Kako je čudno bilo sve to: i ova soba i ovaj mir i naša tuga. Zar iza vrata ne struja život, beskrajan, sa šumama i rekama, sa svojim jakim dahom? Zar se iza onih belih brda ne javlja već mart probudjenoj zernlji, sav u cvatu i bujanju? — Robi, hoćeš li noćas ostati kod mene? — Hoću. Hajde da legnemo. Bićemo jedno drugom tako blizu kako samo mogu biti ljudi. Stavićemo čaše na jorgan i pićemo. Pijuckanje. Zlatnomrka koža. Čekanje. Bdenje. Tišina i tiho kr kl janje voljenih grudi... xxvm Dunuo je jug. Vlažna močvarna toplina duvala je dolinom. Sneg je omekšao. Sa krovova je kapalo. Grafikoni temperatura se podigoše. Pat je morala da ostane u postelji. Lekar je dolazio svakih nekoliko sati. Lice mu je bilo sve brižni je. Jednog dana, dok sam ručao, došao je Antonio i seo pored mene. — Rita je umrla. — Rita? Vi mislite Rus? v — Ne! Baš Rita, ona Španjolka. — To nije moguće! — odgovorih i osetih kako mi se ledi krv. Rita je bila mnogo manje bolesna od Pat. — Mnogo šta je ovde moguće, — odgovori Antonio setno. — Umrla je danas pre podne. Dobila je zapaljenje pluća. — Zapaljenje pluća... To je već nešto drugo! — rekao sam s olakšanjem. — Osamnaest godina! Tako je teško umirala. — A Rus? — Ah, ne pitajte! Ne veruje da je mrtva. Tvrdi da je samo u letargiji. Sedi pored njene postelje, i niko ne može da ga izvede iz sobe. Antonio je otišao. Ukočeno sam gledao kroz prozor. Rita umrla! Sedeo sam i samo mislio: to nije Pat! U zastakljenom hodniku opazih violinistu. Stigao je pre no što sammogao da se dignem. Izgledao je strašno. — Vi pušite? — upitah ga, samo da bih nešto rekao. Gorko se nasrne jao. — Prirodno! Zašto da ne? Sad je već sasvim svejedno! Slegnuo sam ramenima.
— Vas to sigurno veseli, pametnjakoviću? — upita podrugljivo. — Vi ste ludi! — Lud? Nisam. Ali sam nasamaren! Nagnuo se preko stola i duno mi u lice. Osetio sam miris konjaka. — Nasamaren sam! Prevaren! Svinje! Svi su svinje! , I vi, moralna svinjo! — Da niste bolesni bacio bih vas kroz prozor. — Bolestan? Ja bolestan? — upita s potsmehom. — Zdrav sam.. . skoro sasvim zdrav! — Sad baš dolazim otuda! Divan slučaj zakrečavanja! Kakva lakrdija! Zar ne? — Budite srećni! — odgovorih. — Kad jednom odete odavde, onda ćete zaboraviti svoje jade. — Je l' te? — odgovori on. — Vi tako mislite? O, praktično mozgalo! Zdravi glupane! Neka vam Bog održi vašu bucmastu dušu! Pošao je klateći se pa se onda vratio. — Haj'te sa mnom! Haj'te da pijemo. Ja ću platiti. Ne mogu da ostanem sam. — Nemam vremena! Potražite nekog drugog. Otišao sam od Patrise. Ležala je +eško dišući. Pod led ja su joj podmetnuli jastuke. — Zar nećeš da ideš na skijanje? — upita me. Odmahnuo sam glavom: \ — Sneg je vrlo loš. Topi se. — Što ne igraš šaha s Antonijem? j — Neću. Hoću da ostanem ovde, pored tebe. Jadni Robi! Pokušala je da napravi jedan pokret. — Donesi bar sebi nešto za piće. — To već mogu! Otišao sam u svoju sobu i doneo bocu konjaka i čašu. — Hoćeš li malo? — upitao sam je. — Ovo smeš. Popila je jedan mali gutljaj, pa onda još jedan. Zatimmi je vratila čašu. Napunio sam je i ispio. — Ne bi trebalo da piješ iz iste čaše, — reče Pat.
