"Da mi objasnite - šta?" "Nešto, kao da gravitacija odbija stvari umesto da ih privlači." "Gravitaciono odbijanje, da", reče Vu. "Propratna pojava kretanja nadsvetlosnim brzinama." On udahnu vazduh i jedva primetno se isprsi. "Moje otkriće." "Pa, u tom slučaju", nastavi Marlena, "ako nadsvetlosnom brzinom prođete blizu Nemezis, doći će do gravitacionog odbijanja. Što se brže krećete, veće će odbijanje biti." "Da. Brod će biti pomeren s putanje." "Ali, zar neće i Nemezis biti odgurnuta u suprotnom pravcu?" "Da, srazmerno svojoj masi. Ali, njeno pomeranje bilo bi sasvim neznatno." "Ipak, ukoliko bi se to neprestano ponavljalo, tokom stotina godina?" "I dalje bi otklon bio skoro zanemarljiv." "Ali, putanja zvezde bi se pomerila, i tokom svetlosnih godina razlika između sadašnje i buduće putanje sve više bi se povećavala, tako da bi, na kraju, Nemezis možda prošla na dovoljnoj udaljenosti od Zemlje, ne nanoseći nikakvu štetu." "Pa..." zausti Vu. "Može li se tako nešto sprovesti u delo?" upita Leveret. "Možemo da pokušamo. Jedan asteroid, prolazeći normalnom brzinom, uranja u hipersvemir u trilionitom delu sekunde, vraćajući se, ponovo normalnom brzinom, milion milja dalje. Asteroidi u orbiti oko Nemezis uvek bi prelazili u hipersvemir sa iste strane." Za trenutak, izgledao je sasvim izgubljen u mislima. Sigurno bih i sam došao na tu zamisao, samo da sam imao malo vremena za razmišljanje", reče on kao da se pravda. "Ipak, još uvek možete steći priznanje, kao da se radi o vašem otkriću", reče Dženar. "Na kraju krajeva, Marlena je tu ideju izvukla iz vašeg uma." On prelete pogledom preko ostale trojice i dodade: "Pa, gospodo, osim ukolko nešto zbilja opasno ne krene naopačke, zaboravimo na Eritro kao prihvatnu stanicu - što on ionako ne bi dozvolio. Više ne treba da brinemo ni oko evakuacije Zemlje - ukoliko uspemo da u punoj meri i funkcionalno iskoristimo gravitaciono odbijanje. I, mislim da smo mnogo dobili time što smo i Marlenu uključili u naš mali razgovor." "Čika Sivere", oglasi se Marlena. "Da, dušo?" "Strašno sam pospana."
94. Tesa Vendel posmatrala je Krajla Fišera s dubokom ozbiljnošću. "Ponavljam sebi, neprestano - on se vratio, on se vratio. Mislila sam da se nikada više nećeš vratiti, pošto jednom pronađeš Rotorijance." "Marlena je bila prva osoba - baš prva osoba na koju sam naišao." Zurio je u prazno, i Vendelova ga prepusti njegovim mislima. Moraće da ponovo dobro o svemu razmisli. U stvari, pred oboma je stajalo mnogo razmišljanja, i to mnogo stvari. Behu poveli sa sobom jednog žitelja Rotora: bila je to Ranai D'Obison, neurofizičar. Pre dvadeset godina, radila je u jednom sanatorijumu na Zemlji. Trebalo bi da to bude nepobitan dokaz za one koji je se sećaju i koji će je prepoznati. Postojaće i podaci pomoću kojih će biti izvršena identifikacija. Biće živi dokaz onoga što su postigli. I Vu se, kao ličnost, beše izmenio. Bio je pun planova kako bi se gravitaciono odbijanje moglo iskoristiti da se Nemezis pomeri sa svoje putanje. (Prihvatio je to ime, Nemezis, ali, ako mu pođe za rukom da načini plan, ta zvezda, ispostaviće se na kraju, uopšte neće biti Zemljina zla sudbina.) Postao je i znatno skromniji. Nije nameravao da traži nikakvo priznanje za svoja otkrića, u šta Vendelova jedva da je bila u stanju da poveruje. Rekao je samo da se do ideje došlo tokom zajedničkog sastanka, i nakon toga se o tome od njega više nije mogla izvući nijedna reč. Štaviše, beše doneo konačnu odluku da se vrati u sistem Nemezis, i to ne samo zato da bi rukovodio projektom. Želeo je da ostane tamo. "Otići ću, makar i pešice", imao je običaj da kaže. Vendelova postade svesna da je Fišer posmatra i da se, jedva primetno, mršti. "Zašto si mislila da se neću