Dusanov zakonik

ЗАКОНИК
ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ПРЕДГОВОР

„А сада, Израиљу, чуј уредбе и законе, које вас учим да творите, да бисте поживјели и ушли у земљу
коју вам даје Господ Бог отаца ваших и да бисте је наслиједили.” (5. Мојс. 4,1)

„Издали смо овај закон да би нас правда, која је у Њему, учинила при-јатним Богу и ојачала наше
Царство, и да не би трпели било какво зло, које би се догодило људима, које је Бог потчинио нашој бризи,
следећи Његову сопствену доброту.” (Св. цар Јустинијан I; Нов. VIII, 11, 535. год.)

„Стога и ја, свеистински раб господара мојега Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан, царски
скиптар са вером држећи у руци, и са свељубљеним сином царства ми, краљем Урошем, и са богодарованом
царицом кира Јеленом, пожељех неке врлине и законе најистинитије и православне вере поставити.” (Из
уводне речи Законика благоверног цара Стефана Душана)

Благодарећи чињеници да су текстови Душановог законика умножавани, чувани и коришћени у многим
Црквама и манастирима, остали су сачувани рукописни примерци овог значајног споменика српског
права и културе. Преписе сачувасмо и ми на Светој Гори Атонској, Врту Пресвете Богомајке, у којој је
и сам цар законодавац нашао уточиште пред кугом и којој је посвећивао велику пажњу и поштовање.
Богољубиви Стефан Душан Немањић био је велики ктитор светих манастира атонских, а нарочито
његове прадедовске задужбине Хиландара. Због тога није необично што се Света царска лавра Хиландар
прихватила издавања овог дела. Једино што је, за разлику од поменутих преписа, који су настали са
циљем практичног коришћења, наша намера другачија. Пред савременог читаоца ми износимо сведока
високог домета српске културе и владавине закона у српском друштву. У време када се много говори
о томе како Србија треба да се врати у Европу, и када се такав суд износи најчешће са висине према
српској традицији, ми имамо обавезу да подсетимо на то да Србија није само по свом положају у Европи
него је, захваљујући духовним и другим вредностима које је изнедрила, уградила саму себе у темеље
хришћанске, културне Европе. Како се ова чињеница, сведоци смо, често заборавља, Свештени Сабор
стараца Светог царског манастира Хиландара донео је одлуку да се приреди свечано издање Душановог
законика према сачуваним светогорским преписима. Верујемо да Душанов законик јасно потврђује да
је српски народ, као што је то случај у многим областима, а што се види и на примеру покретног и
непокретног наслеђа које краси наш свети манастир, равноправан са водећим европским народима и у
области средњевековног законодавства. Српски народ је своје биће одувек развијао уздајући се у правду
Бога Живог, која обавезује да се отаџбина зида на владавини закона, а не на пустој и пропадљивој сили и
моћи, као што се то у „цивилизованом“ свету данас све више чини.

***
Чувајући, такође, на овај начин живу везу са својим ктитором, благоверним самодршцем Стефаном
Душаном, жеља нам је да овом приликом, уз помоћ неких чланова његовог законика, покушамо да
осветлимо лик цара законодавца као истинског хришћанског владара.
Члан 43.: И да нема право господин цар, или краљ, или госпођа царица никоме узети баштину силом,
ни купити, ни заменити, осим ако ко сам буде желео.
У давнини је Ахав, безакони цар израиљски, пожелео да присвоји виноград једног Израиљца, по имену
Навутеја, јер се налазио до имања царевог, нудећи му у размену други виноград или откуп у новцу (3. Цар.
21, 1–2). Али Навутеј на то није пристао: „Сачувај Боже да бих ти дао наслеђе (= баштину) отаца својих”
(3. Цар. 21, 3). Тада је ствар у своје руке преузела Ахавова жена, Језавеља, кћи цара Сидонског Етвала,
по вери незнабошкиња, а по нарави неваљала и окрутна. Написавши наредбу у царево име старешинама
и главарима израиљским, успела је да издејствује да Навутеј буде неправедно осуђен и убијен. На тај
начин Ахав је добио његов виноград, али је истог дана чуо суд Господњи устима пророка Илије: “Због
ове неправде срамно ће погинути он и жена његова Језавеља и сав дом његов биће истребљен” (3. Цар.
21, 4–23).
Али зашто да узимамо пример нечестивих царева? Зар и они који су себе сматрали и називали
благочестивим нису подлегли сличним искушењима? Златољубива царица Евдоксија, супруга
византијског цара Аркадија (395–408. год.), многима учини неправду отимајући им имовину. Свети Јован
Златоусти, који је у то време био цариградски патријарх, много пута је очински саветоваше да прекине
чинити таква безакоња, али она не само да га није послушала већ је, огорчена због тога што је светитељ
често изобличава, постала његов најупорнији непријатељ. Евдоксија је тако пожелела да присвоји
виноград удовице цариградског велможе Теогноста. У време бербе грожђа, царица је ушла у виноград
удовице, убрала један грозд и појела га. Сходно неком древном пропису који је одређивао да ако цар
или царица уђу у нечији виноград и поједу грозд онда тај виноград постаје њихов док се власнику даје
други у замену или исплаћује новчана надокнада, Евдоксија је наредила да се и овај виноград прогласи
царским. Теогностова удовица се обратила за помоћ патријарху Јовану. Узалуд је светитељ покушао да
омекша срце нове Језавеље, која је свој поступак правдала древним царским прописом, подсећајући је
на врлински живот њених родитеља, објашњавајући да њој, као благочестивој царици, не приличи да се
позива на неправедни закон из незнабожачких времена. Овај догађај је био и повод да царица, уз помоћ
александријског патријарха Теофила, свргне са престола Златоустог и прогна га. Свети Јован је, вођен
у прогонство у удаљено место Питиунт, на путу предао свој дух у руке Божије. Евдоксија је, опет, брзо
пожњела плод својих неправди: разболела се од опаке болести и умрла, а после њене смрти ковчег у
којем је била положена тресао се све док њен син, цар Теодосије II, није пренео мошти Св. Златоуста у
Цариград.

4

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

Имајући, свакако, у виду ове и друге сличне примере из историје, а не желећи да на себе навуче
осуду и проклетство оних који су чинили неправду, јер је, уверени смо, увек био свестан тога да
земаљски цареви имају над собом Цара на небесима, пред којим су дужни свакодневно да испитују
своју савест (Пс. 16, 3), овај благочестиви цар Стефан Душан уврстио је у свој Законик горе наведени
43. члан. Али да не би ово и све друго што пише у Законику остало само мртво слово на папиру, већ
да би обавезао себе и оне што ће после њега владати, у 171. члану каже: „Заповед царска: Ако изда
исправу цар некоме, или из срџбе, или из љубави, или из милости, а та исправа противречи Законику,
није по правди и по закону, како одређује Закон, судије тој исправи да не верују, само да суде и
извршавају по правди.” И још каже у 172. члану: „Сваки судија да суди по закону, право, како пише у
Законику, а да не суди у страху од цара”, постављајући још тада темеље онога што називамо слобода и
независност судства. „Боже, дај цару суд свој, и правду своју сину цареву; Он ће судити народу твојему
по правди, и невољницима твојим по правици.” (Пс. 71,1–2)

Размисливши дубље о свему овоме, схватићемо да су проглашење Душановог Законика и његова
примена не само допринели увођењу правног поретка у ондашњој Србији већ и породили у целом
нашем народу, од властеле до сељака меропаха, истинску љубав према правди и слободи. То важи
и за целу потоњу историју. Та висока начела би требало да буду циљ и нама, њиховим потомцима,
као и онима који дођу после нас. Подсећање на ова начела, кроз поновно објављивање Законика,
представља још једну потврду оправданости овог нашег издавачког подухвата!

***
На крају треба истаћи да су се чланови Православног удружења „Свети Сава” из Новог Сада
највише потрудили на припреми овог издања, па је оно с правом потписано као саиздавач. Издања не
би било без великог разумевања и материјалне помоћи Градске управе града Новог Сада и предузећа
ДДОР осигурање Нови Сад.
У овом свечаном издању није смела да буде запостављена стручност и да се изгуби вредност
истинољубивог научног тумачења околности и времена у којем је настао Душанов законик. Ради тога је
свој таленат и знање његовом садржају посветио господин др Ђорђе Бубало, достојно представљајући
и настављајући високу српску историографску традицију.
„... Да поживимо у свакој тихости и спокојном животу и православној вери, са свим људима
царства нашега, малим и великим, и да стекнемо Царство небеско у оном будућем веку, амин.”
Завршавајући на овај начин уводну реч цар Стефан Душан нам открива који је крајњи циљ проглашења
Законика: спокојан живот и Царство Господа Исуса Христа. Тако је сваки праведни закон, у ствари,
васпитач за Христа док се не усавршимо у вери (Ср. Гал. 3, 24–25), када постајемо спремни да уместо
писаних примимо законе у мисли и срца (Ср. Јевр. 8, 10), ревнујући свом душом да задобијемо
највећу хришћанску врлину – љубав (I Кор. 13, 13), сећајући се свагда речи учитеља народа, апостола
Христовог Павла: „Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога
испунио је закон. Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели, и било која
друга заповијест, испуњава се у овој ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. Љубав не чини зла
ближњему; љубав је, дакле, пуноћа закона.” (Рим. 13, 8–10)
У Хиландару
На Сабор српских светитеља
30. 8./12. 9. 2011. г. Господње
Игуман Свете царске лавре Хиландара
Архимандрит Методије
са својим у Христу братством

5

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА



Када неки изданак ЗАКОНИК ЦАРА Српској архиепископији.
своје врсте тако упадљиво Најзад, Свети Сава се
предњачи вредностима СТЕФАНА ДУШАНА постарао да обезбеди
и снагом утицаја, и прописе намењене
као што је случај са У ЗАКОНОДАВСТВУ уређењу монашког жи-
Закоником цара Стефана вота. У његово време
Душана међу правним СРЕДЊОВЕКОВНЕ преведена су и редиго-
споменицима српског вана три типика (састава
средњег века, онда у СРБИЈЕ који садрже прецизно
популарним представама изложена правила мона-
такав изданак засењује шког живота и годишњег
друге у мери да се доживљава као једини. ритма богослужења) – Хиландарски и Студе-
Међутим, нити је Душанов законик једини правни нички за општежитељне (киновијске) заједнице,
текст поникао код Срба у средњем веку, нити и Карејски, за испоснице – сва три рађена према
је то једини стереотип о том раздобљу српске византијским предлошцима. Премда су првобитно
историје. Довољно је подсетити на појаву да се састављенизаманастиреискитчијасуименапонели,
представе о српском средњем веку, по правилу, они су стекли општи значај као зборници правила за
прво (некад и искључиво) везују за Немањиће, уређење било ког манастира или келије. Савино име
иако раздобље њихове владавине захвата „само“ понеле су и одредбе о дужностима земљорадничког
два века од укупно девет, колико је трајало српско и сточарског становништва на властелинствима
присуство на средњовековној европској позорници. манастира Студенице и Милешеве, познате као
И несвесним поистовећивањем српског средњег Закон Светог Симеона и Светог Саве, коришћене
века с Немањићима неоправдано се запоставља оно без измена и у другим манастирима. Оваква
што је следило њиховом времену, а поготову оно врста законских текстова, намењених регулисању
што му је претходило. И Душанов законик имао је правних односа на ограниченом подручју (тада су
своје претходнике, од којих је много тога уграђено могли носити назив Закон метохијама црквеним
у правну грађу коју је овековечио. или Закон манастирски) или у оквиру одређених
Најстарији слојеви права, неписаног, обичајног, друштвених група (Закон Србљем, Закон Влахом,
промаљају се ту и тамо у оскудно очуваним Војнички закон), биће стални пратилац заснивања
изворима средњег века, а своју вредност потврдиле и функционисања манастирских властелинстава.
су и оне норме којима је Душанов законик подарио Они су по правилу били саставни део оснивачке
писани вид и укључио их у свој састав. Међутим, хрисовуље, основног манастирског акта, на којем су
оно што обичајно право није могло покрити у све заснивани положај и повластице манастира и према
бржем друштвеном и државном напретку узимано којем се руководило старешинство у управљању.
је од византијског законодавства. На почетку Оснивачке хрисовуље обухватале су у начелу и
подухвата рецепције писаних норми византијског, податке о манастирској имовини, поданицима,
тј. римског права, која чини једно од битних њиховим дужностима и правима, судском и
обележја српске правне историје средњег века, економском имунитету, правном положају. Другим
стоји Светосавски номоканон или Законоправило. речима, у питању су били партикуларни правни
Упоредо с организацијом новоустановљене Српске споменици, целовити у своме саставу, којима су
архиепископије, Свети Сава је предузео замашан регулисана сва питања из домена положаја и живота
кодификаторски рад с циљем да се заснује правни једне манастирске заједнице.
оквир нове, аутокефалне цркве. Најважнији резултат У ниски законских текстова који су претходили
тога рада био је управо Номоканон, зборник Душановојкодификацијиважноместоимајууговори
црквених и грађанских норми, преведен и редигован српских владара с општинама на јужном Јадрану,
1220. године. Основу канонског дела чинила су, као пре свих с Дубровником. Њима су регулисана
и у другим номоканонским зборницима, правила питања из области међународног права, увозна и
Православне цркве (апостолска, васељенских и извозна трговина и права и обавезе пословних људи
помесних сабора и светих отаца) с тумачењем из Приморја у српским земљама. И оне приморске
византијских правника 12. века, Алексија Аристина комуне које су се налазиле под влашћу српског
и Јована Зонаре, а световни закони били су краља представљале су особене државноправне
представљени Прохироном (у српском преводу творевине, с већим или мањим степеном аутономије
названом Закон градски), закоником византијског и посебном друштвеном, правном, економском и
цара Василија I из друге половине 9. века, избором културном традицијом и физиономијом. Другим
Јустинијанових новела, поглавито посредством речима, у питању су биле градске општине које
зборника Јована Схоластика у 87 глава, и с неколико никада нису до краја интегрисане у државно и
новела цара Алексија I Комнина. Номоканон је друштвено ткиво средњовековне Србије. Њихова
био један од неопходних услова за постојање и правна аутономија јасно је истакнута правом да
деловање самосталне Српске цркве и њено особено доносе највише законске акте – статуте – којима
обележје. Иако превасходно намењен архијерејима, су регулисана практично сва питања из правног
Светосавски номоканон је по Божјем праву, по живота града укључујући и однос и обавезе према
избору и систематизацији правних прописа, најзад владару. Иако, строго узев, статути и зборници
према циљу који му је намењен превођењем, био закона Котора, Будве, Скадра, Дубровника излазе
највиши законски зборник српске државе, с општим из оквира српског средњовековног права, из
важењем на читавој њеној територији и за све садржине појединих прописа Душановог законика
категорије становништва. Ауторитет Номоканона недвосмислено провирује и законодавство
није умањен Душановим кодификаторским радом. приморских комуна.
Штавише, у неколико чланова Законик упућује или Међутим, ослањање на прописе закона о судском
се позива на Закон светих отаца. поступку, донетог од стране краља Милутина, сасвим
Појави општег законодавства у држави је очигледно. На њега се Законик непосредно позива
Немањића тога времена допринео је и Брачни закон, и укључује његове одредбе у свој састав. Закон
записан у другој Жичкој повељи (издатој око 1220) и Светога краља уједначио је и прилагодио приликама
намењен у начелу свим православним верницима у с почетка 14. века прастаре норме обичајног права

7

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА У ЗАКОНОДАВСТВУ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРБИЈЕ

