CELICNE PECINE - Isak Asimov

1. RAZGOVOR SA POLICIJSKIM KOMESAROM Elija Bejli upravo je stigao do svog stola, kad postade svestan robota Semija koji ga je posmatrao s iščekivanjem. Stroge crte njegovog dugačkog lica otvrdnuše još više. "Šta želiš?" "Gazda te očekuje, Elija. Odmah. Čim se pojaviš." "U redu." Robot Semi stajao je i dalje, bez izraza. Bejli reče: "Kazao sam ti, u redu. Odlazi!" R. Semi okrenu se na peti i ode svojim poslom. Bejli se razdraženo upita zbog čega te poslove ne bi mogao obavljati čovek. Zastao je da ispita sadržinu svoje duvankese, računajući u sebi. Sa dva punjenja dnevno s ovim što ima moći će izdržati do naredne raspodele. Izišao je zatim iz svoje ogradice (dodelili su mu ograđeni ugao pre dve godine) i prošao celom dužinom zajedničke sobe. Kad ga ugleda, Simpson podiže pogled sa svog 'živinog jezerca'. "Gazda želi da te vidi, Elija." "Znam. R. Semi mi je rekao." Gusto šifrovana traka izlazila je iz "živinog jezerca", dok je taj mali instrument pretraživao svoje "sećanje", da bi našao tražene podatke smeštene u majušnom vibracionom tkanju blistave živine površine. "Udario bih R. Semija nogom u zadnjicu, kad se ne bih plašio da ću slomiti nogu", reče Sim. "Video sam Vinsa Bereta, pre neki dan." "Zar?" "Tražio je da se vrati na posao. Na svoj posao, ili na bilo kakav drugi u našem Odseku. Jadni momak očajan je, ali šta sam mu ja mogao reći. R. Semi obavlja njegov posao, i to je sve. Momak sada radi na isporukama na farmi hmelja. Bio je to bistar dečko. Svi su ga voleli." Bejli slegnu ramenima i reče, nešto ukočenije nego što je nameravo ili osećao: "Svi prolazimo kroz nešto slično." Šef je imao pravo na posebnu kancelariju. Na zamućenom staklu stajalo je DŽULIJUS ENDERBI. Lepa slova. Pažljivo ucrtana u staklo. Ispod njih je pisalo: POLICIJSKI KOMESAR, GRAD NJUJORK. Bejli uđe i reče: "Želeli ste da me vidite, komesare?"

Enderbi diže pogled. Nosio je naočare, budući da je imao osetljive oči i nije mogao podneti uobičajena kontaktna sočiva. Tek kada bi se čovek navikao na izgled naočara, mogao je uočiti i ostatak njegovog lica, koje se nije odlikovalo ničim naročitim. Bejli je bio duboko uveren da je komesar nosio naočare zbog posebnosti koje su one davala njegovom izgledu i sumnjao je da su mu oči uopšte bile tako osetljive kako se mislilo. Komesar je zaista izgledao uznemireno. Istezao je rukave košulje, naslanjao se na stolice i konačno rekao, ponešto suviše srdačno: "Sedi, Elija. Sedi." Bejli je ukočeno seo i čekao. Enderbi reče: "Kako je Džesi? A dečko?" "Dobro", reče Bejli, suvo. "Sasvim dobro. A tvoja porodica?" "Dobro", ponovi Enderbi kao odjek. "Sasvim dobro." Bio je to bedan početak. Bejli pomisli: nešto nije u redu s njegovim licem. Naglas, on reče: "Komesare, voleo bih da ne šalješ R. Semija po mene." "Pa, ti dobro znaš šta ja mislim o tome, Elija. Ali njega su ovde namestili i ja ga moram za nešto upotrebiti." "Neprijatno mi je to, komesare. Kaže mi da me tražiš, a onda ostane samo da stoji kraj mene. Znaš šta mislim. Moram mu reći da ode, ili naprosto ostaje tako da stoji." "Oh, Elija, to je moja greška. Naredio sam mu da odnese poruku, ali sam zaboravio da mu izričito kažem da se vrati svom poslu kad završi." Bejli uzdahnu. Sitne bore oko njegovih izrazito smeđih očiju postadoše još upadljivije. "U svakom slučaju, želeo sam da ti kažem." "U redu, Elija", reče komesar, "ali nije jednostavna stvar u pitanju." Ustao je, okrenuo se i otišao do zida iza svog pisaćeg stola. Dodirnuo je neki na izgled nevažni prekidač i deo zida namah postade proziran. Bejli zatrepta očima pred neočekivanim prodorom sivkaste svetlosti. Komesar se nasmeši. "Ovo su mi naročito napravili prošle godine, Elija. Mislim da ti to još nisam pokazao. Priđi i baci pogled. U stara vremena sve su sobe imale ovakve stvari. Zvali su ih "prozori." Da li si to znao?" Bejli je to znao veoma dobro, jer je na ekranu video mnoge istorijske romane. "Čuo sam za njih", reče. "Priđi." Bejli je na trenutak oklevao, ali ipak učini kako mu beše rečeno. Kao da je bilo nečeg nepristojnog u tome da se privatnost sobe tako izlaže spoljnom

svetu. Katkada je komesar svoju naklonost prema medijevalizmu zaista terao do prilično glupe krajnosti. Kao što su, recimo, naočare, mislio je Bejli. U tom je bila stvar! Zbog toga je izgledao neprikladno! Bejli reče: "Oprostite, komesare, ali kao da imate nove naočare, zar ne?" Komesar se upilju u njega, blago iznenađen, skine naočare, pogleda u njih, a zatim u Bejlija. Bez naočara, njegovo okruglo lice izgledalo je još okruglije, a brada nešto izrazitija. Izgledao je, takođe, nekako izgubljen, jer nije mogao zaustaviti oči na određenoj tački. Rekao je samo: "Da." Vratio je naočare na nos, a zatim dodao istinski gnevno: "Stare sam slomio pre tri dana. Tamo - ovamo, tek nisam uspeo da nove nabavim sve do jutros. Elija, protekla tri dana bila su mi kao pakao." "Zbog naočara?" "I zbog drugih stvari. Stići ćemo i na to." On se okrenu prozoru i Bejli učini isto. S blagim zaprepašćenjem, Bejli shvati da pada kiša. Za trenutak, potpuno se izgubio u prizoru vode koja je tekla s neba, dok je komesar zračio nekom vrstom ponosa, kao da je taj fenomen delo njegovih vlastitih ruku. "Već treći put ovog meseca kako posmatram kišu. Lep prizor, zar ne?" I protiv svoje volje, Bejli je morao priznati da je prizor ostavio na njega utisak. U svojoj četrdeset drugoj godini retko je kad video kišu, ili, pravo govoreći, bilo kakav prirodni fenomen. Rekao je: "Čini mi se uvek rasipno što tolika voda pada na grad. Trebalo bi je ograničiti samo na rezervoare." "Elija", reče komesar, "ti si modernista. U tome je tvoj problem. U srednjevekovno doba ljudi su živeli na otvorenom. Ne mislim samo na farmama. Čak i u gradovima. I u samom Njujorku. Kad je padala kiša, nisu to smatrali rasipanjem. Radovali su se. Živeli su u prisnosti s prirodom. To je zdravije i bolje. Sve nevolje modernog života usledile su stoga što se čovek odvojio od prirode. Pročitaj jednom nešto o Stoleću uglja." Bejli je već čitao o tome. Čuo je kako se mnogi ljudi žale na pronalazak atomskog pogona. I sam se žalio, kad mu nešto ne bi pošlo od ruke ili kad bi se osetio umorno. Takva jadikovanja ugrađeni su ventil ljudske prirode. Nekad, u Stoleću uglja, ljudi su se tužili zbog pronalaska parne mašine. U jednom od Šekspirovih komada, neko lice kukumavčilo je zbog pronalaska

baruta. Kroz hiljadu godina ljudi će jadikovati i zbog pronalaska pozitronskog mozga. Do đavola s tim. Rekao je mrko: "Služaj, Džulijuse." (Nije bio njegov običaj da se tokom radnih časova intimno obraća komesaru, koliko god da je sam komesar bio prema njemu ljubazan. Ipak, činilo mu se da je ovo trenutak za nešto naročito). "Čuj, Džulijuse, govoriš o svemu i svačemu samo ne o onome zbog čega si me pozvao. To me brine. Šta je posredi?" Komesar reče: "Doći ću i na to, Elija. Pusti me da to učinim na svoj način. U pitanju je... u nevolji smo." "Naravno. Ko nije u neprilici na ovoj planeti? Opet nešto s robotima?" "Na izvestan način, da. Stojim ovde i razmišljam koliko još nevolja ovaj stari svet može podneti. Kada sam stavio ovaj prozor, nisam samo mislio da ću imati prilike da ponekad pogledam nebo. Želeo sam da gledam i ovaj Grad. Gledam ga i pitam se šta će biti od njega u idućem Stoleću." Bejli oseti izvesnu odbojnost prema komesarovoj sentimentalnosti, ali zateče sebe samog kako opčinjeno zuri u prizor koji se pred njim pružao. Iako zamagljen, Grad je izgledao vrlo upečatljivo. Policijski Odsek nalazio se na gornjim spratovima Gradske većnice, a Gradska većnica bila je vrlo visoka. Sa komesarovog prozora videli su se vrhovi drugih, nižih tornjeva. Izgledali su kao brojni prsti, uprti prema gore. Zidovi tornjeva bili su potpuno glatki, gotovo bezlični. Bile su to spoljnje ljuske ljudskih košnica. "Pomalo mi je i žao što pada kiša", reče komesar. "Ne možemo da vidimo Grad Svemiraca." Bejli pogleda prema zapadu. Zaista se ništa nije videlo. Obzorje se zatvorilo. Kule Njujorka gubile su se u magli i nestajele u bezizražajnom sivilu. "Znam kako izgleda Grad Svemiraca", reče Bejli. "Sviđa mi se izgled odavde", reče komesar. "Mogli bismo ga videti u udolini između dva sektora Brunsvika. Niske zgrade šire se unaokolo. U tome je razlika između nas i Svemiraca. Mi se penjemo u visinu i sabijamo se u velike grupe. Kod njih, međutim, svaka porodica ima svoju vlastitu kuću. Jedna porodica - jedna kuća. A između svake kuće - prazan prostor. Da li si ikada razgovarao s nekim od Svemiraca, Elija?" "Nekoliko puta. Baš pre mesec dana razgovarao sam s jednim, upravo ovde, preko tvog televizofona", reče Bejli strpljivo. "Da, sećam se. U stvari, samo filosofiram. Mi i oni. Dva različita načina

života." Bejli oseti kako mu se stomak grči. Što je komesarov put bio zaobilazniji, veći su izgledi bili da zaključak bude tegobniji. Bejli reče: "U redu, ali što te to toliko iznenađuje? Ne možeš prostrti osam milijardi ljudi preko celog globusa, u malim kućama. Na svojim svetovima oni imaju dovoljno prostora i pustimo ih zato da žive kako žive." Komesar priđe stolici i sede. Njegove su oči bez treptanja gledale Bejlija, sužene pomalo usled konkavnih sočiva naočara. Rekao je: "Nisu svi tako trpeljivi prema razlikama u kulturi. Ni među nama, ni među Svemircima." "U redu. Pa onda?" "Pre tri dana umro je jedan Svemirac." Eto, počinje. Uglovi Bejlijevih tankih usana malo se uzdigoše, ali se na njegovom izduženom tužnom licu ne primeti nikakva razlika. Rekao je: "Zlo. Neka zaraza, nadam se. Neki virus. Možda prehlada." Komesar ga smeteno pogleda: "O čemu govoriš?" Bejli se nije trudio da objasni. Pomnost kojom su Svemirci istrebili iz svog društva svaku bolest bila je svima dobro poznata. Briga s kojom su, koliko god je to bilo moguće, izbegavali dodir sa svakim kliconošom sa Zemlje bila je još poznatija. Ali komesar kao da nije zapazio sarkazam. Bejli reče: "Samo pričam. Od čega je umro?" Okrenuo se prema prozoru. Komesar reče: "Umro je od toga što je neko pucao u njega radiorevolverom." Bejli oseti kako mu se leđa koče. On reče, ne okrećući se: "O čemu to govoriš?" "Govorim o ubistvu", uzvrati komesar blago. "Ti si detektiv. Znaš šta je ubistvo." Bejli se okrenu. "Ali ubistvo Svemirca! Pre tri dana?" "Da." "Ali, ko je to učino? I kako?" "Svemirci kažu da je bio neki Zemljanin." "Nemoguće." "Zašto da ne? Ti ne voliš Svemirce. Ni ja ih ne volim. Ko ih voli na Zemlji? Neko ko ih nije voleo malo je u tome preterao, to je sve." "Razume se, ali..." "Zar nije bio požar u fabrikama u Los Anđelesu? Čuo si za uništavanje robota u Berlinu. Znaš za nerede u Šangaju." "U redu, znam."

"Sve to pokazuje da nezadovoljstvo raste. Možda je sve to delo neke organizacije." Bejli reče: "Komesare, ne shvatam sasvim. Ne iskušavaš li me možda zbog nečega?" "Šta?" Komesar je izgledao istinski pometen. Bejli ga prodorno osmotri. "Pre tri dana ubijen je jedan Svemirac i njegovi misle da je ubica Zemljanin. Sve dosad", kuckao je prstom po stolu, "ništa još nije ustanovljeno. Je li tako? Komesare, to je zaista neverovatno. Za ime Boga, komesare, da se to zaista dogodilo, Njujork bi bio zbrisan s lica ove planete. Komesar je zatresao glavom. "Nije sve tako jednostavno. Slušaj, Elija, nisam bio ovde tri dana. Bio sam na sednici s gradonačelnikom. Bio sam i u gradu Svemiraca. Bio sam čak i u Vašingtonu, na razgovoru sa Zemaljskim biroom za isleđivanje." "Zar? I šta oni tamo kažu." "Kažu da je to naša stvar. Dogodila se unutar gradskih međa. Grad Svemiraca spada u nadležnost Njujorka." "Ali, s eksteritorijalnim pravima." "Znam. Doći ćemo i na to." Komesar je spustio oči pred Bejlijevim oštrim pogledom. Izgledalo je kao da je odjednom došao u podređen položaj prema Bejliju, a Bejli se i vladao kao da je zaista tako. "Svemirci mogu i sami voditi istragu", primeti Bejli. "Samo časak, Elija", zamoli ga komesar. "Nemoj me požurivati. Ja samo želim da o tome porazgovaramo kao dobri prijatelji. Želeo sam da znaš i u kakvom sam položaju. Bio sam tamo kada je vest stigla. Imao sam zakazan sastanak s njim - s Rojem Nemenuhom Sartonom." "On je žrtva?" "On", zastenja komesar. "Da sam stigao samo pet minuta ranije, ja sam naleteo bih na telo. Kakav bi to bio šok! Kako bilo da bilo, delo je strašno, brutalno. Izišli su mi u susret i rekli mi. Tako je počela moja trodnevna mora, Elija. Povrh svega, nisam mogao dobro da vidim, i danima nisam imao vremena da nabavim nove naočare. Barem to se neće više ponoviti. Naručio sam tri para." Bejli je predočio sebi sliku događaja. Mogao je videti visoke, privlačne prilike Svemiraca, kako pristupaju komesaru s vešću o ubistvu i kako mu je saopštavaju na svoj neskriveni, bezosećajni način. Džulijus je sigurno skinuo naočare i brisao ih u uzbuđenju. Neizbežno, pod udarcem događaja,

