Relja Novakovic - Bozanstvo Dogon kod Srba

Реља Новаковић

ЈОШ О ПОРЕКЛУ СРБА

И СВА СРБСКА ИДОЛУ
СЛУЖАШЕ ДАГОНУ

прво издање

Издаје:
Издавачко прометна агенција „МИРОСЛАВ"

Адреса издавача:
Гоце Делчева 9, 11080 Земун Телефон / факс: 011/693-805

П. фах 108 Земун Југославија

Главни уредник:
Мирослава Петровић

Рецензија:
др Ђорђе Трифуновић др Миодраг Петровић

Ликовна и графичка обрада
Жељко Шкаламера, Антоније Антић

Дизајн корица:
Мирослава Петровић

Коректура:
Аутор

Тираж: 2000
Штампање завршено октобра 1992. год.

Штампа:
„Космос" - Београд, Светог Саве 16-18

Мада и сами свесни сложености проблема о којем је у овој књизи реч, рецензенти су
оценили да заслужује да буде обрађен с обзиром да је, до сада, у науци био готово сасвим
занемарен.Већ то је писцу књиге биле велико охрабрење.

Примедбе и предлоге које су рецензенти ставили писац сматра веома корисним и оцењује
да је њиховим прихватањем текст знатно поправљен.

Међутим, у току готово четворогодишњег чекања и припрема рукописа за штампање, писац
је извршио и неке друге допуне. Ако је у томе био нешто смелији него што тема у овом тренутку,
због своје крајње сложености, дозвољава, онда је то искључиво пишчева кривица.

Реља Новаковић

1

И вса србска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки именујут се; от сера же
Србље" податак је који чудно звучи, неуобичајено. У нашој историјској науци није о њему ништа
поуздано утврђено, а готово да није ништа ни писано. Тек недавно је на горњи податак наших
родослова скренуо пажњу Хајнрих Кунстман, а то исто је, независно од Кунстмана, и готово у
исто време, учинио и писац ових редова, па се може рећи да је проучавање горње вести на самом
почетку.1

Да је наведена родословна белешка занимљива јасно је већ на први поглед. Не знамо
пример да се у једној вести, релативно краткој, налазе овако набројани подаци.' Док у историјској
науци истраживачи још увек настоје да проникну у порекло Срба и у значење њиховог имена, у
наведеној вести непознати састављач обавештава нас да Срби воде порекло од Сера, да су сви у
неко прадавно време служили идолу Дагону, и да се, по том истом Дагону, називају и Даки
(Дачани). Пада одмах у очи да се уз историјски утврђене народе, Даке (Дачане) и Србе, јавља и
прастаро божанство Дагон и сасвим непознати, тобожњи, родоначелник Срба-Сер. Ако бисмо
покушали да горње податке сагледамо у неком временском оквиру, ако искључимо Сера као
историјски сасвим непознатог, могли бисмо рећи да од идола Дагона, кога као божанство наука
познаје и објашњава, до прве појаве Срба и Дачана, постоји временски распон од, можда, више
хиљада година. Упадљиво је и то да се Срби помињу као о6ожаваоци једног прастарг семитског
божанства, дакле блискоисточног. А, како има неких знакова, макар и крајње нејасних, да и за
Сером треба трагати негде на истоку, то је, чини се, логично да закључимо да бисмо можда и неке
Србе морали тражити тамо где се наслућује њихов неизвесни, наводни, родоначелник Сер и где је
било широко распрострањено обожавање идола Дагона. Тахав закључак, ма колико донет из
невоље, коси се са свим што је у вишевековној историјској литератури закључивано о пореклу
Срба, о њиховим кретањима и доласку на Балканско полуострво.

1 Један краћи осврт на горњу родословну белешку штампан је недавно под насловом: Р. Новаковић, On the
hitherto unused source of information on the origin of the Serbs. Balcanica Posnaniensia. Acta et studia, IV, Poznan
1989.

Прапостојбина Срба најчешће је тражена у Европи, углавном на простору од пограничног
појаса између Азије и Европе на истоку до реке Лабе на западу. Ретко се ко усуђивао да за
пореклом Срба трага и преко Кавказа, према Персији и Индији. Мада није нађен никакав
неоспорни доказ о европској прапостојбини Срба, ипак се такво решење прихвата као
највероватније. Срби су тако укључени у општу масу Словена о чијем се настанку, такође, не зна
ништа поуздано. Ипак, кад је требало објаснити како су настале три велике групације Словена у
Европи, источна, западна и јужна, на изглед најбоље решење нађено је у постојању једне
првобитне заједничке постојбине Словена у Европи. Из ње су се Словени, незнано ни када ни
зашто, раселили у три правца, те су тако настали Источни, Западни и Јужни Словени. Да
неизвесност буде још већа, Срби су се после наведене сеобе нашли и међу Западним и међу
Јужним Словенима. То је, између осталог, изазвало и дуге и сложене спорове око сродности и
разлика ове две истоимене групе Срба. Спорове и око питања да ли су западни Срби настали
сеобом јужних Срба на север и запад или су јужни Срби настали досељавањем северних и
западних Срба на југ, на Балканско полуострво.

Наравно, у тим расправама врло јак утицај је имала, а и сада има, струја чији су заступници
уверени да су балкански Срби постали као део оних Словена који су у своје време на Балканско
полуострво стигли однекуд с простора северно од Црног мора, што ће рећи ни са северног, ни са
западног, већ са источног правца.

2

Сл. I: Првобитна станишта Словена према К. Јажджевском (F. Dvornik, The Slave, Their Early
History and Civilization).

Ко је иоле пажљиво пратио вековна доказивања порекла Словена, а међу њима и Срба, лако
ће закључити да у свему што је постигнуто има још веома много неизвесности. И заиста, ништа се
поуздано не зна ни о прапостојбини Срба нити о значењу њиховог имена, па ни о правцима којима
су пристизали на просторе на којима данас живе, односно на којима наилазимо на име Срби.
Постоје само бројна мишљења, многа од њих на изглед врло прихватљива, али, да поновимо, ни за
једно не бисмо могли рећи да сасвим објашњава све што нас о давнашњим Србима интересује.
Отуда, кад у једном домаћем рукопису наиђемо на податах у којем стоји да је "сва србска идолу
служила Дагону", не треба нам замерити ако зажелимо да кренемо тим трагом очекујући да ћемо
сазнати нешто ново, па макар и не стигли до коначног решења.

Горњи податак је заиста јединствен, чудан и на први поглед невероватан. Прво што нам
пада на ум јесте да се запитамо: какве везе могу имати балкански Срби са неким идолом који је
обожаван још у време асировавилонског царства, ако не и раније. Кад бисмо нешто поузданије
знали о пореклу Срба уопште и о правцима њихових кретања од неизвесне прапостојбине до
њихових садашњих балканских станишта, можда се не бисмо усудили ни да поменемо неку везу
Срба са Дагоном, као што се нису усудили ни досадашњи истраживачи порекла Срба. Али, ако већ
не знамо ништа поуздано о прапочецима Срба, зашто не бисмо покушали да сазнамо куда нас воде
ови, досад, код нас, готово сасвим запостављени подаци. Можда смо сувише под утицајем
схватања да су Словени, па међу њима и сви Срби, могли доћи на Балканско полуострво само са
доњег Дунава или преко Паноније. Заборавља се да су одвајкада народи са истока продирали у
Европу не само дуж северних обала Црног мора, већ и дуж јужних, малоазијских.Тим јужним
путем продирали су у Европу и разни освајачи са којима су ишле и шаролике и бројне масе
народа, покренуте још са јужних падина Кавказа или из Ирана и успутних малоазијских области.
Уз то, ни Црно море није увек било негостољубиво. И преко њега се могло стићи до Тракије и
суседних области. Ако се сложимо да нам досадашња проучавања порекла Словена, пре свега
Срба, (било да су још од почетка припадали Словенима или су се "пословенили" много касније),
нису дала потпуни одговор на најбитнија питања, онда нам се чини да не може бити сувишан нити
штетан наш покушај да, идући трагом наведене вести о Србима као поклоницима идола Дагона,

3

кренемо другим смером од онога на који смо навикли и од којег одустајемо можда само зато што
сматрамо да су сви Срби придолазили на Балканско полуострво само са својих старих европских
станишта.

Можда већ на почетку овог нашег приступа треба да се сетимо оног обавештења Географа
Баварског из краја IX века н.е. по којем су сви Словени произишли из Срба ”Zеriuani quod tantum
est regniun, ut ех ео cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant, ducant”). He
знамо од кога је Географ Баварски преузео горњи податак и кад је та вест настала, али, ако су
Зериуани исто што и Срби, како многи тврде, онда је веома значајно да се још и у IX веку
сматрало да су Срби постојали и пре него што се јавило име Словени. Ако се то може прихватити,
онда има оправдања да трагамо за Србима исто тако ревносно као и за Словенима, а да у том
трагању не стрепимо од неке тешко докучиве временске удаљености. Процес настајања једне
етничке скупине из неке друге, сродне или разнородне, морао је бити веома дуг. Можда неки
стари хроничар није без разлога записао да Срби потичу од неког Сера. Он ту није поменуо
Словене. Та привидна недокучивост не треба да потисне нашу жељу да сазнамо шта се све мисли о
том наводном родоначелнику Срба. У сваком случају, уверени смо да наша намера, да на особен
начин покушамо да протумачимо вест по којој је "сва србска" служила идолу Дагону, не мора
читаоца да доведе у забуну нити да изазове нову заблуду о пореклу Срба. Овај покушај треба
једноставно схватити као један од небројених настојања којима су у току протеклих векова
историчари и други стручњаци покушавали да објасне појаве и догађаје које је било тешко
објаснити, па су зато и остали необјашњени. У тим настојањима многи су добро познавали и своје
и туђе слабости, али ипак нису одустајали од жеље да сазнају нешто ново. Други су уочавали те
слабости, али су и сами продужавали да трагају за истином упркос неизмерних тешкоћа пред
којима су се налазили. Тако се, ипак, ишло напред, корак по корак. Увек је једна мисао, макар и
недовршена, рађала другу. Стручњаци су се осећали обавезним да се упусте у врло често веома
сложена истраживања. Много пута нису били сугурни да ће их жеља довести до очекиваног
успеха. Но, понекад је успех чак и у случају кад се докаже да примењеним методама и
тумачењима није постигнут жељени резултат. Онима који настављају да истражују и то може да
олакша напоре.

И СВА СРБСКА ИДОЛУ СЛУЖАШЕ ДАГОНУ

Као што је познато, у Карловачком родослову под насловом Историја в кратце о србских
цареј као прва налази се ова белешка: "Глагољут истини списатеље јако Лики(ни)ју Србину бити
родом, Јелину мудрованијем, и вса србска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки
именујут се; от Сера же Србље".2 Мало даље, поводом Лицинијевог прогона хришћана забележен
је и овај податак: "Прежде сего мучи светих Јермила и Стратоника, јеште си в Дагони близ Истра,
и иних многих".3 О мучеништву Јермила и Стратоника бележе и родослови Загрепски, Пајсијев и
Врхобрезнички, али не помињу Дагони(ју), већ само кажу да је Лициније био на Дунаву ("и бившу
јему на реце Дунавсцеј и мучи ту...").4

Стари српски родослови и летописи нису у нас свестраније и темељније проучени нити
судовољно коришћени као историјски извори. Тако је остала готово сасвим запостављена и вест о
идолу Дагону и Серу као тобожњем родоначелнику Срба. С обзиром на чињеницу да наведену
белешку у Карловачком родослову наши научници нису оценили као вредну пажње, чини нам се
да утолико пре пажњу заслужује настојање једног страног истраживача који је покушао да
протумачи значење и смисао реченице "и вса србска идолу служаше Дагону, отсуду и Дагони и
Даки именујут се. Наиме, у једној својој расправи, у којој настоји да докаже да Пољаци воде
порекло са Балканског полуострва, Хајнрих Кунстман се у одељку "Was bedeutet Dagome?"
задржао и на наведеној белешци Карловачког родослова. Повод да се задржи на тој белешци
Кунстман је нашао тражећи одговор на питање "Шта значи Дагоме" ("Was bedeutet Dagome?"), и
то у првом одељку своје расправе под насловом Über die Herkunft der Polen vom Balkan ("О
пореклу Пољака са Балкана").

4

2 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд- Сремски Карловци 1927, с. XVI,
(даље Љ. Стојановић)

3 Исто, 10
4 Исто, 14,15

Приказ Дагона (барељеф у Лувру)

Ту на једном месту Кунстман је под насловом "Mieszko, der Name des ersten historischen
Herschers und die Dagome- iudex-Regeste" најпре саопштио да постоји шест рукописа документа
под именом "Dagome-iudex-Regeste", за који се у Риму зна од 1087.године, а који је, каже, можда
настао од 990. до 992. у Риму или у Гњезну, а онда је прешао на разјашњеље значења израза
Дагоме ("Was bedeutet Dagome"), при чему је скренуо пажњу на чињеницу да се међу примерцима
рукописа "Dagome-iudex-Regeste" трипут помиње израз Дагоме, а трипуг Дагоне, додајући одмах
да једино израз Дагоне може да буде исправан. На такав закључак потакло га је постојање имена
бога Дагона, па зато и додаје да у основи речи Дагон(е) лежи име бога Дагона, Δαγον, акадског
dagânn, хебрејског dagônn, главног семитског божанства средњег Еуфрата.5 Кунстман даље каже
да је обожавање Дагона започето у земљама горњег Еуфрата и да се Дагон далеко пре израелског
времена појавио у Палестини, али да му је и у Феникији указивано велихо поштовање (подвукао
Р.Н.). Занимљиво је и једно Кунстманово даље запажање по којем је име бога Дагона морало бити
познато и у римским дунавским провинцијама, што поткрепљују, каже, бројни натписи из којих се
сазнаје да је Трајан преселио у Дакију многе становнике из Азије, а они су, природно, пренели са
собом и своје домаће култове. Временом, у току векова, продужава Кунстман, значење имена
Дагон знатно се изменило и постало је nomen dei falsi -односно обележје незнабожачког култа.

5 Heinrich Kunstman, Ober der Herkunft der Polen von Balkan. Die Welt der Slawen, Halbjahresschrifl Bir
Slavistik, Jahrgang XXIX. Hefl 2, IV.F.Vffl. 2 MUnchen 1984, 302-304 (даље: Кунстман)

Да је име Дагон временом постало обележје паганства и да је, како Кунстман каже, било
уобичајено и међу балканским Словенима још и 1503. године, Кунстману као доказ служе
наведене белешке о Дагону у Карловачком родослову ("Eine Urkunde aus Karlovac..."). Кунстман је
убеђен да у белешци "отсуду и Дагони и Даки именујут се" Дагони означавају множину и то у
смислу многобошци, пагани, али да под тим незнабожачким Дагонима ваља подразумевати Даке,
Дачане. Додајући, по Шафарику, и онај део белешке у којем стоји "јеште си в Дагони близ Истра",
Кунстман тај податак тумачи као да се некадашња римска провинција Dacia на словенском звала
некад Dagonь и то у смислу многобожачка, паганска земља. Ту сад Кунстман износи једну

5

оригиналну и занимљиву мисао. Он, наиме, каже: "Ако се у повељи из 1503. године, под овим
паганским изразом Дагони подразумевају "дачки" Срби, тада би се у том огледао и део историје
сеоба (прелаза) од Дачана ка Словенима".6

Већ сама чињеницада се у једном српском родослову уз назив србска (земља?) помиње име
паганског божанства Дагона довољан је разлог да уз осврт на Кунстманова напред поменута
запажања и тумачења помена Дагона у Карловачком родослову, а не у повељи како Кунстман
тумачи, кажемо неколико речи о самом Дагону, поготову што је, колико је познато, у нашој
историјској литератури то питање сасвим запостављено, сигурно неоправдано, па ће бити од
користи некоме ко буде оценно да је помен Дагона уз име Срба вредан пажње.

Но, као што ће се видети, помен Дагона, Дачана и Срба, као и неки други подаци у
Карловачком родослову за које бисмо рекли да пристају уз ове, изазивају потребу да се овом
приликом размотре и неке друге појединости које проистичу из навода у поменутој родословној
белешци. Чини нам се да је ово заиста права прилика да покушамо, колико смо у стању према
постојећим недовољно јасним подацима, да продремо што дубље у прошлост у жељи да сазнамо
има ли икакве основе да за неким Србима трагамо тамо где их до сада нисмо тражили, као и да
проникнемо у све на шта нас уопште упућује помен Срба уз Дагона, Дачане и Сера. Садржај ове
књижице сав је посвећен том покушају пуном неизвесности, али неизбежном.

Али најпре нешто о Дагону. Сиријски и кананитски бог зрна, сазревања и жетве, Дагон,
најпре се јавља, како неки сматрају, у документима акадске династије (23. век пре н.е.), и то као
значајно и широко распрострањено божанство, што указује да је његов култ имао чврсту основу и
у средњим и горњим регионима Еуфрата, око река Balikh и Кхабур. Ово подручје називано је и
«земља Дагонова» јер је Дагон ту празнован као "божански краљ земље". Храмови посвећени
Дагону налазили су се у Mari и Terga, главним градовима региона. Истиче се да у овом крају
постоји и велики број личних имена везаних за Дагоново име.

6 Wenn die Urkunde von 1503 unter diesen heidnischen Dagoni "dacische" Serben versteht, dann spiegelt sich darin
auch ein Stück Siedlungsgeschichte von den Daciern zu den Slaven wider" (Kunstman, 306)

Државе на средњем Еуфрату

За време треће династије Ура (21-20. век пре н.е.) култ Дагона захватио је и Сумер, можда
преко западних Семита. Претпоставља се да су за време треће династије Ура западни Семити
(Аморити и Акађани) основали у близини Нипура економски центар "сточну пијацу" ("cattle
park"), названу Silluš Dagan (данас Drehem).7 Дагонова популарност достигла је висок ниво у време

6

треће династије Ура у раном периоду старовавилонског царства (19. век пре н.е.). Дагонов култ
био је значајан у време прве вавилонске династије. Хамураби је за Дагона говорио "мој творац".
Ипак, и поред свег тако раширеног утицаја, северна Месопотамија остала је главно Дагоново
средиште. Из докумената нађених у Мари сазнаје се да је и тамо култ Дагона био јако развијен.

Угаритски документи (15-14. в. пре н.е.) први нешто више осветљавају култ Дагона међу
западним Семитима у Сирији. Тамо, као и у Канаану, етимологија имена Дагон указује на њега
првобитно као на бога жита (grain): угаригски dgn, хебрејски даган ("grain"). У угаритским
еповима један од епитета богаЈ Баала је «син Дагонов». Док се сматра да су га Кананићани
изједначавали са Илом (Il), Фило из Библоса (I век н.е.), који је према старим изворима описивао
религију у Феникији изједначавао је Дагона са Хроносом, оцем грчких богова.

7 Град око шест миља јужно од Нипура и три миље југоисточно од данашњег села Афаја.

Даље, известан број личних имена у текстовима А1аlakh-а и Ugarit-a садрже елементе
имена Дагон. Најстарије лично име у централној Cирији jeDagan-takala које не припада јужној
Палестини, како се раније мислило, већ централној Сирији. С друге стране доказ о постојању
Дагоновог култа у Канаану и приморској области нађен је у именима два насеља Beth-Dagon, која
се помињу у Библији. Према подацима у Библији Филистинци су прихватили Дагона као свога
бога и подигли му храмове у Гази и Ашдоду (Ashdod).

Иначе, међу различитим тумачењима назива и значења имена Дагон постоји и једно по
којем је име Дагон деминутивни облик изведен из семитског корена dàg у значењу «мала риба»,
што ће рећи да име означава бога у облику рибе. У вези са овим мишљењем указује се и на
Библију у којој се говори о Дагону поштованом у Азоту (Azotus): имао је, каже се, лице, руке и део
тела налик на делове рибе. Овим описима нађеним у Библији одговарају фигуре на новцу из
разних филистинских или феничанских градова. На већини је Дагон представљен као фигура са
горњим делом у облику човека, а доњим у облику рибе. Из тога неки закључују да је Дагон био
бог-риба, што, кажу, не треба да зачуђује будући да је Дагон био пре свега божанство приморских
градова Азота, Газе, Ашкалона (Ascalon) и Арвад-а.

Градови и државе средњег и горњег Еуфрата и Тигриса

7

8 Encydopedia Judaica, Volume 6, Jerusalem 1971. У вези са веровањем да је Баал "син Дагонов" занимљиво је
да су у рушевинама Бет-Шана нађени остаци храмова подигнутих под египатским фараонима XVIII - XIX
династије, напосе под Сетијем I (1337-1317) и Рамзесом II (1317-1251). У тим храмовима верници су се
клањали месним сирско-феничанским боговима Баалу-Дагону и Баалат-Ашторет" (В.И. Авдијев, Историја
старог истока, са руског превео Мирослав Марковић, Београд 1952, 227), Даље: Авдијев.

Но, неки научници не прихватају овакво тумачење значења имена Дагон, већ сматрају да је
Дагон био бог агрикултуре, при чему се позивају на Фило Библијуса (Philo Biblius), који је писао:
«Дагон, то је ,жито.» Хебрејска реч за жито је dâgân: И док међу научницима постоји
размимоилажење у погледу значења имена Дагон, већина се слаже да је и име и обожавање Дагона
пореклом из Вавилоније. Иначе, истиче се да се веома мало зна о верском ритуалу у вези са
обожавањем Дагона. Остало је, међутим, записано у делима старих писаца да су се многи у Сирији
уздржавали од једења рибе.9

Мада у вези са простором на којем је био раширен култ Дагона постоје међу
истраживачима неслагање, као и у погледу имена под којим се ово божанство јавља, ипак неки
верују да се Дагон, Одакон и асирски бог Dakan-Dagan могу довести у везу један с другим.
Одакона Халдејац Бероз означава као персонификацију Оана (Oannes), за кога се претпоставља да
се појавио из Персијског залива, и да је идентичан са Дагоном. Трагајући за што прихватљивијим
решењим а један део научника сматра да фигуре Дагона на вавилонским цилиндричним записима,
на комаду скулптуре у Корсабаду и Нимруду, на којима су на различите начине приказане фигуре
човека и рибе, нису ништа друго до разни прикази бога Дакана-Дагана. Неки из тога закључују да
је Дагон персонификација идеје о океану који је обожаван као главни извор не само људске
исхране већ и људске културе, па је само божанство поштовано како у близини Персијског залива
тако и на Средоземном мору. Ваља имати у виду и таблице у Ел-Амарни у којима као да се говори
о трговини дуж Еуфрата и Тигра и Западне Азије и Египта, што се у великој мери поклапа са
подручјем на којем је раширен култ Дагона.10

9 The Catholic Encydopedia, Volume four, New York 1908. Уз бројна тумачења божанства Дагона ваља додати
још и то да се Дагон као божанство понегде помиње напоредо са богињом Atargatis или Деркето и сматра се
да је поред женског Принципа живота и вечног располођавања постојао и један мушки Принцип. Иначе,
мисли се да су Атаргатис или Атергатис и Астарте (асирски Иштар), уопште узев, једно, с тим што се
Атаргатис описује искључиво као богиња-риба, док је за Астарте то неизвесно. Уз Атаргатис још чешће се
помиње Деркето за чије име неки сматрају да је само једна дијалекатска варијанта имена Атаргатис. Отуда се
Атаргатис или Деркето сликовито приказује са горњим делом тела као жена на коју је придодато тело рибе.
Као главно средиште њеног обожавања сматра се феничански град Ашкалон (у земљи Филистинаца). За
Атаргатис постоји веровање да је била краљица Сирије и да се најпре звала Гатис, па пошто је радо јела рибу
наредила је да осим ње нико други у земљи не сме да једе рибу, те се отуда сматра да име Атаргатис значи
"осим Гатис". За богнњу Деркето (Дерцето) постоји веровање да је била Семирамидина мајка, што ће рећи
принцеза из рода најстарије асирске династије. Осим тога верује се да су Сирци, тамо где је Дерцето потонула
у море, подигли храм. Иначе, Дерцето је приказана као девојка чији је доњи део тела у виду рибе.

