pa je jedini ispravan onaj u automobilu. Uskoro se vratila iz garaže. — Gospodine profesore! — uzvikne. Promolio sam gravu kroz prozor. — Izgleda da je devet. Ali ne garantujem. Prvi put kada sam ga navila, orijentisala sam se prema suncu. Ali vama je svejedno, zar ne? Važno je da ipak postoji neka mera, a da li će nova ponoć biti sat ranije ili kasnije od stare, to nije važno. Zar nije tako? — Jeste, — odgovorio sam. — Jutros izgledate manje borbeni. Da li to znači da ste stekli više poverenja u mene? — Ne. — odgovori ona. — To što ste se jednu noć pristojno ponašali, još ne dokazuje ništa. — I dokle će onda trajati ovaj moj karantin, — upitao sam zabrinut za svoju sudbinu. — Pojma nemam, — odgovori ona iskreno, — Ja se u poslednje vreme vrlo teško odlučujem da poverujem u bilo šta i bilo koga. — Ali pošto ste sada bez oružja mogu vas pustiti malo iz kaveza. Ako ste raspoloženi mogli bismo zajedno doručkovati. — Vrlo ste ljubazni — odgovorio sam. — Postoje li neke mogućnosti da ipak dobijem svoje oružje? Jer ako već pristajete da doručkujete sa mnom, onda ne verujem da ste prevideli prostu činjenicu, da za vreme doručka morate odložiti oružje i znatno manje pažnje skoncentrisati na moje pokrete, inače sumnjam da bi uspeli uopšte da se najedete. Izgleda da je ova moja logična primedba imala dejstva. Sišla je u prizemlje i ubrzo se vratila noseći moj revolver. — Evo uzmite tu svoju pucaljku, kada vam je već toliko stalo do nje — reče prezrivo. Metke sam vam uzela sem jednog. Volim da skupljam uspomene, znate. — Pa dobro — odgovorim zbunjeno. — Nije mi samo jasno zašto ste ostavili i taj jedan. — Da biste imali s čim da se dokopate ostalih! No, šta čekate? Stavio sam revolver na stočić kraj kreveta i izišao iz sobe. — Kuda ćete? — poviče iznenađeno. — Nemam razloga da ih uzmem. Ionako ću se ranije ili kasnije morati da preorijentišem na upotrebu primitivnijeg oružja. Zaćutala je na trenutak. — Sačekajte me — reče zatim. 51
Sišli smo ćuteći u salu za ručavanje. — Pokušavam da sačuvam iluziju hotelske atmosfere — rekla je otvarajući jednu konzervu. — Jedino nedostaje uveče svetio i ... orkestar. — I kako ste se vi ... mislim, spasli? — Kada se proširila vest o katastrofi, svi — i gosti i posluga — razbežali su se kud koji. Ostala sam sama i... eto. Verovatno Kuga nije čitala prospekt o ugodnostima koje vas ovde očekuju za deset dolara dnevno. — I niste patili od usamljenosti? Nije vas gonila želja za nečijom blizinom da napustite ovo skrovište i potražite trag života? — Ne. Znate, ja i ranije nisam bila naročito društveno biće. Sve te koktelpartije, bridž, letovanja u Floridi i Akapulku — sve mi je to bilo dosadno i zamaralo me je. — Znači, vi se ovde sasvim prijatno osećate? — Pa, da vidite, i ne osećam se loše. Okolina je lepa, nema opasnosti od čestih poseta, čak bih ovu vašu mogla da uzmem kao izuzetnu i verovatno neponovljivu, u garaži imam kola i priličnu zalihu benzina, što je vrlo primamljivo, pošto su putevi još uvek u podnošljivom stanju i ne vidim naročitog razloga da proklinjem svoju sudbinu. Pre podne smo obilazili bližu okolinu. Bio je to zaista izvanredan kraj. Svež planinski vazduh ublažavao je sunčanu jaru, sve do vidika prostirale su se šume i samo je bela traka puta krivudala i gubila se u pravcu zapada. Razgovarali smo o prošlosti, pronašli zajedničke poznanike i oboje žalili za San Franciskom. Ona je poslednjih godina živela u Los Anđelesu, ali ni za trenutak nije prestala da veruje da je San Francisko ipak bio najlepši i najveseliji grad Amerike. U toku razgovora imao sam prilike da se uverim da je bila veoma obrazovana, što je dopunjavalo njenu izvanrednu prirodnu inteligenciju i oštru moć zapažanja. Susret sa njom, iako je počeo vrlo neprijatno, vratio me je ponovo u raniju kolotečinu života. Odjednom sam primetio da sve manje posmatram stvari kroz prizmu biološke koristi, a sve više prema normama koje su nekada važile u ljudskim odnosima kao nepisani zakoni. Ručak je bio isto tako čudno sastavljen, kao i doručak. Nedostatak hleba nisam naročito osećao, jer sam se već odvikao od njega za vreme svog Iutanja kroz opustele krajeve. Eh, deco, šta bih sada dao za jednu čašu dobrog starog vina! Tu u hotelu sam ga pio poslednji put u životu. Danas više niko ne zna kako se ono pravi. A i vinova loza je davno podivljala i od onog plemenitog grožđa više nema ni traga ni glasa! Popodne smo se izvezli automobilom. Prešli smo nekih stotinak milja na 52