on ih je ispustio, a zatim pogledao krhotine, dok su mu meke, pune usne podrhtavale. Bejli je bio potpuno siguran da je, barem pet minuta, komesar bio mnogo uznemireniji zbog svojih slomljenih naočara nego zbog samog ubistva. Komesar nastavi: "Nalazim se u đavolskoj situaciji. Kao što si rekao, Svemirci imaju eksteritorijalna prava. Mogu tražiti da sami vode istragu, šaljući svojoj vladi izveštaje kakve god žele. Spoljnji svetovi mogli bi to iskoristiti kao izgovor za još višu procenu o naknadi štete. Znaš dobro kako bi to delovalo na žitelje Zemlje." "Za Belu kuću bilo bi ravno političkom samoubistvu kada bi pristali da plate." "A opet, bilo bi samoubistvo, samo drugačije, ukoliko ne bi platili." Ne treba da mi opisuješ celu sliku. Znam i sam", uzvrati Bejli. Bio je još dete kada su blistave svemirske krstarice sa Spoljnjih svetova poslednji put dovele vojnike u Vašington, Njujork i Moskvu, da uberu ono što su smatrali svojim. "Eto, vidiš. Platili ili ne platili, u sosu smo. Jedini nam je izlaz da sami pronađemo ubicu i da ga predamo Svemircima. Sve je na nama." "Zašto ne bismo slučaj prepustili Zemaljskom birou za isleđivanje? Iako je to, pravo gledano, u našoj nadležnosti, u pitanju su i međuplanetni odnosi..." "Zemaljski biro za isleđivanje neće ni da mrdne. Stvar je vruća i potpuno na našim leđima." Za trenutak, komesar podiže glavu i ošto osmotri svog potčinjenog. "A to nije dobro, Elija. Svi imamo velike izglede da ostanemo bez posla." Bejli reče: "Da nas sve smene? Gluposti. Nema stručnih ljudi koji bi mogli obavljati naš posao." "Roboti", reče komesar, "Oni postoje." "Šta?" "Robot Sejmi je samo početak. On radi ono što mu se naredi. Drugi roboti patroliraju na pokretnim trotoarima. Prokletstvo! Poznajem Svemirce bolje nego ti i znam šta rade. Postoje roboti koji mogu obavljati i tvoj i moj posao. Jednostavno, bićemo uklonjeni, otpušteni. Nemoj misliti da nije tako. A u našim godinama spasti na berzu rada." Bejli muklo reče: "Dobro, dobro." Komesar je izgledao potišteno. "Žao mi je, Elija." Bejli klimnu, pokušavajući da odagna misli o svom ocu. Komesar je,

naravno, znao šta se s njim dogodilo. Bejli reče: "Kad se počelo govoriti o tim zamenama?" "Slušaj, Elija, ti si zbilja naivan. Govori se čitavo vreme. Već gotovo dvadeset pet godina, sve otkako su Svemirci došli. To ti je poznato. Sve sad samo prelazi na viši stepen, u tome je stvar. Ako zabrljamo ovaj slučaj, napravili smo veliki i dugačak korak prema onom trenutku kad možemo prestati da na blagajni tražimo markice za penziju. S druge strane, Elija, ako uspemo, mogli bismo taj trenutak odložiti do daleke budućnosti. A to bi naročito za tebe bilo veoma zgodno." "Za mene?" upita Bejli. "Ti ćeš biti detektiv koji će raditi na ovom slučaju, Elija." "Previsoko za mene, komesare. Ja sam samo C-5." "Zar ne bi želeo da postaneš C-6?" Ne bi želeo? Bejli je znao kakve povlastice C-6 nosi. Sedište na ekspresnoj traci za vreme večernje gužve, a ne samo između deset i četiri. Zatim, bio bi mu dostupan i veći izbor u kuhinjama Odseka. Možda bi čak imao izglede za bolji stan i racionisanu kartu za Solariju, gde bi se Džesi mogla sunčati. "Razume se", reče. Želeo bih. A ko ne bi? Ali šta će se dogoditi ako ne uspem da rešim slučaj?" "Zašto ga ne bi rešio, Elija", upita komesar. "Sposoban si. Jedan od najboljih detektiva koje imamo." "Ali u Odseku ima pola tuceta ljudi sa višim činom od mog. Zašto njih preskačeš?" Bejli ne nastavi glasno, ali je njegovo držanje govorilo da dobro zna da komesar ne čini ništa mimo propisa, osim ukoliko posredi zaista nije neobično hitan i izvanredan slučaj. Komesar preksrti ruke. "Iz dva razloga. Za mene, Elija, ti nisi samo detektiv. Mi smo i prijatelji. Nisam zaboravio da smo pohađali isti koledž. Katkada ti se može činiti da sam i zaboravio, ali za to je kriva razlika u činovima. Ja sam komesar, a ti znaš šta to znači. Ali i dalje sam tvoj prijatelj, a za pravog čoveka ovo je vrhunska prilika. Hteo bih da preuzmeš slučaj." "To je prvi razlog", reče Bejli bez topline. "Drugi razlog je taj što mislim da si mi prijatelj. Potrebna mi je usluga." "Kakva usluga"? "Želeo bih da na ovom poslu uzmeš kao partnera jednog Svemirca. To je bio uslov koji su Svemirci postavili. Pristali su da ne podnose izveštaj o

ubistvu; pristali su takođe da istraga bude u našim rukama. Zauzvrat, traže da jedan od njihovih agenata radi na tom slučaju, po svim linijama." "Zvuči kao da nam ne veruju previše." "Nadam se da shvataš njihovo stanovište. Ukoliko stvari krenu kako ne treba, dobar broj njih imaće neprilika sa vlastitom vladom. Moramo im dopustiti da sumnjaju, Elija. Voljan sam da verujem da su zaista iskreni." "Siguran sam da jesu, komesare. U tome i jeste nevolja s njima." Komesar ga pogleda belo, a zatim nastavi: "Dakle, pristaješ da uzmeš Svemirca kao partnera?" "Je li to usluga na koju si mislio?" "Da. Tražim od tebe da preuzmeš slučaj pod svim uslovima koje su postavili Svemirci." "Uzeću Svemirca kao partnera, komesare." "Hvala, Elija. Samo, znaš, on će morati da živi s tobom." "Hej, čekaj malo." "Znam. Znam. Ali ti imaš prostoran stan, Elija. Tri sobe. Samo jedno dete. Možeš ga nekako smestiti. Neće ti smetati. Neće uopšte. Pored toga, tako je neophodno." "Džesi se to neće dopasti. U to sam siguran." "Reci Džesi", komesar je bio iskren, do te mere iskren da se činilo kao da će njegove oči probiti rupe kroz staklena sočiva naočara, "da ću ja, ako ti na to pristaneš, učiniti sve što budem mogao da ti povisim čin. C-7, Elija, C-7!" "Slažem se, komesare. Dogovoreno." Bejli se napola diže sa stolice, pogleda Enderbijevo lice i ponovo sede. "Postoji još nešto?" Komesar sporo klimnu. "Još jedna stvar." "A to je?" "Ime tvog partnera." "Zbog čega bi mi ime moglo smetati?" "Svemirci", reče komesar, "imaju svoje vlastite hirove. Partner koga oni šalju nije... nije..." Bejlijeve oči širom se otvoriše. "Čekaj malo!" "Moraš, Elija. Moraš. Nema drugog izlaza." "Da bude u mom stanu? Takva stvar?" "Molim te kao prijatelja." "Ne! Ne!" "Elija, u ovoj stvari nemam ni u koga drugog poverenja. Zar ti to moram

posebno objašnjavati? Moramo sarađivati s Svemircima. Moramo uspeti, ukoliko želimo da njihove brodove zadržimo na pristojnom rastojanju od Zemlje. Ali ne možemo uspeti ukoliko budemo radili na neki od starih načina. Tvoj partner biće jedan od njihovih robota. Ako on reši slučaj, i ako bude izvestio da smo nesposobni, zaglavili smo. Mi, kao Odsek. Shvataš to, zar ne? Vodićeš vrlo delikatan slučaj. Moraš raditi s njim, ali nastojati da ti rešiš slučaj, a ne on. Shvataš?" "Misliš, da sarađujem s njima sto posto, a da mu na prvoj krivini prerežem grlo? Da ga lupkam nožem u slabine čitavo vreme? "Šta nam drugo preostaje? Nema drugog izlaza." Elija Bjeli stajao je neodlučno. "Ne znam šta će Džesi reći na sve ovo." "Ako želiš, ja ću porazgovarati s njom." "Ne, komesare." Duboko je uzdahnuo. "Kako se zove moj partner?" "R. Denil Olivav." Bejli tužno reče: "Nije vreme za eufemizme, komesare. Preuzimam posao. Pa, onda, upotrebljavajmo njegovo puno ime. Robot Denil Olivav."

2. ŠETNJA EKSPRESNOM TRAKOM Na ekspresnoj traci vladala je uobičajena, potpuno normalna gužva. Na nižem spratu oni koji moraju stajati, a na gornjem oni koji imaju dozvole za sedišta. Neprekidni niz ljudi izlazio je iz ekspresa, prelazio preko traka za usporavanje na lokalne trake, ili na nepokretne puteve koji su vodili prema svodovima ili preko mostova u beskrajne mreže gradskih kvartova. Drugi niz, isto tako neprekidan, silazio je na ekspresnu traku s druge strane, preko traka za ubrzavanje. Oko njih presijavala su se beskrajna svetla: svetleći zidovi i stubovi, koji su odbleskivali hladnom, jednoličnom fosforescencijom; bleštave reklame koje su privlačile pažnju; oštri, ukočeni signali saobraćajnih znakova na kojima je pisalo: OVIM PUTEM PREMA DŽERZIJU. SLEDITI STRELICE ZA EKSPRES PREMA ISTOČNOJ RECI. GORNJI SPRAT ZA SVE PRAVCE PREMA LONG AJLENDU. Najupadljivija je bila buka; zvuk miliona koji govore, smeju se, kašlju, dozivaju se, mrmljaju, dišu. Nigde nije bilo saobraćajnih znakova koji bi pokazivali put prema Gradu Svemiraca, pomisli Bejli. Prebacivao se s jedne trake na drugu s lakoćom koju je zahvaljivao dugogodišnjoj praksi. Deca su učila da hodaju po trakama čim bi učinila prve korake. Bejli jedva da je i osetio snagu ubrzanja, dok mu se brzina povećavala svakim korakom. Nije ni bio svestan da se nagnuo napred, kako bi savladao ubrzanje. Za trideset sekundi stigao je do trake koja juri sto kilometara na sat i konačno se mogao popeti na ograđenu, staklom optočenu pokretnu platformu koju su nazivali ekspresom. Nikakve strelice koja bi upućivala prema Gradu Svemiraca, mislio je. Nije ni bilo potrebno. Ako ste imali ikakvog posla tamo, put vam je morao biti poznat. A ako niste znali put, značilo je da tamo nemate ništa ni da tražite. Kada je, pre dvadeset pet godina, Grad Svemiraca bio sagrađen, ljudi su ispoljavali težnju da od njega naprave neku vrstu Luna parka. Čitave povorke ljudi iz Grada upućivale su se u tom pravcu. Ali Svemirci su to sprečili. Učtivo (oni su uvek bili učtivi), ali ne praveći kompromis sa svojom taktičnošću, postavili su čvrst Zid između sebe i Grada. Uspostavili su i izvesnu mešavinu pasoške i carinske kontrole. Ako ste imali kod njih kakvog posla, morali se se legitimisati, dozvoliti da vas

pretresu i podvrgnuti se medicinskom pregledu i standardnoj dezinfekciji. To je izazvalo nezadovoljstvo. Sasvim razumljivo. Snažnije nezadovoljstvo nego što je trebalo. Dovoljno nezadovoljstva da se stvori ozbiljna prepreka programu modernizacije. Bejli se sećao Nereda vezanih za Zid. I on je sudelovao u gomili koja se vešala o držače na ekspresnim trakama, sedala na povlašćena sedišta bez obzira na čin, ludački jurcala gore-dole, rizikujući da se ubije, i ostajala pred Zidom Grada Svemiraca čitava dva dana, izvikujući parole i uništavajući gradsko vlasništvo iz čistog besa. Bejli se još mogao setiti pesama iz onog vremena. Jedna od njih nosila je naslov "Čovek se rodio na majci Zemlji, čuješ li?" a pevala se na neku staru narodnu melodiju sa nerazumljivim refrenom. Čovek se rodio na majci Zemlji, čuješ li? Zemlja mu je život dala, čuješ li? Svemircu već se tresu gaće, Briše iz krila majčinog u Svemir. Prljavi Svemirče, čuješ li? Bilo je na stotine takvih stihova. Neki su bili vickati, većina glupi, a mnogi prosti. Svaki, se, međutim, završavao sa: "Prljavi Svemirče, čuješ li?" Prljavi, prljavi. Za Svemirce je to bila najteža moguća uvreda, jer oni su, upravo, urođenike sa Zemlje smatrali neukusno prljavim i zaraznim. Naravno, Svemirci nisu otišli. Nije im čak bilo ni potrebno da upotrebe neko od svojih nadmoćnih oružja. Zastarela zemaljska flota već odavno je dobila lekciju: bilo je samoubistvo približiti se bilo kom ratnom brodu Spoljnjih svetova. Zemaljski avioni, koji su se usudili da nadlete područje Grada Svemiraca u prvim danima njegovog nastanka, jednostavno su nesatajali. U najboljem slučaju, pronašlo bi se samo kakvo slomljeno krilo, koje je palo na tle. Nijedna gomila nije mogla pobesneti do te mere da zaboravi delovanje supereteričnih ručnih dezintegratora koje su osvajači okušavali na Zemljanima u ratovima od pre jednog stoleća. I tako su Svemirci sedeli iza svog Zida, koji je i sam bio proizvod njihove napredne nauke. Na Zemlji nije bilo ni načina ni sredstava kojim bi se Zid mogao ukloniti. Svemirci su samo strpljvo čekali s druge strane Zida, sve dok Grad nije smirio razularenu masu suzavcem i uspavljujućim gasovima. Kaznionice koje su se nalazile pod zemljom napunile su se posle toga

kolovođama, nezadovoljnicima i ljudima koji su se naprosto našli u blizini. Ubrzo su svi oni bili pušteni na slobodu. Kasnije su Svemirci ublažili ograničenja. Zid je bio ukolnjen, a staranje nad izolacijom Grada Svemiraca povereno je gradskoj policiji. Najvažnije od svega, ipak, bilo je to da su lekarski pregledi tada bili mnogo manje upadljivi. A sada, mislio je Bejli, stvari mogu poprimiti suprotan tok. Ako Svemirci ozbiljno misle da je neki stanovnik Zemlje upao u njihov Grad i počinio ubistvo, opet bi moglo doći do podizanja Zida. To ne bi bilo nimalo dobro. Popeo se na platformu za ekspres i progurao se, između onih koji su stajali, do uske zavojite dizalice koja je vodila na gornji sprat. Zauzeo je jedno sedište. Nije zakačio svoju karticu za šešir sve dok nisu prošli poslednji delovi Hadsona. Sa činom C-5 nije imao pravo na sedište istočno od Hadsona, ni zapadno od Long Ajlenda, i mada je u tom trenutku bilo dovoljno praznih sedišta, neki od robota-čuvara automatski bi ga izbacili. Ljudi su postajali sve sitničaviji u pogledu posebnih povlastica, a, istini za volju, mora se priznati, Bejli je u tome bio kao i većina ostalih. Vazduh je karakteristično zviždao oko zakrivljenih vetrobarana, postavljenih ispred svakog sedišta. To je razgovor činilo gotovo nemogućim, ali kad bi se čovek privikao, mogao je mirno razmišljati. Mnogi Zemljani bili su medijevalisti na ovaj ili onaj način. Nije to bilo nimalo teško, ako je značilo sećati se vremena kada je Zemlja bila jedini svet, a ne samo jedan od pedesetak. I to najgori od svih. Začuvši ženski krik, Bejli naglo okrenu glavu u desno. Neka žena ispustila je tašnu; video je, samo za trenutak, pastelno ružičastu mrlju na jednoličnom sivilu traka. Neki žurni putnik, koji je silazio s ekspresa, mora da je nehotice gurnuo tašnicu, koja je pala na traku za usporavanje. Vlasnica se velikom brznom udaljavala od svoje imovine. Ugao Bejlijevih usana zaigra. Žena je još i mogla dohvatiti svoju torbicu da je bila dovoljno bistra da siđe do trake koja je išla još sporije od one na koju je torbica pala i da je tu dočeka. Ali Bejli nikad neće doznati da li je u tome uspela ili ne. Prizor je već bio udaljen gotovo kilometar. Najverovatnije je bilo da neće. Statistika je govorila da se u proseku na trakama svaki tri munitu nešo ispusti i nikade više ne nađe. Biro za izgubljene i nađene stvari predstavljao je ogromnu ustanovu. Bila je to samo još jedna dodatna komplikacija modernog načina života. Bejli je mislio: nekad je bilo mnogo jednostavnije. Sve je bilo