Кунстманово занимљиво и свакако корисно разматрање и тумачење податка о Дагону у
једном српском родослову дало нам је повода да се донекле упознамо са оним што се о Дагону
говори у општим цртама, али нам, као што смо рекли, налаже и обавезу да се на овом податку у
српском родослову задржимо и мало дуже, јер, видећемо, постоји доста разлога да се на овом
месту запитамо какве везе има једно прастаро божанство са пореклом Срба? Такво се питање
може поставити утолико пре кад нам је познато да о пореклу Срба и значењу имена не знамо
ништа поуздано. Но, пре него што се упустимо у нека детаљнија разматрања поменутог податка, у
којем се Срби доводе у везу са семитским божанством Дагоном, да наведемо још један податак,
додуше исто тако непроверен, али свакако занимљив по томе што се односи на изворне пределе
Еуфрата и Тигра, дакле на подручја на којима је, како неки мисле, и поникао култ идола Дагона.
Наиме, један наш историчар, Милош С Милојевић, чији су радови у домаћој историографији
оцењени углавном као безвредни, на једном месту, под насловом "О земљама српским уМалој
Азији" забележио је ово: "Морићи, којих се земља звала Поморија или Морјани, Морзи а земља
Морена - живели су све по морском брегу (обали), међу њима је једно племе, које се звало

8

Венаши-Венанин-и, у ових је био храм Сербца-бога-Дакског". Простор на којем је Милојевић
однекуд запазио и забележио ове податке налази се приближно између малоазијске обале Црног
мора и Јерменије. Милојевић, на жалост, није имао обичај да хако треба наводи одакле је шта
узимао или је то ретко чинио, па не знамо сигурно како је дошао до наведеног несумњиво јако
занимљивог податка, па морамо бити опрезни у оцени његове вредности. Да одмах кажемо да нас
занимају и Милојевићи Венаши-Venanii који доста подсећају на малоазијске Венете о којима се
свашта просуђује, а не треба изгубити из вида ни назив Suani Sarmate и Sasone Sarmate кoje
налазимо на Појтингеровој табли уз црноморску обалу северно од Кападокије. Па ипак, овде нас
највише привлачи "храм Serbca-бoгa-Дакског". Кад бисмо ближе знали где су живели Моrzi-
Морићи, ако су заиста постојали под тим именом, и да ли су Venanii могли бити малоазијски
Венети, што неки наслућују, онда би уз постојање групе Сармата, Suani и Sasone, већу вредност
могао добити и податак о храму

10 The Jewish Encyclopedia, Volume IV. New York and London 1916, Vollmer's Mythologie aller Völker, Dritte
Auflage, Stutgart, 1874; Jüdisches Lexicon, Band II, 1928; Encyclopedia Britannica Volume 6 (1947)
11 М. С. Милојевић, Одломци Историје Срба, I свеска, Београд, 1872, 112 (Даље: Милојевић)

Бог Еа у облику човека-рибе, Еа-Хана одн. Оана (приказ на зиду у Нимруду)

Положаји Сармата према Појтингеровој карти (Die Welt der Antike, Gotha 1961)

9

Serbca бога Дакског, јер бисмо могли помислити, ако је у питању подручје између
црноморске обале и Јерменије, да је можда реч о изворним пределима Еуфрата и Тигра, па би оно
"Дакски" могло бити и "Дагски" од dag, јер појаву бога Дагона, као што смо видели, неки
уверљиво везују за горњи Еуфрат, а име Дагон изводе из корена dag у значењу "мала риба", или
риба уопште. У том случају и оно Serbca звучало би нам слично податку у белешци Карловачког
родослова у којој стоји да је сва српска служила идолу Дагону, само што бисмо тада морали имати
у виду неко прастаро време, далеко пре наиласка неких Срба на Балканско полуострво.

Када је Милојевић писао о Морцима, Венашима и храму Serbca-бora-Дакског позвао се на
Черткова наводећи његово дело «Фракијска племена у Малој Азији, Италији и на Балканском
полуострву.О Протословенима, штампано у Москви 1850», али је колега Е.П. Наумов скренуо
пажњу на то да наслов књиге није сасвим тачан. На жалост до ове књиге коју је Милојевић
користио тешко је доћи. Ваља одмах знати да су радови руског археолога и историчари ХIX века
А. Д. Черткова касније претрпели озбиљну критику. Ми бисмо ипак волели знати којом је
приликом Чертков навео податак о храму Serbca. Тешко да га је измислио. Да је Милојевић само
преузео наводе Черткова можемо да наслутимо по томе што је назив Serbca написао латиницом,
вероватно зато што је тако нашао код Черткова а овај можда у неком другом делу где је тај назив
био написан латиницом. Предусретљивошћу колеге Наумова о неким налазима Черткова
сазнајемо и из његове књиге "Очерк древњеишеј историји протославен. Глава втораја. Фраки,
жившије собствено во Фракији (Омировој) или Фракији и Македонији (Страбоновој)" Москва
1851. Е. П. Наумов скреће пажњу да је на корицама други наслов: О переселении фракијских
племен за Дунај и далеко на север, к Балтијскому морју и к нам на Рус.

Положај Маријандина (Westermanns Atlas zur Weltgeschichte (1956)

У тој књизи се налази и једно објашwење назива "Morzi", поводом којих се Чертков позива
на Тита Ливија (XXVIII 26): "Ови Морци или Поморци живели су по обалама Црног мора, у
Тракији Азијској близу реке Галича (Halis), где су боравили и Галичани (Халичани) - Halyzones и
Енети (Венеди), који су се одатле преселили на обале Јадранског мора (Strabo, ХII, 2). У том делу
Чертков помиње и античке Морисене. По његовом мишљењу ти Морисени (који су према Плинију
живели око Понта) -"такође су поморци, Морјачане (као и полочане)".

Е. П Наумов указује и на дело Черткова "Фракијска племена, жившије в Малој Азији,
Москва 1851 Ту се на страни 59 помиње племе Морци, а дуж Понта налазила се земља (област)
Морена, која почиње од Мизијског Олимпа.Тим поводом Чертков пише даље:"Ми сматрамо да ти

10

Морци (у једнини Морец) нису ништа друго него Поморци, то јест Пафлагонци, који су претежно
живели уз обалу Понта".

Ширење Индогермана (Индоевропљана).
Према: dtv-Atlas zur Weltgeschichte, Band I, München 1964.

Да Милојевића Мориће, Морјане не треба одбацити само зато што ни о њима ни о храму
Сербца не знамо ништа поближе, можда је довољно што уз Морисене Черткова и један наш
признати научник, Милан Будимир, наводи неке малоазијске Марјане, који би, можда,
могли бити идентични са Милојевићевим Морјанима, Морићима, Морцима или са Морисенима,
поморцима, Морјачанима. Видећемо да се са разлогом задржавамо на овим називима. Све то може
да има везе са насловом ове књиге.

Као што је познато М. Будимир је један од ретких наших научника, и не само наших, који
је истрајно настојао да проникне у најстарију прошлост Срба, да лингвистичким методама проучи
порекло и појаву Словена, а посебно да сазна из којих је облика настало и развило се име Срби,
као и да истражи географске оквире у којима се ти облици јављају. Будимир је особиту пажњу
посветио везама које су у најстарије време постојале између малоазијског и балканског простора,
посебно подунавског. Тако се уједној од својих бројних расправа, "Protoslavica", М. Будимир
задржава на низу питања која везује за објашњење порекла Словена и њихових најранијих
станишта, пре свега европских. Говорећи на једном месту о келтско-прасловенским везама и
неким другим питањима из прадавне прошлости Словена, М. Будимир каже "како је Lehr-
Splavinski прихватио Wijk-oвo учење да су словенска племена растављена од балтских

Индоевропљана у области лужичке цивилизације средином II миленијума под притиском
неких кентумских Индоевропљана са југа, валда илирских, и да од тог времена почиње посебна
историја словенске дијалекатске групе. То би уједно била и најстарија хронологија до које смемо
ићи кад се ради о протословенској историји. Некако у то исто време помињу се у Закавказју
Mariani, као име оног друштвеног слоја који је држао власт и који представља војничку—-
аристократију индоевропских освајача. У вези са овим Марианима, Будимир подсећа да се у
најстаријој јадранској историји словенских освајача спомињу као господари неретљанског
приморја Mariani Њихов се заповедник зове dux Marianorum а целу област зове Тома Архиђакон
Маronia".12 М. Будимир верује да је овде реч о остацима словенске војничке аристократије. И кад
је на другом месту говорио о протословенским и староанадолским Индоевропљанима истичући
низ примера о постојању протословенских веза са староанадолским матријархатом и његовим
главним божанством, Будимир је додао да та веза није једина, при чему скреће пажњу на Хрозног

11

(Hrozni) који је, каже, у Закавказју и северној Месопотамији још средином другог миленијума
старе ере утврдио "документоване представнике индоевропске војничке аристократије зване
marijani".

12 Милан Будимир, Protoslavica, Академија наук СССР Словјанскаја филологија 2, Москва 1958,112, н даље.
(Даље: Протославика)
13 Милан Будимир, Протроловени и староанадолски Индоевропљани, Зборник Филозофског факултета, II
Београд, 1952, 258 и даље.

Bedrich Hrozny1879-1925),чешки археолог, асириолог, хетитолог и оријенталист. Хрозни је решио
загонетку хетитског (хититског) језика. Он је успео да прочита бројна хетитска документа нађена у архиву у
Богазкеју (Boghazkeui), писана клинастнм писмом. Дешифровањем до тада непознатог хетитског језика
Хрозни је 1915. године установио да је тај језих индоевропски, блиско сродан са иранском, келтском,
италском и словенском породицом говорних језика. На почетку оспораван и нападан, Хрозни је преводом
једног хетитског зборника закона, објављеног 1922, доказао да је у праву: Code Hittite provenant de 'Asie
Mineure, 1 Partie: Transcription, traduction francais (према: Encyclopaedia Britannica, vol. 11, 1966) Можда овде
вреди имати у виду и ово што је Магарашевић забележио ка својим путовањима по Србији 1827. године: "...
Потом отидемо на поклоњење епископу, који се и митрополитом назива, господину Герасиму, који је пре
неколико година у Шабац дошао и доста прилично србски говорити научио... Највише говораше он о језику
грчком и славенском, о њиховом сродству, о старим словенског народа обитавалиштима и обичајима
следујући по већој чести древних грчким списатељима, из који је читањем много себи знања прибавио.
Примечања је достојно што нам казиваше да недалеко од Трапезунта, места његовог рођења, има Словена
који језиком говоре својим, но тако с другима источнима смешаним да га ни Руси, који овамо трговине ради
долазе, разумети не могу". На ово Магарашевић, који је и сам био образован човек, у напомени примећује:
"Да нису ови остаци они Словени који су под царем Јустинијацом II године 688. из Тракије преко Хелеспонта
прешли у Опсик (Opsicium)? Или, оних 208000 Словена који су 758. године преко Црног мора у Витанију
прешли и око реке Артана населили се? или пак да они које је 665. године кнез сарацински, Абдерман, числом
5000 у Сирију одвео? Види: Memoria popul. t. II, п. 80".3бог питања и догађаја о којима се у овој књизи говори
ваља обратити пажњу на географски положај области Трапезунта у односу на горњи Еуфрат, стару Јерменију
и јужно подножје Кавказа.

Коментаришући овај израз Будимир каже да би протоиндоевропски архетип овог важног
Друштвеног термина гласио marianos са неодређеним квантитетом првог слога и са добро
познатим балканско-анадолским и протословенским суфиксом –áно.Устајући затим против
мишљења Л. Хауптмана и П. Скока који су, поводом тигуле Dux Marianorum у поречју Неретве и у
Истри почетком IХ века израз mariani доводили у везу са речју море, Будимир је истицао да
"староанадолски Аријевци маријанни те скитски мариантàс а можда и италско-илирска титула
маро допушта друкчије тумачење. Зна се да суфикс -áно, документован у простору од Карпата до
Палестине (Канаан), казује првенствено припадност. Тако би се средњевековни словенски
маријани могли интерпретирати Порфирогенитовим изразом склабàрхонтес као представници
словенске војничке аристократије а не демократије. У том случају имали бисмо у називу mariani
чланове војничке дружине, без чијег руководства нису могли ићи напред ни словенски
земљорадници.

У прилог тумачењима Хрозног и М. Будимира који о Маријанима мисле као о некој врсти
војничке аристократије, а насупрот мишљењима Хауптмана и Скока, говори још један пример. У
њему се Маријани помињу током другог миленијума пре наше ере, значи, некако баш у време које
и Хрозни наводи.

Прилог, заправо, говори о Хуритима који су у другој хиљади година пре наше ере из
околине језера Ван продрли у северну Месопотамију. Са овог подручја подузимали су походе у
Асирију, Месопотамију, Малу Азију, Сирију и Палестину. На свим овим местима образовали су
један горњи слој - Маријане..14

По свој прилици да се исто значење израза Маријани односи и на помен Миријана - војника
цара Акија. Описујући своју победу над градом Арахати, хетски цар Шупилулиума вели: "Акију,
цара Арахоти, Аки-Тешупа, брата Такаве и њихове Маријана-војнике, све скупа, заједно са
њиховим синовима заробио сам и одвео у земљу Хета".15

Кад већ помињемо ове хуритске и арахотске Маријане да не изоставимо и Маријандине у
залеђу старог малоазијског града Хераклеје (Heraclea Pontica) римској провинцији Bithynia et

12

Pontus, на карти Höhepunkt und Auflösung des Assyrerreiches, као i назив Mariandyni на карти Die
Provinzen zwischen Donau und Euphratgrenze (Westermanns Atlas zur Weltgeschichte, Braunschweig
1956, 9, 39).

Због помена Кавказа и Мале Азије можда треба да се сетимо и једног продора Хетита и
Лувија (Hethiter und Luwier) који су из правца Кавказа око 200 године продрли на протохетски
простор (централни део Мале Азије) и ту се населили, али је почетак њихове државе нејасан.
После тешких ратова су домаћим становништвом одвојили су се и основали државу у Анадолији
са главним градом Kussar (dtv-Atlas zur Weltgeschichte, Band 1, c. 35).
Тако би Милојевићеви Морјани, Морићи, Морци, а ваљда и Морисени, Поморци, Морјачани
Черткова могли бити oни исти које много касније научници називају Маријани и налазе их у
Закавказју окo Понта и у Северној Месопотамији те Милојевићев податак не бисмо одбацили као
безвредан, а у вези с тим не бисмо одбацили ни вест о постојању храма Serbca-бога-Дакског.
Можда ће то потврдити и наша даља разматрања.

14 Im 2. Jt Einwanderung der Churiten aus der Gegend des Wan-Sees in das nördl. Mesopotamien. Von dort aus
unternehmen sie Züge nach Assyrien, Mesopotamien, Kleinasien, Syrien und Palästina. Überall bilden sie eine
Oberschicht (Marjanni-Ritter, vlg. ind. marja junger Held). Grundbesitz ist erblich und unverkäuflich, doch werden
die Bestimmungen durch 'Adoptionen' und "Schenkungen" umgangen. - Überlegenheit im Kampf durch
pferdbespante Streitwagen"(dtv-Atlas zur Weltgeschichte, Karten und chronologischer Abriss,Band, 1, München,
1964, 29). Дaље: dtv-Atlas. Kaд већ помињемо Хурите можда ће бити интересантно сазнати шта на једном
месту каже класични филолог Олга Луковић-Пјановић; "По великом "Ларусу" то је народ којим је владала
вероватно једна индо-европска аристократија и који већ од трећег миленија живи у Северној Месопотамији,
где и данас постоји река Сербица" (Olga Luković-Pjanović, Sanskritski The Classical, Sacred. And Noble
Language и српски језик кao његов живи део. Американски Србобран. Нов. 7.1972).

15 Авдијев, 189-190

Као пгго је речено, Будимир је веома много настојао да проникне у што дубљу прошлост
Словена, међу њима и Срба. Завршавајући своју занимљиву расправу «Protoslavica« Булимир је
изнео и једно своје убеђење по којем cy "најстарија словенска насеља морала бити знатно ближа
балканско-анадолским културама, па се према томе нису могла налазити северно од линије букве.
Има дакле разлога, макар и само лексичких, који говоре за ревизију традиционалних схватања о
простору и времену најстаријих словенских племена".16 Не мање интересантна су и Будимирова
разматрања у расправи "О старијим поменима српског имена". Његови налази и закључци у тој
расправи особито су привлачни у вези са нашом жељом да што подробније испитамо основе и
корене из којих су могли настати наведени подаци у Карловачком родослову и Бранковићевом
летопису, као и у тексту рукописног Зборника. манастира Никољца, о чему ћe нешто касније бити
речи, а можда и са Милојевићевим храмом Serbca бога Дакског, вероватно на простору на којем су
у Закавказју и Северној Месопотамији установљени Маријани. Тако на једном месту, желећи да
каже шта се дешавало са српским именом, Будимир примећује да се оно "више него хрватско, на
основу новијих етимологија, морало селити даље од Азовског мора према источно-кавкаским
старинцима, у чијим многобројним идиомима треба да постоји колективни форматив -b- за
сингулар sur-ser ''човек''..( Тако би се, на крају крајева, Срби ипак могли схватити људима*.
Указујући за овим на значајну околност "да се оба ова балканско- словенска племена (Хрвати и
Срби) проналазе у оним крајевима у које већ Плиније (Nat hist 6,19. смешта своје Serbi као суседе
Скита у Азији (где су и Птоломејеви Serboi).

16 Protoslavica, 131-134. Уз ова и многа друга Будимирова запажања поводом истраживања најстаријих трагова
Словена, Будимир, у вези са објашњењем порекла и старости термина «злато и сребро» на једном месту каже: "У
сваком случају словенски облик независан је од балтске и германске варијанте, па према томе указује на
самосталну и непосредну везу словенских Индоевропљана са понтско-анадолском металургијом, која је свакако
знатно старија од западноевропске, па и иберске". Осврћући се, даље, на неке лингвистичке представнике
германског нордизма, међу којима су неки тврдили да се Индоевропљани налазе у данашњој централној
Немачкој већ од палеолитика, насупрот схватањима неких лингвиста који су у Анадолу и Закавказју трагали за
најстаријим Индоевропљанима, Будимир закључује да је нордистичка школа неприступачна проверавању
помоћу писаних докумената који се налазе далеко од Балтика у предњој Азији, па стога сматра да је гледиште Ј.

13

Schmidt-a "подесније за озбиљан рад, јер омогућава проверавања и контролу помоћу сведока који су старији од
најстарије индоевропске дијаспоре. У том погледу интересантни су словенски термини tulmacû и tulkû чији је
радикални елеменат (s)tel/r-'светао, јасан' (исп лат. stella и грч. astêr) очигледно идеоглотског а не страног
порекла. Етрурски Гласник и Interpres deorum Turma и западноанадолски Адрамон у Лидији, исто хао и митански
talami 'interpres' из XV в.ст.е. откривају врло старе везе словенских Индоевропљана са анадолсхим културама"

Ако би прихватили ове Плинијеве Serbi као неко словенско племе, овда би се приоритет у
погледу историјске документације померио бар за цео век унатраг, у корист Срба (насупрот
Погодиновим Хрватима)", мислећи притом на облике Khoro(u)athos у Танаису (2-3 век н.е.).

Тражећи, даље, дубље корене српског имена, Будимир се задржава и на Фазмеровој
(Vasmer) интерпретацији српског имена за коју, каже, "речито говори композит paserb и
деноминатив priserbit-sja, "придружити се". Предност комбинације лежи у томе што српско име
добива одличан смештај у словенском речнику, поготово ако нађемо начина да фонетски
објаснимо везу са синовима simbru sebar "друг, земљорадник али не и наполичар, него спрежник,
сувезник". Задржавајући се, даље, на неким словенским синонимима као што су "sirbu pasirbu
priserbiti sja sjarbu присјарбити сја поред prisjerbiti sja i sebër, одвајајући од њих sêbras, M. Будимир
истиче да за све њих треба тражити заједничко порекло. Одмах додаје и да је "заједнички архетип
овог важног друштвено-политичког термина морао гласити у протословенској епоси simbra, са
којом се не може преко просте метатезе ликвидног форматива успоставити веза с не мање старим
термином sirba савезник, саплеменик, рођак"*. Мало даље Будимир каже да се "протослов. simbra
може повезати са sirba на тај начин што ћемо поћи од лексемског минимума simb- ca назалним
инфиксом и његовог деривата помоћу суфиксног -rо". Пажљиво анализирајући све могућности
које доводе до жељеног резултата, М. Будимир се одлучио за закључак "да су у протословенском
постојала два корадикална облика simba и simbra. Овај други се сачувао непромењен, а први је
путем диференцијације дао sirba, тј. у контексту с лабијалом налаз је десимилован у ликвиду -r".17

На основу својих досадашњих запажања М. Будимир је закључио да се Плинијеви Serbi
Птоломејеви Serboi "јављају управо у оним oбластима које су источно од Кимеријског Боспора, а у
те области стигла су кимерска племена из простора трипољске цивилизације у којој
Порфирогенитови обавештајци знају за српске Словене. Тај податак потврђује и геоморфолошки
термин праг за дњепарске катаракте. То би значило да се српско име помиње знатно раније но што
је то случај са именом осталих словенских племена, па и са именом Словенину."

