Орлови рано лете

Приредила: Татјана Врачар

Бранко Ћопић рођен је у селу Хашани у Босанској
крајини 1. јануара 1915, а преминуо у Београду,
26. марта 1984. године. Био je један од највећих
српских и југословенских књижевника. Основну
школу завршио је у родном месту, нижу
гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао
је у Бања Луци, Делницама и Сарајеву, те је
завршио у Карловцу. На Филозофском факултету
у Београду дипломирао је 1940. године на групи
за педагогију. Прву причу објавио је 1928. године,
а прву приповетку 1936. Његова дела су, између
осталих, превођена на енглески, немачки,
француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности Академије
наука и умјетности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство скоком са моста
Братство и јединство у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота. Иако се
говори да је скочио с моста данас се верује и у ту чињеницу да је убијен од тадашње
власти. Како год никада нећемо сазнати шта је права истина.
Бранко Ћопић је био плодан писац. Написао је више од 100 дела. Најпознатија су:
Јежева кућица, Доживљаји мачка Тоше, Магареће године, Доживљаји Николетине
Бурсаћа, Орлови рано лете, Башта сљезове боје...

У већини Ћопићевих дела доминирају приче из његовог детињства, из живота људи из Босанске
Крајине и Народноослободилачког рата. Ми смо до сада радили његова дела као што су
приповетке ―Поход на Мјесец‖ и ― Чудесна справа‖. У тим делима главни јунаци су његов дјед
Раде и стриц Ниџо. Занимљиво је то да је у свим својим делима Бранко описивао особе које је
добро познавао, а то су баш били његови најмилији, као и његови другови из детињства.
Описивао је све оно што се дешавало њему и његовим пријатељима. За време Другог светског
рата он је био у партизанима и највише прича потиче из тог периода. После Другог светског
рата писао је и сатиричне приче које су критиковале лоше ствари тадашње власти те због тога
креће хајка на њега. Ипак у већини његових дела доминира хумор. Тај хумор је део
менталитета његовог краја. Чак и када се нађу у најтежим животним ситуацијама његови јунаци
су ведрог духа и смеју се својој невољи.

Бранко испред своје родне куће у Хашанима Бранкова кућа данас



Орлови рано лете је роман из 1957. године који је један
од најчитанијих и најомиљенијих романа Бранка Ћопића.
Тај роман подељен је на два дела. Први део романа везан
је за период пре Другог светског рата, а други део говори о
самом почетку Другог светског рата.
Ова књига говори о Јованчету и његовој дружини коју чини
седам дечака, једна девојчица и један пас.
Књига обилује хумором, али и мотивима пријатељства,

поштења, части, храбрости, јунаштва...

Орлови рано лете

Бранко Ћопић (1915-1984)
Књижевни род: ЕПИКА
Књижевна врста: РОМАН
Место радње: Хашани, Босанска крајина—Прокин гај
Време радње: четрдесете године 20. века
Композиција: двочлана: 1. период пре рата – школски дани, логор;

2. период за време рата – одбрана села.
Ликови: Јованче, Стриц, Лазар Мачак, Ђока Потрк, Вањка Широки,
Николица с приколицом, Ник Ћулибрк, Луња, пољар Лијан,
учитељ Паприка, Николетина Бурсаћ...
Главни јунак: КОЛЕКТИВ-Јованчетова дружина
Тема: Немирно и бурно детињство дечака, њихово одрастање и
прерано сазревање.

По овом роману 1966. године снимљен је филм
који се у неким сегментима разликује од романа.
Филм је режирала Соја Јовановић, сценарио су
писали Соја Јовановић, Бранко Ћопић и Борислав
Михајловић Михиз.

Први део романа говори о безбрижном детињству дечака, њиховим догодовштинама,
безобразлуцима и школским несташлуцима.

Почетак првог дела: Роман почиње описом Прокиног гаја, места на којем се дешава
највећи део радње. У њему се налази гроб хајдука Јованчета и зараван Тепсија на коме су
деца највише боравила.

Заплет у првом делу настаје када на почетку школске године, у село Липово, дође нови
учитељ, мрк, зловољан, свадљив, непријатан који је по казни премештен овде. Тај учитељ
заменио је њихову драгу учитељицу Лану и био јој је сушта супротност. Стално их је тукао,
те су га због црвеног носа назвали Паприка. Да би избегли батине дечаци су побегли из
школе и као хајдуци се одметнули у шуму. На гробу хајдука Јованчета заклињу се на верност
и строго чување тајне о месту састајања и логору Тепсија. Прво девојчица Луња, па пољар
Лијан и на крају родитељи и родбина открили су логор дечака. Када се сазнало да деца имају
логор у шуми сви су кренули у потрагу за њима, али их је од казне спасио Николетина
Бурсаћ, сеоски делија.

Завршетак првог дела: Након свих дешавања дечаци су успели у својој намери и учитељ
Паприка је протеран из села, а вратила се учитељица Лана. Почела је зима, дечаци су у
школским клупама и ишчекују пролеће. Иако у целој Европи већ бесни рат, они су још увек
весели, безбрижни и несвесни онога што се спрема.

У другом делу романа говори се о прераном одрастању дечака. На себе су преузели
дужности који надмашују њихове године и животно искуство.

