Dzerom Dejvid Selindzer Lovac u zitu

u Whootonu. Nisam nikako mogao odgonetnuti kog se vraga nateže s njim.
- Zdravo - rekla je kad smo se sastali. Bila je sva bez daha od tog prokletog kovčega.
- Već sam pomislio da više nećeš doći - rekao sam. - Kog vraga vučeš u tom kovčegu? Meni nije
ništa potrebno. Idem naprosto ovakav kakav jesam. Neću ponijeti čak ni kovčege koji su mi na
kolodvoru. Što to vučešu tome?
Spustila je kovčeg.
- Moje haljine - rekla je. - Idem s tobom. Mogu li? Vrijedi?
- Što? - rekao sam. Gotovo sam se srušio kad je to rekla. Zamalo, tako mi boga. Sve mi se nekako
zamaglilo i pomislio sam da ću se ponovo onesvijestiti ili nešto slično tome.
- Spustila sam se pomoćnim liftom, tako da me Charlene nije vidio. Nije težak. Ponijela sam samo
dvije haljine, mokasinke i moje rublje i čarape i još neke stvarčice. Probaj. Nije težak. Evo, probaj
samo... Mogu\li poći s tobom? Holdene? Mogu li? Molim te!
- Ne možeš. Zaveži!
činilo mi se da ću se skljokati mrtav. Hoću reći, nisam imao nakanu da joj podviknem da zaveže i
sve to, ali imao sam osjećaj da ću se ponovo srušiti.
- Zašto ne mogu? Molim te, Holdene! Neću ti smetati... samo ću poći s tobom, to je sve! Neću
ponijeti sa sobom čak ni ove haljine, ako baš ne želiš... Ponijet ću samo...
- Ne možeš ponijeti ništa. Zato što nećeš ići. Idem sam. I zato zaveži!
- Molim te, Holdene! Molim te, daj da pođem. Bit ću vrlo, vrlo, vrlo... Nećeš čak ni...
- Nećeš ići. A sad, zaveži! Daj mi taj kovčeg rakao sam. Uzeo sam joj kovčeg iz ruku. Bio sam
gotovo spreman udariti je. Sekundu-dvije mi se činilo da ću je mlatnuti. Zaista jest.
Počela je plakati.
- Mislio sam da moraš nastupiti u školskoj predstavi i svemu. Mislio sam da moraš igrati Benedicta
Arnolda u tom komadu i sve - rekao sam. Rekao sam to vrlo zlobno. - Što bi ti zapravo htjela? Da
ne nastupiš u predstavi, za ime božje! - Tada se još više rasplakala. I to mi je bilo drago. Iznenada
sam
192
poželio da plače dok joj oči ne iskaplju. Gotovo sam je mrzio. Mislim da sam je mrzio najviše zbog
toga što ne bi više mogla nastupiti u onoj predstavi kad bi otišla sa mnom.
- Hajde - rekao sam. Pošao sam uz stepenice ponovo u muzej. Što ću uraditi, pomislio sam, ostavit
ću taj ludi kovčeg, što ga je dovukla, u garderobi tako da ga može ponovo podići u tri sata, poslije
škole. Znao sam da ga ne može ponijeti sa sobom u školu. - A sad hajde - rekao sam.
Nije, međutim, pošla uz stepenice za mnom. Nije htjela poći sa mnom. Ja sam, međutim, bez obzira
na to, ušao u zgradu, odnio kovčeg i predao ga u garderobu, a onda se vratio. Ona je još uvijek
stajala tamo na pločniku ali mi je, kad sam joj prišao, okrenula leđa. Ona zna raditi takve stvari. Zna
vam okrenuti leda kad joj nešto tako padne na pamet. - Ne idem nikamo. Predomislio sam se. Zato
prestani plakati i šutiti - rekao sam. Smiješno je bilo to što više uopće nije plakala, kad sam joj to
rekao. Rekao sam to, međutim, svejedno. - Hajde, idemo. Otpratit ću te do škole. Hajde. Zakasnit
ćeš.
Nije mi htjela odgovoriti niti bilo što. Pokušao sam je nekako kao uhvatiti za ruku, ali se otrgla.
Stalno je okretala glavu od mene.
- Jesi li ručala? Jesi li već ručala? - upitao sam je.
Nije mi htjela odgovoriti. Što je uradila, skinula je onu crvenu lovačku kapu - onu koju sam joj dao
- i tresnula mi je u lice. Onda se ponovo okrenula od mene. Ostao sam gotovo ukočen, ali nisam
ništa rekao. Samo sam podigao kapu i turnuo je u džep od kaputa.