zapad, prolazili kroz zamrla naselja i nigde u toj celoj pustoši nismo naišli ni na koga. Jedino su poneke usamljene životinje lutale unaokolo, panično bežeći kada bi začule zvuk motora U toku vožnje gledao sam u njeno lice. Tako lice nema danas nijedna žena! Sve su ogrubele usled napornog rada, rađanja dece i borbe za život. Primetila je da je posmatram i zaustavila kola. — Da se to u vama ne budi muškarac? — zapita me ironično. — Izgleda — odgovorio sam istom merom. — I kako vam izgledam? — Izvanredno! — uzviknuo sam iskreno. Izgledala je zadovoljna. Zato sam odmah počeo da je obasipam uverljivim argumentima. — Slušajte: ja ne vidim boljeg rešenja za nas oboje, nego da se stalno nastanimo u toj poslednjoj tvrđavi i da pokušamo da stvorimo zajednički neku pametniju rasu, koja će dobro razmisliti pre nego što počne onako nekontrolisano da se sabija u gradove i tako pruži mogućnost nekoj novoj Skerletnoj Smrti da je desetkuje. Slušala me je pažljivo, — Da bismo mogli da pružimo deci svestrano obrazovanje, upotrebićemo ova kola i dovući ovamo sa Stenfordskog univerziteta sve one knjige i sprave koje pretstavljaju osnov ljudskog znanja i njegove praktične primene. Benzina ima dovoljno za nekoliko ovakvih ekskurzija, a možda ćemo usput moći i da obnovimo njegove zalihe. — Sve to zvuči vrlo prihvatljivo — odgovori ona — samo ne znam otkud vam ta želja da se igrate stvoritelja? — — Uzrok toga ste vi — odgovorim naglo. — Ne, ne! Nemojte me shvatiti pogrešno! Ja još uvek pamtim pravila društvene igre koja se zovu osvajanje žena, ali mi smo potpuno sami na svetu, izbora nema, i boljeg od mene ne možete dobiti. Zašto bismo onda gubili vreme? Ona me na to pogleda ispitivački i primetih da odjednom nestade iz njenih očiju onaj odbojan podrugljiv otsjaj. Celo joj se lice preobrazilo i ja sam bin toliko zaokupljen posmatranjem ove promene, da nisam ni primetio kad se je okrenula k meni potpuno licem u lice i progovorila: — I kada bih mogla, mislim da ne bih birala. — Pa vi ste stvarno svi bili ludi! — uzvikne Her Lip. — Lepo sam ja to na početku rekao. Govorite sve neke nerazumljive i dosadne stvari i na kraju ispadne da ste to sve činili zato da biste stvorili decu! Starac se prvi put otkako je počeo priču ozbiljno naljuti. Dotle bi samo 53
uvređeno ćutao, ali sada se okomio na unuka; — Ako nešto ne razumeš, ne smeš to nazivati dosadnim! Danas je sve to mnogo prostije, to imaš pravo, ali ne znači zato da je i lepše. I ja bih daleko više voleo i danas da sam mlad, da noćima govorim ženi koja mi se dopada i s kojom želim da se oženim te, kako ih ti nazivaš »nerazumljive i dosadne stvari«, no što danas svi čekaju godinama da neko žensko dete odraste da bi stvorili porodicu i sve se to čini kao dužnost a ne ljubav... — Šta je to ljubav, Dedo? — upita Edvin. — Vi ste još mali, deco, ali ja ću ipak pokušati da vam to objasnim, jer ionako više znate i mnogo ravnodušnije primate sve to, nego što su primali vaši vršnjaci pre Skerletne Smrti. Ljubav je osećaj, prijatan osećaj koji se javlja kad opazite neku ženu koja vam se dopada. Vi onda zaželite, da ona bude vaša žena, i ako vam to pođe za rukom, onda se to zove sreća. Dečaci su, izgleda, bili zadovoljni ovakvim objašnjenjem, iako je Her-Lip gunđao da je sve to glupo i da bi ljudi i žene rađali decu i bez te »ljubavi« i »sreće«, kao što i danas čine. — I šta je bilo dalje, Dedo? — upita Edvin. — Dalje? Onda smo se vratili u hotel. Proveli smo jednu divnu noć, a ujutru je ona izjavila da moramo napraviti istinsku svadbu, kao što su pravili ljudi u vreme pre kuge. Ja sam pristao i celo pre podne pomagao joj da udesi sto u salonu. Otišli smo do šume i nabrali dosta cveća, pa smo to cveće stavili u velike vaze i rasporedili po stolu. — Pošto nemamo zvanica, dragi, rekla mi je, mi ćemo morati da izigravamo i njih. Hoće li ti to biti jako teško? — Ne — odgovorio sam. — A koga bi pozvala, da je to ikako moguće? Ona je počela da nabraja svoje najbliže prijatelje i da ih zapisuje, kako im ne bi zaboravljala imena. Posle toga sam ja izabrao svoje goste. Među njima su bili moj brat, sestre i Fermi. Igrajući se tako ona odjednom primeti: — Pošto su sve zvanice mrtve, ne liči li ti ovo dragi više na opelo, nego na svadbu? — U pravu si — rekao sam tmurno. — Prekinimo to. — Onda hajde da pijemo. To bar možemo — posle toliko vremena ljudski se napiti. Uveče, potpuno pijani izašli smo, teturajući se, iz kuće. Seli smo na travu pred glavnim ulazom. — Imaš li ti neku ideju? — upitao sam da bih prekinuo neugodno ćutanje. 54
— Nemam. Jedino bismo mogli da napravimo malu noćnu automobilsku vožnju. Mesto bračnog putovanja, dragi. — A šta ćemo s alkoholom u sebi? — Vozićemo polako. Seli smo u kola. Još i danas ih se sećam. Bio je to širok i udoban automobil krem boje, koji je mogao da razvije brzinu i do dvesta milja na čas. Upalio sam motor. Kola su polako krenula stazom posutom šljunkom i izbila uskoro na glavni put. Naslonila se na moje rame i gledala nekud u daljinu. Ispočetka je bila mirna. Zatim je počela da peva sve glasnije, onda je odnekud ispod sedišta izvukla bocu burbona i stavila mi je pod nos. — Pij! — naredila je pijanim glasom. — Ali kako ću onda voziti? — branio sam se. — Već mi se i sada pomalo magli pred očima — Onda zaustavi kola da promenimo mesta. Ja ću voziti. Uvek sam verovala pa sam se i sada uverila da su žene izdržljivi]e od muškaraca! I mene je savladao alkohol, pa nisam imao snage da joj se suprotstavim. Poslušao sam je i ona je pritisnula kuplung. Kola su skoro otskočila i poletela napred svom snagom. — Smrskaćemo se negde! — povikao sam. — Vozi sporije! — Neka se smrskamo! — prkosila mi je, pritiskajući pedalu i dalje iz sve snage. — Motor je zujao kao besomučan. Gume na točkovima su zviždale. Okolina druma se stopila u bezobličnu tamnu masu. Posle izvesnog vremena ona zaustavi kola nalakti se na prozorčić i upita me polupijano — polupotsmešljivo: — No, jesmo li se smrskali? Ćutao sam. — De, nemoj da se duriš. Natrag ću voziti sasvim polako. I stvarno je održala reč. Katkada, kad se svega toga setim pomislim da je bilo možda bolje da me nije poslušala. U punoj brzini, auto je leteo sam pravo po inerciji. Bilo je potrebno samo ne pomerati volan. U povratku je vozila oko šezdeset na sat. Sada je okolna priroda ponovo dobila svoj raniji izgled. Posmatrao sam igru senki na mesečevoj svetlosti i sasvim zaboravio na sve ostalo. Odjednom sam osetio kako su se kola zaljuljala, a zatim s treskom zarila u neki kompleks granja. Kada sam se osvestio, video sam da je prednji deo sa motorom potpuno smrskan, a na ruci sam osetio neku lepljivu masu. Žena je ležala presavijena preko 55