Други део романа: почиње вешћу да је почео рат и да је Београд бомбардован. Датум је 6.
април 1941. године. Непријатељ је напао отаџбину наших дечака, а њихов спасилац
Николетина Бурсаћ отишао је у рат. Писац о томе каже следеће: ―Тог тренутка престало је оно
право, безбрижно детињство ђачког харамбаше Јованчета. Настало је једно друго детињство,
опрљено мразом рата, дјечаштво бунтовника, некадашњег вође одметника из Прокиног гаја.‖

Заплет другог дела: Наши дечаци се поново активирају у жељи да помогну у одбрани свога
села. Паљењем ватре, димним сигналима и другим начинима упозоравали су сељане на
долазак непријатеља. Њихов Прокин гај сада је постао партизанска радионица.

Крај романа: У рат одлази цела Јованчетова дружина, договоривши се да се после рата састану
на свом старом месту. ―Нека буде онако како сте се договорили на последњем састанку у Гају:
они који остану живи састаће се опет једног дана у Прокином гају, наложиће ватру у логору
Тепсија и око ње ће причати о онима који се нису вратили. Причаће дуго и с љубављу, али
само лијепе ствари.‖ Јунаци овог дела били су још деца, а понашали су се као одрасли људи.
Били су попут орлова који су прерано полетели и кренули у сусрет животу који је био пун
неизвесности.

Јованче, Стриц, Лазар Мачак, Ђоко Потрк,
Николица с приколицом, Ник Ћулибрк,
Иван Поповић Вањка, Луња и Жуја.

Ово је неустрашива дружина која нам
кроз роман показује шта је другарство,
пријатељство, поштење, част, храброст,
јунаштво....

Јованче је постао харамбаша хадучке дружине јер је био најцењенији и најодлучнији од свих.

Први је побегао кроз прозор од учитеља Паприке. Био је бистроуман, достојанствен, паметан,
брижан, поносан, сналажљив, храбар, одлучан, предузимљив, пре времена сазрео...

Стриц—његово право име је Стево, али су га звали Стриц јер је био највиши у разреду. Био је

сироче, без оца и мајке. За његов лик највише се везује хумор у роману. Носи гардеробу свог ситног
стрица и све му је мало. Најпрепознатљивији је по свом сламнатом шеширу на коме је писало
―Ништа нема да те брине, од овога пацов гине‖. Храбар је, одлучан, одан и смео дечак. Своју
храброст и неустрашивост доказао је више пута: када је потпуно сам провео ноћ у шуми, када је
ишао да обавести Николетину, када усташе пуцају на њега... Он има једну слабу тачку– то је његова
комшиница Луња која га свуда прати. За њу и његова осећања сви су знали, па су га задиркивали, а
он би при помену њеног имена јако поцрвенео и збунио се.

Ђоко Потрк назван је тако јер је све радио у трку. Он је песник дружине. Има улогу народног

певача. Писао је стихове о учитељу, колиби, куји Жуји...

Лазар Мачак—мали, пргав дечак, спреман да се свађа, али само ако га неко наљути, не боји

се никога. Другари га воле јер је весео, окретан, велики мајстор који свашта може да направи.

Иван Поповић Вањка— Његов отац је за време Првог светског рата био заробљен у

Русији и тамо се оженио Рускињом. Плавокос је и крупан те су га звали Вањка Широки.

Ник Ћулибрк—отац му је радио у Америци као рудар и фармер те је повремено користио

англицизме као што су ―бојсови‖, ―хело‖.. Носио је плаве панталоне и каубојски шешир.

Николица је био најмлађи члан ове дружине. Својеглав, љут и црн као Арапин. Увек је уз њега

ишла куја Жуја те су га прозвали Николица с приколицом.

Луња је једина девојчица у роману. Тиха је,

ћутљива десетогодишња девојчица, великих
мирних очију. Увек се некуд креће, нешто тражи,
испитује, проверава те отуда име Луња. Појави се
тамо где се нико не нада. Она је ненаметљива, али
упорно је пратила дечаке. Посматрала је шта
раде и како се играју, проналазила их је у
рибарењу око реке, у крађи лубеница, у потрази за
птичијим гнездима... Викали су на њу, претили јој
чак и камењем, али она би се склонила само на
кратко време. Она је дечацима крпила кошуље,
чарапе, капе, пришивала им дугмад и бринула о
свему. Била је топла, блага, умилна, љупка, пажљива, друштвена, пуна љубави, добра, ведра, одлучна и
изузетно храбра (сцена са Паприком када руши све око себе; постала је извиђач и заједно са пољаром
Лијаном постала је прави обавештајац).

Пољар Лијан -кривоноги чичица лисичијег лица,

лукавог погледа, воли да попије, стално хода и јури децу, али
их не презире, чак и личи на велико дете. Готово да је
подетињио јурећи децу и желећи да их надмудри. На крају
видимо да је на њиховој страни, сажаљева их, воли их...

Николетина Бурсаћ— необично јак момак који се

заштитнички односио према сеоској деци. Волео их је и био попустљив
према њиховим несташлуцима. Нежан је и осећајан, али и изразито
храбар момак. Чим је непријатељ напао његову земљу међу првима је
отишао у рат, Он је један од омиљених Ћопићевих јунака који се
појављује у многим његовим делима. Тај Николетина је заправо његов
рођени стриц.

О Николетини је писао у књигама ―Доживљаји Николетине
Бурсаћа‖, ―Башта сљезове боје‖, ―Поход на Бихаћ‖...

ПОРУКА ДЕЛА

Прерано суочавање са суровошћу и неправдом, али и
прерано одрастање орлића који су морали напустити
своје гнездо.

Надам се да сте уживали читајући овај прелепи роман пун догодовштина!