— To bi bilo lepo! Nasuo sam još jednu čašu i iskapio. Ona je odmahnula glavom. — Nemoj to činiti, Robi. Ne smeš više ni da me ljubiš i uopšte, ne smeš više toliko biti sa mnom. Neću da se i ti razboliš. — Ja hoću da te ljubim, a sve drugo me se ne tiče. — Ne! Nemoj! Ne smeš više da spavaš u mojoj postelji. — Dobro. Onda ćeš ti u mojoj. Branila se i sklanjala usta. — Nemoj Robi! Ti treba još dugo da živiš. Hoću da ostaneš zdrav i da imaš ženu i decu. — Neću ni ženu ni decu, neću nikoga, sem tebe. "H si mi i žena i dete. Neko vreme ležala je ćutke. — Rado bih imala dete od tebe, Robi, — reče i nasloni lice na moje rame. — Ranije nikad nisam htela to. Nisam mogla čak ni zamisliti. Ali sad često razmišljam o tome. Lepo je kad se ostavlja nešto iza sebe. Dete bi te ponekad pogledalo i ti bi se onda setio mene. U tom času bih i ja bila prisutna. — Mi ćemo još imati dete. Kad ti ozdraviš. I ja bih voleo dete od tebe, Pat. Mora biti devojčica, koja će se takodje zvati Pat. Uzela mi je čašu iz ruke i popila jedan gutljaj. — Možda je ipak bolje što ga nemamo, dragi. Ne treba ništa da te vezuje za mene. Treba da me zaboraviš. A kada me se setiš, pomisli samo na to da nam je bilo lepo... i ninašta više. Nikad nećemo shvatiti to što je prošlo. Nemoj da budeš tužan. — Tužan sam kad tako govoriš. Posmatrala me je neko vreme. — Kad čovek ovako leži, onda o mnogo čemu razmišljja i nalazi da su mnoge stvari neshvatljive, ma da ranije nije ni primećivao to. Znaš li šta još uvek ne mogu da razumem? Da se dvoje toliko vole kao mi, a ipak jedno mora da umre. — Ne govori tako. Pa uvek mora jedno ranije da umre. Tako je u životu. Ali dotle nismo još došli. — Covek bi smeo da umre samo kad je sam. Ili kad se dvoje mrze ... Ali nikako kad se vole. Silom sam se nasrne jao. — Tako je, Pat, — rekoh i uzeh njene vrele ruke. — Kad bismo mi stvarali svet, on bi sigurno bio mnogo lepši. Jeli? Ona klimnu glavom.
— Da, dragi. Mi to ne bismo dozvolili. Kad bismo znali šta je iza smrti... Veraješ li ti da se život nastavlja posle? — Verujem. Život je tako rdjavo stvoren da mu ovde ne može biti kraj. Ona se nasmešila. — Možda je i to razlog. A da li nalaziš da je i ovo rdjavo stvoreno? Pokazala je na buket žutih ruža pored postelje. — U tome i leži sve, — odgovorio sam. — Pojedinosti su bajne, a sve zajedno nema nikakvog smisla. Kao da je sve to stvarao luđak kome je čarobno obilje života ulilo samo jednu misao: da ruši. — Pa da opet stvara, — dodade Pat — Ni u tome ne vidim smisla. Time život još nije postao bolji. — Ali jeste, dragi, — reče Pat — Eto... nas dvoje... To je bilo Iepo. Lepše nije moglo biti. Samo je kratko. Suviše kratko. Posle nekoliko dana počeo sam da kašljem. Osećao sam probadanje u grudima. Sef lekara prolazeći hodnikom čuo je kašalj, pa promolio glavu u moju sobu. — Hodite malo sa mnom u ordinaciju. — Nije to ništa! — rekoh. — Ipak ... S tim kašlj anj em ne smete sedeti pored gospodjice Holman. Haj'te odmah sa mnom. U ordinaciji sam s naročitim zadovoljstvom skinuo košulju. Ovde je zdravlje izgledalo kao nepravedna privilegija; zdrav čovek ima osećanje da je zabušant i laktaš. Sef lekara me je čudnovato posmatrao. — Čini mi se da se vi tome radujete, — reče mršteći se. Zatim me pažljivo pregleda. Posmatrao sam blistave instrumente. Udisao sam i izdisao, duboko i polako, brzo i kratko, kako je već zahtevao. Pritom sam osećao probadanje. Bio sam zadovoljan što sam bliži Patrisi. — Vi ste nazebli, — reče mi šef lekara. — Jedan dodva dana morate ostati u postelji ili bar u sobi. Gospodjici Holman ne smete da ulazite, nje radi. — Mogu li bar kroz vrata da razgovaram s njom? — upitao sam. — Ili preko balkona? — Preko balkona možete, i to samo nekoliko minuta. A možete i kroz vrata, ako često ispirate usta. Semnazeba imate i katar usled preteranog pušenja.
