман на жртву и на отпор.

 „На муци се познају јунаци“

На интернету покушајте да нађете стрип који је урађен
према народној песми „Мали Радојица“.