- Hajdemo, hej! Otpratit ću te natrag do škole - rekao sam.
- Neću ići natrag u školu.
Nisam znao što da joj kažem na to. Samo sam stajao i šutio nekoliko minuta.
- Trebaš se vratiti u školu. Sigurno želiš nastupiti u onom komadu, zar ne? Želiš igrati onog
Benedicta Arnolda, zar ne?
-Ne.
- Naravno da želiš. Sigurno želiš. Hajde sada, idemo - rekao sam. - Prvo i prvo, neću otići nikamo,

rekao sam ti već. Vratit ću se kući. Otići ću kući čim se ti vratiš u školu. Najprije ću otići dolje na
kolodvor i uzeti kovčege, a onda ću krenuti pravo...
- Rekla sam ti da ne idem natrag u školu. Ti možeš uraditi što god hoćeš, ali ja se u školu ne vraćam
- rekla je. - Zato, zaveži. - Bilo je to prvi put da mi je rekla da zavežem. Zvučalo je užasno. Bože,
kako je užasno zvučalo! Zvučalo je gore od psovke. Još uvijek nije htjela da me pogleda, a svaki put
193
kad bih pokušao da joj kao položim ruku na rame ili nešto slično, odbijala me je.
- Slušaj, želiš li da prošetamo? - upitao sam je. - Želiš li da prošetamo dolje, do Zoološkog vrta?
Ako pristanem da se danas poslije podne ne vraćaš u školu i da se prošteamo, hoćeš li prekinuti s
tim glupostima?
Nije mi htjela odgovoriti, a zato sam ponovo rekao:
- Ako pristanem da izostaneš iz škole danas po podne i da malo prošetamo, hoćeš li prestati s tim
glupostima? Hoćeš li otići sutra u školu, kao dobra djevojčica?
- Možda hoću a možda i neću - odgovorila je. Zatim je otrčala ravno preko ulice a da nije ni
pogledala da slučajno ne nailazi kakav automobil. Ponekad se zaista ponaša kao luđakinja.
Ja, međutim, nisam pošao za njom. Znao sam da će poći za mnom i zato sam krenuo polako dolje,
prema Zoološkom vitli, pločnikom pored parka, a ona je krenula istim pravcem, samo po dmgoj
strani ulice. Nije uopće htjela pogledati prijeko, u mene, ali sam znao da me vjerojatno promatra
krajičkom onog svog ludog oka, da vidi kamo idem i sve. Bilo kako bilo, išli smo tako čitavim
putem, sve tamo do Zoološkog vrta. Malo sam se uznemirio samo kad je ulicom naišao jedan
dvokatni autobus jer mi je on zaklonio pogled preko ulice, tako da nisam mogao vidjeti gdje se,
dovraga, nalazi. Kad smo stigli do Zoološkog vrta, doviknuo sam joj: - Phoebe! Ja idem u Zoološki
vrt. Dolazi već jednom! - Nije me htjela pogledati, ali znao sam da me je čula i, kad sam krenuo niz
stepenice prema ulazu, okrenuo sam se i vidio kako prelazi ulicu.
U Zoološkom vrtu nije bilo mnogo svijeta jer je bio nekakav šašav dan, ali nekoliko je ljudi stajalo
oko bazena s tuljanima. Htio sam proći pored njega, ali Phoebe je zastala, pretvarajući se da
promatra kako morski lavovi dobivaju hranu - neki momak bacao im je ribu - pa sam se vratio.
Zaključio sam da mi se pruža lijepa prilika da joj se približim i sve. Prišao sam, stao iza nje i
nekako joj kao položio ruku na ramena, ali je ona savila koljena i izmaknula se - zaista se zna drsko
ponašati, kad baš hoće. Stajala je tu dok su morski lavovi dobivali hranu, a ja sam stajao odmah iza
nje. Nisam joj više polagao aike na ramena niti bilo što slično jer bi, da sam to učinio, istinski
pobjegla od mene. Djeca su čudna. čovjek mora paziti što rade.
Kad smo se rastali s morskim lavovima, nije htjela ići pored mene, ali nije išla ni na previše
velikom razmaku. Išla je više jednom stranom pločnika, dok sam ja išao drugom. Nije bilo baš
sjajno, ali je bilo ipak bolje nego kada je išla valjda kilometar daleko od mene, kao ranije. Otišli
smo dalje i
194
neko vrijeme promatrali medvjede, tamo na onom malom brežuljku, ali nije bilo mnogo toga da se
vidi. Samo jedan medvjed bio je vani, bijeli medvjed. Onaj drugi, smeđi, bio je u onoj svojoj
prokletoj špilji i nije htio izići. Sve što se moglo vidjeti bila je njegova stražnjica. Bio je tamo jedan
mali dječak, u kaubojskom šeširu koji mu je doslovno padao preko ušiju, stajao je odmah do mene i
neprestano govorio ocu: - Natjeraj ga da iziđe, tata! Natjeraj ga da iziđe. - Pogledao sam Phoebe, ali
ona nije htjela da se nasmije. Znate već kakvi su klinci kad se ljute na vas. Neće da se nasmiju niti
bilo što.