volana i nije se odazivala na moje pozive. Uhvatio sam je za ruku. Bila je mlitava i hladna. Odjednom sam shvatio sve. Opet sam i to ovog puta na još užasniji način ostao bez igde ikog. Vratio sam se potišten u hotel. Pokupio sam sve njene stvari i sve što me je potsećalo na nju i zatvorio se zajedno s tim predmetima u jednu sobu. Posle dva dana, kada sam se oporavio od prvog udarca, obišao sam moje konje i pse. Bili su gladni i dočekali su me sa nestrpljenjem. Nahranio sam ih i ponovo se povukao u svoju sobu. U tom hotelu ostao sam pune tri godine, Bio sam opet potpuno usamljen i jedino što me je razonođivalo bila je šetnja sa psima po okolini, lov na pastrmke i ono malo knjiga, što sam zatekao među njenim stvarima i koje sam u toku tog dugog vremena, čitajući ih stalno iznova, naučio napamet. Vremenom sam postajao sve nemirniji. Samoća je sve više delovala na mene, tako da sam u pojedinim trenucima mislio da ću poludeti: Isto kao i pas i ja sam bio socijalna životinja i žudeo sam za svojim rodom. Razmišljajući dugo o svemu, ja sam postepenoj dolazio do zaključka, da je potpuno nemoguće da sam ja jedini preživeo ovu katastrofu i da je isto tako kao što je ova žena preživela, preživeo Crvenu Kugu i neko drugi. Osim toga, ja sam spravom pretpostavljao da su za ove tri godine klice morale iščeznuti i da je zemlja opet čista od tih mikroba. I tako sam jednog dana ponovo natovario svog ponija, uzjahao na konja, koji se u međuvremenu sasvim pripitomio i u pratnji svojih pasa krenuo na put. Opet sam prošao kroz dolinu San Džoakin, prebacio se preko planinskih venaca i došao u Livermorsku dolinu. Za te tri godine došlo je i u ovom kraju do ogromnih promena. Jedva sam prepoznao nekada divno obrađenu zemlju. Poljoprivredni rad čovekov bio je sada preplavljen čitavim morem gustog i visokog divljeg prorašča. Vidite, deco, pšenicu, povrće i voće čovek je neprekidno gajio i nadgledavao njen rast. Za to su njihovi plodovi bili tako krupni, sočni i meki. Naprotiv, čovek se je uvek borio protiv divljih trava i drugog rastinja i to je bilje, i inače oslonjeno samo na sebe steklo tvrdoću i otpornost prema svemu što ga je ugrožavalo. Kada je iščezao uticaj čovečje ruke, divlje bilje je ugušilo i uništilo skoro sve kulture koje je on tokom dugih vekova strpljivo oplemenjivao, a koje su, podređene sasvim jedinom zadatku da donesu što bolji i obilniji rod, izgubile svoju prirodnu otpornost. Po prerijama korov se strahovito razmnožio. Divlja trava dosezala vam je do pojasa i bilo je vrlo rizično ići preko takvih prostranstava pešice, jer vidljivost nije bila nikakva i čovek nije mogao da ustanovi ni da li je na nekoliko koraka od njega sakrivena neka zver, spremna da ga napadne. Opasnost je bila tim veća, što sam usput vrlo često sretao vukove kako lutaju udvoje, po nekoliko ili u manjim čoporima po predelima gde ih je čovek u vreme pre kuge bio već sasvim istrebio. 56
Bilo je to kod Temeskalskog jezera, nedaleko od nekadašnjeg grada Oklenda, kada sam konačno naišao na prva ljudska stvorenja, nakon one nesreće u Hozmajtu. Oh unuci moji, ja zaista ne znam kako da vam opišem moje prvo osečanje, uzbuđenje koje je ovladalo nadamnom, kada sam, silazeći na konju niz padinu, jednog brda ugledao dim logorske vatre kako se izvija kroz granje i rasipa iznad drveća. Srce mi je skoro prestalo da kuca. Činilo mi se da sam poludeo i da počinju da mi se priviđaju nepostojeće stvari. Izdaleka zalajaše psi, a moji vučjaci se odazvaše. Bilo je to u trenutku kada sam već sasvim izgubio nadu da još neko postoji na ovom kontinentu osim mene, uveren da je ona žena bila poslednje stvorenje s kim sam mogao da delim zlo i dobro zajednice. Ali sada više nisam mogao da sumnjam. Dim je bio stvaran a uskoro sam začuo i plač odojčeta. Izlazeći na obalu jezera, ugledao sam ne dalje od stotinu metara ispred sebe, jednog neobično krupnog čoveka. On je stajao na izbočini jedne stene nagnute nad vodom i lovio ribu. Bio sam zaprepašćen ovom slikom. Još uvek nisam mogao sasvim da dođem sebi. Zaustavio sam konja. Napregao sam svu snagu glasa, ne bih li ga dozvao, ali je sve bilo uzalud. Počeo sam da mu mašem rukom. U prvi mah mi se učinilo kao da me je spazio, ali on nije odgovarao na moje mahanje. Klonuo sam u sedlu. Zatvorio sam oči i pokrio lice rukama. Mislio sam da je to sve utvara i da će, ako ponovo otvorim oči, te slike nestati. Ta mi je halucinacija postala tako dragocena da sam osećao potrebu da se ona produži u beskonačnost. Počeo sam tako zatvorenih očiju da razmišljam. Ako je