о суђењу поротом, неопходне у споровима између изложени по строго утврђеном систему. Схватање
представника различитих друштвених група или о унификаторској улози Душановог законика
оних са посебним правима. Овај закон представља само је делимично тачно и нема везе с његовим
последњи познати законодавни напор (не рачунајући наводним важењем у читавом царству. Не постоји
делове са законском снагом у повељама, које су ниједан доказ о примени Законика у новоосвојеним
владари редовно издавали) учињен пре Душанове византијским областима, ни за живота цара Душана
кодификације. ни након његове смрти. Нема, уосталом, доказа ни
да је важио у градским општинама на јадранској
Ратови против Византијског царства, изнуреног обали. Није пронађен ниједан примерак Законика
сталним грађанским ратовима, економском кризом писан грчким језиком, што би се очекивало од
и спољним нападима, обележили су почетак законског текста који треба да се примењује на
и добар део Душанове владавине. Освајања византијском правном и грчком језичком подручју.
пространих византијских области, крунисана 1345. Сведочанства о суђењима у византијским градовима
заузимањем великог и добро брањеног града Сера показују да Душанова освајања нису донела
у Македонији, учврстила су Душана у уверењу да промене у примени закона и судском поступку.
му припада право на царско достојанство, чије је Душан је, заправо, настојао да у што мањој мери
знаке примио из руку српског патријарха на Ускрс ремети затечени правни ред. Прописи који се тичу
1346. За разлику од својих претходника, Душан изричито грчких области само потврђују баштинска
је практичним побудама за доношење закона права која је Душан до тренутка издавања Законика
придодао и идеолошке, засноване на симболима, доделио грчкој властели и градовима или она која
правима и обавезама везаним за царску власт и су затечена у тренутку освајања. Када је потврђивао
круну. С једне стране, први српски цар настојао је да или додељивао повластице византијским правним
истакне највиши положај у владарској хијерархији и физичким лицима, он је то радио држећи се
прихватајући улогу врховног законодавца и судије, образаца који су владали у Византији. Због тога је у
извора правде и закона, по узору на Христа којем византијским областима издавао повеље на грчком
је дуговао за власт. Праведни закони проистекли из трудећи се да опонаша изглед и стил хрисовуља
православне вере били су једно од средстава којима и простагми византијских царева. Повеље на
је владар требало да држави обезбеди мир и побожан српском за њих не би имале никакав значај, као што
живот, а тиме и пут ка спасењу стаду које му је вероватно ни грчке судије у Серу или ком другом
поверено. С друге стране, динамичан друштвени византијском граду не би знале шта да раде са
и економски развитак, утицај римско-византијског српским Душановим закоником.
права, као и неуједначене правне традиције и
прописи у различитим деловима државе (која се на Душанов законик, или боље рећи Душаново
рачун Византије знатно повећала у раздобљу између законодавство, може се посматрати као израз жеље
царског крунисања и доношења Законика), нагнали и потребе за правном унификацијом само у смеру
су га да својеврсно правно шаренило покуша од Византије ка српским земљама и, наравно, само
заменити законима с општим важењем, али, по свој у ограниченој мери. Душаново законодавство
прилици, само у старим српским земљама. преносило је у српске земље, у чистом или
прилагођеном виду, не само византијске правне
Ти разлози покренули су обиман кодификаторски норме већ и византијску правну мисао. Другим
и законодавни рад, чији је најсјајнији исход речима, Законик није могао да важи на подручју
обелодањен на сабору у Скопљу, на Спасовдан, 21. читаве Душанове државе, већ је правни систем
маја 1349. године. У присуству владареве породице, читаве Душанове државе требало да почива на
патријарха Јоаникија, црквених великодостојника идеологији и нормама римско-византијског права, а
и властеле велике и мале проглашен је Законик, у Душаново законодавство је такву замисао требало
чији састав је ушло 135 појединачних одредаба. да оствари у старим српским земљама.
Тада је заправо донет његов основни, први део,
који је допуњен непуних пет година доцније, тј. У излагању грађе у оба дела Законика могу
византијске 6862. године, којој одговара раздобље се уочити јасни показатељи систематизације по
од 1. септембра 1353. до 31. августа 1354. године предметима, иако су присутна мишљења која
хришћанске ере. Доношење преко 60 нових закона Законику одричу ову особину. Рекло би се да су
било је условљено променама које су наступиле судови о одсуству система у Душановом законику
после 1349, тешкоћама које су искрсле у примени неизбежни када се на средњовековни правни текст
појединих чланова или потребом да се попуне некритички примене строга начела систематизације
празнине које су промакле састављачима првог прописа по сродности и доследног логичног следа,
законика. Многе од новела које су ушле у други каква су уобичајена у данашњем законодавству.
законик доношене су поступно после 1349, онако Систем, заправо, постоји, али почива на другачијим
како су налагале потребе. То се са сигурношћу темељима и није тако очигледан. Прописи творе веће
може рећи за оне које почињу реченицом: “Заповеда или мање одељке према предмету, који није нужно
царство ми”. Међутим, не постоји сигуран одговор прецизно одређен и наглашен у тексту законâ, тј.
на питање да ли су већ тада, приликом новелирања, који је постављен на ширу основу и обухвата више
вршене измене у грађи првог дела и њена даља, сродних правних питања.
доследнија систематизација или су само додате
нове одредбе без одговарајућих измена у првом У складу с начелом да сваки закон извире
законику. из православне вере, почетни одељци Законика
садрже одредбе о вери и Цркви – укупно 38
Законик се од стране модерних истраживача чланова. Реченица која уводи у тај одељак, а у
често посматра као општи правни акт, с важењем на нумерацији чланова стоји на првом месту: “Најпре
читавој територији државе, скуп општеобавезних за хришћанство: Овим начином да се очисти
норми, израз настојања да се изврши правно хришћанство” – наглашава да су у састав Законика
уједначавање делова државе с различитим правним ушли они прописи који настоје да учврсте чистоту
традицијама и праксом. Управо због таквог православне вере и искорене недостатке у крилу
полазишта од Законика се очекује, и трага за Цркве, као и насртаје на њену догму и јурисдикцију.
потврдама у његовом садржају, да садржи норме Другим речима, иако су ти прописи одавно
уставноправне природе, да својим прописима познати и у употреби у Српској цркви од времена
настоји да покрије све области живота и да су они Светосавског номоканона, они који су ушли у избор

8

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА У ЗАКОНОДАВСТВУ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРБИЈЕ

Законика сведоче о питањима која су била нарочито обавезе златара, заправо ковничара новца. Следи
актуелна у црквеном животу у тренутку доношења неколико неповезаних одредаба – о снази закона,
Законика. Законима о Цркви изнова је наглашена, о разбојницима на двору царевом и о повезаности
између осталог, обавезност црквеног брака, работе и земље – а затим већи одељак (175–186,
искључива надлежност Цркве у духовним стварима, 188) са законима о судијама и судском поступку.
предвиђене су мере против ширења католичанства Чланови 187. и 189. односе се на кретање цара и
у мешовитим верским срединама српских тргова његове пратње по земљи. Последњих 12 чланова,
и рударских насеобина или у областима додира према стандардној нумерацији и редоследу, налазе
православља и католичанства на јадранској обали се само у Раковачком рукопису, али и међу њима
и њеном непосредном залеђу; ту су, затим, одредбе се може издвојити неколико скупина сабраних око
о симонији и о монашкој дисциплини. Чланови 39– истог предмета. Закони 190, 191, 193, 199, 200.
47 творе одељак о баштинама. Њима је утврђена односе се на домаће животиње, 194–196, на Цркву,
потпуна правна сигурност баштинске својине, 192, 197–198 на властелу, и на крају усамљен стоји
начела њеног наслеђивања, а посебно су издвојени 201. члан, који озакоњује везаност меропха за
случајеви располагања баштинским Црквама и земљу.
слугама. Баштина се у Законику исказује не само
као имовинска већ и као друштвена категорија, У Законику су највише заступљене одредбе из
јер на њој почивају темељи феудалног друштва у државног, кривичног и процесног права. Прописима
средњовековној Србији. Властеоском сталежу су Законика регулисана су многа правна питања,
посвећени чланови 48–63. Овај одељак углавном се међу којима је било оних која су још од времена
бави међусобним кривичним преступима властеле, Светосавског номоканона добила писану законску
властеличића и себара, при чему је, у складу са санкцију, али међу којима готово потпуно изостају
сталешком поделом друштва, врста и тежина казне она из области грађанског права. Законодавац је
прилагођена друштвеном статусу окривљеног. бирао прописе који су имали актуелност у тренутку
Другим речима, стварна неједнакост утврђена је доношења Законика, прописе којима је требало
и пред законом тако што је висина казне за исту озаконити темеље на којима је почивало уређење
кривицу била у обрнутој сразмери са положајем државе и друштва, прописе којима се нудило решење
на друштвеној лествици. Друштвена неједнакост за највеће изазове у друштвеним односима. Садржај
наглашена је и повластицама које је властела имала Законика богатио се позитивним прописима који
у претходном судском поступку. Чланови 64–73 су извирали из негативне правне праксе. У томе
односе се на правни положај себара. Тим прописима је, уосталом, много поузданија његова изворна
се, поред осталог, одређују обавезе меропаха према вредност, јер избор и начин регулисања правних
господару, утврђује се кривична одговорност куће питања у Законику показују заправо које су невоље
или задруге, забрањује злонамерно, превратничко биле присутне у друштву Душановог времена,
окупљање себара. У наредном одељку, од члана које негативне појаве је законодавац настојао да
74. до члана 83, регулисана су питања у вези са искорени, где су постојале празнине у организацији
споровима око земље и међа и у вези са повредом управног и судског апарата, које је требало попунити
туђег поседа. Сразмерно је обиман одељак (84– да би се одговорило захтевима веће и сложеније
103) у којем су сабране одредбе кривичног права и државе с царском идејом у основи. Најзад,
одредбе о судском поступку. Ту су наведене казне законодавцу је било стало да партикуларне правне
за нека од најтежих кривичних дела – против вере прописе у старим српским земљама (нпр. законе за
(јерес), личности (увреда и убиство), имовине (крађа властелинства), којима су регулисани привредни
људи и имовине) и општеопасна кривична дела односи и статус појединих друштвених група,
(паљевина). У скупини чланова 104–111 претежу замени општеобавезним нормама. Иста је намера
они којима су регулисана права и обавезе судија и видљива и код питања која су решавана обичајним
судских помоћних органа – пристава. Чланови 112– правом, тим пре што је оно добијало формализован
117 односе се на право азила и амнестије. Следећи и уједначен вид. Важно је нагласити да су средства
одељак (118–128) посвећен је трговима, градовима и решења из обичајног права задржана пре свега у
и положају трговаца. Изричито су наглашени доказном поступку.
слобода трговања и градске привилегије. Последњи
чланови првог дела Законика (129–132, 135) односе Укупно узев, законодавац је показао јасну
се на војне походе, изнад свега на одређивање казни намеру да прошири делокруг појава и питања у
за најозбиљније преступе који могу бити почињени којима је било неопходно учешће државе. Законик
током похода. У ову скупину ушли су и прописи настоји да учврсти друштвене односе у којима
о правима посланика (133) и о плати особља доминира стварна и правна неједнакост поданика.
канцеларије (134). Према пореклу, правима, обавезама и занимању,
они су творили бројне друштвене слојеве и групе,
Други део Законика отварају новеле (136–141) као и аутономне заједнице. На њих се у неједнакој
којима је истакнут значај и правна снага царевог мери и на различите начине простирала владарева
законика и царевих исправа. Овде су, поред осталих, власт. Наглашавањем индивидуалности различитих
нашли места прописи о фалсификовању исправа и о категорија поданика нису само учвршћене разлике
праву меропха да се парничи са својим господарем. у њиховом правном положају већ је држава
Чланови 142–150 донети су с циљем да се искорени делегирајући и распоређујући своја права на
крађа и разбојништво, који се управо овим путем аутономне заједнице (градови, катуни, Саси и сл)
указују као велика невоља у Душановој држави. лакше могла да контролише државну територију
У откривању и хватању разбојника и лопова средствима која су јој стајала на располагању. У
тежиште је стављено на колективну одговорност. томе су значајну улогу имали локални чиновници
Наредна четири члана озакоњују установу пороте и колективна одговорност заједнице. Овакве
као доказно средство. Одредбе од 155. до 160. баве методе контроле појавиле су се јер устројство
се сигурношћу путника и установом приселице. друштва и организација државе нису били кадри да
Наредни одељак другог дела Законика (161–167) подрже јаку и ефикасну централну власт. И поред
обухвата прописе о судском поступку, судским тога кроз Законик јасно избија на видело тежња
органима и кривичним делима. Четири члана, државе ка уједначавању и контроли управног
од 168. до 170, настоје да регулишу права и система – преко установе кефалија. Иако су самим
Закоником омогућена широка судска овлашћења у

9

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА У ЗАКОНОДАВСТВУ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРБИЈЕ

различитим друштвеним заједницама, држава се Душаново време засебан зборник, а да су здружени
постарала да појача свој удео у судству увођењем с Душановим закоником у време његове ревизије,
општег и врло разноврсног система казни, међу вероватно у држави српских деспота.
којима новину представљају телесне по угледу
на византијски казнени систем, резервисање У столећу које је следило Душановој владавини,
искључиве надлежности царских судова за поједине до успостављања османске власти, није било
врсте кривичних дела, постављање царских судија знатнијих законодавних подухвата. Заправо, није
и судских извршних органа, чијим се подручјима било ни истинске потребе ни стварних прилика за
надлежности настојала покрити читава држава. широко засноване кодификације које су обележиле
време Светог Саве и Српског царства. Рукописи
Одсуство одредби грађанског права у Законику Пуне синтагме и Душановог законодавства и
(нарочито наследног, облигационог и стварног) није даље се преписују, прилагођавају измењеним
показатељ да су ова питања решавана доследно по околностима и примењују у правном животу, све
нормама обичајноправног поступка, нити да за до краја 18. века. И Светосавски номоканон, иако
њима није било потребе. Те области права биле су донекле потиснут од прегледније Властареве
подробно регулисане писаним законима сабраним синтагме, није изашао из употребе, тим пре што се
још у време Светог Саве, у српском преводу и за свакодневни свештенички рад с парохијанима
редакцији Номоканона (Законоправила). Неколико преписују изводи из Номоканона (обично уз
чланова Душановог законика (6, 8, 101, 109) за требник), скраћени и епитимијни, намењени
одређене преступе упућују на казне прописане у исповедању верника. Једини нови законски текст
Закону светих отаца, тј. у Законоправилу. Поред из времена државе српских деспота јесте Рударски
Законоправила, на старосрпски језик је најраније новобрдски законик деспота Стефана Лазаревића
средином 14. века преведен још један номоканонски из 1412. године. Овај законик, сачињен од стране 24
зборник, који је 1335. саставио солунски монах рударска стручњака на основу постојећих прописа
Матија Властар. Синтагма Матије Властара садржи и праксе, био је намењен регулисању рударске
углавном исту грађу као Законоправило, али је производње и градских делатности за њу везаних у
сређује према словима грчког алфабета тако да су Новом Брду. Међутим, деспотов законик имао је, по
одређена правна питања поређана према почетном свој прилици, општу важност, примењивао се и у
слову. То значи да су прописи о једном предмету другим, поглавито мањим рударским центрима, па
били сабрани на једном месту, а неслагања између се за њега може без претеривања рећи да представља
алфабетског и предметног начела систематизације писмено фиксирано српско средњовековно
решавана су упутама. Због ових особина Синтагма рударско право. Рударски законик је, штавише,
је била веома популарна у Источној цркви. Из истог преузиман и превођен без већих измена и за потребе
разлога она је вековима задржала знатну улогу и организовања рударства у европским провинцијама
у Српској цркви и поред чињенице да у српском Османског царства.
преводунисуизостављениодељцигрчкогпредлошка
којима су истицане идеје супрематије световне над
духовном влашћу, јединог легитимног византијског
цара, као и првенства васељенског патријарха у
Источној цркви. Осим тога, иако је српски превод
ропски следио редослед грчког предлошка заснован
на алфабету, чиме је са српским називима појмова
изгубљена прегледност према почетном слову, овај
недостатак умањен је чињеницом да су правна
питања и даље груписана по предметима и да
постоји одличан преглед садржаја.

По свој прилици, убрзо после превођења
Синтагме Матије Властара преведена су или
редигована још два правна зборника – Скраћена
синтагма Матије Властара (с Правилима Св.
Јована Посника) и Јустинијанов закон. Скраћена
синтагма је номоканонски састав настао избором,
редиговањем и новом систематизацијом правних
правила из српског превода пуне (интегралне)
верзије Синтагме, тако да је остала једва трећина
првобитног текста. За разлику од Пуне синтагме,
у Скраћеној синтагми су превагу однели световни
закони, а одредбе које су промовисале супрематију
византијског цара и васељенског патријарха
изостављене су. Јустинијанов закон представља
правну компилацију створену превођењем прописа
из различитих византијских правних зборника,
поглавито из области аграрног права. У рукописима
старије редакције тексту Душановог законика увек
претходе Скраћена синтагма и Јустинијанов закон
(осим у фрагментарно сачуваном Струшком и у
Студеничком, који садржи само текстове Душановог
законика и Скраћене синтагме). Нема, међутим,
недвосмислених доказа о томе да су још за Душанова
живота ова три законска текста здружени у један
правни зборник. Ниједан од рукописа у којима
су сва три текста преписана није старији од прве
четврти 15. века. Није искључена могућност да су
Скраћена синтагма и Јустинијанов закон чинили у

10

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

Сачувани рукописи РУКОПИСНА ТРАДИЦИЈА препис садржи само
Душановог законика су 131 члан Душановог
најречитије сведочанство ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА законика, текст се