vratiti, Tesa?" Ona smesta odluči da ne treba okolišati. "Tvoja žena je mlađa od mene, Krajle. Bila sam sigurna da će se čvrsto držati svoje kćeri. I, pošto si ti bio toliko očajnički uporan u tome da ponovo zadobiješ svoju kćer, mislila sam..." "Da bih ostao sa Evgenijom, jer bi to bio jedini način?" "Otprilike." Fišer odmahnu glavom. "Bojim se da to ne bi bilo rešenje, kako god da su se stvari razvijale. Najpre mi se učinilo da preda mnom stoji Rouzen - moja sestra. Zbog očiju, prevashodno, mada ne samo zbog njih. Marlena liči na Rouzen, ali je i mnogo više od toga. Tesa, moja kćerka nije više ljudsko
biće. Objasniću ti to kasnije. Ja..." On zastade i odmahnu glavom. "Nije važno, Krajle. Objasnićeš mi kada to budeš mogao." "Nije to potpuni gubitak. Video sam je, živa je, dobro joj je. Pa, najzad, mislim da, zapravo, više od toga nisam ni želeo. Nekako je, posle ovog iskustva, Marlena postala - pa, naprosto Marlena. Što se ostatka mog života tiče, Tesa, ti si jedino što želim." "Na najbolji mogući način, Krajle?" "Na najbolji mogući, Tesa. Razvešću se, i formalno. Mi ćemo se formalno venčati. Vuu ću prepustiti Rotor i Nemezis, a ti i ja ćemo se vratiti na Zemlju, ili neku Naseobinu na kojoj želiš da živiš. Oboje ćemo imati dobre mirovine, i možemo mirno prepustiti Galaksiju, sa svim njenim problemima, drugim ljudima. Mi smo dovoljno učinili, Tesa. Da li je to ono što i ti želiš?" "Jedva čekam na to, Krajle." Sat vremena kasnije, još uvek su bili u zagrljaju. 95. "Toliko mi je bilo drago što nisam bila prisutna", reče Insinja. "Stalno mislim na to. Jadna Marlena. Mora da se napatila." "Jeste. Ali, uspela je, uspela je da spase Zemlju. Sada tu više ni Pit ništa ne može. Na neki način, sve što je u životu činio pokazuje se, sada, beskorisnim. Ne samo da više nema svrhe sav taj njegov projekat oko tajnog podizanja nove civilizacije, već će, šta više, morati da pomogne oko projekta spasavanja Zemlje. Moraće. Rotor više nije skriven. Može se do njega stići kad god se poželi, i čitavo bi se čovečanstvo, na Zemlji i van nje, okrenulo protiv nas ukoliko se ne bismo ponovo priključili ljudskoj rasi. A sve to ne bi bilo moguće bez Marlene." Insinja, trenutno, nije razmišljala o opštem dobru. "Ali, kada je bila u nevolji, ustrašena, tebi se okrenula da je zaštitiš, ne Krajlu." "Da." "I ti si je prihvatio, ne Krajl." "Da, Evgenija, ali nemoj da gradiš nikakve mistične predstave o tome. Jednostavno, mene poznaje, Krajla ne." "Ti baš kao da ne uviđaš tananost čitave stvari, Sivere. Ali, šta da radim, takav si. Drago mi je, naravno, što je tebi pošla u zagrljaj. On to nije zasluživao." "Ostanimo na tome. On to nije zasluživao. Ali, sada - molim te, Evgenija,
Krajl sada odlazi. Nikada se više neće vratiti. Video je svoju kćer. Video ju je kako iznalazi način da se spasi Zemlja. Sve zajedno, ne zavidim mu, a ne bi trebalo ni da mu ti zavidiš. Pa, ako nemaš ništa protiv, promenio bih temu. Znaš li da Ranai D'Obison odlazi s njima?" "Da, svi pričaju o tome. Pa, neće mi nedostajati. Mislim da joj Marlena nije bila bogzna kako simpatična." "Na trenutke, Evgenija, to je i sa tobom bio slučaj. Ali, za Ranai je to silna stvar. Kada je jednom postalo jasno da kuga na Eritru više ne predstavlja izazovno polje za istraživanje, Ranain rad ovde izgubio je svaki dalji smisao. Ali, na Zemlji, dobiće priliku da svet upozna sa modernim tehnikama skeniranja. Veruj mi, ta će žena napraviti sjajnu karijeru." "Dobro. Dobro za nju." "Međutim, Vu će se vratiti ovamo. Izuzetno bistar čovek. Njegov je um bio na pragu otkrića. Znaš, siguran sam da će, kada se vrati ovamo da rukovodi Projektom gravitacionog odbijanja, zaželeti da zauvek ostane na Eritru. Mislim da ga je Eritro prihvatio, ili da ga