cela ta slika samo plod moje mašte, onda će ona trajati samo dotle dok ne skinem ruke s lica, i ponovo otvorim oči. Dakle treba ostati nepomičan, ako ne želiš da je izgubiš. Ostao sam tako zaklopljenih očiju, sve dok nisam začuo lavež svojih pasa i jedan dubok čovečiji glas. Šta mislite, koja je bila prva ljudska reč koju sam čuo? Kazaću vam. Čovek je rekao: — Iz kakvog pakla vi naiđoste ovde? To su bile prve njegove reči doslovce. A taj čovek, prvi muškarac koga sam sreo posle Kuge, bio je tvoj drugi deda, Her-Lipe. Bilo je to ravno pre pedeset sedam godina, tamo na Temeskalskom jezeru. Polako i s oklevanjem otvorio sam oči i ugledao pred sobom visokog, crnomanjastog, kosmatog čoveka s jakim vilicama, kosim obrvama i oštrim pogledom. Kako sam tada sišao s konja — ne znam. Tek ja sam se našao na tlu. Prišao sam mu sa željom da ga zagrlim. Uhvatio sam ga za ruku. Međutim on je bio rezervisan i jako podrozriv čovek i udaljio se odmah od mene, a ja sam ostao plačući, razočaran ovakvim prijemom. Starčev glas je drhtao i tremolirao, nemoćne suze tekle su mu niz obraze, on se sav uneo u to sećanje i to ga je strahovito potreslo. Dečaci su ispočetka gledali začuđeno u njega, a zatim ne pronašavši u toj priči ništa što bi po njihovom 57
shvatanju bilo tužno, počeli su da mu se potsmevaju. — Da, ja sam plakao, — nastavi starac posle nekog vremena, — i želeo sam da ga zagrlim kao brata. Ali, Šofer je bio pravi divljak —najodvratniji čovek koga sam ikada upoznao. On se inače zvao... čudnovato kako sam odjednom zaboravio njegovo ime. Svi su ga zvali Šoferom. To je inače bilo ime njegove profesije pre kuge, i otada mu je ono ostalo kao njegovo lično ime. Zato se od onih dana pleme koje je on osnovao naziva plemenom Šofera. On je bio naprasit i nepravičan čovek. Uvek sam se pitao zašto je baš njega poštedela Skerletna Smrt i nikada to nisam mogao da razumem. Izgleda da ipak nema pravde u vasioni i pored naših starih metafizičkih pojmova o apsolutnoj pravdi. Zašto je on ostao živ — to pokvareno amoralno čudovište, ta mrlja na licu prirode, ta surova, osvetoljubiva životinja. On nije posedovao ni grama kulture, umeo je da razgovara samo o automobilima, mašinama, benzinu i garažama. Naročito uživanje mu je bilo da priča naširoko o svojim sitnim krađama i podlačkom podvaljivanju onima kod kojih je bio zaposlen kao šofer pre nego što je izbila Crvena Kuga. Pa ipak — on se je spasao, a milioni boljih ljudi, koji nikada nisu prekoračali granice poštenja, koji su bili itekako obrazovani, koji su gradili palate, pisali neocenjivo vredna naučna dela i zadužili čovečanstvo ogromnim otkrićima i umetničkim vrednostima pomrli su u opštem haosu. Uputio sam se s njim u njegov logor. Tamo sam prvi put video nju, Vestu — jedinu ženu. Videti je bilo je divno, ali videti je u takvom položaju u kome se sada ona nalazila bilo je više nego užasno. Tamo je bila ona — Vesta Van Vorden mlada žena Džona Van Vordena, odevena u rite, s rukama ogrubelim od teškog rada, s ožiljcima po telu i opekotinama. Sagnuta nad logorskom vatrom, ona je radila najgrublje poslove, koji se mogu zamisliti, ona, koja je bila rođena i odrasla u najvećoj raskoši koju je svet ikada video. Džon Van Vorden njen muž, čije je bogatstvo prelazilo cifru od nekoliko stotina milijardi dolara, inače pretsednik uprave industriskih magnata, bio je u pravom smislu reči vladar Amerike. Budući da je bio član Međunarodnog kontrolnog saveta, on je bio jedan od sedmoro ljudi koji su upravljali svetom. I ona sama vodila je poreklo iz izvanredno bogate porodice. Njen otac — Filip Sakson bio je pretsednik uprave industriskih magnata sve do svoje smrti. Ovaj položaj trebalo je da postane nasledan. Da je Filip Sakson imao sina, ovaj bi ga sigurno nasledio. Ali njegovo jedino dete bila je Vesta, savršen cvet najviše kulture, koji je stvorila ova planeta. Još pre veridbe između Veste i Džona Van Vordena, Sakson je odredio ovog poslednjeg za svog naslednika. Ja sam uveren da je to bio politički brak. Imam sasvim dovoljno razloga da verujem da Vesta nikada nije volela svog muža, bar ne onom ludom, strasnom ljubavlju, o kojoj pevaju pesnici širom sveta. To je bio jedan od onih poslovnih brakova koji je bio uobičajen kod ovih, ljudi. Na taj način oni su prenosili svoju 58
moć i svoja imanja na svoje najbliže, koji su takođe bili veoma bogati i tako su se bogatstva umnožavala i koncentrisala postepeno u sve manjem broju porodica. Mnogi su tada govorili da sve to veoma potseća na jednu davnu državu — stari Rim — kome se je nešto slično dogodilo i to dovelo kasnije do stvaranja carstva. I sada se je ona — Vesta — nalazila u ovom bednom logoru. Njene divne oči bile su zamagljene i pune suza od oštrog dima, koji se dizao iznad ognjišta na kome je ona prigotovljala jelo za sve. Njena je istorija posle pojave Crvene Kuge bila veoma tragična. Na jednoj uzvišici Alameskih planina, koja se je uzdizala iznad zaliva San Francisko Van Vorden je za nju sazidao ogromnu letnju palatu. Ta grandiozna zgrada bila je okružena parkom od hiljadu akri zemlje. U parku je naselio pripitomljene šumske životinje: srne, zečeve, veverice i druge. Tu se nalazio i ogromni akvarijum sa svim mogućim vrstama riba iz svih