о његовој историји. завршава преки-
Нажалост, оригинал Законика није сачуван – ни нутим 152. чланом, те је вероватно предлошку
посебан рукопис првог законика из 1349, који је ради недостајао крај.
употребе морао бити умножаван бар до 1353/1354, Палеографском и текстолошком анализом
нити рукопис с новелама, уколико су првобитно утврђено је да је писар Ходошког написао и
засебно издате, нити јединствени правни зборник Хиландарски рукопис. Рукопис се вероватно током
састављен од оба законика приликом новелирања 16. века налазио на Атосу, а касније је често мењао
првог. Штавише, није сачуван ниједан примерак власнике. Крајем 17. века налазио се у Стоном
преписа Законика из времена царства. Најстарији, Београду (Секешфехервар), а потом у Пешти.
али и најлошије сачувани рукопис – Струшки – У 18. веку доспео је у Манастир Ходош. Павле
потиче из последње деценије 14. века. Осталих Јосиф Шафарик добио га је 1830. од карловачког
25 рукописа, са знатним разликама у склопу и митрополита Самуила Маширевића. Данас се
садржини, настали су у раздобљу од 15. до 18. века, рукопис чува, заједно са осталим рукописима из
при чему, по броју сачуваних преписа последњи Шафарикове библиотеке, у Народном музеју у
век носи апсолутну превагу. Целокупно рукописно Прагу [сигн: IX F 10 (Š 14)].
наслеђе Душанова законодавства може се поделити 4. Хиландарски рукопис (око 1420–1430.
у две, по обиму, саставу и значају неједнаке скупине, године) – Рукопис садржи текстове Душанова
познате под конвенционалним називима старија и законодавства према уобичајеном редоследу.
млађа редакција. Рукопис није сачуван у целини; текст се прекида
Старија редакција обухвата десет рукописа: на почетку 125. члана Душановог законика.
Струшки из 14. века, Атонски, Студенички, С обзиром на то да га је писао исти писар као и
Ходошки, Хиландарски и Бистрички из 15. века, Ходошки, може се оставити као могућност да је
Барањски и Призренски из наредног столећа, био истог или сличног обима и састава као овај
Шишатовачки и Раковачки из 17. века. Они у други. Текстуално је готово истоветан с Ходошким,
већој или мањој мери одражавају састав, редослед изостављене су исте одредбе, тако да сачувани текст
чланова и стил изгубљеног оригинала Законика, као садржи свега 107 чланова и почетак још једног.
и доцније кодификаторске и редакторске прераде, Откривен је у Хиландару средином 19. века. Тамо
настале у доба царства или у областима и државама се и данас налази, у збирци словенских рукописа
пониклим на његовом подручју. У зависности (сигн. Cod. Slav. 300). Пошто постоји могућност да
од тога које од наведених особина у рукописима се Ходошки рукопис налазио на Светој Гори у 16.
доминирају може се издвојити неколико верзија веку, не би требало олако одбацити претпоставку
или редакција Законика. Подједнако је важна о светогорском пореклу Хиландарског и Ходошког
чињеница да више од половине њих указују на рукописа, као и њиховог писара.
касније систематизације и редукције грађе Законика 5. Студеничкирукопис(око1430.године) – препис
и промене у тексту појединих чланова. Душановог законика налази се у оквиру конволута
Старију редакцију Душановог законика чине насталог повезивањем два рукописа, преписана у
следећи рукописи: приближно исто време и, по свој прилици, од истог
1. Струшки рукопис (последња деценија 14. века) писара. Први садржи избор из Отачника, допуњен
– Сачувано је само 15 листова нагрижених влагом саставима друге врсте, међу њима и апокрифним, а
са 105 чланова. Писала су два писара, од којих је други текст Скраћене синтагме особене редакције
један Данилац Левооки, дечански монах, који је (грађа је систематизована по предметима, а не
у то време (1397) преписао и повељу монахиње у саставе према реду алфабета, и подељена у 57
Јевгеније (кнегиње Милице) за Манастир Дечане. глава) и око 60 чланова Душановог законика. Према
Рукопис је пронашао у Струги 1845. руски слависта једном запису у рукопису, извесни поп Макарије
Виктор Григорович. Након Григоровичеве смрти поклонио га је Манастиру Студеници. Рукопис се
1876. предат је, заједно са осталим рукописима који затим обрео у Манастиру Ловници у Босни, потом
су се задесили у његовом поседу у тренутку смрти, у власништву породице сарајевских кујунџија
на старање Румјанцовском музеју у Москви. Данас Јошиловића. Између два рата куповином је доспео
се чува у Руској државној библиотеци у Москви, у у руке Александра Пољанића, директора Земаљске
рукописном фонду Ф 87 (собр. Григоровича), сигн. банке у Сарајеву. Он је је 1937. поклонио рукопис
№ 29, М 1732. Југославенској академији знаности и умјетности у
2. Атонски рукопис (друга четвртина 15. века) Загребу (данас ХАЗУ), у чијем се Архиву чува под
– Зборник текстова Душановог законодавства, сигнатуром IV d 114.
уобичајеног састава и редоследа: Скраћена синтагма 6. Бистрички рукопис (средина 15. века) –
(с Правилима Св. Јована Посника), Јустинијанов Састоји се искључиво од текстова Душанова
закон и Душанов законик. Између последња два законодавства. Очуван је у целости, нема лакуна
текста, на преко 15 листова, преписано је неколико нити трагова нестанка последњих листова. Врло
антилатинских састава. На истом путовању на којем је важан за реконструкцију историје текста
је добавио Струшки рукопис В. Григорович добио Душановог законика јер представља својеврсну
је у Хиландару Атонски, али није био сигуран да прелазну варијанту између оригинала и његових
ли је тамо доспео из Скита Св. Тројице или из доцнијих прерада. Завршна доксологија, исписана
Манастира Св. Павла. До одредишта у којем се испод последњег члана, садржи и име Давид
данас чува (Руска државна библиотека у Москви, исписано тајнописом. Претпоставља се да је то
рукописни фонд Ф 87, собр. Григоровича, сигн. № име писара рукописа. Руски слависта Николај
28, М 1708) стигао је на исти начин као и Струшки Иванович Надеждин пронашао га је на свом
рукопис. путовању по балканским земљама 1840–1841. у
3. Ходошки рукопис (прва трећина 15. века) Манастиру Бистрица у Румунији и понео у Русију.
– Зборник веома богатог садржаја. Текстовима После Надеждинове смрти рукопису се замео траг,
Душанова законодавства следи читав низ а почетком осамдесетих година 19. века купио га је
црквеноправних састава и апокрифа (хороскопи, од неког московског продавца старина Емпифидор
лекаруше, громовници, молитве и сл.) Ходошки Барсов, секретар Императорског друштва за руску

11

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

РУКОПИСНА ТРАДИЦИЈА ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА

историју и старине. Рукопис је остао у његовом исписани су другом руком канонски трактати
доживотном власништву, а потом је, као део Захарија Марафара. Шишатовачки рукопис у
Барсовљеве збирке, постао својина Историјског целости преноси склоп и садржај Ходошког. Пошто
музеја у Москви, где се и данас налази (ГИМ, Брс. се на последњем листу првог дела налази запис
№ 151). писаревом руком о томе да је законик писан на
Светој Гори 1541, писар га је вероватно преписао
7. Барањски рукопис (прва четвртина 16. века) заједно с основним текстом из предлошка. Тај данас
– рукопис обједињује текстове из два рукописна изгубљени рукопис Душанова законодавства из
предлошка. Писар је прво из једног рукописа 1541. свакако је био један од или једини посредник
преписао Душаново законодавство, уобичајеног између Ходошког и Шишатовачког рукописа.
састава и распореда, али и без допуна, као у Доспео је у руке П. Ј. Шафарика тридесетих
Бистричком, а потом је из другог рукописа, нешто година 19. века, али до данас није откривено на
касније, преписао разна црквена правила. Пошто који начин. Будући да му је Шафарик наденуо име
се Барањски рукопис слаже текстуално готово у по Манастиру Шишатовцу, вероватно га је управо
потпуности с Атонским, постоји могућност да су одатле и добавио. Рукопис се данас чува у Народном
преписивани с истог предлошка или са два веома музеју у Прагу [сигн: IX F 21 (Š 15)].
блиска. Према запису из 1616, био је својина
Манастира Св. мученице Ирине у Влашкој. 10. Раковачки рукопис (1700–1701) – Преписао
У записима из 18. века помињу се Вићентије га је јеромонах Пахомије у неком од фрушкогорских
Јовановић Видак, епископ темишварски (1759– манастира. Садржи основне саставе Душановог
1774), и Павле Ненадовић, карловачки митрополит законодавства, али је сваки од њих јединствен по
(1749–1768). Пронашао га је 1912. Бошко Петровић својим редакцијским одликама. Грађа Скраћене
у Богородичиној цркви у барањском селу Вилању, синтагме је разврстана по истом начелу као у
код Шиклоша у данашњој Мађарској, и откупио Студеничком рукопису – у 75 чланова према
за 40 круна. Од Бошка Петровића рукопис је предметима. Јустинијанов закон је скраћен и
откупио Јован Вујић из Сенте, познати љубитељ излаже грађу редом другачијим од онога у осталим
старина, а рукописне старине Јована Вујића купила рукописима старије редакције. Тескт Душановог
је Универзитетска библиотека у Београду, где се законика јединствен је по томе што садржи: 1)
Барањски рукопис и данасналази (РС 39:К.И. 16285). највећи број чланова, међу њима 15 који се не
налазе ни у једном другом рукопису; 2) известан
8. Призренски рукопис (прва четвртина 16. века) број дупликата чланова или њихових фрагмената; 3)
– рукопис садржи уобичајене текстове Душанова повељу (без аренге) цара Душана уз Законик. Поред
законодавства, с тим што су између Правила Св. свега наведеног, Раковачки рукопис има на почетку
Јована Посника и Јустинијановог закона убачена преглед садржаја сва три законска текста, за разлику
два црквеноправна састава. На крају је, доцније, од уобичајених зборника Душанова законодавства, у
додата, али није увезана, још једна свешчица, с којима се на почетку налази само садржај Скраћене
текстом правила о посту и посланицом васељенског синтагме. Рукопис се налазио у Манастиру Раковцу
патријарха Генадија Схоларија синајским најкасније од 1779, а потом је доспео у руке Јакова
калуђерима. Три последња листа последње Петровића. Он је рукопис поклонио гимназији у
свешчице из првобитног склопа рукописа су Новом Саду 1820. Тадашњи директор Новосадске
истргнути, управо они на којима су били исписани гимназије, П. Ј. Шафарик, присвојио је рукопис и
завршни чланови Законика. Текст се прекида у пола понео га са собом када је из Новог Сада прешао у
186. члана. Не само да Призренски рукопис спада Праг. Као и остали Шафарикови рукописи, после
у најпотпуније по броју чланова већ се сматра да његове смрти доспео је у Народни музеј у Прагу
редослед и стилизација законских одредаба у њему [сигн: IX C4 (Š 16)].
у највећој мери понављају структуру и језички
израз првобитног текста Законика. Рукопис је Млађа редакција Душанова законодавства
генерацијама чуван у свештеничкој породици представљена је у шеснаест сачуваних рукописа,
Поповић из села Дворана близу Призрена, а без највећим делом из 18. века. То нису позни
оштећења је пребродио озбиљна искушења у 19. и преписи без правне снаге, већ прераде поникле
20. веку. Посредством призренског учитеља Николе највероватније у крилу Српске цркве с циљем да
Мусулина рукопис је донет у Београд 1859, а две се, коришћењем ауторитета светих царева и угледа
деценије касније и званично је поклоњен Народној Законика, његова грађа прилагоди и употреби
библиотеци и музеју од пређашњих власника. У за регулисање оних правних односа у којима су
време повлачења из Београда 1915. обрео се у једном црквена јерархија и представници самоуправа
запаљеном вагону на крагујевачкој железничкој задржали надлежност под туђинском влашћу.
станици, одакле га је из пламена спасао један Најмаркантнија одлика рукописа млађе редакције
немачки официр, носио са собом током читавог рата јесте расподела грађе из три правна састава
и задржао у своме трајном поседу. Када се крајем (Скраћена синтагма, Јустинијанов закон и Душанов
1933. рукопис изненада појавио у комисионој законик) у два – Закон Константина Јустинијана
понуди једне немачке књижаре, откривен је његов или Књига звана судац и Закон маћедониског цара
идентитет, па је убрзо враћен као ратни плен Душана. У садржају Душановог законика вршена
у Југославију и смештен на чување у Народни је даља редукција избацивањем одредаба које су
(тада Уметнички) музеј. Тиме је избегао сигурно изгубиле актуелност, стил и језик су осавремењени,
уништење у пожару Народне библиотеке 6. априла а прописи често преформулисани или проширени
1941. Приликом отварања нове зграде Народне тако да постану ближи схватањима људи 17. и 18.
библиотеке Србије рукопис је најзад враћен својој века. Скраћена синтагма, као посебан део законског
матичној установи, чију рукописну збирку и данас зборника, изостављена је, а већи део њених
краси (НБС, Рс № 688). одредаба укључен је у састав Закона Константина
Јустинијана и Душановог законика.
9. Шишатовачки рукопис (средина 17. века) –
Kодекс се састоји из два дела. Првих 120 листова, Према наслову Душановог законика у неким
с воденим знацима из средине 17. века, садрже рукописима (Благочестиваго и христољубиваго
Душаново законодавство уобичајеног састава и маћедонискаго цара Стефана, србскаго,
распореда и неколико црквених састава писаних блгарскаго, угарскаго, далматскаго, арбанаскаго,
једном руком. У другом делу, на свега 18 листова угровлахијскаго и иним многим пределом и земљам
с воденим знацима из прве четвртине 17. века, самодршца...закон и устав) Душану је намењена

12

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

РУКОПИСНА ТРАДИЦИЈА ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА

власт над свим оним областима где је у време села Попинци у Срему. Не зна се када је и како
те прераде било српског живља. Наслов Закона доспео у власништво Матице српске у Новом Саду.
Константина Јустинијана гласи: Сија књига У инвентар Библиотеке заведен је 1954. [сигн: РР I
глагољема судац, благочестиваго и христољубиваго 33 (РР 133 – 352 А 22) – 169998].
самодржавнаго великаго цара Константина и
Јустинијана греческаго, са светејшим господином 15. Рукопис браће Текелија (око 1710–
оцем патријархом Григоријем, с кнези и са 1720. године) – Писао га је исти писар као и
велможи и с бољари благочестиваго царства Патријаршијски. Сави Текелији поклонио га
јего ва Константинополи закон и устав. Утиску је начелник Арадског среза. Након смрти Саве
старине и неприкосновеног ауторитета правоверних Текелије, његова библиотека доспела је у Матицу
царева требало је да допринесе и прикључивање српску 1843, где се рукопис и данас налази [сигн:
Константина Јустинијану и византијско порекло РР III 85 (РР 177 – 352 А 18) – 28059].
закона, док је патријарх Григорије уметнут према
примеру Душановог наступа с патријархом 16. Руднички(Београдски)рукопис(прведеценије
Јоаникијем у Законику или према тексту новеле 18. века) – Чувао се у Народној библиотеци у
патријарха Атанасија и византијског цара Андроника Београду. Изгорео је у бомбардовању 6. априла 1941.
II из састава Закона Константина Јустинијана. Из На срећу, Јанко Шафарик направио је за свога стрица
тих интервенција провирује тежња да се нагласи Павла препис који се чува у Шафариковој збирци
удео патријарха у законодавном раду. у Народном музеју у Прагу [сигн: IX G 9 (Š 18)].

Група рукописа (из 18. и 19. века) настала и 17. Стратимировићев (Сандићев) рукопис (око
коришћена у аутономним српским областима 1724. године) – Александар Сандић, професор
зетског приморја твори посебну верзију млађе Новосадске гимназије, добио је 1868. рукопис
редакције, познату као зетска или приморска грана од Тоше Стратимировића, унука карловачког
(верзија). Од њених особености најуочљивије је митрополита Стефана Стратимировића (1790–
знатно присуство италијанизама и локализама у 1836). После смрти Сандићеве, његову библиотеку
језику. Остали рукописи, према месту редиговања, откупила је Матица 1909. па је тим начином и
преписивања и употребе, чине тзв. северносрпску рукопис доспео у њену Библиотеку [сигн: РР I 34
верзију. Она се дели на две неједнаке подгрупе: (РР 134 – 352 А 20) – 169999].
раваничку, названу тако по Раваничком рукопису, из
друге половине 17. века, типичном представнику ове 18. Ковиљски рукопис (1726. година) – Преписао
гране, уједно и најстаријем у оквиру северносрпске га је Стефан Стојковић у Београду. Рукопис је
верзије, и на карловачку, која представља последњи пронађен у библиотеци Манастира Ковиљ, одакле је
корак у еволуцији Душанова законодавства, а доспео у Библиотеку Матице српске, где се и данас
названа је по Карловачкој митрополији, где је налази [сигн: РР I 35 (РР 135 – 352 А 21) – 113460].
настала и примењивала се. Изгубљени протограф
карловачке верзије не може бити старији од 19. Софијски рукопис (1728. година) – И овај
последње деценије 17. века, настао је у кругу српске рукопис је дело Стефана Стојковића. Рукопис је
јерархије и поданика Хабзбуршке монархије након пронађен у Кратову и послат у Софију залагањем
Велике сеобе, можда и на подстицај патријарха Јеврема Каранова из Ћустендила. Године 1882.
Арсенија III, а од Раваничког и Попиначког Константин Јиречек нашао га је у Народној
рукописа и оних зетске гране разликује се библиотеци у Софији, где се и данас чува (№ 293).
очигледним и ненамерним премештањем чланова,
које је озакоњено преписивањем с предлошка 20. Режевићки (Загребачки) рукопис (прва
поремећеног распореда листова и континуираном половина 18. века) – Пре но што га је Иван
нумерацијом по новом редоследу, текстуалним Кукуљевић Сакцински понео са собом у Загреб,
проширењима и архаизацијама појединих чланова рукопис се налазио, а можда тамо и настао, у
Душановог законика и додавањем у састав Закона Манастиру Режевић у Паштровићима. Данас се
Константина Јустинијана тзв. школске уредбе и чува у рукописној збирци ХАЗУ у Загребу (III a 28
прописа о војној обавези и издаји, чије порекло без / Kukuljević 500).
сумње није средњовековно.
21. Карловачки рукопис (1764. година)
У млађу редакцију Душановог законика убрајају – Преписао га је Петар Теодоров, „ритор“ Покрово-
се следећи рукописи: Богородичне школе у Сремским Карловцима.
Године 1951. откупљен је од Српске књижевне
11. Раванички рукопис (друга половина 17. задруге за рукописни фонд Народне библиотеке
века) – У 17.веку налазио се у Манастиру Раваница, Србије (Рс № 152).
а доцније је пренет у Манастир Врдник у Срему.
П. Ј. Шафарик добавио је рукопис 1831, те је као 22. Грбаљски рукопис (после 1767. године)
Шафарикова својина доспео у Народни музеј у – Преписао га је канцелар Грбаљске општине
Прагу [сигн: IX H7 (Š 17)]. Антонио Батута. Чува се у Библиотеци Валтазара
Богишића у Цавтату Ms 19 (A. XIV 2/29).
12. Патријаршијски рукопис (почетак 18. века)
– Већи део рукописа преписао је дијак Вељко 23. Вршачки рукопис (1772. година) – Преписао
Поповић. Пре но што је доспео у Патријаршијску га је протођакон Јован Фелдвари по налогу
библиотеку у Београду, где се данас чува (П 42), карловачког митрополита Јована Георгијевића.
рукопис се налазио у Патријаршијској библиотеци Владимир Станисављевић, сестрић Владимира
у Сремским Карловцима. Димитријевића, архимандрита Манастира Месић,
који је поседовао рукопис, продао је рукопис
13. Рукопис Борђошких (око 1703–1710. године) – Градском музеју у Вршцу, где се и данас чува (сигн:
Писао даскал Максим. Налазио се у поседу породице И – 2969).
Борђошки из Сомбора. Матица српска откупила
је рукопис 1949. од Лазара Борђошког, школског 24. Богишићев (Паштровски) рукопис (средина
надзорника из Загреба, и данас се чува у њеној 19. века) – Према неодређеним исказима Валтазара
библиотеци [сигн: РР III 2 (РР 176 – 352 А 19) – 52364]. Богишића, рукопис је доспео у његово власништво
1869. у Бечу, негде из Далмације. Чува се у његовој
14. Попиначки (Николајевићев) рукопис (око библиотеци у Цавтату (Ms 123).
1705. године) – Крајем 18. века рукопис се налазио у
поседу свештеника Василија Николајевића, пароха 25. Јагићев рукопис (средина 19. века) – Рукопис
се налазио у власништву Ватрослава Јагића. Данас
се чува у Библиотеци Катедре за српски језик са
јужнословенским језицима Филолошког факултета
у Београду (сигнатура Ј 1602).