jednostavnije. I upravo je to činilo ljude medijevalistima. Medijevalizam se ispoljavao u različitim oblicima. Džulijusu Enderbiju, čoveku bez mašte, to je značilo usvajanje nekih arhaizama. Naočare! Prozori! Bejliju je značilo proučavanje istorije. Istorije načina življenja, pre svega. Na primer, Grad. Njujork, u kome je živeo i radio, bio je veći od bilo kog drugog grada, osim Šangaja. A Njujork je bio star samo tri veka. Razume se, nešto je nekad postojalo na istom ovom geografskom prostoru, ali se tada zvalo Njujork Siti. To primitivno okupljanje žitelja postojalo je tri hiljade, a ne tri stotine godine, ali to nije bio Grad. Tada i nije bilo Gradova. Bile su to naprosto gomile zgrada, velikih i malih, na otvorenom prostoru. Zgrade su donekle ličile na zdanja Svemiraca, ali su, naravno, bile mnogo drugačije. Te gomile (najveća je jedva dosezala deset miliona stanovnika, a u većini slučajeva nisu prelazile milion), bile su razbacane po celoj Zemlji, na hiljade njih. Ekonomski gledano, te su gomile po modernim standardima bile savršeno nedelotvorne. Sve veći priraštaj stanovnišva prisilio je Zemlju na ekonomičnost. Dve milijarde, tri milijarde, čak pet milijardi ljudi moglo je opstati na pleneti progresivnim spuštanjem životnog standarda; međutim, kad je stanovništvo dostiglo osam milijardi, život je postao polugladovanje. U ljudskoj civilizaciji moralo je doći do korenite promene, naročito kada je postalo jasno da su Spoljnji svetovi (koji su pre jedva hiljadu godina bili Zemljine kolonije) bili smrtno ozbiljni sa svojim useljeničkim ograničenjima. Korenita promena sastojala se u postepenom oblikovanju gradova, tokom hiljadu godina novije zemaljske istorije. Ekonomičnost je zahtevala veličinu. To se već shvatilo i u medijevalna vremena, premda možda samo podsvesno. Kućna radinost razvijala se u fabrike, a fabrike u kontinentalne industrije. Zamislite samo neekonomičnost stotine hjiljada kuća za stotine hiljade porodica - naročito ako se uporedi sa stohiljadnom jedinicom jedne Sekcije; zbirke mikrofotografisanih knjiga u svakoj kući - ako se uporede sa koncentrisanom bibliotekom mikrosekcije; nezavisni ekran za svaku porodicu - u poređenju sa zajedničkim sistemo vido-mreže. Ili, uzmite samo jednostavnu glupost beskrajnog ponavljanja kuhinja i kupatila, kada se uporede sa izvanredno ekonomičnim obedovaonicama i prostorijama za tuširanje, koje je omogućila Gradska kultura. Sela, varoši, pa i "gradovi" na Zemlji postupno su umirali: progutali su ih

Gradovi. Čak su i rani nagoveštaji atomskog rata samo usporili ovu promenu. Sa pronalaskom zaštitnog polja, ovakav razvoj prerastao je u bezglavu trku. Gradska kultura značila je najbolji način raspodele hrane, povećano korišćenje kvasaca i vodenih materija. Njujork se sada prostirao na preko tri hiljade kvadratnih kilometara i prilikom poslednjeg popisa njegovo stanovništvo brojalo je više od dvadeset miliona. Postojalo je u ukupno oko osam stotina Gradova na Zemlji, sa prosečnom nastanjenošću od deset miliona stanovnika. Svaki Grad postao je polunezavisna jedinica, ekonomski gotovo u celini samostalna. Mogla se u potpunosti zatvoriti, ograditi, ukopati u zemlju. Grad je postao čelična pećina, ogromna, samoodržavana pećina od čelika i betona. Grad se mogao stvoriti na naučnoj osnovi. U centar bi bio postavljen ogromni kompleks administrativnih ustanova. U brižljivo raspoređenim odnosima smeštale su se velike stambene četvrti, međusobno povezane i isprepletene ekspresnim i lokalnim putevima. Prema predgrađima protezale su se fabrike, kombinati za prerađevine iz vode, farme za kulturu kvasca i energetske centrale. Celim Gradom prolazile su cevi za vodu, odvodni kanali. Naročito su bile pažljivo raspoređene škole, zatvori i sudovi, kao i energetski dovodi i komunikacioni vodovi. Nije bilo nikakve sumnje: Grad je predstavljao vrhunac čovekove pobede nad okolinom. Ni svemirski letovi, ni pedeset kolonizovanih Svetova, koji su sada toliko držali do svoje nezavisnosti, nisu se mogli uporediti sa Gradom. Izvan gradova gotovo da nije ni bilo ljudi. Tamo su počivali divljina i otvoreno nebo koje je malo ljudi moglo podnositi. Razume se, otvoreni prostor bio je neophodan. Na njemu se nalazila voda, potrebna ljudima, ugalj i drvo, osnovne sirovine za proizvodnju plastičnih masa i sve većih količina kvasca. (Nafte je već odavno nestalo, ali masnoćama bogate vrste kvasca predstavljale su odgovarajuću zamenu). Zemlja između gradova još je bila puna rudnika, a koristila se za uzgajanje biljne i stočne hrane u znatno većoj meri nego što je većina ljudi mislila. Sve to nije bilo naročito ekonomično, ali govedina, svinjetina i žitarice uvek su nalazili put do tržišta luksuznih stvari. Mogli su se takođe izvoziti. Ali samo je šačica ljudi bila potrebna za upravljanje rudnicima i poljoprivrednim kompleksima i crpljenje vode, a i oni su nadgledali čitav proces iz velikih udaljenosti. Roboti su radili bolje, a zahtevali manje.

Roboti! Bila je to jedna od velikih ironija. Upravo je na Zemlji došlo do pronalaska pozitronskog mozga i upravo je Zemlja prvi put upotrebila robote u proizvodnji. Ne na Spoljnjim svetovima. Kao da se to samo po sebi razume, Spoljnji svetovi uvek su tvrdili da su roboti plod njihove kulture. Na izvestan način, zaista, do vrhunca robotske ekonomije došlo je na Spoljnjim svetovima. Ovde, na Zemlji, roboti su oduvek bili ograničeni na rudnike i zemljoradnju. Samo u poslednjih četvrt veka, pod uticajem Svemiraca, roboti su lagano uvedeni u Gradove. Gradovi su bili dobro zamišljeni. Svi, osim medijevalista, znali su da im nema zamene, nikakve razumne zamene. Jedina je neprilika bila u tome što Gradovi nisu mogli kao takvi opstati. Stanovništvo Zemlje i dalje je raslo. Jednog dana, uprkos svemu što Gradovi mogu postići, raspoložive kalorije po osobi jednostavno će pasti ispod nivoa neophodnog za održavanje života. Sve se činilo još gore, jer tu su bili i Svemirci, potomci ranijih zemaljski iseljenika, koji su udobno živeli na svojim slabo naseljenim svetovima punim robota, tamo daleko u Svemiru. Bili su savršeno odlučni u tome da održe komfor koji se mogao stvoriti zahvaljujući slaboj naseljenosti njihovih svetova, i u tu svrhu sprovodili su strogu kontrolu rađanja i stroga ograničenja doseljavanja sa Zemlje. A ovo... Dolazi Grad Svemiraca. Podsvest je upozorila Bejlija da se približava Njuarku. Kad bi ostao nešto duže na mestu gde se nalazi, odjurio bi severozapadom, prema Trentonu, srcu tople i smrdljive Zemlje kvasca. Stvar je bila u tačnom vremenskom proračunu. Čovek je morao sići s platforme i utrošiti izvesno vreme gurajući se među ljudima koji su mrmljajući stajali na nižoj platformi. Zatim izvesno vreme da siđe do ograde i, konačno, da pređe preko traka za usporavanje. Obavivši sve to, našao se tačno na pravom mestu. Ni u jednom trenutku nije svesno proračunavao svoje korake. Da jeste, verovatno bi promašio. Bejli se obreo u neobičnoj poluizolaciji. Na stanici gde je sišao nalazio se samo jedan policajac i osim zvižduka ekspresa ovde je vladala gotovo neprijatna tišina. Policajac se približi i Bejli mu nestrpljivo pokaza svoju značku. Policajac podiže ruku, dopuštajući mu da nastavi put. Prolaz se sužavao i tri ili četiri puta oštro skretao. Bilo je to očigledno namerno. Gomile stanovnika Zemlje nisu se u takvom prolazu mogle

skupljati, a direktni napad bio je gotovo nemoguć. Bejli je bio srećan što je bilo dogovoreno da ga njegov budući partner sačeka s ove strane Grada Svemiraca. Nije mu se dopadala ni sama pomisao na lekarski pregled, premda je bilo opšte poznato da se ovaj izvodi s krajnjom učtivošću. Jedan Svemirac stajao je pokraj niza vrata koja su obeležavala izlaz na otvoreni prostor, prema stambenim zgradama Svemiraca. Bio je obučen po zemaljskoj modi, s pantalonama uskim u struku, a širokim kod članka, i sa šarenom prugom uz šavove. Nosio je običnu tekstronsku košulju, otvorene kragne, sa posebnim automatom za zakopčavanje, nabranom oko podlaktice, ali se odmah videlo da je Svemirac. Bilo je nečeg neuobičajenog u načinu na koji je stajao, u tome kako je držao glavu, u mirnim, bezizražajnim crtama njegovog širokog lica sa istaknutim jagodicama, u njegovoj kratkoj, bakarnoj kosi koja se ravno spuštala na leđa. Sve ga je to činilo različitim od rođenog Zemljanina. Bejli se ukočeno približi i reče monotonim glasom: "Ja sam detektiv, čovek Elija Bejli, policijski odsek, Grad Njujork, čin C-5." Pokazao je svoju legitimaciju i nastavio: "Dobio sam naređenje da se sastanem sa R. Denilom Olivavom na prilazu Gradu Svemiraca." Pogledao je na svoj časovnik. "Malo sam uranio. Mogu li zamoliti da se najavi da sam stigao?" Osetio je u sebi nešto više nego hladnoću. Bio se već navikao na zemaljske modele robota. Svemirski modeli bili su svakako drugačiji. Nije sreo još nijednog, ali Zemljom je kružilo mnoštvo strašnih priča, koje su se kazivale samo šapatom, o ogromnim i fantastičnim robotima što su nadljudskim snagama radili na dalekim, blistavim Spoljnjim svetovima. Zateče samog sebe kako mu zubi cvokoću. Svemirac, koji je pristojno slušao, uzvrati: "Neće biti potrebno. Čekao sam te." Bejlijeva ruka pokrenu se sama od sebe, a onda klonu. Brada mu se odjednom izduži. Nije uspeo da izusti ni reč. Jezik mu se ukočio. Svemirac nastavi: "Dopusti da se predstavim. Ja sam R. Denil Olivav." "Da? Da nisam pogrešio? Mislio sam da prvi inicijal..." "Upravo tako. Ja sam robot. Zar ti nisu rekli?" "Rekli su mi." Bejli prinese vlažnu ruku kosi i nepotrebno je zagladi. A onda je ponovo ispruži. "Izvinite, gospodine Olivav. Razmišljao sam, ne znam ni sam o čemu. Dobar dan. Ja sam Elija Bejli." "Drago mi je." Robotova ruka zatvorila se oko njegove s blago povećanim

pritiskom, koji se pretvorio u ugodni prijateljski stisak. "Ipak mi se čini da si zbog nečeg uznemiren. Smem li te zamoliti da budeš otvoren prema meni? U odnosu kakav je naš, najbolje je da raspolažemo svim potrebnim činjenicama. I u mom svetu vlada običaj da partneri oslovljavaju jedan drugog imenom. Verujem da to nije u suprotnosti ni sa vašim običajima." "To je samo zato, shvataš, što ne izgledaš kao robot", reče Bejli u očajanju. "I to te uznemirava?" "Ne bi smelo, De... Denile. Da li svi roboti na tvom svetu izgledaju kao ti?" "Postoje individualne razlike, Elija, kao i kod ljudi." "Naši roboti... pa, eto, čovek odmah vidi da su roboti, razumeš. Ti izgledaš kao Svemirac." "Ah, shvatam. Očekivao si, svakako, neki grublji model, pa sam te iznenadio. Ipak, potpuno je logično da u ovom slučaju upotrebimo robota s naglašenim ljudskim karakteristikama, naročito ako želimo da izbegnemo neugodnosti. Zar nije tako?" Naravno da je tako. Upadljivi robot, koji bi se skitao Gradom, začas bi se našao u neprilikama. Bejli reče: "Da." "Krenimo onda, Elija." Vratili su se do ekspresa. R. Denil je smesta shvatio svrhu traka za ubrzavanje i počeo ih prelaziti, hitro i spretno. Bejli, koji je krenuo umerenom brzinom, morao je sada ubrzati, pomalao uznemiren. Robot je postojano održavao tempo. Nije ničim pokazivao da ima ikakvih teškoća. Bejli se čak upita ne ide li možda R. Denil namerno sporije nego što može. Stigao je do beskrajnih platoa ekspresa i upravo ludački skočio na platformu. Robot ga je sledio s lakoćom. Bejli se zacrveneo, progutao dvaput pljuvačku i rekao: "Ostaću na donjoj platformi, zajedno s tobom." "Ovde dole?" Ne posvećujući ni najmanju pažnju buci i ritmičkom podrhtavanju platforme, robot reče: "Da li sam možda dobio pogrešne informacije? Rekli su mi da, pod izvesnim uslovima, C-5 može dobiti sedište na gornjem spratu." "U pravi si. Ja mogu ići gore, ali ti ne možeš" "Zašto ne bih mogao i ja?" "Potrebno ti je C-5, Denile." "Toga sam svestan." "Ti nisi C-5." Teško se moglo govoriti. Zviždanje vazduha bilo je bučnije

