Тјецимир је син краља Павлимира Ратника кога је отац поставио на положај жупана Требиња
одмах после свога крунисању 926. године. Тјецимир је био ожењен кћерком жупана Чедомира кога је
потом краљ поставио за жупана Хрвата. Из тог брака је имао два сина, Прелимира и Крешимира (141.
II, б9).
Млечани су 942. године покушали да заузму нека српска острва у Јадранском мору. Поново су,
као и раније, Неретвљани били ударна српска поморска сила која је отерала Млечане са српских
острва. Млетачки дужд Пиетро Кандино III затражио је мир и склопио мировни уговор са Србима, што
је и његов наследник обновио (141. II, 69).
У то време Хрвати у Србији нису имали своју посебну политичку, а ни црквену управу. Жупан
Чедомир је био само један од краљевих чиновника. У западној Панонији Хрвати су били под
Мађарима. Једини независни Хрвати су они у Чешкој и Пољској. Арапски писац Ал Масуди, у делу
''Murug at tanbit'', пише 943. године да се народ који он назива Хорватин налази близу државе Прага,
изнад Мађара. У ''Листи'' прашке епископије из 1086. године спомиињу се две скупине Хрвата:
Хроуати у Чешкој и Хровати у Пољској.
Краљ Тјецимир је 942. године послао млађег сина Крешимира да замени свог деду Чедомира на
положају жупана Хрвата. У Србији се у то време запажала самовоља код многих великаша, па је краљ
Тјецимир морао да пође са војском из Требиња и да их све присили на послушност.
Византинци су упали у Рашку и протерали тамошњег бана. Краљ Тјецимир je протерао
Византинце и 946. године вратио бана на свој положај. Приближно времену тих догађаја побунио се
бан Босне и краљ је против њега послао своје синове Крешимира и Прелимира са јаком војском.
Крешимиру је тада помагао неки хрватски великаш по имену Аволо. Побуњени бан Босне био је
поражен и убијен. Прелимир је свом брату Крешимиру оставио управу над Босном и вратио се са
војском у Требиње. Крешимир је као бан владао над Босном и Либурнијом. После извесног времена
Крешимир је уступио босански банат свом ванбрачном сину Лељеху, а он задржао само управу над
Либурнијом.
Добивши Босну на управу, Крешимир је од жупана постао бан, па је то звање задржао и када је
предао управу над Босном називајући себе ''баном Хрватске''. Тако је Крешимир Оштривојевић постао
први бан Хрватске под којом се тада подразумевала Либурнија. О томе шта је била Хрватска, а шта
Либурнија - Прико Де Сент-Мари је врло прецизан. Он каже да Хрватска одговара Либурнији, а затим
каже да су Либури били од реке Зрмање до реке Крке (200. стр. 51, 112). Треба напоменути да ни у том
времену Либурнија није била насељена само Хрватима него и Србима. Још је прављена разлика између
Словена и Хрвата (201. стр. 73, II).
Краљ Прелимир (962-990)
Последња година владавине краља Тјецимира била је обележена борбама у неким пограничним
крајевима Србије. Нови краљ Прелимир постигао је, одмах по ступању на престо, неколико војних
победа, завео ред и учврстио власт у целој Србији.
Византија је поново напала Србију и ушла са војском у Рашку. Бан Рашке се спасао бекством и
дошао код краља Прелимира у Оногошт где се тада краљ налазио као гост код жупана Оногошта. Са
баном су били син Радиград и кћерка Прехвала која је била чувена по лепоти. Краљ је одмах узео
Прехвалу за жену, а онда је кренуо са војском у Рашку, истерао Византинце и вратио бана на дужност.
Из брака са Прехвалом краљ Прелимир је имао четири сина: Хвалимира, Болеслава, Драгослава
и Свевлада. Сва четири сина је, када су одрасли, поставио на положаје банова: Хвалимира у Дукљи,
Болеслава у Требињу које је још увек било престоница Србије, Драгослава у Хелманији (коју неки
пишу као Хернанија), банату који одговара приближно данашњој западној Босни и делу Далмације.
