Strucnjak za ljubomoru i druge - Jo Nesbo

SERIJAL O HARIJU HULEU 1. S 2. B 3. C 4. O 5. S 6. S 7. S 8. O 9. U 10. P 11. Ž 12. N OD ISTOG AUTORA L S K P M K

Naslov originala Jo Nesbo S Copyright © Jo Nesbo, 2021 Translation copyright © 2021 za srpsko izdanje, LAGUNA

Čuvajte se, moj gospodaru, ljubomore! Tog zelenookog čudovišta što podsmeva se mesu koje proždire. Šekspir, Otelo1

London

Ne bojim se letenja. Šanse da prosečan putnik strada u padu aviona na redovnom letu iznose jedan prema milion. Drugim rečima: osam puta je verovatnije da u avionu umreš od infarkta. Sačekao sam da uzletimo, a onda sam se nagnuo prema ženi koja je jecala na mestu do prozora i staloženim glasom joj predočio tu statistiku. „Razume se, statistika ne pomaže mnogo kad se bojite”, dodadoh. „To govorim kao neko ko vrlo dobro zna kako vam je.” A ti - koja si dotad uporno zurila kroz prozor - sada si se okrenula kao da pre toga nisi ni primetila da neko sedi pored tebe. U tome je caka sa biznis-klasom: onih nekoliko dodatnih centimetara između sedišta omogućavaju nam da, ako se samo malo potrudimo, uspešno umislimo da smo sami. A među putnicima u biznis-klasi postoji prećutna saglasnost da se ta iluzija ne sme narušavati ćaskanjem, ako izuzmemo pokoju učtivu frazu i eventualnu komunikaciju povodom nužnih i praktičnih stvari („Hoće li vam smetati iko spustim roletnu?”). A pošto se, zahvaljujući dodatnom prostoru za noge možete i bez dogovaranja mimoići kad neko pođe do toaleta, pregrade za prtljag i tako dalje, po pravilu je sasvim moguće ignorisati saputnike čak i na letu od dvanaest sati. Po tvom izrazu lica shvatio sam da si blago zatečena time što sam prekršio prvo pravilo biznis-klase. Tvoja neusiljeno elegantna odeća - pantalone i džemper u bojama za koje lično ne umem proceniti da li se slažu, ali mogu to pretpostaviti na osnovu osobe koja ih nosi - govorila mi je da već dugo ne letiš ekonomskom klasom, ako si ikad i letela. No uprkos svemu tome, sada si plakala, pa nisi li onda ti prva probila prećutnu barijeru? S druge strane,

plakala si licem okrenutim od mene, jasno stavljajući do znanja da to nije nešto što si spremna da podeliš sa saputnicima. Ipak, da sam se uzdržao od toga da ponudim koju reč utehe, to bi se graničilo sa bezosećajnošću, pa sam se morao uzdati u to da ćeš prepoznati moju dilemu. Lice ti je bilo bledo i uplakano, a opet nekako neobično, vilinski lepo. A možda mi je tvoje lice bilo tako lepo upravo zbog toga što je bledo i uplakano? Uvek sam bio slab na krhkost i ranjivost. Pružio sam ti salvetu koju nam je stjuardesa stavila pod čaše pre uzletanja. „Hvala”, rekla si, uzela salvetu, usiljeno se osmehnula i prinela je licu da obrišeš razmazanu šminku ispod oka. „Ali ne verujem.” Onda si se ponovo okrenula prema prozoru, prislonila čelo uz pleksiglas kao da se kriješ, a čitavo telo ti se zatreslo od jecaja. Šta ne veruješ? Da znam kako ti je? No sad sam učinio šta je bilo do mene i rešio da te, razume se, ostavim na miru. Pogledaću pola filma i pokušati da odspavam, iako nisam računao da ću sastaviti više od sata - retko uspevam da zaspim u avionu, naročito kad znam da bi trebalo. Idem u London samo na šest sati, a onda - nazad za Njujork. Lampica na pojasu se ugasila i stjuardesa je došla da nam ponovo sipa vodu u prazne čaše na širokom i čvrstom naslonu za ruke između nas. Pre uzletanja kapetan nam je saopštio da će noćašnji let iz Njujorka za London trajati pet sati i deset minuta. Neki oko nas već su bili spustili sedišta i navukli ćebad preko sebe, dok su drugi osvetljenih lica piljili u ekrane čekajući da im posluže večeru. I ja i žena pored mene učtivo smo odbili menije koje nam je stjuardesa ponudila pre uzletanja. Na svoju radost, pronašao sam, u kategoriji Klasici, film Stranci u vozu. Taman sam hteo da stavim slušalice na glavu, kad začuh tvoj glas: „Moj suprug.” Okrenuo sam se prema tebi sa slušalicama u rukama. Razlivena maškara ti je okruživala oči kao dramatična scenska šminka. „Vara me s mojom najboljom drugaricom.” Zapitah se da li ti zvuči čudno što tu osobu i dalje nazivaš svojom najboljom drugaricom, ali nije mi se, da tako kažem, učinilo primerenim da te ispravljam. „Žao mi je”, rekoh. „Nisam hteo da zabadam nos...”

„Ne treba da vam bude žao, lepo je što je bar nekom stalo. Uglavnom nikom nije. Strašno se plašimo svega što je potresno i tužno.” „Verovatno ste u pravu”, rekoh ne znajući da li da odložim slušalice ili ne. „Kladim se da se upravo sad jebu”, rekla si. „Robert je uvek voljan. A i Melisa. Ovog trenutka se jebu u mojoj svilenoj posteljini.” Moj mozak je nehotice stvorio sliku bračnog para u tridesetim godinama gde on zarađuje, i to poprilično, a ti biraš posteljinu. Naši mozgovi su stručnjaci za stereotipe. Nekad pogreše. Nekad i pogode. „To mora da je strašno”, rekoh bez previše drame u glasu. „Volela bih da umrem”, rekla si. „Tako da grešite u vezi sa avionom. Ja želim da se on sruši.” „Ali imate previše posla”, rekoh sa zabrinutim izrazom lica. Načas si me samo pogledala. Možda je to bila glupa šala, u svakom slučaju loše tempirana i poprilično drska imajući celu situaciju u vidu. Ipak si mi upravo rekla kako želiš da umreš, a čak si imala i uverljiv razlog za to. Moju šalu si mogla protumačiti i kao neumesnu i bezosećajnu, ali i kao oslobađajuću distrakciju od nesporno sumorne tematike. Comic relief se to zove, bar onda kad radi. Ipak, sad sam toliko zažalio zbog te doskočice da nisam ni disao. A onda si se osmehnula. Taj osmeh je nestao, poput talasića u bari, već sledećeg trenutka, ali ja sam ponovo udahnuo. „Ne brinite”, rekla si tiho. „Samo ja ću umreti.” Pogledah te zbunjeno, ali se tvoj pogled nije ukrstio s mojim, već je odlutao po kabini. „U drugom redu odavde imaju bebu”, rekla si. „Bebu koja će možda vrištati celu noć u biznis-klasi. Šta kažete na to?” „A šta bi trebalo da kažem?” „Valjda ti roditelji shvataju da je neko platio više za ova mesta zato što hoće da odspava, pošto ujutru pravo sa leta ide na neki sastanak ili na posao?” „Šta znam. Dokle god avio-kompanija ne brani da se bebe voze biznis-klasom, nisu roditelji krivi što su iskoristili ponudu.”

„Onda bi avio-kompaniju trebalo kazniti zbog prevare.” Pažljivo si obrisala šminku ispod drugog oka zamenivši salvetu koju sam ti pružio svojom papirnom maramicom. „Pošto u reklami za biznisklasu koriste slike slatko usnulih putnika.” „Na duže staze će biti kažnjeni, pošto nećemo više hteti da plaćamo za nešto što nećemo dobiti.” „Ali zašto to rade?” „Ko - roditelji ili avio-kompanija?” „Roditelje razumem, oni to rade zato što imaju više para nego stida. Ali avio-kompanija mora biti na gubitku ako im biznis-klasa dospe na loš glas.” „Mogu da izgube ugled i ako se pročuje da diskriminišu decu.” „Decu je valjda baš briga hoće li kmeziti u biznis ili u ekonomskoj klasi.” „U pravu ste, mislio sam na roditelje s malom decom.” Osmehnuo sam se. „Mislim da avio-kompanije strepe od optužbi za bilo kakav vid segregacije. Naravno, taj problem bi se mogao rešiti tako što bi se svi koji plaču prognali u ekonomsku klasu, a na njihovo mesto dovela neka nasmejana i opuštena osoba s jeftinijom kartom.” Tvoj smeh bio je nežan i privlačan, a ovog puta su ti se nasmejale i oči. Nije teško zapitati se - što sam i učinio - kako neko može da vara tako lepu ženu kao što si ti, ali tako to biva: spoljašnja lepota nije presudna. A nije ni unutrašnja. „Čime se bavite?”, pitala si. „Ja sam psiholog i bavim se istraživanjima.” „Šta istražujete?” „Ljude.” „Pa naravno. I, šta ste otkrili?” „Da je Frojd bio u pravu.” „U kom smislu?” „Da ljudi, uz par izuzetaka, ne vrede mnogo.” Nasmejala si se. „Amin, gospodine...” „Ma samo Šon.” „Marija. Ali, Šone, ne misliš valjda stvarno tako?” „Da ljudi ne vrede mnogo, čast izuzecima? Zašto ne bih tako mislio?”

„Pokazao si saosećajnost, a pravi mizantropi ne saosećaju.” „Pa dobro, zašto bih lagao u vezi s tim?” „Iz istog tog razloga, saosećajnosti. Povlađuješ mi, tešiš me tako što kažeš da se i ti bojiš letenja baš kao i ja. Kad sam ti rekla da su me izneverili, tešiš me tako što kažeš da je svet pun loših ljudi.” „Au, pa jesam li ja ovde psiholog ili ti?” „Pa vidiš, čak te i izbor profesije odaje. Slobodno priznaj da sam protivrečiš sopstvenoj tvrdnji. Ti kao osoba vrediš.” „Voleo bih da je tako, Marija, ali bojim se da je moja tobožnja saosećajnost samo proizvod engleskog građanskog vaspitanja i da ja ne vredim mnogo nikome osim samom sebi.” Okrenula si telo nekoliko jedva primetnih stepeni prema meni. „Onda ti vaspitanje daje vrednost, Šone. Pa šta? Vrednost ti ne daje ono što misliš ili osećaš, već ono što radiš.” „Mislim da preteruješ. Zahvaljujući vaspitanju samo neću prekršiti pravila prihvatljivog ponašanja, nije to nikakva žrtva. Samo se prilagođavam i izbegavam nelagodnost.” „Sigurno vrediš i kao psiholog.” „Bojim se da sam i tu zakazao. Nisam dovoljno pametan ni marljiv da izmislim lek protiv šizofrenije. Kad bi se ovaj avion srušio, svetu bih uskratio samo jedan prilično dosadan članak na temu kognitivne pristrasnosti u jednom naučnom časopisu koji čita tek šačica psihologa - i to je sve.” „Je li to lažna skromnost?” „Da, patim i od toga. Lažna skromnost se može dodati na spisak mojih poroka.” Sada si se nasmejala, ali od srca. „Nemaš čak ni ženu ili decu kojima bi nedostajao?” „Nemam”, rekoh odsečno. Pošto sam sedeo do prolaza, nisam mogao da okončam taj razgovor tako što bih pogledao kroz prozor kao da sam ugledao nešto strašno zanimljivo usred Atlantskog okeana u noći. A da naprosto izvadim časopis iz džepa na sedištu ispred sebe, to bi bio previše demonstrativan gest. „Izvini”, rekla si tiho. „U redu je”, rekoh. „Zašto si rekla da ćeš samo ti umreti?”