26. Румунски превод (1776. година) – Рукопис се
чува у Библиотеци Румунске академије у Букурешту
(ms. roum. № 3093).

13

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

Иако се Душанов зако- Црква И на чињеницу да преко
ник с правом сматра две трећине прописа
најсјајнијим дeлом српс- ДУШАНОВ ЗАКОНИК издвојених у Скраћену

ког средњовековног све- синтагму спада у судску
товног законодавства, надлежност Цркве.
удео Цркве у његовом састављању, проглашењу, И одредбе Јустинијановог закона могу се односити
примени и судбини до наших дана обимом и на насељенике на црквеним властелинствима.
значајем оправдава став да без Цркве не би било Према томе, не изгледа мало вероватна помисао да
ни Законика. И он се може разумети на више су Скраћена синтагма и Јустинијанов закон настали
начина. Православна вера и Црква чиниле су један у крилу Цркве и за потребе њеног суда, те да им
од идеолошких стубова на којима је почивала сама је прикључен Душанов законик као богат извор
идеја о цару законодавцу и о сврси доношења закона. правних прописа, уз то оснажених ауторитетом
Проглашење Законика, како стоји у уводној речи, цара Душана, по којима су се имали руководити
обављено је на православном сабору, у чији састав црквени судови.
су на прво место долазили патријарх, архијереји Као законски текстови намењени превасходно
и остала свештена лица. Законик отварају управо Цркви, Скраћена синтагма и Јустинијанов закон
прописи о вери и Цркви, а у целокупној његовој преписивани су и самостално, без Душановог
садржини има их више од једне трећине, посредно законика, али тада увек уз различите црквено-
или непосредно везаних за питања Цркве. Црква правне саставе, најчешће епитимијне номоканоне,
је у односу на одговарајуће одредбе Законика изводе из требника, антилатинске списе и сл.
имала двојаку улогу – примењивала је и бранила Ове текстове заправо срећемо и у рукописима
своја права, али је морала и да поступа у складу Душановог законодавства. У Атонском, између
с обавезама. Она је, такорећи, истовремено била Јустинијановог закона и Душановог законика,
у положају објекта и субјекта Законика и зато су преписано је неколико антилатинских списа, у
црквене установе и старешине морали поседовати Ходошком после Душановог законика следи читав
примерак Законика, примењивати његове прописе низ састава различитог карактера, међу којима су
у оквиру своје судске надлежности (право суђења на првом месту изводи из Номоканона, а Барањски
клиру и житељима црквених властелинстава, после текстова Душановог законодавства има чак
дела против вере, брачно и наследно право) или 19 допунских текстова, додуше преписаних са
доказивати и бранити своје повластице и права. другог предлошка, међу којима је неколико краћих
Српска Црква је наставила да користи Законик епитимијних састава, такозваних номоканунаца,
као извор права и после нестанка самосталне компилације и изводи из канонских правила,
државе, под османском, хабзбуршком или млетачком поглавито за потребе свакодневне пастирске службе
влашћу, за питања у којима је задржала пуну или парохијског свештенства. И Ковиљски и Софијски
делимичну судску аутономију. То се сасвим јасно рукопис, преписани двадесетих година 18. века
види на примеру рукописа карловачке верзије млађе у Београду, имају у свом саставу епитимијни
редакције. Међутим, и сви сачувани примерци номоканон.
Законика старије редакције коришћени су од стране Није без значаја чињеница да је редукција грађе
Цркве, а с том намером су, како изгледа, и преписани. Законика, присутна у појединим рукописима од 15.
Већина рукописа добила је називе по којима се века као израз прилагођавања другачијим условима
данас препознају према манастирима у којима су примене, оставила нетакнуте оне чланове који се
пронађени или у чијем власништву су били извесно посредно или непосредно тичу Цркве. На истој
време – Студенички, Ходошки (налазио се, по свој страни једино је могуће тражити одговорност и за
прилици, и на Светој Гори у 16. веку), Хиландарски, измене и допуне текста појединих прописа (чл. 11,
Бистрички, Шишатовачки, Раковачки. Један од 13а, 78, 101. итд.). Има, рецимо, јаких наговештаја
писара Струшког био је дечански монах Данилац у једној опширној допуни 18. члану у Ходошком
Левооки, а рукопис је пронађен или у Цркви Св. рукопису да је овај препис рађен за неки манастир:
Ђорђа у Струги или у Манастиру Св. Богородице у Тога ради ово је речено о њима: Живећи у манастиру
Калишту недалеко од Струге. Атонски је пронађен криви су за многа зла. Јер не могу сви обуздати
у Хиландару, камо је доспео или из Манастира природу да не дају шта било коме од сродника и
Св. Павла или из Скита Св. Тројице. Барањски познатих. Уз то је и саблазан међу братијом велика,
рукопис налазио се почетком 17. века у румунском јер друге монахе у манастиру називају гостима и
Манастиру Св. мученице Ирине, а Призренски дошљацима. Тога ради ово је прописано: Ако ли ко
се генерацијама чувао у свештеничкој породици од њих и буде у манастиру, да му се не даје у руке
Поповић из села Дворана покрај Призрена. ништа од чега би могао, узевши, дати камо хоће.
И кодиколошко окружење у којем се Душанов Због свега реченог није необично да су текстови
законик налази у малочас помињаним рукописима Душановог законодавства умножавани и коришћени
открива употребу у крилу Цркве. У претходном и на Светој Гори. Чак четири од десет рукописа
поглављу истакнута је појава да у рукописима старије редакције преписани су, нађени или извесно
старије редакције Душановом законику увек време чувани у неком од светогорских манастира –
претходе Скраћена синтагма и Јустинијанов закон, Атонски, Ходошки, Хиландарски и Шишатовачки.
који заједно чине тзв. Душаново законодавство. Без Прва два пронађени су у Хиландару средином 19.
обзира на то да ли је тако сачувани трипартитни века, а сви сем првог имају јаке међусобне везе.
кодекс дело правника и редактора Душановог Хиландарски и Ходошки писала је једна рука у
времена или је до спајања дошло приликом неке првој трећини 15. века, а Шишатовачки, преписан
од доцнијих ревизија, најкасније почетком 15. века, средином 17. века, ослања се посредно на Ходошки.
узима се као необорива чињеница да су пратиоци Иако се према филигранима Шишатовачки датује у
Душановог законика настали за потребе световних 17. век, на крају законског дела текста постоји запис,
судова. Тврдњу, коју је својевремено најживље писан руком писара, о преписивању рукописа 1541.
заступао Александар Соловјев, да је скраћивање на Светој Гори. Овај запис вероватно је преписан
Синтагмеизвршеностимциљем,тесустогаизњеног заједно с основним текстом предлошка. То би био
састава избачена махом црквена правила, довео показатељ да је постојао бар један посредник између
је, с правом, у питање Сергије Троицки указавши Ходошког и Шишатовачког рукописа, тј. да је 1541.

14

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЦРКВА И ДУШАНОВ ЗАКОНИК

начињен на Светој Гори препис са Ходошког, а да је прописа којима је регулисана рударска производња
тај препис послужио као предложак Шишатовачком. сачувала га је од потпуног нестанка. Можемо само
То би, на крају, значило да се Ходошки препис у да слутимо колико је таквих правних текстова, који
16. веку налазио на Светој Гори. Ни Хиландарском нису били од интереса за Цркву и нове власти,
ни Ходошком не зна се место настанка, али није нетрагом нестало. Да ли бисмо икад сазнали за
искључена могућност да су преписани на Светој Закон Светога краља (Милутина) о пороти да
Гори. Пошто је као последњи лист Хиландарског неколико његових одредаба није укључено у састав
рукописа, након оног на којем се прекида текст Душанова законика? Дакле, они рукописи Законика
Душановог законика, увезан један с латинским који су преживели све недаће туђинске власти
текстом скраја 14. века или из почетка 15. века представљају, може се претпоставити, посебну
(вероватно из неког католичког пенитенцијала), варијанту сачињену за потребе црквених судова.
узима се да је то показатељ који упућује на зону Управо чињеница да су се чували и користили у
додира и прожимања православног и католичког Црквама и манастирима пружила им је могућност да
подручја – српско приморје или неки од градова опстану до садашњег времена. У томе је, вероватно,
у унутрашњости где су Латини имали бројније и највећа заслуга Цркве за Душанов законик.
колоније – као место настанка рукописа. Без обзира
на то што је латински текст старији од ћирилског, он
није био део првобитног повеза. Убачен је касније,
приликом неког од повезивања, од којих се најраније
познато везује за 16. век. Међутим, поседовање
рукописа латинског порекла у православној
средини не мора се безусловно доводити у везу с
подручјима додира и мешања две вероисповести.
Није искључена ни могућност да је такав рукопис
или његов фрагмент донео неки учени појединац
у Манастир Хиландар, можда тек у новије време,
у 19. веку, када је Хиландарски рукопис последњи
пут увезан.

Осим Хиландарског рукописа Душановог
законика у Хиландару се чува и један препис Пуне
синтагме из 1385/1395. (Хил. 299), као и рукопис
с текстовима Скраћене синтагме, Јустинијановог
закона, епитимијних номоканона и компилација
црквених правила, намењен духовнику или
свештенослужитељу, преписан у Јањеву 1619/1620.
руком јеромонаха Авксентија, који га је и завештао
Хиландару (Хил. 301). Један примерак Пуне
синтагме преписан је у Карејској келији Светог
Саве 1559, за време игумана Силвестра, који га
је, поставши рашки митрополит, понео са собом.
Данас се чува у ризници Цетињског манастира.

Српски преписи Пуне синтагме рађени су и за
друге светогорске манастире – један из почетка 15.
века чува се данас у Зографу, а један из приближно
истог времена био је својина Манастира Св. Павла
до 1655, када је поклоњен руском цару. Разуме се, у
Хиландару је преписиван и Светосавски номоканон.
Хиландарског порекла су Рашка крмчија из 1305.
(у Москви) и Хиландарска скраја 14. века (у Бечу).
За потребе хиландарског властелинства преписан
је и текст византијског Земљорадничког закона
(чији је један број чланова укључен у Јустинијанов
закон), здружен у рукопису с неколико поглавља
из Номоканона, међу којима је зацело најважнији
Прохирон или Закон градски (Хил. 466).

Према свему реченом у овом поглављу, рукописи
Душановог законика старије редакције, посредством
којих је текст са знатним бројем одлика изгубљеног
оригинала овог правног споменика доспео до нашег
времена, сведочанство су о његовој употреби у
крилу Цркве. Како је изгледала првобитна редакција
Душановог законика, да ли је његов текст био
самосталан, можда и у облику свитка, или је био од
почетка здружен с другим законским зборницима,
не можемо поуздано утврдити на основу сачуваних
рукописа. Примерци Законика намењени царевим
судијама и уопште они коришћени у световним
установама нису опстали.

На примеру Рударског новобрдског законика
видимо заправо како је неизвесна била судбина
световних закона после нестанка средњовековне
српске државе. Једино чињеница да су га османске
власти искористиле као згодан извор законских

15

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ПОВЕЉА
О ЗАКОНОДАВНОМ

РАДУ ЦАРА
СТЕФАНА ДУШАНА

(...) Тако и ја, унук и син њихов, и изданак доброга корена њихова, светих богоисповедних родитеља
и прародитеља мојих, наречени раб Христу Стефан, у Христа Бога благоверни цар свим Србима, и
Грцима, и странама бугарским, и свему Дису, Поморју, Фругији и Арванитима, милошћу и помоћу
Божјом самодржавни цар, изрећи ћу, дакле, сву истину, живота мојега дело. Од младости моје
ово све нисам имао раније под својом влашћу, већ сам пребивао у љубави великој родитеља мојега,
богопросвећенога краља Уроша Трећег, самодршца све земље српске и поморске. И тако док сам
господствовао с родитељем мојим у земљи отачаства нашега, живећи тихо, и побожно и мирно,
ниједан се суседни цар ни владар не дрзну на нас, већ смо се, штавише, побожно и радосно веселили, у
свему Бога славећи. И позавидевши злозавидник ђаво нашему доброму животу, злобом подиже на нас
седам царева, у лето 6838. (1330), месеца јуна 19. дан, и то: цара грчког Михаила, и брата његова
Белаура, и Александра цара Бугара, и Басарабу Иванка, таста цара Александра, и црне Татаре у
суседству настањене, и Господство Јашко и осталу господу с њим. Сви ови дођоше на нас, хотећи
нас по неразумљу својему као нешто слатко прождрати и земљу отачаства нашега међу собом
разделити и у ропство њима предати.

Но, не хтеде милосрђе Божје замисли њихове тако остварити. И када су сви ови дошли у земљу
нашу, у место звано Велбужд, њих до 80 хиљада, многа зла учинише тој крајини. А ми, пошто смо
чули да су ушли у земљу нашу с великом јарошћу, сабрасмо војнике земље отачаства нашега, које
сам ја за бој спремио, њих до 15 хиљада, и од свег срца подигосмо руке наше ка небу, ка свемогућем
Богу, и дођосмо помоћу Христовом и молитвама светих отаца наших, месеца јула 27. дан, у суботу,
у шести час. И тако навалисмо на њих и милошћу Божјом све их поразисмо победом великом, на
дивљење свим суседним царевима и владарима. И Михаилу цару бугарском мачем главу његову
одсекох; њему је и до данас гроб његов у земљи нашој. И многа имања господара тих узех. Земљу нашу
испунисмо, јер као што Израелићанима припадоше сва добра египатска кад уништена би сва војска
фараонова и кола њихова и коњи, и ми помоћу Божјом учинисмо велику победу нашу. И вратисмо се
с радошћу у земљу нашу, у свему Бога славећи и благодарно живећи.

Али, авај, зло и непоправљиво оружје ђаволско! Не допусти добри и тихи живот наш, него, посејавши
као исконски злоначелник и мрзитељ добра, ђаво отиде и развеја нечасне речи своје ђаволске међу
људе отачаства нашега. Наведоше родитеља мојега у бригу због мене и тако га навадише на ме да не
буде никако ни имена мога ни живота. Као што давно гнусни ђаво разбесни браћу, синове Јаковљеве,
на прекрасног Јосифа брата њихова, те га хтедоше продати у туђину да не би био наследник земље
оца својега, али Јосифа Божја благодат не остави тако, нити га умртви као што они намераваху.
Тако је и на мени, рабу његовом, његова неизрецива мудрост, и помилова ме од толиких зависти, па
ме чак и оснажи и моћна ме учини, и постави ме за господина и владара све земље отачаства мојега.
И владах 16 лета и потом већом чашћу десницом вишњега Сведржитеља оснажен бих. Јер као што и
прекрасног Јосифа мудрошћу оснажи и учини га царем многих народа, и све државе фараонове и свега
Египта, истим начином, по својој милости, и мене узвиси од краљевства на православно царство.
И све ми даде у руке, као и великоме Константину цару, земље и све области, и поморја, и велике
градове царства грчкога, као што и раније рекосмо. И богодарованим венцем царским венчан бих
на царство лета 6854. (1346), месеца априла 14. дан, на велики, и пресветли и радосни празник
Васкрсења Христова, благословом и руком преосвећеног патријарха Јоаникија и свих архијереја
сабора српскога.