Хелманија је на северу почињала од реке Саве, а на југу се завршавала на Јадранском мору, између
реке Крке на западу и до иза Биокова на истоку, обухватајући и жупу Имотски. Свевлад је добио банат
Подгорје, који се налазио северно од баната Требиње, обухватајући на истоку Пиву и на западу Раму.
201
Прелимиров брат Крешимир је био бан Хрватске, а његов банат се простирао између река Крке и
Зрмање. ''Жупе: Лика, Крбава и Гацка чиниле су један посебан банат'' (200. стр. 154). Бан Крешимир је
умро 980. године. Његов старији син Светослав покушао је да га наследи на положају бана, али млађи
брат Држислав се побунио против њега и отео му банат. Краљ Прелимир је сахрањен у цркви Св.
Петра у Рашкој.
Краљ Силвестар (990-994)
Краља Прелимира наследио је његов рођак Силвестар који је пре доласка на престо Србије био
на дужности бана Босне. У време владавине краља Силвестра, хрватски бан Држислав затражио је од
византијског цара Василија II симболе краљевског достојанства. Василије је послао Држиславу неке
владарске знаке (не зна се тачно какве), под условом да он и његови потомци плаћају годишњи данак
византијском цару (141. II, 77). Цар Василије је дао Држиславу титулу ''царски епарх'' (202. стр. 90), а
сам Држислав се називао краљем ''Далмације и Хрватске''. Узимајући ту титулу Држислав је открио
своју намеру да не жели да буде само краљ Хрватске, него у првом реду да буде краљ Далмације.
Уосталом, Хрватска је била само један мали банат који није прелазио оквире старе Либурније (201.
стр. 74). Тако је Држислав Оштривојевић, унук краља Тјецимира касније познат под именом Стефан
Држислав, постао први краљ Хрватске (141 II, 77). Хрвата је било у следећим општинама: задарској,
бенковачкој, книнској шибеничкој, сињској и нешто мало у сплитској (202. Стр.90).
Краљ Силвестар није хтео да призна Држиславу краљевско звање па се 994. године спремао на
војни поход против њега. До похода није дошло јер је Силвестар изненада умро. Тако је српска
династија Оштривојевића постала и хрватска династија и оснивач хрватског краљевства.
Краљ Тугимир (994-1000)
Краљ Тугимир је био син краља Силвестра. Једно од његових значајнијих дела било је изградња
новог града Рибнице (Подгорице), 995. године (201. стр. 44 XXIX). Пошто су Хрвати добили тако лако
своје краљевство, постали су кочоперни и почели да нападају своје суседе, а нарочито слободне
градове (141 II, 78). Да би се одбранили од хрватских напада, Задрани су затражили помоћ од Србије
молећи да им пошаље у помоћ неретвљанску пловну. Градови на Кварнерима затражили су помоћ од
Млетака. Млечани су били савезници Византије и под њеном заштитом, па је византијски цар Василије
II хтео да искористи ту прилику и заузме Далмацију. Пошто је он био заузет на другој страни,
наговорио је Млечане да то ураде за њега. Цар Василије тада даје млетачком дужду Пиетру Орсеолу II
титулу ''протоспатора и стратега целе Далмације'' и шаље га да заузме далматинско приморје. Орсеоло
је прво протерао Хрвате са Пага 998. године, а затим је дошао у Задар и ту примио изасланике Раба,
Крка и Осора који су га признали за свога заштитника.
Краљ Држислав је саградио нови град, Београд на мору, и ту ставио своју престоницу јер није
имао под својом управом ни једно од значајнијих места у Далмацији. У Србији су тада постојала два
града тога имена: Београд на Дунаву и Београд испод Томора. Пошто је свуда био тучен и потискиван,
Држислав настоји да добије мир од Орсеола и шаље му у Задар посланство са богатим поклонима.
