Geometrija tela - Ian McEwan

IJAN MAKJUAN GEOMETRIJA TELA 4 priče BalkanDownload.org 2 www.balkandownload.org

GEOMETRIJA TELA U Melton Maubriju 1875, na jednoj aukciji „čudnovatih i vrednih” predmeta, moj pra‐ deda, u društvu svog prijatelja M-a, ponudio je najvišu sumu za penis Kapetana Ni‐ kolsa, koji je umro u tamnici Horsmonger 1873. Predmet se nalazio u zaptivenoj stak‐ lenoj posudi dugoj tridesetak centimetara, i bio je, kako moj pradeda te večeri beleži u svom dnevniku, „u prekrasno očuvanom stanju”. Na istoj aukciji našao se i „neimeno‐ vani deo tela pokojne Ledi Barimor. Ugrabio ga je Sem Izraels za pedeset gvineja”. Pradeda se bio naoštrio da ta dva komada dobije u paru, ali ga je M. od toga odvratio. Ovo savršeno ilustruje njihovo prijateljstvo. Moj pradeda = zapaljivi teoretičar, M. = čovek od akcije upućen u tajne javnog nadmetanja. Pradeda je poživeo šezdeset devet godina. Od toga je punih četrdeset pet na kraju svakog dana, pred odlazak na spava‐ nje, sedao da pribeleži svoje misli u dnevnik. I sada su, evo, ti njegovi dnevnici na mom stolu, četrdeset pet tomova u povezu od telećeg boksa, a malo ulevo stoji Kapt. Nikols u svojoj staklenoj tegli. Pradeda je imao redovne prihode od patentiranog izu‐ ma svoga oca, jedne zgodne kopče koju su proizvođači korseta koristili sve do izbija‐ nja Prvog svetskog rata. Pradeda je voleo tračeve, brojeve i teorije. Takođe je voleo duvan, dobar porto, mariniranu zečetinu i, sasvim izuzetno, opijum. Rado je sebe za‐ mišljao kao matematičara, iako nikada nije bio zaposlen, a ni knjigu nije objavio. Pri‐ tom nikuda nije putovao i nijednom ga nisu pomenuli u Tajmsu, čak ni kad je umro. Oženio se 1869. Alisom, jedinicom ćerkom velečasnog Tobija Šadvela, koautora jedne ne baš visoko cenjene knjige o engleskom poljskom cveću. Verujem da je moj pradeda bio izvrstan pisac dnevnika, i kad završim s redakcijom njegovih spisa i to bude objavljeno, siguran sam da će dobiti i zasluženo priznanje. Čim posao bude gotov uze‐ ću duži odmor, otputovati na neko hladno i čisto i nepošumljeno mesto, na Islandu ili u ruskim stepama. Mislio sam da ću na kraju svega toga pokušati, ako je ikako mogu‐ će, da se razvedem od svoje žene Mejzi, ali sada za tim više i nema potrebe. Mejzi je često vikala u snu pa sam morao da je budim. „Dođi, zagrli me”, obično bi rekla. „Kakav užasan san. Već sam to jednom sanjala. Letela sam avionom iznad neke pustinje. Mada to zapravo i nije bila pustinja. Malo sam spustila avion i videla hiljade beba na gomili, i tako unedogled, a sve su bile gole i puzale su jedna preko druge. Ponestajalo mi je goriva, pa sam morala negde da sle‐ tim. Pokušavala sam da nađem zgodno mesto, letela sam i letela tražeći mesto...” 3 www.balkandownload.org

„Hajde spavaj”, rekao sam zevajući. „Samo si sanjala.” „Ne”, usprotivila se. „Ne smem da zaspim, ne još.” „E pa ja moram, i to odmah”, rekao sam. „Sutra moram rano da ustanem.” Cimnula me je za rame. „Nemoj, molim te, još da zaspiš, nemoj ovde da me ostav‐ ljaš.” „U istom sam krevetu”, rekao sam. „Neću te ostaviti.” „To ne menja stvar, nemoj me ostaviti budnu...” Ali meni su se oči već sklapale. Odnedavno sam i ja usvojio pradedinu naviku. Pred odlazak na spavanje sednem i pola sata razmišljam o proteklom danu. Nemam ni matematičkih bubica ni seksualnih teorija o kojima bih mogao da pišem. Najčešće beležim šta mi je rekla Mejzi i šta sam ja rekao njoj. Ponekad, kad mi treba privatnost, zaključam se u kupatilu, sednem na šolju i pridržavam beležnicu na kolenima. Osim mene u kupatilo povremeno dolaze i dva-tri pauka. Penju se uz odvodnu cev i onda tamo kunjaju potpuno nepomični na ljutobelom emajlu. Mora da se pitaju gde li su to zabasali. Kunjaju tako satima, pa onda krenu natrag, zbunjeni, ili možda razočarani što nisu uspeli više da saznaju. Ko‐ liko mi je poznato, pradeda se samo jednom osvrnuo na paukove. Osmog maja 1906, zabeležio je, „Bizmark je pauk”. Svakog popodneva mi je Mejzi donosila čaj i prepričavala svoje noćne more. Obič‐ no bih tada listao stare novine, sastavljao indekse, katalogizirao građu, odlagao ovaj tom, uzimao onaj. Mejzi se žalila da je u očajnom stanju. U poslednje vreme se po ceo dan razvlačila po kući zavirajući u knjige iz psihologije i okultizma, i gotovo svake noći je sanjala ružne snove. Od dana kad smo razmenili fizičke udarce, čekajući u za‐ sedi pred kupatilom da jedno drugog klepimo istom cipelom, malo sam imao razume‐ vanja za nju. Delom je njen problem bio u ljubomori. Bila je veoma ljubomorna... na četrdesetpetotomni dnevnik mog pradede, i na volju i energiju koju sam ulagao u nje‐ govo sređivanje. Ona nije radila ništa. Upravo sam odlagao jedan tom i uzimao drugi kad se Mejzi pojavila sa čajem. „Da ti ispričam šta sam sanjala?”, pitala je. „Letela sam, znaš, avionom nad nekom vrstom pustinje...” „Ispričaj mi kasnije, Mejzi”, rekao sam. „Baš sam usred nečega.” Nakon što je izašla, zurio sam u zid iznad stola i razmišljao o M-u, koji je čitavih petnaest godina redovno dolazio na razgovor i večeru kod mog pradede sve do svog iznenadnog i nerazjašnje‐ nog nestanka jedne noći 1898. Taj M., ko god da se iza slova krio, bio je akademski potkovan, a ne samo čovek od akcije. Primera radi, naveče 9. avgusta 1870, njih dvoji‐ ca razgovaraju o pozama za vođenje ljubavi i M. kaže mom pradedi da je kopulacija a posteriori najprirodniji način zbog položaja klitorisa kao i zbog omiljenosti tog meto‐ da među ostalim antropoidima. Pradeda, koji je u životu kopulirao ukupno pet-šest puta, a i to sa Alisom u prvoj godini njihovog braka, tada se glasno upita šta bi na to rekla Crkva, a M. spremno objašnjava kako je Teodor, teolog iz sedmog veka, kopula‐ 4 www.balkandownload.org

ciju a posteriori smatrao grehom ravnim masturbaciji pa stoga vrednim četrdeset po‐ kora bosnaunited. Kasnije iste večeri pradeda je izveo matematički dokaz da maksi‐ malan broj poza ne može biti veći od prostog broja sedamnaest. M. se nasmejao i re‐ kao kako je video kolekciju crteža slikara Romana, Rafaelovog učenika, na kojima su prikazane dvadeset četiri poze. A čuo je, takođe, i za izvesnog g. F. K. Forberga, koji ih je popisao čak devedeset. Dok sam se prisetio šolje koju mi je Mejzi ostavila na stolu, čaj se već bio ohladio. Do važne tačke u rasturanju našeg braka stigli smo na sledeći način. Sedeo sam jedne večeri u kupatilu i zapisivao Mejzin i moj razgovor o špilu Tarota kad se ona najednom stvorila u hodniku, navalila da lupa na vrata i škljoca kvakom. „Otvaraj!”, vikala je. „Pusti me unutra.” Rekao sam joj, „Moraćeš da sačekaš još neki minut. Skoro sam gotov.” „Pusti me odmah”, dreknula je. „Ne koristiš šolju.” „Čekaj”, odvratio sam, pa dopisao još nekoliko redaka. Sada je Mejzi već šutirala vrata. „Dobila sam menstruaciju i moram nešto da uzmem.” Ignorisao sam njeno kevtanje i završio belešku koju sam smatrao posebno važnom. Da sam to ostavio za kasnije, izvesni detalji bi se izgubili. Mejzi se više nije čula, pa sam računao da je već u spavaćoj sobi. Ali čim sam otvorio vrata, ona mi je preprečila put s nekom cipelom u ruci. Obrušila se štiklom pravo na moju glavu, tako da nisam pošteno ni stigao da se izmaknem. Štikla me je potkačila po vrhu uveta i napravila mi gadnu posekotinu. „Eto ti”, rekla je Mejzi zakoračivši u kupatilo pored mene, „sad oboje krvarimo”, a zatim tresnula vratima. Uzeo sam cipelu i stajao tamo pred kupatilom, ćutke i strplji‐ vo, pritiskajući maramicu na okrvavljeno uvo. Mejzi se unutra zadržala desetak minu‐ ta, a kad se pomolila na vratima, zaskočio sam je britkim i sigurnim pogotkom u teme. Nije stigla ni da mrdne. Na trenutak je stajala potpuno nepomična i gledala me pravo u oči. „Gmazu jedan”, prodahtala je, pa otišla u kuhinju da vida glavu daleko od mog po‐ gleda. Sinoć za večerom, Mejzi je tvrdila da bi čovek zatvoren u ćeliji samo sa špilom Ta‐ rota imao pristup svim mogućim znanjima. Bavila se gatanjem tog popodneva i karte su još uvek ležale poređane na podu. „A je l’ bi mogao iz karata da pročita plan ulica u Valparaizu?”, pitao sam. „Glumiš budalu”, odgovorila je. „Je l’ bi mogao taj špil da mu otkrije najbolji recept za otvaranje perionice rublja, najbolji recept za pravljenje omleta ili aparata za dijalizu?” „Tako si duhovno ograničen”, požalila se. „Tako si ograničen, tako predvidljiv.” „Je l’ bi mogao”, navaljivao sam, „da mi objasni ko je M. i zašto...?” 5 www.balkandownload.org

„Te stvari nisu bitne”, povikala je. „Nisu neophodne.” „Ali spadaju ipak u znanje. Je l’ bi mogao to da mi rasvetli?” Ona je malo oklevala. „Da, mogao bi.” Osmehnuo sam se, ali ništa nisam rekao. „Šta je to tako smešno?”, rekla je. Slegnuo sam ramenima i sad je već počela da se kostreši. Želela je da joj teram inat. „Šta si hteo svim tim besmislenim pitanjima?” Ponovo sam slegnuo ramenima. „Samo me je zanimalo šta tebi znači sve moguće.” Mejzi je lupila po stolu i vrisnula, „Idi dođavola! Zašto me stalno proveravaš? Zar ne umeš da kažeš nešto realno?” I posle toga smo oboje uvideli da smo dostigli tačku do koje su vodile sve naše diskusije pa smo ogorčeno zaćutali. Rad na dnevnicima ne može napredovati dok ne razjasnim tu misteriju koja obavi‐ ja M-a. Nakon što je petnaest godina manje-više redovno dolazio na večeru i snabde‐ vao mog pradedu obiljem građe za njegove teorije, M. jednostavno iščezava sa strani‐ ca dnevnika. U utorak, 6. decembra, moj pradeda je pozvao M-a na večeru u narednu subotu, i premda je M. došao, tog dana pradeda u dnevniku beleži samo, „M. na veče‐ ri”. Koji god drugi dan da pogledam, njihovi razgovori za obedom veoma su podrobno opisani. Prethodno je M. bio na večeri u ponedeljak, 5. decembra, kada su razgovarali o geometriji, i cele te nedelje beleške su posvećene isključivo toj temi. Nema ni naj‐ manjeg znaka neslaganja. Kao prvo, M. je mom pradedi bio neophodan. M. ga je snabdevao građom, M. je pratio događaje, poznavao je London, a u više navrata je bo‐ ravio i na Kontinentu. Znao je sve o socijalizmu i Darvinu, imao je nekog poznanika u pokretu za slobodnu ljubav, koji je bio prijatelj Džejmsa Hintona. M. je bio „u sve‐ tu” onako kako moj pradeda, koji je napustio Melton Maubri samo jednom u životu, da bi posetio Notingam, ni slučajno nije mogao biti. Još i kao mlad čovek, pradeda je više voleo da teoretiše pored kamina; bila mu je potrebna samo ta građa koju je dobi‐ jao od M-a. Primera radi, jedne večeri u junu 1884. M., koji se upravo vratio iz Londo‐ na, pomenuo je mom pradedi kako su gradske ulice ispoganjene i zagušene konjskom balegom. E sad, pradeda je te nedelje čitao Maltusov esej pod naslovom „O principima populacije”. Te noći je u dnevnik uneo uzbuđenu noticu o pamfletu koji bi želeo da napiše i objavi. Naslov bi glasio „De Stercore Equorum”. Pamflet nikad nije bio objav‐ ljen pa verovatno ni napisan, ali na stranicama dnevnika tokom dve nedelje posle te večeri ostale su detaljne beleške. U „De Stercore Equorum” („O konjskim balegarija‐ ma”) pradeda kreće od pretpostavke da konjska populacija raste geometrijskom pro‐ gresijom i, računajući na osnovu detaljnog plana ulica, predviđa da će do 1935. metro‐ pola postati neprohodna. Kao meru neprohodnosti uzimao je prosečnu debljinu od tri‐ deset centimetara (utabanih) na svim prometnijim ulicama. Opisao je zapetljane ogle‐ de ispred sopstvenih štala kojima je utvrdio stepen sabijanja konjske balege, što je za‐ tim uspeo da iskaže i matematičkom formulom. Sve je to bila čista teorija, naravno. Njegovi rezultati počivali su na hipotezi da se u narednih pedeset godina niko neće 6 www.balkandownload.org

prihvatiti lopate da počisti balegu sa ulica. Sasvim je moguće da je baš M. ubedio pra‐ dedu da odustane od tog poduhvata. Jednog jutra, posle duge tamne noći Mejzinih košmara, ležali smo zajedno u kreve‐ tu i ja sam rekao: „Šta ti u stvari želiš? Zašto se ne vratiš na posao? Duge šetnje, sve te analize, raz‐ vlačenje po kući, izležavanje u krevetu do podne, špil Tarota, košmari... šta ti u stvari želiš?” A ona je rekla, „Želim da napravim red u glavi”, što je već mnogo puta izjavila. Rekao sam, „Glava, um, nije ti to, znaš, kao hotelska kuhinja, ne možeš izbacivati stvari napolje kao prazne konzerve. Više je to kao reka nego mesto, neprekidno se kre‐ će i menja. Nema tu nikakvog reda, ne možeš reke naterati da teku pravo.” „Nemoj sad opet da počinješ”, rekla je. „Šta me briga za ispravljanje reka, ja hoću red u glavi.” „Moraš nešto da radiš”, rekao sam joj. „Ne možeš da ne radiš ništa. Što se ne bi vratila na posao? Nisi imala noćne more dok si radila. Nikad nisi bila toliko nesrećna dok si imala posla.” „Moram da se odmaknem od svega toga”, rekla je. „Nisam sigurna šta bi sve to mo‐ glo da znači.” „Moda”, rekao sam, „sve ti je to moda. Pomodne metafore, pomodne knjige, po‐ modne boljke. Šta ti imaš s Jungom, na primer? Pročitala si dvanaest stranica za me‐ sec dana.” „Prestani već jednom”, molila je, „znaš da to nikud ne vodi.” Ali ja sam nastavljao. „Nikad nigde nisi bila”, rekao sam joj, „nikad ništa nisi uradila. Ti si fina devojka, a nije ti bog dao čak ni nesrećno detinjstvo. Tvoj sentimentalni budizam, sva ta buvljač‐ ka mistika, terapija mirišljavim štapićima, astrologija iz lakiranih magazina... ništa od toga nije tvoje, ni do čega nisi sama došla. Naprosto si u to upala, upala si u močvaru salonskih intuicija. Nemaš ni originalnosti ni strasti da bilo šta osetiš ličnom intuici‐ jom osim vlastite nesreće. Zašto puniš glavu tuđim mističnim banalnostima i onda se čudiš što imaš noćne more?” Ustao sam iz kreveta, razvukao zavese i počeo da se oblačim. „Govoriš kao da je ovo neki seminar o fikciji”, rekla je Mejzi. „Zašto mi stalno ote‐ žavaš stvari?” Samosažaljenje je bubrilo u njoj, ali nekako je uspela da mu se odupre. „Kad tako govoriš”, nastavila je, „osećam se, šta ja znam, kao parče papira zgužvano u lopticu.” „Pa možda i jesmo na seminaru o fikciji”, rekao sam smrknuto. Mejzi je sedela na krevetu zagledana u sopstveno krilo. Najednom se njen ton promenio. Potapšala je jastuk pored sebe i tiho rekla: „Dođi ovamo. Dođi i sedi ovde. Želim da te dodirnem, želim da i ti mene dodir‐ 7 www.balkandownload.org

neš...” Ali ja sam već uzdisao i kretao prema kuhinji. U kuhinji sam sebi skuvao kafu i poneo je u radnu sobu. Sinulo mi je tokom te noći isprekidanog sna da bi ključ za M-ov nestanak mogao biti na onim stranicama o ge‐ ometriji. Dotle sam ih uvek pregledao na preskok pošto me matematika nije zanimala. U ponedeljak 5. decembra 1898, M. i moj pradeda raspravljali su o figuri vesica piscis, koja je očito bila predmet prvog Euklidovog postulata, a ostavila je dubokog traga i na tlocrtima mnogih drevnih religioznih zdanja. Pažljivo sam pročitao zapis o tom razgo‐ voru, nastojeći da shvatim geometrijsku stranu koliko je to bilo u mojoj moći. Onda, prevrnuvši stranicu, naleteo sam na dugačku anegdotu koju je M. ispričao mom pra‐ dedi te iste večeri, kad su već dobili kafu i pripalili cigare. Taman sam počeo to da či‐ tam kad je ušla Mejzi. „A šta ćemo s tobom”, rekla je, kao da jednosatni prekid u našem razgovoru nije ni postojao, „knjige, to je sve što imaš. Gamižeš tu po prošlosti kao muva po govancetu.” Spopao me je bes, naravno, ali sam se osmehnuo i veselo rekao, „Gamižem? Pa do‐ bro, ja se bar krećem.” „Više i ne razgovaraš sa mnom”, rekla je, „igraš na meni kao na fliperu, za bodove.” „Dobro jutro, Hamlete”, odgovorio sam, i ostao nepokretan u stolici strpljivo čeka‐ jući da vidim šta još ima da kaže. Ali nije ni pisnula, izašla je i tiho zatvorila vrata radne sobe. „U septembru 1870”, počeo je M. da priča mom pradedi, „došao sam u posed izves‐ nih dokumenata koji ne samo da obaraju sva temeljna načela naše nauke o geometrij‐ skim telima nego podrivaju i celokupni kanon naših fizičkih zakona, što nas obavezu‐ je da preispitamo svoje mesto u opštem prirodnom ustrojstvu. Ti papiri imaju veću te‐ žinu od radova Marksa i Darvina uzetih zajedno. Poverio mi ih je na čuvanje jedan mladi američki matematičar, a delo su Dejvida Hantera, takođe matematičara, i Škota. Amerikanac se zvao Gudman. Dopisivao sam se više godina s Gudmanovim ocem po‐ vodom njegove teorije o menstruaciji, koja je u ovoj zemlji, verovali ili ne, i dan-da‐ nas diskreditovana. Mladog Gudmana sam upoznao u Beču gde je, zajedno s Hante‐ rom i matematičarima iz desetak različitih zemalja, učestvovao na jednoj međunarod‐ noj konferenciji posvećenoj matematici. Bojana Gudman je bio bled i veoma uznemi‐ ren kad sam ga prvi put sreo, i nameravao je da se sledećeg dana vrati u Ameriku iako konferencija još nije bila stigla ni do polovine. Predao mi je te papire u ruke s molbom da ih dostavim Dejvidu Hanteru ako ikad uspem da saznam gde se ovaj nala‐ zi. A potom, tek nakon silnog ubeđivanja i navaljivanja s moje strane, ispričao mi je šta je svojim očima video trećeg dana konferencije. Učesnici su se svakog jutra okup‐ ljali u devet i trideset, kada bi jedan od njih pročitao svoj referat, a potom je sledila opšta diskusija. U jedanaest sati su im donosili osveženja i tada bi mnogi matematiča‐ ri ustali od dugačkog, visoko ulaštenog stola za kojim su većali da malo prošetaju po prostranoj, elegantnoj dvorani i razmene neformalne utiske s kolegama. E sad, konfe‐ 8 www.balkandownload.org