Pogledi su nam se sreli i tad smo se prvi put videli. A premda je ovo možda naknadna racionalizacija, mislim da smo tada oboje nazreli nešto zbog čega smo već tada naslutili da taj susret može promeniti sve, da je već promenio sve. Možda je i tebi to palo na pamet, pa si se nagnula preko naslona za ruke, ali si zastala primetivši da sam se trgnuo. Omirisao sam tvoj parfem koji me je podsetio na nju, bio je to njen miris, vratila se. „Zato što ću da se ubijem”, šapnula si mi. A onda si se ponovo zavalila u sedište posmatrajući me. Ne znam kakav sam izraz imao na licu, ali znao sam da ne lažeš. „Šta nameravaš da uradiš?”, bilo je sve što sam uspeo da izustim. „Da ti kažem?”, upitala si sa nedokučivim, gotovo razdraganim osmehom. Razmislio sam. Zar sam želeo da znam? „Uostalom, i nije baš tako”, rekla si. „Kao prvo, nije tačno da ću tek da se ubijem, pošto sam već to uradila. Kao drugo, neću ja ubiti sebe, već će to uraditi oni.” „Oni?” „Da. Potpisala sam ugovor pre...” Pogledala si u sat, Kartijeov, koji ti je sigurno poklonio taj Robert. Pre nego što je počeo da te vara ili posle? Posle. Ta Melisa mu sigurno nije prva, vara te od početka. „Četiri sata.” „Oni?”, ponovih. „Agencija za samoubistva.” „Misliš... kao što postoji u Švajcarskoj? Potpomognuto samoubistvo?” „Da, malo više potpomognuto. Ovi te ubiju tako da to ne izgleda kao samoubistvo.” „Stvarno?” „Rekla bih da mi ne veruješ.” „Ovaj... samo sam zapanjen.” „Razumem te. Ovo mora ostati među nama, pošto ugovor sadrži klauzulu o poverljivosti, zapravo ne bih smela ni sa kim da pričam o tome. Ali...” Osmehnula si se, a istovremeno su ti opet zasuzile oči.

„Nepodnošljivo sam usamljena. A ti si neznanac. I psiholog. Zar nisu svi razgovori s vama poverljivi?” Nakašljao sam se. „Razgovori sa klijentima jesu.” „Onda sam ja tvoja klijentkinja. Vidim da sad imaš vremena za seansu. Kolika vam je tarifa, doktore?” „Marija, bojim se da neće moći tako.” „Naravno, ti ne kršiš pravila svoje profesije. Ali valjda možeš da me saslušaš i kao privatno lice?” „Molim te, shvati da kao psiholog dospevam u etički problem ako mi neko poveri samoubilačke namere a ja ne pokušam da intervenišem.” „Ne razumeš, prekasno je da intervenišeš, već sam mrtva.” „Već si mrtva?” „Ugovor je neopoziv, ubiće me u roku od tri nedelje. Unapred su me upozorili da se, kad jednom potpišem taj ugovor, stvar više ne može obustaviti, inače bi nastajale kojekakve pravne zavrzlame. Ti, Šone, sediš pored leša.” Nasmejala si se, ali ovog puta neprijatno i gorko. „Valjda možeš da mi praviš društvo u piću i da me saslušaš?” Protegnula si dugu, vitku ruku prema tasteru i odaslala kroz tamu kabine zvuk nalik na slabašan, usamljen signal iz sonara. „U redu”, rekoh. „Ali ne pružam savete.” „Dobro. I obećavaš da nećeš reći nikome, čak ni posle moje smrti?” „Obećavam. Doduše, ne vidim zašto bi ti tada to bilo važno.” „Važno je. Ako prekršim klauzulu o tajnosti, mogu da tuže moju zadužbinu za gomilu novca i onda će organizaciji kojoj sam sve zaveštala ostati samo sića.” „Kako mogu da vam pomognem?”, upita stjuardesa koja se bešumno stvorila pored nas. Nagnula si se preko mene i zatražila po džin-tonik za oboje. Džemper ti se malo otvorio, pa sam ugledao golu, bledu kožu i shvatio da ipak ne mirišeš na nju. Tvoj miris bio je slatkast, aromatičan, poput benzina. Da, benzina. I nekog drveta čije ime nisam zapamtio. Bio je to gotovo muški miris. Pošto je stjuardesa ugasila lampicu i otišla, izula si cipele, okrenula si se prema meni u sedištu i podavila noge pokazujući mi

vitke gležnjeve u najlon čarapama koji su me, očekivano, asocirali na balet. „Ta agencija za samoubistva nalazi se na Menhetnu”, počela si. „Zapravo je to jedna advokatska kancelarija, tvrde da sve rade legalno i u to ne sumnjam. Na primer, ne ubijaju mentalno poremećene osobe, moraš da prođeš psihijatrijsku evaluaciju pre nego što potpišeš ugovor s njima. Takođe, moraš da se odrekneš životnog osiguranja da ih ne bi tužile osiguravajuće kuće. Ima još niz klauzula, ali ta o poverljivosti je najvažnija. U Americi je ugovor sklopljen između odraslih i slobodnih osoba neprikosnoven kao u malo kojoj drugoj zemlji, ali se oni, prirodno, plaše da bi ih ipak zaustavili ukoliko bi se stvar pročula a njihova delatnost stekla publicitet. Ne reklamiraju se, njihovi klijenti su uglavnom bogati ljudi koji za njih doznaju po sistemu ’od usta do usta’.” „Razumljivo je što se ne ističu.” „I njihovim klijentima je diskrecija važna, ipak samoubistvo ima sramotnu reputaciju. Kao i abortus. Klinike na kojima se vrše abortusi ne krše zakon, ali neće okačiti takvu reklamu iznad ulaza.” „Istina.” „Čitav taj biznis se i zasniva na diskreciji i sramoti. Njihovi klijenti su spremni da izdvoje ogromne svote da njihovo ubistvo bude psihički i fizički što bezbolnije, i onoliko neočekivano koliko je to moguće. Ali najvažnije je da se ono desi tako da ni porodica ni prijatelji ni okruženje ne posumnjaju na samoubistvo.” „Pa kako se to onda radi?” „To nam, naravno, ne kažu, samo kažu da ima bezbroj metoda i da će se desiti u tri nedelje posle potpisivanja ugovora. Ne ilustruju nam to ni primerima, jer bismo onda, svesno ili nesvesno, izbegavali neke situacije i to bi probudilo bespotrebnu strepnju. Saznamo jedino da će biti sasvim bezbolno i da stvarno nećemo predvideti.” „Razumem zašto bi nekom drugom moglo biti važno da sakrije to da se ubio, ali zašto je tako u tvom slučaju? Zar tebi samoubistvo ne bi bilo način da se osvetiš?” „Misliš, Robertu i Melisi?” „Kad bi bilo očigledno da si se ubila, zar oni ne bi osetili stid, ali i krivicu? I Robert i Melisa bi krivili sebe, ali, svesno ili ne, i jedno

drugo. To stalno srećemo. Znaš li koliki se procenat roditelja razvede nakon samoubistva deteta? I koliko se njih ubije?” Samo si me pogledala. „Izvini”, rekoh blago pocrvenevši. „Pripisujem ti osvetoljubivost samo zato što bih ja bio takav.” „Ti sad, Šone, misliš da si se predstavio u rđavom svetlu?” „Da.” Nasmejala si se grubo i glasno. „Ne brini, naravno da želim da se osvetim Robertu i Melisi. Ali ti njih ne poznaješ. Kada bih se ubila i ostavila poruku u kojoj za to krivim nevernog Roberta, on bi to svakako poricao tvrdeći kako sam se već lečila od depresije, što je istina, i kako sam konačno skliznula u paranoju. On i Melisa su bili vrlo diskretni, moguće je da niko drugi ne zna za njih. Kladim se da bi ona, reda radi, jedno pola godine posle moje sahrane izlazila s nekim drugim investitorom iz Robertovog okruženja, oni svi balave na nju, a ona ih stalno navlači i zavlači. Posle toga bi ona i Robert obelodanili svoju vezu i svima pričali kako ih je zbližila patnja zbog mene.” „U redu, mislim da si veći mizantrop i od mene.” „Nego šta sam. A povraća mi se od toga što bi Robert u dubini duše bio ponosan.” „Ponosan?” „Ponosan zato što nisam mogla podneti da mu ne budem jedina. Tako bi on to video. A i Melisa. Moje samoubistvo bi mu dodatno podiglo vrednost i dodatno ih usrećilo oboje.” „Stvarno tako misliš?” „Nego šta. Jesi li čuo za Renea Žirara i mimetičku želju?” „Nisam.” „Prema Žirarovoj teoriji, izuzev toga da namirimo najosnovnije potrebe, mi ne znamo šta želimo. Zato imitiramo okruženje, pripisujemo vrednost onome čemu je i drugi pripisuju. Ako dovoljno ljudi oko tebe kaže da je Mik Džeger seksi, i sam ćeš hteti da ga jebeš iako ti je prvobitno bio grozan. Ako se ja ubijem, dići ću Robertu cenu pa će ga Melisa želeti još više i biće još srećniji zajedno.”

„Sad razumem. A ako bude izgledalo kao da si poginula u nesreći ili umrla prirodnom smrću?” „Onda će efekat biti obrnut. Biću neko koga mu je oduzela sudbina ili slučajnost, pa će Robert drugačije gledati i na moju smrt i na mene kao ličnost. Polako ali sigurno, postaću svetica. I onog dana kada mu se Melisa bude smučila - a smučiće mu se - pamtiće samo moje dobre strane i čeznuće za onim što smo imali. Prekjuče sam mu napisala u pismu da ga ostavljam zato što mi treba slobode.” „Znači li to da on ne zna da ti znaš za njega i Melisu?” „Pročitala sam sve njihove poruke na njegovom telefonu, ali nikome nisam rekla ni reč osim tebi, sada.” „A šta je cilj tog pisma?” „U prvi mah će mu laknuti što ne mora on mene da ostavlja. Uštedeće na razvodu i svi će misliti da je on pozitivan lik iako će uskoro obelodaniti da je s Melisom. Ali s vremenom će proklijati seme sumnje koju je moje pismo posejalo. Ostavila sam ga da bih bila slobodna. Dakle, i zato što sam sigurno mislila da ću naći boljeg od njega. Ili čak zato što sam ga već i našla, i pre nego što sam njega ostavila. A čim Robert to bude pomislio...” „... teorija o mimetičkoj želji ide tebi naruku. Zato si se obratila agenciji za samoubistva.” Slegnula si ramenima. „Pa, kakva je statistika o razvodima posle samoubistva deteta?” „Šta?” „A o samoubistvima? Uglavnom se majka ubije, zar ne?” „A, to”, odvratih zureći u sedište pred sobom, ali sam osećao tvoj pogled na sebi i da očekuješ iscrpniji odgovor. Spasle su me dve niske i široke čaše koje su nekim čudom izronile iz tame i sletele na naslon za ruke između nas. Nakašljao sam se. „Zar ti nije nepodnošljivo da toliko čekaš? Da se svako jutro probudiš i pomisliš: ’Danas će me neko ubiti’?” Oklevala si, nisi bila voljna da me tek tako pustiš da se izvučem. Naposletku si ipak popustila i rekla: „Nepodnošljivo mi je da živim sa mišlju da me danas možda neće ubiti. Iako nas povremeno hvata paničan strah od smrti i nepozvan

nagon za samoodržanjem, nije strah od smrti ništa gori od straha od života. To ti, kao psiholog, najbolje znaš.” Reč psiholog izgovorila si donekle prenaglašeno. „Donekle je tako”, rekoh. „Ali postoji primer istraživanja u jednom nomadskom plemenu u Paragvaju. Kod njih veće plemenskih starešina odlučuje kada je vreme da se ubiju oni stari i bolesni koji su postali teret za pleme. Ni tamošnji osuđenici na smrt ne znaju u kojem će ih trenutku ona zadesiti i kako, ali prihvataju da tako stvari stoje. Uostalom, to pleme je preživelo sva gladovanja i naporne seobe zahvaljujući tome što žrtvuje slabe i tako čuva one koji polažu veće pravo na život zato što produžavaju vrstu. Verovatno su i ti koje sada osuđuju na smrt kad su bili mladi morali da ubiju neku posustalu baba-tetku u jednoj mračnoj noći, pred njenom kolibom. Ipak, istraživanje je pokazalo da ta neizvesnost dovodi pripadnike plemena u stanje ekstremnog stresa koji i sam po sebi smanjuje njihov životni vek.” „Stresno je, naravno”, rekla si, zevnula i protegnula stopalo u najlon čarapi tako da je dotaklo moje koleno. „Više bih volela da je taj rok kraći od tri nedelje, ali pretpostavljam da je potrebno vreme kako bi se pronašao najbolji i najbezbedniji način. Ako treba da izgleda kao nesrećan slučaj a da istovremeno bude obzirno prema meni, sigurno je potrebno mnogo planiranja.” „Hoće li ti vratiti pare ako se ovaj avion sruši?”, upitah srknuvši džin-tonik. „Neće. Rekli su da svaki klijent podrazumeva velike troškove, a pošto su svi po sebi suicidalni, moraju se osigurati da ih klijent ne preduhitri, svojom voljom ili ne.” „Hm. Dakle, preostaje ti još najviše dvadeset jedan dan života.” „Dvadeset i po.” „Jasno. Pa čemu si mislila da posvetiš to vreme?” „Ovome. Da pričam i pijem sa strancima.” Iskapila si piće u jednom dugom gutljaju. A meni je srce zalupalo kao da je već znalo šta će se desiti. Spustila si čašu i stavila mi ruku na mišicu. „A volela bih i da spavam s tobom.” Nisam znao kako da ti odgovorim.