— A pluća? Imao sam neku nadu da bar nešto nije u redu na plućima. Lakše bih se osećao, — Iz vaših pluća bi se mogla troja napraviti, — izjavi šef lekara. — Vi ste najzdraviji čovek koga samvideo. Jedino vam je jetra prilično tvrda. Verovatno mnogo pijete. Propisao mi je lek. Otišao sam. — Robi? — viknu me Pat iz svoje sobe. — Sta ti je rekao? — Neko vreme ne smem da te posećujem, — odgovorio sam kroz vrata. — Najstrožije mi je zabranjeno. Opasno zbog zaraze. — Vidiš! — reče ona uplašeno. — Odavno sam te ¥eć molila da ne dolaziš. — Za tebe opasnost od zaraze, a ne za mene! — Hajde, ne govori gluposti. Pričaj mi šta je rekao. — Ono što sam ti već rekao. Sestro... — dađoh znak sestri koja je brž donela lekove. — Recite gospodjici Holman ko je od nas dvoje opasniji bolesnik. — Gospodin Lokamp! — izjavi sestra. — Ne srne vas posećivati da vas ne bi zarazio. ' Pat je nepoverljivo gledala čas mene čas sestru. Kroz staklena vrata sam joj pokazao lekove. Shvatila je da je istina, pa se počela smejati dok joj suze nisu potekle i dok nije počela bolno da kašlje, tako da je sestra morala da joj pritrči i podupre je. — Bože, dragi! — šaputala je. — To je suviše srnežno. Kako se samo ponosiš! , Ćelo to veče bila je raspoložena. Naravno da je nisam ostavio samu. Do ponoći sam seđeo na balkonu, u toplom ogrtaču i sa šalom oko vrata. U jednoj ruci sam držao cigaretu, u drugoj čašu. Pričao sam joj dogadjaje iz svog života. Njen smeh, kao cvrkut ptice, stalno me je prekidao i potsticao. Lagao sam koliko sam god umeo, samo da bih video kako osmeh preleće njenimlicem. Bio sam srećan što hripam. Ispio sam bocu do dna, pa sam sutradan bio zdrav. Opet je dunula jugovina. Vetar je tresao prozore. Oblaci su visili nad samim krovovima kuća. Sneg se noću odronjavao i s bukom valjao u doline a bolesnici su, nemirni i razdraženi, ležali budni i osluškivali. Po zaklonjenim padinama šafran je počeo da cveta, a na ulici se umesto saonica pojaviše prva kola. Pat je sve više slabila. "Više nije mogla da ustane. Noću se gušila. Tada bi sva posivela od samrtnog straha. Čvrsto sam držao njene vlažne, nemoćne ruke.
— Samo sad da izdržim! — drhtala je. — Samo sad, Robi! U ovo vreme umiru ... Uvek se bojala poslednjeg časa izmedju noći i zore. Verovala je da tajanstveni plamen života slabi, da se skoro gasi na izmaku noći... Bojala se noći. Tada nikad nije htela da ostane sama. Inače je bila tako hrabra da sam često morao da stisnem zube. Dao sam da mi se postelja prenese u njenu sobu. Seo bih pored nje čim se probudi i u očima joj se pojavi očajničko preklinjanje. Često sam pomišljao na morfijum u svom koferu. Bez razmišljanja bih joj ga dao da se nije toliko radovala svakom novom danu. Sedeo sam na njenoj postelji i pričao joj što god mi je padalo na um. Nije mogla mnogo da govori pa je rade slušala moje doživljaje. Najradije je slušala one iz djačkog doba. Ponekad, odmah posle napada, dok je još bleda; i iznureni ležala na jastucima, tražila je da joj pretstavljam ponekog od svojih profesora. Mlatarajući rukama, frčeći i gladeći svoju umišljenu ridju bradu, hodao sam; po sobi ipiskavim glasomgovorio djačke mudrosti. Svakog dana sam izmišljao nove ličnosti. Uskoro je Pat vrlo dobro raspoznavala sve klipane i mangupe mog razreda, koji su zadavali brigu profesorima. Jedne noći došla je dežurna sestra, privučena gromkim basom našeg direktora. Trebalo mi je dosta vremena dok sam je, na velikoPatrisino veselje, uverio da nisam poludeo zato što sam usred noći, zaogrnut Patrisinom pelerinomi s mekanim šeširom na glavi, skakutao po sobi i nekom Karlu Osegu čitao litaniju zato što je podmuklo otsekao jedan ugao katedre. Kroz prozore se polako pomoljala svetlost dana. Konture planina postajahu oštre crne siluete. Iz njih se povlačilo hladno i bledo nebo. Noćna lampa je bledela, a Pat je svoje vlažno lice spuštala na moje ruke. — Prošlo je, Robi. Opet imam još jedan dan. Antonio mi je doneo svoj radio. Uveče sam ga isprobao kod Patrise. Prvo je krčao i kreštao, a zatim se iz te buke najednom izvila jasna, nežna muzika. Antonio ini je dao i radioprogram. Prelistavao sam ga. — Mislim da je Rim! Tada se već začuo i duboki, metalni glas spikera. — Kadio Roma ... Napoli... Firenca ... Tražio sam dalje. Klavirski koncert. — Ovo ne moram da tražim šta je. To je Betovenova Valdštajn sonata. Nju sam znao da sviram još onda kad sam verovao da ću postati prosvetni savetnik, profesor ili kompozitor. Sad je već odavno ne znamviše. Bolje da okrenem dalje. To nisu baš lepe uspomene. Jedan topao alt, vrlo tih i umiljat: „Parlez moi d'amour..."