rencija je trajala dve nedelje i, po davno ustanovljenom običaju, prvi su svoje referate čitali najeminentniji matematičari, zatim oni za nijansu manje eminentni, i tako re‐ dom, po silaznoj hijerarhiji čitave dve nedelje, što je izazivalo, kako već biva među veoma inteligentnim ljudima, ne baš česte ali napete izlive ljubomore. Hanter je bio mlad i, premda briljantan matematičar, praktično nepoznat izvan svog univerziteta, onog u Edinburgu. Prijavio je, po sopstvenim rečima, veoma značajan referat o pros‐ tornoj geometriji, a kako je u tom panteonu zauzimao skromno mesto, njegov nastup na konferenciji ostavljen je za pretposlednji dan, kada, po pravilu, mnogi uglednici već otputuju natrag u svoje zemlje. I tako, trećeg jutra, dok je posluga unosila osveže‐ nja, Hanter je iznenada ustao i obratio se kolegama upravo kad su se dizali iz stolica. Bio je kršan, razbarušen čovek i, premda mlad, imao je nešto u držanju što je opšti ža‐ gor svelo na potpuni muk. „Gospodo”, rekao je Hanter, „moram vas zamoliti da mi oprostite zbog ovako ne‐ priličnog istupa, ali imam da vam saopštim nešto od vrhunskog značaja. Otkrio sam ravan bez površine.” Sred ironičnog izvijanja usana i blago zapanjenog smeha, Hanter je uzeo sa stola jedan veliki list belog papira. Džepnim nožićem je na površini lista napravio prorez dug oko sedam centimetara i malo pomeren od središnje tačke. Hi‐ trim pokretima, presavio je list na više mesta i onda, držeći ga u vazduhu tako da ga svi vide, naizgled provukao jedan ćošak kroz onaj prorez, i list je istog časa nestao. „Gledajte, gospodo”, rekao je Hanter, ispruživši prazne šake prema okupljenom društvu, „ravan bez površine.” Mejzi je ušla u moju sobu, sada već okupana i lako namirisana finim sapunom. Prišla je i postavila se iza moje stolice i položila mi ruke na ramena. „Šta to čitaš?”, rekla je. „Samo neke sitnice iz dnevnika na koje ranije nisam obratio pažnju.” Počela je než‐ no da me masira po korenu vrata. Imalo bi to umirujuće dejstvo da smo još bili u pr‐ voj godini braka. Ali bili smo u šestoj godini, pa je samo proizvodilo napetost koja se prenosila celom dužinom moje kičme. Mejzi je nešto želela. U nameri da je zaustavim, položio sam desnu ruku preko njene leve, što je ona shvatila kao maženje, pa se nag‐ nula i poljubila me ispod uveta. Dah joj je mirisao na pastu za zube i tost. Cimnula me je za rame. „Hajdemo u spavaću sobu”, šapnula je. „Ima skoro dve nedelje kako nismo vodili ljubav.” „Znam”, rekao sam. „Pa znaš kako je... ovaj moj posao.” Nisam uopšte žudeo za Mejzi, niti za bilo kojom drugom ženom. Samo sam žudeo da okrenem sledeću strani‐ cu u pradedinom dnevniku. Mejzi je skinula ruke s mojih ramena i stala pored mene. Najednom je njeno ćutanje poprimilo takvu žestinu da sam se i mimo volje napeo kao sprinter na startnoj liniji. Ona se protegla unapred i dohvatila zapečaćenu teglu sa Kapt. Nikolsom. Čim ju je odigla, njegov penis je sneno zaplutao s kraja na kraj stak‐ lene posude. 9 www.balkandownload.org

„Tako si PUN SEBE”, ciknula je Mejzi, pa munjevito zavitlala staklenu posudu pra‐ vo u zid nad mojim stolom. Instinktivno sam rukama pokrio lice da se zaštitim od po‐ lomljenog stakla. Kad sam otvorio oči, čuo sam sebe kako govorim: „Zašto si to uradila? Ta stvar je pripadala mom pradedi.” Usred hrpe staklića i na‐ rastajućeg smrada formalina ležao je Kapt. Nikols, oklembešen preko kožnih korica jednog dnevničkog toma, siv, mlitav i zlokoban, preobražen iz dragocenog kurioziteta u jezivu skarednost. „Zaista grozno od tebe. Zašto si to uradila?”, ponovio sam. „Odoh ja malo da prošetam”, odgovorila je Mejzi, i ovog puta zalupila vrata za so‐ bom. Dugo se nisam micao iz stolice. Mejzi je uništila predmet koji je meni bio drago‐ cen. Stajao je u njegovoj radnoj sobi dok je bio živ, a potom je stajao i u mojoj, pove‐ zujući moj život s njegovim. Pokupio sam nekoliko krhotina stakla iz krila i onda zu‐ rio u taj komad drugog ljudskog bića na mom stolu star sto šezdeset godina. Gledao sam ga i razmišljao o svim onim čovečuljcima što su nekad u jatima hrlili kroz njega. Pomislio sam na sva mesta koja je obišao, Kejptaun, Boston, Jerusalim, putujući u mračnoj, vonjavoj unutrašnjosti kožnih čakšira Kapt. Nikolsa, izranjajući povremeno na zaslepljujuće sunce kako bi poškropio mokraćom neko uzavrelo javno mesto. Po‐ mislio sam i na sve stvari kojih se dotakao, sve te molekule, na nemirne šake Kapt. Ni‐ kolsa u samotnim, neutešnim noćima na moru, na orošene zidove u pičkama mladih devojaka i matorih kurvi, biće da njihovi molekuli i dan-danas postoje, neka sitna prašina koju vetar razvejava od Čipsajda pa sve do Lestera. Ko zna koliko bi još potra‐ jao u toj njegovoj staklenoj tegli. Bacio sam se na raspremanje. Doneo sam iz kuhinje kantu za đubre. Počistio sam metlom i rukama sve stakliće koje sam uspeo da prona‐ đem i krpom pokupio formalin. A onda, hvatajući samo s jednog kraja, pokušao sam lagano da prebacim Kapt. Nikolsa na raširene novine. Stomak mi se prevrnuo kad je kožica počela da se odvaja pod mojim prstima. Naposletku, zatvorenih očiju, ipak sam uspeo, i zamotavši ga brižljivo u novine, odneo sam ga u baštu i sahranio ispod mu‐ škatli. Za sve to vreme nastojao sam da mi bes na Mejzi ne pomuti misli. Želeo sam da vidim nastavak M-ove priče. Vrativši se u svoju stolicu, obazrivo sam upio nekoli‐ ko kapi formalina koje su razmrljale mastilo, pa nastavio da čitam. Čitav jedan minut dvorana je ostala sleđena, i sa svakim narednim sekundom čini‐ lo se kao da led postaje još tvrđi. Prvi se javio dr Stenli Rouz sa Kembridža, koji je imao mnogo toga da izgubi zbog Hanterove ravni bez površine. Njegova reputacija, koja nije bila za potcenjivanje, počivala je na radu pod naslovom „Principi prostome geometrije”. „Kako se usuđujete, gospodine. Kako se usuđujete da vređate dostojanstvo ovog skupa jednim bezvrednim mađioničarskim trikom.” Ohrabren sve glasnijim žamorom 10 www.balkandownload.org

odobravanja iza sebe, još je dodao, „Trebalo bi da se stidite, mladiću, zaista bi trebalo da se stidite.” Na te reči, dvorana je buknula kao vulkan. Sa izuzetkom mladog Gud‐ mana, i poslužitelja koji su i dalje stajali okolo sa osveženjima, čitava dvorana okomi‐ la se na Hantera i zasula ga sumanutom bujicom optužbi, pogrda i pretnji. Neki su u gnevu lupali po stolu, drugi zamahivali stegnutim pesnicama. Jedan veoma nežan ne‐ mački gospodin srušio se na pod u apopleksiji i posle su morali da ga odvedu da sed‐ ne. A na drugom kraju je stajao Hanter, nepokolebljiv i naoko miran, glave tek nez‐ natno iskošene, s prstima ovlaš oslonjenim na površinu dugačkog ulaštenog stola. Već i to što se takva halabuka nadigla zbog jednog bezvrednog mađioničarskog trika sliko‐ vito je govorilo o razmerama potisnute nelagode, i Hanteru je to zacelo prijalo. Pošto je podigao ruku a društvo još jednom naglo zamuklo, rekao je: „Gospodo, vaše sumnje su razumljive i ja ću vam sada prikazati još jedan dokaz, konačni dokaz.” Rekavši ovo, seo je i izuo cipele, ustao i skinuo sako, pa zamolio da se javi dobrovoljac koji bi mu asistirao, na šta je istupio Gudman. Hanter se odlučnim korakom probio do kanabeta postavljenog uza zid, i dok se tamo smeštao, rekao je zblanutom Gudmanu da kad ovaj krene u Englesku mora poneti i njegove papire i ču‐ vati ih tamo sve dok on ne dođe po njih. Kad su se matematičari okupili oko kanabe‐ ta, Hanter se prevrnuo na stomak i sklopio šake iza leđa u čudnovatom stavu, kao da je rukama napravio obruč. Zamolio je Gudmana da mu pridržava ruke u tom položa‐ ju, a zatim se okrenuo na bok i počeo da izvodi niz grčevitih pokreta i trzaja koji su mu omogućili da jedno stopalo utakne u onaj obruč. Onda je zamolio asistenta da ga prevrne na drugi bok, pa je ponovio iste pokrete i tako uspeo i drugo stopalo da pro‐ vuče između sopstvenih ruku, a istovremeno je toliko izvio trup da mu je naposletku i glava prošla kroz obruč, u pravcu suprotnom od stopala. Uz pomoć asistenta počeo je da provlači noge i glavu jedno preko drugog kroz taj obruč od ruku. I to je bio trenu‐ tak kada su članovi uglednog skupa ispustili, svi uglas, tek jedan kevtaj apsolutne ne‐ verice. Hanter je počeo da iščezava, a onda, dok su mu noge i glava sve lakše klizili iz‐ među ruku, kao da ih je čak neka nevidljiva sila povlačila unutra, gotovo da je nestao. A onda... onda je nestao, potpuno nestao i ništa od njega nije preostalo. M-ova priča bacila je mog pradedu u grozničavo uzbuđenje. U dnevniku je te noći zapisao kako je „navaljivao na svog gosta da odmah zatraži da mu donesu te papire”, iako je sada već bilo dva ujutru. M. je, međutim, na celu stvar gledao sa više skepse. „Amerikanci”, rekao je mom pradedi, „često preteruju s tim fantastičnim pričama.” Obećao je, ipak, da će papire doneti sutradan. Dogodilo se da tog dana M. nije večerao s mojim pradedom zbog neke druge obaveze, ali svratio je kasno po podne s papirima. Pre nego što će otići, rekao je mom pradedi da ih je i sam više puta pregledao i da „nema u njima ni glave ni repa”. Tada još nije bio svestan koliko potcenjuje mog pra‐ dedu kao samoukog matematičara. Uz čašicu šerija kraj vatre u salonu, dogovorili su 11 www.balkandownload.org

se da ponovo večeraju zajedno krajem sedmice, u subotu. Sledeća tri dana pradeda je prekidao čitanje Hanterovih teorema tek toliko da bi nešto pojeo ili malo odspavao. Dnevnik je pun toga i samo toga. Stranice su prekrivene sitno ispisanim primedbama, dijagramima i simbolima. Hanter je očigledno morao da izmisli nov sistem simbola, maltene čitav jedan nov jezik, kako bi izrazio svoje ideje. Na isteku drugog dana, pra‐ deda je došao do prvog velikog otkrića. Pri dnu jedne stranice pune matematičkih škrabarija, dopisao je, „Dimenzionalnost je funkcija svesti”. Onda sam u belešci za sle‐ deći dan pročitao reči, „Nestao mi je u rukama”. Uspeo je da iznova uspostavi ravan bez površine. I tu, raširena preda mnom, ležala su pedantna uputstva o načinu presa‐ vijanja komada papira. Okrenuvši novu stranicu, odjednom sam shvatio misteriju Movog nestanka. Nesumnjivo na nagovor mog pradede, on je te večeri učestvovao u jednom naučnom eksperimentu, verovatno u izrazito skeptičnom duhu. Jer na tom mestu je moj pradeda napravio niz malih skica koje prikazuju nešto što na prvi pogled liči na položaje u jogi. Očigledno je u tome ležala tajna Hanterovog trika s nestaja‐ njem. Ruke su mi podrhtavale dok sam pravio mesta na stolu. Odabrao sam netaknuti list papira za kucanje i položio ga ispred sebe. Doneo sam žilet iz kupatila. Ispreturao sam jednu fioku i pronašao starinski šestar, zašiljio olovku i utakao je u jedan krak. Prevr‐ nuo sam celu kuću dok nisam iskopao precizan čelični lenjir koji sam jednom prili‐ kom koristio za montiranje prozorskih okana, i onda sam bio spreman. Najpre sam morao da sasečem papir na pravu meru. Onaj list što ga je Hanter tako nehajno uzeo sa stola očigledno je bio unapred brižljivo pripremljen. Dužine njegovih ivica morale su stajati u tačno određenom odnosu. Šestarom sam odredio središte i onda kroz tu tačku povukao liniju paralelnu s jednom od ivica i nastavio je sve do kraja tabaka. Za‐ tim je trebalo konstruisati pravougaonik čije će dimenzije stajati u zadatoj razmeri sa ivicama lista. Na povučenoj liniji, središte tog pravougaonika padalo je u tačku Zlat‐ nog preseka. Krenuvši od vrha pravougaonika, iscrtao sam lukove koji se međusobno seku, opet sa zadatim razmerama poluprečnika. Istu operaciju ponovio sam u dnu pravougaonika, i kad su dve tačke preseka bile povezane, imao sam liniju proreza. Onda sam počeo da radim na linijama presavijanja. Činilo se kao da svaka linija, svo‐ jom dužinom, uglom nagiba ili tačkom preseka s drugim linijama, izražava neku mis‐ terioznu unutrašnju harmoniju brojeva. Dok sam presecao lukove, povlačio linije i preklapao papir, imao sam osećaj da naslepo baratam sistemom najvišeg, najstravični‐ jeg oblika znanja, matematikom Apsoluta. Do trenutka kad sam napravio poslednji preklop, list papira ličio je na geometrijski cvet sa tri koncentrična prstena raspoređe‐ na oko proreza u sredini. Bilo je nečega tako spokojnog i savršenog u toj figuri, neče‐ ga tako dalekog i neodoljivog, da sam zureći u nju osetio kako padam u laki trans i kako mi misli postaju bistre i neaktivne. Zatresao sam glavom i skrenuo pogled. Nas‐ tupio je trenutak da presavijem cvet na unutra i proturim ga kroz prorez. Postupak je bio delikatan i ruke su mi sada ponovo zadrhtale. Samo je zurenje u središte figure us‐ 12 www.balkandownload.org

pelo da me smiri. Palčevima sam počeo da povijam stranice papirnog cveta ka sredi‐ štu, i pritom osetio kako mi potiljak bridi. Podgurnuo sam još malo, papir je načas za‐ blistao jačom belinom i onda naizgled nestao. Kažem „naizgled” jer u prvi mah nisam bio siguran da li ga ja to i dalje osećam u rukama ali ne vidim, ili možda slutim da je nestao dok su njegova spoljašnja svojstva ostala. Dotle mi se utrnulost razlila po celoj glavi i ramenima. Imao sam utisak da mi čula nisu dovoljna da pojmim šta se događa. „Dimenzionalnost je funkcija svesti”, pomislio sam. Sklopio sam šake i ništa u njima nisam imao, ali čak i pošto sam ih rastvorio i video to ništa, još nisam bio siguran da je papir potpuno iščezao. Nekakav je otisak zaostao, neka praslika, ne na mrežnjači nego u samom umu. Upravo tada su se vrata iza mene otvorila, i Mejzi je rekla: „Šta to radiš?” Kao iz nekog sna, vratio sam se u sobu i u zaostali vonj formalina. Davno je sad iz‐ gledalo stradanje Kapt. Nikolsa, veoma davno, ali s mirisom mi se vratio i stari gnev, koji me je preplavio tako da sam sav obamro. Mejzi se klatila u dovratku, zašuškana u debeli kaput i vuneni šal. Činilo se kao da stoji na velikoj udaljenosti, i dok sam je gledao, sav moj gnev pretopio se u dobro poznati zamor od našeg braka. Pomislio sam: zašto je razbila teglu? Iz želje da vodi ljubav? Želje za penisom? Iz ljubomore na moj rad, neodoljive potrebe da uništi sponu tog rada sa životom mog pradede? „Zašto si to uradila?”, izgovorio sam naglas, mimo svoje volje. Mejzi je frknula kroz nos. Maločas, kad je otvorila vrata, zatekla me je pogrbljenog nad stolom kako zurim u sopstvene šake. „Presedeo si tu celo popodne?”, pitala je, „i mislio na ono?” Zakikotala se. „Kad smo kod toga, šta je na kraju bilo s njim? Da li si ga popušio?” „Sahranio sam ga”, rekao sam, „ispod muškatli.” Zakoračila je malo u sobu i rekla ozbiljnim tonom, „Žao mi je što je tako ispalo, za‐ ista. Jednostavno, zaletela sam se, nisam ni shvatila šta se događa. Opraštaš mi?” Na trenutak sam oklevao, a onda, pošto se onaj zamor u meni rascvetao u iznenadnu od‐ lučnost, rekao: „Da, naravno da ti opraštam. Bio je to samo kurac u turšiji”, i oboje smo se nasme‐ jali. Mejzi je prišla i poljubila me, i ja sam uzvratio poljupcem, gurnuvši joj jezik iz‐ među usana. „Jesi li gladan?”, rekla je, kad smo bili gotovi s ljubljenjem. „Hoćeš da spremim ne‐ što za večeru?” „Da”, rekao sam. „To bi bilo divno.” Mejzi me je poljubila u teme i izašla, a ja sam se vratio svojim istraživanjima, rešen da te večeri budem ljubazan prema Mejzi koliko je to u mojoj moći. Kasnije smo sedeli u kuhinji za obedom koji nam je Mejzi spremila, blago pripiti od flaše vina. Popušili smo jedan džoint, naš prvi zajednički posle dugo vremena. Mejzi mi je rekla da će se na leto zaposliti u Šumarskom zavodu i saditi drveće po 13 www.balkandownload.org

Škotskoj. Ja sam joj ispričao kako su M. i moj pradeda razmatrali a posteriori, i kako je pradeda imao teoriju da ljubavne poze ne mogu premašiti prosti broj sedamnaest. Oboje smo se nasmejali, i Mejzi me je stisnula za ruku, i vođenje ljubavi visilo je u vazduhu između nas, usred toplih kuhinjskih isparenja. Potom smo obukli kapute i krenuli u šetnju. Bio je još malo pa pun mesec. Pošli smo glavnim putem koji vodi po‐ red naše kuće, zatim skrenuli u tesnu ulicu načičkanu kućama koje su spreda imale si‐ ćušne i besprekorne bašte. Nismo mnogo razgovarali, ali držali smo se podruku i Mej‐ zi mi je poverila koliko je naduvana i srećna. Stigli smo do malog parka koji je bio za‐ ključan, pa smo stajali tamo pred kapijom gledajući u mesec kroz granje na kom goto‐ vo više i nije bilo lišća. Kad smo se vratili kući, Mejzi se potopila u vruću kadu dok sam ja prelistavao beleške u radnoj sobi, proveravajući još neke detalje. Naša spavaća soba je topla, udobna prostorija, luksuzna na svoj način. Krevet je dva metra sa dva i po, i ja sam ga svojim rukama napravio u prvoj godini našeg braka. Mejzi je sašila čaršave, ofarbala ih u duboko, raskošno plavo i ukrasila jastučnice vezom. Jedina sve‐ tlost u sobi prosijavala je kroz grub stari abažur od jareće kože koji je Mejzi kupila od nekog neznanca što je išao od vrata do vrata. Dugo je vremena prošlo otkad sam pos‐ lednji put obratio pažnju na spavaću sobu. Ležali smo jedno kraj drugog zapetljani u čaršave i pokrivače, Mejzi pohotna i omamljena od kupanja i protegnuta na leđima, a ja izdignut na lakat. Mejzi je progovorila sanjivim glasom: „Šetala sam danas pored reke. Drveće je sada prekrasno, hrastovi, brestovi... a na milju iza mostića rastu dve crvene bukve, samo da vidiš kakve su sada... aah, baš mi to prija.” Dotle sam je već lagano prevrnuo na stomak i milovao sam je po leđima dok je pričala. „Ima i kupina, krupnije u životu nisam videla, rastu svuda pored staze, i gr‐ movi bazge isto. Bogami ću ove jeseni napraviti malo vina...” Nagnuo sam se i polju‐ bio je u potiljak, a zatim joj nežno premestio ruke na leđa. Volela je takve manipulaci‐ je i toplo se pokoravala. „A reka je sasvim mirna”, nastavila je. „Drveće se ogleda u vodi, znaš, i lišće pada u reku. Trebalo bi da odemo tamo zajedno dok ne počne zima, pored reke, u to lišće. Pronašla sam jedno mestašce. Niko tamo ne zalazi...” Držeći jed‐ nom rukom Mejzine sklopljene šake, drugom sam joj izdizao noge prema „obruču”. „... sedela sam tamo bar pola sata, nepomična kao drvo. Videla sam jednog vodenog pa‐ cova kako protrčava drugom obalom, i raznobojne patke kako sleću na reku pa opet uzleću. Čula sam kako nešto plopoće sa reke mada nisam znala šta je, i videla sam dva narandžasta leptira, zamalo da mi slete na ruku.” Kad sam joj uglavio noge, Mejzi je rekla, „Poza broj osamnaest”, i oboje smo se tiho nasmejali. „Hajdemo tamo sutra, na reku”, rekla je Mejzi dok sam joj pažljivo izvijao glavu ka rukama. „Hej, pazi, boli me”, odjednom je viknula, i pokušala da mi se otme. Ali sada je već bilo kasno, glava i noge su joj bili zataknuti između ruku, i počeo sam da ih provlačim kroz obruč, jedno preko drugog. „Šta se ovo događa?”, povikala je Mejzi. Sada je raspored njenih udova izražavao lepotu od koje zastaje dah, uzvišenost ljudske forme i, kao u onom papir‐ 14 www.balkandownload.org

nom cvetu, bilo je u toj simetriji neke očaravajuće snage. Osetio sam kako me ponovo obuzima trans, i kako mi trnci gamižu niz potiljak. Dok sam joj povlačio ruke i noge ka središtu, Mejzi se izvrnula na naličje poput čarape. „O Bože”, uzdahnula je, „šta se događa?”, i glas joj je odjednom zvučao kao da je veoma daleko. Onda je nestala... i jeste i nije. Glas joj se sasvim utanjio, „Šta se događa?”, i samo je odjek njenog pitanja ostao da lebdi nad dubokoplavim čaršavima. Iz zbirke Prva ljubav, poslednji obredi, 1975. 15 www.balkandownload.org