Дужд није хтео да прими ни посланство ни поклоне. Тек следеће године Орсеоло је у Трогиру
издиктирао Држиславу мировне услове у пет тачака и то: да Хрвати не гусаре на мору, да се не
придружују Србима, да не чине штету слободним далматинским градовима, да за земљу коју обрађују,
а која није њихово власништво, плате власнику десетину, да риболов буде под условом који им
поставе Далматинци и да краљ Држислав да свога сина Стефана за таоца (204. I, 69). И град Сплит, у
који је Орсеоло стигао 1000. године, ставио се под дуждеву заштиту. Исте године вођене су дуге и
202
оштре борбе између Срба и Млечана за Корчулу и Мљет, а оба острва су на крају остала у српским
рукама. Тако су далматински градови, осим Дубровника, после више од 50 година у саставу Србије,
поново пали под византијску заштиту, са непосредном млетачком управом.
Краљеви Хвалимир (1000-1002), Петрислав (1002), Драгимир (1011) и Владимир II (1002-1016)
Краља Тугимира наследио је Хвалимир, најстарији син краља Прелимира. Он je остао посебно
познат као градитељ градова Коњица и Венца на реци Врбасу (201. стр. 44, XXX). Владао је кратко
време и оставио Србију подељену на три дела, тројици својих синова на управу: Петриславу,
Мирославу и Драгимиру. Одмах после Хвалимирове смрти, његови синови су одлучили да уједине сва
три дела под једним владарем. Драгимир је предао свој део брату Мирославу који је одлучио да све
преда најстаријем брату Петриславу. На путу до брата који је био у Скадару, преврнула се лађа и
Мирослав се утопио у Скадарском језеру. Тако је Петрислав остао сам као владар, али није ни он имао
среће. Исте године напрасно је умро, а наследио га је његов син Владимир II.
Тек што је ступио на престо, Владимира је напао нови српско-бугарски цар Самуило Николић.
Краљ Владимир није желео да се води рат међу Србима и настојао је да одврати Самуила од ратних
намера. Све је завршено тако што се Владимир 1002. године оженио Самуиловом кћерком Косаром, па
су два владара постали пријатељи и савезници. Када је Самуило 1014. умро, наследио га је син
Гаврило-Радомир. Византијски цар Василије наговорио је Радомировог рођака Владислава да убије
цара Радомира и да тако он постане цар и византијски савезник. Владислав стварно, 1016. године, из
потаје убија цара Радомира. Бојећи се да би Владимир могао да се свети због убиства шурака,
Владислав га позове у госте и убије и њега, у цркви, у тренутку када се овај сагнуо у молитви
22.5.1016. године.
Хвалимиров син Драгимир, који је раније предао свој део краљевине своме брату да би Србија
остала уједињена, био је убијен 1011. године. Цар Василије је потплатио једну групу завереника из
Котора да убију Драгимира, приликом његове посете Котору. Ти завереници су убили краља
Драгимира у цркви Светог Гаврила, испод Котора.
После убиства цара Јована-Владислава Николића 1018. цар Василије је запосео Скадар и ту
поставио своју војну посаду и поверенике да управљају Србијом.
Сва та убиства владара и све те несреће око престола потпуно су парализовали Србију и
омогућили Византинцима и Млечанима да се учврсте у Далмацији.
Краљ Доброслав I Војислав (1024-1065)
После убиства краља Драгимира у Котору, његова жена је са сином Доброславом у наручју
побегла код бана Рашке. Византинци нису посели Рашку и Босну, а није познато ни да ли су тамошњи
банови бар формално признавали врховну власт цара Василија. Краљичино бекство у Рашку доказ је да
та земља није била поседнута, а истовремено је наследник српског престола тако спасен.
У Далмацији је после смрти краља Држислава дошао из Млетака његов син Стефан и крунисао
се као краљ Далмације и Хрватске. А пошто је одрастао у Млецима и оженио се једном тамошњом
племићкињом, он је у Далмацији деловао као странац.
Краљевић Доброслав је одрастао у Рашкој и био је изузетно обдарен, како телесно тако и умно.
Иако је по годинама био још дете, деловао је као зрео човек. Када је Доброслав дошао у Скадар 1024.
године, Срби су одмах побили све византијске чиновнике и посаду и прогласили га за краља. Чим је
цар Василије дознао шта се догодило у Србији, дигао је велику војску и пошао да он лично поврати
пређашње стање. Византија је у то време била врло моћна, најмоћнија од времена цара Јустинијана.