okeana i mora sveta. Bazen za plivanje, tenis igralište, teren za golf, da vam ne pričam šta je sve tu bilo napravljeno da bi razbilo i svaku pomisao na dosadu. Kada je izbila kuga, Van Vorden je poslao Vestu tamo. Naoružana straža je čuvala park sa svih strana i ništa se nije moglo da unese unutra, niti hrana niti pisma, niti bilo šta drugo, dok nije prethodno bilo pregledano i dezinfikovano. Ali za kugu nisu postojale nesavladive prepreke. Ona je ušla u dvorac na neki tajanstveni način, ubijajući straže na njihovim stražarskim mestima, poslugu na njenim dužnostima, uništavajući čitavu vojsku pomoćnog osoblja, ili bar sve one koji nisu uspeli da pobegnu, da bi, naravno, umrli na drugom mestu. Tako se je desilo da je na kraju Vesta ostala jedino živo biće u celoj palati, koja je prosto ličila na mrtvačnicu. Od posluge dvorca jedini se spasao Šofer. Vrativši se posle dvomesečnog lutanja po šumama, on je zatekao Vestu u malom letnjem paviljonu gde nije bilo mrtvih. Izgledao je kao prava zver. Vesta se je uplašila i pohegla, sakrivajući se u gustom drveću parka. No on ju je progonio, tako da je ona te noći otišla bosonoga u planinu. Ona je bila prisiljena da učini tako nešto iako njene noge nisu nikada znale šta je to naboj, niti je njeno telo ikada pretrpelo ikakvu ogrebotinu. On se uputio za njom i pošto ona nije imala snage da pobegne dovoljno daleko, on ju je posle kraćeg vremena pronašao i uhvatio. Poneo se prema njoj kao neopisivi grubijan. Tukao ju je. Razumete li? Udarao ju je svojim strašnim pesnicama sve dotle dok nije uspeo da slomije njen ponos i da je učini u pravom smislu reći svojom robinjom. On ju je terao da radi za njega sve najteže poslove. Morala je da skuplja drva za vatru, da potpaljuje ognjište, da kuva i pere i da radi sav ponižavajući logorski posao — ona koja nikada u životu nije radila fizičke poslove. Ne bih ja toliko osuđivao, deco moja, da nije bio toliki grubijan, jer na kraju život je postao 59
takav da se je moralo raditi sve. Ali on je samo nju terao da radi, a sam je ceo dan ležao u logoru kao urođenički poglavica i posmatrao nju kako se muči, naređujući joj s vremena na vreme da ispuni ono što bi on za to vreme smislio. On zaista ništa nije radio, jedino bi katkad, više radi razonode, odlazio u lov na divljač ili bi na jezeru hvatao ribu. — Junačina, taj Šofer, — dobaci poluglasno Her-Lip ostalim dečacima. — Ja se sećam njega pre nego što je umro. Ono jeste da je bio prostak. No on je činio takve stvari koje niko drugi nije bio u stanju da uradi i znao je kako treba upravljati situacijom. Znate, moj tata se je oženio njegovom kćerkom i trebalo je da vidite kako je Šofer umeo da izbije bubice iz glave mome ocu. Šofer je bio pravi grubijan — ima Deda pravo. On bi nas decu, kada je bio ljut, postavio unaokolo i delio teške batine. Govorio je da je to najbolje što može da učini za nas. Čak i kada je umirao on je hteo da me tuče. Jedanput mi je razbio glavu s onim dugačkim štapom koji je uvek nosio sa sobom. Her-Lip se pri toj uspomeni počeše po svojoj okrugloj glavi i dečaci se ponovo okrenuše prema starcu koji je mucao, govoreći s divljenjem o Vesti, ženi osnivača Šoferskog plemena. — Zato vam kažem da vi ne možete razumeti strahotu njenog položaja, — nastavljao je starac svoju priču. — Šofer je ranije bio sluga, običan sluga. On se pokoravao sagnute glave takvima kao što je ona. Nije on bio od onih radnika koji su bili gordi i koji se nisu dali tlačiti. On je bio običan ljigavac, koji se večito bojao za svoju kožu. A ona je bila gospodarica i po svom rođenju i po svojoj udadbi. Istina, bilo je i među takvim ljudima, stvorova koji nisu imali razvijen ljudski osećaj i samilost i ponašali se veoma ružno prema potčinjenima. Sećam se jedne takve osobe. Bila je to neka Misis Goldvin. Jednom se na njenom privatnom aerodromu, kada je htela da otputuje nekud na letovanje, desilo da je ispustila svoj suncobran. Neko od posluge se je sagnuo i mesto da preda po pravilima ceremonijala suncobran njenom sekretaru, on ga je pružio direktno njoj. Ona ga je zbog toga odmah otpustila. No Vesta nije bila takva. Ona je umela i pored svoje nežnosti da održava autoritet. Ali nikada nije zloupotrebljavala svoju moć. Ona je bila pravedna prema svima i veoma ljubazna. I zato joj se ova čupava životinja svetila, ponižavala je i tukla. Da, sada sam se setio njegovog imena. On se jc zvao Bil. Tako je — Bil, Šofer. On je bio neobrazovan čovek, sa rđavim sklonostima, bez karaktera i bez ikakvih finijih osećanja ili pobuda jednog profinjenog kulturnog stvorenja. Ne, zaista nema pravde, kada je njemu pripala ta bajka od žene — Vesta Van Vorden. Vi nikada nećete shvatiti kolika je to bila nepravda, jer ste i vi sami primitivni mali divljaci, 60