PORNOGRAFIJA O’Bern je prošao pijacom Soho do radnje svog brata u Bruer Stritu. Unutra nekoliko mušterija prelistava časopise, a Harold kroz debele naočare motri sa uzdignutog pos‐ tolja u uglu radnje. Harold je bio jedva metar i po visok i nosio je cipele sa potplatom. Pre nego što je počeo da radi za njega, O’Bern je imao običaj da ga zove Prcvoljak. Tik uz Harolda nalazio se minijaturni radio koji je krčeći izveštavao o konjskim trka‐ ma za to popodne. „Oho”, rekao je Harold s mlakim prezirom, „zabludeli brat...” Nje‐ gove uveličane oči treptale su na svaki suglasnik. Pogledao je preko O’Bernovog ra‐ mena. „Časopisi su na prodaju, gospodo.” Čitači su se uskomešali poput uznemirenih snevača. Jedan je vratio časopis na mesto i žurno izašao iz radnje. „Gde si dosad?”, re‐ kao je Harold tišim glasom. Sišao je s podijuma, obukao kaput i zagledao se u O’Ber‐ na, čekajući odgovor. Prcvoljak. O’Bern je bio deset godina mlađi od brata, i prezirao ga je, kao i njegov uspeh, ali sada je, začudo, žudeo za njegovim odobravanjem. „Pa znaš da sam imao zakazano”, rekao je tiho. „Zakačio sam triper.” Harold se razveselio. Prišao je O’Bernu i šaljivo ga munuo u rame. „Tako ti i treba”, rekao je i teatralno se zakikotao. Još jedna mušterija šmugnula je iz radnje. Harold je doviknuo s praga, „Vraćam se u pet.” O’Bern se osmehnuo kada mu je brat izašao. Zadenuo je palčeve za pojas farmerki i odšetao do zbijenog klupka mušterija. „Gospodo, samo izvol’te, časo‐ pisi su na prodaju.” Razbežali su se pred njim kao poplašena živina i najednom je os‐ tao sam u radnji. Punačka žena od pedeset godina, ako ne i više, stajala je ispred plastične tuš-zave‐ se, samo u gaćicama i sa gas maskom. Ruke su joj mlitavo visile sa strane i u jednoj se žarila cigareta. Supruga meseca. Gas maske i debeli gumeni čaršav na krevetu, pisao je Dž. N. iz Andovera, što se toga nismo ranije setili? O’Bern se malo poigrao s radi‐ om, onda ga je isključio. Ritmično je listao stranice časopisa, pa zastao da pročita pi‐ sma čitalaca. Neobrezan nevini muškarac, ne vodi mnogo računa o higijeni, četrdeset dve idućeg maja, ne usuđuje se da zavrne kožicu iz straha od onoga što bi mogao da vidi ispod. Imam noćne more, priviđaju mi se crvi. O’Bern se nasmejao i prekrstio noge. Odložio je časopis, vratio se radiju, brzo ga uključio pa isključio, tako da je uhvatio nerazgovetnu sredinu neke reči. Prošetao je radnjom i poravnao časopise na policama. Stao je pored ulaza i zurio u mokru ulicu ispresecanu šarenim plastičnim trakama koje su visile u dovratku. Iznova i iznova zviždukao je neku melodiju čiji je 16 www.balkandownload.org

kraj nagoveštavao i njen početak. Onda se vratio do Haroldovog podijuma i dvaput telefonirao, oba puta u bolnicu, mada je prvo tražio Lusi. Sestra Dru bila je, međutim, zauzeta na odeljenju i nije mogla do telefona. O’Bern je ostavio poruku da večeras ipak neće moći da se vide i da će joj se javiti sutra. Pozvao je centralu bolnice i ovoga puta zatražio bolničarku Šepard sa dečjeg odeljenja. „Ćao”, rekao je O’Bern kada se Polin javila. „Ja sam.” Protegao se i naslonio na zid. Polin je bila povučena devojka koja se jednom rasplakala na projekciji filma o dejstvu pesticida na leptire, i koja je želela da O’Berna iskupi svojom ljubavlju. Sada se nasmejala. „Zovem te celo jutro”, rekla je. „Zar ti brat nije rekao?” „Slušaj”, rekao je O’Bern, „biću kod tebe oko osam”, i spustio slušalicu. Harold se vratio tek posle šest, i O’Bern je već skoro zaspao, glave naslonjene na podlakticu. Kupaca nije bilo. Jedino što je O’Bern prodao bila je Američka kučka. „Ti amerski časopisi”, rekao je Harold uzimajući iz fioke petnaest funti i pregršt srebrnih novčića, „dobri su”. Haroldova nova kožna jakna. O’Bern ju je opipao sa uvažava‐ njem. „Sedamdeset osam funti”, rekao je Harold i isprsio se pred sfernim ogledalom. Naočare su mu blesnule. „Nije loša”, rekao je O’Bern. „Jebiga, da znaš da i nije”, rekao je Harold i krenuo da zatvara radnju. „Sredom je uvek mršav pazar”, zaključio je set‐ no, pa podigao ruku da uključi alarm. „Sreda je kurac od dana.” Sada je O’Bern stajao pred ogledalom i proučavao nisku bubuljica koja mu se širila iz ugla usana. „Vala baš kurac”, složio se. Haroldova kuća ležala je u podnožju Poštanskog tornja i O’Bern je kod njega iz‐ najmljivao sobu. Koračali su jedan pored drugog, ćutke. Harold je povremeno skretao pogled ka mračnim izlozima pokušavajući da ulovi svoj odraz u novoj kožnoj jakni. Prcvoljak. O’Bern je rekao, „Hladno, jelda?”, a Harold nije odgovorio. Nekoliko minu‐ ta kasnije, dok su prolazili pored jednog paba, Harold je ugurao O’Berna u pust mem‐ ljiv lokal rekavši, „Pošto imaš triper, častim te pićem.” Gazda je čuo opasku i zaintere‐ sovano pogledao O’Berna. Popili su po tri skoča i dok je O’Bern plaćao četvrtu turu, Harold je rekao, „Ah da, zvala te jedna od one dve medicinske sestre s kojima se vuca‐ raš.” O’Bern je klimnuo glavom i obrisao usne. Posle kraće pauze Harold je rekao, „Pa, lepo si se uvalio...” O’Bern je ponovo klimnuo. „Aha.” Haroldova jakna se sjajila. Kada je posegao za pićem, zaškriputala je. O’Bern nije imao nameru da mu išta kaže. Pljes‐ nuo je rukama. „Aha”, ponovio je, i zagledao se preko bratovljeve glave u prazan bar. Harold je pokušao ponovo. „Pitala je gde si ovih dana...” „Ma da, pričaj mi malo o tome”, promrmljao je O’Bern, a zatim se osmehnuo. Polin, niska i ćutljiva, lice beskrvno bledo, presečeno teškim crnim šiškama, oči krupne, zelene i oprezne, vlažan stančić koji deli s nekom uvek odsutnom sekretari‐ com. O’Bern je stigao oko deset, pripit, i stropoštao se odmah u kadu, da spere onaj 17 www.balkandownload.org

slabi gnojni miris koji mu je u poslednje vreme lebdeo oko prstiju. Ona je sela na dr‐ venu stoličicu i posmatrala ga kako se baškari. U jednom trenutku nagnula se napred i dodirnula ga po telu tamo gde se pomaljalo iz vode. O’Bernove oči bile su sklopljene, ruke su mu plutale sa strane, čulo se samo sve slabije šištanje iz vodokotlića. Polin se tiho pridigla da donese čist beli peškir iz svoje sobe, a O’Bern nije čuo ni kad je izašla ni kad se vratila. Ponovo je sela i provukla prste, koliko je to bilo moguće, kroz O’Ber‐ novu vlažnu, zamršenu kosu. „Jelo sad mogu i da bacim”, rekla je bez optužbe u glasu. Kapi znoja skupljale su se u uglovima O’Bernovih očiju i kotrljale mu se poput suza niz nos. Polin je spustila ruku na O’Bernovo koleno koje je izvirivalo iz sivkaste vode. Para se na hladnim zidovima pretvarala u vodu, zaludni minuti su prolazili. „Ma nije važno, ljubavi”, rekao je O’Bern i ustao. Polin je izašla da kupi pivo i pice, a O’Bern je prilegao u njenoj maloj sobi da je sa‐ čeka. Prošlo je deset minuta. Pošto je letimično pregledao svoj čist ali natečen telesni otvor, obukao se i besciljno prošetao dnevnom sobom. Nije ga zanimala nijedna od Polininih malobrojnih knjiga. Časopisa nije bilo. Ušao je u kuhinju da potraži nešto za piće. Nije bilo ničega osim prepečene pite s mesom. Štrpkao je manje zagorele koma‐ diće i, dok je jeo, okretao je stranice nekog foto-kalendara. Kada je došao do kraja, po‐ novo se setio da čeka Polin. Pogledao je na svoj sat. Otišla je pre skoro trideset minu‐ ta. Naglo je ustao, prevrnuvši kuhinjsku stolicu iza sebe na pod. Nekoliko trenutaka stajao je u dnevnoj sobi, a onda odlučno izašao iz stana i zalupio vrata za sobom. Po‐ žurio je niz stepenice, ne želeći da je sretne kad je već rešio da ode. Ali ona je bila tamo. Negde između prvog i drugog sprata, pomalo zadihana, s rukama punim boca i paketa u alufoliji. „Pa gde si dosad?”, rekao je O’Bern. Polin je zastala nekoliko stepe‐ nika ispod njega, lica zbunjeno isturenog nad kupljenom robom, a beonjače i folije svitkale su u mraku. „Radnja gde obično kupujem bila je zatvorena. Morala sam da pešačim kilometrima... izvini.” Stajali su. O’Bern nije bio gladan. Želeo je da ode. Za‐ takao je palčeve za pojas farmerki i izvio glavu ka nevidljivoj tavanici, zatim spustio pogled na Polin koja je čekala. „Znaš”, rekao je na kraju, „mislio sam da odem.” Polin je krenula uz stepenice i dok se provlačila pored njega, samo je šapnula, „Blesavko.” O’Bern se okrenuo i pošao za njom, s nejasnim osećanjem da je izigran. On se naslonio na dovratak, ona je uspravila stolicu. Pokretom glave O’Bern je po‐ kazao da uopšte nije zainteresovan za hranu koju je Polin stavljala na tanjire. Nasula mu je pivo i kleknula na pod da pokupi nekoliko tamnih mrva od pite. Seli su u dnev‐ nu sobu. O’Bern je pio, Polin je polako jela, nijedno nije govorilo. O’Bern je ispio pivo pa spustio ruku na Polinino koleno. Nije se ni pomakla. Veselo je rekao, „Šta ti je?”, a ona je rekla, „Ništa.” Pomalo razdražen, O’Bern joj se primakao i zaštitnički je obgrlio oko ramena. „Znaš šta?”, maltene je šaputao. „Hajdemo u krevet.” Polin je naglo ustala i otišla u spavaću sobu. O’Bern je seo i prekrstio ruke iza glave. Slušao je kako se Po‐ lin svlači, a onda čuo i škripanje kreveta. Ustao je i, još uvek bez želje, ušao u spavaću sobu. 18 www.balkandownload.org

Polin je ležala na leđima i O’Bern je, skinuvši se na brzinu, legao pored nje. Nije reagovala na njega kao inače, ostala je nepomična. O’Bern je krenuo da je pomiluje po ramenu, ali onda je iznenada povukao ruku i pustio je da tresne na čaršave. Ležali su oboje na leđima u narastajućoj tišini, sve dok O’Bern nije odlučio da joj pruži pos‐ lednju šansu pa se uz napadne uzdahe pridigao na lakat i nadvio lice nad njenim. Nje‐ ne oči, ispunjene suzama, zurile su mimo njega. „Pa šta sad nije u redu?”, zaunjkao je rezignirano. Oči su joj se pomerile za mrvu i prikovale za njegove. „Ti”, rekla je jed‐ nostavno. O’Bern se svalio na svoj deo kreveta i trenutak kasnije preteći rekao, „Tako znači.” Onda je već bio u pokretu, na njoj, pa preko nje, sve do suprotnog zida. „E pa dobro onda...”, rekao je. Žustro je pritegao pertle, zatim potražio košulju. Polin mu je bila okrenuta leđima. Ali dok je prolazio kroz dnevnu sobu, njeni prekorni vapaji, sve reskiji i učestaliji, prisilili su ga da zastane i da se osvrne. Sva bela, u pamučnoj spava‐ ćici, bila je i tamo u dovratku spavaće sobe i u vazduhu, istovremeno u svakoj tački luka koji ih je razdvajao, poput skakača u vodu na nekoj trik-fotografiji, čas je stajala u suprotnom kraju sobe čas mu se kačila oko vrata, grizući zglavke na stisnutoj pesni‐ ci i tresući glavom. O’Bern se osmehnuo i obgrlio je oko ramena. Proželo ga je oseća‐ nje praštanja. Pripijeni jedno uz drugo, vratili su se u spavaću sobu. O’Bern se svukao i ponovo su legli, O’Bern na leđima, Polin naslonivši glavu na njegovo rame. „Nikad ne znam šta se dešava u toj tvojoj glavi”, rekao je O’Bern i duboko umiren ovom mišlju, odmah zaspao. Probudio se nakon pola sata. Polin, iscrpljena sedmicom u kojoj je dežurala po dvanaest sati dnevno, spavala je dubokim snom na njegovoj ruci. Blago ju je prodrmao. „Hej”, rekao je. Drmnuo je malo jače, i kako se ritam nje‐ nog disanja promenio a ona počela da se meškolji, lakonski rekao parodirajući ko zna koji film, „Hej, pa zaboravili smo nešto da obavimo...” Harold je bio uzbuđen. Kada je sutradan oko podne O’Bern ušao u radnju, Harold je navalio da ga hvata za mišice i da maše nekim listom papira. Gotovo da je vikao. „Sve sam razradio. Znam šta ću sa radnjom.” „Ma nemoj”, rekao je O’Bern tupo i, pri‐ tisnuvši oči prstima, počeo da se češe sve dok se neizdrživi svrabež nije pretvorio u snošljiv bol. Harold je trljao svoje male ružičaste šake i žustro objašnjavao. „Ima da bude totalna amerikanizacija. Čuo sam se jutros s njihovim predstavnikom i čovek dolazi za pola sata. Izbacujem sva ova pisma, popišaj-joj-se-u-picu za funtu po koma‐ du. Uzimam ceo asortiman Kuće Florens, sve po 4,5 funte komad.” O’Bern je zašao u radnju do stolice na kojoj je bila raširena Haroldova jakna. Pro‐ bao ju je. Naravno, bila mu je premala. „A radnju ću nazvati Transatlantske knjige”, nastavljao je Harold. O’Bern je bacio jaknu na stolicu. Skliznula je na pod i splasnula kao neki reptilski mehur. Harold ju je podigao, ne prestajući da govori. „Ako držim Florentince kao ekskluzivu, dobijam specijalni rabat, a obaška”, zakikotao se, „ljudi mi plaćaju za smrdljivu neonsku tablu.” 19 www.balkandownload.org

O’Bern je seo i prekinuo brata. „Koliko si onih prokletih žena na naduvavanje uva‐ ljao? Ima još dvadeset pet tih krševa na tavanu.” Ali Harold je već sipao skoč u dve čaše. „Tip stiže za pola sata”, ponovio je pruživši jednu čašu O’Bernu. „Jaka stvar”, re‐ kao je O’Bern, i otpio gutljaj. „Hoću da odeš kombijem tamo do Norberija i pokupiš narudžbinu još danas posle podne. Hoću odmah da uletim u ovo.” O’Bern je zlovoljno sedeo držeći piće, dok je njegov brat zviždukao i nešto petljao po radnji. Ušao je jedan čovek i kupio neki časopis. „Eto”, rekao je O’Bern kiselo dok se mušterija još muvala oko kondoma s pipcima, „ovaj kupuje englesku robu, a?” Čo‐ vek se posramljeno okrenuo i izašao. Harold je prišao, čučnuo pored O’Bernove stoli‐ ce i progovorio otprilike kao da detetu objašnjava kopulaciju. „A koliko sam ja tu do‐ bar? Četrdeset posto od 75 penija. Trideset penija. Trideset jebenih penija. S Kućom Florens dobijam pedeset posto od 4,5 funte. E vidiš”, spustio je nakratko ruku na O’Bernovo koleno, „to ja zovem biznisom.” O’Bern je vrteo praznu čašu ispred Haroldovog nosa i strpljivo čekao da mu brat natoči... Prcvoljak. Magacin Kuće Florens nalazio se u napuštenoj crkvi u jednoj uskoj ulici s nizom is‐ tovetnih kuća na brikstonskoj strani Norberija. O’Bern je ušao kroz glavni trem. U za‐ padnom krilu nalazila se kancelarija sklepana od gipsanih ploča, i do nje prijemna soba. Krstionica u prijemnoj sobi služila je kao ogromna pepeljara. Jedna starija žena sede kose s plavičastim prelivom sedela je sama u kancelariji i kucala na mašini. Kada je O’Bern pokucao na staklo, napravila se da ga ne primećuje, zatim je ustala i otvori‐ la šalter. Uzela je narudžbenicu koju joj je pružio, letimično ga pogledavši s neprikri‐ venim gađenjem. Glas joj je zvučao izveštačeno. „Bolje da tamo sačekate.” O’Bern je odsutno krenuo da stepuje oko krstionice, pa malo začešljao kosu, pa odzviždukao onu melodiju što ide sve ukrug. Odjednom se pored njega stvorio neki spečeni mato‐ rac u braon mantilu i s blokčićem u ruci. „Transatlantske knjige”, rekao je. O’Bern je slegnuo ramenima i pošao za njim. Kretali su se polako dugačkim prolazom između redova montažnih čeličnih polica, starac je gurao glomazna kolica, a O’Bern išao malo ispred njega s rukama prekrštenim na leđima. Na svakih nekoliko metara maga‐ cioner bi zastao i mrzovoljno uzdišući uzeo debeli svežanj časopisa s police. Gomila na kolicima je narastala. Starčevo hripavo disanje odzvanjalo je crkvom. Na kraju pr‐ vog prolaza seo je na kolica među one uredno naslagane svežnjeve, i minut-dva kr‐ kljao i iskašljavao se u papirnu maramicu. Pošto je pažljivo ispresavijao maramicu s masivnim zelenkastim sadržajem, i gurnuo je u džep, rekao je O’Bernu, „Hej, pa ti si mlađi. Guraj ti ovo.” A O’Bern je rekao, „Ma guraj sam prokletinju. To je tvoj posao”, a zatim ponudio čoveka cigaretom i pripalio mu je. O’Bern je klimnuo glavom prema policama. „Mora da si se ovde načitao.” Starac je zlovoljno huknuo. „Ma sve ti je to đubre. Treba to zabraniti.” Krenuli su dalje. Na kra‐ 20 www.balkandownload.org