— Pariz, Pat! Predavanje o suzbijanju štitaste vaši. Dalje. Reklame. Jedan kvartet. — Sta je to? — upitala je Pat. ;— Prag. Gudački kvartet. Opus 59 broj 2, Betoven, — čitao sam glasno. Čekao sam dok se taj stav završi, a onda okrenuo dalje. Najednom se javila violina, bajna violina. — To je sigurno Budimpešta, Pat. Ciganska muzika. Puna i meka melodija treperila je iznad nabujalog orkestra cimbala, violina i flauta. — Divno, Pat... Je li? Ona je ćutala. Okrenuo sam joj se. Plakala je širom otvorenih očiju. Jednim pokretom zatvorio sam radio — Pat, šta ti je? Prebacio sam ruku preko njenih uskih ramena. — Ništa, Robi. Glupo je što plačem. Ali slušati Palaz, Rim, Budimpeštu... Bože, a ja bih bila tako srećna samo kad bih još jednom mogla da sidjem u selo. — Ali, Pat! ... Pričao sam joj sve što sam znao, samo da bih je odvratio od takvih misli. Ali ona je odmahivala glavom. — Nemoj da misliš, dragi, da sam tužna. Nisam tužna kad plačem. To mi se ponekad desi, ali ne traje dugo. ifeviše mnogo razmišljam. — A o čemu to razmišljaš? — upitao sam je i poljubio u kosu. — Samo o onome o čemu još mogu da razmišljam: životu i smrti. A kad se posle toga rastužim, ja se tešim time da je ipak bolje umreti onda kad se još želi život, nego onda kad se želi umreti. Sta ti misliš o tome? — Ne znana .. . — Ipak ... Naslonila je glavu na moje rame. — Kad se želi živeti onda se još nešto i voli. Tada je teže, ali i lakše. Eto, ja bih i onako morala da umrem, a sad sam zadovoljna što imam tebe. Mogla sam biti sama i nesrećna. Tada bih želeia da umrem. Ovako je teže, ali sam puna ljubavi, kao pčela meda kad se uveče vraća u košnicu. Kad bih mogla da biram, uvek bih izabrala ovo isto.
Gledala me je. — Pat. Postoji i treće: kad jug presetase, tebi će biti bolje i mi ćemo otići odavde. , Gledala me je i dalje ispitivački. — Za tebe se bojim, Robi. Tebi je mnogo teže nego meni. — Nećemo više govoriti o tame. — Sve sam ti to rekla samo zato da ne misliš da sam tužna. — Ja i ne mislim da si tužna. Položila je ruku na moju. — Ne bi li hteo da nadješ cigansku muziku? — Hoćeš da je slušaš? — Da. Otvorio sam radio. Violina je s flautom i isprekidanim potmulim zvucima cimbala ponovo zatreperila u sobi, u početku tiho, a zatim sve burnije. — Lepo je... — reče Pat. — Kao vetar. Vetar koji nosi. Bio je to večernji koncert iz jedne kafane u Budimpešti. Katkad se kroz romor muzike čuo razgovor gostiju, a ponekad i kakav vedar veseo uzvik. Mogao sam zamisliti kako na Margaretinu ostrvu kesteni pupe, na meseci ni bledo sjaje i njišu se kao da ih nosi talas violine. Možda je veče toliko toplo da sebe napolju ... Pred njima su čaše žutog madjarskog vina, kelneri u belimbluzama jure, cigani sviraju, a posle se umorni vraćaju kući kroz proletnji suton... A ovde leži Pat i smeši se. Nikada više neće izići iz ove sobe, nikada neće ustati iz ove postelje ... Bolest je najednom uzela maha. Voljeno lice se topilo. Jagodice su iskočile. Ruke su se istanjile kao u deteta, rebra izbila pod kožom, a temperatura besnela sve Jačim zamahom. Sestra je donosila boce s kiseonikom. Lekar je dolazio svakog časa. Jednoga dana, posle podne, groznica je pala neshvatljivo naglo. Pat se probudila i dugo me posmatrala. — Dodaj mi ogledalo, — šaputala je. — Sta će ti ogledalo? Odmori se, Pat. Verajem da si sad prebrodila. Skoro nemaš groznice. — Ne... — šaputala je slomljenim, dubokim glasom. — Daj mi ogledalo. Obišao sam krevet, uzeo ogledalo i ispustio ga. Ras~ feilo se.