„Idem sad u toalet”, rekla si. „Ako dođeš za dva minuta, još ću biti tamo.” Proželo me je nešto, nekakva ushićenost koja nije bila čista žudnja, već nešto vezano za stanje čitavog tela, nekakav preporod kakav dugo, dugo nisam osetio i, da budem iskren, nisam ni očekivao da ću ponovo osetiti. „U stvari”, rekla si. „I nisam baš toliko žestoka, volela bih da znam da ćeš doći.” Srknuh piće da kupim vreme. Zurila si u moju čašu i čekala. „A šta ako imam nekog?”, rekoh začuvši svoj promukli glas. „Nemaš.” „Šta ako mi se ne sviđaš, šta ako sam gej?” „Zar se plašiš?” „Da, plaše me žene koje preuzmu inicijativu u seksu.” Zagledala si mi se u lice kao da tražiš nešto. „Pa dobro”, rekla si. „Verujem ti. Izvini, ovo baš ne liči na mene, ali nemam vremena za okolišanje. Šta ćemo, onda?” Osetih da sam se smirio. Srce mi je i dalje tuklo, ali nestali su ona panika i nagon da pobegnem. Vrteo sam čašu u ruci. „Da li odmah presedaš kad stignemo u London?” Klimnula je. „Za Rejkjavik. Imam pauzu sat vremena. Šta si mislio?” „Hotel u Londonu.” „Koji?” „Langdon.” „Može Langdon. Tamo te zapamte samo ako odsedneš duže od dana. Ako ne posumnjaju na vanbračnu vezu, tad postaju vrlo zaboravni. Ali mi tamo nećemo odsesti duže od jednog dana.” „Šta to zna...” „Mogu da pomerim let za Rejkjavik na sutra.” „Jesi li sigurna?” „Jesam. Raduješ li se?” Zamislio sam se. Nisam se radovao. „Ali šta ako...”, počeh, ali zaćutah. „Možda se plašiš da će se to desiti dok smo zajedno?”, pitala si veselo kucnuvši svojom čašom moju. „Pa šta bi onda radio s

lešom?” „Ne.” Osmehnuo sam se. „Mislio sam: šta ako se zaljubimo? A ti si već sebi potpisala smrtnu presudu. Neopozivo.” „Za to je već kasno”, rekla si i stavila šaku preko moje na naslonu za ruke. „Pa da, to ti i kažem.” „Ne, mislim, kasno je i za ovo drugo. Već smo se zaljubili.” „Stvarno?” „Malčice. Dovoljno.” Stegnula si mi ruku, ustala i rekla da se brzo vraćaš. „Dovoljno da mi bude drago što možda imam još i čitave tri nedelje.” Dok si bila u toaletu, stjuardesa je došla po naše čaše, a ja sam joj zatražio dodatne jastuke. Kada si se vratila, bila si sveže našminkana. „Nije ovo zbog tebe”, rekla si kao da si mi pročitala pogled. „Tebi sam se svidela i razmazana, zar ne?” „Sviđa mi se i jedno i drugo”, rekoh. „Pa za koga si se našminkala?” „A šta misliš?” „Za njih?”, upitah klimnuvši prema ostalima u kabini. Odmahnula si glavom. „Nedavno sam poručila anketu u kojoj je većina žena odgovorila da se šminkaju da im bude lepo. Ali šta znači to da im bude lepo? Samo da im ne bude loše? Da su pošteđene te neprijatnosti da ih drugi vide kakve jesu? Da li je šminka samo burka koju namećemo same sebi?” „Zar se šminka ne koristi da sakrije, ali i da naglasi šta treba?”, upitah. „Kad istakneš jedno, sakrivaš nešto drugo. Svako doterivanje je i pokazivanje, ali i kamuflaža. Šminkom se trudimo da skrenemo pažnju na lepe oči tako da niko ne primeti poveći nos.” „Ali da li je to stvarno kao burka? Zar ne želi svako da bude viđen?” „Ne želi svako. A niko ne želi da ga drugi vide kakav jeste. Inače, jesi li znao da žene tokom života provedu isto onoliko vremena šminkajući se koliko muškarci u zemljama poput Izraela i Južne Koreje provedu služeći vojsku?”

„Ne, ali mi to zvuči kao spajanje nepovezanih podataka.” „I jeste, ali samo to spajanje nije proizvoljno.” „Stvarno?” „To poređenje sam ja sama izabrala i ono je samo po sebi iskaz. Lažne vesti ne sadrže nužno lažne podatke, već je manipulacija u tome kako ih upakuju. Šta moje spajanje činjenica govori o rodnoj politici? Da li ja govorim kako muškarci moraju da služe zemlji i stavljaju glavu u torbu, dok žene biraju da se doteruju? Možda. Ali čim to samo malčice jezički prepakuješ, poruka glasi da se žene jednako plaše toga da budu viđene kakve jesu kao što se države plaše da će ih okupirati strana sila.” „Jesi li ti novinarka?”, upitah. „Urednica časopisa koji ne vredi ni koliko papir na kojem se štampa.” „Ženskog časopisa?” „U najgorem mogućem smislu te reči. Imaš li prtljag?” Poćutah. „Pitam te hoćemo li moći pravo u taksi kad stignemo u London?” „Imam samo ručni prtljag”, rekoh. „Ali mi nisi odgovorila zašto si se našminkala.” Podigla si ruku da me pomiluješ kažiprstom po obrazu, odmah ispod oka, kao da sam i ja plakao. „Evo ti još jedno spajanje nepovezanih podataka”, rekla je. „Godišnje više ljudi digne ruku na sebe nego što ukupno strada u ratovima, terorističkim napadima, mafijaškim obračunima, ubistvima iz ljubomore - i ubistvima uopšte. Tvoj najverovatniji ubica si ti sam. Zato sam se našminkala. Nisam mogla da podnesem ogoljeno lice svog ubice u ogledalu. Ne sada, pošto sam se zaljubila.” Zgledali smo se. A kad sam se mašio da te uzmem za ruku, ti si prva uhvatila mene. Prsti su nam se prepleli. „Zar ne možemo ništa da uradimo?”, prošaputah, naprasno zadihan, kao da sam već u bekstvu. „Zar ne možemo da platimo da se otarasiš tog ugovora?” Malo si izvila glavu u stranu, kao da pokušavaš da me sagledaš iz drugog ugla. „Da možemo, onda ne bi bilo izvesno da bismo se

zaljubili”, rekla si. „Valjda dobar deo privlačnosti čini to što smo nedostižni jedno za drugo. Da li je i ona mrtva?” „Šta?” „Ona druga. Ona o kojoj nisi želeo da pričaš kada sam te pitala da li imaš ženu i decu. Gubitak zbog kojeg te je strah da se ponovo zaljubiš u nekog koga ćeš izgubiti. Ono zbog čega si zaćutao kad sam te pitala imaš li prtljag. Želiš li da pričaš o tome?” Pogledao sam te. Da li to želim? „Jesi li sigurna da te to.. „Da, zanima me”, rekla si. „Koliko imaš vremena?” „Ha-ha.” Poručili smo još pića, i ja sam joj ispričao. Kad sam završio, napolju je svitalo, pošto smo leteli u susret suncu. A ti si se opet rasplakala. „Kako je to tužno”, rekla si naslonivši mi glavu na rame. „Jeste”, rekoh. „Da li te još boli?” „Ne uvek. Kažem sebi da je načinila bolji izbor, jer zaista nije želela da živi.” „Stvarno tako misliš?” „Pa valjda i ti tako misliš?” „Možda”, rekla si. „Ali i ne znam. Sumnjam, kao Hamlet. Možda je carstvo mrtvih još gora dolina plača.” „Pričaj mi o sebi.” „Šta te zanima?” „Sve, samo počni, pa ću te zaustaviti ako budem hteo više da znam.” „Dobro.” I pričala si mi. A portret devojke koji je nastajao preda mnom bio je stvaran, stvarniji i od žene koja mi se naslonila na rame i uhvatila me podruku. U jednom trenutku je avion poskočio od turbulencije, kao čamac na sitnim ali silovitim talasima, i glas ti je komično zapevao, pa smo se oboje nasmejali. „Možemo da pobegnemo”, rekoh kad si završila. Pogledala si me. „Kako?”

„Uzmi jednokrevetnu sobu u Langdonu. Večeras ostavi poruku na recepciji za upravnika hotela koji će sutra doći na posao. U njoj napiši da ćeš skočiti u Temzu. Onda večeras nađi neko mesto na obali reke gde te niko neće videti, izuj se i ostavi tu cipele. A ja ću te pokupiti u iznajmljenom autu. Odvešćemo se u Francusku i u Parizu sesti na avion za Kejptaun.” „Pasoš”, rekla si šturo. „Srediću.” „Stvarno?” I dalje si piljila u mene. „Kakav si ti tačno psiholog?” „Nisam psiholog.” „Nisi?” „Nisam.” „A šta si?” „Šta misliš?” „Tip koji treba da me ubije”, rekla si. „Tako je”, rekoh. „Tvoja agencija je rezervisala sedište pored mojeg i pre nego što sam došla u Njujork da potpišem.” „Tako je.” „Ali da li si se onda stvarno zaljubio u mene?” „Jesam.” „I, šta je bio plan?” „U redu za pasošku kontrolu. Špric. Aktivna supstanca bi se izgubila u krvotoku za sat vremena. Obdukcija bi utvrdila da sve ukazuje na običan infarkt. Infarkt je bio najčešći uzrok smrti u tvojoj porodici, a analize krvi koje smo uradili ukazuju da i ti imaš tu sklonost.” Klimnula si. „Ako pobegnemo, zar neće juriti i tebe?” „Hoće. Velike su pare u igri i za nas kao izvršioce misija. I mi potpisujemo ugovor, ali bez roka od tri nedelje.” „Ugovor o samoubistvu?” „To im omogućava da nas ubiju u bilo kom trenutku a da pravno ne odgovaraju za to. Podrazumeva se da će izvršiti taj ugovor ako postupimo nelojalno.” „Zar nas neće onda naći i u Kejptaunu?”