ju, dok je potpisivao račun, O’Bern je rekao, „Koju ćeš večeras da postrojiš? Onu da‐ micu iz kancelarije?” Magacioneru je bilo milo. Kikot mu je odzvanjao poput zvonči‐ ća, a onda se pretvorio u novi napad kašlja. Malaksalo se naslonio na zid, a kada se dovoljno oporavio, podigao je glavu i značajno namignuo vodnjikavim okom. Ali O’Bern se već okrenuo i poterao kolica napolje do kombija. Lusi je bila deset godina starija od Polin, i pomalo bucmasta. Ali stan joj je bio prostran i udoban. Ona je bila medicinska sestra, a Polin samo bolničarka početnica. Nisu znale jedna za drugu. Na stanici podzemne O’Bern je kupio cveće za Lusi i kada mu je otvorila vrata, predao ga je s teatralnim naklonom i lupnuvši petama. „Nudiš mir?”, rekla mu je prezrivo i odnela zelenkade. Odvela ga je potom do spavaće sobe. Seli su jedno pored drugog na krevet. O’Bern je prošao dlanom uz njenu nogu, tek da nešto uradi. Ona mu je odgurnula ruku i rekla, „Ej, stani malo. Gde si ti već tri dana?” O’Bern jedva da je mogao da se seti. Dve noći s Polin, jedno veče u pabu s bratovlje‐ vim prijateljima. Razbaškario se na ružičastom frotirskom prekrivaču. „Znaš... Do kasno sam radio kod Harolda u radnji. Stalno ima nešto da se premeće. Takve stvari.” „Te razvratne knjižice”, zakikotala se Lusi piskutavo. O’Bern je ustao i zbacio cipele. „Pa nemoj sad opet o tome”, rekao je, obradovan što više ne mora da se pravda. Lusi se sagnula i stavila njegove cipele jednu uz drugu. „Uništićeš im lubove”, rekla je žustro, „ako ih budeš tako bacakao.” Oboje su se svukli. Lusi je svoju odeću uredno obesila u orman. Kada je O’Bern stao pred nju samo u gaćama, gadljivo je nabrala nos „Ti se to osećaš?” O’Bern se na‐ šao pogođen. „Okupaću se”, rekao je osorno. Lusi je rukom promešala vodu u kadi i nadjačavši buku iz slavina rekla, „Trebalo je da mi doneseš veš na pranje.” Prstima je rastegla lastiš na njegovim gaćama. „Daj mi ih i biće suve do jutra.” O’Bern je prepleo prste s njenim glumeći nežnost. „Ma ne, ne treba”, brzo je uzviknuo, „jutros sam ih obukao, zaista.” Lusi je nestašno pokušavala da mu ih skine. Rvali su se tu u kupatilu, Lusi cičeći od smeha, O’Bern uzbuđen ali ipak nepokolebljiv. Na kraju je Lusi ogrnula bademantil i izašla. O’Bern ju je čuo u kuhinji. Seo je u kadu i oprao svetlozelene mrlje. Kada se Lusi vratila, gaće su mu se sušile na radijato‐ ru. „Oslobađanje žena, a?”, rekao je O’Bern iz kade. Lusi je rekla, „Ulazim i ja”, i svuk‐ la bademantil. O’Bern joj je napravio mesta. „Samo izvoli”, rekao je osmehujući se dok je uranjala u sivkastu vodu. O’Bern je legao na leđa na čistu belu posteljinu, a Lusi mu se smestila na trbuhu kao velika ptica koja se gnezdi. Nikako drugačije nije htela, od samog početka mu je rekla, „Ja šefujem.” O’Bern je odgovorio, „Još ćemo to da vidimo.” Bio je užasnut i zgrožen od pomisli da bi mogao da uživa u tome da bude podređen, kao neki od onih 21 www.balkandownload.org

debila u bratovljevim časopisima. Lusi je govorila sa oštrinom u glasu, onako kako je razgovarala s problematičnim bolesnicima. „Ako ti se ne sviđa, ne vraćaj se.” I nepri‐ metno, O’Bern je bio uvučen u Lusine prohteve. Ali nije ona želela samo da ga zajaše. Tražila je i da bude nepomičan. „Ako se ponovo pomeriš”, jednom ga je upozorila, „nagrabusio si.” Iz čiste navike, O’Bern je nekom prilikom trznuo kukovima nagore i, brzo kao zmija kad zapalaca jezikom, ona ga je nekoliko puta raspalila dlanom po licu. Istog trenutka je i svršila, a onda se sručila na krevet, dahćući i smejući se. O’Bern je otišao naduren, crvenog i otečenog obraza. „Da znaš da si perverzna!”, do‐ viknuo je s vrata. Sutradan se vratio, a Lusi je obećala da ga više neće šamarati. Umesto toga, počela je da ga kinji. „Jadniče jedan, govance bespomoćno!”, uzvikivala bi na vrhuncu uzbu‐ đenja. Činilo se da naslućuje O’Bernovu poročnu nasladu, pa želi još da ga podbo‐ de.crovvarez Jednom se iznenada uspravila nad njim i, sa odsutnim osmehom, počela da mu mokri po glavi i grudima. O’Bern je pokušavao da se izmakne, ali ga je Lusi gotovo prikovala i činilo se da je baš zadovoljna njegovim nevoljnim orgazmom. Ovo‐ ga puta O’Bern je iz stana izašao stvarno ljut. Danima ga je pratio Lusin prodoran, hemijski vonj, a baš u to vreme sreo je Polin. Ali već za nedelju dana se vratio kod Lusi da uzme, tako joj je rekao, svoj brijač, a Lusi ga je nagovarala da proba njen do‐ nji veš. O’Bern se užasnut opirao, ali se i uzbudio. „Tvoj je problem”, rekla je Lusi, „u tome što se plašiš onoga što ti prija.” Sada ga je Lusi jednom rukom ščepala za gušu. „Samo probaj da se makneš”, pro‐ siktala je i sklopila oči. O’Bern je ležao nepomično. Lusi se nad njim njihala kao dži‐ novsko drvo. Usne su joj oblikovale neku reč, ali zvuka nije bilo. Mnogo minuta kas‐ nije otvorila je oči i zablenula se u njega odozgo, pomalo namrštena kao da pokušava da ga se seti. I sve vreme je lagano klizila napred-nazad. Konačno je progovorila, više za sebe nego za njega. „Crve jedan...” O’Bern je zastenjao. Lusine noge i bedra su se stezali i podrhtavali. „Crve... crve... ti, crviću. Ima da te zgazim... odvratni crviću.” I ponovo joj se ruka sklopila oko njegovog vrata. O’Bern je skoro potpuno obnevideo, i reč mu je dugo putovala pre nego što je izašla iz usta. „Da”, prošaptao je. Sutradan je O’Bern otišao do klinike. Lekar i njegov pomoćnik bili su poslovni, nisu bili nimalo impresionirani. Pomoćnik je ispunio neki formular i upitao za pojedi‐ nosti O’Bernovog skorašnjeg seksualnog života. O’Bern je izmislio prostitutku sa autobuske stanice u Ipsviču. Potom je danima izbegavao društvo. Pošto je jutrom i ve‐ čerima odlazio na kliniku, zbog injekcija, ni žudnje više nije imao. Kada bi Polin ili Lusi telefonirale, Harold bi im rekao da ne zna gde je O’Bern. „Verovatno je negde za‐ palio”, rekao bi, namigujući bratu koji se muvao po radnji. Obe žene zvale su svakod‐ nevno tri-četiri dana, a onda su iznenada svi pozivi prestali. O’Berna nije bilo briga. Radnja je sada donosila dobru zaradu. Uveče bi izlazio na 22 www.balkandownload.org

piće sa bratom i bratovljevim društvom. Osećao se aktivno i bolesno u isti mah. Proš‐ lo je deset dana. Od povišice koju mu je davao Harold, kupio je kožnu jaknu, istu kao Haroldovu, ali unekoliko bolju, elegantniju, s postavom od veštačke crvene svile. Sjak‐ tala se i škriputala. Provodio je mnogo vremena pred sfernim ogledalom, posmatraju‐ ći se iz profila, diveći se načinu na koji mu ramena i bicepsi zatežu kožnu jaknu do vi‐ sokog sjaja. Nosio ju je kada je išao na kliniku i osećao ženske poglede na ulici. Mislio je na Polin i Lusi. Čitav jedan dan utrošio je razmišljajući kojoj prvo da se javi. Iza‐ brao je Polin i telefonirao joj iz radnje. Bolničarka Šepard nije dostupna, rekli su mu posle dugog čekanja. Upravo polaže neki ispit. O’Bern je zamolio da mu prebace vezu u dragi deo bolnice. „Ćao”, rekao je kada se Lusi javila, „ja sam.” Lusi se baš obradovala. „Kad si se vratio? Gde si bio? Kada ćeš da svratiš?” Seo je. „Možda večeras?”, rekao je. Lusi je zavodnički prošaptala, „Jedva čekam...” O’Bern se osmehnuo i zabio palac i kažiprst u čelo, a kroz slušalicu je čuo još neke udaljene glasove. Čuo je kako Lusi daje neka uputstva. Onda mu je užur‐ bano rekla, „Moram da idem. Upravo unose novog pacijenta. Onda oko osam veče‐ ras...”, i otišla je. O’Bern je pripremio priču, ali Lusi ga nije ni pitala gde je bio. Isuviše je bila sreć‐ na. Nasmejala se čim je otvorila vrata, zagrlila ga i ponovo se nasmejala. Izgledala je drugačije. O’Bern je nije pamtio tako lepu. Kosa joj je bila kraća i tamnije smeđa, nokti svetlonarandžasti, nosila je kratku crnu haljinu s narandžastim tufnama. Na sto‐ lu su bile sveće i vinske čaše, čula se muzika s gramofona. Lusi se malo odmakla, us‐ plamtelih očiju, gotovo mahnitih, i stala da se divi njegovoj kožnoj jakni. Prešla je ru‐ kama po crvenoj postavi. Pribila se uz njega. „Kako je glatka”, rekla je. „Šezdeset funti na popustu”, rekao je ponosito O’Bern, i pokušao da je poljubi. Ali ona se ponovo na‐ smejala i odgurala ga do fotelje. „Čekaj tu, doneću nešto za piće.” O’Bern se udobno zavalio. Sa gramofona je muški glas pevao o nekoj ljubavi u res‐ toranu sa čistim belim stolnjacima. Lusi je donela ohlađenu bocu belog vina. Sela je na naslon fotelje pa su pili i razgovarali. Lusi mu je prepričala novosti sa svog odelje‐ nja, o bolničarkama koje se zaljubljuju i odljubljuju, o pacijentima koji se oporavljaju ili umiru. Dok je govorila, raskopčala je gornje dugmiće njegove košulje i zavukla mu ruku do stomaka. Ali kada se O’Bern iskrenuo u fotelji da bi je zagrlio, ona ga je od‐ gurnula, sagnula se i poljubila ga u nos. „No, no”, rekla tobož stidljivo. O’Bern je da‐ vao sve od sebe. Prepričao joj je sve anegdote koje je čuo u pabu. Lusi se na svaku po‐ mamno smejala i kada je počeo da priča treću, ruka joj je lagano skliznula među nje‐ gove butine i tamo ostala. O’Bern je sklopio oči. Onda se ruka izgubila i Lusi ga je gurkala laktom. „Pa, nastavi”, rekla je. „Taman je postalo interesantno.” Uhvatio ju je za ručni zglob misleći da je privuče sebi u krilo. S lakim uzdahom, ona se izmigoljila i donela još jednu bocu. „Trebalo bi češće da pijemo vino”, rekla je, „tako zabavno pri‐ čaš kad ti udari u glavu.” Ohrabren, O’Bern je nastavio svoju priču, nešto o nekakvim kolima i o tome šta je 23 www.balkandownload.org

neki automehaničar rekao nekom popu. I opet mu je Lusi pipkala oko šlica, i smejala se, smejala. Priča je izgleda bila smešnija nego što je O’Bern mislio. Pod mu se dizao i spuštao pod nogama. A Lusi tako lepa, mirisna, topla... oči joj sijaju. Paralisan je od njenog zadirkivanja. Voli je, a ona se smeje i volja mu pred njom iščezava. Sada mu se sve sklopilo, preselio se kod nje, i ona ga svake noći draži do same granice ludila. Zag‐ njurio joj je glavu među grudi. „Volim te”, promumlao je, i opet se Lusi smejala, sva se tresla, brisala oči od suza. „Da li... da li...”, grcala je. Ulila mu je preostalo vino u čašu. „Da nazdravimo...” „Daaa”, rekao je O’Bern. „Za nas.” Lusi je jedva savlađivala smeh. „Ne, ne”, ciknula je. „Za tebe.” „Važi”, rekao je, i u jednom gutljaju popio vino. Onda se Lusi stvorila pred njim i počela da ga vuče za ruku. „Ajde”, govorila je. „Ajde.” O’Bern je s mukom ustao iz fotelje. „Šta bi sa onom večerom?”, rekao je. „Ti si večera”, rekla je ona, pa su se zakikotali i zajedno oteturali ka spavaćoj sobi. Dok su se svlačili, Lusi je rekla, „Imam jedno malo, specijalno iznenađenje za tebe, ma... ne brini se.” O’Bern je seo na ivicu Lusinog velikog kreveta i prošla ga je jeza. „Spreman sam na sve”, rekao je. „Odlično... odlično”, i tada ga je prvi put strasno po‐ ljubila, pa ga nežno oborila na krevet. Opkoračila ga je i sela mu na grudi. O’Bern je sklopio oči. Još pre nekoliko meseci, žestoko bi joj se opirao. Lusi ga je uzela za levu raku, prinela je ustima i poljubila mu svaki prst. „Mmmm... predjelo.” O’Bern se na‐ smejao. Krevet i soba lagano su lelujali oko njega. Lusi mu je gurala ruku ka gornjem uglu kreveta. O’Bern je čuo neko udaljeno zveckanje, nalik na zvončiće. Lusi je klek‐ nula pored njegovog ramena i prikopčala mu neki kožni remen oko ručnog zgloba. Uvek je govorila da će ga jednog dana vezati i pojebati. Sagnula mu se do lica i pono‐ vo su se poljubili. Lizala ga je po očima i šaptala, „Sada nikud nećeš otići”, O’Bern je jedva dolazio do daha. Nije mogao ni da razvuče lice u osmeh. Cimala mu je sada desnu ruku, vukla, potezala je ka uglu kreveta. Jezivo uzbuđen zbog pokoravanja, O’Bern je osetio kako mu ruka trne. Kada je i to bilo gotovo, Lusi je počela da mu šara dlanovima po unutrašnjoj strani butina i dole sve do stopala... ležao je tako rastegnut do pucanja, raskrečen, privezan na sva četiri kraja, razapet na belom čaršavu. Lusi mu je kleknula kod nogu. Zurila je u njega s dalekim, nepristrasnim osmehom i brižljivo se pipkala. O’Bern je ležao i čekao da se ona ugnezdi na njemu poput ogromne bele ptice. Pratila je vrhom prsta kako mu uzbuđenje raste, a onda ga palcem i kažiprstom stegla oko korena. Oteo mu se laki uzdah kroz stisnute zube. Lusi se nagnula napred. Oči su joj zaplamtele. Prošaptala je, „Ima da te udesimo za vrbicu, ja i Polin ćemo te...” Polin. Na jedan tren, slogovi bez značenja. „Šta?”, iznenadio se O’Bern, i dok je iz‐ govarao tu reč, prisetio se i shvatio pretnju. „Odveži me”, brzo je rekao. Ali Lusin prst je nestao među njenim preponama, oči su joj bile napola sklopljene. Disala je uspore‐ no i duboko. „Odveži me!”, povikao je, i bezuspešno počeo da cima remenje. Lusi je sada disala u kratkim i gotovo nečujnim dahtajima. Dok se on cimao, dahtanje se ubr‐ zavalo. Nešto je govorila... nešto mucala. Šta li mu to govori? Nije mogao da je čuje. 24 www.balkandownload.org

„Lusi”, rekao je, „molim te, odveži me.” Ona se odjednom umirila, oči su joj bile širom otvorene i bistre. Sišla je sa kreveta. „Uskoro stiže tvoja prijateljica Polin”, rekla je i počela da se oblači. Sada je bila sasvim drugačija, pokreta oštrih i efikasnih, više ga nije ni gledala. O’Bern je pokušao da zvuči opušteno. Glas mu je bio malo previsok. „Šta se to događa?” Lusi je stajala u podnožju kreveta i zakopčavala haljinu. Usna joj se izvila. „Skote jedan”, rekla je. Neko je zazvonio na vratima i ona se osmehnula. „E to se zove dobar tajming, šta kažeš?” „Ma da, bez problema je legao na rudu”, govorila je Lusi uvodeći Polin u spavaću sobu. Polin je ćutala. Izbegavala je da pogleda i O’Berna i Lusi. A O’Bernov pogled bio je prikovan za predmet koji je nosila u rukama. Bio je glomazan i srebrn, poput nekog prevelikog električnog tostera. „Evo tu može da se uključi”, rekla je Lusi. Polin ga je spustila na stočić pored kreveta. Lusi je sela za svoj toaletni sto i počela da četka kosu. „Odmah ću ti doneti vodu”, rekla je. Polin je otišla do prozora. Zavladala je tišina. Onda je O’Bern promuklo jauknuo, „Šta vam je to?” Lusi se okrenula na stolici. „Sterilizator”, rekla je živahno. „Steriliza‐ tor?” „Pa znaš ono, za sterilisanje hirurških instrumenata.” O’Bern se nije usudio da postavi sledeće pitanje. Osetio je slabost i vrtoglavicu. Lusi je izašla iz sobe. Polin je nastavila da zuri kroz prozor u tamu. O’Bern je osećao potrebu da šapuće. „Hej, Polin, šta se to događa?” Osvrnula se i pogledala ga u oči, ali ništa nije rekla. O’Bern je shvatio da mu se remen oko desnog zgloba malo olabavio, koža se već teglila. Šaka mu je bila prekrivena jastucima. Potegnuo je napred-nazad, progovorio izbezumljeno. „Slušaj, hajdemo odavde. Odveži me.” Za trenutak je oklevala, onda obišla krevet i zagledala se u O’Berna. Odmahnula je glavom. „Ima da te udesimo za vrbicu.” Ovo ponavljanje ga je prestravilo. Počeo je da se bacaka po krevetu. „Jebem ti, ovo mi nije zabavno!”, povikao je. Polin se okrenula. „Mrzim te”, čuo je kako govori. Remen oko desnog zgloba još malo je popustio. „Mr‐ zim te. Mrzim te.” Cimao je rukom sve dok nije pomislio da će je slomiti. Šaka mu je i dalje bila prevelika za tu omču oko zgloba. Odustao je. BalkanDownload.org. Sada je Lusi stajala pored kreveta i sipala vodu u sterilizator. „Ovo je neka bolesna šala”, rekao je O’Bern. Lusi je spustila pljosnatu crnu torbu na sto. Žustro ju je otvori‐ la pa krenula da vadi makaze s velikim ručkama, skalpele i druge blistave i šiljate sre‐ brne predmete. Pažljivo ih je potapala u vodu. O’Bern je ponovo počeo da cima desnu ruku. Lusi je sklonila crnu torbu i postavila na sto dva bela bubrežnjaka s plavim ivi‐ cama. U jednom su ležale dve hipodermalne igle, jedna velika, druga mala. U drugom je bila vata. O’Bernu je glas počeo da podrhtava. „Ma šta je sve ovo?” Lusi mu je po‐ ložila hladni dlan na čelo. Mirno je izgovorila, „Ono što je trebalo da ti urade na klini‐ ci.” „Na klinici...?”, ponovio je. Video je sada da se Polin naslonila na zid i nategnula iz boce skoča. „Da”, rekla je Lusi, i pružila ruku da mu opipa puls. „Da ne širiš dalje te 25 www.balkandownload.org

tvoje tajne boljčice.” „I da ne lažeš naokolo”, rekla je Polin glasom napetim od indig‐ nacije. O’Bern se nekontrolisano zasmejao. „Lažem... lažem”, zafrfljao je. Lusi je uzela skoč od Polin i prinela ga usnama. O’Bern je došao k sebi. Noge su mu se tresle. „Po‐ ludele ste, obe.” Lusi je potapšala sterilizator i rekla Polin, „Samo još nekoliko minuta. Izribaćemo ruke u kuhinji.” O’Bern je pokušao da podigne glavu. „Kuda ćete?”, povi‐ kao je za njima. „Polin... Polin.” Ali Polin više nije imala ništa da kaže. Lusi je zastala u dovratku i osmehnula mu se. „Ostavićemo ti lep patrljak za uspomenu”, rekla je i zatvorila vrata. Sterilizator na stočiću počeo je da šišti. Ubrzo potom, začulo se tiho brujanje klju‐ čale vode, a instrumenti su unutra počeli blago da zveckaju. Prestravljen, trgnuo je ruku. Remen mu je gulio kožu sa zgloba. Omča mu je sad nalegala oko korena palca. Tekli su bezvremeni minuti. Zacvileo je i cimnuo, i ivica remena duboko mu se zasek‐ la u šaku. Skoro da se oslobodio. Vrata su se otvorila i Lusi i Polin su unele mali, niski stočić. Od straha O’Bern se još jednom uzbudio, prestravio se i uzbudio. Primakle su stočić uz krevet. Lusi se nad‐ nela nad njegovom erekcijom. „O bože... moj bože”, promrmljala je. Polin je hvatalj‐ kama uzimala instrumente iz ključale vode i precizno ih ređala u srebrne redove na uštirkanom belom stolnjaku koji je raširila preko stola. Kožni remen je skliznuo još malo. Lusi je sela na ivicu kreveta i iz činije izvadila onu veliku iglu. „Ovo će te malo uspavati”, rekla je. Podigla je iglu i štrcnula nevelik mlaz tečnosti. I baš kada je poseg‐ nula za vatom, O’Bern je oslobodio ruku. Lusi se osmehnula. Odložila je iglu. Još jed‐ nom se nagnula napred... topla, mirisna... fiksirala ga je mahnitim crvenim očima... prsti su joj poigravali oko njegovog glavića... i dalje ga je držala među prstima. „Samo ti lezi, Majkle, srculence.” Oštro je klimnula glavom pogledavši u Polin. „Priveži taj re‐ men, bolničarko Šepard, pa da počnemo.” Iz zbirke Između čaršava, 1978. 26 www.balkandownload.org