Исто тако, благословом и руком преосвећеног патријарха бугарскога кир Симеона и свих архијереја
сабора бугарскога, као и молитвама и благословом свечасног сабора Свете Горе Атона, прота и свих
игумана и свих стараца сабора светогорскога, и још од архијереја престола грчкога и свега сабора,
који се сложише да будем цар. Пошто се све ово догодило не мојом вољом ни неком силом, него
по Божјој вољи, и њиховим благословом поставише цара у сваку православну веру, да јединосушну
Тројицу слави у векове, Амин.

Стога и ја, свеистински раб господара мојега Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан,
царски скиптар с вером држећи у руци, и са свељубљеним сином царства ми, краљем Урошем, и с
богодарованом царицом кира Јеленом, пожелех неке врлине и законе најистинитије и православне
вере поставити. Као што их приличи имати и подржати, по светој, и свесаборној и апостолској
Цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и по градовима, да се не умножи у
држави царства нашега нека злоба и зло стремљење и опака мржња, већ, напротив, да поживимо у
свакој тихости и спокојном животу и православној вери, са свим људима царства нашега, малим и
великим, и да стекнемо царство небеско у оном будућем веку, Амин.

16

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА
ЦАРА СТЕФАНА,

ЛЕТА 6857 (1349), ИНДИКТ 2,
НА ПРАЗНИК ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ,

МЕСЕЦА МАЈА 21. ДАН

Овај законик постављамо од православнога сабора нашега, с преосвећеним патријархом, кир Јоаникијем,
и свима архијерејима и црковницима, малима и великима, и са мном, благоверним царем Стефаном, и свом
властелом Царства ми, малом и великом.

А законима овим би састав:

1

Најпре за хришћанство. Овим начином да се очисти хришћанство.

2

Властела и остали људи да се не жене без благослова свога архијереја, или да их благослове они
које су поставили архијереји, изабравши их за духовнике.

3

И ниједна свадба да се не учини без венчања. Ако ли се учини без благослова и без питања цркве,
такви да се раставе.

4

И за духовне ствари: Сваки човек да се повинује своме архијереју и да га слуша. Ако ли се ко
нађе згрешивши цркви или преступивши било шта од овога закона, хотимице или нехотично, да се
повинује и удовољи цркви. Ако ли се оглуши и одбије се од цркве, и ако не усхтедне да се поправи према
црквеним заповедима, тада да се одлучи од цркве.

5

И архијереји да не проклињу хришћане за духовна сагрешења. Да пошаљу духовника двапут или
трипут ка ономе који је згрешио, да му предочи кривицу, и ако не послуша и не усхтедне да се исправи
духовном заповешћу, тада да се одлучи од цркве.

6

И за јерес латинску: Хришћани који су се обратили у латински обред, да се врате опет у
хришћанство. Ако ли се ко нађе да није послушао и није се вратио у хришћанство, да се казни како
пише у Законику светих отаца.

7

И да постави Црква велика протопопе по свим трговима и градовима да поврате хришћане из
јереси латинске, оне који су се обратили у веру латинску, и да им дају заповест духовну, те да се врати
сваки у хришћанство.

8

И ако се нађе поп латински да је обратио хришћанина у веру латинску, да се казни по Закону
светих отаца.

9

И ако се нађе полуверац ожењен хришћанком, ако усхте нека се крсти у хришћанство. Ако ли се
не крсти, да му се одузму жена и деца и да им полуверац да део од куће, а он да се изагна.

10

И јеретик који се нађе живећи међу хришћанима да се жигоше по образу и да се прогна. Ко би га
скривао и тај да се жигоше.

11

И архијереји да поставе духовнике по свим парохијама њиховим, и по градовима и по селима. И
ти духовници да буду они који су од својих архијереја примили благослов на духовништво да везују
и разрешавају. И да их слуша свако по закону црквеном. А они духовници који нису постављени за
духовнике да се изагнају и да их казни Црква по закону.

12

И у духовним предметима световна лица да не суде. Ко се нађе од световњака да је судио у
црквеном предмету да плати 300 перпера; само Црква да суди.

17

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

13а

Ни митрополити, ни епископи, ни игумани митом да се не поставе. И од сада, ко постави митом
или митрополита, или епископа или игумана да је проклет и анатема да буде. И ако се нађе било који
митрополит, епископ или игуман митом постављен, да се лише обојица достојанства, и онај који је
поставио и постављени.

13б

Ни архијереји ни игумани да не узимају од својих људи мито, ни од кога. А ко ли се нађе да је узео,
да се лиши достојанства.

14a

Игумани да се не уклањају без кривице од цркве.

14б

За игумане по манастирима да се поставе добри људи који ће подизати дом Божији.

15

Игумани да живе у киновијама по закону, договарајући се са старцима.

16

И на хиљаду кућа да се храни у манастирима 50 калуђера.

17

И калуђери и калуђерице који су се постригли, а живе у својим кућама, да се изагнају и да живе
по манастирима.

18

И калуђери, житељи метохије оне цркве у којој су се постригли, да не живе у тој цркви, већ да иду
у друге манастире и да им се даје храна.

19

Калуђер који збаци расу да се држи у тамници док се не врати опет у послушност, и да се казни.

20

И људи који с враџбином ваде тела из гробова те их спаљују, село које то учини да плати вражду.
И ако буде поп на то дошао да му се одузме поповство.

21

И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука одсече и језик одреже.

22

Људи властеоски који седе по црквеним селима и по катунима да иде сваки своме господару.

23

Црквама да не буде обавезе поноса, осим када цар куда иде, тада да му носе.

24а

И ако се нађе који управитељ црквени да је узео мито, да му се разграби сва имовина.

24б

Aко ли калуђер који узме мито, да се бије и протера.

25

Црквама да влада господин цар и патријарх и логотет, а други нико.

26

Цркве све што се налазе по земљи царства ми ослободи царство ми од свих работа, малих и
великих.

27

Цркве царске да се не потчињавају Црквама великим.

28

И по свим Црквама да се хране убоги, како је прописано од ктитора. Ко ли им од митрополита,
или од епископа или од игумана не да храну, да се лиши достојанства.

29

И калуђери да не живе изван манастира.

18

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

30

И од сада да не присили ниједна власт калуђера или човека црквеног. И ко ово преступи за живота
и након смрти царства ми, да није благословен. Ако је ко шта коме крив нека тражи судом и правдом по
закону. Ако ли га присили без суда или задржи кога, да плати седмоструко.

31

И попови баштиници да имају своју баштинску земљу и да су слободни, а остали попови који
немају баштине, њима да се дају три њиве законите и да је капа поповска слободна. Ако ли више узме од
те земље, да работа Црквама по закону.

32

Људи црквени који држе црквена села и земље црквене, а протерали су меропхе црквене или
влахе, они који су разагнали људе да се свежу и да им се узму земља и људи, и да их задржи Црква
свезане док не скупе људе које су разагнали.

33

Црквени људи у сваком спору да се суде пред својим митрополитима, и пред епископима и
игуманима. И када су оба парничара од једне цркве, да се суде пред својом црквом. Ако ли од две цркве
буду два човека који се парниче, да им суде обе цркве.

34

И што су села црквена и људи црквени, да не иду у меропшине царства ми, ни на сено, ни на
орање, ни на виноград, ни на једну работу, ни малу ни велику; од свих работа ослободи их царство ми,
осим да работају цркви. Ко ли се нађе да је изагнао метохију на меропшину и оглуши се о закон царски,
томе управитељу да се одузме све што има и да се казни.

35

И предаде царство ми игуманима цркве, да господаре свом кућом, кобилама, и коњима, и овцама
и свим другим. О свему да су слободни одлучивати како доликује по путу и по правди, и како пише
хрисовуљ светих ктитора.

36

И да уведу игумани по Црквама закон општежитељни калуђерима у манастирима, према томе
какав је који манастир.

37

И световна лица да не буду егзарси. Да их не шаљу митрополити поповима, нити да воде коње
митрополитске поповима, већ да шаљу митрополити по двојицу калуђера поповима, да брину о духовним
стварима, и да од попова узму доходак црквени, који је од баштине.

38

И од сада унапред ждрепци и коњи царства ми да се не дају Црквама, ни по црквеним селима на
храну.

39

Властела и властеличићи који се налазе у држави царства ми, Срби и Грци, шта је коме дало
царство ми у баштину и у хрисовуљи, и држе до овога сабора, баштине да су сигурне.

40

И сви хрисовуљи и простагме што је коме учинило царство ми и што ће коме учинити, и те баштине
да су сигурне као и у пређашњих правоверних царева. Да су вољни с њима или цркви подложити или за
душу оставити или продати коме било.

41

Који властелин буде имао деце, или пак не буде имао деце те умре, и по његовој смрти баштина
пуста остане, где се нађе од његова рода до трећег братучеда, тај да има његову баштину.

42

И баштине све да су слободне од свих работа и данака царства ми, осим да дају соће и војску да
војују по закону.

43

И да нема право господин цар, или краљ, или госпођа царица никоме узети баштину силом, ни
купити, ни заменити, осим ако ко сам буде желео.

44

И отроке што има ко, да их има у баштину, и њихову децу у баштину вечну, али отрок у мираз да
се не даје никада.

19

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

45

И властела и други људи који имају цркве баштинске на својим баштинама, да нема право господин
цар, ни патријарх ни други архијереј подложити те цркве Великој цркви, већ да је властан баштиник да
постави свога калуђера и да га доведе архијереју, да га благослови архијереј у чијој буде епархији; и да
има архијереј у тој цркви власт у духовним стварима.

46

И још: отроке што имају властела да су им у баштину. Само што ће властелин ослободити или
жена му или син његов, то да је слободно, а друго ништа.

47

И властелин који се нађе да је подложио своју цркву под другу цркву, више над том црквом да
нема власти.

48

Када умре властелин, коњ добри и оружје да се дају цару, а огртач велики бисерни и златни појас
нека припадну сину његовом и да му цар не узме. Ако ли не буде имао сина, већ има кћер, да је кћи
вољна с тим или продати или слободно коме оставити.

49

Властела крајишници, која војска отуда дође и плени земљу цареву, те прође опет кроз њихову
земљу, та властела све да плате, кроз чију државу прође војска.

50

Властелин који опсује и осрамоти властеличића да плати 100 перпера. И властеличић ако опсује
властелина да плати 100 перпера и да се бије штаповима.

51

И ко преда сина или брата у двор и упита га цар: „Могу ли му веровати?“ И рече: „Веруј му колико
и мени“, ако које зло учини, да плати онај који га је предао. Ако ли тако буде дворио као што дворе у
палати царевој, што сагреши да плати сам.

52

За неверу, за свако сагрешење, брат за брата и отац за сина, рођак за рођака, који су одељени од
онога кривца у својим кућама, ко није сагрешио тај да не плати ништа, већ онај који је сагрешио, његова
и кућа да плати.

53

Ако који властелин узме властелинку на силу, да му се обе руке одсеку и нос одреже. Ако ли себар
узме на силу властелинку, да се обеси. Ако ли себи равну узме на силу, да му се обе руке одсеку и нос
одреже.

54

Ако ли властелинка блуд учини са својим човеком, да им се обома руке одсеку и нос одреже.

55

И ако властелин или властеличић опсује себра, да плати 100 перпера. Ако ли себар опсује
властелина или властеличића, да плати 100 перпера и да се осмуди.

56

Властелин за време вечере да се не позива, већ да се позива пре ручка, да му се раније саопшти. И
ко буде позван пре ручка преко пристава и не дође до ручка, да је крив. И престој властелину 6 волова.

57

Који властелин на преселици коме из мржње какво зло учини, земљу оплени, или куће попали или
које било зло учини, тако да му се та држава одузме, а друга не да.

58

Ко ли умре, а има једно село у жупи или међу жупама, што се зло учини томе селу паљевином или
чиме било, томе селу сву ту штету да плати околина.

59

Пронију да нема право продати ни купити нико ко нема баштине. Од пронијарске земље да нико
нема право подложити под цркву. Ако ли подложи да није тврдо.

60

Цара свако да превози куда год да иде, град сваки до жупе, и жупа до жупе и опет жупа до града.

20

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

61

Када дође властелин с војске кући, или који било војник, ако га ко позове на суд, нека остане код
куће три недеље, а потом нека иде на суд.

62

Властела велика да се позивају на суд с писмом судијиним, а остали с печатом.

63

Кефалије што су по градовима, да узимају свој доходак по закону, и да им се продаје жито и вино
и месо за динар што другоме за два. Само грађанин то да му продаје, а други нико.

64

Сирота преља да је слободна исто као и поп.

65

Било који поп од свога господара никуда да не одлази. Ако ли га господар не буде хранио по
закону, да дође своме архијереју и архијереј да рекне ономе властелину да храни попа по закону. А ако
онај господар не буде послушао, да је поп слободан ићи куда му је воља. Ако ли буде поп баштиник, да
га господар нема право одагнати, само да је слободан.

66

Браћа која живе заједно у једној кући, када их ко позове док су код куће, који дође од њих, тај да
одговара на суду. Ако ли га нађе на двору царевом или судијином, па дође и рекне: „Даћу брата старијега
на суд“, да га да, али да га нико не присили да одговара.

67

Отроци и меропси који живе заједно у једном селу, свака дажбина која доспева, да плаћају сви
заједно, по људима, како дажбине плаћају и работу работају тако и земљу да држе.

68

Меропсима закон по свој земљи: У недељи да работају два дана пронијару и да му дају годишње
перперу цареву и заманицом да му косе сена дан један и виноград да копају дан један; а ко нема виноград,
а они да му работају друге работе дан. И што уработа меропах то све да среди, а друго мимо закона
ништа да му се не узме.

69

Збора себрова да не буде. Ко ли се нађе да је зборовао, да му се уши одрежу и да се осмуде
коловође.

70

И ко се нађе у једној кући одељен хлебом и имањем, или браћа, или отац од синова или ко други,
ако буде на једном огњишту, а оним одељен, да работа као и остали мали људи.

71

И ко зло учини, брат или син или рођак, који су у једној кући, све да плати господар куће или да
преда онога који је зло учинио.

72

И ко у невољи дође на двор царев, да се свакоме учини правда, осим отроку властеоском.

73

Сирота која није у стању да тужи или да одговара на суду, нека да заступника који ће се за њу
парничити.

74

Село са селом да пасе; куда једно село туда и друго. Само забеле законите и ливаде да не пасе нико.

75

Жупа жупи да не попасе стоком ништа. Ако ли се нађе једно село у некој жупи, у кога било
властелина, или је царства ми, или је црквено село или властеличића, томе селу нико да не забрани
пашу. Да пасе куда и жупа.

76

Ако ко попасе жито, или виноград или ливаду нехотице, ту попашу да плати колико рекну
клетвеници који процењују. Ако ли на силу попасе, да плати попашу и 6 волова.

77

Потка међу селима 50 перпера, а Власима и Арбанасима 100 перпера. И од те потке половина цару,

21

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

а половина господару чије буде село.

78

О земљи и о људима црквеним, што имају цркве с ким суд: Aко ко изнесе исправу о милости или
рекне: „Милосника имам“, да се тој исправи и том милоснику не поклони поверење, већ да се суде по
закону црквеном и царском, али да упитају цара.

79

А за међе земље, што се споре села међу собом, да траже судом, од Светога краља када се преставио.
Ако ко да милост цареву и рекне: „Дао ми је господин цар како је држао мој друг пре мене“, ако да
милост цареву да тако и буде, да држи, осим ако је црквено.

80

А за међе сеоске, да дају обојица који се споре сведоке, један половину и други половину, по
закону, па куда рекну сведоци томе да припадне.

81

Планине што су по земљи царства ми, што су планине цареве да су цару, а црквене Црквама, а
властеоске властели.

82

Где се задржи Влах или Арбанасин у селу, у том селу да се не заустави други који за њим иде. Ако
се на силу заустави, да плати потку и оно што је испасао.

83

Где се изнесу две исправе цареве за један предмет, за земљу, ко сада држи ту земљу, до овога доба
саборнога, његова да је, а милост да се не оспори.

84

Судбине да не буде за котао ни оправе никакве. Ко се оправда, да не даје судијама оправу. Руке на
суду да не буде, ни опадања ни удаве, само да се суди по закону.

85

И ко рекне јеретичку реч, ако буде властелин, да плати 100 перпера, ако ли буде себар, да плати
12 перпера и да се бије штаповима.

86

И где се нађе убиство, онај који је заподео окршај да је крив, чак и ако буде убијен.

87

Ко није дошао намерно, на силу, и починио је убиство, да плати 300 перпера. Ако ли буде дошао с
намером да изврши убиство, да му се обе руке одсеку.

88

Када се парниче властела, ко у чему изгуби парницу да даје јемце.

89

Ко позове кривца пред судије, и позвавши га не дође на суд, већ седи код куће, онај који је позван,
ако дође у року пред судије и одстоји по закону, да му је опроштена она кривица за коју је био позван,
јер онај који га је позвао седи код куће.

90

Залоге где се нађу да се откупљују.