17 М. Будимир, О старијим поменима српског имена, Глас САН CCXXXVI, Београд 1959, 35

Пратећи у другом делу ове своје расправе разна тумачења друштвеног термина simbra-
sebar, предлажући при том и своја решења, М. Будимир се задржао и на терминима sibones, sibyna,
simbunê и sigunna, односно sigunos, jep се, каже, иза тих термина крије друштвено-политички
термин simbra "sebar" и simbu "заједница". Спомињући да у вези са фонетском променом у неким
трачким градовима постоји размимоилажење у тумачењима појединих наука, М. Будимир је
прихватио мишљење Ј. Розвадовског сматрајући да се с довољно разлога могу "здружити имена
Abioi, Gabioi, Sapai, Kaprontai, Sabini, Sabelli, Samnites c именом карпатско-подунавских Кимбера,
Сибина и Сигина, чија је металургија, исто као и трачка и кимерска, била у вези с моћном
анадолском обрадом метала".18 Убеђен да се део проблема може објаснити на горњи начин, М.
Будимир продужава излагање једном врло занимљивом опаском: "Лудо би било с наше стране да
сва наведена балканска и италска имена племена напросто идентификујемо са Сербима и
Сибинима, па да тако дамо оне патриотске тезе Симе Лукина Лазића 'Срби сви и свуда'. "Овде се",
каже М. Будимир, "ради само о томе да се пронађу и објасне класични трагови и старији помени
српског имена, колико је то могуће на основу античких података и историјске фонетике. Како је
значење тог имена доста широко, "савезник, сродник", сасвим је природно да се оно јавља и ван
најстаријег територија карпатско-подунавских Кимбера и Кимеријаца".

Задржавајући се при крају ове своје расправе само на вези са сложеницом пасерб и
подвлачећи да се у том случају српско име као обележје словенске господе може
идентификовати.са латинским називом биљке сорбус чије је значење «црвен». Будимир у вези с

14

овим у продужетку даје овакво објашњење: "Тако би Срби били, слично староруским Вјатићима и
Венетима, назив за чланове друштвене врхушке која је имала право на црвену боју, као и
старомакедонска господа и донедавно Турци и потурице у Босни, где ниједан хришћанин није
смео носити ,нешто црвено од текстила. Ни у том случају апофонска база имена Срба не би била
усамљена, јер се потпуно уклапа са хидронимом Sirbis како се још друкчије звала тројанска река
Ksantos односно Skamandros. Оба та хидронима указују на боју као онамасиолошки моменат.
Ипак, при оваквом би везивању остале тешкоће због сложенице пасерб, која се при изнесеном
тумачењу може лепо сместити и објаснити у заједници с термином sebar и именом Srb".20

18 Исто, 36-39
19 Исто, 39-43
20 Исто, 52-55. Занимљиво је да и Милојевић у два маха уз Xanthus и Xanthos помињe реку Србицу. Тако на
једном месту он каже: "... Likija Mila ili Miljača-Lycya, Milias кроз коју протичу реке Србица доцније названа
од Гpкa Xanthus i Limara-Limyrus, а још су били градови: Србица, Патара, Мира итд На другом месту, уз
читав низ старих назива које Милојевић на свој начин тумачи, забележенo је и ово: "... Ксантис, или Срб
племе, живело је у Троји и у данашњој европској Рашки, око Ибра или Марице". (Милојевић, 108,114). Као
што видимо, овде Милојевић не каже као Будимир да је Сирбис била тројанска река Ксантос односно
Скамандрос. Он не помиње ни реку Скамандер, која се заиста уливала у Јегејско море недалеко од Илијума
(Ilium). Како Милојевић неуобичајено наводи изворе и литературу не знамо да ли је ове податке нашао код
Черткова или негде на другом месту.

На овим Будимировим запажањима и закључцима задржали смо се можда и нешто дуже у
тежњи да сазнамо има ли у линвистичкој науци макар неких наговештаја који би указивали да
наведени подаци у нашим домаћим рукописима потврђују и оправдавају оно што поједини
научници наслућују кад су у питању Срби, пре свега кад је реч о географском простору на којем се
име Срби јавља у јаснијем или мање јасном облику. Осим тога, мишљења неких научника могу да
нас охрабре да смелије размишљамо и просуђујемо и о нашим подацима при настојању да их
пажљивом анализом, колико смо у стању, што боље протумачимо и уклопимо у одређене
просторне и временске оквире покушавајући да их повежемо међусобно макар и сасвим танким
нитима и тако уклопимо у историјске оквире.

Део Палестине са Јерусалимом (из рунописног зборника манастира Николца (XVI вех). Ово је
вероватно најстарија карта једног нашег ходочасника
15

Из тих разлога враћамо се оној белешци Карловачког родослова у којој на крају стоји "от
Сера же Србље", што је у нашој историјској литератури остало непроучено и необјашњено, а из
онога што смо запазили у Будимировим разматрањима закључујемо да заслужује пажњу мада на
први поглед делује као безвредни податак.

Као што је познато, податак "от Сера же Србље", налазимо и у Бранковићевом летопису
сачуваном само у латинском преводу. Првобитно овај је летопис био написан на српском језику.
То сазнајемо из наслова летописа: Ех Servico historico excerpta quae in rem nostram. Chronica
Serbica Despotae Georgii Brankovic. E codice serbico latine reddita operante L. B. Francisco Xav.
Pejačević. Дакле, Пејачевић је приликом превођења скренуо пажњу да је у заоставштини грофа
Бранковића рукописни текст летописа био на српском језику ("Е codice serbico...").

У првој белешци општег дела Бранковићевог летописа двапут се помиње Ser и једном
Serbli. Она гласи: "Var, cum haberet enjugem Lieggam, ab hac et Parte cognominati sunt Loggibardi. Et
ab ea nati sunt Varo filii Kala, Sera, Melphiti, Viona, Jarvana. Hi quinque ex Var et Legga sunt prognati
et cognominati Loggobardi. Et ex Kala quidem rursus cognominati sunt Kalabri, ex Sera Serbli, a
Melphite Melphitani, a Viona Venetici, ab Arvana Arbanasi...21

У трагању за изворима српског оригинала Бранковићевог летописа свим досадашњим
истраживачима и издавачима, укључујући ту и писца ове књиге, некако је промакао један текст
који се у своје време, налазио у рукописном Зборнику манастира Никољца, под бројем 4. У том,
необично интересантном и значајном зборнику, налази се више текстова, а међу њима на 301.
листу, и једна белешка која почиње овако:22

21 Љ. Стојановић, 277. Р. Новаковић, Бранковићев летопис, Београд 1960,37 (даље:Бр. Бранковићев
летопис).
22 О рукописном Зборнику манастира Никољца писао је В. Ћоровић у Зборнику за
Историју Јужне Србије и суседних области, књ. I, Скопље 1936. У рукописном
Зборнику манастира Никољца налази се и Никољски летопис штампан у Зборнику
Филозофског факултета, III књига, Београд. 1955.Читајући ове драгоцене податке у поменутом Зборнику у
Карловачком родослову и Бранковићевом летопису долазимо на помисао да се можда у овим нашим старим
изворима сачувало неко давнашње сећање на порекло и долазак неких народа на источне обале Јадрансиог
мора (Сербли и Арбанаси и можда Венети) и на јужни део Италије (Калабри и Мелфитани, на које подсећа
средњовековни бискупски град Мељфи). У сваком случају вреди имати у виду да то, наизглед, мутно сећање
налази женског претка чак на Кавказу (Legga, Liegga), док њена веза са Варом (Баром) можда треба да значи
везу и мјешање балканских и јужноиталски староседелаца са кавкаским дошљацима. Није искључено да и
Будимирова размишљања у чланку "Анадол и античка Србија" могу да се односе иа време кад су Сербли,
Арбанаси и други наишли на Балканско полуострво. Кад би тако заиста било можда би нам била јаснија и
имена као што су Била Зора, Сагора, Тристол, Охра, Лиса, која на Балканском полуострву наводе неки стари
писци.

У тој белешци, која је могла послужити као један од изворних текстова и састављачу
српског рукописа Бранковићевог летописа, горње две реченице, касније преведене на латински,
гласе:

Кад се белешке у штампаном тексту Бранковићевог летописа упореде са онима у рукопису
Никољског зборника, могу се запазити доста јасне разлике. Ако је горња белешка у српском
оригиналу Бранковићевог летописа састављена према тексту одговарајуће белешке у Зборнику,

16

онда је преводилац на латински неке појединости или погрешно схватио или из других разлога
изменио. Тако у српском тексту рукописног Зборника стоји Бар а не Вар, а жена његова је Lеgga a
не Liegga. После тога у текстовима настаје једна још већа разлика. Наиме, док у српском тексту
после имена Леге стоји "и од ње роди синова пет, Кала, Сера, Мелфита, Виона и Арвана", у
Пејачевићевом латинском Преводу тај део гласи "ab hac et Parte cognominati sunt Loggi-bardi", што
је однекуд уметнуто и на том месту је без икаквог смисла. У свим издањима Бранковићевог
летописа име петог сина је Јарвана, а тако стоји и у Пејачевићевом латинском рукопису, док је у
српском тексту у Зборнику правилно написано Арвана, а мало даље стоји да су по њему названи
Арбанаси, што је као и у латинском тексту на том месту. Ваља, даље, указати и на разлику код
назива Срби. У латинском тексту стоји Serbli, док је састављач српског текста у Зборнику записао
Срьблъ што за филологе може да има значаја.

Као ни податак о божанству Дагону коме је, наводно, служила "сва српска" тако ни податак
о Серу као тобожњем прапретку Срба није у нашој историјској литератури схваћен као вредан
пажње. Једино је, колико нам је познато, Нико Жупанић, опширно анализирајући Плинијеве и
Птоломејеве вести, закључио да корен Сер може да има везе са именом Срба мада није помињао
податке ни у Карловачком родослову ни у Бранковићевом летопису, док му подаци у рукописном
Зборнику нису ни били доступни. Као што је познато, Жупанић је за Плинијеве Serbe и Serrei-e
закључио "да су у I столећу после Христа, или можда пре, Serbi и Serrei живели између
северозападног гребена Кавказа (Corax) и Азовског мора, у суседству Ziga (Zinha), Konapsena, Tata
и Vala (Hala)", док је за Птоломејеве Србе рекао да их треба "тражити северно од Вала, отприлике
у области централног Кавказа, тако да су они имали своју постојбину у северној Иберији, а Тусци
и Турани су им били источни суседи..."

Положаји Плинијевих и Птолемејевих Срба и Сереја према Н. Жупанићу (Срби Плинија и
Птолемеја)

17

Иначе, као што знамо, Жупанић је у својој расправи заступао тезу ; да кавкаски
староседеоци "нису сродници Индоевропљана, ни Монгола, ни Семита, већ спадају у породицу
Алародијеваца чији су чланови осим споменутих Кавказаца још и стари Египћани, Либијци,
Берберци, Иберци. Баски, Лигури,Рети, Етрушћани, Пелазги, Хетити, Митани, Каспијци, Еламци и
многа староевропска племена пре поплаве Аријеваца (Индоевропљана)".

Ваља још подсетити да Жупанић кавкаске аутохтоне дели на три главне скупине, и то на:
Черкеску (Adighe, антички κερκεια), између Кубана и Црног мора, Лезгинску Legae, Лигиес на
југоистоку, у Дагестану, и Грузинску у Колхиди и Иберији. Жупанић уз ово додаје да је "за нaшe
питање од важности једна особина кавкаских дијалеката, наиме, употребљавање номиналних
суфикса и префикса", при чему истиче да су за питање Плинијевих Срба у првом реду занимљиви
плурални суфикси код кавкаских номина. Наводећи неколико примера у овом смислу, Жупанић
закључује ово: "Из наведених примера видимо да су кавкаски народи употребљавали номиналне
плуралне суфиксе исто тако у античко доба као и данас (особито -bi и -ni), и да су за исти народ
тако у античко доба постојали разни облици имена. Ако ово искуство применимо на Србе можемо
добити облике Ser+bi = Serbi, Ser+ni = Serni. Корен је безуветно Ser. Облик Ser+i = Seri могли су
дати "индоевропски суседи, а још пре извесна, кавкаска племена, која су исто тако правила плурал
са суфиксом -i као данас Hürkanci и Туши у Дагестану... Корен, дакле, остаје увек Сер. Мењају се
само плурални суфикси...23

Кад је Људмил Хауптман писао о сеоби Хрвата и Срба рекао је да је Жупанић успео са
тумачењем антског и српског имена; "Ант од анд људи, народ, а Србин од Ser човек, множина
Ser-bi људи".24^

Колико нам је познато, у дискусији поводом Жупанићевих размишљања и закључака о
пореклу и значењу имена Срби, Србин, нису узимани у обзир напред наведени подаци у
рукописном Зборнику нити у Карловачком родослову и Бранковићевом летопису, а то је свакако
пропуст, као што је пропуст и то што је сасвим запостављен и податак о свој српској која је
служила идолу Дагону. Да су узете у обзир белешке у наведеним домаћим рукописима, да их је
запазио барем Жупанић, вероватно би му пало у очи да се тамо помињу Бар (Var) и Лега (Legga, у
Бранковићевом летопису Liegga) и да су њих двоје имали пет синова од којих је један био Ser.
Осим тога, као што смо видели, Жупанић једну кавкаску групу аутохтона назива Лезгинском
(Legae, Лигуес). Он је, дакле, и не знајући за свакако врло стари податак у домаћем извору о Леги
и Серу, закључио да име Срби мора да потиче од имена чији је корен Сер, а тиме што једну
кавкаску групу аутохтона назива Лезгинском, везујући тај назив за име Legae, ако и није успео да
неке научнике убеди у оправданост своје анализе и закључке, верујемо да је с правом покренуо
једно питање које заслужује пажњу истраживача порекла Срба. Тешко да је овде у питању нека
случајна коинциденција. Да се само подсетимо: "Сва српска је служила идолу Дагону", божанству
првобитно горњег Еуфрата и Тигра, а затим и далеко ширег простора, најпре преко Месопотамије.

23 Н. Жупанић,Срби Плинија и Птоломеја,Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу, Београд, 1924,564, 572-
573
24 Људмил Хауптман, Сеобе Хрвата и Срба, ЈИР, год III, свеска 1-4, Љубљана - Загреб - Београд
МСМХХХУII (1937), Може бити да на неку прастару везу Срба са кавкаским простором указују и имена као
што су Џоџик, Шушан и Марин, личности које су живеле у манастиру Панда, који је је у Јерусалиму основао
пустињак Панон из Кавкаске Албаније. Манастир је разрушен у ХII веку, али подаци указују да је постојао
још у VI веку (Movzes Kalankatuaci, история страны Алуанк, Ереван 1984,143,225-220). Захваљујем доценту
Ђорђу Јанковићу који ми је скренуо пажњу на ову занимљиву и значајну књигу.

Жупанић Плинијеве и Птоломејеве Србе налази међу кавкаским народима убеђен да им је
име настало од корена ser. Он једну кавкаску групу аутохтона назива Legae, а сачувани стари
домаћу рукопис бележи Сера као сина неког Бара (Vara) и жене Леге (Legga).

18

Срби, Леге и Геле на подручју Кавказа.

Дакле, за три податка у домаћим рукописима, за Дагона, Легу и Сера, верује се да су
заснована на стварности која је постојала у неко прадавно време. Овде не треба изгубити из вида
ни то да Жупанић кавкаске староседеоце убраја у групу Алародијеваца међу које, између осталих,
наводи и Хетите, Митане, Еламце, Сумере и Каспијце, дакле народе са подручја на којем је, у
већини случајева, био раширен и култ идола Дагона. Ако неко, неко, ипак, помисли да се све то
случајно тако стекло треба доказати да једно с другим нема везе, и ако се посумња да је у
рукописном Зборнику набрајање свих имена и указивање на порекло неких народа само плод неке
наивне етимологије треба доказати да је тако, и добро би било да упућени у ова питања докажу
да ниједан од горњих података није вредан пажње и да су научници у заблуди кад име Србин,
Срби везују за кавкаски простор или кад, као М. Будимир, наслућује и верује у неке прастаре везе
Протословена, а међу њима и Срба, са анадолским простором, значи, опет са подручјем на
средокраћи путева од Закавказја за Европу, односно за Балканско полуострво.

У међувремену, док се свестраније и продубљеније не проучи све ово о чему је досад било
речи, погледаћемо шта се може у овом смислу прочитати у делу једног јерменског историчара из
почетка средњег века, и колико његова запажања могу да буду од користи за проучавање
Протословена или, како нам се чини, боље рећи Протосрба. Мозес из Хорене (Моses Chorenatsi),
кога неки називају "Оцем јерменске књижевности", сматран је раније писцем V века н.е. и
мислило се да је умро 489. године, али се ипак процењује да у његовом делу постоје неки
анахронизми који упућују на вероватноћу да је дело делимично дописивано и до IX века. Ипак,
оцењује се да у Историји Јерменије под именом Хоренског има драгоцених података из
јерменских старина. Видећемо да у њој има занимљивих и привлачних појединости и за наше
питање.

Једно од тих занимљивих места у казивању Мојсеја Хоренског односи се на збивања која су
се десила наводно за време владања цара Вахаршака, који је, каже, једном приликом сазвао дивље
народе, који су дошли са севера, са подножја велике горе Кавказа. Вахаршак им је наредио да се
окану разбојништва и вероломства и да се покоре царевим наредбама и плате данак управницима
и кнезовима које им он одреди. Када је све ово обавио Вахаршак је сишао у области које су
касније населили дошљаци Vehendur Bulgara Venda и по њему назване Ванандомъ. Насеља тих
дошљака, каже Хоренски, до данас се (значи до његовог времена) називају именима браће и
потомака његових (Venda).

Други занимљиви догађај десио се за време владе Аршака, сина Вахаршаковог, када је у
кавкаским планинским венцима, у земљи Булгара (въ землъ Булгаровъ) дошло до великих побуна.
Оданде су се, каже писац, многи одвојили, дошли у нашу земљу и населили се у плодоносним и
житородним низинама Koxá.

19

Поводом ових несумњиво интересантних описа, једно због помена Кавказа, а друго због
назива племена која су наводно сишла у подножје (јужно) кавкаских гора и населила северне
делове Јерменије, Н. Емин, преводилац Мозесове књиге са јерменског на руски, даје у напоменама
нека занимљива објашњења. Он скреће пажњу да се у вези са горњом вешћу многи европски
научници, међу њима и Нојман (Geschichte der Armen. Litter. 1836,589-596), на основу помена
Булкара и њиховог вође Вунда закључивали о историјском постојању Словена Бугара још у II веку
пре н.е. Емин на то указује да су Булікари, који се јављју у северној Јерменији за време владе
Вахаршака (између 127 и 114 год. пре н.е.), вероватно у току неких немира, напустили своју
отаџбину и населили се северно од Аракса. Они су, каже, првобитно живели далеко иза кавкаских
планина, у приволшким крајевима, око Коме, у западним пределима уралске Угурије. Сматра се,
додаје Емин, да су припадали финском племену, или, како каже Шафарик, "покољење Урало-
чудском, чије су (Бугара) име много касније усвојили себи Словени у Мизији, баш као Гали име
Франака". На ово Емин додаје да је Венелин истицао дијаметрално супротно мишљење од
Шафариковог тврдећи да су приволшки Бугари били словенског порекла. Не желећи да се дубље
упушта у проблем порекла ових Бугара (Булкара), Емнн каже да оставља стручњацима да реше
ово питање, а он са своје стране скреће пажњу на лична имена и називе које јерменски историчар
(Хоренски) помиње међу тим дошљацима, а. то су Вохендурь, Булкарь, Вундь или Вендь
(Венеть?) и најзад Ванандь - земља коју су населили ти досељеници Булкари. Емин још напомиње
да би пажљиво истраживање тих имена може бити колико-толико осветлило словенски свет, али
додаје да је одмах обавезан да каже да се у тим именима не осећа дух јерменског језика (что въ
стих именахъ не слышно духа Армянского")25

Кад смо већ код горњих назива које помиње Хоренски биће можда корисно да се сетимо
шта је Николајевић још 1861. године писао поводом речи Срб, Венд и слово. Он за њих каже: "Три
су старе речи у словенском језику, које осим свога етимологичког значења имају још једно од
далеко веће важности. Оне су први исторички споменици народа данас званих Словена; јер све три
биле су им, заједно или једна за другом, најстарија обштенародна имена".

25 История Армении Моисея Хоренского, перевелъ с арменсхого и объясниль.... Н Еминъ, Москва 1858.
(даље: Хоренски)

Можда неће бити сувишно да овде ухажемо на још једну Еминову интервенцију. Наиме, поводом
помена Мешака, сродника Арама Хаикида, кога је, по Мозесу Хоренском, јерменски цар поставио за
управитеља Кападокије 1769. године пре н.е., Емин хаже да му нерадо пада на ум мишљење Славенофила,
међу њима и Мицкијевича, који настоје да докажу "да су Словени поред својих познатих обитавалишта у
Европи, заузимали сву Малу Азију и Месопотамију, па су, према томе, били aborigini у Лидији, Карији,
Пафлагонији,Фригији, Кападокији, Сирији, Асирији и другим земљама. На основу такве хипотезе знаменити
словенски песник Мицкијевич, понет својом жестоком уобразиљом, види Словене, особито Србе код Сура и
Асура (въ сурахъ и ассурахъ). Осим тога, у својим историјским истраживањима, он олако приписује
словенско порекло по многим личним именима, па макар имали и најмању сличност са словенским именима.
Да не говоримо о Навуходоносору, о Дачанима (о Даках) и о многим другим именима, која су прихватана и
објашњавана као чисто словенска. Он претвара у Словена чак и Мешака...". Ову своју јетку критику упућену
Мицкијевичу и другим словенофилским занесењацима Емин завршава иронично: "Позната је ствар кад се
тако с поетском побудом поступа са историјским чињеницама, да се Словени лако налазе не само у Асирији,
Вавилонији и Јерменији, већ и у Америци, и, ако је по жељи, и у Аустралији".

Ако су Словенофили заиста у много чему претерали, ни Емин није много уздржљивији у другој
крајности.Кад смо већ код података које наводи Хоренски, да укажемо и на следеће. Наиме, Хоренски прича
да је у време кад су Алани са севера (од Кавказа) прешли реку Куру и упали у Јерменију, јерменски цар
Арташас склопио са њима мир, али да је у то време дошло опет до неких побуна. Цар, који је тада боравио у
Арташату, пошаље свога сина с великом војском и наредбом да угуши побуну и истреби многе из "покољења
Мурацана", а потом је наредио да се спали дворац Аргама и униште «најзнатнији из рода Мурацана»
(Хоренски, 121). Овде помињемо Мурацане јер нам се чини да се могу довести у везу са Милојевићевим
Морцима, Морисенима или са Будимировим Маријанима. Чини се да ће Будимир бити у праву кад хаже да су
Мариани "име оног друштвеног слоја који је држао власт и који представљају војничку аристократију
индоевропских освајача". Дакле, Мариани не морају бити становници Приморја како неки мисле. Можда би
било добро да се Маријанима посвети више пажње. Можда пре свега у вези са улогом коју Србима приписују
Дворник, Сулимирски, Л. Ленард и други кад о њима говоре као о владајућем слоју у маси покореног
(словенског?) становништва.

20

Проучавајући корене горњих облика и њихов развој, Николајевић на једном месту каже:
"Што се тиче трећега Венди (онај монограм представљаће четири главне варијанте овога имена:
Енди, Енти, Венди, Венти; а влашка форма све старије и позније изговоре словенских јусова).
Шафарик је сматрао и ову реч као страну словенском језику, а име само од туђина давано
Словенима. Но гласовити слависта овде је заиста неправедно одузео Словенима једну од
најдревнијих, најсветијих и безпорних њихових својина".