IZMEĐU ČARŠAVA Te noći Stiven Kuk je svršio u snu, prvi put nakon mnogo godina. Posle je ležao bu‐ dan na leđima, s rukama pod glavom, dok su poslednje slike sna iščezavale u tami, a sperma mu se hladila, čudnovato smeštena negde pri dnu leđa. Ležao je nepomično sve dok svetlost nije postala plavkastosiva, a onda otišao da se okupa. I u kadi je dugo ležao, pospano zureći u svoje svetlucavo telo pod vodom. Dan pre toga imao je sastanak sa svojom ženom u fluorescentnom kafeu sa stolo‐ vima od crvenog ultrapasa. Bilo je pet sati kad je ušao i već se smrkavalo. Kao što je i očekivao, stigao je pre nje. Kelnerica je bila devojčica, Italijanka od devet, možda de‐ set godina, mutnih i umornih očiju kao da je odrasla. S naporom je dvaput ispisala reč „kafa” u svom blokčetu, pocepala stranicu nadvoje i pažljivo spustila jednu polovinu pred njega, licem ka stolu. Onda je vukući noge otišla da uključi ogromnu i blistavu espreso-mašinu. Stiven je bio jedini gost u kafeu. Njegova žena posmatrala ga je s trotoara. Mrzela je jeftine kafee, pa je htela da bude sigurna da je stigao pre nje. Primetio ju je dok se okretao na stolici da prihvati kafu od devojčice. Stajala je tik uz rame njegovog odraza u staklu, poput duha, polus‐ krivena u ulazu s druge strane ulice. Mislila je da iz osvetljenog kafea ne može da je vidi u mraku. Da bi je učvrstio u tom uverenju, pomerio je malo stolicu i omogućio joj da mu bolje vidi lice. Promešao je kafu posmatrajući kelnericu, koja se odsutno naslonila na šank i sad je rastezala dugačku srebrnastu nit iz nosa. Nit se prekinula i završila na vrhu njenog kažiprsta, bezbojna biserna loptica. Nakratko je zurila u nju pa ju je razvukla po butinama, tako tanko da je nestala. Kad je njegova žena ušla, isprva ga nije ni pogledala. Otišla je pravo do šanka i od devojčice naručila kafu i sama je donela do stola. „Volela bih”, prosiktala je dok je odmotavala kocku šećera, „da ne biraš uvek ovak‐ va mesta.” Osmehnuo se popustljivo i ispio kafu u jednom gutljaju. Ona je svoju dovr‐ šila obazrivim, napućenim srktajima. Onda je iz tašne izvadila ogledalce i papirne ma‐ ramice. Potapkala je svoje jarko nakarminisane usne i obrisala crvenu mrlju s jednog sekutića. Zgužvala je maramicu na tanjirić i žustro zatvorila tašnu. Stiven je posma‐ trao kako maramica upija prolivenu kafu i postaje siva. „Imaš li još jednu za mene”, rekao je. Dala mu je dve. „Nećeš valjda da plačeš.” Jednom je na istom ovakvom sastanku zaplakao. Osmeh‐ 27 www.balkandownload.org

nuo se. „Hoću da se išmrknem.” Mala Italijanka sela je za obližnji sto i rasporedila oko sebe nekoliko listova papira. Osmotrila ih je, onda se nagnula napred, sve dok joj nos nije dospeo na nekoliko centimetara od stola. Počela je da u kolone upisuje neke brojeve. Stiven je promrmljao, „Sređuje račune.” Njegova žena je prošaputala, „To ne bi trebalo dozvoljavati, pa još je dete.” Našavši se u retkom saglasju, skrenuli su poglede jedno s drugog. „Kako je Miranda?”, napokon je rekao Stiven. „Dobro.” „Svratiću da je vidim u nedelju.” „Ako baš želiš.” „Pored toga...”, Stiven je posmatrao devojčicu, koja je sad klatarala nogama i sanja‐ rila. Ili je možda slušala. „Da?” „Pored toga, kad počne raspust želim da Miranda dođe kod mene na nekoliko dana.” „Ona to ne želi.” „Radije bih da to čujem od nje.” „Sama ti neće reći. Ako je budeš pitao, samo će se osećati krivom.” Na to je snažno udario otvorenom šakom po stolu. „Slušaj!” Gotovo da je vikao. Devojčica je podigla pogled i Stiven je osetio njen prekor. „Slušaj!”, rekao je tiše, „razgovaraću s njom u nedelju i sam proceniti.” „Neće doći”, rekla je njegova žena, i još jednom žustro zatvorila tašnu kao da nji‐ hova ćerka leži unutra sklupčana. Oboje su ustali. Devojčica je prišla da od Stivena uzme novac, prihvatajući veliki bakšiš bez ikakve reakcije. Ispred kafea, Stiven je re‐ kao: „Onda, u nedelju.” Ali njegova žena se već udaljavala i nije ga čula. Te je noći svršio u snu. Sâm san odnosio se na kafe, devojčicu i automat za kafu. Završio se iznenadnim i snažnim zadovoljstvom, ali u tom trenutku nije mogao da se seti nikakvih pojedinosti. Ustao je iz kade sav zajapuren i omamljen, na rubu haluci‐ nacije, kako mu se činilo. Balansirajući na ivici kade, sačekao je da nestane ta izvesna zakrivljenost prostora između predmeta. Obukao se i izašao napolje, u parkić sa klo‐ nulim drvećem koji je delio sa stanarima okolnih kuća. Bilo je sedam sati. Drejk, sa‐ moproklamovani nadzornik parka, već je bio na kolenima pored jedne klupe. U jednoj ruci špahtlica, u drugoj boca bezbojne tečnosti. „Golubija govanca”, zarežao je Drejk na Stivena. „Golubovi seru i niko ne može da sedne. Niko.” Stiven je stajao iza starca, s rukama duboko u džepovima, i posmatrao ga kako struže sive i bele mrlje. Osetio je nekakvu utehu. Oko parkića je vodila uska 28 www.balkandownload.org

staza potpuno ugažena od svakodnevnog prolaska šetača pasa, pisaca u blokadi i brač‐ nih parova u krizi. Šetajući sad tom stazom, Stiven je razmišljao, kao što je to često činio, o svojoj ćer‐ ki Mirandi. U nedelju će ona napuniti četrnaest godina, danas bi trebalo da joj prona‐ đe neki poklon. Pre dva meseca poslala mu je pismo. „Dragi tata, da li vodiš računa o sebi? Molim te, mogu li da dobijem dvadeset pet funti da kupim gramofon? Voli te Miranda.” Odgovorio je povratnom poštom i zažalio istog časa kad je ispustio pismo iz ruke. „Draga Miranda, vodim računa o sebi, mada ne dovoljno da bih udovoljio... itd.” Zapravo, obraćao se svojoj ženi. U poštanskoj sortirnici obratio se jednom dobrona‐ mernom službeniku koji ga je uhvatio za lakat i poveo napolje. Želite da povučete pi‐ smo? Ovuda, molim vas. Prošli su kroz neka staklena vrata i izašli na mali balkon. Ljubazni službenik pokazao je zamahom ruke na impresivan prizor, bar dva kilometra ljudi, žena, mašina i pokretnih traka... E sad, odakle biste želeli da počnemo? Vrativši se po treći put do mesta odakle je krenuo, primetio je da je Drejk otišao. Klupa je mirisala na špiritus i nije se videla nijedna mrlja. Seo je. Mirandi je u prepo‐ ručenom pismu poslao trideset funti, tri nove novčanice od po deset funti. Pokajao se i zbog toga. Tih dodatnih pet funti tako je jasno ukazivalo na njegovu krivicu. Proveo je dva dana upetljavajući se, pišući joj pismo ni o čemu posebnom, plačevno. „Draga Miranda, pre neki dan čuo sam neku pop muziku na radiju i malo su me začudile reči koje...” Na takvo pismo nije mogao da zamisli nikakav odgovor. Ali dobio ga je posle desetak dana. „Dragi tata, hvala ti za novac. Kupila sam mjuzivoks džunior, isti kakav ima moja drugarica Šarmijen. Voli te Miranda. P. S. Ima dva zvučnika.” Posle je u stanu skuvao kafu, odneo je u radnu sobu i pao u laki trans, što mu je omogućilo da radi tri i po sata bez prekida. Napisao je prikaz neke brošure o viktori‐ janskim stavovima prema menstruaciji, dopisao još tri stranice pripovetke na kojoj je radio, nešto je pribeležio i u svoj neredovni dnevnik. Otkucao je, „noćna izlučevina kao starčev poslednji izdisaj”, pa precrtao. Iz fioke je izvadio debeli tefter i sebi u plus upisao: „Prikaz = 4 stranice. Pripovetka = 3 stranice. Dnevnik = 1 pasus.” Uzevši crve‐ nu hemijsku iz kutije s natpisom „olovke”, precrtao je taj dan, sklopio tefter i vratio ga u fioku. Prekrio je pisaću mašinu, vratio slušalicu na telefon, stavio šolju i tacnicu od kafe na poslužavnik i poneo ga u kuhinju, zaključavajući vrata radne sobe, čime je okončao prepodnevni ritual, nepromenjen već dvadeset tri godine. Brzo se kretao Oksford Stritom prikupljajući poklone za ćerkin rođendan. Kupio je farmerke i patike od šarenog platna nalik na američku zastavu. Kupio je tri šarene majice kratkih rukava sa smešnim porukama... U mom srcu pada kiša, Još uvek devica i Državni univerzitet Ohajo. Kupio je mirišljavu kuglu za orman i jednu igru s kocki‐ cama od neke žene na ulici, i ogrlicu od plastičnih perli. Kupio je knjigu o ženama he‐ rojima, neku igru sa ogledalima, poklon-kupon za ploče u vrednosti od pet funti, svi‐ lenu maramu i jednog staklenog ponija. Pošto ga je svilena marama podsetila na do‐ 29 www.balkandownload.org

nje rublje, vratio se sav odlučan u radnju. Erotičan, pastelni mir na spratu sa ženskim rubljem pobudio je u njemu osećaj ta‐ bua, žudeo je da negde prilegne. Oklevao je na ulazu u odeljenje, pa odustao. Kupio je bočicu kolonjske vode na sledećem spratu i kući se vratio obuzet turobnim uzbuđe‐ njem. Rasporedio je poklone na kuhinjskom stolu i razgledao ih sa gnušanjem, sve to bolesno preterivanje i aroganciju. Nekoliko minuta stajao je pred kuhinjskim stolom naizmenično zureći u svaki predmet, pokušavajući da oživi sigurnost s kojom ih je ku‐ povao. Odvojio je kupon za ploče, ostatak potrpao u plastičnu kesu i gurnuo je u pla‐ kar u predsoblju. Onda je skinuo cipele i čarape, legao na neraspremljen krevet, opi‐ pao bezbojnu mrlju koja se skorila na čaršavu, a onda spavao do sumraka. Gola do pojasa, Miranda Kuk ležala je popreko na svom krevetu, raširenih ruku, lica duboko zagnjurenog u jastuk, koji se nazirao duboko ispod njene plave kose. Sa stolice pored kreveta, ružičasti tranzistor metodično je vrteo pesme sa top-tventija. Kasno popodnevno sunce prosijavalo je kroz navučene zavese i bojilo sobu u plavet‐ nozeleno tropskog akvarijuma. Mala Šarmijen sedela je opkoračivši Mirandinu straž‐ njicu, sićušna Šarmijen, Mirandina drugarica, šarajući noktima gore-dole po Mirandi‐ nim besprekorno belim leđima. Šarmijen je takođe bila razgolićena, i činilo se kao da vreme stoji. Poređane duž ogledala na toaletnom stočiću, sa stopalima zaklonjenim bočicama i tubama, rukama podignutim u stalnom iznenađenju, sedele su odbačene lutke Mirandinog detinjstva. Šarmijenino milovanje usporilo se pa prestalo, ruke su joj mirovale u dnu drugariči‐ nih leđa. Zurila je u zid pred sobom, njišući se odsutno. Slušajući. … They’re all locked in the nursery, They got earphone heads, they got dirty necks, They’re so twentieth century. 1 „Nisam znala da je ovo hit”, rekla je. Miranda je okrenula glavu i progovorila ispod kose. „Vratilo se”, objasnila je. „To su nekad pevali Rolingstonsi.” Don’cha think there’s a place for you In between the sheets? 2 Kad se stvar završila, Miranda je zlovoljno progovorila, nadvikujući se sa histerič‐ nim didžejem koji je mleo kao navijen. „Prestala si. Zašto si prestala?” „Pa radim to već ne zna se koliko.” „Rekla si pola sata za moj rođendan. Obećala si.” Šarmijen je počela iznova. Uzdah‐ 30 www.balkandownload.org

nuvši kao da samo prima ono što joj sleduje, Miranda je zabila usta u jastuk. Napolju je saobraćaj umirujuće brujao, zavijanje sirene hitne pomoći pojačavalo se i smanjiva‐ lo, jedna ptica je zapevala, prekinula, ponovo započela, negde dole zazvonilo je zvono, a kasnije je neko glasno dozivao, stalno iznova, začula se još jedna sirena, ovoga puta na većoj udaljenosti... sve je to bilo tako daleko od vodenaste tame gde je vreme stalo, gde je Šarmijen nežno povlačila noktima po leđima drugarice za njen rođendan. Po‐ novo je do njih dopro onaj glas. Miranda se promeškoljila i rekla, „Mislim da me to majka zove. Mora da je tata stigao.” Kad je zazvonio na ulaznim vratima kuće u kojoj je živeo šesnaest godina, Stiven je očekivao da će mu otvoriti ćerka. Obično je ona to radila. Ali pojavila se njegova žena. Imala je prednost od tri betonska stepenika i piljila je odozgo u njega, čekajući da on progovori. Nije se baš spremio za nju. „Je li... je li Miranda tu?”, konačno je rekao. „Malo sam zakasnio”, dodao je, i isko‐ ristivši priliku, krenuo stepenicama. U poslednjem trenutku, ona se pomerila u stranu i malo više otvorila vrata. „Gore je”, rekla je ravnim glasom dok je Stiven pokušavao da se provuče pored nje a da je ne dotakne. „Mi ćemo u veliku sobu.” Stiven je pošao za njom do udobne, ne‐ promenjene sobe, ispunjene od poda do plafona knjigama koje je on ostavio. U jed‐ nom uglu, pod platnenom navlakom, stajao je njegov koncertni klavir. Stiven je pre‐ šao rukom duž njegove zakrivljene ivice. Pokazavši na knjige, rekao je, „Moram ovo da ti skinem s grbače.” „Kada ti bude odgovaralo”, rekla je ona sipajući mu šeri. „Nije hitno.” Stiven je seo za klavir i podigao navlaku. „Da li svirate nekad, vas dve?” Ona je polako prišla sa čašom za njega i stala mu iza leđa. „Ja nemam vremena. A Mirandu trenutno ne zanima.” Raširio je šake u mek, pros‐ tran akord, produžavajući ga pedalom i osluškujući kako zamire. „Još je naštimovan, a?” „Da.” Odsvirao je još dva-tri akorda, počeo da improvizuje neku melodiju, skoro pa melodiju. Mogao je tako lako da zaboravi zbog čega je došao, pa da ostane sâm i svira na svom klaviru, sat ili dva. „Nisam svirao više od godinu dana”, rekao je kao da se pomalo pravda. Njegova žena je stajala kod vrata, zaustila je da pozove Mirandu, i morala je da zadrži dah da bi rekla: „Zaista? Meni dobro zvuči. Miranda”, pozvala je, „Miranda, Miranda”, dižući i spu‐ štajući glas kroz tri tona, s trećim višim od prvog, i ljubopitljivim otegnutim krajem. Stiven je kao odgovor odsvirao tronotnu melodiju, i njegova žena je naglo ućutala. Oštro ga je pogledala. „Baš duhovito.” „Znaš da imaš melodičan glas”, rekao je Stiven bez ironije. Ona je ušla dublje u 31 www.balkandownload.org

sobu. „Još uvek nameravaš da pozoveš Mirandu u goste?” Stiven je zaklopio klavir i spre‐ mio se za neprijateljstva. „Obrađivala si je odonda?” Ona je prekrstila ruke. „Neće poći s tobom. Ne sama, u svakom slučaju.” „Nemam sobu i za tebe.” „I hvala bogu što nemaš.” Stiven je ustao i podigao ruke kao indijanski poglavica. „Ne započinjimo”, rekao je. „Ne započinjimo.” Ona je klimnula glavom i ponovo otišla do vrata, pa pozvala njihovu ćerku čvrstim glasom, imunim na imitaciju. Onda je tiho rekla, „Govorim o Šarmijen. Mirandinoj drugarici.” „Kakva je ona?” Oklevala je. „Gore je. Videćeš je.” „Ah...” Sedeli su u tišini. Stiven je odozgo čuo kikotanje, ono poznato, udaljeno šištanje vodovodnih cevi, otvaranje i zatvaranje vrata spavaće sobe. Uzeo je sa svojih polica knjigu o snovima i počeo da je lista. Bio je svestan da njegova žena izlazi iz sobe, ali nije podigao pogled. Popodnevno sunce na zalasku obasjavalo je sobu. „Polucija to‐ kom sna ukazuje na seksualnu prirodu čitavog sna, ma koliko da je sadržaj nejasan i neočekivan. Snovi koji kulminiraju polucijom mogu da otkriju predmet snevačeve že‐ lje, kao i njegove unutrašnje konflikte. Orgazam nikad ne laže.” „Zdravo, tata”, rekla je Miranda. „Ovo je Šarmijen, moja drugarica.” Svetlost mu je išla u oči i isprva je pomislio da se drže za ruke, kao majka i dete, jedna pored druge pred njim, osvetljene s leđa crvenkastim umirućim suncem, čekaju da im on uzvrati pozdrav. Činilo se da ćutanjem prikrivaju doskorašnji smeh. Stiven je ustao i zagrlio ćerku. Bila je drugačija na dodir, možda snažnija. Mirisala je nepoznato, konačno je imala svoj lični život, nikom nije morala da polaže račune. Gole mišice bile su joj ve‐ oma tople. „Srećan rođendan”, rekao je Stiven, sklapajući oči dok ju je stiskao i pripremajući se da pozdravi minijaturnu priliku pored nje. Koraknuo je unazad osmehujući se i skoro je kleknuo na tepih da bi joj pružio ruku, toj lutkastoj figurici što je stajala po‐ red njegove ćerke, ne viša od metar, čije mu se bezizrazno, preveliko lice postojano osmehivalo. „Čitala sam jednu vašu knjigu”, bile su njene staložene prve reči. Stiven je seo na‐ zad u fotelju. Dve devojčice i dalje su stajale pred njim kao da se nude da budu opisa‐ ne i upoređene. Mirandi je majica jedva pokrivala napupele grudi tako da je donji rub primetno odstojao od stomaka. Šaka joj je zaštitnički počivala na drugaričinom rame‐ nu. „Zaista?”, rekao je Stiven posle nekoliko trenutaka. „A koju to?” „Onu o evoluciji.” „Aha...” Stiven je iz džepa izvadio koverat s kuponom za ploče i predao ga Mirandi. 32 www.balkandownload.org