„Pratiće naš trag, dobri su u tome, i on će ih odvesti u Kejptaun. Ali mi više nećemo biti tamo.” „Nego gde?” „Smem li to da ti kažem kasnije? Obećavam da je dobro mesto. Sunce i kiša, nije previše hladno, a ni prevruće. I uglavnom znaju engleski.” „Zašto bi to uradio?” „Iz istog razloga kao i ti.” „Ali ti nisi kandidat za samoubistvo, ti si se verovatno obogatio u ovoj branši, a sad si spreman da rizikuješ život.” Pokušah da se nasmešim. „Kakav život?” Obazrevši se, nagnula si se i ovlaš me poljubila u usta. „A šta ako ti se seks ne svidi?” „Onda ću te baciti u Temzu”, rekoh. Nasmejala si se i ponovo me poljubila. Nešto duže, nešto otvorenijih usana. „Svideće ti se”, šapnula si mi na uvo. „Toga se i plašim”, rekoh. Zaspala si glave oslonjene na moje rame. Spustio sam ti sedište i pokrio te ćebetom. A onda sam spustio i svoje, ugasio lampicu i pokušao da spavam. Kada smo sleteli u London, već sam ti bio uspravio sedište i vezao pojas. Izgledala si kao usnulo dete na Badnje veće, takav ti je smešak igrao na usnama. Stjuardesa je pokupila iste one čaše koje su stajale na naslonu za ruke između nas i pre nego što smo uzleteli sa aerodroma Kenedi, kada si ti uplakana zurila kroz prozor i kada se još nismo poznavali. Stajao sam pred pasoškom kontrolom, šalter 6, kad sam ugledao osoblje u reflektujućim jaknama sa crvenim krstom kako trči ka gejtovima gurajući nosila na točkovima. Pogledah na sat. Prašak koji sam ti sipao u čašu pre nego što smo uzleteli iz Njujorka ima sporo dejstvo, ali je pouzdan. Bila si mrtva već skoro dva sata i obdukcija

će ukazati na infarkt i malo šta drugo. Plakalo mi se, kao i skoro uvek. A istovremeno sam bio srećan. Bio je to posao koji pruža smisao životu. Bila si posebna, nikad te neću zaboraviti. „Molim vas pogledajte ka kameri”, rekao mi je kontrolor pasoša. Morao sam da trepnem da rasteram suze. „Dobro došli u London”, reče kontrolor pasoša.

Stručnjak za ljubomoru

Pogledao sam propeler na krilu aviona ATR 72 sa četrdeset sedišta. Pod nama, okupano morem i suncem, nalazilo se ostrvo boje pustinje, bez vidljive vegetacije, samo žućkasti krečnjak. Kalimnos. Kapetan nas je upozorio da sletanje može biti turbulentno. Zažmurio sam i zavalio se u sedištu. Odmalena sam znao da ću skončati padom. Tačnije, da ću se utopiti nakon što budem pao s neba u more. Čak pamtim i dan kada sam postao svestan toga. Moj otac je bio jedan od nižih direktora u porodičnoj kompaniji koju je vodio njegov stariji brat, moj stric Hektor. Mi deca smo Hektora obožavali zato što nam je uvek donosio poklone i zato što nas je puštao da uđemo u njegov auto, jedini Rols-Rojsov kabriolet u celoj Atini. Tata se po pravilu vraćao s posla tek pošto ja odem na spavanje, ali te večeri je došao ranije. Izgledao je umorno i posle večere je dugo razgovarao telefonom sa dedom iz svoje radne sobe. Čulo se da je ljut. Pošto sam legao, ušao je, seo na ivicu mog kreveta, a kad sam mu zatražio da mi ispriča neku priču, malo se zamislio, a onda mi je ispričao priču o Ikaru i njegovom ocu. Oni su živeli u Atini, ali su bili na ostrvu Kritu kada je njegov otac, čuveni i bogati zanatlija, napravio krila od perja i voska i poleteo sa njima. Taj njegov podvig raspametio je posmatrače, pa su Ikarov otac i njegova porodica postali ugledni ljudi. Kada je otac dao krila Ikaru, rekao je sinu da radi isto što i on i da leti istom putanjom, pa će sve proći kako treba. Međutim, Ikar nije želeo da leti samo tuda, želeo je da leti više i od svog oca. Kada je osetio vazduh pod krilima i kada ga je opilo to što leti tako visoko iznad zemlje i ljudi, zaboravio je da ne leti zahvaljujući nekim vlastitim nadljudskim sposobnostima, već

zahvaljujući krilima koja mu je dao otac. U toj samouverenosti podigao se na veću visinu od one na kojoj je leteo otac i toliko se približio suncu da se od toplote istopio vosak koji je držao krila. Onda je Ikar pao u more. I utopio se. Kad sam odrastao, uvek sam mislio da je tatina blago izmenjena verzija mita o Ikaru bila jedno rano upozorenje meni. Pošto Hektor nije imao dece, zamisao je bila da moj stariji brat i ja preuzmemo kompaniju kada se otac bude povukao. Tek kada sam odrastao, saznao sam da je kompanija negde u to vreme umalo propala zbog Rektorovih špekulacija sa kursom zlata, da ga je deda već bio otpustio, ali da mu je dozvolio da prividno zadrži kancelariju i funkciju. Nikad nisam saznao da li je tom pričom za laku noć otac slao poruku meni ili stricu Hektoru, ali je ona očigledno ostavila trag, pošto sam otad imao košmare da padam i da se davim u moru. To jest, nekim noćima bi to bio prijatan san ispunjen toplinom i blagostanjem u kojem prestaje sav bol. Ko još tvrdi da ne možeš sanjati kako umireš? Avion se zatresao i čuo sam da se nekim putnicima oteo uzdah kad smo propali u takozvani vazdušni džep. Na trenutak ili dva učinilo mi se da sam u bestežinskom stanju, da je kucnuo čas, ali to, naravno, nije bilo tačno. Grčka zastava stajala je uspravno na jarbolu pored zgradice aerodroma kada smo izašli iz aviona. Dok sam prolazio pored kokpita, čuo sam kapetana kako kaže jednoj stjuardesi da se aerodrom upravo zatvorio i da se verovatno ne vraćaju u Atinu. Ušao sam za povorkom putnika u zgradicu. Pored pokretne trake sa prtljagom stajao je policajac u plavoj uniformi i posmatrao nas skrštenih ruku. Uputio sam se prema njemu, on me je pogledao zbunjeno, a ja mu potvrdno klimnuh. „Jorgos Kostopulos”, rekao je pruživši mi krupnu šaku prekrivenu crnim maljama. Stegnuo mi je ruku, ali ne previše čvrsto kao što ponekad čine kolege iz provincije kad žele da odmere snage sa glavnim gradom. „Hvala što ste došli ovako brzo, gospodine Bali.” „Samo Nikos”, rekoh.

„Izvini, Nikose, što te nisam odmah prepoznao, ali nemamo mnogo tvojih slika, a mislio sam da si, ovaj, stariji.” Bio sam - verovatno s majčine strane - obdaren izgledom koji ne gubi mnogo sa godinama. Kosa mi je posedela i ispravila se, ali osim toga je bila netaknuta, a na dnevnim merenjima sam održavao težinu od sedamdeset pet kila - doduše, uz izvestan gubitak na mišićnoj masi. „Nećeš valjda reći da je pedeset devet godina malo?” „Ne, nipošto.” Govorio je glasom za koji sam pretpostavio da je malo dublji od njegovog prirodnog i osmehnuo se pod brkovima kakvi su u Atini prestali da se nose pre dvadeset godina. No pogled mu je bio blag. Nisam očekivao nikakve probleme sa Jorgosom Kostopulosom. „Ali o tebi sam slušao još kao pitomac Policijske akademije, a sad mi izgleda da je to bilo vrlo davno. Treba li da ti pomognem oko prtljaga?” Pogledao je torbu koju sam već držao. Ipak, načas sam pomislio da me pita za više od onoga što sam fizički nosio. Na to ne bih ni mogao da mu odgovorim. Možda mogu da ponesem više od većine ljudi, ali moj prtljag je takav da ga moram nositi sam. „Imam samo ručni”, rekoh. „Franc Šmit, brat blizanac nestalog, sada se nalazi u stanici u Potiji”, reče Jorgos dok smo išli od aerodroma ka malom i prašnjavom fijatu sa flekavom šoferšajbnom. Pretpostavio sam da ga je parkirao u hlad borova da se ne bi pregrejao na suncu, ali je zauzvrat dobio gustu smolu koju će morati da struže nožem. Tako ti je to. Ako podigneš gard da zaštitiš lice, sklanjaš ga sa srca. I obrnuto. „Pročitao sam izveštaj u avionu”, rekoh ubacivši torbu na zadnje sedište. „Da li je rekao još nešto?” „Nije, drži se te priče. Njegov brat Julijan izašao je iz sobe u šest ujutru i više se nije vratio.” „Piše da je otišao da pliva.” „Tako kaže Franc.” „Ali ti mu ne veruješ?” „Ne.”

„Ali valjda slučajevi utapanja nisu sasvim nečuveni na jednom turističkom ostrvu kao što je Kalimnos?” „Nisu. I poverovao bih Francu da se on i Julijan nisu prethodne večeri potukli pred svedocima.” „Da, pročitao sam i to.” Skrenuli smo niz uzan put pun rupa koji je vodio ka dolini sa golim maslinama, belim kućicama i putu koji je morao biti glavni. „Upravo su zatvorili aerodrom”, rekoh. „Pretpostavljam zbog vetra.” „Svaki čas ga zatvore”, reče Jorgos. „Tako ti je to kad postaviš aerodrom na najvišu tačku na ostrvu.” Shvatio sam na šta cilja. Čim smo se spustili između brda, počeli smo nailaziti na zastave koje mlitavo vise niz jarbole. „Sreća pa večeras letim sa Kosa”, rekoh. Na Odeljenju za ubistva pomno su razradili moju maršrutu pre nego što mi je načelnik izdao dozvolu da dođem. Iako dajemo prioritet onim malobrojnim slučajevima u koje su umešani strani turisti, odobrio mi je put pod uslovom da sve završim za jedan dan. Čak je i legendarni inspektor Bali, kom su obično davali odrešene ruke, morao da se povinuje budžetskom ograničenju. Uz to, načelnik je rekao da nema ni leša, ni publiciteta, pa čak ni osnovane sumnje da je počinjen zločin. Te večeri nije bilo leta sa Kalimnosa, ali ih je bilo sa međunarodnog aerodroma na ostrvu Kos do kojeg se brodom stiže za četrdeset minuta. Zato je načelnik progunđao odobrenje, usputno me podsetivši na smanjenje troškova i da zaobiđem skupe turističke taverne ukoliko ne želim da ih plaćam iz svog džepa. „Bojim se da po ovakvom vremenu ne idu ni brodovi za Kos”, reče Jorgos. „Po ovakvom vremenu? Sunce šija i skoro da nema vetra, osim tamo gore.” „Znam da odavde izgleda sasvim bezazleno, ali do Kosa se plovi i po otvorenom moru. Mnogi su se brodolomi desili po baš ovakvom suncu. Rezervisaćemo ti sobu. Možda će se smiriti do sutra.” Na osnovu toga što je rekao „možda” umesto optimističnijeg „valjda”, shvatio sam da vremenska prognoza ne govori u moju - tačnije, u načelnikovu - korist. Sa žaljenjem sam pomislio na

oskudan sadržaj svoje torbe i, sa nešto manjim žaljenjem, na načelnika. Možda ovako dobijem koji dan preko potrebnog odmora. Od onih sam koji na godišnji odmor idu samo pod prinudom, iako znam da mi je potreban. Možda sam, kao neženja bez dece, imao premalo prakse u letovanjima, pa mi to deluje kao gubljenje vremena i puko naglašavanje usamljenosti - iako je ona, doduše, moj lični izbor. „Šta je ono?”, upitah uperivši prstom u brdo na suprotnoj strani. Tamo se, sa svih strana okruženo strmim liticama, nalazilo nešto nalik na selo, ali bez znakova života. Ličilo je na maketu od sivog kamena, na lego kućice okružene bedemom iste jednolične sive boje. „Palehora”, reče Jorgos. „Vizantija, XII vek. Kada bi ugledali neprijateljske brodove, meštani bi bežali gore da se utvrde. Neki su se tamo krili i 1912, kad su došli Italijani, a i u Drugom svetskom ratu, kada su Saveznici bombardovali nemačku bazu na ostrvu.” „Izgleda mi kao važna znamenitost”, rekoh prećutavši to što mi ni te kućice, a ni bedemi nisu izgledali naročito vizantijski. „Pa”, poče Jorgos. „Ne znam. Bolje izgleda izdaleka, selo su poslednji put renovirali hospitalci u XVI veku. Sve je zaraslo u korov, puno je đubreta, koze tu dolaze, čak i kapele služe kao klozeti. Ako te ne mrzi, možeš da se popneš kamenim stepeništem, ali to baš i nije lako posle najnovijeg odrona. Ako te baš mnogo zanima, pronaći ću ti vodiča. Sigurno ćeš imati čitav kameni grad za sebe.” Bio sam, naravno, u iskušenju, ali odmahnuh glavom. Uvek me je privlačilo ono što mi deluje odbojno, nepristupačno. Nepouzdani iskazi. Žene. Logički problemi. Ljudsko ponašanje. Ubistva. Sve ono što je teško razumeti. Čovek sam ograničenog intelekta, ali neograničene znatiželje. To je, nažalost, frustrirajuća kombinacija. Ispostavilo se da je Potija lavirint niskih kuća, uzanih jednosmernih ulica i sokaka. Iako je turistička sezona uveliko bila završena sada kad se već bližio novembar, na ulicama je bilo mnogo ljudi. Parkirali smo se ispred jedne kuće na sprat u luci gde su ribarske barke stajale rame uz rame sa ne previše ekstravagantnim jahtama. Jedan manji trajekt i jedan katamaran sa sedištima u potpalublju i na