Млади краљ Доброслав је изишао са војском пред Василија и поразио га 1025. године у великој бици
код Бара. Доброслав је имао много личних заслуга за ту велику победу јер је показао изузетну
храброст и способност великог војсковође. Битка је одлучена захваљујући смелој тактици младог
краља.
203
Иако поражен, Василије је још имао врло бројну војску и покушао је да је спаси одступањем у
правцу истока. Доброслав га је пратио у стопу и у другој бици, на реци Дриму, потпуно га потукао. Те
победе биле су пресудне за Србију и фаталне за Византију. Византинци су извели још два напада на
Србију и оба пута били су до ногу потучени. Због тих великих успеха Срби су свога мудрог
војсковођу, краља Доброслава, назвали - Војислав. После победе над Византијом, Војислав је завладао
Бугарском, Рашком, Србијом, Босном, Ликом, Крбавом и горњом Далмацијом (141. II, 69).
Сплитски архиепископ је 1025. године сазвао покрајински црквени сабор у Сплиту. Идући на
тај сабор, епископи из Котора, Бара, Улциња и Свача укрцали су се на исту лађу и кад су били испред
хварског рта, бура је потопила лађу, а четири епископа су настрадала. Тај случај је послужио као повод
да епископи источне Далмације затраже од папе одвајање од епископа западне Далмације. Папа
Бенедикт IX је обновио стару Дукљанску архиепископију са седиштем у Бару где се и данас налази.
Краљ Далмације и Хрватске Стефан умро је 1048. године, а наследио га је његов син Петар који
је, у част бана Крешимира, узео име Крешимир III јер је био трећи краљ по реду. Петар се 1057. године
обраћа византијском цару Исаку Комнену, изјављује му своју покорност и моли га да му повери управу
над далматинским градовима који су тада били под млетачком управом. Цар Исак прихвата молбу и
даје Петру титулу ''протоспатора и капетана Далмације'' (202. Стр. 91). Хрватски краљ је добио тигулу,
али не и градове јер су се Млечани одупрли царевој наредби. Петар је ипак добио град Задар који се
побунио против Млечана и ставио под византијску заштиту.
Пошто је1054. године учињен коначни расцеп између Источне и Западне цркве, Петар се ставља
на страну латинске цркве са надом да би му папа могао помоћи да добије далматинске градове. Али не
само Срби, који су били бројни у његовој краљевини, него ни Хрвати нису били вољни да следе
латинску цркву. Због тога је 1059. године сазван црквени сабор у Сплиту, а председавао је папин легат
Мајнард. Циљ сабора је био да се уведу промене у црквеном животу у Далмацији. Иако су 180 година
били под надлежношћу Римске цркве, све до тог сабора Хрвати су били православни. Још у то време
све хрватско свештенство је живело и служило по законима Источне цркве (204. I,72). У Петровој
држави нису живели само Хрвати него и бројни Срби који су се одупирали насилној латинизацији
цркве. Треба знати да је тада једини Београд на мору имао углавном хрватско становништво и ни један
други град у Далмацији (204. I, 73). Отпор латинизацији цркве имао је своје средиште на Крку, где је
под вођством свештеника Вука била основана посебна црква. Борбе су биле упорне и дуге, а као
последица тих борби десио се пад династије и пропаст хрватске државе.
Један од значајнијих догађаја из времена владавине краља Војислава јесте долазак Шћипетара
у Србију 1043. године. Шћипетари су пореклом са Кавказа, из данашњег Азербејџана. Арапи су
једно време држали ту територију, па су довели део Шћипетара на Сицилију као своје помоћне
јединице. Са ратницима ишле су и њихове породице. Византинци су преузели Сицилију од Арапа 980.
године и ту затекли Шћипетаре који су под византијском влашћу провели пола века на Сицилији и у
јужној Италији.
Византија је напала Србију 1042. године, али је напад завршен потпуним поразом њене војске.