Kad smo otišli od medvjeda, izišli smo iz Zoološkog vrta i prešli preko one male ulice u park, a
zatim smo prošli kroz jedan od onih malih tunela koj uvijek zaudaraju kao kakav pisoar. Bilo je to
na putu prema vrtuljku. Stara Phoebe još uvijek nije htjela razgovarati sa mnom ni ništa, ali sad je
već nekako kao išla pored mene. Uhvatio sam je za pojas na kaputu, tek onako, iz čistog zezanja, ali
mi nije to dopustila. - Ruke sebi, molim te, ako nemaš ništa protiv - rekla je. Još uvijek je bila ljuta
na mene. Ali ne više onako ljuta kao što je bila prije. Sad, bilo kako bilo, svakim korakom sve više
smo se približavali vrtuljku i već smo čuli onu luckastu glazbu koja uvijek svira. Svirali su Ob,
Marie!Svirali su tu istu pjesmu tamo negdje prije pedeset godina, kada sam ja još bio dijete. To je

jedna od lijepih stvari kod tih vrtuljaka, što uvijek sviraju jedne te iste pjesme.
- Mislila sam da vrtuljak ne radi zimi - rekla je stara Phoebe. Bilo je to zapravo prvi put da mi je
nešto rekla. Vjerojatno je bila zaboravila da bi se trebala ljutiti na mene.
- Možda zato što je blizu Božić - rekao sam.
Nije ništa odgovorila kad sam to rekao. Vjerojatno se sjetila da bi se trebala ljutiti na mene.
- Želiš li se provozati? - upitao sam. Znao sam da to vjerojatno želi. Kad sam bio mali i kad smo D.
B., Allie i ja išli s njom u park, bila je luda za vrtuljkom. Niste je mogli otrgnuti od te proklete
mašinerije.
- Previše sam velika za to - rekla je. Mislio sam da mi neće odgovoriti, ali je ipak odgovorila.
- Ne, nisi. Hajde. Ja ću te čekati. Idi - rekao sam. U tom trenutku već smo bli na mjestu. Na vrtuljku
su se vozili neki klinci, uglavnom posve mali klinci, a roditelji su čekali u krugu, sjedeći na
klupama. Sto sam uradio, otišao sam do onog malog prozora gdje su se prodavale karte i kupio
jednu za Phoebe. Pružio sam joj kartu. Stajala je odmah pored mene. - Evo -rekao sam. - čekaj
malo... uzmi odmah i ostatak novca. - Htio sam joj dati ostatak novca koji mi je bila pozajmila.
195
- Neka ostane kod tebe. čuvaj mi ga - rekla je. Odmah nakon toga dodala je: - Molim te.
To deprimira čovjeka, kad mu netko govori "molim". Hoću reći, ako je to Phoebe ili takav netko.
Deprimiralo me je to kao samog vraga. Ali spustio sam novac natrag u džep.
- Zar se nećeš i ti provozati? - upitala me je. Gledala me je nekako čudno, nekako kao ironično.
Vidjelo se da više nije jako ljuta na mene.
- Možda drugi put. Sad ću te samo gledati - rekao sam. - Imaš li kartu?
- Imam.
- Hajde onda... ja ću biti na onoj klupi. Gledat ću te. - Otišao sam i sjeo na klupu, a ona je prišla
vrtuljku. Obišla je čitav vrtuljak naokolo. Hoću reći, najprije je obišla oko čitavog vrtuljka, a tek
nakon toga je sjela na onog velikog, smedeg konja, prilično otrcanog izgleda. Onda je vrtuljak
krenuo, a ja sam je promatrao kako obilazi okolo naokolo. Pored nje vozilo se još svega petoro ili
šestoro druge djece, a vrtuljak je svirao pjesmu Dim u tvojim očima. Svirao ju je na neki komičan
način, prilično džezirano. Sva djeca su pokušavala uhvatiti onaj zlatni prsten, stara Phoebe također,
i pomalo sam se već pribojavao da ne padne s onog prokletog konja. Nisam, međutim, ništa rekao
niti učinio. Stvar s djecom vam je već takva, ako žele uhvatiti tamo neki zlatni prsten, trebate ih
pustiti i ne govoriti ništa. Ako padnu, pala su ali nije dobro da im bilo što govorite.