palubi bili su ukotvljeni uz mol. Nešto dalje je jedna grupa ljudi, očigledno stranih turista, bučno razgovarala sa čovekom u nekakvoj pomorskoj uniformi. Nekima od tih turista je ispod poklopca na rančevima virila umotana užad, baš kao i nekim mojim saputnicima iz aviona. Penjači. Od ostrva za kupanje i sunčanje, Kalimnos je u proteklih petnaestak godina postao odredište za sportske penjače iz čitave Evrope, ali se to desilo pošto sam ja okačio gojzerice o klin. Čovek u uniformi zamahnuo je rukama kao da im saopštava da on tu ništa ne može i uperio je prstom u sunce. More se ponegde penilo, ali talasi, bar po mojoj proceni, nisu bili strašno visoki. „Kao što sam rekao, problem je na pučini i ne vidi se odavde”, reče Jorgos očito pročitavši izraz na mom licu. „Tako to biva”, uzdahnuh pokušavši da prihvatim činjenicu da sam do daljnjeg zarobljen na tom ostrvcetu koje mi je iz nekog razloga sad izgledalo još manje nego kad sam ga video iz vazduha. Ušao sam za Jorgosom u policijsku stanicu i javljao sam se levo i desno po skučenoj i neurednoj kancelariji u kojoj zastareo nije bio samo nameštaj već i katodni monitori računara, aparat za kafu, pa i predimenzionirani kopir-aparat. „Jorgose!”, viknu žena iza jedne pregrade. „Zvali su me iz Katimerinija. Pitaju da li je istina da smo uhapsili brata nestalog lica. Rekla sam im da ćeš ih zvati.” „Zovi ih ti, Hristina. Reci im da niko nije uhapšen u sklopu ove istrage i da nemamo komentara.” Razumeo sam, naravno, što je Jorgos želeo da radi na miru i da zadrži histerične novinare i druge remetilačke faktore podalje od sebe. A možda je samo želeo da meni, prestoničkom kadru, pokaže kako se i u provinciji radi po pravilima službe. Zarad naše saradnje bilo je bolje da ga pustim, pa nisam zloupotrebio svoj položaj da mu predočim kako je cepidlačenje po pravilu loša strategija u odnosima sa medijima. Razume se, s obzirom na to da je Franc Šmit svojom voljom došao da pruži iskaz, bilo je tačno da on, tehnički gledano, nije bio uhapšen, pa čak ni priveden. Ali kada se - a ne ako se - bude saznalo da je Franc sedeo satima u policijskoj stanici a da se policija potrudila da to prikrije, pružiće se osnov za onu vrstu nagađanja od koje novinari žive. U takvim slučajevima je bolje

odgovoriti im okruglo pa na ćoše, i malo predusretljivijim tonom - na primer, da policija, naravno, još obavlja razgovore sa svima koji joj mogu pružiti neka saznanja o događajima, pa i sa bratom nestalog lica. „Da li si za kafu ili nešto da pojedeš?”, upita Jorgos. „Ne, hvala, hteo bih što pre da počnem.” Jorgos je klimnuo i zastao pred jednim vratima. Onda je šapnuo: „Franc Šmit je unutra.” „Dobro”, rekoh tiho, ali nisam šaputao. „Da li je pominjao advokata?” Jorgos odmahnu glavom. „Ponudili smo mu da pozove ambasadu ili nemačkog konzula na Kosu, ali on je odgovorio: ’Kako će mi oni pomoći da nađem brata?’” „Znači li to da mu nisi saopštio svoju sumnju?” „Pitao sam ga za tuču, ali nisam komentarisao. Ipak, sigurno je shvatio da postoji neki razlog što smo mu rekli da sačeka ovde tvoj dolazak.” „A kako si me predstavio?” „Kao stručnjaka iz Atine.” „Stručnjaka za nestala lica - ili za ubistva?” „Nisam mu rekao ništa, a on me nije pitao.” Klimnuo sam. Jorgos je stajao tu još nekoliko sekundi, a onda je shvatio da neću ući dok se on ne bude sklonio. Ušao sam u sobu veličine oko tri sa tri metra. Jedini izvor svetlosti bila su dva uska prozora visoko na zidu. On je sedeo za malim četvrtastim stolom na kojem su stajali bokal vode i čaša. Sto je bio visok, ali visok je bio i čovek za njim. Oslonio je podlaktice na plavu površinu stola, a laktovi su mu bili savijeni pod pravim uglom. Koliko je visok mogao biti? Metar devedeset? Bio je mršav, lice mu je bilo grubljih crta nego što bi se očekivalo kod mladića od dvadeset osam godina i na prvi pogled je odavalo utisak osetljive prirode. Ilije tako delovalo jer je naizgled miran i zadovoljan samo tu sedeo, kao da mu je glava toliko ispunjena mislima i osećanjima da mu nisu potrebni spoljašnji nadražaji. Na toj glavi je nosio kapu sa horizontalnim prugama u rastafarijanskim bojama i diskretnim amblemom mrtvačke glave na porubu. Ispod kape su virile tamne

kovrdže kakve sam i ja nekad imao. Oči su mu bile tako duboko usađene da mu nisam mogao uhvatiti pogled. Utom shvatih da me je podsetio na nekog. Mom mozgu je trebala sekunda da iskopam na koga. Bio je to omot ploče koju je Monik imala u svojoj sobi u Oksfordu. Tauns van Zant. Sedi za sličnim stolom, u gotovo identičnoj pozi, i muzičarevo lice je bezizražajno, a opet deluje osećajno, ogoljeno i nezaštićeno. „Kalimera”, rekoh. „Kalimera”, odgovorio je. „Nije loše, gospodine...” Pogledah fasciklu koju sam izvadio iz torbe i spustio na sto. „Franc Šmit. Znači li to da govorite grčki?” Upitao sam ga na svom vrlo britanskom engleskom, a on mi je dao očekivan odgovor: „Nažalost, ne.” Nadao sam se da sam tim pitanjem postavio polazišnu tačku. Ja sam tabula rasa, ne znam ništa o njemu, nemam osnova ni za kakvu pristrasnost, mogao je - ako bi poželeo - da preoblikuje čitavu svoju priču za tog novog slušaoca. „Moje ime je Nikos Bali, inspektor iz Odeljenja za ubistva u Atini. Došao sam u nadi da ćemo eliminisati svaku sumnju da je vaš brat bio izložen nekom protivzakonitom činu.” „A mislite li da je bio?” To je pitao neostrašćeno, nepristrasno, delovao mi je kao praktičan čovek koji želi da sazna činjenice. Ili bar kao neko ko želi da stvori takav utisak. „Ne znam šta misli lokalna policija, mogu da govorim samo u svoje ime, a zasad ne mislim ništa. Znam samo da se ubistva događaju retko. Ali ako se ipak dogodi, ubistvo može toliko da našteti ugledu Grčke kao turističke destinacije da smo u obavezi da ga temeljno istražimo. Svet mora znati da to nipošto ne uzimamo olako. To vam je kao sa avionskim nesrećama, mora se pronaći uzrok i rešiti misterija pošto se zna da su čitave avio-kompanije propadale zbog samo jedne nerasvetljene nesreće. To vam kažem da bih se opravdao; moraću da vas zapitkujem o detaljima koji čoveka mogu iznervirati ili mu zvučati nebitno, naročito čoveku koji je možda izgubio rođenog brata. Možda će zvučati i kao da sam ubeđen da ste ga ubili vi sami ili neko drugi. Ali znajte da ja, kao

neko kome je posao da istražuje ubistva, moram proveriti hipotezu da je posredi ubistvo, kao i da sam uspešno obavio posao i ako tu hipotezu odbacim. A bez obzira na ishod, možemo doći korak bliže pronalaženju vašeg brata. Dogovoreno?” Franc Šmit se lukavo osmehnuo, ali mu osmeh nije zahvatio oči. „Zvučite kao moj deda.” „Molim?” „Naučni metod. Programiranje objekata. Deda je bio jedan od onih nemačkih naučnika koji su pobegli od Hitlera i pomogli Amerikancima da naprave atomsku bombu. Mi smo...” Zaćutao je i prešao rukom preko lica. „Izvinite, inspektore, zadržavam vas. Samo vi počnite.” Pogledao me je u oči. Izgledao je umorno, ali budno. Nisam znao u kojoj meri me je prozreo, ali taj budni pogled sam procenio kao znak inteligencije. Kada je pomenuo „programiranje objekata”, očigledno je ciljao na to da sam ja formulisao njegov motiv da mi pomogne: tako nam može pomoći da pronađemo njegovog brata. Bila je to redovna i očekivana manipulacija. Ali podozrevao sam da je Franc Šmit prozreo i jednu lukaviju manipulaciju koja je deo metode saslušanja, a cilj joj je da ispitanik spusti gard - to što sam mu se takoreći unapred izvinio za agresivan tok saslušanja koje će tek uslediti i svalio krivicu na ekonomski cinizam grčkih vlasti. Cilj je bio da ja sam ispadnem dobri, iskreni pandur. Neko kome Franc Šmit sme da se poveri. „Počnimo od juče ujutru, od trenutka kad je vaš brat nestao.” Slušajući izlaganje Franca Šmita, posmatrao sam i njegovo držanje. Izgledao je strpljivo, nije se nagnuo preko stola niti je govorio glasnije kao što ljudi čine kad nesvesno veruju da je njihov iskaz ključ za rešenje slučaja koji žele da bude rešen, ili kad žele da dokažu svoju nevinost. No nije se ponašao ni obratno, nije se šunjao kao po minskom polju niti je oklevao: njegova priča tekla je mirno i ravnomerno. To je moglo biti i zato što je već uvežbao svoj iskaz u razgovoru sa drugima. Kako bilo, meni to nije govorilo mnogo, često su izlaganja krivaca logičnija i ubedljivija od iskaza nevinih zato što

krivac može doći sa unapred pripremljenom pričom, dok vam nevin prospe nesređenu priču govoreći sve što mu padne na pamet. Dakle, iako sam ga posmatrao i tumačio, njegovo držanje mi je bilo tek sekundarno. Moj posao, moja specijalnost, jesu priče. Iako sam pomno slušao njegovu priču, moj mozak je, naravno, zaključivao i na osnovu drugih zapažanja. Poput onog da mi je Franc Šmit, iako nije imao bradu, izgledao donekle hipsterski, bio je to neko ko će u zatvorenom nositi kapu i debelu flanelsku košulju iako je toplo. Iza njega, na čiviluku, visila je jakna koja je, sudeći po veličini, mogla biti njegova. Rukave na flanelskoj košulji je zavrnuo, a podlaktice su mu bile nesrazmerno mišićave u odnosu na ostatak tela. Dok je govorio, povremeno je zagledao vrhove svojih prstiju i oprezno stiskao neobično debele zglobove prstiju. Na levoj ruci nosio je Tisoov t-tač model sata za koji sam znao da ima merač visine i barometar. Ukratko, Franc Šmit je bio penjač. U dokumentaciji koju sam dobio pisalo je da su Franc i Julijan Šmit obojica američki državljani sa prebivalištem u San Francisku; da su neženje, da Franc radi kao programer u jednoj IT kompaniji, a da se Julijan bavi marketingom kod jednog poznatog proizvođača opreme za penjanje. Dok sam ga slušao, razmišljao sam o tome da je njegov američki engleski osvojio svet. Podsetio me je na moju četrnaestogodišnju bratanicu koja zvuči kao da je izašla iz nekog američkog tinejdžerskog filma kad razgovara sa drugaricama iz međunarodne škole u Atini. Franc Šmit je rekao da se tog jutra probudio u šest sati, u sobi koju su on i brat iznajmili u jednoj kući na plaži u Masuriju, mestu koje se nalazi na petnaest minuta kolima od Potije. Julijan je već bio ustao i spremao se da izađe, to je Franca i probudilo. Julijan je pošao da, kao i svakog jutra, otpliva osamsto metara do susednog ostrva Telendos i nazad. Išao je tako rano da bi braći posle ostalo dovoljno vremena za penjanje, pošto je od podneva i nadalje sunce stizalo na najbolje stene za penjanje. Kao drugo, Julijan je voleo da pliva go, a tek oko pola sedam je počinjalo da sviće. I, kao treće, smatrao je da su nezgodne struje u moreuzu slabije pre nego što izađe sunce i podigne se vetar. Julijan je obično stizao na doručak u sedam sati, ali se tog dana naprosto nije vratio.