Пораз је био тако велики и тежак да је изазвао нереде у Византији. Византијски војвода на Сицилији
Ђорђе Манијак побунио се против царице Зое и Константина IX и 1043. године пошао са својом
војском на Цариград. У саставу Манијакове војске са Сицилије били су и Шћипетари као помоћне
чете. Војска се искрцала у Драчу, који је био српски град, јер је због ратног стања између Византије и
Србије Манијак уживао извесну српску наклоност. У борби са царском војском код Дојрана,
сицилијански војвода је погинуо и његов подухват је пропао. Шћипетари нису могли да се врате на
Сицилију, нити су могли да остану на византијској територији, па су тражили да се населе негде у
Србији. Краљ Војислав им је дозволио да се населе у једном слабо насељеном брдском пределу у
околини Рабана, источно од Кроје.
Краљ Михаило (1065-1084)
204
Србија је у време краља Михаила била моћна држава као и у време његовог оца Војислава.
Захваљујући баш тој чињеници, Михаилу није било тешко да успостави добре односе са римском
црквом и са Византијом. Цар Алексије I Комнин је успоставио мир са Србијом и дао краљу Михаилу
титулу протоспатара што значи велики штитоноша. Пошто је српска краљица рано умрла, Михаило се
жени Алексијевом нећаком и тако учвршћује пријатељство са Византијом Алексије се одрекао права
византијских царева на заштиту Дубровника и то право пренео на Михаила. То је, у ствари било само
испуњавање једне правне формалности пошто је Дубровник већ одавно био у саставу Србије.
Краљ ''Далмације и Хрватске'' Петар Крешимир, који је за свога наследника био одредио нећака
Стефана, умро је 1069. године. Због нереда у његовој држави око црквених питања, Стефан није могао
да се крунише нити да стварно наследи престо. Српски бан Захумља Славић, кога у неким списима
називају и као Славац или Славиша, ушао је са војском у Стефанову државу, целу је запосео и 1070.
године натерао наследника престола да се склони у манастир Светог Стефана код Сплита. А и тај град
и манастир били су под млетачком влашћу. Тако је окончао владавину тај огранак Оштривојевића,
''краљева Далмације и Хрватске'', а уједно је и та држава укинута.
Победом бана Славића поново је успостављен суверенитет Србије над целом Далмацијом.
Истовремено, бан Славић је предузео чишћење Далмације од Млечана и Византинаца, у чему је имао
велику подршку тамошњег народа јер је спречавао насилну латинизацију цркве. Присталице
латинизације позвале су у помоћ Нормане, из Италије. Састанак бана Славића и норманских вођа
договорен је на острву Вису 3075. године. Том приликом Нормани су на превару заробили и погубили
бана. Присталице латинизације цркве, које је предводио сплитски архиепископ Лоренцо, потражише
новог кандидата за краља у личности Дмитра Свинимира, угарског бана западне Славоније. Свинимир
је био ожењен Јеленом кћерком угарског краља ''Светог'' Стефана. Архиепископ Лоренцо га је
наговорио да се као нови краљ стави под покровитељство римског папе. Папа Григорије VII послао је
Свинимиру знаке краљевског достојанства и свога легата да га крунише. Крунисање је обављено у
сплитској цркви 1076. године у граду који је био под млетачком управом. Било је договорено да данак
који су краљеви Далмације и Хрватске плаћали до тада византијском цару у износу од 200
византијских дуката, од тада буде плаћан папи (204. I, 84). Приликом крунисања Свинимир је поднео
заклетву на покорност и верност папи. Заклетва почиње речима: ''Ја, Дмитар, који се зовем и
Свинимир...'' (201. стр. 77, XVII).
Свинимирова држава је по пространству била дотад највећа држава краљевине Далмације и
Хрватске, а обухватала је и далматинске и посавске Хрвате. Посавска Хрватска је била између Купе,
Саве и Драве, од реке Раше у Истри до Купе и Сане, а на северу до Драве (141. II, 69). То значи да је на
западу почињала са реком Рашом која је често била и западна граница Србије. Тој посавској Хрватској
је у Свинимирово време присаједињен и предео далматинске Хрватске између река Крке и Зрмање.