Kad je vožnja završila, sjahala je s konja i došla do mene.
- Ovog puta provozaj se i ti jednom - rekla je.
- Neću, samo ću te promatrati. Mislim da ću te samo promatrati - rekao sam. Dao sam joj nešto do
onog njenog novca. - Evo, uzmi još koju kartu.
Uzela je novac. (
- Ne ljutim se više na tebe - rekla je.
- Znam. Požuri, stvar samo što nije krenula.
Onda me je, odjednom, poljubila. Zatim je ispružila dlan i rekla:
- Pada kiša. Počinje padati kiša.
- Znam.
Što je uradila nakon toga, gurnula je ruku u džep od mog kaputa, izvukla onu moju crvenu lovačku
kapu i stavila mi je na glavu. To me je oborilo.
- Zar je ne želiš ti? - rekao sam.
- Možeš je nositi neko vrijeme.
- U redu. A sad, ipak, požuri! Propustit ćeš vožnju. Nećeš dobiti onog svog konja.
Ona je, međutim, još uvijek stajala tu, kraj mene.
196
-Jesi li ozbiljno mislio ono što si rekao? Zaista nećeš nikamo otići? Hoćeš li se zaista već danas
vratiti kući? - upitala me je.
- Aha - rekao sam. Tako sam i mislio. Nisam joj lagao. Nakon toga sam zaista otišao kući. - A sad
požuri - rekao sam. - Stvar kreće.

Potrčala je, kupila kartu i stigla do vrtuljka još na vrijeme. Opet je obišla naokolo dok nije našla
onog svog konja. Zatim se popela na njega. Mahnu-la mi je, a ja sam mahnuo njoj.
Ljudi moji, počelo je lijevati kao šašavo. Kao iz kabla, tako mi boga. Svi roditelji i majke i svi otišli
su i sklonili se pod sam krov vrteške, da ne poki-snu do kože, ali ja sam ostao sjediti na klupi još
prilično dugo. Bio sam posve pristojno mokar i natopljen, naročito po vratu i hlačama. Ona lovačka
kapa zaista me je prilično dobro štitila, na izvjestan način, ali ipak sam bio sav mokar. Nije mi,
međutim, bilo nimalo stalo. Iznenada sam se osjetio tako savršeno sretan, promatrajući Phoebe kako
obilazi okolo naokolo. Vraški je malo nedostajalo pa da počnem klicati, tako sam se osjećao sretan,
ako već želite znati istinu. Ne znam zašto. Jednostavno zato što je izgledala tako fantastično lijepo
dok je onako obilazila okolo naokolo i naokolo, u onom svom plavom kaputu. Bože, da ste bar
mogli biti tamo!
197
26
To je sve što sam vam htio ispričati. Možda bih vam još mogao reći što sam radio kad sam se vratio
kući, kako sam se razbolio i sve, i u koju školu trebam poći najesen, kad izidem odavde, ali nekako
nisam raspoložen za to. Zaista nisam. Sve me to sada nekako ne zanima baš osobito.
Mnogi me ljudi, osobito onaj psihoanalitičar kojeg drže ovdje, stalno pitaju hoću li nastojati da se
nekako prilagodim kad se u rujnu vratim u školu. To je glupo pitanje, po mom mišljenju. Hoću reći,
kako možete znati što ćete uraditi dok to ne hmdite?Odgovor je - ne možete nikako. Mislim da
hoću, ali kako da to sada znam? časna riječ, to je glupo pitanje.
D. B. nije tako loš kao ostali, ali i on mi stalno postavlja masu pitanja. Dovezao se ovamo prošle
subote s onom mačkom Engleskinjom koja će igrati u jednom novom filmu za koji piše scenarij.
Prilično afektira, ali je vrlo lijepa. Sad, to na stranu, u jednom trenutku kada je otišla u toalet tamo
nekamo čak u drugo krilo zgrade, D. B. me je upitao što mislim o čitavom ovom čudu o kome sam
vam upravo pričao. Nisam znao što, dovraga, da
198
mu kažem. Ako već želite znati istinu, ne znam što o tome misliti. Žao mi je što sam sve to ispričao
tolikim ljudima. Sve što sad znam, to je da mi nekako nedostaju svi oni o kojima sam vam pričao.
čak i stari Stradlater i Acklev, primjerice. Mislim da mi nedostaje i onaj prokleti Maurice. čudno je
to. Nemojte nikad nikome ništa pričati. Ako to učinite, odmah počnete osjećati kako vam nedostaju
svi oni.