Franc je sišao niz stepenice do delimično razrušenog kamenog mola, zaklonjenog u maloj uvali odmah ispred kuće. Na kraju mola zatekao je veliki peškir koji bi njegov brat pritisnuo kamenom da ga vetar ne oduva. Franc ga je opipao, bio je suv. Pogledao je ka susednom ostrvu, viknuo ka ribarskoj barci koja se borila da prođe kroz moreuz, ali ga posada, izgleda, nije čula. Zatim je otrčao u kuću i zamolio stanodavca da pozove policiju u Potiji. Prva je stigla gorska služba spašavanja, muškarci u narandžastim košuljama koji su, kroz mešavinu profesionalne ozbiljnosti i drugarskog razgovora punog pošalica, brzo organizovali potragu sa dva čamca. Zatim su stigli i ronioci. A naposletku i policija. Policajci su zatražili od Franca da proveri nedostaje li nešto od Julijanove odeće i tako su eliminisali mogućnost da se, dok je Franc bio na doručku u prizemlju, Julijan neprimećeno vratio u sobu, obukao se i otišao nekud. Pošto su prečešljali plažu na strani Kalimnosa, Franc je sa nekolicinom drugova penjača iznajmio čamac i prešao na Telendos. Policija je pregledala iz čamca deo obale na kojem su se talasi razbijali o strme litice, dok su Franc i njegovi drugovi obišli rasute kuće u brdima raspitujući se da li je neko video golog kupača kako izlazi na obalu. Kad su se vratili, ne saznavši ništa, Franc je ostatak večeri proveo telefonirajući i objašnjavajući situaciju porodici i prijateljima. Zvali su ga i novinari, među njima i nemački, pa im je pružio kratke komentare. Da još ima nade i tome slično. Te noći je slabo spavao, a u zoru ga je policija pozvala da dođe u stanicu kako bi im pomogao. Odazvao se, naravno, i tome je upravo bilo već - Franc Šmit je sad pogledao na svoj Tisoov sat - osam i po sati. „Tuča”, rekoh. „Ispričajte mi o tuči one večeri uoči nestanka.” Franc odmahnu glavom. „Glupa svađa. Otišli smo u bar Hemisfere na bilijar. Svi su bili malo pripiti. Julijan je nešto lajao, a i ja sam, i u jednom trenutku sam bacio bilijarsku kuglu na njega i pogodio ga u glavu. Stropoštao se, a kada je došao sebi, bilo mu je muka i povraćao je. Posumnjao sam na potres mozga, pa sam ga odveo do auta u nameri da ga vozim u bolnicu u Potiji.” „Da li ste se često tukli?”

„Jesmo kad smo bili mali. Više ne.” Počešao je izdanke brade. „Ali slabo podnosimo alkohol.” „Razumem. Lepo je od vas što ste hteli da ga povezete u bolnicu.” Franc je kratko frknuo. „Iz sebičnih razloga. Hteo sam da ga pregledaju i kažu da li otpada penjanje u više tačaka koje smo planirali za sutradan.” „Otišli ste, dakle, u bolnicu?” „Jesmo. Tačnije, nismo.” „Niste?” „Izašli smo iz Masurija, ali me je Julijan ubedio da mu je bolje i da treba da se vratimo. Rekao sam mu da ništa neće škoditi ako ga pregledaju, ali je on rekao da nas u Potiji može zaustaviti policija i da će po mojoj vožnji odmah prepoznati da sam pijan, pa će me zadržati na otrežnjavanju, a on neće imati s kim da se penje. Nisam imao šta da mu kažem na to, pa smo se okrenuli i vratili.” „Da li vas je neko video kad ste se vratili?” Franc se i dalje trljao po bradi. „Sigurno jeste. Bilo je kasno, ali smo se parkirali na glavnoj štrafti gde su svi restorani i gde uvek ima ljudi.” „U redu. Da li ste sreli nekog ko bi nam to mogao potvrditi?” Franc je sklonio ruku sa brade. Ne znam da li je shvatio da se to trljanje može protumačiti kao znak nervoze ili ga naprosto više nije svrbelo. „Mislim da nismo sreli nikog poznatog. U stvari, kad bolje razmislim, tad je već bilo dosta pusto. Bar Hemisfere je možda još radio, ali restorani su već bili zatvoreni. U jesen tamo odsedaju uglavnom penjači, a oni ležu rano.” „Dakle, niko vas nije video?” Franc se uspravio na stolici. „Siguran sam da znate svoj posao, inspektore, ali možete li mi reći kakve to veze ima sa nestankom mog brata?” Glas mu je bio prilično staložen, ali prvi put sam mu na licu uočio nagoveštaj stresa. „Mogu”, rekoh. „Ali prilično sam siguran da i sami možete naslutiti.” Klimnuo sam ka fascikli ispred sebe na stolu. „Tu piše da vaš stanodavac kaže da ga je probudila vika jednog ili više glasova

iz vaše sobe, kao i da je neko vukao stolice po podu. Da li ste se i dalje svađali?” Primetih trzaj na licu Franca Šmita. Da li je to bilo zato što sam ga podsetio da su poslednje reči koje su dva brata razmenili bile teške? „Kao što sam rekao, nismo bili sasvim trezni”, rekao je tiho. „Ali smo se pomirili pred spavanje.” „Oko čega ste se svađali?” „Oko gluposti.” „Da čujem.” Zgrabio je čašu vode ispred sebe kao pojas za spašavanje. Otpio je. To odugovlačenje dalo mu je vremena da smisli šta će mi reći, a šta neće. Prekrstio sam ruke i sačekao. Znam, naravno, šta je tad mislio, ali je delovao dovoljno prisebno - shvatio bi da ću od svedoka te svađe saznati sve ono što mi on sam ne bude rekao. Nije, međutim, znao da se Jorgos Kostopulos o tome već obavestio od jednog svedoka. I da je baš zbog toga pozvao Odeljenje za ubistva u Atini. I da je baš zbog toga slučaj dopao meni. Stručnjaku za ljubomoru. „A dame”, rekao je Franc na engleskom. Pokušao sam da protumačim značenje koje je pripisao toj reči, ako ga je bilo. U britanskoj varijanti engleskog reč dame je titula, odnosi se na plemkinju, ledi. Ali u američkoj je to čendlerovski sleng, ima značenje „ženska”, isto kao a broad, a chick - ne sasvim pogrdna, ali ni stoprocentno pohvalna reč. No na Francovom maternjem jeziku dame ima prilično neutralno značenje koje me asocira na Grupni portret s damom Hajnriha Bela. „Oko čije dame?”, upitah da što pre stignem do srži problema. Opet onaj smešak, talasić što odmah iščezne. „Pa valjda smo se oko toga i svađali.” „Razumem, Franc. Mogu li da čujem i detalje?” Franc me je pogledao. Oklevao je. Već sam ga oslovio imenom, što je očigledan, ali efikasan način da se uspostavi poverenje sa ispitanikom. A sada sam i držanjem i pogledom pozivao osumnjičenog da otvori dušu Ftonu, oličenju ljubomore.

Grčka je zemlja sa niskom stopom ubistava. Tako niskom da se mnogi zapitaju kako je to moguće u zemlji koju potresaju krize, nezaposlenost, korupcija i društvena previranja. Jedan duhovit odgovor glasi da će Grci onog koga mrze radije pustiti da živi u Grčkoj nego da ga ubiju. Drugi, da kod nas nema organizovanog kriminala pošto nismo u stanju da se organizujemo. Ali i nama krv može da proključa. Kod nas se dešavaju zločini iz strasti. A kad posumnjaju da ubistvo može biti motivisano ljubomorom, onda pozovu mene. Umem, kažu, da nanjušim ljubomoru. To, naravno, nije tačno. Ljubomora nema neki naročit miris, boju ili zvuk. Ali ima svoju priču. A slušajući tu priču, i ono što mi se kaže, ali i ono što se prećuti, mogu da prosudim da li sedim preko puta jedne očajne i ranjene zveri. Slušam je, i znam. Znam zato što slušam sebe, Nikosa Balija. I znam jer sam i sam takva ranjena zver. Franc mi je ispričao svoju priču. Ispričao mi je zato što im uvek prija da ispričaju taj deo istine. Da ga saopšte, da izbace iz sebe povest o nepravednom porazu i mržnji koja iz njega prirodno proistekne. Jer, razume se, nema ničeg izopačenog u spremnosti da ubijemo onog ko se ispreči na putu izvršenja našeg glavnog biološkog zadatka: da se parimo i prenesemo dalje svoje gene. Izopačeno je upravo ono što je tome suprotno - to što dozvoljavamo da nas zaustavi moral za koji nas uče da je bogomdan ili od prirode iako su to zapravo samo praktična pravila koja nam zajednica nameće shodno potrebama datog vremena. Jednog od onih dana kada se nisu penjali, Franc je iznajmio moped i obišao severnu obalu Kalimnosa gde je u seocetu Emporio upoznao Helenu, koja je radila kao konobarica u taverni svog oca. Zaljubio se na prvi pogled, suzbio urođenu stidljivost i zatražio njen broj telefona. Posle tri sastanka i šest dana, Franc i Helena su se ljubili u ruševinama manastira u Palehori. Pošto su joj njeni najstrože zabranili da se druži sa gostima, a naročito sa stranim turistima, Helena je insistirala na tome da se sastaju nasamo i u tajnosti, budući da svi na severnoj obali ostrva poznaju njenog oca. Bili su, dakle, diskretni, ali je Franc, naravno, brata potanko izveštavao o svemu počev od tog prvog susreta u taverni, prepričao mu je svaku repliku, opisao svaki pogled i dodir, i prvi poljubac. Franc je Julijanu

pokazao i njene slike, snimak na kojem sedi na bedemu tvrđave i gleda zalazak sunca. To su radili odmalena; prenosili su jedan drugom svaki detalj svega što im se dešavalo, tako da doživljaj jednog postane i doživljaj drugog. Tako je, primera radi, Julijan - za kog je Franc rekao da je uvek bio ekstrovertniji - nekoliko dana pre toga pokazao Francu snimak koji je napravio krišom dok je imao seks sa jednom devojkom u njenom stanu u Potiji. „U šali je predložio da odem kod nje, predstavim se kao on i vidim da li će primetiti razliku između nas dvojice kao ljubavnika. Zabavna ideja, ali. „Ali ste vi odbili?” „Tad sam već upoznao Helenu, već sam se zaljubio u nju i nisam bio u stanju da mislim ili govorim ni o čemu drugom. Zato možda nije ni čudno što se svidela i Julijanu. I što se posle zaljubio u nju.” „A da je nije ni upoznao?” Franc polako klimnu. „Ja sam bar mislio da je nije upoznao. Rekao sam Heleni da imam brata, ali ne i da smo jednojajčani i potpuno identični blizanci. Obično to ne govorimo.” „Zašto?” Franc slegnu ramenima. „Nekima zvuči malo uvrnuto kad čuju da postojiš u dva primerka. Zato obično malo sačekamo pre nego što im kažemo za ovog drugog i upoznamo ih s njim.” „Razumem. Nastavite.” „Pre tri dana mi je odjednom nestao telefon. Tražio sam ga kao lud, jedino tu sam imao zapisan Helenin broj, a dopisivali smo se stalno, sigurno je pomislila da sam je otkačio. Već sam rešio da odem u Emporio kad je sutradan ujutru, dok je Julijan bio na plivanju, moj telefon zabrujao u džepu njegove jakne. Bila je to poruka od Helene u kojoj je rekla da joj je sinoć bilo lepo i da se nada da ćemo se ponovo videti. Odmah sam shvatio šta se desilo.” Primetio je - verovatno loše odglumljenu - zbunjenost na mom licu. „Julijan mi je uzeo telefon”, rekao je zvučeći gotovo kao da gubi strpljenje pošto sam se i dalje pretvarao da ga ne razumem. „Pronašao je njen broj u adresaru i pozvao je s mog telefona tako da