91

Када се парниче двојица, ако рекне један од њих: „Имам пристава овде на двору царевом или
судијином“, нека га да. Када га потражи и не нађе га онде на двору, истог часа да дође на суд и да рекне:
„Не нађох пристава“. Ако је на ручку, да му је рок о вечери, ако ли је на вечери, да га доведе сутра до
ручка. Aко ли га буде послао цар или судије на работу, тога пристава, да није крив онај који га даје; да
му се постави рок док онај пристав не дође, тада да га да пред судије.

92

Ако ко препозна украдену ствар код човека, а буде у планини, у пустоши, да га поведе у најближе
село и преда селу и позове да га изведу пред судије. Ако ли га не да село пред судије, што одлучи суд
да плати то село.

93

Ко проводи нечијег човека у туђу земљу, да га врати са још шесторицом.

22

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

94

Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати хиљаду перпера. Ако ли
себар властелина убије, да му се обе руке одсеку и да плати 300 перпера.

95a

Ако ко опсује архијереја, или калуђера или попа, да плати 100 перпера.

95б

Ко се нађе да је убио архијереја, или калуђера или попа, да се тај убије и обеси.

96

Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај убица спали на огњу.

97

Ко се нађе да је почупао браду властелину или добром човеку, да се томе рука одсече.

98

Ако ли се почупају два себра, да је мехоскубина 6 перпера.

99

Ко ли се нађе да је спалио коме кућу, или гумно, или сламу, или сено из злобе, да се тај паликућа
спали на огњу. Ако ли се не нађе, да то село преда паликућу. Ако ли га не преда, да плати то село што
би паликућа платио.

100

Ако ли ко запали изван села гумно или сено, да плати околина или да преда паликућу.

101

Насиља да не буде никоме ни за једну кривицу у земљи царској. Ако ли кога снађе најезда или
обесна сила, они коњи најездни сви да се узму, половина цару, а половина ономе на кога су најахали. И
људи који су извршили најезду да приме казну како пише у Законику светих отаца, у градским гранама:
да се мучи као и умишљајни убица.

102

Узданија да не буде никоме ни у чему. Ко ли се поузда за шта, да плати седмоструко.

103

А који су отроци, да се суде пред својим господарима, како хоће за своја дела, а за царева, да иду
пред судије: за крв, за вражду, за крађу, за разбојништво и за примање туђих људи.

104

И да се не шаље пристав жени када није муж код куће, нити да се позива жена без мужа, већ да
пошаље жена мужу поруку да иде на суд. У томе муж да није крив докле му не стигне порука.

105

Исправе цареве које се износе пред судије за шта било, а оспорава их Законик царев, што је записао
цар коме било исправу, оне исправе које оспори суд, те исправе да узму судије и да их донесу пред
цара.

106

Дворани властеоски, ако учини које зло неко од њих, ко буде син пронијара, да га оправда очева
дружина поротом; ако ли је себар, да захвати у котао.

107

Ко се нађе да је одбио судијина посланика или пристава, да се оплени; све да му се узме што
има.

108

И о издави овако да буде: Издава од земље приставу 3 перпере, од села 3 перпере, од млина 3
перпере, од жупе од сваког села 3 перпере, од града коњ и огртач, од винограда 3 перпере, од коња
перпера, од кобиле 6 динара, од говечета 4 динара, од брава 2 динара.

109

Врачар и отровник ако се ухвате на делу, да се казне по Закону светих отаца.

110

Судије куда год иду по земљи царевој и својој области, да немају право узети оброк на силу ни
друго шта било, осим поклона што му ко поклони од своје воље.

23

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

111

Ко се нађе да је судију осрамотио, ако буде властелин, да му се све узме, ако ли буде село, да се
расели и оплени.

112

Који човек утекне из сужањства, или је царев човек, или црквени или властеоски, са чиме дође
на двор царев, са тиме да је слободан. А што му је остало у онога човека коме је утекао, то да припадне
томе коме је утекао.

113

Који се сужањ држи у двору црквеном па утекне у цареву палату, да је слободан. Такође и који
сужањ утекне на двор патријархов, да је слободан.

114

Људи који се враћају из туђе земље у земљу цареву, ко буде побегао од јемства, они који су јемци
за тога човека ништа да не плаћају.

115

И ко је нечијега човека примио из туђе земље, а овај је побегао од свога господара, од суда, ако да
цареву исправу о милости, да се ово не оспори. Ако ли не да милост, да се врати ономе коме припада.

116

Ко шта нађе у царевој земљи, да не узме и да не рекне: „Вратићу ако неко препозна“. Те ако
приграби или узме, да плати као лопов или разбојник. А што нађе у туђој земљи на војсци, да води и
носи пред цара и војводе.

117

Што је коме прешло у цареву земљу, или од града, или од жупе, што је до освајања господина
цара, док није било царево, већ је било другога господара, то јест када је било рата, а нису били земља и
градови цареви, из тога времена, био човек или друго право, да се не тражи. Ако је прешло по освајању
господина цара, то да се тражи.

118

Трговце који иду по царевој земљи, да нема право ниједан властелин, нити који било човек силом
узнемиравати или приграбити робу, а динаре им силом натурати. Ко ли се нађе да је на силу растоварио
или товаре развезао, да плати пет стотина перпера.

119

Трговци скерлетом и ситном и крупном потребном робом, да иду без узнемиравања по земљи
царевој, да продају и купују како им трг доноси.

120

Цариник царев да нема право узнемиравати или задржати трговца да му робу коју прода у бесцење.
Слободно да пролази сваки по трговима и слободно да се креће са својом робом.

121

Да нема право властелин, ни мали ни велики, ни било који други задржати или спречити своје
људе или друге трговце да не иду на тргове цареве, већ да иде сваки слободно.

122

Ако ли властелин задржи трговца да плати 300 перпера. Ако ли га цариник задржи да плати 300
перпера.

123

О трговима: Што су куда посекли Саси шуме до овога сабора, ту земљу да имају. Ако су некоме
властелину без права узели земљу, да се суде с њима властела по Закону Светога краља. А од сада
унапред Сас да не сече, а што исече то да не обрађује, ни људе да насељава, само да стоји пусто, да расте
шума. Нико да не забрани Сасима шуму сећи; колико је потребно тргу толико да сече.

124

Градови грчки које је освојио господин цар, што им је учинио хрисовуље и простагме, где шта
имају и држе до овога сабора, то да држе, да им је сигурно и да им се не узме ништа.

125

Градовима да не буде приселице. Него ко дође, било мали или велики, да иде стањанину, да му
преда коња и сав пртљаг, да их добро чува стањанин. И када пође онај гост, да му преда стањанин све
што је од њега примио. Ако му буде нешто пропало, све да му плати.

24

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

126

Градска земља што је око града, што се на њој оплени или украде, да све то плати околина.

127

За градозиданије: И где се град сруши или кула, да га поправе грађани тога града и жупа што је
област тога града.

128

Господин цар када хоће сина женити или има крштење, и буде му потреба двор саградити и куће,
да свако помогне, и мали и велики.

129

На свакој војсци да заповедају војводе као и цар. Шта нареде да се слуша. Ако ли их неко у чему
не буде послушао, да буде осуђен као и онај који не би цара послушао. И у судовима који су на војсци,
за мале и велике ствари, да им суде војводе, а други нико.

130

Цркву ко сруши на војсци, да се убије и обеси.

131

На војсци свађе да не буде. Ако ли се свађају двојица, нека заметну двобој, а други нико од војника
да им не помогне у тучи. Ако ли ко прискочи и помогне у тучи, да се казне, руке да им се одсеку.

132

Ко купи нешто од плена из туђе земље, а буде плењено по царевој земљи, да има право куповати
од тога плена као и у туђој земљи. Ако ли га неко оптужи, говорећи: „То је моје“, да га оправда порота
по закону, јер је купио у туђој земљи, а није ни украо, ни био посредник, ни подстрекач. Тако да га има
као своје.

133

Поклисар који иде из туђе земље к цару, или од цара ка своме господару, где дође, у чије било село,
да му се чини част, да му свега буде довољно; али да руча или вечера, па да иде даље у друга села.

134

И што запише господин цар баштину, коме запише село у баштину, да је логотету 30 перпера за
хрисовуљу, а коме жупу запише у баштину, од сваког села по 30 перпера, а дијаку за писање 6 перпера.

135

Војска која иде по земљи царевој, где застане у којем селу, друга која за њом иде, да се не зауставља
у том селу.

ЛЕТА 6862 (1353/1354), ИНДИКТ СЕДМИ

136

Исправа царева да се послуша где дође, или госпођи царици, или краљу, или властели великој и
малој, и свакоме човеку. Нико да се не оглуши о оно што пише у исправи царевој. Ако ли буде такве
исправе, што не може неко извршити, или нема да дâ, истог часа да иде опет с исправом цару, да извести
цара.

137

Хрисовуље цареве што су учињене градовима царевим, што у њима пише да им нема права
оспорити ни господин цар ни други неко. Да су хрисовуље царске сигурне.

138

Ако се нађе у нечијој хрисовуљи реч лажно преписана, и нађу се речи измењене и садржај прерађен
супротно од онога што је цар заповедио, да се те хрисовуље униште, а онај који такву хрисовуљу поседује
да остане без баштине.

139

Меропсима у земљи царевој да нема право ниједан господар мимо закона ништа учинити; само
што је цар записао у Законику, то да му меропах работа и даје. Ако ли му учини што незаконито,
заповеда господин цар да има право сваки меропах парничити се са својим господарем, или с царем,
или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом царевом, и с ким било. Да га нема право нико
задржати од суда царевог, већ да му судије суде по правди. И ако добије меропах парницу против
господара, нека му зајемчи судија царев како да плати господар меропху све у року. И потом да нема
права тај господар никакво зло учинити меропху.

25

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

140

Заповед царска: Нико ничијег човека да не прими, ни цар, ни царица, ни Црква, ни властелин, ни
било који други човек да не прими ничијег човека без исправе цареве. Тако да се казни ко год био као и
издајник.

141

Такође и тргови, и кнезови, и по градовима, чијега човека приме, да се казне и предају тог
човека.

142

Властели и властеличићима којима је дао цар земљу и градове: Ако се ко од њих нађе да је опленио
села и људе и затро мимо Закона царевог, што га је узаконио на сабору, да му се узме држава, а оно што
буде уништио, да плати све од своје куће, и да се казни као пребеглица.

143

И ако се нађе разбојник да је прошао преко области крајишника и плени где било, и опет се врати
с пленом, да плаћа крајишник седмоструко.

144

Ако ли се нађе властелин или властеличић да је побегао, и било ко други царев, па устану околна
села или жупа на пљачку његове куће и његове стоке, што буде оставио, они који то учине да се казне
као издајници цареви.

145

Заповед царска: По свим земљама, и по градовима, и по жупама, и по крајиштима, разбојника и
лопова да не буде ни у чијој области. И овим начином да се спречи крађа и разбојништво: У којем се селу
нађе лопов или разбојник, то село да се расели, а разбојник да се обеси наглавце, а лопов да се ослепи; и
господар села тога да се доведе свезан цару, да плати све што је учинио лопов и разбојник од почетка и
још да се казни као лопов и разбојник.

146

Такођи и кнезови, и примићури, и управитељи, и надзорници и челници, који се нађу да имају
власт у селима и катунима, ти сви да се казне начином горе описаним, ако се нађе у њих лопов или
разбојник.

147

Ако ли су управитељи обавестили господаре, а господари се правили невешти, да се ти господари
казне као разбојник и лопов.

148

Судије које је цар поставио по земљи да суде, ако пишу за шта било, за разбојника и лопова или за
било коју пресуду, па Црква, или властелин, или било који човек у земљи царевој не поступи по писму
судије царевог, ти сви да се осуде као и они који су се оглушили о цареву заповед.

149

Овим начином да се казни лопов и разбојник који се ухвати на делу; а овако се доказује: Ако се
где ухвате с украденом ствари, или ако се ухвате у разбојништву, или у крађи, или их предају жупе, или
села, или господари, или властела који су над њима, како је горе записано, ти разбојници и лопови да се
не помилују, већ да се ослепе или обесе.

150

И ако неко потера судом разбојника или лопова, а не буде доказа, да им је оправдање железо што
је установио цар; да га узимају код врата црквених из огња и да га поставе на светој трпези.

151

Заповед царска: Од сада унапред да буде порота и за много и за мало. За велико дело да буде 24
поротника, а за помању кривицу да буде 12 поротника, а за мало дело 6 поротника. И ти поротници да
немају право никога измирити, већ да оправдају или пак да окриве. И да буде свака порота у цркви и поп
у одежди да их закуне. И у пороти за шта се већина закуне и кога већина оправда, њима да се верује.

152

Како је био закон у деде царевог, у Светога краља, да су великој властели велика властела
поротници, а средњим људима њихова дружина, а себрима њихова дружина да су поротници. И да не
буде у пороти ни сродника ни злобника.

153

Иноверцима и трговцима поротници половина Хришћани, а половина од њихове дружине, по
Закону Светога краља.

26

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

154

Који се поротници закуну и оправдају некога по закону, и ако се по том оправдању нађе истински
доказ кривице у онога који се оправдао, да узме цар од тих поротника вражду по хиљаду перпера, а
потом да се тим поротницима више не верује. И ако се испостави да су знајући оправдали кривог, или
пребацили на другог кривицу, или мито узимали, пошто плате вишеречено да се заточе у другу земљу,
непознату.

155

Од сада унапред приселице да не буде ни пратње никакве, већ ако се задеси велики властелин
стегоноша у жупи или помали властелин, који држе државу засебно и немају никаве заједнице међу
собом и међу својом државом, такви да плаћају.

156

На земљи царевој, то јест на меропшинама, да не узимају властела приселицу, ни другу коју
дажбину, већ да плаћају од своје куће.

157

Где се нађу жупе мешовите, села црквена, и царева и властеоска, и буду мешовита села, и не буде
једнога господара над таквом жупом, већ ако буду кефалије и судије цареве које је поставио цар, да
поставе страже по свим путевима и кефалијама нека предају путеве да их чувају са стражама; па ако
кога нападну разбојници или буде покраден, или се какво зло учини, истог часа да иду кефалијама, да
им плате од свога, а кефалије да терете страже и разбојнике и лопове.

158

Ако је међу жупама пусто брдо, села околна која су око тога брда да чувају стражу. Ако ли не буду
ушчували стражу, која се штета, или разбојништво, или крађа или зло учини у том брду, у пустоши, да
плаћају околна села којима је заповеђено да чувају пут.

159

Трговци који пролазе, ноћу где дођу на преноћиште, ако их не пусти управитељ или господар села
тога да преноће у селу трговци по закону царевом, како је у Законику, ако нешто изгуби путник, онај
господар и управитељ и село све да плати јер их нису у село пустили.

160

Ако се где догоди којем било госту, или трговцу, или калуђеру да му узме нешто разбојник или
лопов, или претрпи било какво узнемиравање, да пођу сви ти к цару, да им плати цар што буду изгубили.
А цар да потражује од кефалије и властеле којима је пут предан на чување и страже предане. И сваки
гост, и трговац, и Латин да иде најближој стражи, да га проведу са свим што има и носи, и стража
стражи да га предаје са свиме. Ако ли се деси да нешто изгубе, да им порота буду људи од поверења, што
по души рекну да су изгубили са оним поротницима то да им плате кефалија и страже.

161

Који се парничари на суду суде, онај који се спори о својој ствари и туженик који одговара на
оптужбе, да нема право туженик клеветати онога тужитеља ни за неверу ни за неко друго дело, већ да
му одговара на оптужбе. А када се суђење заврши, ако има шта против тужитеља нека после тога говори
с њим пред судијама царевим, али да му се не верује ни у шта што говори док год не изврши обавезу из
пресуде.

162

Пристави без исправе судијине или без исправе цареве никуда да не иду, него куда год да их шаљу
судије, да им напишу исправе. И да не сме пристав поступати другачије од онога што пише у исправи.
А судије да чувају такође исправе какве су дали приставима које су послали да извршавају пресуде по
земљи, па ако буду пристави оклеветани да су поступили другачије од онога што пише у исправи, или
ако буду прерадили исправе, ради оправдања нека иду пред судије, и ако су извршили оно што пише
у судијиној исправи, коју судија чува, да су невини; ако ли се нађе да су преиначили пресуду, да им се
руке одсеку и језик одреже.

163a

Сваки судија што суди да записује пресуде и да држи код себе, а записавши другу исправу, да је
даје ономе који се буде оправдао на суду.

163б

Судије да шаљу приставе добре, праве и достојне поверења.

164

За људе: Ко буде чијега човека примио пре овога сабора, да се тражи првим судом, како пише у
првом законику.

27

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

165

Aко се нађе који било клеветник, и гони кога клеветом, и лажима и обманом, такав да се казни као
лопов и разбојник.

166

Пијаница ако однекуд иде и нападне кога, или посече, или окрвави, а не усмрти, таквом пијаници
да се око извади и рука одсече. Ако ли пијан поцепа коме одећу, или му капу скине или другу срамоту
учини, а не окрвави, да га бију, да се удари 100 пута штаповима и да се баци у тамницу; и потом да се
изведе из тамнице и да се поново бије и да се пусти.

167

Парничари који се појаве на царевом суду, што испрва изговоре, тим речима да се верује и према
њима да се суди, а нимало према потоњим речима.

168

Златара нигде да не буде у жупама по земљи царевој, осим по трговима где је цар одредио да се
има новац ковати.

169а

Ако се нађе златар у граду да кује новац тајно, да се златар спали, а град да плати глобу колико
рекне цар.