Подробно приказујући на који начин су, по његовом мишљењу, настајали поједини облици,
Николајевић даје овакво објашњење: "Indi, Antes, Entes, Vandi, Vendi, Venedi, Vindi, Vinidi, Venthi,
Veneti опет су, дакле, исто што и умници «humani, homines» словесници Словени. Древни Срби
сигурно су оба имена, као синониме, наизменце себи додавали на исти начин, као и синониме
својих географичких". Колико је Николајевић овде и на другом месту у праву још је проблем како
лингвистички тако и историјски, али да је веома добро упознат са изворима и литературом у то не
сумњамо. За проблем о којем је у овој књизи реч сигурно да вреди изнети још нека
Николајевићева запажања.

Тако на једном месту Николајевић иронично примећује да "Има археолога, који су име и
ред Syrbah погађали још у древним Syrima Аssyrima, Misyrima, првим од индскога племена о
владатељима семитске Азије и Африке, при чему наводи Мицкијевичев рад Coura de littеrature
slave du College de France, 87-138, Рaris 1845, a онда продужава овако: "У Европи су Плинијe и
Птоломеј, у I и II веку наше ере, већ известније налазили Србе, па Сарпи и Сарепти као последње
задстраже Славена над Кавказом, а Римљани у Sarbacum, Serbinum, Serbitium, још трагове
њихових предстража пред Алпима".

Такве задстраже и предстраже, продужава Николајевић, "одкривало им је врло вероватно
њихово име Ента у Малој Азији и Вента (Veneti) у Италији и Галији, а Енда (Indi), Ента (Antes) и
Венда (Vendi, Venedi, Vindi, Vinidi) исторички још јасније од Дона и Волге па до Сале и Лабе на
северу Европе.

Словени истина је тек у историчној ери обште постало; но и ово је (Словени) још Птоломеј
споменуо, а оно сигурно није тек у његово време (161-182) први пут постало".

Словени у I и II веку н.е.
а. Два подручја најстарије словенске хидрономије
б. Граница Римског царства (Lech Ledejewicz, Slowinszczyzna Zachodnia)

21

На основу горњих помена имена Николајевић износи како мисли да су колоне Словена
ступале у Европу и даље напредовале. Он ту помиње две дуге и широке колоне: "Једна је ишла
јужном зоном кроз Малу Азију у трачки полуостров и лево подунавље... а друга зоном северном
преко Кавказа и простора доцније Сарматије и Свевије..." (подвукао Р.Н.).
Налазећи да су у овим кретањима постојали предњаци, задњаци и.. средњаци, и констатујући да је
кретање Словена и њихове "удесе" за око 2500 година (од V века н.е. па уназад) најдубље
истражио Шафарик, Николајевић те резултате истраживања своди на ово: "да њих (Словена) од
неколико стотина година пре тројанског рата, па до конца V века н.е., једни за другима наизгред
поплављаше, искорењаваше, разгоњаше или подјармљене држаше - из Азије њихови први
задњаци: Пелазги, Кимери, Скити, Сармати, Хуни - са запада, југа и севера Европе сви троји први
им предњаци: Гали, Римљани, Германи. Као у новом рату унакрсне ватре, све ове поплавице
највише се над њима сукобе у њиховој подунавској и полапској зони, и одатле њих најпре, а после
свака једна другу наизгред потисну, истребе или на слабе остатке сведу, па напоследку и саме се
разиђу. Потиснути староседеоци Словени листом избегну к својим суплеменицима у зону
карпатску, и одатле прежаху на сваку прилику, кад која од старих им постојбина пуста иза туђина
остајаше, или од нејачих њихових остатака бијаше брањена, да се у њу поврате jure post-limini".
Николајевић сматра да су се Слопени почели враћати на стара огњишта још у првим вековима
наше ере, а ( завршили повратак у другој половини VII века.

Да би сад показао где, докле и каквим су се именима Словени звали у време Прокопија,
Јорнанда (Јордана) и Вибијуса Секвестра, Николајевић дословно каже:

Прокоп: "Име Словенима и Ентима (Антима) једно је било некада: Срби звали су се у старо
време обоји".

Јорнанд: "Венди (Vinidae) и ако сад по различитим племенима и местiма имена мењају,
поглавито ипак Словени (Sclavini) и Енти (Antes) зову се... Из једног стабла происходећи, они сад
сва три имена носе: Venti (Veneti, Venthi), Енти (Antes, Entes), Словени (Sclavi)".

Вибијус Секвестер: "Свеве од Срба (Servitii, Cervitii) дели Лаба, и излива се у Оцеан".
Занимљиво је и шта Николајевић поводом помена Пелазга истиче у напомени позивајући се
на Херодота (VII, 20): "Са Ксерксовом експедицијом не може се сравнити ни Даријева против
Скита, ни Скитска против Кимера, ни Атрида против Троје, ни сама Mysah и Teukrah (дарданских
Пелазга), који пре тројанског рата, прешавши Босфор нагрнуше у Европу, покорише све Траике
(Trakes, Treikea) и силазећи к Јонском мору, допреше до Пенеја, који тече к југу" (Херодот, VII,
20); а к северу до Дунава и к западу до Дрине, докле основаше једну европејску Мизију и
Дарданију могао је још додати отац историје - примећује Николајевић.
Колико је Николајевић био у праву наука је нешто већ оценила, а нешто ће ваљда тек
оценити. Ми смо овде нека његова размишљања и закључке изнели највише поводом помена
Вунда, Венда и земље Вананд Мозеса Хоренског, као и због прастарог струјања утицаја из Мале
Азије у Европу и насељавања малоазијских и блискоисточних народа на Балканском полуострву.
Кад смо већ код помена несумњиво занимљивих назива Вунд, Венд (Венет?), као и
Николајевићевих Ванда, Венда, Венета, и др., биће сигурно корисно да се подсетимо шта о
Вендима казује знаменити савремени пољски нзучникГерард Лабуда. Beћ на почетку свога
излагања он каже да се етноним "Венеди" појављује у изворима још од Хомерских времена па све
до краја антике, дакле у размаку од скоро 1500 година. У изворима с краја антике и почетком
средњег века назив Венеди недвосмислено одређује Словене.

26 Константин Николајевић, Критичка покушења у периоду од првих пет векова србске историје, Србски
летопис за годину 1861, част друга, година XXXV, кн.ига 104, у Будиму 1862, 29-36. Можда код ових
Николајевићевих запажања о зонама кретања и напредовања Словена према Балканском полуострву треба
подсетити и на већ више пута помињане називе које као податке старих писаца наводе Антон и други: Bila
Zora, Sagora, Tristol, Ochra, Lissa, уз које можемо додати и место Срб, још увек нео6јашњено: "које је старије
од досељења садашњег српског живља у том крају". Ваља знати, између осталог, да се једна Zagora на старим
картама налази на црноморској обали Пафлагоније. То што Николајевић, а и неки други, сматра да је овде реч
о кретањима и насељавању Словена не мора да је тако. Горњи називи нису само славофонн већ и србофони.

22

Лабуда за овим каже да у принципу постоје три могућности тумачења назива Венеди:

1. "Сви етноними типа Венед - означавају Словене"
2. "Неки етноними типа Венед - односе се на Словене; неки, пак, само на неке друге
индоевропске народе"
3. "Сви антички етноними Венед - означавају индоевропски народ, али несловенски, а
назив Венеди прешао је на Словене тек пошто су освајачи овладали њиховим
првобитним венедским боравиштима".

Прелазећи после ове поделе на одељак "Сведочанства", Лабуда је у једанаест тачака изнео ко
је, када и како споменуо Венеде. Овом приликом ћемо се задржати само на неким његовим
запажањима.

1. Најстарију напомену о Венедима оставио је Хомер у Илијади:
Enetoi у Пафлагонији (Мала Азија), а следећу Корнелије Непос, а затим и Ливије.
2. Половином првог тисућлећа пре наше ере Венеде помиње на Јадрану, у реону
Венеције, Херодот (Enetoi kai en to Adrie), после њега Страбо (Enetoi), а онда веома
често римски писци од времена Катона у облику Венети.
3. У исто време нека група Венеда налазила се на територији Македоније.
4. У првом веку наше ере, скоро истовремено, у реону Висле, Венеде помињуПлиније и
Тацит. Овде такође припадају једно столеће старији, али исто тако засновани на старим
предањима, Птоломејеви записи, који је међу бројним сарматским племенима помињао
о Венедима, који су живели у Вендском заливу..., помиње се и запажање Корнелија
Непоса о вендским морепловцима које је бура натерала на Северно море.
7. Не баш потпуно тачно може се одредити и напомена о насељу Енета у коментару на
Еурипидов текст, "Хиполит", који је дефинисао као 'место у Епиру', што се може
односити како на територију данашње Албаније (пре), тако и на Епир у Малој Азији.
10. На време из првог века наше ере односе се и два записа из тзв. Tabula Peutengeriana,
segment VIII, 41: 'Venadi Sarmatae, на обали мора које додирује Европу са севера, као и
segment VIII, 4: Venadi, лево од планине .. Alpes Bastarnice, између Доњег Дунава и реке
Agalincus.'"

У другом одељку под насловом "Назив" Лабуда подвлачи да су облици vend-, vind-
секундарни и да у разрешавању разних варијаната имена Venedi треба поћи од најстаријих облика:
-enet, грчки ouenet (при чему је ou-v), Venet-i и томе слично, које има много еквивалената у
латинско-келтској лексици, као келтски veni 'род', староирски fin, fine, породица, сродство';
"основа ven- са суфиксом -eto значи дакле толико, као онај који воли род, који припада роду,
сродник, и скоро дословно у том значењу може одговарати називу Венети".

Вероватна праотаџбнна Венета. Према Т. Sulimirski, Veneden und deren Verhältnis zu den Slawen

23

Под насловом "Првобитно пребивалиште" Лабуда каже да "... треба Венетима одредити
пребивалиште између Балта на истоку, и Германа и Келта на западу. У тој ситуацији на југу
Венети су били у суседству са Илирима и са племенима која су касније улазила у оквире латинске
заједнице, што у потпуности објашњава специфичне језичке везе, које су приметили лингвисти,
између Балта и Латина".

У одељку "Миграције" Лабуда истиче да расељавање Венеда пада у средњу и завршну фазу
Лужичке културе..., на југ и југозапад отишао је прво јужни огранак Венеда од којих се најмоћнија
група населила на Јадрану, шаљући одатле збирне групе на Балкан и Малу Азију.

У одељку "Славизација" Лабуда каже "да су сви словенски истраживачи прихватили да се већ
под именом Венеди, које су помињали Плиније, Тацит и Птоломеј појављују Словени", али ипак
сматра да је то само хипотеза коју треба прихватити са потребном резервом.27

27 Gerard Labuda, Учешће Венеда у етногенези Словена (Etnogeneza i Topogeneza Slowian, Materialy z Konferencji
naukowej w Poznaniu w dniach 8-9.ХП.1978, PWN, Warszawa-Poznan, 1980 (превео Владан Продановић)

Чудно је овде зашто Лабуда, кад је већ поменуо Појтингерову таблу и назив Venadi
Sarmate, није навео и малоазијске Suani Sarmate и Sasone Sarmate, поготову кад већ помиње
Хомерове Enetoi у Пафлагонији. А можда је требало поменути и Portae Sarmaticae на југоисточној
падини Кавказа, па и називе Хоренског Вунд, Венд и земљу Вананд. Рекли бисмо да би све то
ишло у прилог његовом мишљењу по којем је још увех хипотеза да под Венедима Плинија,
Тацита и Птоломеја треба подразумевати Словене. Проблем Словена, као и Срба, много је
сложенији него што се понекад мисли.

Критичка историографија, чији је нови дух у истраживању прошлости прихватао, као што
смо видели, још Емин, а касније, донекле, и Николајевић, немилосрдно је разобличавала слабости
романтичарске школе чији је дух провејавао и у делима Славенофила, у којима је са патриотским
заносом истицана прошлост, величина и значај словенског света. Но, чини нам се да је у првим
деценијама и критичка школа унеколико зашла у крајност. Мада је поставила добре принципе и
указала на целисходније методе у истраживању историјске истине и она се у многим
појединостима нашла пред готово непремостивим препрекама кад су у питању порекла појединих
народа, значења њихових имена и њихова кретања од још увек неизвесне прапостојбине до
садашњих станишта. Због тога се, у каснијем времену, сталоженије поступало са неким делима
раније историографије, уз констатацију да је потребно пажљивије размотрити може ли се и у
делима "романтичара" наћи које зрно истине (између осталих види и пример Кетжинског у
пољској историографији).

Кад смо се малопре задржали на Еминовој и Николајевићевој поразној, али по свој прилици
оправданој, критици Мицкијевичевог романтичарског заноса поводом тумачења порекла Словена
и Срба, чини нам се да би утолико пре требало да се задржимо на још једном писцу који у свом
делу такође помиње Мшака и Јерменију, али и Сармате и Словене, па и Србе, а припада безмало
истом времену. Времену Мицкијевича. Реч је о Готлобу Антону, којије познавао дело Мојсеја
Хоренског. За историографију нашег питања нека Готлобова запажања могу да буду занимљива.
Задржаћемо се мало више на неким његовим схватањима и тумачењима не да бисмо истакли наше
слагање са његовим закључцима, већ просто зато што су неке појединости у његовом излагању у
доста тесној вези са темом о којој се расправља у овој књизи, започетој освртом на наведену
белешку у нашим родословима и летописима. Да не заборавимо да је Готлоб Антон неке ствари
запажао и тумачио као писац још у ХVIII веку.

Већ на почетку своје занимљиве књижице Антон указује на велику неизвесност око
утврђивања порекла и првобитних станишта Словена, додајући одмах да је Форстер старији
сматрао да су Словени пореклом из Јужне Азије, јер, каже, њихов језик садржи веома много
азијских речи, посебно за неке животиње. Сам Антон на једном месту указује на могућност да
један део европских становника води порекло из Јерменије, при чему подвлачи да се траг грчког,
латинског, германског и особито траг словенског јеика може наћи у јерменском језику.

24

Он чак мисли да је очигледно да горња четири језика и њихов још увек живи, германски
огранак потичу од неке заједничке основе. Антон подсећа да је ова сличност била примећена још у
XVII веку али, каже, није објашњена.

Антон претпоставља да је пресељавање из Јерменије ишло овако:

1."Један део народа прешао је Кавказ, избио на реку Rha (Волга) и Tanais (Дон) и ту је био
обухваћен Савроматима или Сарматима. Кад бих сад овде хтео да нађем неку сличност са именом
Јермена начинио бих", каже Антон, "глупост, коју је начинио Диодор, који је у Савроматима
нашао Миђане и тако их сматрао миђанских насељеницима. Име Сармати", продужава Антон,
"можда је словенско, али шта значи, то не знам. Но mat, wat, wak су словенски завршеци, као
Sarmat, Dalmat, Morawat, Slowak, Chrowat".

2. Други део је отишао у Кападокију што изричито тврди Мозес из Хорене. Краљ Арам,
каже он, у време Нина победио је Асирце и освојио Кападокију. Ту је оставио једног рођака по
имену Mschak ca десет хиљада људи и наредио становницима да науче јерменски језик. Овај рођак
је саградио град који је по њему назван Mschak".

Антон даље казује да су очеви Јермена били можда Персијанци, док су, доцније, Грци
(Hellenen) и Германи Трачани, а Словени су скривени међу Сарматима. Антону се чини да на овај
начин може да докаже сродност европских народа и да разреши загонетку сличности персијског
језика са јерманским. Уосталом, Антон мисли да је јерменски језик сроднији са словенским него
са неким другим европским језицима, јер се у словенском, више него у другим језицима могу
запазити јерменске речи. Овде сад Антон даје преглед једног броја речи на јерменском, немачком
и словенском. Између осталих он наводи и ове речи:

Јерменски Немачки Словенски (Миклошић
(Lericon...))

Tun ................ Haus .....................Dom ................. домђ
Unku ............. Ohr ...................... Ucho ..................оухо
hur28 ............ ..Feuer .................... horju (gorim) ....gorim
Kos ................ Ziege .................... Koza .................коза
Kosch ............ Bok ...................... Kosel (jarac) ......козьлъ
Jeghn ............ Hirsch ................... Jelen ..................јелень
Akn29............. Auge ..................... Oko ................. .око
Sakr............... Beil ....................... Sekera............... сикера
Mis ............... Fleisch .................. Mieso ................мясо
Gluch ............ Haupt .................... Glawa ................глава
Sert ............... Herz ...................... Sertsche ........... cpъдьце
Tschueri ........ Vier ..................... Tscheture.............четырие
Tal.................. Geben ................... Dat.....................дати
Mjegu ........... Honig..................... Mjed ..................мъдь

28 Уз реч хур Н. Емин каже да на зендском хуро значи огањ
29 Н. Емин каже да је јерменска реч за око akêi

Упуштајући се у даље поређење неких јерменских речи са словенским, Антон подсећа да се
оснивач града Мазаке у Кападокији зове Mschak, што значи ратар при чему додаје да у словенском
musch значи човек а на pyском muschik значи сељак, ратар.

Настављајући своја разматрања у овом смислу Антон каже да бисмо Словене морали
тражити међу Сарматима. То су, каже, многи прихватили, али су неки историчари отишли и
сувише далеко, па су све Сармате сматрали Словенима, на шта Антон примећује да не постоји
народ који се звао Сармати, исто тако не постоји народ који се звао Скити, Келти, Французи или

25

Американци. Међу народима који су становали у Азији и у Европи, на Дону и Волги на Црном и
на Азовском мору, налазили су се од најстаријих времена и Словени, при чему додаје да се често
Скити замењују за Сармате и обрнуто. Овде Антон износи једну мисао врло занимљиву, а можда и
значајну, с обзиром на све оно што ће о том питању казивати истраживачи стопедесет година
касније. Наиме, Антон дословце каже да међу Скитима на Волги налази Србе (die Serben) за које
држи да су Словени. Међу осталим народима које су Грци назвали општим именом Савромати
налазим, каже Антон, Јазиге. Оба. народа, Јазиге и Србе сматрам родитељима Словена. Може
бити, додаје Антон, да сарматским племенима треба прибројати, између осталих, Будине,
Роксолане и Удене (Udenen). Антон мисли да би можда и Амазоне требало убројати у Сармате,
при чему се позива на Херодота и Помпонија Мелу.

Кад је прешао на поглавље "О Србима. и Јазигима", Антон је одмах поновио да мисли да.
су Срби и Јазиги прародитељи Словена, али додаје да му изгледа врло вероватно да им је
првобитно име било Срби, а да су се тек после поделили на два племена - на Србе и Јазиге. Овде
Антон у напомени каже да је био пријатно изненађен кад је накнадно прочитао у напису
Добровског о именима Čeh, Prag и Wien и видео да је Добровски (1782) исто мислио о Србима.
Антон даље казује како је доста чудно да се прво име, Срби, иначе врло старо, код неких племена
јасно очувало, при чему скреће пажњу на Плинија који их је споменуо на Волги међу Скитима, а
онда и Птоломеј, после чега су, каже, ишчезли из историје.

Што се тиче Јазига, Антон истиче да се они увек јављају уз име Сармати. Тако их Страбо
назива Jaziges Sarmate, a и Птоломеј их налази међу становницима Сарматије. Сармати су, каже,
рано дошли у везу са Римљанима. Становали су најпре на пространом подручју које је обухватало
велики део Русије, Подолије и Молдавије, а. онда је, изгледа, један њихов део потукао Даке и
проширио се све до римског логора код Карнунтума (данас Hainburg). Ту су, каже, сада живели
између карпатских планина, Дунава и Тисе и још су их Плиније и Тацит називали оностраном
браћом Јазига Сармата. Затим су, временом, да би се разликовали од осталих Сармата, названи
Јазиги Метанасте (Jazyges Meta-nastae), то јест дошљаци. Њих је у II веку покорио Марко
Аурелије.

У даљим разматрањима проблема порекла Срба и њихових кретања Антон примећује да су
се Срби још увек налазили на Волги кад су се, каже, њихова браћа Јазиги, већ налазила с оне
стране Карпатских планина, али додаје да по свој прилици у Плинијево време више нису били
тамо, а и Птоломејево сведочанство се свакако не односи на његово време већ на претходни век.
Антон верује да су Срби услед ширења хунске моћи били приморани да пре или у време
Христовог рођења напусте своја стара станишта и оду у Европу. Иначе, у даљим анализама. Антон
настоји да докаже да садашњи Словени воде порекло од два народа једног истог стабла, од Јазига
и од Срба.

Позивајући се на резултате других истраживача који су проучавали проблем Срба и
Словена уопште, Антон на једном месту истиче да су Срби један од најславнијих народа. Још
увек, каже, имамо једну краљевину Србију, још увек се Венди у Горњој и Доњој Лужици називају
Србима; Мајсен и Лужица су у средњем веку имали назив Serbia.

Спомињући даље најпре Прокопијеве Анте и Словене, који су, каже, некада имали назив
Спори, затим Јорданесове Венеде, које он дели на Словене и Анте, као и мишљење Поповића и
Тређаковског о словенском и вендском језику, Антон мало даље примећује да су Срби, кад су
продрли дубље у Европу, добили називе Анти, Хенеди, Венеди, Венди, а име Јазиги је временом
напуштено, док није прешло у име Словени, које су Грци називали Слави.

Да би допринео што бољем разјашњењу проблема Словена, Антон наводи и овај пример из
Страбона, који је, каже, навео да међу Сарматима и Скитима живи једна животиња која се зове
Колос. Она је, прича Страбон, средње величине, између јелена и овна, бела је и брза као јелен.
Антон мисли да се то име још увек задржало међу Словенима у називу лоса, па мисли да и овај
пример може да укаже да су се међу разним сарматским племенима. налазилии потоњи Словени.
Што се горња реч, каже Антон, приписује Скитима није чудо ако се сетимо Херодотовог
обавештења по којем Сармати говоре исквареним скитским језиком.

26

При крају овог поглавља о Србима и Језигима Антон обавештава да је завршивши овај свој
рад сазнао да је и славни Гатерер сматрао да су Јазиги праоци Словена, при чему наводи ове
Гатерерове речи: "Не остаје нам ниједан други народ од којег би Словени могли водити порекло
осим такозваних Сармата.Метанаста, чије је право име Јазиги, које је језички чисто словенско, јер
Jazyk у посебном значењу означава народ :ови Јазиги на Тиси и Дунаву били су само једна
отргнута грана великог народа, они су били Метанасте; остали Јазиги су живели дуж европске
обале Меотиса".

Овом проблему Антон посвећује пажњу и у поглављу О имену Словени и одмах каже:
"Старо име Јазиги прешло је, дакле, у назив Словени, а оба назива указују на људе који су
говорили истим језиком, који су се међусобом разумели. У току времена суседи су све народе који
су овим језиком говорили назвали Словени; једино су још Византинци извесно време разликовали
међу њима Словене и Анте. Но, ускоро се опет појавило име Срби".