koji ne znaju ni za šta drugo sem osnovnih potreba, isto kao neka divlja plemena, koja su pukim slučajem ostala po džunglama u vreme pre kuge. Zašto Vesta nije pripala meni, kada je već bila takva situacija da se za nekoga morala opredeliti? Ja sam bio obrazovan čovek, profesor na jednom velikom i slavnom univerzitetu. Pa ipak, usled različitih sredina života, mi se pre kuge nismo znali i to tada ne bi uopšte došlo u obzir. Ali sada, kada je izbor ljudi bio tako mali, zar slučaj nije mogao da pomogne meni umesto onome divljaku? I eto, tek sada, naravno prekasno, posle propasti celog čovečanstva, meni je bilo moguće da je upoznam, da pogledam u njene divne oči, da razgovaram s njom, dodirnem njenu ruku i — oh... da je zavolim. I da saznam da i ona gaji veliku naklonost prema meni. Imam dovoljno razloga da verujem da bi me ona volela da je mogla da bira između mene i Šofera. To je bilo tako jasno. Jer ona je mogla biti sasvim sigurna da bi kod mene živela ponovo mirno i bez maltetiranja, kojima je sada bila izložena svakodnevno. Jedanput, kada je Šofer otišao u ribolov, ona me je molila da ga ubijem. Sa suzama u očima ona me je preklinjala da to učinim. Ali ja više nisam imao oružja i municije, a on je bio snažan i žestok i ja sam ga se plašio. Posle toga razgovarao sam s njim. Ponudio sam mu svoga konja, ponia, svoje pse i sve što imam, samo da mi da Vestu. No on mi se je nasmejao prezrivo u lice i zavrteo odrečno glavom. Bio je veoma uvredljiv. Rekao mi je da je u staro vreme bio sluga, da je bio sitnica, pod nogama takvih kao što sam ja, pa i kod žena kao što je Vesta, i da sada ima za svoju sluškinju najveću gospoju na svetu, koja mu kuva jelo i neguje njegovu derlad. — Vaše je vreme bilo pre kuge, — reče mi on, — a sada je moj dan i on je đavolski dobar. Ne bih se vratio nipošto starim vremenima. Tako je on govorio, ali ja sam znao da to nisu bile njegove reči. To je on čuo od jednog iz plemena, koji je bio obrazovaniji i koji mu je služio kao neka vrsta savetnika u stvarima, kojima on sam nije bio dorastao. On je bio plitak čovek i sve što je znao, bilo je da viče i da odvratno psuje. Tada mi je takođe rekao da će mi, ako me uhvati da koketiram s njegovom ženom, zavrnuti šiju, a nju dobro isprebijati. Šta sam mogao da radim? Bojao sam se da će to zaista učiniti, jer je bio prava zver. One prve noći kada sam pronašao njihov logor, Vesta i ja smo mnogo razgovarali o ljudima i događajima iz našeg minulog doba. Govorili smo o umetnosti, o knjigama i o poeziji. Šofer je slušao i s vremena na vreme bi se prezrivo nasmejao. Njemu je bilo dosadno i ljutio se što nas dvoje govorimo jezikom, koji on ne razume. Naposletku on reče: — Ovo je Vesta Van Vorden, žena magnata Van Vordena — plemenita lepotica, koja je sada moja robinja. Šta ćete, profesore Smite, promenila su se 61
vremena. Hodi ovamo, ti, ženo! Čuješ li? Skini mi odelo. Samo brzo! Hoću da pokažem profesoru Smitu kako sam te lepo istrenirao. Video sam kako je ona stisnula zube i kako se plamen odbojnosti pojavljuje na njenom licu. On zamahne da je udari, a ja se uplaših za nju, ali nisam mogao ništa drugo da učinim, nego da okrenem glavu, kako ne bih gledao njene muke. Ustao sam i pošao ka izlazu, samo da ne bih morao da prisutvujem takvom poniženju. No Šofer se nasmeja i pripreti mi batinom, ako ne ostanem i ne gledam šta on radi s njom. I ja sam tako pod prisilom sedeo kraj vatre, tamo na obali Temeskalskog jezera i gledao kako Vesta Van Vorden kleči i skida odelo toj zajedljivoj, kosmatoj životinji, sličnoj gorili. Oh, vi to ne razumete unuci moji! Vi ništa ne znate i ne možete to razumeti! — Šofer je s pakosnim uživanjem gledao, dok je ona obavljala tu užasno ponižavajuću dužnost i govorio mi zadovoljno: — Mala šala s vremena na vreme, profesore. Jedan dobar udarac po vilici čini je mekom i krotkom kao jagnje. Drugi put on reče: — Mi imamo da počnemo sve iznova. Da napunimo zemlju i da se množimo. Vi ste u nesrećnim okolnostima, profesore, — on pokaza prstom na njihovo malo dete, jedva staro godinu dana. — Eto vam žene, mada morate da sačekate dok ne poraste. To je pametno, zar ne? Mi smo ovde svi jednaki, a ja sam najjača žaba u bari. Ja nisam gord. Ne. Ni najmanje. Ja vam činim čast, profesore Smite, vrlo veliku čast, veridbom kćerke moje i Veste Van Vordena s vama. Zar nije šteta što ne može ovo da vidi i Van Vorden? 62
6 Proživeo sam tri nedelje u šoferskom logoru u beskrajnom mučenju. Napustih ih najzad jednog dana. Bilo zato, što sam mu dosadio, bilo zato što se bojao mog uticaja na Vestu, tek on mi reče da je prošle godine, lutajući preko planine Kontra Kosta ka moreuzu Kartimez video nekakav dim. To je bio znak da ima još i drugih živih bića na zemlji. A on je čitave tri nedelje krio od mene ovo neizmerno dragoceno obaveštenje! Odmah sam krenuo na put sa svojim psima i konjima, preko brda Kontra Kosta, ka moreuzu. Nisam video nikakav dim na drugoj strani moreuza, ali u pristaništu Kosta naiđem na jednu malu barku, na koju ukrcah životinje. Našavši komad stare jute, načinih od njega jedro, a južni povetarac prenese me preko moreuza do ruševina Valeza. Ovde na kraju grada naiđoh na tragove jednog skorašnjeg logora. Mnoge razbacane ljušture pokazivale su jasno zašto su ova ljudska bića dolazila na obalu ovog zaliva. To je bilo pleme Santa Rozana, Ja sam išao po njihovom tragu duž stare železničke pruge, preko slanih baruština doline Sonoma. Ovde, kod stare ciglane u Glen Elenu, naiđoh na logor. Bilo je ukupno osamnaest članova plemena. Dvojica su bili starci, od kojih je jedan — Džons — bio pre kuge bankar, a drugi — Harison — bivši starinar, koji je uzeo za ženu upravnicu državne duševne