poziva, kao i Marlenu. I, što je još zabavnije, mislim da je pozvao i Levereta." "Šta misliš, Sivere, kako on to čini?" "Kako bira, misliš? Zašto bira Vua, a ne Krajla? Zašto Levereta, a ne mene?" "Pa, moram priznati da Vu osetno nadmašuje Krajla. Ali, Sivere, ti si, svakako, u svakom pogledu iznad Levereta. To, naravno, nikako ne znači da bih želela da te izgubim." "Hvala ti. Pa, pretpostavljam da Eritro mora imati neke svoje kriterijume. Čak mi se ponekad javi maglovita ideja kakvi bi ti kriterijumi mogli biti." "Ozbiljno?" "Da. Kada je došlo do prodora u moj um, Eritro je to činio preko Marlene. Ulazio je, kroz Marlenu, u nas. Tada sam, čini mi se, uhvatio tračak njegovih misli. Ne svesno, naravno, ali kada je sve to prošlo, činilo mi se da znam neke stvari koje do tada nisam znao. Marlena ima tu čudnu moć da može da komunicira sa organizmom Eritra, i da Eritru omogućava da, putem njenog uma komunicira s drugim umovima; ipak, mislim da je to tek njena praktična prednost. Mislim da je Eritro odabrao nju iz nekog mnogo neobičnijeg razloga." "Šta bi to moglo biti?" "Zamisli, Evgenija, da si jedna nit konca. Kako bi se osećala kad bi iznenadno i nehotice postala svesna čipke u svojoj blizini? Ili, zamisli da si
kružnica. Kako bi se osećala oči u oči sa savršenom kuglom? Eritro poznaje samo jednu vrstu uma - svog sopstvenog. Njegov je um ogromnog kapaciteta, ali, još uvek nije 'prohodao'. A takav je stoga što je sačinjen od triliona triliona ćelijskih jedinica, međusobno povezanih slabim vezama. A onda se susreo sa ljudskim umovima, kod kojih je broj ćelija srazmerno vrlo mali, ali koje raspolažu neverovatnim brojem međuveza - neverovatne složenosti. Čipka umesto končića. Mora da je ostao zadivljen tom lepotom. Mora biti da mu se Marlenin um učinio najdivnijim od svih. Zato je i posegnuo za njom. Zar ne bi i ti učinila isto? Kada bi, recimo, imala priliku da se domogneš nekog Rembrantovog ili Van Gogovog originala? Zato ju je i štitio tako pomno. Zar ti ne bi na isti način štitila jedno neprocenjivo umetničko delo? Pa ipak, Eritro je bio spreman da Marlenu žrtvuje zarad dobrobiti čovečanstva. Nimalo prijatno po nju, ali, nesumnjivo, vrlo velikodušan potez od Eritra. Zato i razmišljam o umu Eritra kao o strastvenom skupljaču neprocenjivih umetničkih dela, kolekcionaru predivnih umova." Insinja se nasmeši. "Po tome, i Vuov i Leveretov um trebalo bi da su nešto veoma lepo." "Eritru verovatno i jesu. I, nastaviće da ih prikuplja, kako naučnici sa Zemlje budu dolazili. Znaš, moguće je da će se na kraju izdvojiti grupa ljudi potpuno drugačijih od normalnih ljudi. Eritrova grupa. Možda će im, čak, pomoći da nađu sebi nov dom u svemiru, i, na koncu, možda će u galaksiji postojati dve vrste svetova: svetovi Zemljana, i svetovi mnogo efikasnijih pionira, pravih Vasionaca. Zanima me kako će to na kraju ispasti. To će sigurno značiti da će budućnost biti na strani pionira. U stvari, pomalo žalim zbog svega toga." "Nemoj sada misliti na to", reče Insinja žurno. "Pusti da ljudi budućnosti lupaju glavu zbog budućnosti. Ovog trenutka, nas dvoje smo ljudska bića koja se međusobno odmeravaju po ljudskim standardima." Dženar se radosno nasmeši, pokazujući ponovo svu dobroćudnost svog lica. "Drago mi je zbog toga, jer i ja nalazim da je tvoj um predivan, a nadam se da i ti slično misliš o mom." "Oh, Sivere, uvek sam to mislila. Uvek." Dženarov osmeh unekoliko izblede. "Ali, ima drugih tipova divota, znaš." "Za mene više ne. Ti, Sivere, poseduješ sve vrste divota. Izgubili smo, možda, jutro, ali popodne je tek pred nama." "U tom slučaju, Evgenija, šta bih više poželeo nego da kažem - dobro je što
smo izgubili jutro, ako ćemo popodne moći da podelimo." I njihove se ruke dodirnuše.