169б

Ако се нађе златар у селу, да се то село расели, а златар да се спали.

170

И у градовима царевим да бораве златари и да кују друге потребе.

171

Заповед царска: Ако изда исправу цар некоме, или из срџбе, или из љубави, или из милости, а та
исправа противречи Законику, није по правди и по закону, како одређује Закон, судије тој исправи да не
верују, само да суде и извршавају по правди.

172

Сваки судија да суди по закону, право, како пише у Законику, а да не суди у страху од цара.

173

Властела и властеличићи који долазе у двор царев, или је Грк, или Немац, или Србин, или било који
други властелин, ако доведе са собом разбојника или лопова, да се онај господар казни као лопов и разбојник.

174

Земљеделци који имају своју баштинску земљу, и винограде и купљенице, да имају право од својих
винограда и од земље у мираз оставити, или цркви подложити, или продати, али увек да буде работника
на том месту ономе господару чије буде село. Ако ли не буде работника на оном месту, ономе господару
чије буде село, да има право господар одузети оне винограде и њиве.

175

Који судија буде у двору царевом, и учини се какво зло, тима нека он пресуђује. Ако ли се нађу
двојица парничара случајно на двору царевом, да им суди судија дворски, а нико да се не позива на двор
царев ради суђења мимо области судија које је поставио цар, већ да иде свако пред свога судију.

176

Градови сви по земљи царевој, да им у свему важе закони какви су били у пређашњих царева, а
за спорове што имају међу собом грађани, да се суде пред градским управитељима и пред црквеним
клиром. Ако који жупљанин покрене парницу против грађанина, да га тужи пред управитељем градским
и пред клиром црквеним по закону.

177

Која властела бораве у двору царевом трајно, ако их ко тужи, да их тужи пред судијом дворским,
а други нико да им не суди.

178

Судије куда год да шаљу приставе и писма своја, ако ко не послуша и одбије пристава, нека пишу
судије писма кефалијама и властели, у чијој држави буду они непослушници, да у томе поступе власти
онако како им пишу судије. Ако ли не поступе тако, да се казне као и непослушници.

179

Судије да обилазе по земљи, где је који надлежан, да испитују и да деле правду убогим и сиротим.

28

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

180

И ако неко што пронађе отето или украдено, или силом узето, сваки о томе да дâ свод. Ако буде
купио где било, или у земљи царевој, или у другој земљи, увек да дâ свод о томе. Ако ли не да свод, да
плати по закону.

181

Заповед царска судијама: Ако се деси велико дело и не узмогну пресудити и спровести правду,
који год велики суд да буде, нека иде један од судија са оба она парничара пред цара. И шта одлуче судије
да пресуде коме, сваку пресуду да записују, да не би било неког оспоравања, да се правда извршава по
закону царевом.

182

Ко је у области неких судија, да нема права ниједан човек позивати у двор царев или некуда друго,
већ да иде сваки пред свога судију, у чијој буде области, да му се пресуди по закону.

183

Станици цареви да иду пред судије, ако имају суд међу собом, за вражду, за разбојништво, за
крађу, за примање људи, за крв, за земљу.

184

Властела и кефалије цареви, који држе градове и тргове, нико од њих да не прими ничијега човека
у тамницу без писма царевог. Ако ли га ко прими мимо цареве заповеди, да плати цару пет стотина
перпера.

185

На исти начин, ко држи тамнице цареве, да никога не примe, ничијега човека, без заповеди
цареве.

186

Суђења која се траже и за право и за криво, што се је учинило пре овога закона и што се сад учини,
свакo суђење, ко иде...

187

Кудаидецарицарица,илистварицаревеиликоњицареви,укомселупреноће,послетоганиједанстаник
данепреноћиутомселу.Аколи секонађе да је преноћио у том селу, мимо закона и заповеди цареве, онај који
је старешина над станицима да се преда свезан ономе селу и шта буде уништено све да плати седмоструко.

188

Глобари који се налазе при судијама, што пресуде судије и записавши дају глобарима, те глобе
да узимају глобари. А што не пресуде судије и не дају записавши глобарима, да немају право глобари
никога ни за шта узнемиравати.

189а

Куда год да иду коњи, и пси и ствари цареве, шта им пише у писму царевом, да им се то даје, а
друго ништа.

189б

И псарима, и соколарима, и свињарима, куда год да иду, да им се ништа не даје.

190

И ако у жупи жир роди, од тога жира половина цару, а половина томе властелину чија је држава.

191

И ако разбојник украде свиње цареве да плати околина. Ако ли се украду свиње, да се суди свињар
са жупом па што рекне суд.

192

За три работе, за неверу, и за крв и за силовање властелинке, властела да иду пред цара.

193

И свод коњски и друге стоке, или који било свод, прáво је: Што се отме или украде, за то да даје
сводника, да плати свако седмоструко. Ако ли рекне: „Купих у туђој земљи“, да га оправдају клетвеници
од глобе. Ако ли га не оправдају клетвеници, да плати с глобом.

194

И глобе од црквених људи, што се суде пред црквом и пред кефалијама, и те глобе што се досуде да
добије све Црква, како пише у хрисовуљама. Те глобе да се узимају од црквених људи, како је установио
господин цар закон по земљи. И да се поставе од црквених људи глобари, који ће убирати те глобе и

29

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ЗАКОН БЛАГОВЕРНОГА ЦАРА СТЕФАНА

предавати цркви, а цар ни кефалије да не узимају ништа.

195

И жене да не ноћивају у цркви, осим госпође царице и краљице.

196

И без благослова архијереја, да се не постризавају ни мужеви ни супруге. Свакоме човеку закон
црквени.

197

Којем властелину дође да зимује човек, да даје травнину, на сваких 100 кобила кобилу, на 100
оваца овцу с јагњетом и на 100 говеда говедо.

198

Доходак царски – соће, и намет и харач – да даје сваки човек: кабао жита, половина чистог, а
половина непречишћеног, или перперу динара. А рок је томе житу да се усипа у житне јаме на Митровдан,
а други рок му је на Божић. Ако ли властелин не да соће у тим роковима, тај властелин да се свеже на
царском двору и да се држи док не плати двоструко.

199

И ако коњ угине у неком селу, а није га село убило ни одагнало, већ је од Бога умрло, да не плате
ништа.

200

И где се у земљи нађе човек, коме буде коњ угинуо, или га је вук појео, или га је сам убио, а он
узео приселицу за коња и открије се истина, ако буде тако, да ономе селу које је дало приселицу плати
господар чији је човек седам коња.

201

Меропах ако побегне куда од свога господара, у другу земљу или у цареву, где га нађе господар
његов, да га осмуди и нос му распори и ујемчи да је опет његов, а друго ништа да му не узме.

ЗАКОНИК
ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

1349. И 1353/1354.

(превод на савремени српски језик)

Превод је сачињен на основу текста Душановог законика у Атонском рукопису, али са стандардним
редоследом и нумерацијом, које је још 1898. увео Стојан Новаковић и који су се од тада усталили у науци
за идентификацију чланова.

Из других рукописа саопштен је, на одговарајућем месту, текст оних чланова који су у Атонском
записани са рђавом традицијом (из Хиландарског 21; из Призренског 60; из Бистричког 138 и 181) или
их у њему нема. Ову другу, бројнију групу чине чланови који су сачувани само у једном од рукописа
(највише из Раковачког: 13б, 24б, 189б, 190–201, укључујући и цареву повељу уз Законик; из Призренског
164 и 186; из Бистричког 189а) или они који су при систематизацији Атонског испуштени јер су изгубили
актуелност (из Призренског 38, 39, 72, 123, 124, 130, 178; из Бистричког 51, 106, 117, 121, 128, 182, 184,
185). Нелогичности старосрпског текста доведене су у преводу у правописни и граматички склад, али
тако да се у што мањој мери поремети аутентични реченични склоп, стил и лексика.

Наслови чланова нису унети у текст јер не представљају органски део прописа и јер су према броју,
стилизацији и распореду везани за рукописне породице. Многи од наслова односе се на скупине сродних
одредаба, а њихово груписање у Атонском не одражава увек стандардни редослед. Осим тога, уколико се
дају уз први у низу таквих чланова, где иначе стоје и у рукопису, може се стећи погрешан утисак да су
ови наслови везани само за тај појединачни члан.

30

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ОБЈАШЊЕЊЕ
МАЊЕ ПОЗНАТИХ
ПОЈМОВА И ИЗРАЗA

(Бројеви у загради означавају чланове Душановог законика)

Арбанаси – етничка и социјална категорија, Железо – врста Божјег суда, при чему
према основном, сточарском занимању (77, 82) оптужени треба да извади из пламена усијани комад
гвожђа пред црквеним вратима и да га пренесе до
Баштина – наследно имање с пуним правом свете трпезе у олтару; изостанак повреде или брзо
располагања (31, 37, 39, 40, 41, 43–46, 59, 134, 138) исцељење били су доказ невиности (150)

Брав – општи назив за ситну рогату стоку, овце Жупа – територијална, управна и привредна
и козе, али понегде може значити и вепар (108) целина, насељена претежно земљорадничким
становништвом, с колективним правима и обавезама
Везивати и разрешавати – духовници су од (58, 60, 75, 94, 108, 117, 127, 134, 144, 145, 149, 155,
архијереја добијали овлашћење да изричу казне за 158, 168, 190, 191)
грехе и да упућују оне који се покају (11)
Жупа мешовита – жупа у којој је било села
Велика Црква – Патријаршија, али може различитих господара, чак и села са више власника
означавати и сваку митрополију и епископију (7, или поседника (157)
27, 45)
Забел – издвојена и јасно омеђена површина
Влах, Власи – сточари, житељи планинских земљишта, обично некултивисаног, у поседу
крајева, који су живели у катунима; романизовани господара, најчешће владара, који је имао искључиво
потомци поданика позног Римског царства (32, 77, право његовог коришћења и уступања; у забеле су
82) обично омеђавани пашњаци, шуме и риболовишта
(74)
Властела и властеличићи – обухвата цео
властеоски сталеж и наглашава његову поделу, Закон Светога краља – закон о пороти краља
према богатству, положају и утицају на више и Милутина (123, 152, 153)
ниже племство, властела велика и мала (39)
Законик светих отаца – Светосавски
Војвода – представник крупне властеле, номоканон (6, 8, 101, 109)
највиши војни заповедник после владара или
његовог сина; на војном походу добијао је широка Збор себрова – злонамерни, превратнички скуп
овлашћења, а у случају да цар не учествује имао себара, завера (69)
је исте надлежности као цар и искључиво право
суђења током похода (116, 129) Заманица – заједничко извршавање радних
обавеза за феудалног господара при неодложним
Вражда – накнада за убиство или телесну пословима који захтевају велики број руку и брзину
повреду, али и само убиство или телесна повреда у обављању, најчешће кошење сена и орање (68)
(20, 103, 154, 183)
Златар – ковничар новца (168–170)
Врачар – појединац који се служи апокрифним
знањима и вештинама ради прорицања судбине, Издава – предаја покретне или непокретне
бацања и скидања чини, утиче на добар или лош имовине (увођење у посед) према уговору или
исход догађаја применом магијских формула и пресуди и накнада коју извршилац добија за предају
молитава (109) (108)

Глобар – судски помоћни орган задужен Кабао – шупља мера за житарице величине 82
за наплаћивање судских глоба (новчаних казни литре (198)
проистеклих из пресуда) (188, 194)
Капа поповска – синоним за свештеника (31)
Гост – осим основног значења у чл. 160 означава
странца Катун – стална или привремена насеобина
сточара, заједница Влаха или Арбанаса који су се
Градозиданије – обавеза свих житеља града и бавили узгојем стоке (22, 94, 146)
жупе чије је средиште био да подижу и обнављају
градско утврђење или цитаделу (127) Кефалија – (гр. ἡ κεφα λή), највиши представник
локалне управе; именован од стране владара да
Градске гране – српски превод византијског управља градским насељем с околином или ширим
законика Прохирона, у Светосавском номоканону подручјем (жупом или облашћу) с управним, војним
(101) и судским надлежностима (63, 157, 160, 178, 184)

Дијак – (гр. ὁ διακός), писар, преписивач (134) Киновија – (гр. τὸ κοινόβιον), општежитељна
монашка заједница, заснована на заједничком
Држава – област која је добијена од владара животу, раду и имовини (15)
на управу, коју властелин држи с владаревим
овлашћењем (49, 57, 81, 142, 143, 155, 178, 190) Клетвеник / клетвеници (душници,
душевници) – локални житељи од угледа и
Друг – представник истог сталежа (79) достојни поверења, обично старији, који су „по
души“ процењивали штету или вредност имовине
Дружина – припадници истог сталежа (106, за продају (76, 162, 193)
152, 153)
Кнез – орган локалне управе у граду (141);
Егзарси – (гр. ὁ ἔξαρχος), изасланици епископа старешина више катуна (146); у средњовековној
или митрополита с овлашћењем да брину о Србији кнезовима се називају и старешине тргова
духовним стварима и да скупљају од попова и села
дажбине за архијереја (37)

31

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ОБЈАШЊЕЊЕ МАЊЕ ПОЗНАТИХ ПОЈМОВА И ИЗРАЗА

Котао – врста судског доказа када се оптуженом личности (52, 161, 192)
ставља у задатак да из котла кључале воде извади
предмет; уколико не би задобио повреде сматрало Обесна сила – в. најезда
се да је невин (84, 106)
Оброк – обавеза зависних људи да дају храну,
Крајишници – властела којој је дата погранична обично за време одмора и ноћења, владару и његовој
област на управу с превасходном обавезом одбране пратњи, као и државним службеницима када путују
граница или офанзивних акција (49, 143) по земљи или у области своје надлежности (110)

Крв – кривично дело тешког телесног Одлучити (од цркве) – екскомуницирати (4, 5)
рањавања, уз проливање крви и могући смртни
исход (103, 183, 192) Опадање – вансудско оптуживање пред
управитељима, чиновницима, носиоцима власти
Ктитор – (гр. ὁ κτῄτωρ), лице које поседује без судских овлашћења, клеветање и злонамерно
средства за оснивање или обнављање цркве или приписивање кривице (84)
манастира, с правима и обавезама која проистичу
из тог чина; ктиторско право могло се стећи и Оправа – правдање, оправдање, али и такса за
поклоном или наслеђем (28, 35) оног који се оправдао (84)

Кула – (арап. qulle; гр. кουλα) цитадела, Осмудити – опалити, опрљити браду и косу,
акропољ, најбоље брањена целина у оквиру чиме се симболизује губитак части (55, 69, 201)
утврђења, обично на највишем или средишњем
положају; последње упориште одбране (127) Отровник – вештак за отрове, зналац лековитих
и отровних трава, који својим знањем и напицима
Купљеница – својина стечена куповином може угрозити личност и живот појединца (109)

Кућа – осим основног значења, у чл. 35, 142, Отрок – најнижа категорија феудалних
156 значи имовину, драгоцености и новац подложника у средњовековној Србији, положаја
веома блиског робовском (44, 46, 67, 72, 103)
Латинска јерес, латински обред – католичка
вера; у оригиналу стоји азимство, од грчке речи ἡ Перпера – (гр. τὸ ὑπέρπυρον), обрачунска (не
ἀζυμία (бесквасност), чиме се наглашава разлика новчана) јединица с вредношћу 12 сребрних динара
у причешћивању између католика и православних (12, 50, 55, 68, 77, 85, 87, 94, 95а, 98, 108, 118, 122,
(6, 7) 134, 154, 184, 198)

Логотет (гр. ὁ λογοθέτης)– старешина Печат – знак овлашћења судског позивара (62)
канцеларије на дворовима српских краљева и царева;
од времена царства добија и право извршне власти Планина – планински пашњак (81)
у регулисању стварноправних односа везаних Поклисар – (гр. ὁ ἀποκρισιάριος), посланик,
за црквене установе, као и право учествовања у изасланик (133)
дипломатским мисијама (25, 134)
Полуверац – у Душановом законику означава
Мали људи – зависни људи на феудалним католика, али има и друга значења (9)
властелинствима (70)
Понос – обавеза зависног становништва
Меропах – основна и најбројнија категорија да преноси пртљаг и превози владара, његове
зависног земљорадничког становништва у чиновнике и властелу (23)
средњовековној Србији (32, 67, 68, 139, 201)
Попаша – неовлашћено напасање стоке на
Меропшина – меропашко, земљорадничко туђем имању (забелу) или у суседној жупи, штета
село на царевој земљи, а у ужем смислу, део која се тиме начини и накнада за почињену штету
властелинског земљишта које се обрађује (76)
бесплатним радом меропаха (34, 156)
Порота – доказно средство у судском поступку;
Метохија – (гр. τὸ μετόχοιον), подручје под појединци, обично угледни, из друштвеног слоја,
влашћу цркве или манастира (18, 34) заједнице или средине којој је припадао оптужени,
били су обавезни да под заклетвом потврде или
Мехоскубина – глоба за међусобно чупање оспоре исказе оптуженог, тј. да га оправдају или
браде себара приликом туче и по свој прилици окриве и њихови искази били су доказ од пресудног
плаћала се господару (98) значаја (106, 132, 151, 152, 160)