bolnice u Napi. Ona je jedina ostala živa od svih stanovnika gradova i sela ove bogate i veoma naseljene doline. Zatim su bila tri mlada čoveka: Kardif i Hel, koji su bili farmeri i Venrajt — običan nadničar. Sva trojica našli su sebi žene. Helu, nepismenom farmeru pripala je Isidora, najuvaženija žena posle Veste, između onih koje su se spasle od kuge. Ona je bila jedna od najistaknutijih svetskih pevačica. Nju je kuga zatekla u San Francisku. Ona mi je čitave sate pričala o svojim avanturama, dok naposletku nije bila spašena od Hela u Menderlinskoj šumi. Njoj nije ništa drugo ostalo, do da postane njegovom ženom. No Hel je, iako neobrazovan, bio dobar čovek. U njemu je bilo razvijeno osećanje pravde i iskrenosti i ona je bila daleke srećnija nego Vesta sa svojim šoferom. Supruge Kardifa i Venrajta bile su obične žene, naviknute na rad, jakog sastava — baš onakav tip žene kakav je bio potreban za onu vrstu života kojom smo tada živeli. Osim njih bila su i dva idiota iz bolnice u Eldvirtu i petero, šestoro dece, rođene posle obrazovanja plemena Santa Rozana. Tu je bila i Berta. Ona je bila dobra žena, Her-Lipe, uprkos prezrivog ponašanja tvog oca. Ona je bila majka tvog oca Edvine i tvoga Hu-hu, naša kći Vera udala se za tvog oca Her-Lipe. Tvoj otac, Sando, bio je najstariji sin Veste Van Vorden i Šofera. Tako sam ja postao devetnaesti član plemena Santa Rozana. Bilo je samo još 63
dvoje koji su došli sa strane, posle mene. Jedan od njih — Mangerson, vodio je poreklo od magnata. On je lutao osam godina sam po divljinama severne Kalifornije pre nego što je došao na jug i pridružio nam se. On je čekao još dvadeset godina pre nego što se je oženio mojom kćerkom Meri. Drugi je bio Džon, čovek koji je osnovao pleme Jutah. On je došao sa teritorije države Jutah, koja se nalazi vrlo daleko od nas, preko velikih pustinja. Dvadeset i sedam godina posle kuge Džon je prispeo u Kaliforniju. U celoj oblasti Jutah spasli su se samo on i još jedan čovek. Oni su živeli zajedno i borili se za svoj opstanak dugi niz godina, dok nisu najzad, očajni, bojeći se da ne izumre cela ljudska rasa na planeti pošli na taj dugi put prema zapadu, nadajući se da će u Kaliforniji naići na neku ženu. Jedini je Džon izdržao taj užasan put. Bilo mu je četrdeset šest godina kada nam se pridružio. On se oženio četvrtom kćerkom Isidore i Hela. Njegov najstariji sin oženio se tvojom tetkom, Her-Lipe, koja je bila treća kći Veste i Šofera. Džon je bio snažan čovek i imao je izvanrednu volju. Zbog toga se je odvojio od plemena Santa Rozana i osnovao pleme Jutah. To je malo pleme, ima ih svega devetoro, ali iako je Džon umro, njegov uticaj i snaga bili su takvi da će iz njegovog potomstva izrasti silno pleme, koje će igrati važnu ulogu u stvaranju nove civilizacije na našoj planeti. Ja znam još samo dva plemena: Los Angelite i Karmelite. Poslednje je osnovano od nekog Lopeza i njegove žene. Lopez je vodio poreklo od starih Meksikanaca i imao vrlo crnu put. On je bio čobanin u planinama oko Karmela, a njegova, žena je bila sobarica u velikom hotelu Del-Monte. Proteklo je sedam godina pre nego što smo došli u vezu s Los Angelitima. Njihova zemlja je dobra ali je klima suviše topla. Ja mislim da sadašnja naseljenost sveta iznosi trista pedeset do četiri stotine ljudi. Verovatno da se i na drugim kontinentima neko spasao ali mi o njima ništa ne znamo i dugo još nećemo znati. Veliki svet, kakav sam ja znao u detinjstvu, sa svim svojim saobraćajnim vezama nestao je nepovratno. Ja sam jedini čovek koji još živi a koji je postojao i pre kuge. Mi, koji smo bili gospodari celog života na planeti, sada provodimo dane u divljačkom životu kraj morske obale. No mi se brzo množimo, Her-Lipe, tvoja sestra već ima četvoro dece. Već polako krčimo put novoj civilizaciji. S vremenom porast stanovništva omogučiće nam da se raširimo i od sada za sto generacija možemo očekivati da naši potomci pređu Sieru i polako se prošire preko celog kontinenta u cilju kolonizacije istoka. To će biti novi ljudski talas oko sveta. No to će biti vrlo polako. Za sada imamo još samo da se množimo i da se razvijamo. Mi smo u znanju beznadežno pali. Da je preživeo bar jedan fizičar ili hemičar! Ovakvo smo sve zaboravili! Šofer je istina počeo da radi s gvožđem. On je napravio radionicu kojom se mi koristimo i danas. No on je bio lenj čovek i kada 64
je umro odneo je sa sobom u grob i ono malo što je znao o metalima i mašineriji. Šta mogu ja da znam o tim stvarima? Ja sam bio klasični naučnik, a ne hemičar. Ostali, koji su se spasli bili su skoro potpuno neobrazovani. Šofer je učinio samo dve stvari: naučio je ljude spravljanju rakije i sađenju duvana. Jednom, u pijanstvu, on je ubio Vestu. Ja sam čvrsto uveren da je njena smrt njegovo delo, mada je on stalno tvrdio da je ona pala u jezero i udavila se. Sada hoću unuci moji da vas učinim predostrožnim prema lekarima. Oni nazivaju sebe doktorima imitirajući nekadašnju plemenitu profesiju. Međutim, ovi su ljudi šarlatani koji stvaraju i koriste praznovericu. A mi smo toliko bedni da verujemo njihovim lažima! I oni će se brojno uvećavati ukoliko se mi množimo. Pokušaće i da vladaju nad nama. A kakvi su samo lažovi! Pogledajte mladog Krosazja