Иначе, Антон сматра да се име Словени (Slawen) појавило најпре код Прокопија 491. године и
после их наводи час као Sklawanen, час као Sklawinen, а код Кедрена као Sthalawinen и Sthlawen.
Антон овде скреће пажњу и на Мозеса из Хорене, за кога каже да је у V веку назвао један народ
Skalawazen, чијих је 25 племена насељавало велики део Траkије. Ако би то били Словени, Антон
каже да би то била најстарија вест у којој се они јављају под новим именом, али он у то сумња.
Антон даље поново спомиње Прокопијев податак по којем су се Словени и Анти раније звали
Спори, јер су били раштркани и становали су у колибама, при чему Антон додаје да сам
Прокопије не каже да су Словени и Анти сами себе тако звали, већ да су их тако називали други
народи. Антон указује још и на то да се Грцима дешавало да су, пре него што су успели да
разликују и да сазнају права имена, називали Словене Спорима, односно растуреним, разбацаним,
покретним.

Но, без обзира на разна мишљења, Антон је био уверен да је име Спори могло бити
словенско. Он чак сматра да су Словени и Анти могли у своје време имати заједничко име
(Спори), које није морало потећи од Грка. Овде се Антон опет позива на Добровског за кога каже
да је срећно објаснио питање имена Спори, баш онако, каже, како се и њему чини да је било, при
чему додаје да је Добровски био уверен да је глас Срб (Serb, Sorb) био Грцима тежак за изговор, па
је зато
прешао у неко друго име, слично, чије је читање одговарало њиховом језиху. Добровски зато
сматра да је Прокопије могао рећи да је прво постало име Срби (Serben), да је затим дошло до
поделе, па је једно племе добило назив Словени (Slawen, Slowen), Јазиги, а друго Анти, Хенеди,
Венди, Срби, на шта Антон примећује да се све то слаже и са његовом тврдњом при чему додаје да
су византијски историчари Анте сматрали браћом Словена. Антон и у поглављу под називом
Словенска племена подвлачи да су Јазиги или Словени и Срби означавали опште име целог
стабла.29

На свим овим, досадашњим мишљењима, задржали смо се да бисмо колико-толико
установили постоји ли у научним разматрањима нека основа, макар и нејасна, на коју бисмо се
могли ослонити у нашем веровању да Дагон и Сер заиста заслужују пажњу. Да помени њихових
имена, у нашим средњовековним изворима, означавају траг који нас упућује да део Протосрба
тражимо правцем који преко Мале Азије и Јерменије води у масив Кавказа и у Иран, а можда и
још источније.

Да се подсетимо: и Плиније и Птоломеј налазе Србе у масиву Кавказа. Жупанић, а и неки
други, налазе да је корен те речи Sеr-.

У Кавказу су и Legae које помиње наш извор у истој белешци у којој наводи Сера као
родоначелника Срба. Видећемо мало касније да и византијски писац Псеудо-Цезарије бележи да
се неки Сери налазе у низу других народа на истоку. Он их наводи између Персијанаца и Гела
(кавкаски народ). Мозес из Хорене помиње најезду кавкаских племена која су продрла у северну
Јерменију и ту се населила. Хоренски говори и о Аланима, Вундима, Вендима (Венетима?) и
земљи Вананд.

Чертков, а преко њега и наш Милојевић, спомиње Serbca, храм бога Дакског, а говори и о
Морцима и Венанијима, Венашима, чије нас име подсећа на Венеде.

27

На Појтингеровој табли (IV век) уз северну обалу Мале Азије (Пафлагонија?) налазимо
називе Suani Sarmate и Sasone Sarmate.

М. Будимир је уверен да лингвистичка истраживања указују да трагове Протословена треба
тражити и на тлу Анадолије. Ово усмеравање према Малој Азији и Јерменији важно нам је због
нашег каснијег трагања за Србима у Подунављу, ближе Дакији, дакле у источном делу данашње
Србије где обично не тражимо Србе убрзо после досељавања Словена на Балканско полуострво.

29 Karl Gotllob Anton, Erste Linien eines Vrsuches Ober die Alten Slawen Ursprung, Sitten, Gebräuche,
Mainungen und Kenntnisse, Leipzig 1783,1-31. Кад је Аделунг настојао да протумачи значење речи Словени
рекао је да та реч мора да има неко шире, опште, значење и да означава људе или народ и мисли да то
значење имају и имена као што су Deuten, Deutsche, Hunnen, Gothen, Withen, Jazygen, Almag, Boja, Chasovo,
Ninez и стотине других, дакле, да су то једноставно људи, народ: Männer, Menschen, Volk, Leute (J. Chr.
Adelung, Direktorium, D. I. Chronologisches Verzeichnis der Quellen der Südsächsischen Geschichte, Meissen,
1802, XXVI-XXVII)

Кад већ помињемо Сармате и Алане, уз које више научника везују Словене и Србе, биће
свакако од користи да се упознамо и са мишљењем до којег је у наше време дошао Тадеуш
Сулимирски истражујући порекло и историју Сармата, уз које помиње и Алане, Србе и Хрвате.
Говорећи о појави Срба у Европи, Сулимирски сматра да су "источно-алански Срби" у хунсхој
војсци сачињавали гарнизон који је имао задатак да у покореним областима одржава власт Хуна.
Кад је Атила 453. године умро, Срби су источно од реке Сале постали независни и задржавали су
власт над месним словенским становништвом, али су се ти, алански Срби, временом стопили са
словенским живљем. Траг тих Срба очувао се међу Лужичким Србима које Немци називају
Вендима. Познати су и као "Западни" Срби, што значи "Бели" Срби, исто као што су, источније од
њих, међу словенским становништвом названи "Западни" Хрвати, односно "Бели" Хрвати.
Сулимирски сматра да се вероватно сличан процес одвијао и у југословенској Србији и Хрватској,
где су се нашли други огранци аланских Срба и Хрвата, или је реч, што је могуће, о групама
Словена под влашћу већ пословењених Алана придошлих са севера.

Првобитна станишта Словена према L. Niderlu
(F. Dvornik, The Slavs, Their Early History and Civilization)

28

Верујући у источно, иранско, порекло "Белих" Хрвата и "Белих" Срба, Сулимирски скреће
пажњу на многе њихове карактеристичне одлике, које су приметили и забележили неки арапски
путници половином Х века. Тако, каже, Ал-Масуди указује на обичај сахрањивања Срба, хоји
изједначује са индијским и кавхаским (хазарским). Сулимирски сматра да је значајан аргуменат
који указује на источно порекло југословенских Срба и тај што су се они још и у IX веку позивали
на ближе недефинисану "источну" Србију као на своју првобитну отаџбину. Сулимирски овде
додаје да није од значаја то што они ту отаџбину не зову сарматско-аланском већ словенском, јер
су, каже, дотле Срби, односно њихов виши слој, већ три века били потпуно словенизирани.
Задржавајући се и даље на неким доказима о источноаланском пореклу Хрвата и Срба,
Сулимирски каже да су, према арапским извештајима, "Бели" Хрвати и организовани били слично
Аланима и Хунима. Поред владара, краqа, имали су и вицекраља, а жупан, каже, није словенски
термин. Није словенски, односно прасловенски, ни обичај храњења кобиљим млеком, већ је то
уобичајено међу степским народима. Осим тога, Сулимирски скреће пажњу наТадеуша Левицког
који је писао да "A-ld-a-jr", име краља Вислана (које он идентификује са Белим Хрватима),
забележено код Ал-Масудија, има одговарајући облик у осетско-аланском језиху, дакле
сарматском. Реч "Aeldar", чији је архаични облик био "Aldair", означава "начелника", "кнеза".

Према томе назив забележен код Ал-Масудија није било лично име владара висланских
Хрвата, већ његова сарматско-аланска титула. Сулимирски сматра да на источноаланско порекло
Хрвата и Срба упућују и деформисане лобање нађене у Европи на подручју на којем су боравили
Алани у III и IV веку, док се тај обичај у средњој и западној Европи губи после смрти Атилине
453. године. Према тумачењу Јоакима Вернера обичај деформисања лобање у средњој и западној
Европи, примењиван код Хуна искључиво међу члановима владајућег слоја, прихваћен је и од
аристократских кругова неких германских племена, али верује да су откривене деформисане
лобање источно од Сале највероватније припадале Аланима, који су, каже, то подручје држали у
име Хуна, а после њиме самостално владали. Како је то подручје оно исто на којем се у
раноисторијско време јавља назив "Беле Србије", сматра. се да се и налази деформисаних лобања
на том терену могу довести у везу са сарматским Аланима, чије је племенско име прихватио и
очувао покорени словенски народ.

Као што смо видели, Сулимирски и за балканске Србе и Хрвате верује да су огранци
аланских Срба и Хрвата или да је реч о групама Словена под влашћу већ пословењених Алана, за
које мисли да су дошли са севера, али у то није сигуран. Но, кад већ нисмо сигурни у правце
којима су Алани придолазили у Европу, не можемо без доказа одбацити ни могућност да су неки
Алани као припадници сарматске групације племена, пошли из кавкаских области најпре на југ, па
онда преко Јерменије и Мале Азије продрли на Балканско полуострво. Да се подсетимо: вероватно
да Мозес из Хорене не измишља догађај који се десио за време владе Вахаршака кад су дивља
племена са подножја Кавказа (свакако јужног) сишла на југ или кад су Алани, уједињени са
кавкаским брђанима допрли до велике реке Куре (Кура, антички Cyrus). У вези са овим ратовима
против Алана помињу се за време Арташеса и неки алански заробљеници који су насељени на
југоисточној страни Масиса (Masis-Apapaт?). Уз већ раније поменуте Булкаре-Вунде или Венде
(Венете?) и земље коју су населили, по имену Вананд, као и уз ове две групе Сармата најужној
обали Црног мора (у Пафлагонији), и ови описи сукоба са Аланима (припадницима сарматске
групације), који су прелазили реку Куру, рекли бисмо да су неки знаци по којима бисмо
закључили да постоји каква-таква основа за претпоставку да су се неки Алани могли упутити у
Европу преко Јерменије и МалеАзије. Ако су, пак, Срби (и Хрвати) својим пореклом везани за
сарматско-аланску групацију племена, онда и недовољно проверени Serbca, храм бога Дакског,
Дагон и наведени родоначелних Срба - Сер постају интересантнији, па тиме и оправданија наша
намера да се на Балканском полуострву задржимо нешто више у дачком Подунављу очекујући да
ћемо; тамо наићи на још неки траг тих алано-сарматских или јерменско-малоазијских Срба.

30 Thadeusz Sulimirski, Sarmaci (превод са енглеског), Warszawa, 1979,174-179

29

Што се тиче самог простора који је требало прећи да би се, рецимо, из Индије, са Ирана и
Кавказа, или из Месопотамије, Јерменије и Мале Азије стигло до Тракије и дачког Подунавља, ни
тај ни много већи и дужи простор не представља готово никакву препреку кад су у питању
кретања већих или мањих етничких скупина. Овде се не морамо задржавати на опште познатим
кретањима народа у време такозване Велике сеобе народа у IV и V веку наше ере, кад су поједине
групе из западне Азије и са источне границе Европе стизале чак до данашње Португалије (Алани)
или до Шпаније (Западни Готи), или, пак, до северне Африке (Вандали). Зна се и одакле су пошли
Хуни из Азије допревши чак до преко Рајне. Прелажен је простор хиљаде километара дуг, а да
најчешће не знамо зашто су сви ти народи напуштали своја првобитна станишта и зашто су се
задржали тамо где их историја налази као дошљаке из врло често непознатих даљина.
Историчарима је најтеже што у највећем броју случајева успевају да сазнају где се сва та кретања
завршавају, али не успевају да сазнају одакле су уистину започета и шта је прави узрок тих
полазака у неизвесност. Ту има чудних појава, заиста тешко објашњивих.

31 Magnus Björnstjerna.Det brittskariketi Ostindien, Stockholm 1839. На руски превео П. В. Голубков, Мосива
1847.

Индија с ове стране Ганга и с оне стране Ганга (Welt der Antike, Gotha 1961.)
Једна таква је несумњиво и она коју је забележио образовани гроф Бјорнстерна описујући
садржај једног мита у Индији: Необично је чудно, каже он, да у једном миту о пореклу каста у
Индији, стоји да су припадници виших каста дошли са стране, из земље која би, по свему судећи,
морала бити Скандинавија. У том миту се прича да се северни појас земље назива Tulь.
(Прокопијево Туле?) и да у њему влада бог рата Skandi, док се његова жена зове Svea (Svedga),

30

што је, каже Бјорнстерна, необично слично имену Шведске. Писац даље вели да се у епу
Магабхарата северни пол зове Guta (Gota или Gotiя) и да одатле потичу брамани. Ти су брамани,
наводи даље писац, по освајању Индије поделили земљу на округе по сто домова. Начелник тих
округа звао се у Индији Fudgarь, a у Шведској Fogdari. Овакву поделу, каже, извршили су Assi по
доласку у Шведску.31 Но, за наше питање можда ће бити занимљиво и једно место из Бјорнсове
књиге "Путовање у Бухару" (руски превод, Москва 1848). Ту се напомиње да се земља између река
Рави и Ченаба зове Rična, између Бијаса и Рави Bari, a да се једна врста риба у Инду зове palla.
Ваља затим имати у виду и податак Бјорнса по којем се земља између Кабула и Балка "до сада
назива Бахтарь Заминь, што Голубков преводи са "бахтарскаја земља". Сетимо се само да је
Кетшински још 1868. године указао да се на санскритском земља пише Семено.32

Помало зачуђује да ову легенду, која овако упадљиво повезује индијски и скандинавски
простор није поменуо и Bal Gangadhar Tilak у својој, веома занимљивој књизи Arktička
Pradomovina Veda. Заступајући теорију да Арији воде порекло из области блиских северном полу
где су, како каже, живели између два последња глацијална периода, Тилак као једну од бројних
потврда своје теорије наводи и Риг-Веде у чијим химнама постоји сећање на стотину ноћних
жртава сока Соме Индри у току његове борбе против Вритре или Виле, односно против тмине,
која је трајала највише сто година. Тако је Индра називан "господарем стотину моћи" или
"господарем стотину жртава". Помен ове поделе на стотину округа по сто домова у Индији и
Шведској као да у сваком случају, иде у прилогТилаковој теорији.

Тилак на крају своје занимљиве књиге каже: "Наш предмет био је напросто да покажемо да
у Ведама и Авести има довољно доказа да се установи постојајње арктичког завичаја
Индоевропљана у међуледеном добу..." (Tilak, 402).

Можда би требало размислити и о томе нису ли, може бити, и необјашњиве сеобе и лутања
бројних народа, у неким случајевима, последице сећања на неку прадавну постојбину о чијем је
постојању одржавана традиција кроз многовековна веровања и култне обреде.

Уз ове још увек чудне и необјашњиве појединости из далеке прошлости неких народа
можда ће бити корисно да се сетимо и познатог открића Питеаса из Масилије (Марсеја). Као што
се зна, мисли се да је чувени грчки морепловац и географ Питеас око 310. године пре н.е. открио у
северном поларном кругу земљу Thule за коју је у своје време сматрано да је најсевернија тачка на
земљи (UltimaT.). Питеас је тврдио да се та тачка налази на шест дана пловидбе северно од
Британије. У настојању да тачно утврде где се налазила Питеасова земља Туле, научници
најчешће спомињу Норвешку, Шетландска острва и Исланд.

32 Вероватно се на ову Бахтарь Заминь односи и ова напомена Н. Емина у Историји ЈерменијеМојсеја
Хоренског. Наиме, код речи Бактра Емин каже: Бактра старих Грка, престоница Бактрије, налазила се у
источном делу Персије, близу индијских планина... Још је D. Herbelot приметио да име Бактрија потиче од
персијске речи бахтер што значи исток (восток). Стари Персијанци су имали обичај да својим провинцијама
дају називе по одговарајућем међусобном положају. По томе Бактрија значи ''источна земља".- То име се
сачувало и до сада у новом имену Бактрије, наиме у Хорасону (у Хорасоне) (Chorasan), што означава "место
сунца", то јест исток... Ако сада пређемо на реч аравати, то у њој лако запажамо јерменску реч, која у свом
садашњем правилном облику треба писати аравотíи, што значи јутарњи (од аравот-сунце)... отуда утро-
восточнии (источни).Ову Еминову напомену наводимо пре свега због познатог мишљења да су називи "Бели
Срби" и "Бели Хрвати" иранског, персијског порекла.

Од године 1910. Thule je ескимска и трговачка станица на полуострву Науеs, на
северозападном Гренланду. Ту су се у другој половини ХVIII века доселили Ескими са острва
Ellesmere и Devon-а (амерички арктички архирелаг). Из Туле је Расмунсен 1910. године започео
своју чувену Туле експедицију. Данас је Thule америчка авионска база, радарска станица и
метеоролошка опсерваторија.

Као што знамо, крајем V или почетком VI века један део поражених Херула, после сукоба
са Лангобардима, упутио се из западне Паноније, преко Варна, у своју постојбину Туле. Без
обзира на то што нисмо сасвим сигурни где се почетком VI века налазила земља Туле, убеђени
смо да у трагању за узроцима сеоба разних народа вреди имати у виду и пут Херула у Туле и

31

Питеасово уверавање да се Туле налази на шест дана пловидбе од Британије према северу, што,
без обзира на чињеницу да не знамо сигурно којом су брзином пловили Питеасови бродови,
упућује, пре свега, на простор северног поларног круга, при чему ваља имати у виду и могућност
да је Питеас користио прво Голфску а затим и Гренландску струју, која га је довела до самог
залива полуострва Науеs.

У сваком случају, уз Тилаково уверавање да су Арији у Индију дошли однекуд са
арктичког простора и овај податак о Питеасовој земљи Туле може да буде интересантан. Сигурно
је да су веома привлачне претпоставке о томе да се Туле односи на Шетландска острва, Норвешку,
Исланд или можда и на Гренланд. Кад се веома мало зна о почецима и далекој прошлости
европских и других народа не треба унапред одбацивати теорије ове врсте па ма колико на први
поглед оне звучале невероватно.

Дакле, што се тиче величине простора и праваца којима се из Азије стизало у Европу и
обратно, доказано је да никакве природне препреке нису могле зауставити народе који су
напуштали своја првобитна или ранија станишта и упућивали се најчешће у непознате земље и
даљине. И кад су у питању кретања Срба сигурно је да ни они нису презали од неизвесности.
Невоља је била и остала једино у томе што не знамо поуздано где им је била прапостојбина и
којим су путевима стигли на подручја на којима их историја затиче. То само наслућујемо. Значи,
наша жеља да пратимо којим су смером неки Срби стигли на Балканско полуострво, пре свега у
Тракију и у дачко Подунавље, зависи од тога где су боравили непосредно пре тог свог поласка на
запад, јер претпостављамо да су наилазили са истока. Ту претпоставку заснивамо, за сада, само на
Плинијевим и Птоломејевим Србима у масиву Кавказа, а затим на њиховим могућим везама са
алано-сарматском групацијом чије трагове, ако је веровати Хоренском и Појтингеровој табли,
налазимо и у Јерменији и Малој Азији, уз црноморску обалу Мале Азије. Наравно да се за сада
ослањамо и на помен Дагона и Serbca, мада ће нам неко замерити што се ослањамо на још увек
непроверене вести, али поуздане аргументе није имао ни М. Будимир, па је ипак чврсто веровао у
потребу да за неким Србима, боље рећи, Протосрбима, треба трагати у Анадолији (Малој Азији).

За наше питање биће ситурно занимљиво шта о селидби народа у Европу преко Мале Азије
пише и Михаел Генер кад помиње Сигине (Sygynnen), чије нас име подсећа на Будимирове
карпатско-подунавске Сигуне (Sigunos), који је њихову металургију доводио у везу са анадолском
обрадом метала.. У својој необичној али веома занимљивој књизи Генер на једном месту каже да
су Сигини кренули "из великих степа на истоку и северу. Као пастири прешли су преко
Вавилоније, затим државе Мари на Еуфрату и Мале Азије, али су пре доласка у Европу њихова
лутања захватила и много шире просторе". На другом месту Генер помиње Сигине у вези са
Херодотовим казивањем о Трачанима, тамо где Херодот истиче да се ништа не зна ко станује у
северном делу (те) земље: "Ништа више нисам могао сазнати осим да тамо живе неки људи које
називају Сигинима и који су одевени као Међани... Њихово подручје изгледа да се пружало до
Енета (=Veneti) који су живели на Јадранском мору. Они су сматрали да су потомци Међана, али,
додаје Херодот, како је уистину било не бих знао рећи, јер у току тако дугог времена свашта се
могло десити". Задржавајући се, даље, на сродности назива Sigynnen, Zigeuner, Tsiganes, Генер
запажа да пада у очи још и то да се у другим изворима Сигини изричито називају Sindoi (=Sinti), а
што ce, каже, тиче трачког племена Bantoi (читај Vantioi) они су очигледно идентични са
норвешким циганским племеном Fante.33

Да би један од путева којима су делови Рома стигли у Европу, најпре на Балканско
полуострво, водио преко Мале Азије истиче и Рајко Ђурић у својој веома документованој,
занимљивој и корисној књизи "Сеобе Рома". Свестан тешкоћа у утврђивању порекла Рома, Ђурић
је ипак прихватио мишљење "да су Роми као етничка група индијског порекла", али да се још "не
може сасвим поуздано одговорити где су били настањени у Индији и услед чега су и када
напустили Индију". Ђурић истиче да постоје бројна питања и "недоумице које се јављају поводом
назива у старим изворима-књижевним и историјским - (Sinti, Singini, Luri, Kuri, Aškali), a који су
истоветни или слични с називима ромских племена". Одељак завршава логичном констатацијом
да: "Ако су Роми индијског порекла, онда је логично да је њихова далека прошлост део историје
Индије, а затим Ирана (Персије), па арапског, византијског и османског царства".

32

33 Michaél Genner, Spartacus, Eine Gegengeschichte des Altertums nach den Legenden der Zigeuner, Band I,
München 1979,69-70, 96

Одељак о сеоби Рома из праотаџбине, Р. Ђурић започиње овим речима: "Из Ирана и
Авганистана, до Каспијског мора на северу и Персијског залива на југу, једна група Рома (северна)
прешла је у Арменију. Ту су се, судећи према лексици, дуже задржали, а онда су, поделивши се у
више грана, кренули у различитим правцима. Једна група је преко Кавказа отишла у Русију, а
друга је наставила пут према Грчкој и земљама Балканског полуострва.