na manje zaštićenoj nižoj platformi, a, osim toga, Bejliju je, sasvim prirodno, bilo stalo da ne govori preglasno. R. Denil reče: "Zašto ja ne bih bio C-5? Ja sam tvoj partner i, prirodno, istog ranga. Dali su mi ovo." Iz unutrašnjeg džepa izvukao je četvrtastu legitimaciju, savršeno ispravnu. Isprave su glasile na ime Denila Olivava, bez neizbežnog inicijala. Čin je bio C-5. "Pođimo onda gore", reče Bejli drveno. Bejli se zagledao pravo preda se, čim je seo, ljut na samog sebe, preterano svestan robota koji je sedeo pored njega. Dvaput je pogrešio. Prvi put nije prepoznao R. Denila kao robota, a drugi put nije pogodio logiku koja je zahtevala da i R. Denil dobije čin C-5. Neprilika se sastojala u tome što Bejli nije bilo detektiv iz popularnih mitova. Mogao je biti iznenađen, okolnosti su ga mogle zaprepastiti, nije se mogao svemu prilagoditi i nije shvatao svaku situaciju brzinom munje. Nikad nije ni mislio da je izvanredan, ali, isto tako, nikada ranije zbog toga nije ovoliko požalio. Ono što je posebno izazivalo njegovo žaljenje bila je činjenica da je R. Denil Olivav, po svemu sudeći, upravo predstavljao oličenje samog tog mita. No, morao je to i biti. Bio je robot. Bejli poče da se pravda pred samim sobom. Bio se navikao na robote, poput R. Semija. Očekivao je biće s kožom od tvrde i sjajne plastike, gotovo mrtvački bele boje. Očekivao je izraz ukočenosti, nestvarnog, bolesno dobrog raspoloženja. Očekivao je nesigurne, neujednačene pokrete. R. Denil bio je različit od svega toga. Bejli uputi brzi pogled sa strane na robota. R. Denil se u isto vreme okrenu, srete s njegovim pogledom i ozbiljno klimnu. Usne su mu se prirodno pomicale dok je govorio, ne ostajući jednostavno razmaknute kao kod zemaljskih robota. U ustima se čak video pokretljivi jezik, kojim se služio pri artikulaciji. Bejli je razmišljao: zašto ovako mirno sedim? Sve ovo mora biti potpuno novo za njega. Buka, svetlost, gomila! Bejli ustade, prođe kraj R. Denila i reče "Sledi me." Sišli su s ekspresa niz trake za usporavanje. Bejli je razmišljao: "Gospode Bože, šta ću reći Džesi?" Pojava robota izbacila mu je tu misao iz glave, ali sada se bolno vraćala,

dok su se vozili lokalnom trakom koja je vodila u donji Bronks. Rekao je: "Ovo je sve jedna zgrada, Denile. Sve što vidiš čini Grad. U njemu živi dvadeset miliona ljudi. Ekspresi se neprekidno kreću, danju i noću, brzinom od sto kilometara na sat. Ekspresnih traka ima oko četiri stotine kilometara, a njima treba pridodati još i više stotina kilometara lokalnih traka." Još malo, mislio je Bejli, i počeću da izračunavam koliko tona kvaščanih proizvoda pojede Njujork na dan, koliko kubika vode popijemo i koliko megavata proizvedu atomske energetske centrale na sat. Denil uzvrati: "O tome i sličnim stvarima već sam obavešten kroz uputstva koja su mi data." Bejli pomisli: to znači da ne moram govoriti ni o hrani, ni o piću, ni o atomskoj energiji. Konačno, zašto i pokušavam da ostavim utisak na robota. Nalazili su se u Istočnoj 182. ulici i bilo im je potrebno još dvesta koraka do dizalica što hrane čelično-betonske slojeve stanova, među kojima se nalazio i njegov. Zausti da kaže: "Ovim putem", kada ga zaustavi gomila ljudi što se skupila pred sjajno osvetljenim vratima jedne od mnogih trgovina, smeštenih u prizemlju ovog kvarta. On upita najbližu osobu urođenim autoritativnim glasom: "Šta se to dešava?" Upitani čovek, propinjući se na prstima, reče: "Boga mi, ne znam, upravo sam stigao." Neko je uzbuđeno govorio: "I ovde su uveli one smrdljive robote. Čini mi se da žele da nas isteraju odavde. Oh, baš bih voleo da ih rasturim." Bejli nervozno pogleda prema Denilu, ali, ako je ovaj i shvatio značenje izgovorenih reči, ili ih uopšte čuo, nije to pokazao ni najmanjim spoljnjim gestom. Bejli zaroni u gomilu. "Pustite nas, pustite me da prođem. Policija!" Propustili su ga. Iza Bejlijevih leđa dopirale su reči: "...da ih malo rasturimo. Žicu po žicu, da ih rasparamo po šavovima..." Neko se nasmeja. Bejli se naglo ohladio. Grad je predstavljao vrhunac delotvornosti, ali to je tražilo mnogo od njegovih žitelja. Morali su živeti na strog i jednoličan način i ceo svoj život provoditi pod striktnom naučnom kontrolom. Ali ponekad bi potisnuti porivi eksplodirali. Sećao se Nereda iz dana Zida. Postojali su opipljivi razlozi za antirobotske pobune. Ljudi koji bi se posle

pola života provedenog u radu našli pred očajničkim izgledima na minimalni standard, kojim su se morali zadovoljiti kao otpušteni, teško su mogli hladnokrvno rasuđivati o tome da pojedinačni roboti nisu nizašta krivi. Barem je na pojedinačne robote čovek mogao udariti. Čovek nije mogao udarati na nešto što se nazivalo "Vladinom politikom", ili na parolu kao što je "Povećajmo proizvodnju radom robota". Vlada je ovo razdoblje nazivala izgradnjom koja zahteva žrtve. Kolektivna glava se tužno tresla i uveravala svakog da će posle neophodnog razdoblja prilagođavanja za sve doći novi i bolji život. Ali, medijevalistički pokret širio se sa porastom procesa otpuštanja. Ljudi su očajavali, a granica između ogorčenja i divlje pobune ponekad se prelazila vrlo lako. U ovom trenutku samo su minuti mogli stajati između potisnutog neprijateljstva gomile i rasplamsale orgije krvi i rušenja. Bejli se probio do vrata.

3. INCIDENT U TRGOVINI CIPELA Unutra u trgovini bilo je manje ljudi nego na ulici. Poslovođa, predviđajući neprilike, vrlo je rano spustio zaštitnu roletnu, sprečavajući ulazak mogućih kavgadžija. Zaštitno energetsko polje takođe je onemogućavalo glavne učesnike svađe da iziđu, ali to je već bilo manje važno. Bejli prođe kroz zaštitno energetsko polje upotrebivši policijski neutralizator. Neočekivano je otkrio da mu je R. Denil za leđima. Robot je upravo vraćao u džep svoj vlastiti neutralizator, vrlo tanak, manji i skladniji od standardnog policijskog modela. Poslovođa im smesta pritrča, govoreći glasno: "Gospodo, Grad mi je nametnuo ove službenike. Ja se samo držim svojih prava." U pozadini trgovine stajala su tri robota, uspravni i ukočeni poput štapova. Šest ljudskih prilika stajalo je pokraj zavese zaštitnog energetskog polja. Sve su bile žene. "U redu, u redu", reče Bejli oštro. "Šta se to događa? Čemu tolika galama?" Jedna od žena reče, povišenim tonom: "Došla sam da kupim cipele. Zašto me ne bi poslužio pristojan prodavac? Zašto se ne poštuje moje dostojanstvo?" Njena odeća, a naročito njen šešir, bili su dovoljno ekstravagantni, tako da njeno pitanje nije zvučalo samo kao pusta retorika. Besno crvenilo, koje joj je pokrilo lice, nije moglo sasvim da prikrije pretarenu šminku. Upravitelj reče: "Ako moram, poslužiću je sam, ali ne mogu sve postići. Moje osoblje potpuno je ispravno. Oni su registrovani prodavci. Imam njihove specijalističke legitimacije i garantna pisma..." "Specijalističke legitimacije", kriknu žena. Nasmejala se kreštavim glasom, okrećući se prema ostalima. "Čujte ga! On ih zove ljudima. Šta je vama? To nisu ljudi. To su ro-bo-ti!" Naglašavala je slogove. "A ako možda niste znali, ja ću vam reći šta oni rade. Oduzimaju posao našim ljudima. Zato ih Vlada i štiti. Oni ne traže ništa za svoj rad i zbog toga čitave prodice moraju živeti po barakama i jesti sirovu kašu od hmelja. Pristojne porodice, koje teško zarađuju za život. Kad bih ja bila šef, razbila bih sve robote. Ozbiljno vam kažem!" Druge su nešto zbunjeno govorile, dok se neprestano čula rastuća jeka gomile s druge strane zaštitnog energetskog polja. Bejli je bio svestan, oštro svestan, da mu R. Denil Olivav stoji za leđima.

Posmatrao je prodavce. Bili su to zemaljski modeli i, čak i kao takvi, prilično jeftini. Roboti s ograničenom namenom. Po svoj prilici, poznavali su samo brojeve obuće, cene i ono što se nosi. Možda su mogli i pratiti kako se menja stanje zaliha, i to verovatno bolje nego ljudi, pošto nisu bili lično zainteresovani. Oni sigurno mogu tačno izračunati šta je potrebno naručiti iduće sedmice. Mogli su izmeriti kupcima nogu. Uzeti pojedinačno, bili su potpuno bezazleni. Ali, kao grupa, neverovatno opasni. Bejli je osećao da sada saoseća s tom ženom mnogo dublje nego što bi to mogao samo jedan dan ranije. Ne, čak pre samo dva sata. Osećao je blizinu R. Denila i pitao se ne bi li R. Denil ipak mogao zameniti običnog detektiva C-5. Razmišljajući o tome, predočio je sebi barake i načas osetio ukus kaše od hmelja. Na um mu pade otac. Otac mu je bio nuklearni fizičar, vrlo visokog ranga, i kao takav jedan od najbolje plaćenih naučnika u Gradu. Ali u energetskoj centrali došlo je do nesreće za koju je on okrivljen. Posle toga su ga otpustili. Bejli nije znao sve pojedinosti: bilo mu je svega godinu dana kada se to desilo. Ali sećao se baraka u kojima je proveo detinjstvo; teško kolektivno životarenje na samoj ivici podnošljivog. Majke se uopšte nije sećao; ona to nije dugo izdržala. Oca se sećao dobro - zlovoljnog, izgubljenog čoveka, koji često govori o prošlosti, hrapavim i nedovršenim rečenicama. Otac je umro, kao otpušten, kada je Eliju bilo osam godina. Malog Bejlija i njegove dve starije sestre preselili su u kvartovsko sirotište. Brat njegove majke, ujak Boris, bio je i sam odveć siromašan da bi to mogao sprečiti. Bilo mu je teško. Teško se probio kroz školu, jer mu nikakve posebne povlastice, koje dolaze od očevog položaja, nisu mogle izgladiti put. I tako, sada je morao stajati usred rastuće pobune i boriti se protiv muškaraca i žena koji se, na kraju krajeva, samo plaše otpuštanja. Ili za sebe, ili za one koje su voleli, kao i on sam. Rekao je zato ženi bez ikakvog naglaska: "Nemojte praviti neprilike, prodavci vam nisu ništa učinili." "Naravno da mi nisu ništa učinili", uzvratila je žena piskavo. "I neće. Mislite li da ću pustiti da me dotaknu ti njihovi hladni i masni prsti? Došla sam ovamo, očekujući da će sa mnom postupati kao sa ljudskim bićem. Ja sam žitelj Grada. Imam pravo da me poslužuju ljudi. I, čujte, kod kuće me čekaju dva deteta da im dam večeru. Ne mogu bez mene ići u sekcijsku kuhinju, kao da su siročad. Žurim se."

"E pa, onda", reče Bejli, osećajući kako gubi kontrolu, "da ste pustili da vas posluže, već biste mogli otići. Samo bez potrebe stvarate neprilike. Hajde, hajde." "Šta?" Žena se uzrujala. "Vi kao da mislite da sa mnom možete govoriti kao da sam smeće? Možda je već vreme da vlada shvati da roboti nisu jedina stvar na Zemlji. Ja pošteno radim svoj posao i samo hoću svoja prava." Nastavljala je tako u beskraj. Bejli se osećao zbunjen i nemoćan. Situacija mu je izmicala iz ruku. Čak i kad bi žena pristala da je posluže, gomila pred ulazom bila je spremna na sve. Mora da ih je bilo barem stotinu, koji su se tiskali ispred izloga. Za onih nekoliko trenutaka, otkako su detektivi ušli u prodavnicu, gomila se udvostručila. "Kakav je uobičajeni postupak u ovakvom slučaju?" upita iznenada R. Denil Olivav. Bejli gotovo da je poskočio. Rekao je: "Prvo i prvo, ovo je nesvakidašnji slučaj." "Šta kaže zakon?" "Roboti su ovde zakonski određeni. U pitanju su registrovani prodavci. U tome nema ničeg nezakonitog." Govorili su šapućući. Bejli je pokušavao da izgleda službeno i preteći. Olivavov izraz, kao i uvek, nije odavno ništa. "U tom slučaju", reče R. Denil, "naredi ženi da dopusti da je posluže ili neka ide." Bejlijeve se usne zgrčiše. "Tu je i gomila, s kojom moramo računati, ne samo žena. Ne preostaje nam drugo nego da pozovemo odred za razbijanje pobunjenika." "Građanima bi trebalo da bude dovoljno da im jedan predstavnik zakona kaže šta da učine", reče Denil. Okrenuo je široko lice prema poslovođi. "Isključite energetsko polje na ulazu, gospodine." Bejlijeva ruka sama od sebe polete prema ramenu R. Denila da ga zaustavi. Ali zastade na pola puta. Kad bi se u ovom trenutku videlo da se dvojica predstavnika zakona otvoreno ne slažu, to bi uništilo svaku mogućmost mirnog rešenja. Poslovođa je protestovao, gledajući Bejlija. Bejli skrenu pogled. R. Denil reče, bez strasti: "Naređujem vam u ime zakona."