EPILOG Ponovo je Janus Pit sedeo sam, u tišini svojih odaja. Crveni patuljak više nije predstavljao mašinu smrti. Bio je to tek mali crveni patuljak kojeg će u stranu odgurnuti jedno sve osionije čovečanstvo, čija će moć, šta više, još većma rasti. Ali, Nemezis je i dalje postojala - iako više nije bila zvezda. Milijardama je godina život na Zemlji tekao samostalno, izvodeći svoj posve izdvojen opit, uzdižući se i tonući, cvetajući i podležući brojnim uništenjima. Možda ima i drugih svetova na kojima postoji život, takođe prepušten sebi samom tokom milijardi godina. Svi ti opiti - ili skoro svi - neuspesi su kada se gleda na dug rok. Ali neka samo jedan ili možda dva uspeju, i biće to dovoljno da se nadoknadi sve ostalo. Ali, samo u slučaju da je Vaseljena dovoljno prostrana da može da sakrije sve te opite. Da je Rotor - njihova - Nojeva barka - uspeo da ostane prepušten sam sebi, kao, svojevremeno, Zemlja i Sunčev sistem, možda bi to bio onaj uspešni eksperiment. Ali, sada... On stisnu pesnice prepun besa - i beznađa. Jer, jasno mu beše, od sada će čovečanstvo prelaziti razdaljine između zvezda sa istom onom lakoćom sa kojom je nakada savladavalo razdaljine između kontinenata, ili, još davnije, među zemljama i gradovima. Neće više biti izdvojenosti, niti posve izdvojenih opita. Njegov veličanstveni opit bio je otkriven i upropašćen. Ista ona anarhija, degenerisanost, kratkovidost, i sve one kulturne i socijalne različitosti nastaviće da dolaze do izražaja - ali sada rasuti širom Galaksije. Šta će iz svega toga proisteći? Galaktičke imperije? Svi gresi i ludila, umnoženi od jednog do miliona svetova? Svaki jad i svaka tegoba, monstruozno uvećani? Ko će biti u stanju da da smisao čitavoj Galaksiji, kada se ne beše našao niko ko bi smisao dao samo jednom svetu? Ko će biti u stanju da nauči da gleda daleko ispred sebe i predviđa budućnost kada se čovečanstvo bude razastrlo čitavom Galaksijom? Nemezis je, zbilja, na pragu.
Table of Contents AUTOROVA BELEŠKA PROLOG MARLENA NEMEZIS MAJKA OTAC DAR PRISTUP UNIŠTENJE? ŠPIJUN ERITRO UBEĐIVANJE ORBITA BES KUPOLA PECANJE KUGA HIPERSVEMIR NA SIGURNOM? BRŽE OD SVETLOSTI OSTANAK DOKAZ SKENIRANJE MOZGA ASTEROID VAZDUŠNI LET DETEKTOR POVRŠINA PLANETA ŽIVOT UZLETANJE NEPRIJATELJ PRELAZ IME
IZGUBLJENI UM NA PRAGU KONVERGIRANJE SUSRET EPILOG