je mislila da je ja zovem. Dogovorili su se da se nađu, a čak ni kad su se sastali, nije uspela da shvati da to nisam ja nego Julijan.” „Aha”, rekoh. „Napao sam Julijana kad se vratio s plivanja i sve mi je priznao. Bio sam besan i otišao da se penjem s drugima. Videli smo se ponovo tek uveče u tom baru, a Julijan mi je tad rekao da je u međuvremenu zvao Helenu i sve joj objasnio, ali mu je ona oprostila što ju je obmanuo zato što su zaljubljeni jedno u drugo. Ja sam se, naravno, razbesneo i... pa, nastavili smo svađu.” Klimnuo sam. Njegovo otvoreno izlaganje moglo je da se protumači na više načina. Možda je unutrašnji pritisak ljubomore postao prevelik i ta ponižavajuća istina je naprosto morala da se oslobodi uprkos tome što je Franc morao biti svestan da će ga ona prikazati u sumnjivom svetlu nakon bratovljevog nestanka bez traga. U tom slučaju - ako je stvarno ubio svog brata - pritisak krivice i gubitak samokontrole ubrzo će dovesti do jednog te istog ishoda: poželeće da prizna. Postojalo je i nešto složenije tumačenje. Možda je već procenio da ću njegovu iskrenost protumačiti baš na taj način, zaključiti, dakle, da nije odoleo unutrašnjem pritisku, te da ću, ako mi posle takve ispovesti ne bude priznao i ubistvo, biti skloniji da poverujem u njegovu nevinost. Naposletku, tu je i ono najjednostavnije tumačenje: bio je nevin i stoga nije morao da razmišlja o posledicama svega što mi kaže. Začuo se gitarski rif. Pesmu sam odmah prepoznao. Led cepelin, „Black Dog”. Ne ustajući, Franc Šmit se okrenuo na stolici i izvadio telefon iz džepa jakne koja je visila na čiviluku iza njega. Pogledao je ekran dok je rif prešao u varijaciju posle trećeg ponavljanja, kad odbrojavanje Bonamovog bubnja počne da se mimoilazi sa gitarom Džimija Pejdža, ali se opet savršeno uklapaju. Trevor, moj cimer iz Oksforda, napisao je rad iz matematike o složenom ritmu pesme „Black Dog”, o paradoksu da je Džon Bonarn, bubnjar te grupe, bio poznatiji po umeću da se napije i demolira hotelsku sobu nego po svom intelektu, te ga je uporedio sa prostim i naoko tupavim velemajstorom u Šahovskoj noveli Štefana Cvajga. Da li je i Franc

Šmit bio jedan takav bubnjar, jedan takav šahista? Dotakao je ekran i ućutkao gitaru. Zatim je prislonio telefon na uvo. „Da?”, rekao je. „Evo odmah.” Pružio mi je telefon i ja sam se javio. „Inspektor Bali”, rekoh. „Ovde Arnold Šmit, Francov i Julijanov stric”, reče grleni glas na engleskom sa onim tako često parodiranim nemačkim naglaskom. „Ja sam advokat. Zanima me po kojem osnovu držite Franca.” „Gospodine Šmite, mi ga ne držimo u pritvoru, došao je dobrovoljno da nam pomogne u potrazi za bratom i mi to koristimo dokle god on pristaje na to.” „Dajte mi ponovo Franca.” Franc ga je slušao neko vreme, a onda je dotakao ekran i spustio telefon na sto između nas prekrivši ekran rukom. Pogledao sam ga, a on je rekao da se umorio i da želi da se vrati u smeštaj, ali da mu javimo ako nešto bude iskrslo. Neko pitanje?, pomislih. Ili neki leš? „Telefon”, rekoh. „Imate li nešto protiv da ga pogledamo?” „Već sam ga dao vašem kolegi sa kojim sam prvo razgovarao. I PIN kod.” „Ne mislim na telefon vašeg brata, nego na vaš.” „Moj?” Stegnuo je žilavom šakom kao kandžom taj crni predmet na stolu. „Ovaj, koliko će to potrajati?” „Ne treba nam uređaj”, rekoh. „Razume se da vam je potreban imajući u vidu celu situaciju. Meni treba vaš formalni pristanak da pristupimo vašim razgovorima i tekstualnim porukama poslatim i primljenim u proteklih deset dana. Dovoljan nam je vaš potpis na standardnom formularu kako bismo preuzeli te podatke od mobilnog operatera.” Osmehnuo sam se kao da se izvinjavam. „Meni bi to pomoglo da vas eliminišem sa spiska istražnih radnji.” Franc Šmit me je pogledao. Na svetlosti s visokih prozora opazih da mu se šire ženice. Širenje ženica, potreba za više svetlosti, može biti izazvana raznim osećanjima poput straha ili žudnje. U ovom slučaju mislim da je posredi bila povećana koncentracija. Kao kad protivnik u šahu načini neočekivan potez. Takoreći sam čuo misli koje mu se roje po glavi.

Očekivao je da ćemo zatražiti da pogledamo njegov telefon, pa je zato pobrisao poruke i podatke o pozivima koje nije želeo da vidimo. Ali - pomislio je sad - operater ne briše ništa. Mogao je, naravno, da odbije. Mogao je istog tog trenutka da pozove strica i da mu ovaj potvrdi kako se grčki, američki i nemački zakon uopšte ne razlikuju po tom pitanju: bez sudskog naloga, nije bio dužan ništa da nam da. Ali kako bi izgledalo ako bi se sada uzjogunio? U tom slučaju ga - zaključio je - sigurno ne bih eliminisao iz istrage. Primetih u njegovom pogledu nešto nalik na nagoveštaj panike. „Naravno”, rekao je. „Gde treba da potpišem?” Zenice su mu se već sužavale. Pretresao je u glavi poruke. Verovatno tu nije bilo ničeg strašno problematičnog. Nije mi otvorio karte, ali sam postigao to da se njegov pokeraški izraz lica bar na jedan tren uruši. Izašli smo zajedno iz te sobe i pošli kroz kancelariju u potrazi za Jorgosom kad jedan pas, zlatni retriver blagorodnog izgleda, iskoči između pregrada i pritrča Francu razdragano lajući. „Pa zdravo!”, otelo se Francu. Čučnuo je i počešao psa iza uva spontanim pokretom kakav je svojstven iskrenim ljubiteljima životinja. A životinje valjda instinktivno prepoznaju takve ljude - zato je pas pritrčao Francu, a ne meni. Vrteći repom kao propelerom, veliki pas je pokušavao da lizne Franca po licu. „Životinje su bolje od ljudi, zar ne?”, reče Franc pogledavši me. Lice mu se ozarilo, naprasno je postao neka sasvim druga osoba u odnosu na onu koju sam dotad imao pred očima. „Odine!”, uzviknu strogi glas iza pregrada, bio je to isti onaj glas koji je rekao Jorgosu da su zvali novinari. Prišla je i uhvatila psa za ogrlicu. „Izvinite”, rekla je na grčkom. „Zna da ne sme to da radi.” Imala je tridesetak godina, bila je niska ali snažne, atletske građe pod uniformom sa belom trakom turističke policije. Podigla je pogled. Oči su joj bili crvene, a i obrazi joj poprimiše tu boju kada nas je prepoznala. Vukući Odina, šmugnula je za pregradu praćena cviljenjem i grebanjem kandži po podu. Začuh da je šmrknula. „Treba mi pomoć da odštampam formular za pristup sadržaju mobilnog telefona”, obratih se pregradi. „Nalazi se na stranici...”

Njen glas me prekide. „Samo sačekajte kod štampača u dnu hodnika, inspektore Bali.” „I?”, reče Jorgos Kostopulos kada sam provirio kroz pregrade oko njegovog radnog stola. „Osumnjičeni je seo na moped i vraća se u Masuri”, rekoh pružajući mu papir s potpisom Franca Šmita. „Bojim se da je naslutio da smo mu na tragu. Može pokušati da pobegne.” „Bez brige, na ostrvu smo, a najavljuju još jači vetar. Znači li to da...” „Da, verujem da je on ubio svog brata. Možeš li da mi na mejl pošalješ listing čim stigne od operatera?” „Da li da im tražim i poruke i pozive Julijana Šmita?” „Za to nam je, nažalost, potreban sudski nalog, pošto njegova smrt nije potvrđena. Ali zar nemaš njegov telefon?” „Pa imam.” Jorgos otvori jednu fioku. Uzeo sam telefon od njega, seo na stolicu sa druge strane njegovog stola i ukucao PIN zapisan na samolepljivoj cedulji sa zadnje strane. Prelistao sam spisak poziva i poruke. Nije mi zapalo za oko ništa što bi bilo od očigledne važnosti za istragu, već samo jedna poruka - da je „prešao stazu”, što je na penjačkom žargonu značilo da se popeo na stenu. Automatski su mi se oznojili dlanovi. Razmena čestitki. Dogovori za večeru, dojave u kojem se restoranu i u koliko sati skuplja „ekipa”. Ali nisam zapazio nagoveštaje konflikta niti romantike. Trgoh se kad je telefon zabrujao, a neki muški vokal zapevao sa strastvenim patosom i nagoveštajem falseta kojim se odlikuje mejnstrim pop muzika XXI veka. Oklevao sam. Kada bih se javio, verovatno bih morao da objašnjavam nekom drugu, kolegi ili rođaku da je Julijan nestao i da postoji bojazan da se utopio u Grčkoj, gde je došao da se penje. Udahnuo sam i prihvatio poziv. „Julijane?”, prošaputao je ženski glas pre nego što sam stigao bilo šta da kažem. „Ovde policija”, rekao sam na engleskom i poćutao ne bih li joj dao vremena da shvati da se nešto dogodilo.

„Izvinite”, reče ženski glas rezigniranim tonom. „Nadala sam se da će mi se javiti Julijan, ali... Ima li novosti?” „Ko je to?” „Viktorija Hesel. Iz penjačice ekipe. Nisam htela da gnjavim Franca pa sam... Izvinite, hvala.” Prekinula je vezu, a ja sam pogledao broj telefona i upamtio ga. „Ova pesma”, počeh. „Znaš li šta je?” „Pojma nemam”, reče Jorgos. „Ed Širan”, oglasila se vlasnica psa iza pregrade. „’Happier’.” „Hvala”, doviknuh joj u odgovor. „Možemo li još nešto da uradimo?”, upita Jorgos. Prekrstio sam ruke i razmislio. „Ne. U stvari, pio je vodu iz čaše tamo u sobi. Možda možete da uzmete otiske? I DNK ako je ostalo pljuvačke na čaši?” Jorgos se nakašljao. Znao sam šta će reći - da mu je potrebna saglasnost dotičnog lica ili sudski nalog. „Postoji sumnja da se čaša nalazila na poprištu zločina”, rekoh. „Molim?” „Ako u izveštaju ne povežeš DNK materijal s nekim imenom, već samo sa predmetom, datumom i mestom, onda nemaš problem. Možda neće moći da se iskoristi na sudu, ali moći će da posluži tebi i meni.” Jorgos je izvio jednu čupavu obrvu. „Tako to radimo u Atini”, slagah. Istina je bila da to povremeno ja radim u Atini. „Hristina”, rekao je. „Da?” Začulo se škripanje stolice i devojka u uniformi turističke policije proviri preko pregrade. „Možeš li da pošalješ čašu iz sobe za saslušanja na analizu?” „Stvarno? Imamo li saglasnost...” „Sa mesta zločina”, rekao je. „Zločina?” „Da.” Jorgos nije puštao moj pogled. „Izgleda da je to sada praksa i kod nas.”