koji naziva sebe doktorom! On prodaje amajlije protiv bolesti i za uspeh u lovu, on daje obećanja o lepom vremenu u razmenu za meso i kože, on šalje čarobni štapić i čini hiljadu drugih odvratnih stvari. A ja vas uveravam da laže kada tvrdi da poseduje neku izuzetnu moć. Ja, profesor Džems Hauard Smit tvrdim da on podlo laže! Ja sam mu to kazao u oči. Zašto on nije poslao na mene smrtonosno drvce? Zato što on zna da to na mene nema nikakvog uticaja. Ali ti, Her-Lipe, ti si tako duboko ogrezao u mračno sujeverje, da kad bi se probudio noćas i našao smrtonosno drvce, ti bi sigurno umro. Ti ne bi umro zbog neke magijske sile u drvcetu, već što imaš pomračen um divljaka. Ti nadrilekari moraju biti uništeni, a sve što je izgubljeno i zaboravljeno mora se opet pronaći. I zato vam sada ponavljam izvesne stvari koje morate upamtiti i predati svojoj deci. Vi im morate reći da voda zagrejana na vatri sadrži jednu tvar koja se zove para, koja kada se upotrebi ume da bude jača od deset hiljada ljudi, i koja može da vrši sve radove za čoveka. Ima i drugih vrlo korisnih stvari. U varnici munje nalazi se isto tako jak pomoćnik čovekov, koji je bio od davnina njegov rob i opet će postati njegov rob jednog dana. Sasvim druga stvar je azbuka. Ona mi omogućuje da saznam smisao malih znakova, dok vi znate samo gruba pismena u slikama. U onoj suvoj pećini, gore na brdu, gde me često vidite samog dok ostali idu na more, ja sam sačuvao mnogo knjiga. U njima je velika mudrost. Tamo sam ostavio i ključ azbuke, tako da onaj ko zna pismena u slikama može da pročita i štampana slova. Jednog dana ljudi će opet znati da čitaju. I tada, ako se nikakva nesreća ne dogodi sa mojom pećinom, oni će saznati da je nekada živeo profesor Džems Hauard Smit, koji je sačuvao za njih mudrost stare civilizacije. Ima još jedan mali izum koji će ljudi neizbežno pronaći. Zove se puščani barut. On nam je davao mogućnost da ubijamo sigurno i na velikoj daljini. Koji su elementi od kojih se pravi, to sam već zaboravio, ali ću se prisetiti. Tada ću 65
napraviti barut, ubili Kros-ajza i osloboditi zemlju od praznoverica. — Kada porastem daću Kros-ajzu sve koze, meso i kože što imam da me nauči da budem lekar — izjavi Hu-hu. — I kada se naučim, ja ću učiti druge. Starac je svečano vrteo glavom i mrmljao: — Čudno je to slušati tragove i ostatke komplikovanog engleskog jezika iz usta jednog prljavog malog divljaka, odevenog u jareću kožu. Sav se svet prevrnuo tumbe. I uvek je bilo naopako od vremena nailaska kuge. — Ti nećeš mene učiti — prkosio je Her-Lip budućem »lekaru«. — Ako ti ja platim za smrtonosno drvce, a ono nema dejstva, razbiću ti glavu! Razumeš li, Huhu? — Ja ću se potruditi da se Deda seti te barutne materije, — reče tiho Edvin, i onda ću vas sve imati u rukama. Ti ćeš, Her-Lipe ići u lov za mene i donositi mi hranu, a ti ćeš Hu-hu svakoga plašiti tim čarobnim drvcetom. I ako ja uhvatim HerLipa da hoće da ti razbije glavu, ja ću ga ubiti tim barutom. Deda nije takva budala, kao što vi mislite. Ja ću ga slušati i jednoga dana biću gospodar nad svima vama. Starac tužno odmahnu glavom pa produži: — Barut će se pojaviti. Ništa ga u tome ne može sprečiti. Ista stara priča ponavlja se. Ljudi će se razmnožiti i ubijaće se međusobno. Barut će pomoći da se unište milioni ljudi i samo tim načinom — vatrom i krvlju — moći će da se pojavi u neko još udaljeno doba nova civilizacija. Kakvog će smisla ona imati? Isto kao što je prošla stara civilizacija, tako će proći i nova. Možda će za sve to biti potrebno i pedeset hiljada godina, ali će se to desiti. Sve što ostaje, to je kosmička sila, koja od materije stvara uvek nove oblike. Iz usta male dece dolazi mudrost svih vekova. Na njihovim kosturima podići će se opet beskrajno lepa i veličanstvena čudesa civilizovane države. Ja bih mogao mirno da uništim sve te knjige, opet bi sve te stare istine i zakoni bili otkriveni. A dotle će carovati milioni laži i ljudi će se upravljati po njima. Kakvog smisla... Her-Lip ustade i baci brz pogled na koze koje su pasle. Sunce je polako zalazilo. — Hej, — reče on Edvinu. — Starac je danas baš bio brbljiv. Hajdemo u logor. Za vreme dok su druga dvojica, potpomognuta psima skupljali koze i terali ih stazom kroz šumu, Edvin sačeka starca i povede ga istim putem. Kada su došli do starog druma, Edvin se odjednom zaustavi i osvrne unazad. Her-Lip, Hu-hu, psi i koze prođoše. Edvin je posmatrao mali čopor divljih konja, koji su silazili na peščanu obalu. Bilo ih je otprilike dvadeset komada: ždrebadi, jednogodaca i kobila, predvođenih jednim divnim ždrepcem. Ždrebac je stajao u peni morskih talasa, s povijenim vratom i svetlim divljim očima, udišuči slani vazduh mora. 66
— Šta je ovo? — upita Edvin, — Konji. — odgovori starac, — To je prvi put što ih vidim na obali. Planinskih lavova je sve više i oni ih gone dole. Sa horizonta, pokrivenog oblacima zalazeće sunce je bacalo crvene snopove svetlosti. Sasvim blizu u belim pramenovima mora morski psi su igrali svoju iskonsku igru, bacajući se na crno stenje. Oni su se borili i voleli. — Hajdemo, Dedo, — progovori Edvin. I starac i dečak, odeveni u kožu, i podivljalog izgleda, okrenuše se i odoše u šumu za kozama. — Kraj — 67