Јужна група кретала се токовима Тигра и Еуфрата. Но известан је број племена из ове групе
касније пошао према Црном мору, док су други наставили пут према Сирији. Највећи број
племена стигао је у азијску Турску. Најјужнија грана наставила је пут уз Средоземно море преко
Палестине и Египта... Група која је остала у Турској прешла је Босфор и стигла у Грчку и у све
земље Балканског полуострва. Крајње границе експанзије у то доба биле су Енглеска и
Шкотска".34

Дакле, и проучавањем порекла и кретања Рома, утврђено је, да је још од прадавних
Кимераца, у кретању народа са Средњег и Блиског истока ха Европи, малоазијски смер био и те
како прометан.

Та непосредна географска веза Мале Азије са Европом, преко Балканског полуострва,
потврђује се и ширењем разних верских утицаја, нарочито ширењем секти које су настајале на
Блиском истоку а продирале на Балканско полуострво и даље према западу. О том утицају из
Азије доста исцрпно говори и Драгољуб Драгојловић у својој књизи .Богумилство на Балкану и у
МалојАзији. Указујући да је тешко доказати директну зависност богомилства од аутентичног
манихејства, Драгојловић, да би објаснио неке појединости у овом смислу, казује овако: "Морамо,
дакле, поћи од Мале Азије и Јерменије где бројни извори говоре не само о ширењу манихејства,
већ и о трансформацији манихејства у нове дуалистичке изданке, што је код неких јерменских
историчара средњег века и посебно наглашено. Мада се овај процес, продужава Драгојловић,
одигравао приближно истовремено у Јерменији и у Малој Азији, он није довео до истих резултата.
У Јерменији "неоманихејство се манифестовало углавном у појави павликијанства, док је у Малој
Азији претегла богомилска оријентација".

34 Paјкo Ђурић. Сеобе Рома. Кругови пакла и венац среће, Београд 1987,16,39

За наше питање може да буде занимљиво и од значаја и Драгојловићево подсећање на неке
хронолошке податке у вези са ширењем павликијанства на Балкану: "Павликијанство се на
Балкану почело ширити скоро два века пре појаве богомилства. Заслуга за то припада императору
Константину Копрониму који је у два наврата, прво 745, а затим 757, населио Тракију сиријским
монофизитима и Јерменима, очито павликијанцима из Теодосиполиса и Мелитене. Нешто касније,
778. године, император Лав IV насељава Тракију сиријским јаковитима. Двеста година доцније
император Јован Цимискије пресељава у Тракију, у околину Филипополиса, павликијане из
Јерменије и земље Халиба, да би бранили северне границе балканског дела империје...".

Кад је већ реч о павликијанима и ширењу киховог утицаја међу Словене, Драгојловић,
говорећи о словенској традицији о пореклу павликијанства, истиче две варијанте. По једној се
павликијанство јавља у IV веку, у доба св. Василија: "Оснивач секте је Павл(е) или Паил, а јерес
међу Словене проширују Павлови ученици, Суботин и Шутин или Шупил који долазе из
Кападокије. Центар њихове ахтивности је град Петрич. Име секте није дошло по јесиарху Павлу
већ по апостолу Павлу, чији су култ ширили међу Словенима и по коме су и названи павлићани
или павликијани.

И друга варијанта појаву павликијанства хронолошки уоквирава у IV век, а убицира у
Кападокију у Малој Азији. Творац секте је ђаво, а јерес међу Словенима у околини града Петрича
шире ученици Павле и Јован. Име секте потиче од Павла, али се не наглашава да је то апостол
Павле".35

33

Но, после овог подужег осврта на неке појединости за које бисмо рекли да могу имати неке
посредне везе са основним проблемима истакнутим на почетку ове књиге, то јест са Дагоном,
Сером, храмом Sеrbca и Дакима (Дачанима), да се вратимо Кунстмановим запажањима поводом
помена Дагона и "све српске", са жељом да се и са оскудним, нејасним и непровереним подацима
приближимо неком прихватљивом решењу или барем да кажемо шта нам се чини вероватннм.
Као што смо запазили, Кунстман сматра да се култ бога Дагона појавио у римским дунавским
провинцијама, у првом реду у Дакији, у време цара Трајана (98-117), и то у вези са пресељењем у
Дакију једног дела становника из Азије. То није немогуће, али бисмо морали знати из којег су дела
Азије пресељени и у којој су мери ти становници и крајем I века н.е. на својим азијским
стаништима поштовали прастаро божанство Дагона, дакле у време кад је хришћанство већ
увелико хватало корен у римским азијским провинцијама. Али, кад већ говоримо о могућности да
је култ Дагона доспео у Подунавље пресељењем једног дела азијског становништва, пада нам на
ум и велики Даријев поход на европске Ските (514-512 пре н.е.), а још далеко пре тога продор
Кимераца и Скита. Зна се да је у Даријевој многољудној војсци било и становништва из свих
делова Персијског царства, па их је могло бити и из Јерменије, са подручја Еуфрата и Тигра и из
Мале Азије.

35 Драгољуб Драгојловић, Богумилство на Балкану и уМалој Азији, I, Београд 1974, 13,16,168-169

Границе Александровог царства (одсечак) и хеленистички свет око 185. године пре н.е. (Из књиге:
Фанула Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба, Сарајево 1969. године),

Даријев поход био је временски ближи оним вековима кад је култ Дагона био још увек јак и
раширен на великом простору. Могуће је да се после Даријевог неуспелог похода и повратка са
подручја европске Скитије, северно од Црног мора, један део људства задржао у близини Дунава,
поготову ако је требало задржати персијску власт у Тракији, макар и привремено.

Само, у оба случаја, ако је било осипања Даријеве војске или пресељења у доба Трајана, ми
немамо никакве доказе да је и у једном и у другом случају у тој маси било Срба, мада то није
немогуће с обзиром на све оно што се говори о спуштању на југ алано-сарматских и других
кавкаских племена и о њиховом продору у Јерменију. Ипак, и поред Плинијевог и Птолемејевог
помена Срба у кавкаском масиву, тек треба доказати да ли је уистину "сва српска служила идолу
Дагону" и ако јесте где је то било и кад. Треба размислити и о томе не односи ли се горња вест на
време док су ти Срби боравили још на тлу Јерменије или на неком делу Мале Азије? У сваком
случају овде би нам много помогло кад бисмо знали да ли је заиста постојао храм Serbca, бога

34

Дакског и где се налазио. То што верујемо да горњи подаци нису измишљени није довољно. Није
довољно ни то што нас чудни облици глава нађених у Лепенском Виру, исклесаних у камену,
доста подсећају на неке представе Дагона приказаног као јединство човека и рибе. Наравно, тек би
требало испитати колико ово поређење има основе, али је већ сада упадљиво да је у нашем случају
Црно море било нека врста моста између малоазијске обале и дачко-тракијског простора, па би
можда уопште вредело пажљивије истражити шта све у Европу доносе народи који су наилазили,
са истока, било преко подручја северно од Црног мора или из Мале Азије.

Но, било како да се домишљамо за сада тешко налазимо прави одговор на питања која се
намећу уз податке о "Свој србској", Дагону и Дакији у најраније време. Збуњује нас такав скуп
података. Чак и ако је заиста реч о неким Србима не знамо ни када су ни одакле су дошли на
простор Дачана. То само наслућујемо. Навикли смо да о Србима, о њиховом пореклу и доласку на
Балканско полуострво размишљамо и просуђујемо готово једино на основу писања византијског
цара и писца Константина Порфирогенита, а по њему, како га већина тумачи, Срби су под називом
Бели били пре доласка насељени "с оне стране Турске (тј. Мађарске), у крају који се код њих
назива Бојка; њима је у суседству и Франачка.- исто као и велика Хрватска, која се назива и Бела.
Тамо су дакле и ови Срби од давнина (од почетка) настањени". Ваља, међутим, имати у виду да
Порфирогенит говори углавном о Србима у оквиру некадашње провинције Далмације, па није
искључено да их је било и у другим деловима Балканског полуострва, само што он у свом делу
(DAI) није имао намеру да описује шта се дешавало у тим другим деловима Балкана, нити је
помињао народе на. том простору.

Има научника који не прихватају могућност да су Срби (Бели) на Балканско полуострво
дошли као део Западних Словена, већ сматрају да су Срби на Балкан дошли као део Источних
Словена, па је у том случају њихов пут на југ могао водити и преко некадашње римске провинције
Дакије. Кад бисмо имали неке поуздане доказе да је тако било, могли бисмо помислити да су ти
Срби привремено живели у Дакији, где су још у то рано време, могли бити познати и негде
забележени као "дачки Срби". Међутим, чак и ако су неки Срби прешли преко Дакије, задржавши
се једно време у њој, не знамо како бисмо за те Србе могли у првим вековима наше ере везати култ
бога Дагона. Тај култ су могли неговати само неки Срби који су то божанство поштовали још
вековима пре доласка у Подунавље, а ако су се кретали северним обалама Црног мора једва бисмо
могли и да помислимо да су ти Срби обожавали идола Дагона, осим ако ти Срби нису пошли негде
са Ирана, прешли преко Кавказа и измешали се са масом која се кретала из правца северно од
Црног мора. Дакле, ако је уопште тачно да су неки Срби икада обожавали идола Дагона, онда је то
морало бити веома давно, у најмању руку давно пре примања хришћанства, а могло је бити само
тамо где је култ Дагона постојао вековима. Ако су неки Срби ишли преко Дакије и у њој се једно
време задржали као присталице идола Дагона, у Дакију су могли стићи само оданде где је култ
Дагона бпо поштован много векова и одакле су га ти Срби пренели и једно време поштовали као
подунавски народ.

Поменимо, ипак, још једном да се вест о "свој српској" и идолу Дагону можда односи само
на то прадавно време, да је однекуд такав пода.тах забележен у неком старом рукопису.
Овакво размишљање, међутим, изазива потребу да поново покренемо питање постојања, у дубокој
прошлости, две или више група Срба. Одавно је познато да у науци постоји мишљење да је име
Срби било у даљој прошлости веома распрострањено и да је чак старије од имена Словени.
Сетимо се само да и Плиније и Птоломеј помињу у области Кавказа и Црног мора само Србе, а не
Словене, а да се тамо где бисмо очекивали Словене или још пре Протословене зна углавном за
Сармате (Сауромате), Ските и Алане. Појава Словена и значење њиховог имена још увек нема
објашњења. Подсетимо се само да неки научници Зервијане Географа Баварског (IX век н.е.)
сматрају претечама Словена и небројено пута они наводе његове речи по којима су Зервијани
толико пространи и моћни да су од њих произишли сви Словени и, како се тврди, од њих воде
порекло ("Zeriuani, quod tantum еst regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem,
sicut afirmant, ducant").36 Ако Географ Баварски овако казује у IX веку можемо претпоставити да је
тај податак био познат и у VIII веку, а врло вероватно и још много раније. Уз ово нам опет пада на
ум да се запитамо није ли и Порфирогенит из сасвим одређених разлога поменуо Беле Србе и Беле

35

Хрвате? Можда је то учинио зато што су осим Белих Срба, полапских, постојали и неки други које
није могао назвати Белим Србима. Ако је Полапске Србе назвао Бели зато што су у његово време,
односно и који век раније, боравили на западу, а у односу на њихово источно порекло (кавкаско,
иранско?) названи Бели, западни, могућно је да су постојали и неки други Срби који због свог
положаја у Европи (у Дакији или негде у суседству, у Тракији) нису могли бити названи по белој
боји која је означавала запад. Кад је Порфирогенит описивао географски положај Срба на Балкану
споменуо је само оне Србе ("ови Срби") који су на Балканско полуострво дошли са запада и
населили се у Далмацији и у суседству. Да ли је поред тих, некадашњих Белих Срба, било у тим
раним вековима на Балкану и других Срба ми још не знамо сигурно, али има неких знакова који
указују да их је могло бити. Због наведених података у нашим старим рукописима и због
Кунстманових "дачких Срба" покушаћемо да сазнамо да ли заиста има неких јаснијих наговештаја
да је поред Срба на подручју некадашње римске провинције Далмације, било и другах Срба,
рецимо на подручју некадашње Трибалије, Мезије или Приобалне Дакије (Овостране). У сваком
случају, дужни смо да поводом наведених података у домаћим рукописима кажемо све што смо у
стању да кажемо и што мислимо да вреди рећи.

36 Bohuslav Horák a Dušan Trávniček, Descriptio civitatum ad septentrionalem plagam Dunubii (tzv. Bavorsky Geograf).
Rozpravy Českosklovanské akademie Vêd, Ročník 66. Sešit 2, Praha 1966,

Од раних писаца који помињу реку Дунав и народе у његовој близини, свакако вреди
поменути Псеудо-Цезарија, за чије се дело Диалоги (Caesarii Dialogi, односно Questiones et
responsiones) сматра да је написано почетком петог века. Оно што је у његовом делу за наше
питање посебно интересантно јесте помен Словена који, према писцу, живе негде у близини
Дунава. Држи се да је то "најстарији помен словенског имена... најстарији византијски податак о
животу балканских Словена." Као што је познато, Псеудо-Цезарије на једном месту помиње
Склавине и Фисонце "који се називају и Подунавцима". Овај рани помен Словена оправдано
збуњује истраживаче, поготову ако њихово станиште замишљамо на простору првобитне Дакије,
где бисмо пре очекивали име Анта, али опет можда не тако рано јер, ако је писац саставио своје
дело почетком V века, с правом сматрамо да је он забележио стање које је на том простору већ
постојало, значи још у IVвeкy, ако не и раније.

Део народа између Црног и Каспијског мора
(Die Welt der Antike, Gotha 1961; H. Жупанић, Срби Плинија и Птоломеја)

36

Ако би Псеудо-Цезаријев податак о Склавинима био поуздан, онда би то било од великог
значаја за појаву и кретање Словена уопште, а посебно за њихову појаву на домаку Балканског
полуострва.

У том случају морали бисмо мало другачије размишљати и о Прокопијевим и Јордановим
подацима о Словенима и Антима, па чак помишљати да се за општу словенску групацију знало и
много раније него што мислимо.

Иначе, у писању Псеудо-Цезарија остаје посебно нејасан податак о Фисону и Фисонцима.
Није једноставно одгонетнуги с једне стране пишчев помен географског положаја Вавилонаца, а с
друге, насупрот њима, "на крају земље", помене Склавина и Фисонаца "који се називају и
Подунавцима". Откуда такво поређење? Ако и оценимо да макар наслућујемо ко су у то време
били Словени, не знамо ништа поуздано о томе ко су Фисонци, па и Вавилонци, ако се и једни и
други односе на његово време и ако није неко подсећање на прадавну прошлост. Ко су Вавилонци
почетком V века н.е., па било да је заиста мислио на Вавилонце или на Вавилонско царство? До
његовог времена већ много векова нема ни Вавилонаца ни Вавилонског царства.

Како се, међутим, сматра да је Псеудо-Цезарије родом из малоазијске земље Киликије
могуће је да је у овом свом делу приказао стање за које је или чуо или нашао у неким старим
рукописима, а које су временски могла бити јако удаљена једна од других. Није редак случај да се
некритички склапају поједини делови старих рукописа. У сваком случају упадљиво је да је
Псеудо-Цезарије од географских имена поменуо, између осталих, Дунав, Фисон и Инд, а од
народа Словене, Фисонце, Вавилонце, Халдејце, Персијанце, Сере, Геле, Амазонке, Германе, Гале,
Илире, Лангобарде, Норе, а помиње и Британију. Све је то тешко временски и просторно
ускладити за IV или почетак V века н.е. Обичаји које Псеудо-Цезарије приписује појединим
народима можда су и постојали у неко прадавно време, али свакако не сви почетком V века н.е., те
Псеудо-Цезаријево казивање треба веома пажљиво проверити. Нас овде, на пример, посебно
интересују Фисонци, те мислимо да није свеједно да ли ћемо сматрати да је Фисон (Пишон) исто
што и Ганг, Инд или Дунав, као што се раније мислило, или су у питању реке Тигар, како је име
Фисон идентификовано према грчкој народној традицији, односно Еуфрат, како је очувано у
румунској традицији.

37 Византијски извори за Историју народа Југославије, I, Београд 1955, 5 (даље: Византијски извори).Можда
овде вреди указати на француског слависту Сипријана Робера (Syprien Robert) који у свом делу "Европска
Турска" (Turque d'Europe) тврди да је Дунав у једно давно доба био "словенска река", на шта поменута Олга
Луковић-Пјановић примећује "да у доба, на које он у свом делу мисли, није било ни трага имену Словен",
очигледно убеђена да је ту у ствари реч о Србима. Уосталом и сам Робер је сматрао "да су Срби заиста
најстарнји између свих Словена".

Овде бисмо могли додати и занимљиво мишљење француског професора Абела Овелака, оснивача
Антрополошке Високе школе и антрополошког часописа у Паризу, који је био уверен да су "и латински и
грчки у многим случајевима удаљенији од заједничког индоевропског неголи српски", на шта Олга Луковић-
Пјановић додаје: "То значи да је српски од та два - како се погрешко сматра најстарија језика Европе, много
ближи древном спеву Веда, који је директна грана на древном индоевропском стаблу". Ако, као што ћемо
касније видети, има основе да малоазијске називе Сурф, Сурфе, Сурпе и сличне, вежемо за месопотамску
реку Србицу или за тројанску реку Ксантос (Ксамандер), онда и ова мишљења о старости српског језика не
треба напречац одбацити као ненаучна. Можда треба само другачије размотрити досадашње резултате и
савесније трагати за новим подацима у овом смислу.

У сваком случају истовремено помињање Фисона и Дунава и упоређивање Фисонаца са
Склавинима као Подунавцима, уз тумачење да се Фисон може односити или на Тигар или на
Еуфрат, за питање све српске земље у служби идола Дагона може да буде у најмању руку врло
занимљиво и вредело би испитати шта се све из тога може закључити. Да не заборавимо да је
Псеудо-Цезарије родом из Мале Азије, да је можда познавао неке тамошње старе рукописе и да је
понешто из тих рукописа некритички унео у свој спис, а могао је познавати и део очуване
традиције. Ако су именом Фисон некада били називани било Тигар или Еуфрат, онда бисмо могли
помислити да би Фисонци уз Склавине као Подунавце могли бити неки некадашњи малоазијски
становници са подручја Тигра и Еуфрата, пре свега. са њихових горњих токова. То би се слагало

37

са нашом, за сада недовољно расветљеном претпоставком о могућности да су се или у време
персијског цара Дарија (VI век пре наше ере) или за владе римског цара Трајана (II век н.е.), неки
некадашњи становници Мале Азије, или Јерменије, нашли и задржали у дачком Подунављу.
Упадљиво је да Псеудо-Цезарије јасно помиње и Склавине и Фисонце. Питамо се: зашто не
помиње Мезе и Трачане или Трибале, већ баш Фисонце? Неки разлог је морао постојати. Оволико,
колико сада знамо, говори нам да је можда реч о некој посебној групи становника које бисмо радо
довели у везу са Дагонијом.

Међутим, писању Псеудо-Цезарија вреди посветити пажњу и због помена Сера.
Приређивач Псеудо-Цезаријевих "Дијалога", преводећи то место, казује : "Сери (Кинези?) не
краду, не чине блуд, не врше убиства, не верују у демоне нити им праве кипове". Затим су, као
што знамо, у тексту поменути "Бактријанци или Брахмини, Инди, Халдејци, Вавилонци,
Персијанци и Гели (кавкаско племе), дакле све народи западно од Инда. Не знамо зашто је
приређивач уз Сере ставио "Кинези", додуше уз знак питања, што би могло да значи да ни сам
није био сигуран да су у питању Кинези. Сетимо се да је Жупанић, истражујући Плинијеве и
Птоломејеве Сербе и Сереје, на једном месту рекао: "Облик Ser+ i = Seri, могли су дати
индоевропски суседи, а још пре извесна кавкаска племена, која су исто тако правила плурал са
суфиксом -i као данас Hurkanci и Туши у Дагестану... Корен, дакле, остаје увек Ser. Мењају се
само плурални суфикси..." Ако је то све тако, чини нам се да се с правом можемо запитати: зашто
и Псеудо-Цезаријеви Сери не би ногли бити потомци Плинијевих и Птоломејевих Серба и Сереја?
И ред набрајања: Персијанци, Сери, Гели..., указује да је реч о народима западно од Инда, па ако
су Гели протумачени као кавкаски народ, зашто то не би могли бити и Сери? За нас је и због тога
важно што се Сери помињу јер то може да буде знак да су дуго били познати или као бројни или
као моћни и утицајни.

Дакле, без обзира на још увек велику неизвесност у вези са народима које помиње Псеудо-
Цезарије рекли бисмо да би се можда у његовим подацима могао назрети неки траг који повезује
кавкаско-јерменско малоазијски простор са дачким и мезијским Подунављем. Географски ти
простори нису много удаљени једни од других, а за народе у кретању нема непремостивих
препрека.

Али, поводом помена Псеудо-Цезаријевих Подунаваца и Фисонаца вреди се подсетити шта
се о тим или о суседним просторима, може сазнати из казивања других византијских писаца,
особито оних који у разним приликама помињу Србе. Желели бисмо да сазнамо може ли се из
њихових казивања ишта наслутити о "дачким Србима", како их је Кунстман назвао, или, уопште, о
било којим Србима на домаку Дунава. Као и увек, да поновимо, кад је у питању долазак Срба и
њихов размештај на Балканском полуострву, полазимо најпре од Порфирогенитових вести, које,
иако су небројено пута анализиране још увек у неким појединостима остају нејасне. Као што је
познато, кад је већ навео да су Срби дошли на Балканско полуострво и описао одакле су пошли,
Порфирогенит казује даље да им је цар Ираклије "као место насељавања" дао Сервију у солунској
теми "која отада тај назив носи" (Сервија). Међутим, прича даље Порфирогенит, "после неког
времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар их отпусти. Када су прешли реку Дунав,
покају се, и преко стратега који је тада управљао Београдом, јаве цару Ираклију да им додели
другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и
земља Конављана беху под влашћу цара Ромеја, а те земље опусте од Авара (јер из тамошњих
земаља они изгнаше Романе који сада станују у Далмацији и Драчу), то цар у оним земљама
насели исте Србе и беху они потчињени цару Ромеја"38 (подвукао Р.Н.). У ових неколико реченица
има, рекли бисмо, више нејасних података, и поред свег труда, чини нам се још увек нерешивих.

Прво, цар помиње да су Бели Срби, сви колико их је дошло (?!), добили за насеље место
Сервију. Без обзира да ли је заиста реч о месту или о неком ширем подручју невероватно звучи да
је читава маса тих Срба дошљака могла бити смештена само на једном релативно мањем простору.
Необјашњиво остаје и царево казивање о одласку тих Срба из Сервије "после неког времена". Кад
знамо да је "место" Сервија и после, и до данас, сачувало то име, занима нас колико је трајао
боравак тих првобитних Срба у Сервији и да ли су заиста сви "исти" Срби одлучили да се врате "у
своје земље".