Poslovođa je zablejao: "Smatraću Grad odgovornim za svaku štetu učinjenu u prodavnici. Upozoravam vas da ovo radim po vašem naređenju." Energetske zavese nestade i ljudi i žene nagrnuše unutra. Čulo se njihovo sretno mumlanje. Osetili su da im je pobeda na domaku. Bejli se naslušao priča o sličnim gužvama. Nekima je bio i svedok. Viđao je robote koje diže desetine ruku, njihova teška nesavitljiva tela kako se prenose od čoveka do čoveka. Ljudi su udarali i ulubljivali metalni lik čoveka. Upotrebljavali su pesnice, noževe, revolvere, dok konačno jadne robote ne bi rasturili do poslednje žice. Skupi pozitronski mozgovi, najsloženiji proizvod ljudskog uma, išli su od ruke do ruke kao lopte i u nekoliko sekundi bili bi potpuno uništeni. A onda, kada je već duh razaranja bio oslobođen, gomila bi se okrenula prema svemu što se moglo smrviti ili rastaviti na komade. Roboti-prodavci nisu mogli ništa o tome znati, ali kad je gomila preplavila prodavnicu, zapištali su i stavili ruke na lica, primitivno pokušavajući da se zaklone. Žena, koja je počela čitavu gužvu, uplašila se videći da je stvar postala mnogo ozbiljnija nego što je očekivala. Promrmljala je: "Nemojte, molim vas." Šešir joj je skliznuo preko lica, dok joj je glas postao samo besmisleno šištanje. Poslovođa je vrisnuo: "Zaustavite ih, zaustavite ih!" R. Denil progovori. Bez ikakvog vidljivog napora, njegov glas iznenada je porastao za čitavu oktavu više nego što bi ljudski glas to smeo. Naravno, pomisli Bejli u magnovenju, on nije... R. Denil reče: "Prvi čovek koji se pomeri biće ubijen." Neko viknu iz duboke pozadine: "Drž ga!" Ali niko se nije ni maknuo. R. Denil spretno stade na stolicu, a zatim se pope na tezgu. Fluorescentno osvetljenje, koje je u raznim bojama dopiralo kroz polarizovanu molekularnu plastiku, preobrazilo je njegovo hladno glatko lice u nešto nezemaljsko. Nezemaljsko, pomisli Bejli. Sve se namah ukočilo dok je R. Denil mirnog i dostojanstvenog izgleda posmatrao gomilu. Zatim je rekao: "Vi mislite - ovaj čovek ima neutronski izbacivač, ili gasni revolver. Ako se sada zaletimo, pregazićemo ga, a najviše će stradati jedan ili dvojica, a i oni će se ubrzo oporaviti. U međuvremenu, učinićemo sve što

nam padne na pamet. Do đavola sa zakonom i redom." U njegovom glasu nije bilo ni grubosti ni besa, ali se osećao autoritet. Bio je to glas samouverenog zapovednika. Nastavio je: "Grešite. Ovo što držim niti je neutronski izbacivač, niti gasni revolver. Ovo je radioaktivni pištolj, vrlo smrtonosan. Upotrebiću ga i nemojte misliti da ću pucati iznad vaših glava. Ubiću mnoge od vas pre nego što me dohvatite. Možda i većinu. To ozbiljno mislim. A ozbiljno i izgledam, zar ne?" Na ivici gomile još se osećalo talasanje, ali broj ljudi nije se povećavao. Dok su se pridošlice i dalje zaustavljale iz radoznalosti, neki su žurno odlazili. Oni najbliži R. Denilu zadržavali su dah, očajnički nastojeći da se ne nagnu previše napred, pod pritiskom mase iza sebe. Žena sa šeširom razbila je magičnu tišinu. U iznenadnoj provali straha, vrisnula je: "On će nas ubiti. Nisam ništa učinila. Ah, pustite me da odem." Okrenula se, ali se suočila s nepokretnim zidom zbijenih ljudi i žena. Posrnula je. Pozadi je talasanje gomile postalo još izrazitije. R. Denil skoči sa tezge i reče: "Sada ću poći do vrata. Ubiću svakog čoveka ili ženu koji pokuša da me dotakne. Kad stignem do vrata, pucaću u svakog čoveka ili ženu koji ne pođe svojim poslom. Ova žena ovde..." "Ne, ne", viknula je žena sa šeširom, "kažem vam da nisam ništa učinila. Nisam mislila ništa rđavo. Ne želim te cipele. Hoću samo kući." "Ova žena ovde", nastavio je Denil, "ostaće ovde. Nju će poslužiti prodavci." Zakoračio je. Gomila je nemo zurila u njega. Bejli zatvori oči. Nije to moja greška, mislio je očajno. Ovde će doći do ubistva i najstrašnije moguće gužve, ali ja sam bio prisiljen da uzmem robota kao partnera. Oni su mu dali i jednak čin. Ovo neće proći. Ni u snu ne bi poverovao. Mogao je možda zaustaviti R. Denila na samom početku. Mogao je u bilo kom času pozvati policijsku patrolu. Ali umesto toga pustio je R. Denila da preuzme odgovornost i osetio pritom kukavičko olakšanje. Sad je sam sebe pokušao da ubedi da je ličnost R. Denila jednostavno ovladala situacijom. To ga još više ispuni gađenjem prema samom sebi. Jedan robot, koji ovladava... Nije bilo nikakve neuobičajene buke, ni vike, ni kletve, ni jauka, ni krikova. Otvorio je oči. Gomila se razilazila. Poslovođa se smirivao, popravljajući odeću, zaglađujući kosu, mrmljajući besne pretnje gomili koja je isčezavala.

Uz lagano, blago škripanje, policijska kola zaustaviše se pred prodavnicom. Bejli pomisli: "Naravno, stigli su kad je sve gotovo." Poslovođa ga povuče za rukav. "Molim vas, poštedite me daljih neprilika." Bejli reče: "Neće ih biti." Bilo je lako rešiti se policijskih kola. Došli su, čuvši pričanja ljudi po ulicama. Nisu znali pojedinosti, a videli su da je ulica prazna. R. Denil pomeri se u stranu, ne pokazujući ni najmanju zainteresovanost dok je Bejli objašnjavao situaciju ljudima u kolima, umanjujući veličinu incidenta i potpuno zaboravljajući da pomene ulogu R. Denila u celoj stvari. Kasnije je povukao R. Denila u stranu, uz čelično betonski zid prostorije. "Želim da shvatiš", rekao je. "Ja ne pokušavam da ti ukradem slavu." "Ukradeš slavu? Je li to neki od vaših zemaljski izraza?" "Preskočio sam u izveštaju ono što si ti učinio." "Ja ne poznajem sve vaše običaje. U mom svetu uobičajen je potpun izveštaj, ali kod vas možda nije tako. U svakom slučaju, sprečena je javna pobuna. A to je najvažnije, zar ne?" "Misliš? Čuj, onda." Bejli je pokušavao da bude što ubedljiviji, iako je smeo govoriti samo besnim šapatom. "Nemoj to više nikada učiniti." "Da nikad više ne sprovodim zakon? Ali ako to ne bih radio, kakva bi mi bila svrha?" "Ne smeš više nikad zapretiti ljudskom biću revolverom." "Ne bih ni pod kojim uslovima pucao, Elija, znaš to dobro i sam. Ja ne mogu da povredim ljudsko biće. Ali, kao što si i sam video, nisam pucao. Nisam ni očekovao da ću morati." "Bila je to najluđa sreća, to što nisi morao pucati. Nemoj se nikada više izlagati takvom riziku. I ja sam mogao pokušati takav blef..." "Blef? Šta je to?" "Nije važno. Shvati smisao ovog što ti govorim. I ja sam mogao zapretiti gomili revolverom. I ja imam revolver. Ali nije opravdano kockati se tako životima, bilo ko da je u pitanju. Bilo je sigurnije pozvati policijsku patrolu, nego izgravati junaka." R. Denil je razmišljao. Zavrteo je glavom. "Mislim da nisi u pravu, partneru Elija. Moje informacije o ljudskim osobinama kažu mi da ljudi sa Zemlje, za razliku od ljudi sa Spoljnjih svetova, od rođenja uče da prihvataju autoritet. Po svemu sudeći, to je rezultat vašeg načina života. Jedan čovek koji dovoljno čvrsto predstavlja takav autoritet sasvim je dovoljan, što sam i dokazao. Tvoja potreba za policijskom patrolom zapravo je samo izraz

tvoje gotovo inagonske želje da viši autoritet preuzme odgovornost. U mom svetu, priznajem, ovo što sam učinio bilo bi sasvim neopravdano." Bejlijevo dugačko lice bilo je crveno od besa. "Da su te prepoznali kao robota..." "Bio sam siguran da neće." "Zapamti, ipak da jesi robot. Ništa više od robota! Samo robot! Kao i oni prodavci u trgovini cipela." "Ali to je očigledno." "Ti nisi čovek." I protiv svoje volje, Bjeli je osećao da želi da bude surov. Izgledalo je da R. Denil nastoji da razmisli o tome. Rekao je: "Razlika između čoveka i robota nije možda toliko značajna, koliko razlika između inteligencije i neinteligencije." "Možda u tvom svetu", reče Bejli, "ali ne i na Zemlji." Pogledao je na svoj časovnik i jedva mogao shvatiti da već kasni više od jednog sata. Grlo mu je bilo suvo i hrapavo pri pomisli da je R. Denil pobedio u prvoj rudni, i to pobedio dok je on sam stajao potpuno bespomoćan. Razmišljao je i o Vinsu Beretu. mladom momku koga je R. Semi zamenio. I o sebi samom, Eliji Bejliju, koga je mogao zameniti R. Denil. Blagi Bože, u svakom slučaju njegov je otac bio izbačen zbog nesreće koja je prouzrokovala štetu i izazvala smrt ljudi. Možda je to i bila njegova greška; Bejli nije znao. Prepotstavimo, ipak, da je bio izbačen da napravi mesta za nekog mehaničkog fizičara. Samo zbog toga? Ni zbog čega drugog. Protiv toga ne bi se dalo ništa učiniti. Rekao je ukočeno: "Pođimo. Moram te odvesti kući." R. Denil uzvrati: "Vidiš, nije pravilno praviti bilo kakvu razliku manjeg značaja od intel..." Bejli podiže glas: "U redu. Prestanimo o tome. Džesi nas očekuje." Pošao je u pravcu najbliže intersekcijske stanice za komunikaciju. "Bolje da je pozovem i da joj kažem da stižemo." "Džesi?" "Moja žena." Prokletstvo, pomisli Bejli, baš sam u finom raspoloženju za razgovor sa Džesi.

4. UPOZNAVANJE SA PORODICOM Elija Bejli prvi put je zapazio Džesi zbog njenog imena. Susreo je na sekcijskoj proslavi Božića, dok je ispijao punč. Upravo je završio školovanje, zaposlio se u gradskoj službi i preselio u ovaj kvart. Živeo je u jednoj od samačkih garsonjera u odeljenju 122a. Prilike mu nisu bile loše. Naišla je deleći punč. "Ja sam Džesi", rekla je. "Džesi Navodni. Ne poznajem te." "Bejli", rekao je, "Elija Bejli. Upravo sam se doselio u Kvart." Prihvatio je času pića i mehanički se nasmešio. Ostavila je na njega utisak vesele i prijatne žene, pa se zadržao u njenoj blizini. Bio je pridošlica, a neugodno je osećati se usamljenim u društvu i gledati kako se drugi ljudi skupljaju u grupe kojima sami ne pripadate. Kasnije, kad se kroz grlo protera dovoljno alkohola, sve može postati bolje. U međuvremenu, ostao je uz posudu s punčom, posmatrajući kako ljudi prolaze i zamišljeno pijuckajući. "Ja sam pomagala pri pravljenju punča." Devojčin glas konačno je dopro do njega. "Mogu potvrditi da je pravi. Hoćeš li još?" Bejli pogleda u čašu i vide da je prazna. Nasmeši se i reče: "Hoću." Devojčino lice bilo je ovalno i ne baš naročito lepo, ponajviše zbog nešto malo izraženijeg nosa. Haljina joj je bila ozbiljna, a svetlosmeđa kosa skupljala se u nizove kovrdžica na čelu. Pridružila mu se dok je pio drugu čašu punča. Odmah se osetio bolje. "Džesi", rekao je, osećajući ukus imena na jeziku. "Zgodno ime. Neće smetati ako te budem tako zvao, dok budemo razgovarali?" "Naravno. Ako želiš. A znaš li od kojeg je imena to skraćenica?" "Džesika?" "Nećeš nikada pogoditi." "Zaista se ne mogu ničega setiti." Nasmejala se i rekla nestašno: "Moje puno ime je Džezabel." Tada se njegova zainteresovanost rasplamsala. Odložio je čašu sa pićem na sto i sredačno rekao: "Nije valjda?" "Časna reč. Ne šalim se. Džezabel. To je moje istinsko ime i nalazi se na svim dokumentima. Mojim se roditeljima sviđao sam zvuk tog imena." Bila je ponosna na svoje ime, mada nikad nije postojala žena koja bi bila manje nalik na Džezabel.

Bejli ozbiljno reče: "Ja se zovem Elija, znaš. Mislim, to mi je puno ime." To joj nije ništa kazivalo. Dodao je: "Elija i Džezabel bili su velik protivnici." "Zar?" "Naravno, svakako, tako kaže u Bibliji." "Je li? Nisam to znala. Pa, zar nije to zabavno? Nadam se da to ne znači da i mi treba da budemo protivnici u stvarnom životu." O tome nije moglo biti ni govora već od samog početka. U početku samo je podudarnost imena učinila od Džesi nešto više od obične prijatne devojke, koju je čovek sreo kraj posude s punčom. Kasnije, međutim, otkrio je da je vesela, nežna srca i, konačno, da je čak i lepa. Naročito mu se dopadala njena veselost. Njegov vlastiti sardonični pogled na život tražio je protivtežu. A izgledalo je da ni Džesi ne smeta njegovo izduženo, ozbiljno lice. "Oh, Bože moj", govorila bi, "pa šta ako čak i izgledaš kao neku ružni limun? Ja znam da si drugačiji i, mislim, kad bi se i ti uvek ovako smeškao kao ja, da bismo konačno eksplodirali. Samo ti ostani kakav si, Elija, i čuvaj me da ne odletim." Sa svoje strane, ona je pazila da Elija Bejlija ne potone. Podneo je molbu za mali bračni stan i dobio dozvolu za venčanje. Pokazao joj je dozvolu i upitao: "Budi drug i pristani da se iskobeljam iz samačke sobe, Džesi. Ne dopada mi se tamo." To baš možda i nije bila najromantičnija prosidba, ali Džesi se dopala. ...Bejli se sećao samo jedne prilike kada je Džesi potpuno izgubila svoju veselost, pa i to je bilo u vezi s njenim imenom. Bilo je to u prvoj godini njihovog braka i dete im se još nije bilo rodilo. U stvari, bilo je to baš onog meseca kada se mali Bentil začeo. (Njihov stepen inteligencije, njihove genetske ocene i njegov položaj u Policijskom odseku dopuštali su im da imaju dvoje dece, od kojih je prvo smelo biti začeto već na početku braka). Razmišljajući kasnije o tome, Bejli je došao do zaključka da je možda baš Džesina trudnoća bila uzrok njene neobične osetljivosti. Džesi je neprestano prigovarala zbog Bejlijevog prekovremenog rada. Govorila bi: "Neugodno mi je da svake večeri jedem u zajedničkoj kuhinji sama." Bjeli je bio umoran i nervozan. Rekao je: "Zašto bi ti bilo neugodno? Tamo možeš upoznati mnoge zgodne momke." Razume se, jetko je odgovorila: "Misliš li, zaista, Elija Bejli, da ne bih

mogla ostaviti utisak na ljude?" Razlog je možda bio taj što je Bejli zaista bio umoran, a možda i taj što je Džulijus Enderbi, njegov školski drug, ponovo skočio na lestvici, ostavljajući Bejlija pozadi. A možda je razlog bio jednostavno taj što se pomalo umorio videći je kako pokušava da se ponaša prema liku žene čije je ime nosila, dok, u stvari, nije mogla imati ničeg zajedničkog s njom. U svakom slučaju, rekao je zajedljivo: "Pretpostavljam da možeš, ali ne verujem da ćeš pokušati. Želeo bih da zaboraviš svoje ime i da budeš ono što jesi." "Biću baš ono što mi se sviđa." "Nikud te neće odvesti pokušaj da budeš nalik na Džezabel. Ako baš želiš da čuješ istinu, to ime i ne znači ono što ti misliš. Biblijska Džezabel bila je dobra i odana suprugu. Bar koliko je nama poznato, nije imala ljubavnike, nije pucala visoko i nije se raskalašno ponašala." Džesi ga je ljutito promatrala. "To nije tačno. Čula sam izraz 'namolovana Džezabel'. Znam šta to znači." "Možda samo misliš da znaš, ali svejedno. Posle smrti Džezabelinog supruga, kralja Ahaba, njen sin, Jehoram, postao je kralj. Jedan od njegovih vojskovođa, Jehu, pobunio se protiv njega i ubio ga. Jehu je tada odjahao do jezera gde je stara kraljica-majka Džezabel imala boravište. Džezabel su javili o njegovom dolasku i ona je poverovala da to može značiti samo i njenu vlastitu smrt. Ponosna i hrabra, našminkala je lice i obukla svoje najbolje haljine, da bi ga dočekala kao dostojanstvena i ponosna kraljica. Naredio je da je bace kroz prozor palate i tako ubiju, ali ona je, po mom shvatanju, doživela lep kraj. Upravo je to ono što ljudi imaju na umu kad govore o "namolovanoj Džezabel", bili toga svesni ili ne." Sledeće večeri, Džesi reće tihim glasom: "Čitala sam Bibliju, Elija." "Šta?" Za trenutak, Bejli je bio iskreno ljutit. "One delove o Džezabel." "Ah! Džesi, žao mi je ako sam poverdio tvoja osećanja. Poneo sam se detinjasto." "Ne, ne." Uklonila je njegovu ruku sa svog struka i sela na kauč, hladna i ukočena, ostavljajući upadljivu prazninu između sebe i Bejlija. "Dobro je znati istinu. Ne želim da zbog neznanja izgledam glupo. Zato sam i čitala o njoj. Ona je zaista bila zla žena, Elija." "Pa, njeni su neprijatelji pisali ta poglavlja. Ne znamo šta bi ona sama mogla o tome reći."

