1065 Marko Aurelije imao je stalno na umu prolaznost svih stvari, da im ne bi pridavao odveć mnogo važnosti i da bi ostao miran među njima. Meni se naprotiv čini sve odveć važnim da bi smelo biti prolazno: ja tražim večitost za sve: sme li se najskupocenije ulje i vino sipati u more? — Moja je uteha da je sve što je bilo večito: — more će to opet izbaciti. 1066 Novo shvatanje sveta. Svet postoji: on nije ništa što postaje, ništa što prolazi. Ili bolje: on postaje, on prolazi, ali nije nikada počeo postajati i nikada nije prestao prolaziti — on se održava u oba stanja... On živi od sebe sama: njegov izmet je njegova hrana. Hipoteza o stvaranju sveta ne treba da nas se tiče ni za trenutak. Pojam »stvarati« danas je potpuno neodređen i neostvarljiv; to je danas još samo reč, koja je ostala iz vremena praznoverja; jednom rečju ne objašnjava ništa. Poslednji pokušaj da se zamisli svet koji počinje učinjen je u više mahova nedavno uz pripomoć logičkog rezonovanja — većinom, kao što se može slutiti, sa izvesnim zadnjim teološkim smerom. U poslednje vreme učinjeno je nekoliko pokušaja da se dokaže kako ideja: »Svet ima beskonačnu prošlost« (regressus in infinitum) nosi u sebi protivrečnost: nju su doduše pronašli po cenu brkanja glave s repom. Ništa me ne može zadržati, kad od ovoga trenutka vremena računam unazad, da ne kažem: »Neću tako nikada doći do kraja«: kao što mogu od istog trenutka računati unapred do u beskonačnost. Tek kad bih hteo napraviti pogrešku — čuvaću se da to ne učinim — da ovaj tačan pojam o regressus in infinimum pomirim s jednim potpuno neostvarljivim pojmom progresa dosada konačan, tek kad budem pravac (napred ili nazad) posmatrao kao nešto logički podjednako, ja ću u tom trenutku držati glavu misleći da držim rep: ali to ćemo prepustiti vama, gospodine Dirinže!... Ja sam nailazio na ovu misao kod drugih mislilaca pre mene: u svakoj prilici nju su određivali drugi zadnji motivi (većinom tehnološki, u prilog creator spiritus). Kad bi se svet u ma kom smislu mogao ukočiti, sasušiti, izumreti, postati ništa, ili kad bi mogao dostići izvesno stanje ravnoteže, ili kad bi uopšte imao kakav bilo cilj, koji bi u sebi sadržavao trajanje, nepromenljivost, svršenost(jednom rečju, metafizički rečeno: kad bi postajanje moglo preći u biće ili u ništa), onda bi se to stanje moralo već dostići. Ali ono se nije dostiglo: iz čega sledi... To je naša jedina izvesnost, koju držimo u rukama da nam posluži kao korektiv protiv velikog broja po sebi mogućih hipoteza u svetu. Ako, na primer, mehanizam ne može dosledno da izbegne zaključak o krajnjem stanju, koje je za nj izveo Viljem Tomson, onda se time mehanizam opovrgava. Ako se svet može misliti kao određena količina energije i kao određen broj centara energije — a svaki drugi pojam ostaje neodređen i sledstveno neupotrebljiv — onda otuda sledi da svet ima da prođe kroz određen broj kombinacija u velikoj kocki svoje egzistencije. U beskrajnom vremenu dostigla bi se ma kad svaka mogućna kombinacija; još više: ona bi se dostigla bezbroj puta. I kako bi se između svake kombinacije i njenog najbližeg povratka morale načiniti sve uopšte još moguće kombinacije i kako svaka od tih kombinacija uslovljava celu seriju kombinacija u istom redu, time bi se dokazalo kružno kretanje apsolutno istovetnih serija: svet kao kruzno kretanje koje se već bezbrojno često ponovilo i koje igra svoju igru u beskonačnost. — Ova koncepcija nije prosto mehanistička: jer kad bi to bila, ona ne bi uslovljavala beskonačno vraćanje istovetnih slučajeva, nego jedno krajnje stanje. Pošto ga svet nije dostigao, to nam mehanizam mora važiti kao nesavršena i povremena hipoteza.
1067 A znate li vi šta je meni »svet«? Da li da vam ga pokažem u svome ogledalu? Ovaj svet je jedna ogromna energija, bez početka, bez kraja, kao bronza čvrsta količina energije koja ne biva ni manja ni veća, koja se ne troši, nego se samo menja, kao celina nepromenjivo velika, gazdinstvo bez izdataka i gubitaka, ali isto tako bez priraštaja, bez prihoda, okruženo »ničim« kao svojom granicom; ovaj svet nije nešto što nestaje ili što se rasipa, niti nešto beskonačno rasprostrto, nego se kao određena energija nalazi u određenom prostoru, i to ne u kakvom prostoru koji bi negde bio »prazan« , nego svuda kao energija, kao igra silâ i talasâ silâ, u isti mah jedno i mnogo, energija koja se ovde gomila, onde se smanjuje, okean silâ koje u sebi besne i huje, menjajući se večito, i vraćajući se večito kroz bezbroj godina vraćanja, s plimom i osekom svojih oblika, stvarajući najsloženije od najprostijega, a od najmirnijega, najkrućega, najhladnijega stvarajući najplemenitije, najdivljije , sebi samom najprotivrečnije, da se opet onda vrati sa složenosti u prosto, iz igre protivrečnosti u uživanje u skladu, afirmišući se u ovoj homogenosti svojih puteva i godina, blagosiljajući sebe sama kao ono što se večito mora vraćati, kao postajanje koje ne zna za zasićenost, za gađenje, za zamor —: ovaj moj dioniziski svet večitog samostvaranja, večitog samorazaranja, ovaj tajanstveni svet dvostruke požude, ovaj moj svet »iznad dobra i zla« , bez cilja, sem ako u sreći kruga ne leži cilj, bez volje, sem ako prsten nema dobru volju prema samom sebi — hoćete li ime za ovaj svet? Rešenje svih vaših zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste najskriveniji, najjači, najneustrašiviji, najtamniji? — Ovaj svet je volja za moć — i ništa drugo ! I vi sami ste ta volja za moć — i ništa drugo!