Милосник – извршилац владареве милости и Потка – белег којим се обележава граница
гарант њеног спровођења у дело (78) пољопривредног имања; повреда имања; насилан
улазак и присвајање плодова на њему; глоба за
Милост (царева) – исказивала се додељивањем такав прекршај (77, 82)
властели за верну службу земљишних поседа,
уздизањем на друштвеној лествици, титулама, Пребеглица – онај који је пребегао непријатељу,
звањима и положајима у државној управи (78, 83, другом владару, другом сениору (142)
171); означава и саму исправу о учињеној владаревој
милости (79, 115) Преселица – пресељење властелина из једне
области поверене му на управу у другу (57)
Најахати – напасти на коњима кога оружјем,
упасти на нечији посед на силу (101) Престој – казна за неодазивање на суд (56)
Примићур – (гр. ὁ πριμικῄριος), старешина
Најезда – разбојнички напад на имовину и влашког катуна (146)
личност, најчешће ради самовласног подмиривања
потраживања или кажњавања за приписану кривицу Приселица – обавеза накнаде штете причињене
(101) од стране лопова и разбојника; у зависности од
врсте штете и места на ком је причињена, падала
Невера – најтеже кривично дело властеле је на села, жупе, градове, властелинства (125, 155,
против владара; ускраћивање верности и службе 156, 200)
владару, издаја, напад на владара или увреда његове
Пристав – судски орган који има функције

32

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА

ОБЈАШЊЕЊЕ МАЊЕ ПОЗНАТИХ ПОЈМОВА И ИЗРАЗА

органа јавне вере у доказном поступку и помоћног кретањима по држави; цареви коморници (183,
судског органа с извршним надлежностима у 187)
претходном поступку и извршењу пресуде (56, 91,
104, 107, 108, 162, 163б, 178) Стањанин – (од речи стан, пртљаг)
гостионичар, власник коначишта или свратишта
Проводити – преузимати туђе поданике или (125)
коње, односно помагати туђем човеку да побегне
од свога господара (93, 103) Старац – угледан монах, члан манастирског
сабора, највишег органа одлучивања у монашком
Пронија – (гр. ἡ πρόνοια), посед или приход братству (15)
који владар додељује властелину на коришћење уз
услов обављања војне службе (59) Стегоноша – великаш с правом да носи своју
заставу, стег (155)
Пронијар – поседник проније (106); у чл.
68 термин се употребљава с општијим значењем Судбина – такса, глоба која се плаћала суду
властелина (84)

Простагма – (гр. τὸ πρόσταγμα), врста аката Травнина – дажбина за коришћење туђих
којима се саопштавају царске наредбе; дослован пашњачких површина (197)
српски превод је повеленије (40, 124)
Трећи братучед – осми степен сродства, у којем
Протопоп – (гр. ὁ πρωτόπαπας) архијерејски се крвна веза изводи од заједничког чукундеде (41)
намесник с посебним овлашћењима (7)
Туђа земља – туђе, друго властелинство (93,
Псари – категорија зависних људи са задужењем 114, 115); страна земља (116, 132, 133, 193)
да се старају о царевим ловачким псима (189б)
Удава – вансудско кажњавање глобама, унапред
Работе – све врсте радних обавеза које зависно прописаним за разне врсте преступа (84)
становништво дугује феудалном господару или
владару (26, 34, 42, 67, 68, 91, 192) Узети (жену) на силу – силовати (53)

Раса – (гр. τὸ ῥάσον), монашка одежда; збацити Управитељ црквени – управник црквених или
расу значи погазити монашке завете (19) манастирских имања, највероватније световно лице
(24а, 32, 146, 147)
Рука – заштита под коју се оптужени стављао
да би избегао судску одговорност, као и глоба која Хрисовуљ – (гр. ὁ χρυσόβουλλος λόγος)
се за такав поступак плаћала (84) најсвечанија владарска повеља с висећим златним
печатом (35, 39, 40, 124, 134, 137, 138, 194)
Сабор – односи се на сабор на којем је
проглашен Законик (39, 123, 124, 142, 164) Хришћанство, Хришћани – православна вера,
православни верници (1, 5–10, 21, 153)
Саси – рудари (првобитно немачки), аутономна
заједница с посебним обликом уређења и правима Царева дела – царски дугови, кривична дела за
– на истраживање и експлоатацију руде, слободу која је судио искључиво царски суд (103)
вероисповести и судску аутономију (123)
Цариник – владарев чиновник који у његово
Свети краљ – краљ Стефан Урош II Милутин име наплаћује таксе од трговачког промета, царину
(1282–1321) (79, 123, 152, 153) (120, 122)

Свод – доказни поступак, наслеђен из Цркве царске – царски манастири, владарске
обичајног права; онај који је оптужен да поседује задужбине посебног угледа и богатства, подређене
украдену ствар могао се оправдати уколико укаже непосредно владару и духовној надлежности
од кога је спорну ствар купио или добио; затим се црквеног поглавара (27)
тај, претходни поседник морао правдати на исти
начин све док се не дође до онога (сводника) који Црковници – свештенa лица, клирици (увод)
није могао доказати да је ствар прибавио легално
или од кога је прибавио (180, 193) Челник – општи назив за управника, од титула
високих дворских достојанственика до управника
Себар – онај ко не припада властеоском сталежу манастирских имања (146)
и цркви; и слободни и потчињени световњаци
неплеменитог рода, али према употреби, рекло Човек – слуга, поданик (54, 93, 112, 115, 117,
би се да појам себар више нагиње ка потчињеним 140, 141, 164, 184, 185, 200)
слојевима друштва (53, 55, 69, 85, 94, 98, 106, 152)

Сирота преља – удовица која се издржава
предењем кудеље (64, 73)

Скерлет – (скрлат), назив за разне врсте
тканина, најфиније израде, тамноцрвене, пурпурне
боје, порфира (119)

Соколари – категорија зависних људи са
задужењем да гаје и чувају цареве соколове за лов
(189б)

Соће – основна дажбина у средњовековној
Србији, износила је 1 перперу или кабао (82 литра)
жита (42, 198)

Станик, станици – (од речи стан, пртљаг,
комора) били су задужени да се старају о царевом
пртљагу и животињама на његовим честим

33

ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА



ЗАКОНИК ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА
по благослову цАРСКе ЛАВРе МАНАСТИРа ХИЛАНДАРа, СВЕТА ГОРА АТОНСКА

Ο ΚΩΔΙΚΑΣ ΤΟΥ ΑΥΤΟΚΡΑΤΟΡΑ ΔΟΥΣΑΝ
ΜΕ ΤΗΝ ΕΥΛΟΓΙΑ ΤΗΣ ΑΓΙΑΣ ΛΑΥΡΑΣ ΤΟΥ ΜΟΝΑΣΤΗΡΙΟΥ ΤΟΥ ΧΙΛΑΝΔΑΡΙΟΥ, ΑΓΙΟ ΟΡΟΣ

ЗАКОННИК ЦАРЯ СТЕФАНА ДУШАНА
по БЛАГОСЛОВЕНИЮ святой царcкой лавры монастыря Хиландар, Святая гора Афон

THE CODE OF EMPEROR STEFAN DUŠAN
WITH BLESSINGS OF THE HOLY ROYAL LAURA OF HILANDAR MONASTERY, HOLY MOUNT ATHOS

LE CODE DU TSAR Stefan Dušan
AVEC LA BÉNÉDICTION DE LA SAINTE LAURE IMPÉRIALE DU MONASTÈRE D’HILANDAR, LA SAINTE MONTAGNE DE L’ATHOS

GESETZBUCH DES ZAREN STEFAN DUŠAN
mit dem Segen der heiligen Kirche des Klosters Hilandar auf Athos

Издавачи
Манастир Хиландар, Света Гора Атонска / Православно удружење “Свети Сава”

Εκδότες
Μονασήρι του Χιλανδαρίου, Άγιο Όρος / Ορθόδοξος σύλλογος ‘’Ο Άγιος Σάββας’’, Νόβι Σαντ

Издатели:
Монастырь Хиландар, Святая гора Афон / Православный союз “Свети Сава”, Нови-Сад

Publishers
Hilandar Monastery, Holy Mount Athos / Orthodox Society “Sveti Sava”

Éditeurs
Le monastère d’Hilandar, la Sainte Montagne de l’Athos / La société orthodoxe “Sveti Sava”

Verleger
Kloster Hilandar auf Athos / Der orthodoxe Verein “Sveti Sava”, Novi Sad

За Издаваче:
Архимандрит Методије, Игуман Свете царске лавре Хиландара
Радомир Радојичић, Председник Православног удружења “Свети Сава”

Για τους εκδοτες:
Ἀρχιμανδρίτης Μεθόδιος, Ὁ Καθηγούμενος τῆς Ἱερᾶς Βασιλικῆς καὶ Πατριαρχικῆς Μονῆς Χιλανδαρίου

Ράντομιρ Ραντόϊτσιτς, πρόεδρος ορθόδοξου συλλόγου ‘’ Ο Άγιος Σάββας’’
Для издателя:

Архимандрит Методие, Игумен Святой царской лавры Хиландара
Радомир Радойчич, Президент Православного союза “Свети Сава”, Нови-Сад

For the publisher:
Archimandrite Methodius, Prior of the Holy Imperial Lavra of Hilandar
Radomir Radojičić, President of Orthodox Society “Sveti Sava”

Pour les éditeurs:
Archimandrite Méthode, Higoumène de la Sainte laure impériale d’Hilandar

Radomir Radojičić, Président de la société orthodoxe “Sveti Sava”
Verlag:

Archimandrit Methodius, Hegumen der Heiligen Lawra Hilandar
Radomir Radojičić, Vorsitzender des orthodoxen Vereins “Sveti Sava”

Редакцијски одбор
Игор Павличић, градоначелник града Новог Сада
Горан Болић, Живко Макарић, Зоран Делић, Радомир Радојичић, др Ђорђе Бубало, Мишо Николовски,

Станко Родић, Светозар Пајић Дијак
Συντακτική επιτροπή

Ίγκορ Πάβλιτσιτς, Δήμαρχος της Νόβι Σαντ
Γκόραν Μπόλιτς, Ζίβκο Μάκαριτς, Ζόραν Ντέλιτς, Ράντομιρ Ραντόϊτσιτς, dr Τζόρτζε Μπούμπαλο, Μίσο Νικολοφσκι,

Στάνκο Ρόντιτς, Σβέτοζαρ Πάϊτς Ντίακ
Редакционная комиссия

Игор Павличич, мэр города Нови-Сад
Горан Болич, Живко Макарич, Зоран Делич, Радомир Радойчич, д-р Джордже Бубало, Mишо Николовски,

Станко Родич, Светозар Паич Дияк
Editorial board

Igor Pavličić, Mayor of Novi Sad
Goran Bolić, Živko Makarić, Zoran Delić, Radomir Radojičić, Dr Đorđe Bubalo, Mišo Nikolovski,

Stanko Rodić, Svetozar Pajić Dijak
Comité de rédaction

Igor Pavličić, maire de Novi Sad
Goran Bolić, Živko Makarić, Zoran Delić, Radomir Radojičić, Dr Đorđe Bubalo, Mišo Nikolovski

Stanko Rodić, Svetozar Pajić Dijak
Redaktion

Igor Pavličić, der Bürgermeister von Novi Sad
Goran Bolić, Živko Makarić, Zoran Delić, Radomir Radojičić, Dr. Đorđe Bubalo, Mišo Nikolovski,

Stanko Rodić, Svetozar Pajić Dijak

УВОДНА СТУДИЈА И ПРЕВОД ЗАКОНИКА НА САВРЕМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК
др Ђорђе Бубало

ΕΙΣΑΓΩΓΙΚΗ ΜΕΛΕΤΗ ΚΑΙ ΜΕΤΑΦΡΑΣΗ ΤΟΥ ΚΩΔΙΚΑ ΣΤΗΝ ΣΥΓΧΡΟΝΗ ΣΕΡΒΙΚΗ ΓΛΩΣΣΑ
dr Τζόρτζε Μπούμπαλο

ВВОДНОЕ ИССЛЕДОВАНИЕ И ПЕРЕВОД ЗАКОННИКА НА СОВРЕМЕННЫЙ СЕРБСКИЙ ЯЗЫК
д-р Джордже Бубало

INTRODUCTORY STUDY AND TRANSLATION OF THE CODE INTO MODERN SERBIAN LANGUAGE
Dr Đorđe Bubalo

ÉTUDE INTRODUCTIVE ET TRADUCTION DU CODE EN SERBE MODERNE
Dr Đorđe Bubalo

DIE EINLEITENDE STUDIE UND DIE ÜBERSETZUNG DES GESETZBUCHS INS SERBISCHE
Dr. Đorđe Bubalo

Уредник / συντάκτης / редактор / Еditor / éditeur / Еditor
Дизајн / Σχεδιασμός / Дизайн / Design

Мишо Николовски / Μίσο Νικολόφσκι / Мишо Николовски / Mišo Nikolovski

Аутор реплике амбалаже Законика / Συγγραφέας της συσκευασίας του αντίγραφου του κώδικα
Автор копии упаковки Законника / Author of the box replica for the Code

L’auteur de la réplique de l’emballage du Code / Autor der Verpackungsreplika des Gesetzbuches
Станко Родић / Στάνκο Ρόντιτς / Станко Родич / Stanko Rodić

Техничка припрема и prepress / Τεχνική επεξερασία / Техническая поддержка и подготовка к печати
Technical preparation and prepress / La préparation technique et le prépresse / Technische Vorbereitung und Vorabdruck

Мултидизајн, Нови Сад / Μούλτιντιζάϊν, Νόβι Σαντ / Мультидизайн, Нови-Сад / Multidizajn, Novi Sad

Преводи / Μεταφραστικός οίκος / Перевод / Translations / Traductions / Übersetzungen
ПАЛ МЕТОД, Нови Сад / ΜΕΘΟΔΟΣ PAL, Νόβι Σαντ / ПАЛ МЕТОД, Нови-Сад / PAL METHOD, Novi Sad / PAL METHOD, Novi Sad

Ово издање урађено је на српском, грчком, руском, енглеском, француском и немачком језику.
Το βιβλίο μεταφράστηκε στα σέρβικα, αγγλικά, γαλλικά, γερμανικά, ρώσικα και ελληνικά.

Данное издание было выполнено на сербском, греческом, русском, английском, французском и немецком ках.
This edition is published in Serbian, Greek, Russian, English, French and German
Cette édition est réalisée en serbe, grec, russe, anglais, français et allemand

Diese Ausgabe wurde auf Serbisch, Griechisch, Russisch, Englisch, Französisch und Deutsch veröffentlicht.

Реализацију пројекта помогли су:
Град Нови Сад и “ДДОР” осигурање Нови Сад

Στην υλοποίηση του έργου βοήθησε:
Η πόλη του Νόβι Σαντ, ασφάλειες DDOR Νόβι Σαντ

Реализация проекта:
Город Нови-Сад, страховая компания “ДДОР” Нови-Сад

Support for the project:
City of Novi Sad, “DDOR Novi Sad” Insurance
La réalisation du projet a été soutenue par:
La ville de Novi Sad, “DDOR” assurance Novi Sad

Zur Umsetzung des Projekts halfen:
Die Stadt Novi Sad, “DDOR” Versicherung Novi Sad

У реализацији пројекта учествовали су:
“Спона” - Петроварадин, “Атеље Родић” - Нови Сад, Књиговезница “Лист” - Нови Сад, “Мултидизајн” - Нови Сад, “Горштак” - Нови Сад

Στην υλοποίηση του έργου συμμετέιχαν και οι:
‘’ Σύνδεσμος’’– Πετροβαραντίν, ‘’Ατελιέ Ρόντιτς’’ – Νόβι Σαντ, βιβλιοδετείο ‘’ Νίκολα Μάρκοβιτς’’ – Νόβι Σαντ,

‘’ Μούλτιντιζάϊν’’ – Νόβι Σαντ, ‘’Γκόρστακ’’ – Νόβι Σαντ
В реализации проекта участвовали:

“Спона”- Петроварадин, “Ателье Родич” - Нови-Сад,
Переплетная мастерская “Лист”- Нови-Сад, “Мультидизайн” - Нови-Сад, “Горштак” - Нови-Сад

Project aid participants:
“Spona”– Petrovaradin, “Rodić Atelier” – Novi Sad
Bookbinder “Nikola Marković” – Novi Sad, “Multidizajn” – Novi Sad, “Gorštak” –Novi Sad

A la réalisation du projet ont participé:
“Spona” -Petrovaradin, “Atelje Rodić” – Novi Sad, Atelier de reliure “Nikola Marković” – Novi Sad,

“Мultidizajn” – Novi Sad, “Gorštak” – Novi Sad
Am Projekt nahmen Teil:

“Spona”- Peterwaradein, “Atelier Rodić” - Novi Sad, Binderei “List “- Novi Sad, “Multidizajn” - Novi Sad, “Gorštak” - Novi Sad

Штампа / Εκτύπωση / Печать / Print / Imprime / Druck
Штампарија “Форум” Нови Сад / Типография “Форум” Нови-Сад
“Forum” printing shop, Novi Sad / L’imprimerie “Forum” Novi Sad / Druckerei “Forum” Novi Sad

Тираж / Κυκλοφορία / Тираж / Print run / Tirage / Auflage
400 нумерисаних примерака / 400 αριθμημένα αντίτυπα / 400 пронумерованных экземпляров

400 numbered issues / 400 copies numérotées / 400 nummerierte Kopien

2012.

CIP

16 страна у боји
198 стране црно - бело

укупно 214 страна