"Pobila je sve proroke gospodnje kojih se mogla dočepati." "Da, tako oni kažu." Bejli potraži u džepu komadić žvakaće gume. (Kasnije je suzbio tu naviku, pošto mu je Džesi jednom rekla da sa tim njegovim duguljastim licem i tužnim, smeđim očima, izgleda kao stara krava sa neprijatnim strukom trave u ustima, koji ne može ni progutati ni ispljunuti). Rekao je: "Ako želiš da čuješ njenu verziju, čini mi se da bih ti mogao pružiti neke argumente. Džezabel je visoko cenila verovanje svojih predaka, koji su u tim krajevima živeli mnogo pre no što su jevrejska plemena tamo došla. Jevreji su imali svog vlastitog boga, i, što je još važnije, bio je to bog koji nije trpeo takmaca. Nisu se zadovoljavali time da ga sami obožavaju; hteli su da to čine i svi ostali. Džezabel je bila konzervativna, držeći se starih verovanja a odbacujući nova. Na kraju krajeva, ako su nova verovanja i imala dublju moralnu sadržinu, stara su više ispunjavala čoveka. Činjenica da je pobila proroke samo znači da je bila pravo dete svoga vremena. Bio je u to doba uobičajeni način samozaštite. Ako čitaš 'Knjige kraljeva', ne možeš prenebreći da je Elija (sada je reč o mom imenu) stavio na probu osam stotina i pedeset Balovih proroka, samo da bi video mogu li izazvati pojavu ognja s neba. Elija je, razume se, postigao svoje - nebeskog ognja nije bilo - te je naredio da se pobiju svih osam stotina pedeset sveštenika. I tako je i bilo." Džesi se ugrize za usnu. "A šta je sa Nabotovim vinogradom, Elija? Taj Nabot nije nikome smetao, osim što je odbio da kralju proda svoj vinograd. Onda je Džezabel udesila da se neki krivo zakunu i nabede Nabota zbog bogohuljenja, ili tako nečeg." "Rečeno je za njega da je hulio na Boga i kralja", reče Bejli. "Da. A onda su oni zaplenili njegovu imovinu, pošto su ga prethodno smakli." "To nije bilo pravo. Razume se, u moderna vremena, s Nabotom bi išlo mnogo lakše. Kad bi Grad želeo njegov posed, ili kad bi čak neki od srednjevekovnih naroda želeo njegovu imovinu, sudovi bi mu jednostavno naredili da se skloni, uklonili ga čak silom ako je neophodno, plativši mu ono što bi sami smatrali odgovarajućom cenom. Kralju Ahabu nije bilo dostupno takvo rešenje. Ipak, Džezabelin način bio je pogrešan. Jedino opravdanje za nju u tome je što je Ahab bio bolestan i nesrećan, jer sam nije mogao ništa učiniti, te je ona osetila da ljubav prema svom suprugu mora staviti ispred Nabotove sudbine. Neprestano ti govorim da je bila uzor odane su..."

Džesi se odmače od njega, užarena lica i ljutita. "Mislim da si zao i pokvaren." Pogledao je u potpunoj nedoumici. "Ali šta sam učino? Šta je to s tobom?" Napustila je stan, ne odgovorivši mu ništa, i provela čitavo veče i pola noći u video-dvoranama, seleći se s predstave na predstavu. Potrošila je te večeri svoje dvomesečno sledovanje karata za video (i ne samo svoje već i muževljevo). Bejli je bio još budan po njenom povratku, ali mu ona više ne reče ni reči. Bejliju se kasnije, mnogo kasnije, činilo da je poremetio nešto vrlo važno u Džesinom životu. Po njoj, njeno ime sadržalo je u sebi neki čudni simbol zla. Bila je to uzbudljiva protivteža njenoj izrazito čednoj prošlosti. Kao da joj je ime davalo neku aromu nečestitosti, i to joj se dopadalo. Ali takvo raspoloženje ju je postepeno prošlo. Nije nikad više pomenula svoje puno ime, ni Eliju, ni svojim prijateljima, a koliko je Bejli znao verovatno ni samoj sebi. Bila je Džesi, tako se potpisivala. Kako su dani prolazili, postajala je razgovorljivija i posle otprilike dve nedelje njihov je odnos bio kao i pre i, uprkos kasnijim povremenim sukobima, nikada više ništa nije njihove odnose pomutilo do te mere. Samo je još jednom došlo do posrednog pomena ove teme. Bila je u osmom mesecu trudnoće. Napustila je položaj dijetetskog asistenta u sekcijskoj kuhinji A-23 i, budući da je imala na raspolaganju mnogo vremena, zabavljala se razmišljanjem i pripremama oko detetovog rođenja. Jedne je večeri rekla: "Šta misliš o Bentliju?" "Oprosti, draga?" reče Bejli, dižući oči s hrpe papira, koje je doneo kući. (Budući da je uskoro dolazila prinova u porodicu i da je Džesi prestala da zarađuje, a kako je njegovo unapređenje bilo još daleko, bilo je potrebno da se bavi honorarnim radom). "Mislim, ako bude dečak. Šta misliš, da ga nazovemo Bentli?" Bejli opusti usne. "Bentli Bejli? Zar ti se ne čini da su ime i prezime odveć slični?" "Ne znam. Čini mi se zgodno. Osim toga, dete uvek može samo odabrati srednje ime, po svom ukusu, kad malo poraste." "Pa, ja se slažem." "Je si li siguran? Mislim... Možda si hteo da ga nazovemo Elija?" "I da ga onda zovu Elija mlađi? Mislim da to ne bi bilo dobro. On može nazvati svog sina Elija, ako bude želeo." Zatim je Džesi rekla: "Ima samo jedna stvar", i zastala.

Posle kratkog ćutanja on je upita: "Koja?" Nije ga pogledala u oči, ali je ipak rekla, dovoljno odlučno: "Bentli nije ime iz Biblije, zar ne?" "Nije", reče Bejli. "Sasvim sam siguran da nije." "U redu, onda. Dosta mi je biblijskih imena." Bilo to jedini put kad su se vratili u prošlost, sve do onog dana kada je Elija Bejli stigao kući zajedno sa robotom Denilom Olivavom. Bili su u braku već više od osamnaest godina. a Njihov sin Bentil Bejli (srednje ime još nije bio izabrao) već je bio prevalio šesnaestu. Bejli se zaustavi pred velikim dvostrukim vratima, na kojima su se presijavala velika slova ZA LIČNU UPOTREBU - MUŠKARCI. Manjim slovima pisalo je: Podsekcije 1-A - 1-E. Još manjim slovima, upravo iznad ključaonice, stajalo je: "U slučaju gubitka ključa, smesta se obratite na 27- 101-51." Neki je čovek prošao pored njih, stavio aluminijumski otvarač u ključaonicu i ušao. Zatvorio je vrata za sobom, ne pokazujući ni najmanju nameru da ih pridrži otvorena dok Bejli ne uđe. Da je to učinio, Bejli bi se našao ozbiljno uvređen. Bio je uvrežen običaj da muškarci uopšte ne obraćaju pažnju na druge muškarce u prostorijama za ličnu upotrebu. Bejli se priseti više zanimljivih bračnih poveravanja koje je saznao od Džesi i koja su pokazivala da je situacija sasvim drugačija u ženskim ličnim prostorijama. Uvek bi govorila: "Srela sam Džozefinu Grili u ličnim prostorijama i ona mi je rekla..." Kad god su Bejlijevi dobijali dozvolu za uptrebu malog kupatila kraj svoje spavaće sobe, Džesin društveni život trpeo bi zbog toga. Bilo je to kao neka vrsta kazne zbog građanske povlašćenosti. Bejli reče, nevešto prikrivajući zbunjenost: "Molim te, sačekaj me napolju, Denile." "Nameravaš li da se umiješ?" upita ga R. Denil. Bejli je zatreptao i pomislio: prokleti robot! Kad su mu već dali sve druge informacije, zašto ga nisu naučili i pristojnosti? Ja ću biti odgovoran ako nekom drugom postavi isto ovo pitanje. Rekao je: "Moram se tuširati. Uveče ima previše ljudi, pa bih izgubio suviše vremena. A ako to obavim sada, pred nama je celo veće slobodno." R. Denil se uopšte nije zbunio. "Da li je u skladu sa društvenim ponašanjem

da ja ostanem napolju?" Bejlijeva se zbunjenost povećala. "Pa ti ni ne moraš da uđeš. Nemaš - nemaš potrebe." "Ah, razumem. Da, naravno. Ali, ipak, Elija, i moje su ruke isprljaju, pa ću ih oprati." Pokazao je dlanove, držeći ih pred sobom. Bili su ružičasti i debeljuškasti, s pravim naborima. Bio je to odličan i brižljiv, majstorski rad. Bejli primeti: "U stanu imamo lavabo." Rekao je to, a u glasu mu se nije osetila važnost te činjenice. Snobizam nije palio kod robota. "Hvala ti na ljubaznosti. Ipak, mislim, bilo bi bolje da to obavim ovde. Kad već moram živeti s ljudima sa Zemlje, dobro je da se prilagodim što većem broj vaših običaja." "Onda, uđi." Šarena živost unutrašnjosti bila je u oštroj suprotnosti sa poslovnom jednostavnošću svih drugih stvari u Gradu, ali ovoga puta Bejli to nije primećivao. Prošaputao je Denilu: "Možda će mi biti potrebno oko pola sata. Pričakaj me." Krenuo je, ali se vratio i dodao: "I slušaj, nemoj ni sa kim razgovarati i nemoj ni u koga gledati. Ni reč, ni pogled. To je običaj." Žurno se osvrnuo, da bude siguran da niko nije primetio ovaj kratki razgovor i da se niko nije užasnuo. Na sreću, u predsoblju nije bilo nikoga. Požurio je, osećajući se prljavim, kraj zajedničkih odeljenja prema privatnim komorama. Takvu komoru dobio je pre pet godina - bila je dovoljno prostrana da se u nju smeste tuš, mali aparat za pranje rublja i druge potrepštine. Nalazio se u njoj i mali projektor na kome su se mogli videti novi filmovi. "Moj drugi dom", našalio se kad je saznao da su mu dodelili komoru. Ali sada, često se pitao da li bi mogao podneti kad bi ga opet vratili spartanskim uslovima zajedničkih odeljenja, ako mu ukinu povlasticu na privatnu komoru. Pritisnuo je dugme koje je pokrenulo aparat za pranje rublja i na njemu su se upalile male svetiljke. R. Denil strpljivo je čekao sve dok se Bejli nije vratio, istuširan, čistog donjeg rublja, s opranom košuljom i, uopšte, s osećanjem veće udobnosti. "Nikakvih neprilika?" upita ga Bejli kad su izišli i ponovo smeli da govore. "Nikakvih, Elija", uzvrati R. Denil. Džesi ih je dočekala na vratim, nervozno se smešeći. Bejli je poljubi.

"Džesi", promrljao je, "ovo je moj novi partner, Denil Olivav." Džesi je pružila ruku koju je R. Denil prihvatio, a zatim ispustio. Okrenula se svom suprugu, a potom s izvesnim strahom pogledala R. Denila. Rekla je: "Hoćete li da sednete g. Olivave? Moram malo porazgovarati s mužem o porodičnim stvarima. Samo nekoliko trenutaka. Nadam se da vam neće smetati." Držala je Bejlija za rukav. Pošao je za njom u susednu sobu. Žurno je prošaputala: "Nije ti se ništa dogodilo? Bila sam tako zabrinuta kad sam čula izveštaj." "Kakav izveštaj?" "Pre jednog sata, o gužvi u prodavnici cipela. Rečeno je da su situaciju smirila dva detektiva. Znala sam da stižeš s partnerom, a kako se ta trgovina nalazi u našoj podsekciji i kako je bilo vreme kad se ti vraćaš kući, pomislila sam da izveštaj možda nije rekao sve ono što se desilo i da si..." "Molim te, Džesi, vidiš da sam zdrav i čitav." Džesi se s naporom savladala. Drhtavim glasom rekla je: "Tvoj partner nije iz tvog odeljenja, zar ne?" "Nije", odgovori Bejli jadno. "On je - potpuni stranac." "Kako da se ponašam prema njemu?" "Kao i prema svakom drugom. On mi je samo partner i to je sve." Rekao je to pomalo neuverljivo, tako da se Džesine hitre oči skupiše. "Šta nije u redu?" "Sve je u redu. Hajde, pođimo natrag u salon. Inače će izgledati malo čudno." Elija Bejli sada više nije bio tako siguran u privlačnost svoga stana. Sve do tog trenutka nije imao nikakvih primedbi. Zapravo, uvek je bio ponosan na njega. Stan se sastojao od tri prostrane sobe; dnevna soba se, na primer, pružala dobra četiri metra u dužinu. U svakoj od prostorija nalazio se plakar. Jedan od glavnih ventilacionih sistema prolazio je baš kraj stana. To je katkad izazivalo neugodnu buku, ali je, s druge strane, obezbeđivalo prvorazrednu kontrolu temperature i vlažnosti vazduha. Stan nije bio daleko ni od ličnih prostorija, što je bila izrazita pogodnost. Ali sada kad je u tom stanu sedelo biće s drugog sveta, Bejli više nije bio u sve tako siguran. Stan mu se sada činio neprikladan i pretrpan. Džesi reče, s ponešto izveštačenom veselošću: "Da li ste jeli, ti i gospodin Olivav, Elija?" "U stvari", reče Bejli brzo, "Denil neće jesti s nama. Ješćemo bez njega."