— Oprosti! Ovakve šeprtlje još nisi viđela! Jednostavno mi ispade iz ruke i ode u paramparčad! — U mojoj torbici je još jedno, Robi! To je bilo malo ogledalo od hroniranog nikla. Prelao sam rukom preko njega da bih ga malo zamaglio, pa ga onda dadoh Patrisi. Ona ga je s mukom obrisala. Napregnuto je posmatrala sebe . — Ti moraš otići, dragi, — šaputala je. — A zašto? Zar me ne voliš više? — Neću više da me gledaš. Ovo nisam ja. ; Oduzeo sam joj ogledalo. — Te metalne stvari ništa ne vređe, Pat. Pogledaj samo kako ja izgledam u njemu. Bleđ i mršav. Medjutim, ja sam opaljen i snažan. Sasvim je krivo! — Drukčiju treba da me zadržiš u uspomeni! — šaputala je. — Otputuj, dragi Ja ću već i sama moći sve to da prebrodim. Umirio sam je. Opet je tražila ogledalo. I onda je počela da puderiše jadno iscedjeno lice, ispucale usne, duboke tamne kolutove. — Samo jedno, dragi... — reče i pokuša da se nasmeje. — Neću da me vidiš ružnu. — Možeš da radiš šta hoćeš, — rekao sam joj. — Ti nikada nećeš biti ružna. Za mene si najlepša žena koj" sam sreo. Uzeo sam ogledalo i pudrijeru, pa joj polako obgrlio glavu. Posle izvesnog vremena ona se uznemirila. — Sta ti je, Pat? — upitao sam. — Tako jako kuca... — šaputala je. — Šta? Moj sat? Ona klimnu glavom. — Jako kuca... Skinuo sam sat s ruke. Zaplašeno je posmatrala skažaljke. — Skloni ga ... ,^ Tresnuo sam ga o zid. — Tako... Više ne kuca. Sad je vreme stalo. Zaustavili smo ga. Ostali smo samo nas dvoje... Ti i ja, i niko više. : Gledala me je. Oči su joj bile grozničave.
— Dragi... — prošaptala je. Nisam mogao da podnesem njen pogled. Dolazio je iz daleka, prolazio kroz mene, i bludio nekud dalje. — Stari druže... — mrmljao sam. — Moj dragi, hrabri stari druže... Umrla je u poslednjem času noći, pred samu zoru. Umrla je u teškim mukama, i niko nije mogao da joj pomogne, čvrsto je stegla moju ruku, ali više nije znala da sam pored nje. Neko je u jednom trenutku rekao: "Mrtva je . .." — Nije... — odgovorio sam. — Još nije mrtva. Još uvek čvrsto drži moju ruku... Svetlost. Nepodnošljiva, blještava svetlost. Svet. Lekar. Polako sam izvukao svoju ruku. Patrisina ruka je pala. Krv. Izobličeno ugušeno lice. Oči ukočene, pune patnje. Smedja, svilenkasta kosa. — Pat!... — rekoh. — Pat!... Prvi put mi nije odgovorila. — Hoću da budem sam. — Zar ne bi trebalo... — upita neko. — Ne! Izidjite! Ne dotičite je! Oprao sam krv. Kao da sam od drveta. Očešljao sam joj kosu. Ona se polako hladila. Položio sam je u svoju postelju u pokrio ćebetom. Sedeo sam pored nje. Ninašta nisam mogao da mislim. Sedeo sam na stolici i netremice je gledao. Pseto je ušlo i selo do mene. Video sam kako joj se lice preobražava. Ništa nisam mogao da učinim. Sedeo sami gledao, prazan i nepokretan. Zatim je svanulo. Ali nje više nije bilo. Kraj. Crostuff.net
Table of Contents Start