38

38 Византијски извори, II, Београд, 1959, 48-49

С обзиром да ни до данас није сасвим јасно одакле су Срби (сви) дошли на Балканско
полуострво, остаје нејасно и у које су се то "своје земље" упутили ти Срби, и где су прешли
Дунав? То што су се они, после прелаза Дунава, покајали и обратили стратегу који је тада
управљао, наводно, Београдом, не мора да значи да су Дунав прешли баш код Београда. То зависи
од правца кретања дуж Велике Мораве. Ваља имати у виду да Порфирогенит своје дело пише три
века после догађаја које описује, па не знамо сигурно да ли он пред собом има слику стања оног
времена које описује (што је мање вероватно) или то време описује према географској слици и
управној подели ближој своме времену. Исто тако, не знамо шта је написао према писаним
документима из времена које описује, а шта према усменој традицији Порфирогенит не каже да су
Срби питали стратега за дозволу кад је требало да пређу Дунав идући "у своје земље", али том
приликом нису ни морали да га питају. Уосталом, велико је питање какво је стање уопште било у
појасу око Саве и Дунава кад су Срби "после неког времена" боравка, наводно у Србици (Сервији),
кренули на север. Ако су кренули са југа на север само неколико година после боравка у Србици
(не заборавимо да се по Порфирогениту све то дешавало за владе Ираклија) питање је да ли је
Византија, већ за време Ираклија (641), успела да успостави такав поредак око Саве и Дунава, тј.
да има тамо и стратега, што би значило и организовану контролу у том граничном појасу. Зато се
питамо није ли Порфирогениту средином Х века изгледало нормално да неко ко се са севера креће
на југ мора да се обрати стратегу у Београду, мада средином VII века тај стратег у Београду, или у
том крају, није ни морао постојати.

Но, за нас би овде било јако важно, кад бисмо могли да утврдимо, где су Срби прешли
Дунав и зашто се помиње баш Дунав. Ако је Порфирогенит чак и после три века тачно знао да су
Срби тада прешли баш Дунав, онда су га вероватно прешли или преко дунавских острва код
Београда или преко острва између Београда и ушћа Велике Мораве. И у једном и у другом случају,
пошто цар не каже да су прешли Саву, при прелазу Дунава Срби су се морали наћи у Банату, на
простору некадашње Дакије чију западну границу неки протежу до Тисе. Наравно, за њихов
правац кретања даље од Дунава интересовало би нас и да ли су се Срби покајали, ако се то уопште
тако и догодило, убрзо по прелазу Дунава (и зашто?) или кад су већ били мало поодмакли? То би
нам указивало на правац у ком су се упутили, па бисмо на тај начин нешто више сазнали и о
правцу из којег су ти Срби пошли и дошли на Балканско полуострво, а можда бисмо, уз мало већи
напор, могли да проникнемо и у разлоге због којих су се предомислили и зажелели да се врате на
не баш блиски југ, на своја ранија станишта. На жалост, о свему томе не знамо ништа поуздано, па
нам остаје само да се питамо шта се дешавало тих година, како и зашто. Оно што у нама изазива
посебну неверицу јесте Порфирогенитова тврдња да је лично цар Ираклије тим истим Србима,
повратницима, некадашњим становницима "места" Сервије дозволио да населе "садашњу Србију",
Паганију (Неретљанску област), Захумље, Травунију и Конавље. А зашто не и "место" Сервију,
ако су желели да се врате тамо одахле су и пошли? Дакле, један тешко схватљив и прихватљив
хронолошки оквир и географски простор.

Ево због чега за време Ираклија (610-641), и то како већина процењује, тек после 20-тих
година VII века Срби долазе на Балканско полуострво, наводно право у место које ће по њима
добити назив Сервија. Ту се задрже неко време и, "после неког времена" крећу натраг "у своје
земље". Прелазе Дунав, предомишљају се и враћају опет на југ, али сада не више у Сервију. И све
се то дешава по царевом казивању приближно између двадесетих година VII века и 641. године
када се завршава Ираклијева владавина, јер Порфирогенит сав тај однос према Србима приписује
искључиво Ираклију. Тешко је поверовати у такав ток збивања и то баш у прве четири деценије
VII века кад се Византија налазила у тешким приликама због најезди Авара и Словена, а и
Персијанаца са Истока. Ипак, овде је, рекли бисмо, највећа неизвесност око "садашње Србије".
Кад Порфирогенит помиње појам "садашње Србије" неизбежно се морамо питати шта је
подразумевао под појмом Србије пре "садашње Србије". Он за Сервију код Солуна каже да је
"место", а уз "садашњу Србију" он убраја читав низ области. Невоља је и то што ни приближно не
знамо колико је било Срба у Сервији и колико је из Сервије кренуло натраг у "своје земље", а не

39

знамо ни колико је Срба при повратку са Дунава населило "садашњу Србију" и друге области (у
литератури има неких прорачуна али сасвим произвољних). Овде свакако ваља имати у виду
вероватноћу да нису само Срби насељавали та подручја. То што Порфирогенит каже да су те
земље.опустеле, не мора да значи да су биле сасвим пусте, ненасељене, већ само са проређеним
становништвом. Ако Порфирогенит каже да је Ираклије ту населио повратнике са Дунава, то може
да значи да их је на том простору распоредио, ако је то он уопште и учинио, и да су продужили да
живе било са Словенима или са другим становницима који су се ту задржали и после ратова са
Аварима. Било би, иначе, несхватљиво да су само они Срби, из "места" Сервије, населили огроман
простор негде од Цетине на западу, па, рецимо, до Ибра, Ситнице и Дрима на истоку. Вероватно
да је најбројнија маса Срба населила само онај простор на којем се до Порфирогенитовог времена
развила "садашња Србија". Њене границе, на жалост, нисмо у стању да омеђимо осим што можемо
смелије да кажемо да се вероватно налазила око река: Таре, Пиве, Лима и Дрине и источније од
тих река, али можда и нешто западније од Дрине. Но, кад говоримо о повратку оних Срба који су
се вратили са Дунава, пада нам на ум да се питамо нису ли се неки делови Срба. задржали и на
простору одмах јужно од Дунава, у Подунављу, и дуж ВеликеМораве, Млаве и Ресаве, а можда и
источније, према Поречкој реци и Тимоку. Ако Византинци нису имали неке посебне разлоге да
им не дозволе да се ту населе, а тешко да су у оно време уопште и могли да их спрече, Срби су и
сами, без тражења дозволе, могли у том делу Подунавља наћи веома повољне услове за живот.

Малоазијске теме VII - IX век (Г. (Острогорски, Историја Византије, Београд,1969.године)

Мало даље ћемо видети да има неких знакова да се то заиста могло десити. Наравно, Срби
ту нису морали бити једини становници, већ измешани или са неким другим Словенима или са
становницима који су ту живели још од римског времена, ако не још и одраније. Да се у том делу
није одмах могла развити Србија, али да је ту већ у VII веку могло бити Срба, као да произилази
из казивања других раних византијских писаца, на чијим ћемо се вестима задржати мало касније.
Дотле ћемо још мало размислити о природи и смислу Порфирогенитових вести о досељењу и
насељавању Срба.

Мада и у новије време неки наши историчари сумњају да је све било онако како је казивао
Порфирогенит, ту сумњу је један наш историчар изразио још средином XIX века. Наиме, кад се М.
С. Милојевић задржао на Порфирогенитовом извештају о насељаваау Срба, отворено је рекао да
цар није знао историју народа о којем прича. "Нарочито кад се човек опомене оне измишљотине ",

40

каже Милојевић, "што су се Срби тобож населили најпре у Маћедонији, основали, на граници
Тесалије, град Србицу, па тада одма вратили се натраг, дошли до Дунава и ту молили грчког неког
претора у дан. Београду?! да им се уступе те земље! Овде Милојевић, свакако с правом, примећује
да није лако основати град за две-три недеље, а није ни могуће, па га напустити и ићи чак од
Солуна до данашњег Београда, "те ту бајаги молити за неке земље". Милојевић даље, опет с
правом, поставља и друга питања, као, на пример, куда су се и одакле селили, додајући да "нити је
било Београда, ни грчког каквог претора овде, штавише није било ни грчке земље не само овде
него ни у Маћедонији, и Тракији, и све је то било Аварско, а грчко баш ништa".

Сасвим је могуће да је ово Порфирогенитово казивање о кретању Срба од Србице до
Београда и Дунава, па онда о повратку натраг и насељавању у "садашњој Србији", царев покушај
да три века касније објасни откуда Срби у Србици и у "садашњој Србији". Да тридесетих година
VII века није могло ни бити речи о византијској власти у пограничном појасу према Сави и
Дунаву, па ни стратега у Београду, кога су, тобож, Срби молили да им одобри повратак на југ,
закључујемо из стања у којем се Византија налазила све до после 626. године, после опсаде
Цариграда.

39 Милојевић, II, Београд, 1972,41

О приликама у Византији почетком VII века и мало касније говори и Георгије Острогорски.
Он напомиње да је византијска власт на Балкану тада била сломљена и да су Словени преплавили
не само подунавске провинције већ скоро и целу Маћедонију, "а Тракија је опустошена до испред
самих зидина престонице".

Острогорски мало даље, у вези са реорганизацијом управе у Византији, са увођењем
тематског уређења, каже: "На Балкану тематско уређење се још није могло увести, што показује
још једном да је византијска власт била паралисана словенским надирањем у читавом пределу
Балканског полуострва. Тек знатно доцније, и само постепено, Византији је успело да успостави
своју управу, а према томе и да уведе тематску организацију, у извесним покрајинама Балканског
полуострва, пре свега приморским". Из овога произилази да за време Ираклијеве владе није
постојао стратег ни у Београду, па Срби, приликом наводног преласка Дунава и жеље да се врате
натраг на југ, нису ни имали потребу, нити су могли, да моле неког византијског заповедника за
дозволу за повратак на југ. Ако се заиста може доказати да тридесетих година VII века
Византинци нису могли имати свога заповедника у Београду, и уопште у том појасу, онда јако
сумњива постаје читава Порфирогенотова прича о Србици и о кретањима Срба преко Дунава "у
своје земље", као и о њиховом повратку и насељавању у "садашњој Србици", и то све тобож по
Ираклијевом одобрењу. Та сумња би могла бити још израженија ако би се доказало да је долазак
Срба и Хрвата на Балканско полуострво уследио пошто су "Оба непријатеља, која су претила
опстанку Византијског царства, била поражена". Острогорски сматра да се тек тада, значи после
слома Авара и Персијанаца под Цариградом 626. године, "одиграла и сеоба Срба и Хрвата,
детаљно описана у познатом извештају Константина Порфирогенита... Хрвати и Срби напустили
су своје постојбине иза Карпата и, уз пристанах цара Ираклија, појавили су се на Балкану".40
Међутим, ако би заиста било тачно да су Срби дошли на Балканско полуострво тек после 626.
године, онда је заиста тешко поверовати да су до краја Ираклијеве владе (641), дакле у току само
петнаестак година, дошли на Балкан, населили (или основали) Србицу недалеко од Солуна,
живели тамо неко време, па се предомислили и уз дозволу стратега из Београда поново прешли
Дунав, идући сад најуг, те са дозволом цара Ираклија населили "садашњу Србију" и све друге
наведене области. Царево казивање звучи заиста невероватно.

40 Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1969,110, 114,119 (даље: Острогорски)

У овакву Порфирогенитову причу, поред М. С. Милојевића, посумњао је, у своје време, још
један омаловажени српски историчар, Константин Николајевић: "Што нам Порфирогенит
друкчије прича: да су ови Србљи, и под овим вођом, после Хрвата такође долазили као прибеглице

41

к цару Ираклију, и најпре у Солунску тему, после одатле враћали к старој постојбини, у путу
пресећали се, и на послетку по овим земљама засели, крштење још за цара Ираклија примили, и
византијски поданици остали, - то све зацело може увек само његова прича остати".41
Имајући у виду сва ова запажања можда се заиста треба запитати: шта је Порфирогенит средином
Х века замишљао под "садашњом Србијом"? Није ли тај појам захватао и много шири простор од
оног на који смо навикли да мислимо имајући у виду према истоку само Рашку и суседне области
према Јужној и Великој Морави? Можда заборављамо да се од Порфирогенитовог времена, од
средине Х века, до друге половине XII века, до Немањиног времена, односно до појаве наших
домаћих извора, много тога изменило?

41 Константин Николајевић, Критичка покушења у периоду од првих седам векова србске историје. Србски
летопис за годину 1866, година XL, књига III, у Новом Саду 1867, 235. Док ми настојимо да некахо укажемо
на могућност да су једни Срби стигли у Европу, на Балканско полуострво, са истока, од Кавказа и можда из
Ирана, преко Јерменнје и Мале Азије, дотле из неких византијских извора сазнајемо као поуздано да се неки
Срби помињу у VII веку у Малој Азији, али, наводно, као присилни пресељеници са Балканског полуострва.
Наиме, како је већ познато, цар Констанс II (641-668), ратујући против македонских Склавинија, један део
побеђених Словена преселио је у Малу Азију. Да су у овом случају били у питању Срби закључује се по
називу града Гордосервона (Гордосерба) у Битинији, "који је своје име свакако добио по Србима пресељеним
у Малу Азију". За епископију овог града каже се да се помиње "већ од сабора" Јустинијана II 680...", а наводи
се и назив servochoria, "вероватно насеље заробљених Срба које је Јован II (1118-1143) као стратиоте преселио
у околину Никомедије око 1130". Занимљиво је да се превођење Словена у Малу Азију 688-9. везује за прелаз
код Абидоса, после чега су насељени у опсикијској области. Упадљиво је да се епископија града Гордосерба
налазила у никејској митрополији, а да ни Абидос ни опсикијска област нису далеко од тројанске реке
Ксантос (Ксамандер) коју још много пре доласка Срба на Балканско полуострво називају и Србицом. Све је то
јако карактеристично, па се морамо питати који су то Срби већ у другој половини VII века пресељени са
Балканског полуострва у Малу Азију и откуда да се баш тако поклопе простори ових Срба са простором на
којем наслућујемо Србе још пре н.е. Посебну пажњу привлачи чињеиица да се Гордосервон (Гордосерба) у
Малој Азији помиње као град већ 680, а Срби су се, како се мисли, коначно населили на Балканском
полуострву тек око 641. године. Посебно је тешко снаћи се са податком да је већ Констанс II преселио неке
Словене у Малу Азију и да се баш за те Словене везује и назив града Гордосервона (Гордосерба), а затим и
област (насеље) Сервохорија, што ће рећи да су у питању Срби. Како онда све то довести у везу с
Порфирогенитовим податком да су још за Ираклијеве владе (до б41) Срби из солунске Ср6ице пошли на
север преко Дунава. Није ли у најмању руку чудно да су једнн Срби их околине Солуна пуштени да иду
одатле, а други Срби већ за време следећег владара морали да иду у Малу Азију, и то, рекли бисмо, са истог
подручја. У сваком случају вредело би подробније истражити шта се у ствари дешавало са Србима негде
средином VII века на југу Балканског полуострва.

Од X дo друге половине XII века, Византија је успела да реорганизује и учврсти своју власт
особито на основном правцу који је водио у доње Посавље и у Подунавље пре свега према
Браничеву и Београду. Јака византијска власт у тим северним пограничним деловима могла је у
току два века у приличној мери да пригуши значај који су та подручја имала у првим деценијама,
па и у првим вековима по доласку Словена. У првом реду, како мислимо, Срба. Док су се друге
области насељене Србима у току та два века развијале у другим околностима и због својих односа
са Византијом бивале помињане у изворима и тако очувале и своје име и име земље коју су
насељавали, дотле су околности у централном делу, особито на правцу Вардар - Јужна Морава -
Велика Морава, све до Саве и Дунава, биле сасвим другачије. Словенско становништво у тим
пограничним областима било је у току ових векова без историје, па је остало готово и
безимено.Можда смо због тога остали веома дуго у неизвесности о становништву које је те крајеве
населило. Порфирогенитова прича о кретању Срба преко Дунава у "своје земље" и о поновном
преласку реке на њену десну страну, подстакла нас је на помисао да се тада један део Срба и
задржао у том пограничном појасу, у Подунављу, а можда и у доњем Посављу. Може бити да на
такву помисао не бисмо дошли да нисмо због ''дачкихСрба'', мало пажљивије размотрили шта о
том пограничном појасу, и уопште о том североисточном делу данашње Србије, пишу други
византијски писци и неки западни хроничари.

42

Погледајмо, зато, шта нам о овим крајевима казује византијски писац Кекавмен, за кога се
сматра да је своје дело "Стратегикон" написао између 1075. и 1078. године. Он на једном месту
казује: "... Дачани иБеси... обитавали су раније близу реке Дунава и Сава коју сад зовемо реком
Савом где управо живе Срби, на природно утврђеним и тешко приступачним крајевима". За
Кекавмена приређивач каже да је био добар познавалац византијске провинције, али сматра да је
Кекавмен на поменутом месту погрешио што је Србе везао за простор близу Дунава и Саве, јер
мисли да је требало да помене Дукљу "у којој су према Кекавменовом знању становали Срби".42
Додуше, овај Кекавменов податак је заиста мало чудан. Истина, стара Дакија се једно време према
западу пружала до Тисе и била уистину подунавска земља, али су се Беси, према оном што се о
њима зна, налазили углавном око планине Хемуса (Балкана), јужно, па би овде са Дачанима ишли
само после препуштања оностране Дакије Готима, односно у време постојања Приобалне Дакије
(Dacia Ripensis) и Средоземне Дакије (Dacia Mediterranea). Дакле, тамо где су раније живели
Дачани и Беси, Кекавмен седамдесетих година XI века налази Србе.

42 Византијски извори III, Београд 1966, 217

Управо, он нам тврди да су Срби у његово време тамо живели, што би морало да значи да
су се ту налазили и раније, у Х веку сигурно, а како не знамо да је између VII и Х века било
досељавања Словена на Балканско полуострво осим доласка Ободрита и Љутића са Балтичког
мора са којима су могли доћи и делови полапских и повисланских Срба, то би Кеканменови Срби
уз Саву и Дунав могли бити или они Срби који су се ту нашли још у VII веку или неки Срби који
су ту били још од раније, а који нису морали доћи ни са севера ни са запада.

Приобална и Средоземна Дакија
Разуме се да не можемо одбацити ни могућност да су се ту задржали и делови полапских и
повисланских Срба. У сваком случају Кекавменов податак је драгоцен. Звучало би невероватно да
се Кекавмен толико преварио па да место Дукље, односно Дукљана, наведе далеке Дачане и Бесе.
Размишљајући шта би све могло бити пада нам на ум и чињеница да је Кекавмен, како се сматра,
учествовао у угушивању устанка Петра Дељана (Одељана). За Петра Дељана се пак каже да је
пред устанак живео у Угарској, да је обилазио Београд и долину ВеликеМораве да би, наводно,
испитао расположење народа и припремио устанак, који је, како се мисли, почео у северним

43

областима, јер се, да поновимо, тумачи да је Дељан и пошао из Угарске у коју је могао побећи у
случају неуспеха. И неки други сматрају да је Дељан "кренуо из северних рејона, како му нико не
би остао иза леђа за време напредовања у правцу југа, према Нишу и Скопљу". Сад, ако узмемо да
је Кекавмен учествовао у угушењу Дељановог устанка претпостављамо да је знао, не само одакле
је Дељан кренуо у борбу против Византије, већ и ко су на северу, одакле је пошао, били његове
присталице.

Кад Кекавмен помиње Србе уз Саву и Дунав није искључено да је за њих чуо баш у вези са
Дељановим устанком, мада је логично да један образовани Византинац зна где је који народ
живео, поготову ако је реч о пограничним областима. Што он уз Србе истиче да су ту раније
обитавали Дачани и Беси нама се чини да то само још више потврђује Кекавменово познавање
стања у десном Подунављу, мада је на први поглед мало чудно што је поменуо баш трачке Бесе.

Положај Беса (Ф. Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба)

Кад и даље размишљамо никако не можемо да поверујемо да је Кекавмен, коме се
приписује добро познавање провинција, могао толико да побрка географске појмове и изгуби
оријентацију, па за Србе негде сасвим на југу у Приморју, да каже да живе близу Саве и Дунава.
Што се тиче природно утврђених и неприступачних места ваља имати у виду да су у његово време
густом шумом обрасла брда и планине, уз недостатак добрих путева, стварали код путника утисак
тешке проходности. Уосталом, зна се да се у раније време, па чак и до ХIX века, у овом погледу
доста претеривало. Уз то, ако је Дељан већ у почетку имао уз себе и Бугаре, који су још у IX веку
били покорили словенско становништво западно од Тимока, могли бисмо помислити да је
Кекавмен имао можда у виду и дунавску обалу источно од Великог Градишта и Голупца од којих
већ почињу брдовити и шумовити огранци Карпата. Осим тога, он Србе помиње и на подручју
некадашњих Беса око којег су такође могла постојати "утврђена и неприступачна места." Зато нам
се чини да Кекавменов податак о Србима недалеко од Саве и Дунава средином XI века не би
требало без ваљаних доказа одбацити. Уз то не треба изгубити из вида да он на ранијим
положајима Дачана и Беса помиње само Србе, а не и Бугаре, што може да значи да је имао у виду
пре свега основну етничку групацију, а не Бугаре као привремене освајаче који су ту били
заступљени само преко својих управних и војних старешина. Уз ово бисмо реклиј ош и то да су
нам Беси врло важан аргуменат при опредељењу за положај Срба уз Саву и Дунав средином XI
века. Коме би пало на ум да уз давно изумрле или пословењене Бесе у масиву планине Балкана
помиње Србе и да притом мисли на Србе на домаку Јадранског мора! Зато нам се чини да је
сасвим могућно да су у Подунављу, а можда и у доњем Посављу, у XI веку заиста. постојали неки
Срби као доста распрострањена етничка групација. Ако се ту нису зауставили они Срби који су из
Сервије пошли на север преко Дунава, па се предомислили и кренули натраг на југ, могли су се ту
населити неки други Срби чије би порекло тек требало утврђивати. У сваком случају, верујемо да

44

Кекавмен није погрешио кад је забележио да се уз Саву и Дунав, тамо где су некада живели
Дачани и Беси, сада налазе Срби. Да само подсетимо да је још Гебхарди однекуд сазнао да у
околини бугарског града Софије постоји "једна мала српска насеобина".43 Наравно, то што је та
мала српска насеобина била недалеко од некадашњег подручја Беса не мора да значи да су ти
Срби ту још од оних Кекавменових Срба из XI века, али је упадљиво да се та два податка у
територијалном погледу готово сасвим поклапају. Ипак, тек би требало видети откуда ти
Гебхардијеви Срби у близини Софије, уколико то није већ негде објашњено.

Кад овде спомињемо Бесе, да се подсетимо којим је поводом о овоме трачком народу
неколико напомена дао Симеон Кончар у свом чланку "Готи и њихов владика Улфила" (Бранково
Коло XVI, Сремски Карловци 1910, 154-155). Штампајући овај чланак Уредништво је дало ову
кратку напомену: "Иако се овај чланак својом садржином разилази с учењем модерне историје,
ипак држимо, да оно, што се у њему расправља, може бити близу истини, јер је писано по првим
изворима, а не ослања се на немачке историчаре!".