„Nije bogzna šta”, rekao je, misleći na onu kesu punu poklona. Miranda je sela na stolicu da bi otvorila koverat. Ali patuljčica je ostala da stoji pred njim i netremice ga je gledala. Igrala se porubom svoje dečje haljinice. „Miranda mi je puno pričala o vama”, rekla je učtivo. Miranda je podigla pogled i zakikotala se. „Ne, nisam”, pobunila se. Šarmijen je nastavila. „Jako se ponosi vama.” Miranda se zacrvenela. Stiven se pitao koliko li godina ima Šarmijen. „Ne dajem joj baš mnogo povoda”, čuo je sebe kako govori, pokazujući na sobu da bi opisao prirodu svoje porodične situacije. Sićušna devojčica strpljivo mu je piljila u oči i na trenutak je osetio kako balansira na ivici kompletne ispovesti. Znaš, nikada nisam zadovoljio svoju ženu u braku. Užasavali su me njeni orgazmi. Miranda je ot‐ krila svoj poklon. S lakim usklikom ustala je sa stolice, šakama mu obgrlila glavu, pa se sagnula i poljubila ga u uvo. „Hvala ti”, mrmljala je uzbuđeno i glasno, „hvala ti, hvala ti.” Šarmijen je prišla ne‐ koliko koraka tako da mu je skoro stajala među razmaknutim kolenima. Miranda se smestila na naslon njegove fotelje. Počeo je da se hvata sumrak. Osećao je toplinu Mi‐ randinog tela na vratu. Onda je skliznula još malo niže i položila mu glavu na rame. Šarmijen se uzvrpoljila. Miranda je rekla, „Baš se radujem što si došao”, i skupila kole‐ na da bi bila još manja. Stiven je čuo kako njegova žena ide iz jedne u drugu sobu. Podigao je ruku do ćerkinog ramena, pazeći da joj ne dodirne grudi, i prigrlio je. „Dolaziš kod mene kad počne raspust?” „Sa Šarmijen...” Govorila je na detinji način, ali reči su joj bile delikatno podešene između molbe i ucene. „Sa Šarmijen”, složio se Stiven. „Ako želi.” Šarmijen je oborila pogled i smerno rek‐ la, „Hvala.” Tokom sledeće nedelje Stiven je obavio pripreme. Počistio je pod jedine slobodne sobe, oprao prozore u njoj i okačio nove zavese. Iznajmio je televizor. Svakog jutra je radio s uobičajenom obamrlošću i postignuća beležio u tefter. Konačno se naterao da sredi sećanja iz onog sna. Činilo se da se pojedinosti sasvim dobro akumuliraju. Nje‐ gova žena je bila u tom kafeu. Za nju je kupovao kafu. Devojčica je uzela šolju i pri‐ nela je automatu. Samo što je sad on bio automat, sad je on punio šolju. Takav razvoj događaja, uredno, kriptično izložen u njegovom dnevniku, sada ga je manje brinuo. Imao je, po njegovoj oceni, izvestan literarni potencijal. Bila mu je potrebna dorada i meso, a pošto više ničega nije mogao da se seti, ostatak će morati da izmisli. Pomislio je na Šarmijen, kako je sićušna, i pažljivo je odmerio stolice poređane oko trpezarij‐ skog stola. Toliko je bila sitna da bi joj bolje odgovarala stolica za bebe. U robnoj kući brižljivo je izabrao dva jastučeta. Nije verovao porivu da devojčicama kupuje poklo‐ ne, opirao mu se. Međutim, ipak je želeo da im nekako ugodi. Šta bi mogao da uradi? 33 www.balkandownload.org

Iščeprkao je gromuljice prastare prljavštine ispod sudopere, istresao crknute muve i pauke iz lustera, otkuvao smrdljive krpe za sudove; kupio je četku za vece i oribao skorenu šolju. A sve to one neće ni primetiti. Zar je zaista postao takva matora buda‐ la? Pozvao je svoju ženu telefonom. „Nisi mi ranije pominjala Šarmijen.” „Nisam”, složila se. „To je nešto odskora.” „Pa...”, promucao je, „šta misliš o tome?” „Nemam ništa protiv”, rekla je ona, krajnje opušteno. „Dobre su drugarice.” To ga ona ispipava, pomislio je. Mrzi ga zato što je neodlučan, zato što je pasivan i zbog svih onih protraćenih sati između čaršava. Trebalo je da prođe mnogo godina braka pa da ona to izusti. Sklon eksperimentima u pisanju, ali ne i u životu. Mrzi ga. A sad ima i ljubavnika, temperamentnog ljubavnika. Pa ipak je poželeo da kaže, „Je li to pravo, naša predivna ćerka sa drugaricom kojoj je po svemu mesto u nekom cirkusu ili bordelu sa svilenim zastorima gde bi služila čaj? Naša svetlokosa, savršeno obliko‐ vana ćerka, naš nežni pupoljak, nije li to perverzno?” „Očekuj ih u četvrtak uveče”, rekla je njegova žena umesto pozdrava. Kad je Stiven otvorio vrata, u prvi mah je video samo Šarmijen, a onda je razabrao Mirandu izvan uskog kruga svetlosti iz predsoblja, kako se muči sa obe torbe. Šarmi‐ jen je stajala podbočena, glomazna glava bila joj je lako nakrivljena. Bez pozdrava je rekla, „Morale smo da uzmemo taksi, eno ga dole, čeka.” Stiven je poljubio ćerku, pomogao joj da unese torbe, pa sišao da plati taksi. Kad se vratio, pomalo bez daha posle dva niza stepenika, ulazna vrata stana bila su zaključa‐ na. Zakucao je, i morao da čeka. Otvorila je Šarmijen i preprečila mu put. „Ne možete sad da uđete”, rekla je ozbiljno. „Dođite kasnije”, i napravila je pokret kao da će zatvoriti vrata. Nasmejavši se na svoj nazalni, neubedljiv način, Stiven je poleteo unapred, uhvatio je ispod pazuha i podigao. Istovremeno je zakoračio u stan i nogom odgurnuo vrata. Nameravao je da je podigne visoko u vazduh, poput deteta, ali ona je bila teška, teška kao da je odrasla, i stopala su joj se uzdigla samo nekoliko centimetara od poda, više od toga nije mogao. Počela je da ga udara pesnicama po ruci i da viče. „Spustite me...” Poslednju reč presekao je tresak vrata. Stiven ju je odmah pustio. „...dole”, rekla je tiho. Stajali su u osvetljenom predsoblju, oboje pomalo zadihani. Po prvi put je jasno video Šarmijenino lice. Glava joj je bila zatupasta i masivna, donja usna trajno isturena i počeo je da joj se pojavljuje podvaljak. Imala je spljošten nos i paperjaste sive nausnice. Vrat joj je bio debeo i jak, oči krupne i spokojne, široko raz‐ maknute, braonkaste kao kučeće. Nije bila ružna, ne s takvim očima. Miranda je staja‐ la na suprotnom kraju dugačkog predsoblja. Nosila je izbledele farmerke i žutu košu‐ lju. Kosa joj je bila spletena u kiku i povezana trakom od teksas platna. Prišla je i stala 34 www.balkandownload.org

pored drugarice. „Šarmijen ne voli da je tako podižu”, objasnila je. Stiven ih je poveo u dnevnu sobu. „Izvini”, rekao je Šarmijeni i na trenutak spustio ruku na njeno rame. „Nisam to znao.” „Samo sam se šalila tamo na vratima”, rekla je neutralnim glasom. „Da, naravno”, požurio je da kaže Stiven. „Tako sam i mislio.” Tokom večere koju je Stiven doneo iz obližnjeg italijanskog restorana, devojčice su mu pričale o školi. Dozvolio im je da popiju malo vina i dosta su se kikotale i stiskale jedna drugu kad bi se baš zasmejale. Uskakale su jedna drugoj u reč pričajući o direk‐ toru koji je zavirivao devojčicama pod suknje. Stiven se setio nekih anegdota iz svojih školskih dana, ili možda nečijih tuđih, ali pričao ih je dobro i one su se oduševljeno smejale. Veoma su se uzbudile. Zamolile su za još malo vina. Rekao im je da je jedna čaša dovoljna. Šarmijen i Miranda su se ponudile da operu sudove. Stiven se opružio u fotelji s velikom čašom brendija, umiren žamorom njihovih glasova i domaćim zvukom zvec‐ kanja posuđa. Ovde on živi, ovde je njegov dom. Miranda mu je donela kafu. Stavila ju je na stočić glumeći uslužnu kelnericu. „Kafu, gospodine?”, rekla je. Stiven se pomerio u fotelji i ona se uvukla pored nje‐ ga. Ponašala se čas kao žena, čas kao dete. Skupila je noge kao ranije i pribila se uz svog velikog čupavog oca. Bila je rasplela kiku i kosa joj se rasula preko Stivenovih grudi, zlatasta pod električnom svetlošću. „Imaš li nekog dečka u školi?”, upitao ju je. Odmahnula je glavom i dalje priljubljenom uz njegovo rame. „Ne možeš da nađeš dečka, a?”, navaljivao je Stiven. Ona se naglo uspravila i sklo‐ nila kosu s lica. „Ma ima gomila dečaka”, ljutito je rekla, „gomila njih, ali tako su glupi, toliko se prave važni.” Još nikad mu sličnost između njegove žene i ćerke nije izgledala tako očigledna. Sevala je pogledom. Ubrajala je i njega u te dečake iz škole. „Stalno nešto izvode.” „A šta to?” Ona je nestrpljivo odmahnula glavom. „Šta ja znam... to kako se češljaju i klecaju kolenima.” „Klecaju kolenima?” „Da. Kad misle da ih gledaš. Stanu pred naš prozor pa se kao češljaju, a u stvari samo gledaju unutra u nas, i prave se važni. Evo ovako.” Skočila je iz fotelje, stala na‐ sred sobe i počučnula pred nekim zamišljenim ogledalom, pognula se kao pevač nad mikrofonom, groteskno izvijene glave, pa počela da se češlja dugim, uvežbanim po‐ kretima; onda je koraknula unazad, zauzela pozu i ponovo počela da se češlja. Bila je to žestoka imitacija. I Šarmijen ju je posmatrala. Stajala je u dovratku i u svakoj ruci 35 www.balkandownload.org

držala po šolju kafe. „A ti, Šarmijen”, rekao je nehajno Stiven, „imaš li ti dečka?” Šarmijen je spustila šolje i rekla, „Naravno da nemam”, a onda podigla pogled i oboma im se osmehnula trpeljivo kao neka mudra starica. Malo kasnije, pokazao im je njihovu spavaću sobu. „Imam samo jedan krevet”, rekao im je. „Mislio sam da nećete imati ništa protiv da ga delite.” Bio je to ogroman krevet, dva sa dva metra, jedan od malobrojnih velikih predmeta koje je poneo iz svog braka. Čaršavi su bili tamnocrveni i vrlo stari, iz vre‐ mena kad su svi čaršavi bili beli. Nije voleo da spava između tih čaršava, bili su svad‐ beni poklon. Šarmijen je legla na krevet, zauzevši prostor jedva veći od jastuka. Stiven im je poželeo laku noć. Miranda ga je ispratila do hodnika i pridigla se na prste da ga poljubi u obraz. „Ti se ne praviš važan”, šapnula je i pribila se uz njega. Stiven je stajao potpuno mirno. „Volela bih da se vratiš kući”, rekla je. Poljubio ju je u teme. „Pa i ovo je kuća”, rekao je. „Sad imaš dve kuće.” Prekinuo je njen zagrljaj i odveo je nazad do ulaza u spavaću sobu. Stisnuo joj je ruku. „Vidimo se ujutru”, promrmljao je, ostavio je tamo i požurio u svoju radnu sobu. Seo je, užasnut svojom erekcijom, ushićen. Prošlo je deset minuta. Pomislio je da bi trebalo da se zabrine, da bude anali‐ tičan, bila je to ozbiljna stvar. Ali želeo je da zapeva, želeo je da svira na svom klavira, želeo je da izađe u šetnju. Nije uradio ništa od toga. Sedeo je nepomično, zureći preda se, ne misleći ništa posebno, i čekao da mu trnci uzbuđenja iščile iz stomaka. Nakon toga je otišao u krevet. Loše je spavao. Satima ga je mučilo to što je još bu‐ dan. Prenuo se odjednom iz rascepkanih snova u mrklom mraku. Činilo mu se da ga je prilično dugo pratio nekakav zvuk. Nije mogao da se seti kakav je to bio zvuk, samo je znao da mu se nije svideo. Sad se ništa nije čulo, tama mu je šumela oko uši‐ ju. Jako mu se pišalo, i za trenutak ga je bilo strah da napusti krevet. Izvesnost da će umreti pogodila ga je, kao što mu se povremeno dešavalo, poput nekog morbidnog ot‐ krovenja, ne strah od smrti, nego od smrti sada, u 3.15 ujutru, dok nepomično leži sa čaršavom navučenim do brade i ima potrebu, kao i sve smrtne životinje, da mokri. Upalio je svetlo i otišao u kupatilo. Kita mu je u rukama bila mala, mrke boje i skvrče‐ na od hladnoće, ili možda od straha. Sažalio se na nju. Dok je pišao, mlaz mu se udvo‐ jio. Malo je povukao kožicu i mlazevi su se spojili. Bilo mu je žao samog sebe. Zakora‐ čio je u hodnik i kad je za sobom zatvorio vrata kupatila i prekinuo klokotanje vodo‐ kotlića, ponovo je čuo onaj zvuk, zvuk koji je slušao u snu. Zvuk toliko zaboravljen, toliko prisno poznat da je tek sada, dok je veoma oprezno išao hodnikom, shvatio da je on u pozadini svih ostalih zvukova, okvir za sve teskobe. Zvuk orgazma njegove žene, ili približavanja orgazma. Zastao je na dva-tri koraka od sobe devojčica. Bilo je to neko prigušeno stenjanje isprekidano reskim, graktavim kašljem, penjalo se neoset‐ 36 www.balkandownload.org

no ka višim tonovima pa zatim padalo, sniženo ali ne previše, još uvek glasnije nego na početku. Nije se usuđivao da priđe bliže vratima. Napregao se da čuje. Onda se sve utišalo i čuo je škripu kreveta, pa korake po podu. Video je kad se kvaka pokrenula. Poput snevača, ništa nije pitao, zaboravio je na svoju golotinju, ništa nije očekivao. Miranda je škiljila na svetlosti. Plava kosa joj je bila puštena. Nabori bele pamučne spavaćice koja joj je dopirala do članaka prikrivali su joj obrise tela. Mogla je da bude bilo koje dobi. Rukama je obgrlila ramena. Njen otac je stajao pred njom, tako nepo‐ mičan, tako ogroman, kao da je zaleđen u raskoraku, s mlitavo opuštenim rukama, ogoljen do poslednje crne dlačice, do smežurane, orašastomrke nagote bića. Mogla je da bude dete ili žena, mogla je da bude bilo koje dobi. Zakoračila je ka njemu. „Tatice”, zaječala je, „ne mogu da zaspim.” Uzela ga je za ruku i on ju je poveo u spavaću sobu. Šarmijen je ležala sklupčana na drugom kraju kreveta, okrenuta leđi‐ ma. Da li je budna, da li je nedužna? Stiven je odigao prekrivač i Miranda se uvukla između čaršava. Ušuškao ju je i seo na ivicu kreveta. Ona je zagladila kosu. „Ponekad me je strah kad se probudim usred noći”, rekla mu je. „I mene isto”, rekao je on i sagnuo se i nežno joj poljubio usne. „Ali zapravo nemam čega da se bojim, je l’ tako?” „Nemaš”, rekao je, „ničega.” Ona se zavukla dublje između tamnocrvenih čaršava i zagledala mu se u lice. „Reci mi onda nešto, pričaj mi nešto da me uspavaš.” Pogledao je preko u Šarmijen. „Sutra možeš da pogledaš u plakar u predsoblju. Tamo je velika kesa s poklonima.” „I za Šarmijen?” „Da.” Proučavao je njeno lice pod svetlošću iz hodnika. Počinjalo je da mu bude hladno. „Kupio sam ih za tvoj rođendan”, dodao je. Ali ona je dotle već zaspala i goto‐ vo se osmehivala, a u bledilu njenog izvijenog vrata učinilo mu se da vidi, iz jednog blistavog jutra svog detinjstva, polje zaslepljujuće belog snega koje on, mali dečak od osam godina, nije imao smelosti da povredi tragovima stopa. Iz zbirke Između čaršava, 1978. 37 www.balkandownload.org

PSIHOPOLIS Meri je vodila, a delom i posedovala, jednu feminističku knjižaru u Venisu. Tamo sam je i upoznao, u vreme ručka drugog dana po svom dolasku u Los Anđeles. Iste večeri smo postali ljubavnici i, nedugo potom, prijatelji. Sledećeg petka sam je lancem oko noge privezao za svoj krevet da bi tako provela celi vikend. Neće imati mira, objasnila mi je, dok to ne isproba. Sećam se kako mi je iznudila (kasnije, u nekom prepunom baru) svečano obećanje da se neću obazirati ako bude molila da je oslobodim. Želeći da udovoljim novoj prijateljici, nabavio sam lep lanac s patuljastim katancem. Mesin‐ ganim šrafovima sam pričvrstio jedan čelični prsten za drveno postolje kreveta i onda je sve bilo spremno. Već posle nekoliko sati zahtevala je da je pustim na slobodu, i mada pomalo zbunjen, ustao sam iz kreveta, istuširao se, obukao, obuo filcane papuče i doneo joj jedan veliki tiganj da u njega mokri. Tada je ona pokušala strogim, razlož‐ nim glasom. „Otključavaj”, rekla je. „Već mi je dosta.” Priznaću da me je zaplašila. Nalio sam sebi piće i požurio na balkon da posmatram sunce kako zalazi. Uopšte nisam bio uz‐ buđen. U sebi sam mislio, „Ako sad otključam katanac, ona će me prezirati što sam ta‐ kav slabić. Ako je tamo ostavim, možda će me omrznuti, ali bar sam održao obeća‐ nje”. Bledonarandžasto sunce tonulo je u izmaglicu, i čuo sam kako mi ona nešto do‐ vikuje iza zatvorenih vrata spavaće sobe. Zatvorio sam oči i koncentrisao se na osećaj bezgrešnosti. Imam prijatelja koji je odlazio na analizu kod nekog starijeg čoveka, frojdovca s dobro razrađenom praksom u Njujorku. Jednom prilikom je moj prijatelj dugo pričao o svojim sumnjama u Frojdove teorije, o njihovoj slaboj naučnoj utemeljenosti, kul‐ turnoj partikularnosti i tako dalje. Kad je završio, analitičar mu se srdačno nasmešio i odgovorio, „Pogledajte oko sebe!” I pokazao je otvorenim dlanom na ušuškani kabinet, fikus i carsku begoniju, na zidove prekrivene knjigama i, konačno, uz pokret članka na unutra koji je nagoveštavao iskrenost i ujedno isticao revere na njegovom elegant‐ nom odelu, rekao, „I vi stvarno mislite da bih ja ovde sedeo da Frojd nije bio u pra‐ vu?” U istom duhu sam i ja sebi govorio, dok sam se vraćao unutra (nakon što je sunce zašlo i spavaća soba utihnula), da je suština stvari u tome što držim obećanje. Pa ipak, bilo mi je dosadno. Tumarao sam od sobe do sobe i palio svetla, naslanjao 38 www.balkandownload.org

se na dovratak i zurio u predmete koji su već delovali poznato. Rasklopio sam stalak za note i izvadio svoju flautu. Sâm sam naučio da sviram pre dosta godina i mnogo je bilo grešaka, utvrđenih navikom, koje više nisam imao volje da ispravljam. Poluge ne pritiskam vršcima prstiju kako bi trebalo, a i prsti mi zatim uzleću previsoko, što is‐ ključuje svaku lakoću u izvođenju brzih deonica. Isto tako, desni članak mi nije opu‐ šten, i ne prileže uz instrument kako bi trebalo, pod lagodnim pravim uglom. Ne dr‐ žim leđa pravo dok sviram, nego se sav pogurim nad notama. Disanje mi nije pod kontrolom trbušnih mišića, duvam nehajno plitko iz grla. Ambažura mi je nesrećno postavljena i prečesto zapadam u sladunjavi vibrato. Nemam dovoljno kontrole za bilo kakvu dinamiku u sviranju osim tihog ili glasnog. Nikad se nisam potrudio da naučim note iznad visokog G. Slab sam ja muzičar, i svaki malo neobičniji ritam me raspamećuje. Iznad svega, nemam ambicija da sviram bilo šta drugo osim uvek istih pet-šest komada i svaki put pravim iste greške. Već sam nekoliko minuta odmakao s prvim komadom kad mi je sinulo da ona slu‐ ša iz spavaće sobe i setio sam se one fraze o publici prikovanoj za sedišta. Svirajući dalje, smišljao sam kako bi se te reči mogle nonšalantno ubaciti u rečenicu pa da sve to zazvuči kao bezopasna, vedra igra reči, čiji bi humor na neki volšeban način razjas‐ nio situaciju. Odložio sam flautu i pošao ka vratima spavaće sobe. Ali nisam stigao ni da složim rečenicu, a ruka mi je, po nekom tupom automatizmu, već odgurnula vrata i našao sam se ispred Meri. Sedela je na ivici kreveta i četkala kosu, s lancem čedno zaklonjenim ispod ćebadi. U Engleskoj bi ženu artikulisanu poput Meri možda sma‐ trali agresorkom, ali imala je zapravo blage manire. Bila je niskog rasta i prilično jake građe. Njeno lice ostavljalo je utisak crvenila i crnila, jarkocrvene usne, crne, crne oči, obrazi poput crvenkastosmeđe jabuke, a kosa crna i glatka kao katran. Baka joj je bila Indijanka. „Šta hoćeš?”, rekla je jetko, ne prekidajući onaj pokret rukom. „Ah”, rekao sam. „Publika prikovana za sedišta!” „Šta?” Kad sam odbio da se ponovim, rekla mi je da želi da ostane sama. Seo sam na krevet i pomislio, „Ako mi sad zatraži da je oslobodim, smesta ću to učiniti”. Ali ona nije rekla ni reč. Kad je završila s kosom, legla je i skrstila ruke ispod glave. Sedeo sam i posmatrao je, čekajući. Ideja da je upitam hoće li da je oslobodim činila mi se smešnom, a da je tek tako oslobodim bez njene dozvole bilo mi je užasavajuće. Nisam čak znao ni da li je to ideološko ili psihoseksualno pitanje. Vratio sam se svojoj flauti, ovog puta prenevši stalak za note u suprotni kraj stana i zatvorivši sva usputna vrata. Nadao sam se da me ona ne može čuti. U nedelju uveče, nakon više od dvadeset četiri sata nenarušene tišine među nama, oslobodio sam Meri. Kad je katanac škljocnuo i otvorio se, rekao sam, „Ni nedelju dana u Los Anđelesu, a već se osećam kao potpuno drugačija osoba.” Premda unekoliko istinita, opaska je bila zamišljena da je odobrovolji. Pridržavaju‐ ći se jednom rukom za moje rame, a drugom masirajući svoje stopalo, Meri je rekla, 39 www.balkandownload.org