Bilo je sedam uveče. Ležao sam u krevetu hotelske sobe u Masuriju. Svi hoteli u Potiji bili su prebukirani, verovatno zbog nevremena. Nije mi to smetalo, ovako sam bio bliži epicentru događaja. Iznad mene, preko puta hotela, uzdizale su se žutobele krečnjačke litice, čudesno lepe i privlačne na mesečini. Letos je bio jedan smrtni slučaj na ostrvu, nesreća o kojoj su pisali u novinama. Iako nisam želeo, čitao sam o tome. Preko puta mog hotelčića neki kamen se odronio pravo u more. Okončao se i drugi dan potrage, more između Kalimnosa i Telendosa bilo je mirnije od pučine. Ali, kako sam saznao, najavljene vremenske prilike ne bi dozvolile da se traga i treći dan. Uostalom, posle dva dana se i inače obustavljala potraga za nekim za koga se pretpostavi da se utopio, bio on američki državljanin ili ne. Vetar je tresao kapke, a spolja se čulo kako talasi zapljuskuju litice. Moj posao - da postavim dijagnozu, da utvrdim ima li prisustva ubilačke ljubomore - bio je obavljen. Sledeći korak - taktički i forenzički istražni postupak - nije bio moja jača strana i njega je trebalo da prepustim kolegama iz Atine. Ali vremenske prilike su odložile tu smenu straže i... pa, ogolile su moje nedostatke kao istražitelja ubistava. Naprosto nisam bio sposoban da zamislim način na koji jedan ubica usmrti drugu osobu i potom zametne svoje tragove. Moj načelnik je rekao da odlično opažam tuđa osećanja, ali da mi zauzvrat nedostaje praktične mašte. Zato me je i proglasio stručnjakom za ljubomoru, zato me je slao u izvidnicu i povlačio me u zadnje redove čim mu dam zeleno ili crveno svetlo. U istragama ubistava postoji takozvano pravilo osamdeset procenata. U osamdeset posto slučajeva krivac je blizak žrtvi, u osamdeset posto tih bliskih ljudi reč je o supružniku ili partneru, a od toga je pak u osamdeset posto slučajeva motiv ljubomora. Čim se na Odeljenju za ubistva neko javi na telefon i čuje da je neko „ubijen”, već tad znamo da su izgledi pedeset posto da motiv za to ubistvo bude ljubomora. Zato sam ja, uprkos svojim ograničenjima, važan igrač. Znam tačno kada sam naučio da čitam tuđu ljubomoru. Bilo je to kad sam shvatio da Monik voli drugog. Prošao sam čitavu agoniju ljubomore, od neverice, preko očajanja, do besa, gubitka

samopoštovanja i, naposletku, depresije. A možda baš zato što nikad pre toga u životu nisam prošao kroz takvo emotivno mučenje, tada sam, uprkos sveobuhvatnoj patnji, naučio da sebe posmatram nekako spolja. Bio sam pacijent na operacionom stolu kom nije data anestezija, a istovremeno i student medicine koji u amfiteatru prvi put vidi šta se desi kad živom čoveku iseku srce iz grudi. Možda zvuči neobično to što jedna tako ekstremno subjektivna stvar kao što je ljubomora može ići podruku sa hladnokrvnom objektivnošću. Moje jedino objašnjenje je da sam, kao ljubomoran čovek, činio stvari koje su me do te mere otuđile od vlastitog bića da sam postao užasnuti posmatrač samoga sebe. Dotad sam već dovoljno vremena proveo na ovom svetu da prepoznajem autodestruktivno ponašanje kod drugih, ali nikad nisam ni pomišljao da ću i sam biti zatrovan njime. Prevario sam se. Zanimljivo je što ništa slabije od bola, mržnje i samoprezira nisu bile ni moja znatiželja i opčinjenost svim time. Kao gubavac koji posmatra kako mu se raspada lice, koji pilji u obolelo meso i gleda kako unutrašnja trulež izbija na površinu u svoj svojoj čudovišnoj, poletnoj grozoti. Meni je ta guba ostavila trajne ožiljke, u to nema sumnje, ali sam postao imun. Više nikad ne mogu ponovo biti ljubomoran. Da li to znači da ne mogu ni voleti ponovo - ne znam, možda su me i nezavisno od ljubomore neke druge stvari u životu sprečile da ponovo volim nekog kao što sam voleo Monik. S druge strane: ona je od mene napravila profesionalca. Stručnjaka za ljubomoru. Još odmalena sam imao snažnu sposobnost da se uživim u priče. Porodica i drugovi opisivali su tu sposobnost kao izuzetnu i dirljivu, ali i kao smešnu i nedovoljno muževnu. Za mene je ona bila dar. Nisam pratio Haklberija Fina u njegovim avanturama, ja sam i sam bio Haklberi Fin. I Tom Sojer. A kada sam pošao u školu i počeo da se učim helenstvu, onda, naravno, i Odisej. Ali ne pokreću me samo velike priče iz svetske književnosti, dovoljna mi je i jedna sasvim jednostavna, često loše ispričana povest o neverstvu, stvarnom ili izmišljenom, ni to nije važno, da, kao kad okreneš prekidač, uronim u nju i postanem njen deo već od prve rečenice. Upravo iz tog razloga odmah primetim i kad nešto ne štima, ali ne zato što sam nekakav genije za prepoznavanje laži u govoru tela,

tonu i retoričkim odbrambenim sredstvima koja nehotice pokrenemo, već zbog same priče. Čak i u gruboj i, naravno, subjektivnoj i lažljivoj karakterizaciji mogu da uočim glavne crte, verovatnu motivaciju dotičnog i njegovo mesto u priči, a na osnovu toga pouzdano znam šta šta su slabosti tog karaktera. Zato što sam i sam prošao kroz to. Zato što naša ljubomora briše sve razlike između tebe i mene, naše ponašanje će nas izjednačiti bez obzira na stalež; pol, veru, obrazovanje, koeficijent inteligencije, vaspitanje, baš kao što se svi okoreli narkomani ponašaju slično, svi mi smo živi mrtvaci koji tumaraju ulicama iz samo jedne potrebe: da ispunimo ogromnu crnu rupu u sebi. I još nešto: sposobnost uživljavanja nije isto što i empatija. That I understand doesn’t mean I care,2 kaže Homer. Homer Simpson. Nažalost, u mom slučaju to ne važi. Ja patim, saosećam s tom ljubomornom osobom. I zato mrzim svoj posao. Vetar je vukao kapak na prozoru, pokušavao da ga otvori, da me pokaže svetu. Zaspao sam i sanjao o padu s velikih visina. Može se reći da me je probudio udarac tela o zemlju. Telefon je oglasio da mi je stigao mejl. Bio je to listing poziva i pobrisanih poruka sa telefona Franca Šmita. Prema listingu, u noći pre bratovljevog nestanka pokušao je osam puta da dobije izvesnu Viktoriju Hesel, ali mu se nije javila. Proverio sam i ustanovio da je to broj iste one Viktorije s kojom sam kratko razgovarao sa Julijanovog telefona. Ipak, doživljaj da je neko pao na zemlju s velike visine, taj lagani potres tla, pljesak mesa o kamen koji nikad, nikad ne zaboraviš, stigao je tek kad sam pročitao SMS koji je Franc poslao na jedan grčki broj koji se vodio na izvesnu Helenu Amvrosiju. „Ubio sam Julijana.” Emporio je zaselak na severnom rtu Kalimnosa, mesto u kojem se završavao put. Devojka koja mi je prišla za sto u taverni podsetila me je na Monik. Jedno vreme, nekoliko godina, viđao sam Monik svuda, na licima i u pogledima svih žena, u izvijenim leđima svake devojke; njen glas je odzvanjao u rečima neznanki. No s vremenom

je ta prikaza izbledela na upornoj dnevnoj svetlosti vremena. Posle nekoliko godina mogao sam da ustanem i prošetam ulicama Atine znajući da sam ostavljen na miru. Sve dok ne padne noć. I ova devojka je bila lepa, naravno, ne toliko lepa kao Monik. U stvari, možda i baš toliko. Vitka, dugonoga, neusiljeno gracioznih pokreta. Nežne, smeđe oči. Ali koža joj je bila narušena mrljama, i nije imala tako naglašene konture brade. A šta Monik nije imala? Više se nisam sećao. Pristojnosti, verovatno. „How can I be of service, sir?”3 Ta donekle preterana učtivost - koju sam, praćenu ironijom i blagom nadmenošću, sretao kod engleskih konobara - zvučala je dirljivo iz usta jedne sasvim mlade Grkinje. Bili smo sami u maloj porodičnoj taverni. „Da li si ti Helena Amvrosija?” Pocrvenela je kad sam joj se obratio na grčkom i klimnula u odgovor. Predstavio sam joj se, rekao da sam došao zbog nestanka Julijana Šmita i posmatrao njen užasnut izraz lica kad sam joj predočio da znam za njenu vezu sa Francom Šmitom. Svaki čas se osvrtala da proveri hoće li neko banuti iz kuhinje i čuti o čemu razgovaramo. „Dobro, dobro, ali kakve to veze ima s tim nestankom?”, prošaputala je brzo i ljutito, zajapurena od stida. „Bila si sa obojicom.” „Šta? Nisam!” Zaboravila se i prodrala, ali je odmah zatim nastavila besnim šapatom: „Ko to kaže?” „Franc. U onom kamenom gradu si se našla sa Francovim bratom blizancem koji ti se predstavio kao Franc.” „Blizancem?” „Jednojajčanim”, rekoh. Na licu joj se jasno očitavala zbunjenost. „Ali...” Video sam da premotava događaje u glavi, da njena zbunjenost prerasta u nevericu, a zatim i zgranutost. „Bila sam... bila sam sa dva brata?”, promucala je. „Zar nisi znala?” „Kako sam mogla da znam? Ako su to stvarno bila dvojica, potpuno su isti.” Stiskala je slepoočnice rukama kao da će joj glava

eksplodirati. „Dakle, Julijan je slagao brata kad mu je rekao da te je onog dana posle vašeg sastanka u kamenom gradu pozvao i sve ti objasnio a da si mu ti oprostila?” „Nisam se čula ni sa jednim ni sa drugim posle toga!” „A šta je s porukom koja ti je stigla od Franca? ’Ubio sam Julijana’?” Uporno je treptala. „Nisam shvatila tu poruku. Franc mi je rekao da ima brata, ali ne i da su blizanci, niti da se zove Julijan. Kad sam pročitala tu poruku, mislila sam da je Julijan ime neke staze za penjanje ili da je to ime dao bubašvabi u svojoj sobi, očekivala sam da će mi posle sve objasniti. Ali tada smo upravo bili zatvorili i morala sam da rasklanjam, pa sam mu samo poslala smeška.” „Video sam poruke koje si slala na Francov broj. Uglavnom su to kratki odgovori na vrlo dugačke poruke. Ali poruka koju si poslala onog jutra pošto si bila sa Julijanom prva je u kojoj ti preuzimaš inicijativu, jedina koju si poslala, a da mi zvuči kao da ti je... stalo?” Ugrizla se za donju usnu. Pa je klimnula. Oči su joj zasuzile. „Dakle, iako ti Julijan nije, kao što je njemu rekao, priznao da on nije Franc, istina je da si se zaljubila tek pošto si upoznala Julijana.” „Ovaj...” Činilo se da ju je napustila sva snaga, nekako se srušila u stolicu preko puta moje. „Kada sam upoznala... onog koji se zove Franc, baš mi se svideo. A i povlađivao mi je. Našli smo se u Palehori, tamo nikad niko ne zalazi, a sigurno niko sa ostrva ko poznaje moje roditelje. Sve je bilo sasvim bezazleno, ali sam ga poslednji put pustila da me poljubi za laku noć. Iako se nisam bila zaljubila, bar ne stvarno. Zato sam prvo odbila kada mi je predložio da se nađemo još jednom - a to je u stvari bio Julijan. Mislila sam da prekinem dok je još zabavno. Ali on je bio uporan na neki... drugačiji način. Bio je duhovit, šalio se na svoj račun. Zato sam pristala da se još jednom vidimo, nakratko. A kad smo se našli u Palehori, sve je bilo drugačije. On, ja, naš razgovor, njegovi zagrljaji. Bio je neuporedivo opušteniji i zabavniji i zarazio me je time. Mnogo smo se više smejali. Mislila sam da smo se samo bolje upoznali i opustili.” „Da li si spavala sa Julijanom?”