43 Geschichte aller Wendisch-Slavischen.Staaten von Ludwig Albrecht Gebhardi, Zweiter Band. Halle, 1793,285-286

Ево којим поводом Кончар помиње Бесе: "Стари писци називаху Бесима оне Трачане, што
живљаху на Балкану. Картографи мећу их на горњу Марицу. Св. Хијероним (рођен после 340 у
Стридону, умро 30. септ. 420 у Јерусалиму) свједочи да су Беси имали литургију на своме
рођеноме језику. Који су то народи имали у Јерусалиму своје калуђере, каже нам живот св.
Теодосија (+529). Тамо се каже да је он калуђере у јерусалимској лаври раздијелио по народима на
три литургијска одијељења на: грчки, јерменски и бесијски (Migne, Patr. graecae 1.114,n.461). Кад
су Беси као трачки народ пребивали на Балкану и били сусједи Гетима, лако је појмити да су и
буквицу и литургију добили од њих као од својих сународника, и да је и буквица и литургија
Улфилина".

Знајући да ниједан историјски извор не каже да је бесијска литургија истоветна са древном
литургијом словенском, Кончар се ипак определио за мишљење "да је то литургија онога народа
који су у старо доба називани Бесима, а у VI стољ. прозвани Словенима са осталим
сународницима".

Споменувши даље Асеманово јеванђеље, нађено у ХVIII веку у Јерусалиму, где је било
бесијских калуђера, па псалтир и требник, пронађене на Синајској Гори, Кончар додаје: "Све
Аријеве књиге спадају међу најстарије споменике глаголске литературе, а писане су, по суду
издавача, у Бугарској (L Broz, Crtice, atr. 47-49), дакле у отацбини исконских Беса, тј. писане су
истим језиком, којим су говорили словенски Беси".44

Кад читамо наведене напомене о Бесима пада нам на ум да се питамо: који је то словенски
народ боравио у Тракији још пре VI века ако је тачно да су Беси у том веку већ сматрани
Словенима? Смемо ли све то да доведемо у везу са Кекавменовим поменом Дачана, Беса и Срба?
Ипак, да би нам неке појединости око досељавања Словена на Балканско полуострво, па и Срба,
биле јасније, надамо се да ће бити од користи да наведемо и једно мишљење које је наших дана
изнео Јаков Бачић. Он, тако, на једном месту каже да већина научника сматра да је напуштена
Дакија (Онострана) прва позната Славија из које су Словени пошли у освајање Балканског
полуострва. На другом месту износи своје убеђење да Словени и Анти, који су живели дуж
Дунава, нису ниодкуда дошли већ да су ту одувек живели.Њихову бројну присутност, каже,
потврђују и извори на почетку VI века наше ере.

44 На овај занимљиви чланак скренуо ми је пажњу Влад.Јанковић.тему овим срдачно захваљујем.

Говорећи даље о томе да се етноним Анти, после 601. године, не помиње више, Бачић
продужава овако: "Кад је светлост после два века почела да обасјава овај део Европе (дунавску и
балканску Антију), Анти више нису тамо били; њихово место у етнонимији Трајанове и
Аурелијанове Дакије заузели су Тимочани, Преденеценти, Морављани (Moraviana), Словени и
Срби (Slavs, and Serbs).4 Бачић овде јасно мисли на IX век. Пошто уз Тимочане, спомиње

45

Преденеценте (свакако Браничевце), Морављане (валда становнике дуж Велике Мораве), Словене
и Србе, онда, с обзиром да је реч о Аурелијановој Дакији, излази да Бачић не сумња да је у IX веку
тамо било и Срба. То одговара и ономе што смо до сада претпостављали и закључивали о Србима
у Подунављу и у суседству, а видећемо мало после да то исто произилази и из казивања неких
других средњовековних хроничара.

Иначе би се, уз овај проблем требало присетити и Трибала. које више византијских писаца
спомињу уз Србе или их изједначују са Србима. У науци преовлађује мишљење да византијски
хроничари погрешно и неоправдано изједначују једне с другима Србе и Трибале, мада је чудно,
ако за Србе већ употребљавају имена ишчезлих народа, зашто не помињу Скордиске, Дарданце
или Аутаријате, па и имена Трачана и Илира. Обично се мисли, кад се уз Србе помиње име
Трибала, да је реч о Србима у Дукљи или у околним областима. Зато је чудновато да се помињу
баш Трибали за које се зна да су, у своје време, живели дуж Јужне и делимично дуж Велике
Мораве, али и дуж Тимока, а на северу негде још и до Хомољских планина. То се, као што видимо,
прилично поклапа са географским положајем Кекавменових Срба код Дунава, односно на месту
где су раније живели Дачани и Беси. Зато се питамо није ли и овде у случају Трибала Х и XI века
реч о неким Србима, оним истим које помињеКекавмен, а који су приликом досељења делимично
населили и део подручја давнашњих Трибала. Невероватно нам изгледада су Скилица, Зонара и
други који помињу Трибале и Србе, без разлога довели Србе у везу са Трибалима, односно са
подручјем некадашњих Трибала. Да нису знали да се неки Срби у њихово време налазе и на
простору старих Трибала, тешко да би им у XI и почетком ХII века пало на ум да са Трибалима
доводе у везу, рецимо, тесалске или далматинске Србе. Они би им географски више пристајали уз
Дукљане. Да су хтели да употребе неки, архаични израз, употребили би, на пример, име Далмата,
као што је урадила и Ана Комнина када је поменувши уз Далмате име Ветонаца, мислила
очигледно на Србе или Словене на јадранском Приморју.

45 Jakov Bačić, The emergance of the Sklabenoi (Slave), their arrival on the Balkan peninsula, and the role of the Avars
in these events: revised concepts in a new perspective. Columbia University 1983 (ксерографисано 1985, Michigan
USA), 137, 201,232. Бачић је изнео једно оригинално мишљење и о Псеудо-Цезаријевој вести о Словенима
који живе уз Фисонце, сматрајући их балканским и подунавским хришћанима. Ту Бачић као да поново истиче
своје уверење о раном боравку Словена на Дунаву.

Наше веровање да казивање Кекавмена, Скилице, Зонаре и других треба схватити као да је
дуж Велике Мораве, у Приобалној (Овостраној) Дакији и делимично на простору давних Трибала
било у XI и ХII веку Срба, који су ту морали постојати још одраније, изгледа да потврђује и један
западни извор. Наиме, хроничар Арнолд из Либека. (+1212),, који је Хелмолдову "Хронику
Словена" довео до 1209. године, описује, између осталог, и неке догађаје који су се у другој
половини ХII века збили дуж Велике Мораве, и то дуж њене источне обале. Арнолда нам, иначе,
неки истичу као првог хроничара који је у историји навео једно веће српско насеље - Равно
(Ћуприја). Описујући догађаје који су се догодили за време ходочашћа саског војводе Хенрика
Лава 1172. године, хроничар наводи како су код места Равно, Срби отровним стрелама напали
логор бискупа од Вормса.46 Хроничар казује како су ходочасници најпре намеравали да уђу у трад,
али српско становништво никако; није хтело да их пусти. Ходочасници су били приморани да се
улогоре у близини града, у једној долини крај бистрог потока. У ноћи су их, каже, напали Срби са
четири стране и гађали отровним стрелама. Срби су их оставили на миру тек кад им је један
немачки стрелац убио вођу, али су их сутрадан, кад су пошли даље, Срби дуго пратили тражећи
прилику да их нападну.47

Овај податак је свакако веома занимљив и важан, јер се поставлаа. питање да ли је Срба
било и пре Равног, што је врло вероватно. Чињеница је да српско становништво није хтело да
ходочаснике пусти у град и поред претњи Византинаца који су пратили поворку страних путника.
То нам указује да је српски живаљ био доста самоуверен, по свој прилици зато што се осећао
јаким на својој земљи. Реч је о десној, источној, страни Велике Мораве, о подручју на којем су
некада живели Трибали и на које нас упућује и Кекавмен говорећи о Србима према Сави и Дунаву.

46

Као што је познато, описани догађај код Равног припада времену кад Немања, који је само
коју годину пре постао велики жупан у Србији, ратује са Византијом и сређује прилике у држави и
то далеко на југозападу. Зато бисмо рекли да западни ходочасници 1172. године на свом путу од
Браничева, дуж десне обале Велике Мораве, нису угрожавали ни Немању ни интересе српске
државе, те не можемо ни да помислимо да је Немања, или неко из његове породице, био у некој
вези са српским нападачима код Равног и на правцу кретања ходочасника.

46 Zoran Konstantinović, Deutsche Reisebeschreibungen über Serbien und Montenegro, München 1960,11 (даље:
Константиновић)
47 Ђ. Сп. Радојичић, Путници кроз српске земље у средњем веку (према рукопису)

Кретање западних витезова није било усмерено преко територије тада још увек географски
доста ограничене српске државе на југозападу, чије је територијално ширење 70-тих година ХII
века било управљено од Ибра, Ситнице и Дрима према западу а не према североистоку.
Осим тога, веродостојни византијски писац Кинам казује да је око 1172. године дошло до једног
сукоба Византије са Србима, а из једног другог описа стиче се утисак да је Немања баш у то време
био приморан да у пратњи византијског цара иде чак у Цариград. Ту се као побеђени непријатељ
нашао у царевој тријумфалној поворци и извесно време задржао у Цариграду. То је период
владавине византијског цара Манојла (+1180), кад Византија чврсто држи своје поседе све до Саве
и Дунава. До краја Манојлове владавине Немања је морао да мирује. Према нашем садашњем
знању није познато да је на северу, па и дуж Велике Мораве, било неких мањих или већих поседа
српских великаша који би потицали из тадашње српске државе, Србије. То не значи да око Велике
Мораве, Ресаве и Млаве није било Срба, можда само још неорганизованих у неке јаче заједнице.
У тим пограничним областима, дуж Саве и Дунава и на правцу значајне саобраћајнице која је
сувоземним путем повезивала Цариград са Средњом Европом, Византија је све до пред крај ХII
века успешно спречавала сваки покушај ослобађања. Можда се зато у том северном и
североисточном пограничном појасу и према Сави и Дунаву, дуго није ни могао развити појам
Србије као знак постојања неког политичког уједињења било у саставу тадашње српске државе
или као самосталне области. Упадљиве промене настају тек од 1183. године. Зна се да су те године
"Угри и Срби као савезници упали у Византију и опустошили Београд, Браничево, Ниш и
Сердику... У борби против Византије Немања је успео да осигура својој земљи независност и да,
на рачун Византије, знатно прошири њену територију на истоку и југу48 (подвукао Р. Н.). Дакле,
тек после 1183. године Немања успева, макар и привремено, да прошири територију српске
државе и према истоку, при чему се мисли и на североисток, на долину Велике Мораве и нешто
источније. Није искључено да су Немањина осаајања источно од Велике Мораве донекле била
олакшана и чињеницом да је на том простору живело и српско становништво. Исто оно чији су
стрелци 1172. године ометали западне ходочаснике да бахато прелазе преко земље у којој су
главни етнички састав сачињавали по свему судећи Срби. О њима се, тек од тог времена, почиње
све чешће говорити и они се, тек од краја. ХII века, постепено укључују у историју Срба и српске
државе.

48 Острогорски, 374

Да подсетимо још, да неки, на српско становништво у овом делу мисле и кад описују
крсташки поход Валтера Убогог (Walter Habenichta), који је још 1096. године повео
неорганизоване крсташе - бескућнике. Приликом описа кретања ове необуздане масе дуж римског
војног пута, у правцу Ниша, говори се о повлачењу успутног становништва у шуме и на
узвишења, при чему се мисли да је и овде реч о Србима, по свој прилици оним истим које
Кекавмен налази у пограничном појасу према Сави и Дунаву, или оним Србима који ће
седамдесетак година касније (1172) код Равног напасти ходочаснике у пратњи Хенрика Лава. Кад
је Фридрих Барбароса водио дуж Велике Мораве крсташе трећег крсташког рата (1189-1191),
Равно је, изгледа, још увек било у склопу српске државе. Јер, по речима савременог хроничара,

47

Немања шаље у Равно своје великодостојнике да поздраве цара Фридриха, тада најмоћнијег
европског владара.50 Немања је у то време био само magnus comes de Servia et Crassia (свакако
Рашке).

План Ћуприје (ХVIII век). Најстарији део обележен са "Б" назван је Троја.
Немања ће Фридриху приредити величанствени дочек тек у Нишу, па не знамо тачно зашто
је слао своје племиће баш у Равно. Није ли Равно било тада на некој значајној граници, можда
Браничевске области или је једноставно било значајно због раскрснице путева, који су се
укрштали ту на прелазу преко Велике Мораве. У свахом случају Кекавменов помен Срба на
домаку Саве и Дунава и Арнолдово објашњење о нападу српских стрелаца код Равног, као и
наговештај да су становници у време пролаза крсташа 1096. године кроз ове крајеве били Срби,
као да недвосмислено указују на то да је дуж пута Браничево-Равно било српског становништва и
то врло дуго ван територије тадашње (Немањине) Србије и Рашке.
Ове осврте на помене Срба у североисточном делу данашње Србије учинили смо у жељи да
некако повежемо све податке о Србима у , изворима за које знамо и у којима се описују стања и
збивања неколико векова после досељења Словена на Балканско полуострво, међу њима и Срба.
Наравно, основни повод за овај преглед јесу Кунстманови "дачки Срби". Ако Кунстман ове "дачке
Србе" доводи у везу са Трајановим пресељењем неких становника из Азије у дачко Подунавље у II
веку н.е., овим освртом хтели смо да проверимо може ли се икако хронолошки оправдати
претпоставка о постојању тих Срба, или било којих, на домаку Дунава од другог века н.е. све до
завршетка сеоба Словена на Балканско полуострво, па и неколико векова касније. Мада
Кунстманова примедба о "дачким Србима" и после овога остаје као тема за размишљање о
могућем постојању једне групе Срба у некадашњем дачком Подунављу још пре доласка Словена
на Балканско полуострво или барем од VI или VII века н.е., покушаћемо у даљем разматрању да се
већ сада приближимо неком решењу које би нас убедило да је Срба било у некадашњем дачком
Подунављу ако не пре оно барем од доласка Словена на Балкан до укључивања овог подручја у
средњовековну српску државу и касније у Србију.

48

49 Константиновић, 11
50 Исто, 12

У овом размишљању и разматрању и даље ћемо морати да се задржавамо највише на
хронолошком усклађивању оскудних и јако нејасних података имајући стално у виду помене Срба
било код византијских хроничара или код западних писаца. Из досадашњег увида стекли смо
утисак да постоји неки континуитет у тим поменима; чак нам се чини да се помени Срба у
наведеним изворимаХ, XI и ХII века односе безмало увек на исти простор, на подручје ближе
Сави и Дунаву, особито Дунаву.

Дакле, да наставимо са размишллњем о томе да ли нам постојећи извори и подаци у њима
дају за право да се смелије определимо за закључак да је Срба у Подунављу било и пре
укључивања тог простора у средњовековну српску државу. Ако се Срби нису задржали у
овостраном дачком Подунављу и Поморављу још приликом досељавања у VI или VII веку, или
приликом покушаја да се из Сервије (Србице) у Тесалији врате у земље из којих су дошли, постоји
вероватноћа да су се неки делови Срба ту населили приликом доласка Ободрита (Абодрита),
Љутића и можда мањих група полапско-прибалтичких Словена међу којима и оних из данашње
северозападне Пољске. Не знамо тачно кад је започето насељавање ових Словена (и Срба) из
групе Западних Словена, али је, по свему судећи, завршено до краја VIII века. Јер, имамо поуздане
податке да су почетком IX века били у Поморављу, и некадашњем дачком Подунављу. С обзиром
на тврдњу бројних историчара и филолога да су Срби (и Хрвати) на Балканско полустрво дошли
као део Источних Словена и то махом преко данашње Румуније не би требало искључити
могућност да су се у Подунављу задржали и неки Срби из те групације. Ако искључимо
претпоставку да су се ту задржали неки делови из тесалске Сервије, не видимо са које би друге
стране Срби могли доћи у Поморавље и Подунавље осим са севера и северозапада или са
североистока. Али, ако су икада постојали, "дачки Срби", нису морали доћи ни са севера ни са
северозапада. У онострану или овострану Дакију могли су доспети много раније и то из правца. из
којег су наилазили и давнашњи походи разних народа у Тракију или у европску Скитију и
Сарматију.

Уосталом, ако нам је много шта из раније историје Срба у Поморављу и Подунављу још
увек неизвесно, чини нам се, да поновимо, да то давнашње време постаје ипак нешто јасније
поменом Кекавменових Срба уз Саву и Дунав у XI веку. Ако знамо да од X до XI века није било
никаквих значајнијих сеоба, нити мањих кретања, можемо, рекли бисмо, с правом тврдити да су
Кекавменови Срби из XI века тамо били и у Х веку. Тако би се успоставила нека веза, макар и
сасвим танка, између оног времена кад су Срби дошли заједно са другим Словенима (VI, VII век) и
XI века у којем нам савремени хроничар јасно указује на постојање Срба и у северном делу
Балканског полуострва. Кекавмен није имао никакав посебни разлог да баш Србе помене као
становнике близу Саве и Дунава. Било би необјашњиво кад бисмо помислили да их је измислио
или побркао са неким Србима негде далеко на југу. Да Кекавмен није измислио Србе у Поморављу
и Подунављу потврђује нам, као што смо ввдели један хроничар из сасвим другог краја Европе,
Арнолд из Либека. Кад су домороци напали логор ходочасника код Равног (Ћуприја), вероватно су
западњаци већ знали кроз чију земљу пролазе, а то су могли сазнати и од Византинаца који су их
пратили. У сваком случају Арнолд није имао никаквог разлога да нападаче назива другачије него
онако како су они сами себе називали. Да ли из огорчења и мржње или из неког другог разлога
западњаци су нападаче, називајући их Србима, описали најцрњим бојама.

Међутим, док се на том простору према Сави и Дунаву, како наслућујемо, донекле може
назрети некаква веза између Срба VII и Срба ХII века, још увек смо немоћни у тражењу везе
између "дачких Срба" и оних које некако прихватамо као становнике доњег Посавља, Подунавља
и Поморавља. Мада нас Кекавмен уверава да Срби у његово време (XI век) живе тамо где су
раније живели Дачани и Беси, ипак нам доста смета ознака "дачки" за Србе, јер није свеједно да ли
је реч о Дакији од пре 264. године, пре Аурелијанове реформе, или после 264. године кад Римљани

49

препуштају онострану Дакију и јужно од Дунава организују две Дакије: Приобалну (Ripensis) и
Средоземну (Mediterranea). Ова друга је делимично захватала и подручје некадашњих Беса, што у
овом случају није без значаја.

Ипак, чак да је Кунстман у праву кад мисли да су "дачки Срби" у ствари досељеници из
Мале Азије, које је, наводно Трајан довео и после освајања Дакије (107) ту населио, ми о њима не
знамо ништа од почетка II века, то јест од наводног досељења, до почетка VII века, до масовног
наиласка Словена. То је читавих пет стотина година, што за наше питање није мали период.
Можемо само да претпоставимо да су Римљани, кад су 264. године напустили онострану Дакију и
за владе Аурелијана основали јужно од Дунава већ поменуте две Дакије, заједно са једним делом
осталог становништва преселили и "дачке Србе". Кад би заиста тако било, тиме бисмо временску
разлику између другог и седмог века скратили за нешто више од сто година и свели временску
"празнину" на четири стотине година. Ако се сада још сетимо да Псеудо-Цезарије помиње неке
Словене као Подунавце (и Фисонце), и то почетком V века, што значи да су ту могли бити и у IV
веку, а можда и раније, онда бисмо поменуту временску "празнину" између Трајановог времена и
почетка VII века свели на само 150-200 година. Овде не треба заборавити ни оних 25 словенских
племена у Тракији које помиње Хоренски. Невоља је ипак не само у томе што нисмо сигурни у
постојање "дачких Срба", већ и у томе што још увек немамо поуздано објашњење ни заПсеудо-
Цезаријеве Словене (Склавине) и уз њих, за Фисонце. Ко стоји иза имена Склавина у IV и V веку?

Наука још није објаснила како су ту и из чега настали Словени, ни где се и на који начин
појавило то име. Да ли је довољно само што знамо да су се Срби касније нашли у саставу Јужних
Словена па да сматрамо да су они одувек били саставни део опште словенске групације? Сигурно
да није! Питање генезе Словена једно је од бројних нерешених проблема у вези са настанком
европских народа. Тако је и са проблемом Срба. Јављају се на простору од Кавказа до Лабе и од
Балтичког до Јегејског мора, али и сувише касно да бисмо из помена њиховог имена у то време
могли нешто поузданије да закључимо о њима у раздобљу пре документовано утврђене појаве
њиховог имена. То раздобље морало је трајати вековима, чак и далеко пре почетка наше ере. Због
те превелике неизвесности сваки помен српског или словенског имена пре доласка Словена на
Балканско полуострво привлачи пажњу, ма колико нам време кад се помиње име или простор на
којем га налазимо изгледали на први поглед магловити и тешко прихватљиви. Боље је, ипак,
покушати, колико је могуће више, него због дубоке сумње одустати од било каквог покушаја.
Веома мало знамо о постанку европских народа, као и оних на домаку Европе, у првом
миленијуму пре наше ере, а много шта нам је непознато и у неколико првих векова наше ере.
Процес образовања већих етничких група, њихово првобитно језгро и њихово развијање и
територијално ширење, особито у току кретања, још увек је само у области теоријских
претпоставки. Ниједна научна дисциплина сама, својим средствима. и методама сазнања, није у
стању да нам пружи очекивано решење. Зато, да поновимо, немојмо ни Кунстманове "дачке Србе"
одбацити као плод маште пре него што утврдимо да је заиста тако. Тачно је да се уз наведени
податак Карловачког родослова "и сва србска идолу служаше Дагону" може поставити веома
много питања, али је и то боље него, као што је до сада било, једноставно изоставити ту вест као
безвредну. Писцу ове књиге се чини да и досадашња размишљања указују да постоји нека нит,
макар не увек повезана, која наговештава да се свестранијим и подробнијим истраживањима може
доћи до макар још неких нешто јаснијих резултата.

Да бисмо, међутим, будућим истраживачима колико-толико олакшали у размишљањима о
вредности или невредности података о "свој србској" и идолу Дагону чини нам се да већ сада
морамо покушати да сазнамо шта се све још може рећи о оним занимљивим записима старих
српских родослова и летописа; да видимо имају ли те вести какве везе са белешкама наших старих
извора у којима стоји да је Немања преко Техомила, Чудомила и Беле Уроша био у сродству са
Лицинијем, зетом Константина Великог. То нас посебно занима због Лицинија за кога се каже да
је био пореклом Србин из Дакије, а ми смо већ толико пута спомињали Дакију настојећи да
нађемо неки траг о постојању Срба у Дакији у неко рано време. Наравно, занима нас и чија је
уопште била идеја да измисли такву родбинску везу. То нас занима утолико више што сматрамо да

50