„Hoće to. Ovo ti je grad na kraju svih gradova.” „Šezdeset milja u širinu!”, složio sam se. „Hiljadu milja u dubinu!”, uzviknula je Meri raspaljeno i bacila mi se preplanulim rukama oko vrata. Činilo se kao da je pronašla to čemu se nadala. Ali nije bila raspoložena da objašnjava. Kasnije smo jeli u nekom meksičkom res‐ toranu i čekao sam da ona pomene svoj vikend u lancima i kad sam, konačno, zaustio da je pitam, ona me je presekla sopstvenim pitanjem. „Je l’ istina, stvarno, da je En‐ gleska u stanju totalnog kolapsa?” Rekao sam da jeste i onda se raspričao ne verujući u to što govorim. Jedini totalni kolaps u mom iskustvu bio je jedan prijatelj koji se ubio. Isprva je samo želeo sebe da kazni. Progutao je malo tucanog stakla zalivajući ga sokom od grejpfruta. Onda, kad su počeli bolovi, otrčao je do stanice podzemne železnice i bacio se pod voz. Na novoj novcatoj liniji Viktorija. Kako bi to izgledalo u nacionalnim razmerama? Po izlasku iz restorana hodali smo držeći se podruku i nismo razgovarali. Okruženi vrelim i vlaž‐ nim vazduhom, poljubili smo se i pripili jedno uz drugo na trotoaru pored njenih kola. „Da ponovimo idućeg petka?”, rekao sam iz vica dok se ona smeštala u auto, ali me je tresak njenih vrata presekao usred reči. Mahnula mi je prstima kroz prozor i na‐ smešila se. Prilično dugo je nisam viđao. Odseo sam bio u Santa Moniki, u velikom, pozajmljenom stanu iznad radnje koja je iznajmljivala potrepštine za privatne zabave i, čudnovato, opremu za „bolesničke sobe”. Jedna strana radnje bila je posvećena vinskim čašama, šejkerima za koktele, stolicama na rasklapanje, dugačkom stolu za bankete i prenosivoj diskoteci, a druga invalidskim kolicima, podesivim krevetima, pincetama i nokširima, blistavim čeličnim cevima i raznobojnim gumenim cevčicama. Tokom boravka tamo primetio sam više sličnih radnji širom grada. Šef je bio besprekorno odeven i u početku zastrašujuće lju‐ bazan. Prilikom našeg prvog susreta rekao mi je kako ima „tek dvadeset devet godi‐ na”. Bio je krupno građen i nosio je one guste obešene brkove koje širom Amerike i Engleske neguju ambiciozni omladinci. Tog prvog dana izronio je iz suterena i pred‐ stavio se kao Džordž Malon i uputio mi prijatan kompliment. „Britanci”, rekao je, „prave vraški dobra invalidska kolica. Najbolja na svetu.” „Rols-rojs, mora biti”, rekao sam. Malon me je dohvatio za mišicu. „Je l’ ti to mene zajebavaš? Rols-rojs proizvodi...” „Ma, ne”, rekao sam nervozno. „To je... šala.” Načas mu je lice ostalo nepokretno, usta otvorena i crna, i pomislio sam: sada će me udariti. Ali on se nasmejao. „Rols-rojs! Eh, dobar si.” A kad sam ga sledeći put video, pokazao je na drugu stra‐ nu radnje i doviknuo za mnom, „O’š da kupiš rols-rojs?” Ponekad smo u vreme ručka zajedno pili u jednom crveno osvetljenom baru u okolini Avenije Kolorado gde me je 40 www.balkandownload.org

Džordž predstavio barmenu kao „stračnjaka za bizarne opaske”. „Šta ćemo?”, rekao mi je barmen. „Svinjsko ulje s trešnjom”, rekao sam, usrdno se nadajući da ću opravdati reputaci‐ ju. Ali barmen je napravio grimasu i uzdahnuo okrenuvši se Džordžu. „Šta ćemo?” Razgaljivao me je život u gradu naseljenom narcisima, bar u početku. Drugog ili trećeg dana sledio sam Džordžova uputstva i pešice otišao na plažu. Bilo je podne. Mi‐ lion grubo izvajanih, primitivnih figurica ležalo je razasuto po sitnom, bledom, žutom pesku, ka severu i ka jugu, gde ih je na kraju gutala izmaglica vreline i zagađenja. Ni‐ šta se nije kretalo osim tromih džinovskih talasa u daljini, i tišina je delovala natpri‐ rodno. Nedaleko od mesta gde sam zastao, na samom rubu plaže, bilo je postavljeno nekoliko modela paralelnih prečki za vežbanje, šturih i praznih, u nekoj gruboj ge‐ ometriji obeleženoj tišinom. Čak ni šum talasa nije dopirao do mene, nikakvi glasovi, čitav grad je ležao uspavan. Dok sam koračao prema okeanu, iz neposredne blizine začuo se tihi mrmor, i bilo mi je kao da prisluškujem nečije buncanje u snu. Video sam kako jedan čovek mrda rukom, grčevito šireći prste na pesku kako bi uhvatio sunce. Neka kutija za led bez poklopca uzdizala se kao nadgrobni kamen nad glavom žene koja je ležala opružena potrbuške. U prolazu sam zavirio unutra i video prazne pivske konzerve, i jedan paketić narandžastog sira kako pluta na vodi. Pošto sam se sada kretao između njih, primetio sam koliko su ti usamljenici na suncu međusobno udaljeni. Činilo se kao da od jednog do drugog hodam po nekoliko minuta. Nekakva varka u perspektivi navela me je da u prvi mah pomislim kako su svi zbijeni u gomi‐ lu. Zapazio sam takođe i koliko su žene lepe, s preplanulim udovima raširenim poput morskih zvezda; i koliko tu ima zdravih staraca sa čvorugavim mišićavim telima. Raz‐ galila me je ta slika zajedničkog stremljenja i prvi put u životu poželeo sam i ja da imam preplanulu kožu, preplanulo lice, pa da mi zubi kad se osmehnem blesnu od be‐ line. Skinuo sam pantalone i košulju, rasprostro svoj peškir i legao na leđa misleći: biću slobodan, promeniću se do neprepoznatljivosti. Ali već posle minut-dva spopala me je vrućina i nestrpljenje, žudeo sam da otvorim oči. Utrčao sam u okean i otplivao do mesta gde se nekoliko ljudi održavalo na vodi čekajući da ih neki vanredno ogro‐ man talas odbaci natrag do obale. Jednog dana, po povratku s plaže, na vratima sam zatekao poruku od svog prijate‐ lja Terensa Laterlija. „Čekam te preko puta”, napisao je, „da večeramo kod Kučenceta”. Laterlija sam upoznao pre mnogo godina u Engleskoj dok se bavio istraživanjima za još uvek nedovršenu tezu o Džordžu Orvelu, a tek sam po dolasku u Ameriku shvatio koliko je on redak Amerikanac. Vitak, upadljivo blede puti, meke crne kose koja se svijala u kovrdže, srnastih očiju kao u renesansne princeze, dugog pravog nosa s noz‐ drvama poput tankih crnih proreza, Terens je bio nezdravo lep. Često su mu prilazili gejevi, a jednom su ga, na Polk Stritu u San Francisku, i doslovno saterali uza zid. Po‐ malo je zamuckivao, taman dovoljno da šarmira one kojima su takve stvari šarmant‐ 41 www.balkandownload.org

ne, a u druženju je bio toliko intenzivan da se to ponekad završavalo neprobojnim du‐ renjem. cw,bu Trebalo mi je vremena da samom sebi priznam da mi Terens baš i nije simpatičan, a dotle je on već ušao u moj život pa sam to naprosto prihvatio kao činje‐ nicu. Kao i svi neizlečivi monologičari, patio je od nedostatka radoznalosti za tuđe mišljenje, ali imao je dobre priče i nikad nijednu nije pričao dvaput. Redovno je gubio glavu za ženama koje je odbijao svojom lavirintskom nezgrapnošću i tuberanskim ža‐ rom, i koje su ga snabdevale svežim materijalom za njegove monologe. Dogodilo se, bar u dva-tri navrata, da se tihe, usamljene, zaštitnički raspoložene devojke beznadež‐ no zaljube u Terensa i njegove mušice, ali on, indikativno, za njih nije pokazivao ni trunku zanimanja. Terensa su privlačile dugonoge, otresite, samostalne žene, kojima bi Terens ubrzo postajao dosadan. Rekao mi je jednom da svakog dana masturbira. Bio je jedini gost kod Kučenceta, mrzovoljno pognut nad praznom šoljom kafe, s bradom poduprtom dlanovima. „U Engleskoj”, rekao sam mu, „kučeća večera znači neku tešku brljotinu, nešto što ni pas...” „E pa sedi onda”, rekao je Terens. „Na pravom smo mestu. Uh, da znaš kakvo sam poniženje doživeo.” „Silvi?”, upitao sam predusretljivo. „Da, da. Groteskno poniženje.” Nije to bilo ništa novo. Terens je večernje izlaske često plaćao svojim morbidnim pričama o udarcima koje su mu zadavale ravnodušne žene. Već mesecima je bio zaljubljen u Silvi i došao je za njom iz San Franciska, gde mi je prvi put i rekao za nju. Zarađivala je za život tako što je otvarala restorane sa zdravom hranom i potom ih prodavala, a koliko sam znao, jedva je bila i svesna Te‐ rensovog postojanja. „Nije ni trebalo da dolazim u Los Anđeles”, govorio mi je Terens dok mu je Kučen‐ cetova kelnerica dosipala kafu. „Za Britance je ovo mesto okej. Vi ovde sve vidite kao bizarnu komediju krajnosti, ali to je zato što niste u igri. A psihotično je u stvari, to‐ talno psihotično.” Terens je provukao prste kroz kosu koja je izgledala nalakirano i ukraćeno i onda se zagledao kroz prozor na ulicu. Obavijeni večitim, mutnoplavim oblakom, automobili su promicali s dvadeset milja na sat, preplanuli laktovi vozača štrčali su iz otvorenih prozora, radio i stereo sistemi bili su odvrnuti, svi su se oni vo‐ zili kući ili u barove na sat veselja po nižoj ceni. Nakon uviđavne pauze, rekao sam, „Dakle...?” Od dana kad je stigao u Los Anđeles, Terens preko telefona saleće Silvi da izađe s njim na večeru, i konačno, izmorena, ona pristaje. Terens kupuje novu košulju, odlazi kod brice i predveče provodi čitav sat pred ogledalom, zureći u sopstveno lice. Sastaje se sa Silvi u nekom baru, piju burbon. Ona je opuštena i prijateljski raspoložena, pa lagodno razgovaraju o kalifornijskoj politici, o kojoj Terens teško da išta zna. Pošto Silvi poznaje Los Anđeles, restoran bira ona. Na izlazu iz bara, pita ga, „Hoćemo li tvojim kolima ili mojim?” 42 www.balkandownload.org

Terens, koji nema kola i ne zna da vozi, kaže, „Što ne bismo tvojim?” Do kraja predjela već su načeli drugu flašu vina i razgovaraju o knjigama, pa za‐ tim o novcu, pa opet o knjigama. Dražesna Silvi sigurnom rukom vodi Terensa kroz pet-šest tema; smeši mu se, i Terens je preplavljen ljubavlju i najbudalastijim ljubav‐ nim ambicijama. Toliko je zaljubljen da zna da neće moći da se uzdrži od otvorene iz‐ jave. Oseća kako mu to nadolazi, ta ludačka ispovest. Reči pokuljaju iz njega, izjava ljubavi dostojna stranica Voltera Skota, bremenita ponajviše činjenicom da ne postoji ništa, ama baš ništa, na ovom svetu što Terens ne bi učinio za Silvi. Štaviše, pijan, nudi joj da na licu mesta iskuša njegovu odanost. Smekšala od burbona i vina, zaintri‐ girana tim sablasnim fin-de-siècle bezumnikom, Silvi ga toplo fiksira preko stola i uz‐ vraća na njegov mali stisak ruke. U razređenom vazduhu između njih pucketa struja dobre volje i čikanja đavola. Podstaknut pukom tišinom, Terens se ponavlja. Ne posto‐ ji ništa, ama baš ništa, na ovom itd. Silvin netremični pogled za trenutak skrene s Te‐ rensovog lica ka vratima restorana na kojima se upravo pojavio jedan dobrostojeći sredovečan par. Ona se namršti, zatim osmehne. „Baš ništa?”, kaže mu. „Da, da, ništa.” Sada se Terens uozbiljio, naslućuje konkretan izazov u njenom pita‐ nju. Silvi se naginje napred i hvata ga za nadlakticu. „Nećeš pokušavati da izvrdaš?” „Ne, ako je to u ljudskoj moći, uradiću.” I ponovo se Silvi osvrće ka onom paru što kraj vrata čeka na hostesu, energičnu damu u crvenoj uniformi nalik na vojničku. Te‐ rens takođe prati. Silvi mu jače priteže ruku. „Hoću da se pomokriš u gaće, odmah. Hajde odmah! Brzo! Uradi to odmah, dok nemaš vremena da razmisliš.” Terens bi da se usprotivi, ali sva ona krupna obećanja još lebde u vazduhu, oblak koji optužuje. Ponesen pijanstvom, i sa zujanjem električnog zvonceta u ušima, mokri obilato, zaliva butine, noge i stražnjicu i pušta tanak, ujednačen mlaz sve do poda. „Obavio si?”, kaže Silvi. ,Jesam”, kaže Terens. „Ali zašto...?” Silvi se pridiže sa stolice i ljupko maše preko sale onom paru što stoji kraj vrata. „Hoću”, kaže mu, „da te upoznam sa svojim roditeljima. Maločas sam ih primetila na ulazu.” Terens tokom predstavljanja ostaje u sedećem položaju. Pita se može li neko da ga namiriše. Nema toga što nije spreman da kaže kako bi odvratio to dvoje prijatnih, prosedih ljudi od namere da sednu za ćerkin sto. Priča očajnički i bez preda‐ ha („ko da sam neki davež”), kaže da je Los Anđeles „zadnja rupa” i da su njegovi ži‐ telji „alavi na svačiju privatnost”. Terens neodređeno pominje i dugotrajnu mentalnu bolest od koje se još uvek oporavlja, i objašnjava Silvinoj majci kako su svi lekari, a pogotovu lekarke, „šupčine” (nešto kao dupeglavci). Silvi mudro ćuti. Otac izvije obr‐ vom na svoju ženu i par bez pozdrava odleprša ka svom stolu na suprotnom kraju res‐ 43 www.balkandownload.org

torana. Činilo se kao da je Terens zaboravio na svoju priču. Uzeo je da čisti nokte zupcem od češlja. Rekao sam, „Pa znaš šta, ne možeš na tom mestu da prekineš. Šta se posle dogodilo? Imaš li neko objašnjenje?” Kafanica se oko nas punila, ali niko drugi nije govorio. Terens je rekao, „Podmetnuo sam novine da joj ne nakvasim sedište u kolima. Ni‐ smo mnogo razgovarali i nije htela da uđe kad smo stigli do moje kuće. Prethodno mi je rekla da baš i ne mari mnogo za svoje roditelje. Pretpostavljam da se samo zavitla‐ vala.” Pitao sam se da li je Terens tu priču izmislio ili sanjao, jer bila je to paradigma svih odbijanja koje je doživeo, savršena formulacija njegovih strahova ili, možda, nje‐ govih najskrovitijih želja. „Ovi ljudi ovde”, rekao je Terens dok smo napuštali Kučence, „žive tako daleko jed‐ ni od drugih. Komšija ti dođe neko ko živi na četrdeset minuta vožnje od tebe, a kad se konačno nađete, spremni ste da skočite jedno drugom za vrat, toliko ste podivljali od samoće.” Nešto mi se svidelo u toj opasci i pozvao sam Terensa da se popne kod mene pa da popušimo džoint. Stajali smo nekoliko minuta na trotoaru dok se on premišljao. Gle‐ dali smo preko ulice kroz reku automobila u pravcu radnje gde je Džordž demonstri‐ rao upotrebu disko opreme nekoj crnkinji. Na kraju je Terens odmahnuo glavom i re‐ kao da će, pošto se već našao u tom delu grada, otići u posetu nekoj devojci koju poz‐ naje u Venisu. „Ponesi rezervne gaće”, predložio sam. „Aha”, doviknuo je preko ramena dok se udaljavao. „Vidimo se!” Bilo je dugih besciljnih dana kad bih pomislio: svuda na svetu je isto. Los Anđeles, Kalifornija, čitave Sjedinjene Države, sve mi je to izgledalo kao veoma tanka i krhka pokorica na bezmernom, podzemnom svetu moje vlastite dosade. Mogao sam biti bilo gde, mogao sam sebi uštedeti napor i trošak za kartu. Želeo sam zapravo da ne budem nigde, da izmaknem odgovornosti koju nameće mesto. Ujutru sam se probudio za‐ glupljen od predugog spavanja. Iako nisam bio ni gladan ni žedan, doručkovao sam zato što nisam imao tri čiste da odustanem od svake aktivnosti. Proveo sam deset mi‐ nuta u pranju zuba svestan da ću kad s time završim morati da odlučim šta ću sledeće raditi. Vratio sam se u kuhinju, skuvao još kafe i veoma brižljivo oprao sudove. Kofein je išao na ruku mojoj rastućoj panici. Bilo je u dnevnoj sobi knjiga koje je trebalo pro‐ učiti, bilo je beležaka koje je trebalo dopuniti, ali me je od pomisli na sve to oblivao vreli talas iznemoglosti i gađenja. Stoga sam nastojao da o tome ne mislim, nisam se izlagao iskušenju. Jedva da sam i pomišljao da kročim nogom u dnevnu sobu. Otišao sam umesto toga u spavaću i namestio krevet i uložio veliki trud u „bolnič‐ ke ćoškove”. Da nisam bolestan? Legao sam na krevet i zurio u plafon bez ijedne misli 44 www.balkandownload.org

u glavi. Onda sam ustao i s rukama u džepovima zurio u zid. Mogao sam ga možda prefarbati u drugu boju, ali bio sam, naravno, samo privremeni stanar. Setio sam se da sam u stranom gradu i požurio na balkon. Bezlične, bele, kockaste radnje i zgrade, parkirani automobili, dve prskalice na travnjacima, sve ukrašeno vencima od telefon‐ skih kablova, jedna palma titra naspram neba, celina obasjana surovim belim žarom sunca prituljenog visokim oblacima i zagađenjem. Bilo mi je to očigledno i samo‐ objašnjivo taman kao i red bungalova u nekom engleskom predgrađu. Šta ja tu mogu? Da odem negde drugde? Došlo mi je da se glasno nasmejem na tu pomisao. Više da bih potvrdio svoje duhovno stanje nego da bih ga promenio, vratio sam se u spavaću sobu i smrknuto uzeo flautu. Komad koji sam nameravao da odsviram, sa magarećim ušima i uflekan, već je stajao na stalku za note, Bahova Sonata br. 1 u amolu. Milozvučan uvodni Andante, ta serija raspevanih arpeđa, zahteva besprekornu tehniku disanja kako bi fraze dobile smisao, dok ja od samog početka krišom grabim svaki dah kao lopov iz supermarketa, i ubrzo koherencija komada postaje čisto imagi‐ narna, upamćena sa gramofonskih snimaka i prevučena kao glazura preko sadašnjosti. U petnaestom taktu, četiri i po takta od početka Presta, ušeprtljam se oko skokova u oktavi ali guram dalje, zagrižen, posustali sportista, i prvi stav završavam bez daha i nesposoban da poslednji ton održim u punoj dužini. Pošto mi uspeva da nabodem ve‐ ćinu tačnih tonova u tačnom redosledu, Alegro smatram svojom egzibicionom tač‐ kom. Sviram ga sa bezizraznom agresijom. Adađo, sa onom ljupkom misaonom melo‐ dijom, pokazuje mi svaki put kad ga sviram koliko su moji tonovi falš, nekad poviše‐ ni, nekad sniženi, ljupki nikad, a u subsemifuzama redovno gubim takt. I tako sve do ona dva Menueta na kraju, koje izvodim sa suvoparnom, krutom istrajnošću, kao vergl čiju ručicu obrće neki majmun. Eto kako je izgledalo moje izvođenje Bahove So‐ nate, neizmenjeno u pojedinostima otkad me pamćenje služi. Seo sam na ivicu kreveta i takoreći istog časa ponovo ustao. Otišao sam do balkona da još jednom pogledam strani grad. Dole, na jednom od travnjaka, neka mala devoj‐ čica podigla je još manju devojčicu i onda se s njom teturala nekoliko koraka. Još uza‐ ludnosti. Vratio sam se unutra i pogledao budilnik u spavaćoj sobi. Jedanaest i četrde‐ set. Učini nešto, brzo! Stajao sam pored budilnika osluškujući njegovo tika-tak. Šetao sam od sobe do sobe iako mi to nije bila namera, ponekad iznenađen otkrićem da sam ponovo u kuhinji i igram se sa ispucalom plastičnom drškom zidnog otvarača za kon‐ zerve. Ušao sam u dnevnu sobu i proveo dvadeset minuta dobujući prstima po poleđi‐ ni neke knjige. Negde sredinom popodneva nazvao sam tačno vreme i navio budilnik u minut. Dugo sam sedeo na klozetu i onda rešio da se ne mičem dok ne isplaniram šta ću sledeće raditi. Ostao sam tamo više od dva sata, zureći u vlastita kolena dok nisu izgubila svako značenje kao udovi. Pomišljao sam da isečem nokte, to bi bio neki početak. Ali nisam imao makaze! Iznova sam krenuo da se šunjam od sobe do sobe, a potom, negde sredinom večeri, zaspao u fotelji, iznuren od samog sebe. 45 www.balkandownload.org