Džesi je to prihvatila bez prigovora. Snabdevanje hranom bilo je tačno proračunato, a ograničenja su bila stroža no ikada, pa nije bilo neučtivo zahvaliti se na gostoprimstvu. Džesi reče: "Nadam se da vam neće smetati što ćemo mi večerati, gospodine Olivav. Elija, Bentli i ja obično obedujemo u zajedničkoj kuhinji. Tamo je mnogo udobnije i imao veći izbor, a da vam kažem istinu, i porcije su veče. Ipak, Elija i ja imamo dozvolu da tri puta nedeljno jedemo u vlastitom stanu, ako hoćemo. Elija vrlo uspešno radi svoj posao u Odseku i tako imamo lepe povlastice - i mislila sam da bismo za ovu priliku, kad biste nam se hteli pridružiti, mogli prirediti pravu gozbicu, premda mi se čini da su ljudi koji previše koriste svoje povlastice pomalo asocijalni, znate." R. Denil je pristojno slušao. Bejli reče, kuckajući prstima: "Džesi, gladan sam." R. Denil primeti: "Da li ću prekršiti običaj, gospođo Bejli, ako vam se budem obraćao imenom?" "Zašto ne, naravno da ne." Džesi izvuče sto iz zida i ukopča grejač tanjira u centralni šalter na površini stola. "Samo vi mene zovite Džesi, ako vam se tako dopada, Denile." Zakikotala se. Bejli se osećao vrlo neugodno. Situacija je postajala sve neobičnija. Džesi je mislila da je R. Denil čovek. Cela stvar je mogla eksplodirati i postati predmet razgovora u ženskim ličnim prostorijama. Denil je na svoj drveni način bio čak i zgodan, a Džesi je godila njegova pristojnost. Bilo je to očigledno. Bejli se pitao kakav je utisak R. Denil stekao o Džesi. U poslednjih osamnaest godina ona se nije mnogo promenila, barem ne za Eliju Bejlija. Bila je, naravno, nešto punija i figura joj je izgubila nekadašnju mladalačku živost. Oko usana su joj se skupile sitne bore, obrazi su joj nešto otežali, kosa joj je potamnela, a i frizura joj je bila konzervativnija nego nekada. Ali sve to nema nikakve važnosti, mislio je Bejli mrko. Na Spoljnjim svetovima žene su bile visoke, vitke i snažne poput muškaraca. Takvim su ih barem prikazivale video-knjige. R. Denil je sigurno bi naviknut na takve žene. Izgledalo je, ipak, da R. Denila uopšte ne inznenađuje ni Džesin razgovor, ni njen izgled, ni njeno prihvatanje njegovog imena. Rekao je samo: "Je li to zaista u redu? Ime Džesi izgleda mi kao deminutiv. Možda je upotreba tog imena ograničena na vaše najbliže, te bi možda bilo zgodnije da vas

zovem vašim punim imenom." Džesi, koja je upravo skidala impregnirani papir kojim je racionisana večera bila hermetički zatvorena, iznenada se potpuno usredsredila na taj posao. "Samo Džesi", reče ona ukočeno. "Svi me tako zovu. Nemam punog imena." "U redu, onda, Džesi." Vratu su se otvorila i dete je oprezno ušlo. Smesta je ugledalo R. Denila. "Tata?" upita dečak nesigurno. "Ovo je moj sin Bentli", reče Bejli tiho. "Bentli, ovo je gospodin Olivav." "To je tvoj parner, je li? Milo mi je, gospodine Olivav." Bentlijeve oči se raširiše i zablistaše. "Reci, tata, šta se to dogodilo u prodavnici cipela? U vestima su rekli..." "Nemoj sada ništa zapitkivati, Bentli", prekinu ga Bejli oštro. Bentlijevo lice se snuždilo i on pogleda prema majci koja mu dade znak da sedne. "Jesi li uradio ono što sam ti rekla, Bentli?" upita ga ona kad je seo. Nežno mu je rukom milovala kosu. Kosa mu je bila crna, kao i očeva. I visinom će sigurno biti sličan ocu, kad poraste, ali u svemu ostalom bio je njena slika. Imao je ovalno lice, kestenjaste oči i veseo pogled na život. "Naravno, mama", rekao je Bentli, naginjući se da pogleda u dvostruki tanjir iz koga se već dizala mirišljava para. "Šta imamo za jelo? Nije valjda opet fermentovana teletina, mama? Je li, mamice?" "Šta imaš protiv fermentovane teletine?" upita ga Džesi, stisnuvši usne. "Ti samo jedi ono što je pred tobom i da nisam čula ni reči prigovora." Bilo je očigledno da imaju fermentovanu teletinu. Bejli je seo na svoje mesto. I on sam bi radije jeo nešto drugo, a ne fermentovanu teletinu, koja je imala oštar miris i ostavljala neugodan ukus u ustima, ali Džesi je to pitanje već odavno rešila. "Ne mogu, pa ne mogu, Elija", govorila je. "Ja živim u ovom kvartu celog dana i ne smem sebi stvarati neprijatelje, jer bi mi život bio nepodnošljiv. Svi znaju da sam nekada bila dijetetski asistent i kad bih svake druge nedelje kupovala biftek ili piletinu, svi bi rekli da imamo protekciju u Odseku za racionisanje. U ovoj podsekciji vrlo je malo ljudi koji imaju posebne prehrambene povlastice, čak i nedeljom. To bi izazvalo ogovaranje i ja ne bih mogla izaći iz kuće ni da posetim lične prostorije, a, osim toga, fermentovana teletina i protopovrće vrlo su zdrava hrana. To je dobro, uravnoteženo jelo, bez ikakvih otpadaka, i ima mnogo vitamina, minerala i

svega što je čoveku potrebno, A ako se zaželimo piletine, možemo je se najesti utorkom u zajedničkoj kuhinji." Bejli je prestao da se buni. Bilo je onako kako je Džesi rekla; prvi problem, koji se čoveku nametao u životu, bio je da smanji, što je više mogao, sukobe sa gomilom koja ga je okružavala sa svih strana. Bentlija je bilo male teže ubediti. Ovom prilikom, on reče: "Mamice, a zašto ne bih mogao upotrebiti tatine bonove i jesti sam u zajedničkoj kuhinji? Voleo bih to." Džesti nevoljno zatrese glavom i oštro reče: "Čudim ti se, Bentli. Šta bi ljudi rekli da vide kako jedeš sam, kao da ti tvoji nisu dovoljno dobri, ili kao da su te izbacili iz stana?" "Pa, to se nikoga ne tiče." Bejli primeti nervozno: "Učini onako kako ti mama kaže." Bentli nesretno slegnu ramenima. R. Denil se iznenada oglasi s drugog kraja sobe: "Da li bi mi porodica dopustila da malo pregledam ove video-knjige, dok traje večera?" "Naravno", uzvrati Bentli i smesta ustade od stola, dok mu se na licu ocrtavalo zanimanje. "To su moje knjige. Dobio sam iz ih biblioteke na specijalnu dozvolu. Doneću vam i svoj aparat za čitanje. Vrlo je dobar. Tata mi ga je poklonio za poslednji rođendan." Doneo je aparat R. Denilu i upitao ga: "Zanimaju li vas roboti, gospodine Olivav?" Bejliju ispade viljuška iz ruke i on se saže da je digne. R. Denil je rekao: "Da, Bentli. Zanimaju me." "Onda će vam se svideti i ove knjige. Sve su o robotima. Moram za školu uraditi domaći zadatak o robotima, pa se sada pripremam. To je vrlo složen zadatak", rekao je važno. "I ja sam protiv robota." "Sedi, Bentli", reče Bejli očajno. "I nemoj gnjaviti gospodina Olivava." "Ne gnjavi me, Elija. Biće mi drago, Bentli, da nekom drugom prilikom razgovaram s tobom o tom problemu. Tvoj otac i ja bićemo večeras u velikom poslu." "Hvala, gospodine Olivav", rekao je Bentli i seo na svoje mesto. Na licu mu se pojavio izraz gađenja, kada je viljuškom odlomio komadić meke, ružičaste fermentovane teletine. Bejli pomisli: u velikom poslu? A onda se s užasom setio svog zadatka. Pomislio je na Svemirca koji leži

mrtav i shvatio da je već satima bio toliko zaokupljen vlastitim problemima da je zaboravio hladnu činjenicu ubistva.

5. ANALIZA UBISTVA Džesi ih je pozdravila. Nosila je šešir za posebne prilike i mali kostim od kerato-tkanine. Rekla je: "Nadam se da mi nećete zameriti što izlazim, gospodine Olivav. Znam da imate mnogo da razgovarate sa Elijom." Propustila je sina pred sebe, otvarajući vrata. "Kad ćeš se vratiti, Džesi?" upitao je Bejli. Zastala je: "Kad želiš da se vratimo?" "Pa... nema smisla da cele noći ostaneš napolju. Mogla bi se možda vratiti u uobičajeno vreme? Oko ponoći?" S oklevanjem je pogledao R. Denila. R. Denil klimnu. "Žao mi je što zbog mene izlazite iz kuće." "Ne brinite, gospodine Olivav. Nije to zbog vas. Ovo je ionako moje slobodno veče, kad izlazim s devojkama. Hajde, Bentli." Dečak se bunio. "A zašto, molim vas, moram i ja da pođem? Ja ih neću gnjaviti. Gluposti." "Budi poslušan." "Pa, onda, zašto ne mogu da pođem s tobom u video?" "Zato što ja idem s prijateljicama, a ti imaš druge..." Vrata se zatvoriše za njima. I sada, čas je konačno stigao. Bejli ga je neprekidno odlagao. Mislio je: upoznajmo robota, da vidimo kakav je. Zatim: dovedimo ga kući. Zatim: večerajmo. Ali sada je sve prošlo i uzmaka više nije bilo. Konačno se moralo preći na ubistvo, na međuzvedane zaplete, na unapređenje, na mogućnost poraza. Bejli nije znao kako da počne, osim da se obrati robotu za pomoć. Prsti su mu besmisleno šetali po stolu koji nije bio vraćen u zid. R. Denil reče: "Da li smo ovde sigurni? Postoji li mogućnost da nas neko prisluškuje?" Bejli se iznanađeno trže: "Nikome ne bi palo na pamet da prisluškuje šta se događa u stanu drugog čoveka." "Zar ti nikada ne prisluškuješ?" "To se ne radi, Denile. Čovek bi onda još mogao očekivati - šta ja znam - da mu gledaju i u tanjir dok jede." "Ili da izvrše ubistvo." "Šta?" "Da li se ubijanje protivi vašim običajima, Elija?"

Bejli je osetio kako se u njemu skuplja bes. "Slušaj, ako želiš da budemo partneri, nemoj ni pokušavati da budeš nadmen, poput Svemiraca. Tome ovde nema mesta, R. Denile." Nije mogao odoleti a da ne naglasi ono R. "Žao mi je ako sam te uvredio, Elija. Bila mi je samo namera da kažem sledeće: ako su ljudska bića katkad sposobna za ubistvo uprkos običajima, mogu biti sposobna da običaje prekrše i kad su manji pestupi u pitanju, kao što je to prisluškivanje." "Stan je potpuno izolovan", reče Bejli, mršteći se. "Nisi ništa čuo iz susednih stanova, zar ne? Neće čuti ni oni nas. Osim toga, niko ne zna da se ovde dešava nešto važno." "Nemojmo potcenjivati neprijatelja." Bejli sleže ramenima. "Bolje da počenom. Moja obaveštenja su vrlo oskudna, tako da još ne znam na čemu sam. Znam da su čoveka po imenu Roj Nemenuh Sarton, građanina planete Aurore, žitelja Grada Svemiraca, ubile osobe koje su nam ostale nepoznate. Ili samo jedna osoba. Koliko mi je poznato, Svemirci smatraju da to nije izuzetan slučaj. Da li sam u pravu?" "Potpuno si u pravu, Elija." "Oni to povezuju s nedavnim pokušajima sabotaže projekta koji podržavaju Svemirci. Mislim na projekat po kome bi naše društvo trebalo da se pretvori u robotsko, kao što je ono na Spoljnjim svetovima, a Svemirci pretpostavljaju da je ovo ubistvo delo dobro organizovane terorističke grupe koja se tome projektu protivi." "Da." "U redu. Počnimo onda s tim što ćemo pretpostavku Svemiraca uzeti kao osnovanu. Ali zar ubistvo nije mogao počiniti i neki usamljeni fanatik? Na Zemlji postoji snažno antirobotsko osećanje, ali ne znam da postoje organizovane grupe koje bi se služile nasiljem." "Možda ne otvoreno." "Čak i tajna organizacija, koja bi se bavila uništavanjem robota i fabrika robota, morala bi biti toliko razumna da shvati da je ubistvo Svemiraca najgore što se može učiniti. Čini mi se ipak da je mnogo verovatnije da je posredi delo nekog ludaka." R. Denil je pažljivo slušao, a onda rekao: "Mislim da sve činjenice govore protiv teorije o ludaku. Ubijena osoba odveć je dobro odabrana, a vreme ubistva tako dobro proračunato, da to mora biti delo neke organizovane grupe."

"Sudeći po tome, ti raspolažeš sa više činjenica. Hajde, ispljuni ih!" "Način izražavanja pomalo ti je neobičan, ali čini mi se da shvatam. Moraću ti objasniti pozadinu svega što se dogodilo. Sa stanoviša Svemiraca, Elija, odnosi sa Zemljom su krajnje nezadovoljavajući." "I ne samo to", promrmljao je Bejli. "Rekli su mi da se, dok je Grad Svemiraca bio još u izgradnji, mislilo da će većina ljudi na Zemlji biti voljna da prihvati dualističko društvo koje tako dobro dejstvuje na Spoljnjim svetovima. Čak i posle prvih pobuna mislili smo da je reč samo o tome da se vaši ljudi naviknu na šok ove novine." "Ispostavilo se da nije bilo tako. Uprkos saradnji Zemaljske vlade, kao i mnogih gradskih vlasti, otpor je bio tako uporan, da je napredovanje postalo znatno usporeno. Naravno, to je veoma brinulo naše ljude." "Zbog altruizma, pretpostavljam", reče Bejli. "Ne baš sasvim", reče R. Denil, "mada je lepo od tebe što im pripisuješ plemenite pobude. Kod nas, naime, vlada uverenje da bi zdrava i modernizovana Zemlja predstavljala veliku dobrobit za celu Galaksiju. Tako barem veruju naši ljudi u Gradu Svemiraca. Moram ipak priznati da na Spoljnjim svetovima postoje jaki otpori takvom shvatanju." "Šta? Neslaganje među Svemircima?" "Naravno. Ima ih koji misle da bi modernizovana Zemlja bila opasna imperijalistička planeta. Takvo mišljenje preovladava naročito među žiteljima starijih svetova, koji su bliže Zemlji i koji imaju više razloga da se sećaju nekoliko prvih vekova zvezdanih putovanja, kada se njihovim planetama politički i ekonomski upravljalo sa Zemlje" Bejli je uzdahnuo. "Stara istorija. Da li ih to zaista zabrinjava? Zar se uistinu sećaju stvari koje su se dogodile pre hiljadu godina?" "Ljudi, reče R. Denil, "imaju čudna shvatanja. Oni nisu toliko razložni kao mi roboti, jer njihovi živčani sistemi nisu planirani kao naši. Rečeno mi je, ipak, da to ima i prednosti." "Možda ima", reče Bejli suvo. "Ti to sigurno bolje znaš", reče R. Denil. "Bilo kako bilo, neprestano propadanje Zemlje ojačalo je nacionalističke struje u Spoljnjim svetovima. Oni kažu da su stanovnici Zemlje drugačiji nego Svemirci i da se očigledno ne mogu uputiti u isti sistem života. Kad bismo silom uveli robote na Zemlju, kažu, došlo bi do opšteg razaranja u Galaksiji. Shvataš, oni nikada ne zaboravljaju jednu stvar, a to je da Zemlja ima osam milijardi žitelja, dok čitavo stanovništvo pedeset Spoljnjih svetova broji nešto malo više od pet i

po milijardi. Naši ljudi ovde, naročito doktor Sarton..." "On je bio doktor?" "Doktor sociologije, specijalista za robotiku i genijalni naučnik." "Shvatam. Nastavi." "Kao što sam već rekao, doktor Sarton i neki drugi ljudi shvatili su da Grad Svemiraca, sa svim onim što predstavlja, ne bi mogao dugo opstati ukoliko bi se nezadovoljstvo na Zemlji, a i na Spoljnjim svetovima, i dalje hranilo našim stalnim neuspesima. Doktro Sarton je osetio da je došlo vreme da se učini najveći napor za razumevanje psihologije Zemljana. Lako je reći da su stanovnici Zemlje bolesno konzervativni i brbljati o 'nepromenljivoj Zemlji' ili o 'neshvatljivom zemaljskom duhu'. To ipak samo znači izbegavanje problema." "Doktor Sarton je tvrdio da tako mogu govoriti samo neznalice i da problem Zemlje ne možemo rešiti nekom starom poslovicom ili davanjem broma! On je tvrdio da Svemirci koji žele da preporode Zemlju moraju napustiti svoju izolaciju u Gradu Svemiraca i izmešati se sa Zemljanima. Moraju živeti kao oni, misliti kao oni - naprosto, biti oni." Bejli odvrati: "Svemirci? Nemoguće" "U pravu si", reče R. Denil. "Uprkos svojim gledištima, ni sam doktor Sarton nije mogao kročiti ni u jedan od Gradova i on sam to je dobro znao. Ne bi mogao podneti njihov prostor i gužvu. Čak i kad bi revolverom bio prinuđen da uđe, spoljnji razlozi bi ga toliko vezivali da ne bi mogao doći do dubokih istina za kojima je tragao." "Koliko mi je poznato, Svemirci su uvek brinuli o tome da se ne zaraze", rekao je Bejli. "Nemoj to zaboraviti. Mislim da ne postoji nijedan Svemirac koji bi rizikovao da uđe u Grad." "Naravno, i to je razlog. Bolest u zemaljskom smislu nepoznata je na Spoljnjim svetovima, a strah od nepoznatog uvek je najjači. Doktor Sarton je sve to znao, ali je uprkos tome neprestano insistirao na potrebi boljeg i prisnijeg poznavanja Zemljana i njihovog načina života." "Reklo bi se da je pri tom zapao u ćorsokak." "Ne sasvim. Razlozi protiv ulaska u Grad stoje samo kad je reč o Svemircima-ljudima. Svemirci-roboti su druga stvar." Bejli pomisli: do đavola, neprestano to zaboravljam. Naglas je rekao samo: "Ah?" "Da", reče R. Denil. "Mi smo, naravno, mnogo pokretniji i prilagodljiviji. Barem za tu svrhu. Nas mogu tako sazdati da budemo sasvim prikladni za

