Исидора Секулић

Исидора Секулић рођена је 1877. године у бачком селу

Мошорин крај Титела, тадашњој Аустроугарској. Била је српска
књижевница, академик и прва жена члан Српске академије науке и
уметности. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду.
Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска
препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је
као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897.
до 1909. године. После тога радила је у Шапцу (1909-
1912) и Београду. Докторирала је 1922. године и била је први
председник Удружења писаца Србије.

Била је једна од најобразованијих и најумнијих Српкиња свога времена. Познавала је више језика
(полиглота) и занимале су је разне културе које је проучавала. Исидора Секулић је као писац,
преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог
уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку
Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви
Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.

Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара
1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла
је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.

У пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво
књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Писала је есеје, романе, путописе, приповетке...

Дела: Кроника паланачког гробља, Писма из Норвешке, Сапутници, Ђакон Богородичине цркве, Записи,
Записи о моме народу, Аналитички тренуци и теме, Његошу књига дубоке оданости, Говор и језик,

културна смотра народа...

Исидора Секулић била је позната по писању есеја. Знате ли шта је есеј?

Есеј или оглед је краћи прозни текст у којем аутор размишља о неком

питању или теми. Тема може бити из литературе (нпр. како настаје песма),
уметности (нпр. о бојама на некој слици), али и из свакодневног живота.. Писац
есеја даје своје виђење теме, тј. износи свој субјективан став. Есеј је прожет
осећањима онога који пише и због тога нимало није лако написати добар есеј.

Исидора је била једна од најуспелијих
есејисткиња. Есеј који ми данас обрађујемо
говори о њеном виђењу напретка једне
културе. Она се у овом есеју пита шта свако
од нас може да учини за опште добро народа
и средине којој припада. Есеј “Ми и
стварност” написала је 1911. године док је
радила као професор у Шапцу.

Овај есеј настао je 1911. године. Било је то време када је наш народ пролазио кроз убрзани
развој у многим областима, а целокупно стање у друштву подстакло је ауторку да искаже
своја размишљања и запажања.





Шта мислите на кога се односи ово МИ у наслову есеја?
Наравно, односи на нас, Србе! Јасно је да је реч и о нама у Србији, али и о
свим Србима, гдегод да су. Есеј има дубину о којој ваља детаљно
размислити,

Какви смо то ми Срби према
Исидорином мишљењу?

 У стварност не верујемо и не волимо је.
 Силу мисли трошимо на расправљање,

неспоразуме и несугласице.
 У мислима умемо бити стварни, а у

делима не.
 Гдегод нас је, свугде тешко живимо.
 Бранили се ми или не бранили увек зло

пролазимо.

Шта би требало да схватимо:
 Нама је (...) потребан један нарочити морал и

нарочити принципи и појмови о раду и љубави
појединаца према народној ствари. Тај морал би
трбало да је директна последица љубави према
свему човечанству;
 И човек и магаре су мудрији него човек сам;
нико није на одмет кад је реч о раду за сав народ.
 Замора и колебања, наравно, мора бити, у
путевима и правцима морамо грешити (...) Сабран
мора човек бити и испитати мора оно место на
коме је клизнуо и пао.
 Љубав према раду за опште добро треба да
постане код нас (..) не уверење него вера.
 Али ми треба једаред да почнемо сневати сан
који ће се и остварити (...).

Да би боље разумели Исидорин есеј размислите и пробајте да одговорите на
следећа питања:
1. Објасни да смо ми народ који не верује у стварност и не воли је.
2. Мислиш ли и ти да наши људи раде за опште добро само из дужности.
3. Шта мислиш о томе да Срби живе тешко гдегод да су.
4. Размисли о значењу ауторкиног исказа „сви ми живимо у кући која гори“.
5. Шта за тебе представља морал и дужност?
6. Како схваташ ауторкин исказ „за народ радити, то је друмове орати“?
7. Шта ти подразумеваш под српском неслогом?
8. Протумачи разлику између уверења и вере.
9. Слажеш ли се и ти са Исидориним ставовима?