Džordž je bar ostavljao utisak da ceni moje sviranje. Jednom se popeo gore, pošto me je čuo iz radnje, i zamolio da razgleda moju flautu. Rekao mi je da takav instru‐ ment nikad nije imao u rukama. Divio se finoj izradi i preciznosti poluga i klapni. Tražio je da mu odsviram nekoliko tonova da bi video kako se instrument drži, a za‐ tim je hteo da mu pokažem kako da i on sam proizvede neki ton. Zavirio je u note na stalku i rekao da mu se čini „genijalnim” to što muzičari takvu jednu zbrku od linija i tačkica pretvaraju u zvukove. A kako kompozitori uspevaju da smisle čitave simfonije sa desetinama različitih instrumenata koji svi sviraju u isti mah, to mu je bilo totalno neshvatljivo. Rekao sam da je i meni neshvatljivo. „Muzika”, rekao je Džordž grandiozno zamahujući rukom, „to je sveta umetnost.” Obično sam kad ne sviram ostavljao flautu da leži tamo gde se zatekla i skuplja praši‐ nu, montirana i spremna za sviranje. Sada sam iz čista mira krenuo da je rastavljam na tri dela i svaki deo sam brižljivo obrisao i položio ga, poput najmilije lutke, u kofer postavljen filcom. Džordž je živeo u Simi Veliju na tek nedavno pripitomljenom komadu pustinje. Opisivao je svoju kuću kao „praznu, s mirisom sveže farbe”. Bio je rastavljen od žene i decu je dovodio kod sebe dva vikenda u mesecu, dvojicu dečaka starih sedam i osam godina. Neosetno je Džordž postao moj domaćin u Los Anđelesu. Doselio se tu iz Nju‐ jorka bez prebijene pare, kad je imao dvadeset i dve. Sada je zarađivao skoro četrdeset hiljada dolara godišnje i osećao se odgovornim za taj grad i moje doživljaje u njemu. Ponekad bi me Džordž posle radnog vremena izvodio na miljama duge vožnje autoputem u svom novom volvou. „Hoću da stekneš osećaj za mesto, ovo ludilo od veličine.” „Šta je ona zgrada tamo?” rekao bih u trenutku dok jurimo pored nekog jarko osvetljenog trećerajhovskog kolosa zabodenog u negovano zeleno brdo. Džordž bi po‐ gledao kroz prozor. „Bog te pita, banka ili hram ili tako nešto.” Obilazili smo barove, barove za starlete, barove za „intelektualce” gde su pili scenaristi, lezbejske barove i jedan bar u kom su kelneri, gipki mladići glatkih obraza, bili odeveni kao viktorijanske sluškinje. Jeli smo u kafanici osnovanoj 1947. koja je posluživala samo hamburgere i pitu od jabuka, gla‐ sovito i pomodno mesto gde su gosti stajali kao izgladneli vukovi za leđima onih što sede. Bili smo u klubu gde su pevači i komičari nastupali u nadi da će biti otkriveni. Jed‐ na mršava devojka jarkocrvene kose u majici sa štrasom objavila je kraj svoje stras‐ tveno odmrmljane pesme iznenadnim vriskom, na nepojamno visokoj noti. Svaki raz‐ govor se prekinuo. Neko je, možda zlonamerno, ispustio čašu. Negde na pola puta, nota se pretvorila u treperavi vibrato i pevačica se stropoštala na podijum u beznadež‐ nom naklonu, držeći ruke kruto ispružene ispred sebe, stisnutih pesnica. Zatim se pro‐ pela na vrhove prstiju i uzdigla ruke visoko iznad glave, otvorenih dlanova kao da umiruje sporadičan i ravnodušan aplauz. 46 www.balkandownload.org

„Svaka bi htela da bude Barbra Strejsend ili Lajza Mineli”, objasnio je Džordž dok je srkutao neki džinovski koktel kroz roze plastičnu slamku. „Ali takav materijal više niko ne traži.” Na podijum je išetao muškarac povijenih ramena i razbarušene kovrdžave kose. Iz‐ vukao je mikrofon iz stalka, prineo ga usnama i samo ćutao. Kao da mu je ponestalo reči. Nosio je poderanu, blatnjavu jaknu od džinsa na goloj koži, oči su mu bile toliko podbule da su mogle biti i zatvorene, a ispod desnog se pružala dugačka brazgotina koja se završavala u uglu usne i davala mu izgled dopola našminkanog klovna. Donja usna mu je zadrhtala i pomislio sam da će zaplakati. Ruka koja nije držala mikrofon gnječila je neki novčić i, pogledavši u tom pravcu, primetio sam mrlje na njegovim farmerkama, da, bile su ulitane svežom povraćkom. Usne su mu se rastvorile ali zvuk je izostao. Publika je strpljivo čekala. Negde u dnu sale neko je otvorio flašu vina. Kad je konačno progovorio, tip je mumlao sebi u nokte, dubokim, prozuklim glasom. „Tako sam prokleto zabrljao!” Publika se pokrivila od smeha i odobravanja, a minut kasnije to je preraslo u trup‐ kanje nogama i ritmično pljeskanje. Džordž i ja, možda sputani uzajamnim društvom, nabacili smo osmehe. Tip je ponovo izašao za mikrofon u trenutku kad je i poslednji aplauz zamro. Sada je govorio brzo, fiksiran i dalje na sopstvene prste. Povremeno je bacao zabrinute poglede ka dnu sale i hvatali smo odblesak njegovih beonjača. Ispri‐ čao nam je kako je nedavno raskinuo s devojkom, i kako je, dok se kolima udaljavao od njene kuće, počeo da plače, tako silno da nije video kuda vozi pa je morao da sta‐ ne. Činilo mu se da bi se mogao i ubiti ali prvo je morao da se oprosti od nje. Odvezao se do govornice ali telefon nije radio i to ga je iznova rasplakalo. Na tom mestu se pu‐ blika, dotle nema, malo nasmejala. Uspeo je da dobije devojku iz nekog dragstora. Čim je podigla slušalicu i čula njegov glas, briznula je i ona u plač. Ali nije želela da se sastane s njim. Rekla mu je, „Nema svrhe, ništa mi tu ne možemo”. Spustio je sluša‐ licu i zaskičao od bola. Jedan prodavac iz dragstora rekao mu je da izađe jer uznemi‐ rava ostale mušterije. Krenuo je ulicom razmišljajući o životu i smrti, počela je kiša, ušmrknuo je malo amil-nitrata, pokušao da proda sat s ruke. Publika je počela da se vrpolji, mnogi su prestali da slušaju. Odrao je nekog odrpanca za pedeset centi. Kroz suze mu se učinilo da vidi kako neka žena pobacuje fetus u slivnik, a kad je prišao bli‐ že uvideo je da su to samo kartonske kutije i gomila starih krpa. Sada je već morao da se nadvikuje sa upornim žamorom iz gledališta. Kelnerice sa srebrnim poslužavnicima počele su da kruže oko stolova. Odjednom je govornik podigao ruku i rekao, „Pa do‐ bro, vidimo se”, i onda se izgubio. Nekoliko ljudi je zapljeskalo, ali većina nije ni pri‐ metila njegov odlazak. Nedugo pred moj odlazak iz Los Anđelesa Džordž me je pozvao da provedem su‐ botnje veče kod njega. Trebalo je da letim za Njujork sutradan u kasnim satima. Želeo 47 www.balkandownload.org

je da povedem i nekoliko prijatelja pa da to bude mala oproštajna zabava, i želeo je da ponesem flautu. „Baš bi mi prijalo”, rekao je Džordž, „da sedim kod kuće sa čašom vina u ruci i slu‐ šam te kako sviraš na toj drangulijici.” Prvo sam nazvao Meri. Viđali smo se tu i tamo posle onog našeg vikenda. Ponekad bi ona došla i provela popodne kod mene. Imala je još jednog ljubavnika s kojim je manje-više živela, ali skoro da ga nije ni pominjala, pa se to nikad nije postavljalo kao problem između nas. Pošto je prihvatila poziv, Meri se raspitivala da li će doći i Terens. Ispričao sam joj o Terensovoj avanturi sa Silvi, a zatim opisao svoja pomešana osećanja prema njemu. Terens se nije vratio u San Fran‐ cisko kao što je nameravao. Upoznao je nekog ko je imao prijatelja „među scenaristi‐ ma” i sada je čekao na preporuku. Kad sam ga nazvao, odgovorio mi je neubedljivom parodijom semitske džangrizavosti. „Pet nedelja u gradu, a već me pozivaju da iza‐ đem?” Rešio sam da ozbiljno shvatim Džordžovu želju da me čuje kako sviram flautu. Uvežbavao sam skale i arpeđe, vredno sam radio na onim mestima u Sonati br. 1 na kojima sam uvek zapinjao, i tokom sviranja bih fantazirao kako Meri, Džordž i Terens slušaju opčinjeni i pomalo pijani, i srce bi mi brže zakucalo. Meri je te večeri stigla rano pa smo pre odlaska po Terensa imali vremena da pose‐ dimo na mom balkonu i popušimo jedan mali džoint. Prošlo mi je kroz glavu pre nego što je stigla da bi se moglo desiti da još jednom, poslednji put, odemo u krevet. Ali sada kad je bila tu i kad smo oboje bili odeveni za večernji provod negde drugde, čini‐ lo mi se primerenije da razgovaramo. Meri me je pitala šta radim ovih dana, pa sam joj ispričao o onoj tački iz noćnog kluba. Nisam bio siguran da li tog tipa da predsta‐ vim kao izvođača s vicem tako pažljivo tempiranim da uopšte nije smešan, ili kao ne‐ kog ko je ušetao pravo sa ulice i okupirao podijum. „Viđala sam ovde takve nastupe”, rekla je Meri. „Ideja je, kad upali, da ti smeh zap‐ ne u grlu. Ono što ti je bilo smešno najednom postane ogavno.” Pitao sam Meri šta misli, ima li neke istine u priči tog čoveka. Ona je odmahnula glavom. „Svako ti ovde”, rekla je, pokazujući na zalazak sunca, „fura neki takav fazon.” „Kao da se time malo i ponosiš”, rekao sam dok smo ustajali. Ona se nasmešila i uhvatili smo se za ruke na jedan prazan trenutak u kojem mi se nenadano ukazala živa slika onih prečki na plaži; onda smo se okrenuli i vratili unutra. Terens nas je čekao na trotoaru pred kućom u kojoj je stanovao. Nosio je belo ode‐ lo i, dok smo se parkirali, upravo je zaticao jedan roze karanfil u rever. Merin auto imao je samo dvoja vrata. Morao sam da izađem kako bih propustio Terensa, ali ne‐ kim spletom lukavog manevrisanja s njegove strane i glupave učtivosti s moje, obreo sam se na zadnjem sedištu kada je trebalo da ih predstavim jedno drugom. Čim smo izbili na auto-put, Terens je počeo da gnjavi Meri serijom učtivih pitanja, i lepo se vi‐ delo s moga mesta, tačno iza Meri, da dok mu ona odgovara na jedno pitanje on već priprema sledeće, ili se prosto lomi da odobri sve što ona kaže. „Da, da”, ponavljao je, usrdno se naginjući napred, ukrštajući onim svojim dugim, 48 www.balkandownload.org

belim prstima, „Jako dobro rečeno.” Kakva snishodljivost, pomislio sam, kakvo ulizi‐ vanje. Zašto Meri ovo toleriše? Meri je rekla kako je za nju Los Anđeles najuzbudljivi‐ ji grad u SAD. Nije čestito ni završila, a Terens je požurio da joj se dodvori neumere‐ nim pohvalama. „Mislio sam da ga mrziš”, dobacio sam kiselo. Ali Terens je upravo podešavao po‐ jas i postavljao Meri novo pitanje. Zavalio sam se ponovo u sedištu i zurio kroz pro‐ zor, nastojeći da savladam iritaciju. Malo kasnije Meri je izvila vrat i potražila me u retrovizoru. „Nešto si se ućutao tamo pozadi”, rekla je veselo. Ubacio sam se iz taka u goropad‐ nu mimikriju. „Jako dobro rečeno, da, da.” Ni Terens ni Meri nisu našli za shodno da odgovore. Moje reči ostale su da vise nad nama kao da ih neko izgovara stalno iznova. Otvorio sam svoj prozor. Stigli smo do Džordžove kuće sa dvadeset pet minuta nenarušene ti‐ šine iza sebe. Pošto je obavljeno upoznavanje, nas troje smo se ukotvili u središtu Džordžove ogromne dnevne sobe dok nam je on za barom pripremao pića. Ja sam držao kofer s flautom i notni stalak pod miškom, poput oružja. Osim bara, jedini nameštaj činile su dve vrećaste fotelje od žute plastike, veoma živopisne naspram pustinjskog prostrans‐ tva braon tepiha. Ceo jedan zid zauzimala su klizna vrata koja su se otvarala na malo stražnje dvorište od peska i kamenja u čijem je središtu, pobodena u beton, stajala jedna od onih krošnjolikih naprava za sušenje veša. U uglu dvorišta rastao je žilavi grm komonike, preživeli stanovnik prave pustinje koja je tu vladala do pre godinu dana. Terens, Meri i ja obraćali smo se Džordžu, a međusobno nismo razgovarali. „E pa lepo”, rekao je Džordž kad smo se sve četvoro okupili s čašama u ruci, „Ajte sa mnom da vam pokažem klince.” Poslušno smo stali u red i krenuli za Džordžom kroz uzani hodnik, tapkajući po debelom tepihu. Provirili smo na vrata jedne spavaće sobe gde su dvojica malih dečaka u krevetima na sprat čitali stripove. Pogledali su nas bez trunke znatiželje i nastavili da čitaju. Kad smo se vratili u dnevnu sobu, rekao sam, „Jako su mirni, Džordž. Šta im radiš, tučeš ih?” Džordž je moje pitanje shvatio ozbiljno, pa je usledio razgovor o telesnom kažnjavanju. Džordž je objasnio da ponekad mlatne dečake po nogama, otpozadi, ako stvari baš izmaknu kontroli. Ali ne toliko da ih zaboli, rekao je, više da im pokaže da s njim nema šale. Meri se odmah izjasnila kao zakleti protivnik batina, dok je Terens, najverovatnije iz poze, ili možda da bi meni pokazao kako se ne mora baš uvek složiti sa Meri, izjavio da po njegovom mišljenju dobre batine nikad nikome nisu naškodile. Meri se nasmejala, ali Džordž, kome se očigledno nije dopadao taj blago blazirani, le‐ nji gost ispružen na njegovom tepihu, kao da se spremao da pređe u napad. Džordž je bio veliki radnik. Držao je leđa pravo i kad bi seo u vrećastu fotelju. „Mlatili su te kad si bio mali?”, upitao je dok je raznosio skoč. Terens je malo oklevao pa rekao, „Da”. To me je iznenadilo. Otac mu je umro pre 49 www.balkandownload.org

njegovog rođenja, i Terens je odrastao s majkom u Vermontu. „Majka te je tukla?”, rekao sam pre nego što je stigao da izmisli nekog bahatog sile‐ džiju od oca. „Jeste.” „I misliš da ti to nije naškodilo?”, rekao je Džordž. „Ja u to ne verujem.” Terens je istegao noge. „Ni najmanje.” Istovremeno je zevnuo, što je moglo biti i namešteno. Pokazao je na svoj roze karanfil. „Uostalom, vidiš i sam.” Načas je zavladao tajac, a onda je Džordž rekao, „Na primer, nikad nisi imao pro‐ blema da smuvaš neku žensku?” Nisam mogao a da se ne osmehnem. Terens se uspravio u sedeći položaj. „O, kako da ne”, rekao je. „Evo, naš engleski drugar mi je svedok.” Time je Terens ciljao na onaj moj ispad u kolima. Ali ja sam re‐ kao Džordžu, „Terens voli da priča smešne pričice o svojim seksualnim promašajima.” Džordž se nagnuo napred da bi potpuno okupirao Terensovu pažnju. „Kako možeš da budeš siguran da to nije zato što te je majka tukla?” Terens je govorio veoma brzo. Nisam bio siguran da li je veoma uzbuđen ili veoma ljut. „Uvek će biti problema između muškaraca i žena i svako na neki način ispašta. Ja manje toga krijem o sebi nego drugi ljudi. Recimo da tebe majka nikad nije oplavila po turu dok si bio mali, ali da li to znači da nikad nisi imao frku sa ženama? Mislim, gde ti je supruga...?” Merina upadica imala je preciznost hirurškog noža. „Ja sam kao mala zaradila samo jednu šljagu, od oca, a znate zbog čega? Imala sam dvanaest godina. Sedeli smo svi oko stola za večerom, cela porodica, i ja sam svima objavila da krvarim između nogu. Uzela sam malo krvi na vrh prsta i izdigla ga svima na uvid. Otac se nagnuo preko stola i ošamario me posred lica. Rekao mi je da sam prostakuša i oterao me gore u moju sobu.” Džordž je ustao da nam doda led u čaše i uzgred promrmljao, „Čista groteska”. Te‐ rens se opružio na podu, sa očima prikovanim za plafon poput mrtvaca. Iz spavaće sobe čulo se kako dečaci pevaju, ili bolje reći zapevaju, jer pesma je imala samo jednu notu. Rekao sam Meri nešto u smislu da među ljudima koji su se tek upoznali ovakav razgovor u Engleskoj ne bi bio moguć. „Misliš da je to nešto dobro?” pitala je Meri. Terens je rekao, „Englezi jedan drugom ništa ne govore.” Rekao sam, „Ne znam šta je gore, kad ne govoriš ništa ili kad govoriš sve.” „Čuli ste dečake?” rekao je Džordž kad se vratio. „Čuli smo neko pevanje”, odgovorila je Meri. Džordž nam je dosipao skoč i kaši‐ kom ubacivao led u čaše. „Nije to pevanje. To je bila molitva. Učim ih Očenaš.” Na podu je Terens glasno uz‐ dahnuo i Džordž ga je oštro pogledao. „Nisam znao da si hrišćanin, Džordže”, rekao sam. „Ah, pa znaš kako je...”, Džordž je utonuo u svoju fotelju. 50 www.balkandownload.org