život na Zemlji. Budući da nas mogu načiniti tako da budemo potpuno slični ljudima, žitelji Zemlje mogu nas primiti kao sebi ravne i dopustiti nam da se upoznamo sa njihovim životom." "A ti si...", počeo je Bejli, iznenada shvativši. "Ja sam upravo takav robot. Doktor Sarton je godinu dana radio na nacrtu i konstrukciji takvih robota. Ja sam prvi i do sada jedini primerak njegovog rada. Na nesreću, moje obrazovanje nije još sasvim dovršeno. Poslali su me na zadatak pre vremena, baš zbog tog ubistva." "Onda, nisu svi roboti Svemiraca poput tebe? Mislim, ostali izgledaju više kao roboti, a manje kao ljudi. Je li to tačno?" "Pa, prirodno. Spoljnji izgled robota u potpunoj je zavisnosti od njegove funkcije. Moja funkcija zahteva ljudski oblik, pa su mi ga i dali. Drugi roboti su drugačiji, mada svi u glavnim crtama imaju ljudski oblik. Svakako, i oni su mnogo više nalik ljudima od onih očajno primitivnih modela koje sam video u prodavnici cipela. Jesu li svi vaši roboti takvi?" "Više ili manje", reče Bejli. "Ti to ne odobravaš?" "Ne, naravno. Teško je prihvatiti takvu parodiju ljudskog oblika kao intelektualno ravnopravnog člana društva. Zar vaše fabrike nisu u stanju da prave bolje modele?" "Siguran sam da mogu, Denile. Ali, mislim da nam je milije da znamo kada imamo posla s robotima, a kada sa čovekom." Dok je govorio, uporno je gledao ravno u robotove oči. Bile su to svetle i vlažne oči, baš kao ljudske, ali se Bejliju učinilo da je njihov pogled odviše jednoličan i da se ne premešta sa tačke na tačku, kao kod čoveka. R. Denil reče: "Nadam se da ću s vremenom uspeti da shvatim tvoje stanovište." Bejli je za trenutak pomislio da je u Denilovim rečima osetio sarkazam, ali je odmah uverio sebe da je to nemoguće. "Bilo kako bilo", rekao je R. Denil, "doktor Sarton je jasno shvatao da je to slučaj za C/Fe." "C/Fe? Šta je to?" "To su samo hemijski simboli za ugljenik i gvožđe, Elija. Ugljenik je baza ljudskog života, a gvođže baza života robota. Lakše je govoriti C/Fe kada želimo da ukratko objasnimo kulturu koja objedinjuje najbolje od jednog i od drugog, na ravnopravnoj ili paralelnoj ravni." "C/Fe... Da li to pišete s crticom između? Ili nekako drugačije?" "Ne, Elija, piše se sa dijagonalnom crtom između dva znaka. To znači da oboje predstavljaju jedinstvo, bez prednosti."

I protiv svoje volje, Bejli je otkrio da ga stvar zanima. Školsko obrazovanje na Zemlji nije govorilo gotovo ništa o istoriji i sociologiji Spoljnjih svetova, pošto je, posle Velike pobune, došlo do oslobođenja od matične planete. Popularni video-romani, koji su se mogli videti na video-predstavama, često su, naravno, pričali o ljudima Spoljnjih svetova: to su obično bili ili vrlo ekscentrični i kolerični bogataši, koji dolaze u posetu Zemlji, ili lepe naslednice, koje bi gotovo uvek očarao šarm nekog Zemljanina, ili kakav nadmeni Svemirac koji u odmeravanju sa Zemljaninom neopozivo gubi bitku. Bili su to potpuno bezvredni šabloni, pošto nisu poštovali ni najosnovnije ni najpoznatije istine: naime, da Svemirci nikad ne ulaze u zemaljske gradove, a da vasionske žene gotovo nikad nisu dolazile u posetu Zemlji. Prvi put u svom životu Bejli je postao napadno radoznao. Kakav je zaista bio život Svemiraca? Ponovo se usresredio na problem koji su imali pred sobom i rekao: "Mislim da znam na šta ciljaš. Tvoj doktor Sarton pokušao je da reši pitanje Zemljinog preobraćanja u C/Fe kulturu iz jednog novog, mnogo povoljnijeg ugla. Ova okolnost uzbunila je naše grupe konzervativaca, ili medijevalista, kako sami sebe nazivaju. Bilo ih je strah da bi možda mogao i uspeti. Zato su ga ubili. To je motiv koji govori u prilog organizovanoj zaveri, a ne o izdvojenom incidentu. Je li tako?" "I ja bih tako rekao, Elija. Da." Bejli je zamišljeno zviždukao. Svojim dugačkim prstima lagano je kuckao po stolu. Zatim je zatresao glavom. "Ne slaže se. Nikako se ne slaže." "Oprosti, ali ne razumem." "Pokušavam da shvatim celu stvar. Neki Zemljanin ulazi u Grad Svemiraca, prilazi doktoru Sartonu, ubija ga i naprosto izlazi. Jednostavno, ne shvatam. Ulaz u Grad Svemiraca sigurno je dobro čuvan." R. Denil klimnu. "Mislim da možemo slobodno reći da nijedan Zemljanin nije mogao ilegalno proći uobičajenim ulazom." "Onda, na čemu smo?" "Naravno, našli bismo se u vrlo zbrkanoj situaciji, Elija, kada bi uobičajeni ulaz bio jedini način da se iz Njujorka dođe do Grada Svemiraca." Bejli je zamišljeno posmatrao svog partnera. "Ne shvatam te. Ali to je jedina veza između dva grada." "Jedina direktna veza." R. Denil je zastao, a onda nastavio: "Ne uspevaš da me slediš, zar ne?"

"Tako je, Ne shvatam te uopšte." "Pa, ako te to neće uvrediti, pokušao bih da ti objasnim. Mogu li dobiti komad hartije i olovku? Hvala. Pogledaj, partneru Elija, nacrtaću veliki krug i označiti ga kao Njujork. Ovde ću nacrtati mali krug, koji se dodiruje s velikim i označiti ga kao Grad Svemiraca. Na mestu gde se dodiruju, nacrtaću strelicu i označiti je kao Zid. Zar ne vidiš drugi put?" Bejli reče: "Naravno da ne vidim. Nema drugog puta." "Na izvestan način", rekao je robot, "drago mi je što to kažeš. To je u potpunoj saglasnosti sa onim što su me naučili o zemljaskom načinu mišljenja. Zid zaista predstavlja jedinu direktnu vezu. Ali i tvoj grad i Grad Svemiraca otvoreni su pema slobodnom prostoru u svim pravcima. Sasvim je moguće da neki Zemljanin napusti Grad kroz neki od brojnih izlaza, pređe preko otvorenog prostora do Grada Svemiraca i uđe u njega na mestu gde ga nikakav Zid ne zadržava." Vrh Bejlijevog jezika dotakao je gornju usnu i tamo se zaustavio. On upita: "Preko otvorenog prostora?" "Da." "Preko otvorenog prostora? Sam?" "Zašto da ne?" "Peške?" "Peške, bez sumnje. To bi mu pružilo najbolju priliku da prođe neotkriven. Ubistvo se dogodilo rano izjutra i pešačenje je nesumnjivo bilo obavljeno nekoliko časova pre zore." "Nemoguće. Ne postoji čovek u Gradu koji bi to mogao izvesti. Da iziđe iz Grada? Potpuno sam?" "Pod običnim okolnostima, to zaista izgleda neverovatno. Svakako. Mi, vasionci, to dobro znamo. Zato naše straže čuvaju samo ulaz. Čak i za vreme Velike pobune vaši su ljudi napadali samo na barijeru koja je preprečavala ulaz. Niko nije izišao iz Grada." "Pa, onda?" "Sada, međutim, pred sobom imamo neobičnu situaciju. Ovo nije slepa navala gomile, koja ide linijom najmanjeg otpora, već organizovani pokušaj male grupe, dobro planiran, da udari na najslabije mesto. To objašnjava kako je, kao što ti kažeš, neki Zemljanin mogao ući u Grad Svemiraca, doći do svoje žrtve, ubiti je i jednostavno otići. Čovek je prošao kroz nečuvani deo na našoj strani." Bejli je zatresao glavom. "To je sasvim neverovatno. Da li su vaši šta

preduzeli da provere tu teoriju?" "Da, jesmo. Vaš policijski komesar stigao je na mesto zločina nekoliko trenutaka kasnije..." "Znam. Sam mi je to rekao." "To je, Elija, još jedan primer koji potvrđuje da je ubistvo bilo dobro proračunato. Vaš komesar sarađivao je nekad sa doktorom Sartonom i bio je onaj Zemljanin s kojim je doktor Sarton planirao da napravi početne aranžmane za uvođenje robota, nalik na mene, u vaš Grad. Njihov tadašnji jutarnji sastanak trebalo je da bude posvećen razmatranju tog pitanja. Ubistvo je, razume se, poremetilo sve planove, bar privremeno, a činjenica da se to dogodilo baš kada je policijski komesar bio u gradu Svemiraca učinilo je čitavu situaciju još težom i neugodnijom za Zemlju i za naše ljude." "Nisam, međutim, to imao na umu. Vaš komesar bio je na licu mesta. Mi mu kažemo: ubica je morao preći preko otvorenog prostora. Kao i ti, on odgovara: nemoguće. Ili, možda: nezamislivo. Bio je vrlo uzrujan, naravno, i možda mu je to otežalo da shvati suštinu činjenica. Uprkos svemu, mi smo ga prinudili da odmah počne sa proverom i takve mogućnosti." Bejli pomisli na komesareve razbijene načari i, uprkos ozbiljnoj situaciji, krajičak njegovih usana zaigra: Jadni Džulijus. Da. Morao je biti uznemiren. Naravno, Enderbi nije nikako mogao objasniti situaciju uobraženim Svemircima koji su na fizičku neprilagođenost gledali samo kao na naročito odvratan atribut genetski neprobranih Zemljana. Konačno, nije to mogao učiniti a da ne izgubi nešto od svog dostojanstva, a Džulijusu Enderbiju dostojanstvo je mnogo značilo. Najzad, Zemljani su u nekim prilikama morali štiti jedan drugoga. Robot nikada ne sme saznati ništa o Enderbijevoj kratkovidosti, bar ne od Bejlija. R. Denil je nastavio: "Istražili smo, jedan po jedan, sve moguće izlaze iz Grada. Znaš li koliko ih ima, Elija?" Bejli je zatresao glavom, a onda nasumce rekao: "Pa, dvadeset?" "Pet stotina dva." "Šta?" "Nekad ih je bilo mnogo više. Pet stotina dva još funkcionišu. Vaš Grad je slika laganog razvoja, Elija. Nekad je i on ležao na otvorenom prostoru i ljudi su bez problema izlazili iz Grada u nenastanjena područja." "Naravno. To mi je poznato." "Pa, kada se Grad prvi put počeo zatvarati, mnogi izlazi su ostali. Pet

stotina dva izlaza i dalje je otvoreno. Ostali su pregrađeni ili potpuno zatvoreni. Naravno, ovde ne računam otvorene za vazdušni saobraćaj" "Šta je sa još otvorenim izlazima?" "Beznadežna stvar. Ti izlazi se ne čuvaju. Nismo mogli naći nijednog službenika, niti bilo koga drugog, ko bi ih smatrao svojom brigom. Činilo se, čak, kao da niko ni ne zna da postoje. Bilo ko je mogao izići kroz njih, kad god je hteo, i istim se putem vratiti. Niko ga ne bi mogao otkriti." "Još nešto? Oružje je nestalo, pretpostavljam?" "Da." "Postoje li bilo kakve indikacije?" "Nikakve. Temeljito smo pretražili prostor oko Grada Svemiraca. Kao mogući svedoci, roboti na prevoznim farmama potpuno su nekorisni. Oni jedva da predstavljaju nešto više od obične mašine i teško bi se moglo reći da imaju ljudski oblik. A na tim farmama ne radi nijedan čovek." "A-ha. Ima li još štogod?" "Budući da nismo uspeli ništa da otkrijemo na toj strani, u Gradu Svemiraca, pokušaćemo na drugoj, u Njujorku. Biće nam dužnost da uđemo u trag svim mogućim suberzivnim grupama, da proučimo svaku organizaciju..." "Koliko vremena nameravaš da na to utrošiš?" prekinuo ga je Bejli. "Najmanje što je moguće, a onoliko koliko je potrebno." "Onda", reče Bejli zamišljeno, "milije bi mi bilo da imaš nekog drugog partnera u toj zbrci." "Meni ne", reče R. Denil. "Komesar se vrlo lepo izrazio o tvojoj lojalnosti i sposobnosti." "Baš lepo od njega", reče Bejli sarkastično, pomislivši pri tom: jadni Džulijus. Oseća da sam mu na savesti i pokušava sve što može da to ublaži. "Nismo se oslonili samo na njega", reče R. Denil. "Proverili smo i tvoj dosje. Nekoliko si puta na svom radnom mestu izjavio da ne trpiš robote." "Je li? Imaš li nešto protiv toga?" "Ne, uopšte. Tvoje mišljenje je tvoja stvar. Ali upravo zbog toga smo smatrali potrebnim da vrlo pažljivo proučimo tvoj psihološki sklop. Znamo da ćeš, premda ne gajiš nimalo simpatija prema robotima, sarađivati s robotom, ako to budeš smatrao svojom dužnošću. Ti si neobično lojalan i gajiš vrlo veliko poštovanje prema zakonu. A to je ono što nam je potrebno. Komesar Enderbi te je tačno procenio." "Ti, lično, ne gajiš nikakvu ličnu odbojnost prema mojim antirobotskim