Свинимиров раскид са Византијом и стављање под папску власт није могло проћи без тежих
последица јер је то краљевство, у ствари, од почетка па све до тада једна византијска топархија,
епархија или тема. Далматински градови под византијском заштитом, иако су у њима били присутни
византијски савезници Млечани, били су под управом једног царског повереника са чином капетана.
Никада Хрвати, нити династија која је над њима владала, нису добили те градове.
У време Петра Крешимира византијнски капетан у Далмацији био је извесни Лав. У свим тим
градовима црквени обред се изводио на начин Источне цркве (202. Стр. 92). Византија није тада била у
могућности да силом поврати своја права на краљевину Далмацију и Хрватску, па је цар Алексије
1085. године пренео своја права на ту тему на свога савезника и штићеника дужда Витала Фаледра који
је узео титулу ''Војвода Венета, војвода Далмације и Хрватске и царски протосеваст.'' То је, у ствари,
значило да је Фаледро законити владар Далмације и Хрватске, а да је Свинимир узурпатор. Пада у очи
и то што Фаледро не узима титулу краља, него остаје при млетачкој титули војводе (дужда), што је
нижа титула од краљевске. Из тога можемо закључити да Венеција, и посебно Византија, нису
признавале ту државу за краљевину, нити пак за самосталну државу, него су је сматрале једном
византијском провинцијом.
205
Краљ Бодин (1085-1111)
После смрти краља Михаила, његови бројни синови су се договорили да наследник престола
буде Бодин, најмлађи његов син из првог брака. Пошто се Бодин налазио тада заточен у Антиохији,
његов старији брат Радослав II привремено је вршио краљевску дужност. Срби су ослободили Бодина
путем једног вештог упада у тврђаву у којој је био заточен и на начин о коме би се могао написати
роман.
Бодин је на престо Србије ступио 1085. године. Био је то човек великих способности и велики
државник. Одмах после ступања на престо, прокрстарио је Србијом и сменио непослушне банове и
друге чиновнике, а на њихова места поставио одане и савесне људе. У Рашкој је поставио два бана,
Волкана и Марка, а у Босни бана Стефана. Сва тројица су били људи са његовог двора (141. II, 127).
Бодинова Србија је на западу обухватала Лику, Крбаву и Далмацију до реке Крке. Северна граница
Србије била је на реци Сави и дуж ове реке све до Уне.
Краља Дмитара Свинимира убили су Хрвати на далматинском Косову 1087. године из освете
због насилне латинизације цркве. Он је на самрти проклео Хрвате: „Дабогда вазда Хрвати били и
никада краља свога језика не имали!" То проклество чудно звучи. По њему је могуће закључити да
Свинимир није био Хрват јер он ставља само језик као заједничко са њима. Хрвати су тада сви
говорили српски, а били су посебан народ који је само говорио тим језиком (201. стр. 73, II). Ми заиста
не знамо ко је био Свинимир. Једино што се да разумети јесте да је био неки племић, пошто је био
206
ожењен кћерком угарског краља, а био је на дужности бана. Он је био последњи краљ Далмације и
Хрватске, краљевства које је трајало тачно један век.
Свинимиров син Радован није могао да наследи оца због великих нереда који су настали после
убиства краља. Вођене су борбе за власт између краљице Јелене и неког Стефана. Нереди су прекинути
1089. године тако што је Јеленин брат, угарски краљ Владислав, дошао са војском и запосео целу
Свинимирову краљевину. Никада више та држава није била обновљена, остала је само као једна
покрајина угарске краљевине.
Краљ Владислав је1091. године поставио свога братића Алма да у својству војводе управља
земљама бивше краљевине. Алмов брат Коломан биће први и последњи од угарских краљева који ћe се
1102. године крунисати у Београду на мору и као краљ „Далмације и Хрватске". Угари нису држали
ни до те формалности, а међу бановима које су постављали да управљају ''Хрватском'' било је више
Срба него Хрвата, почевши од трећег бана по реду - Белоша.
Хрватско краљевство је нестало баш у време владавине Бодина, једног од највећих српских
краљева. Та њихова држава је од свог постанка па до нестанка била српско-хрватска краљевина у
правом смислу те речи. Створена је од једног огранка српске династије и на територији Србије, са
мешовитим српским и хрватским становништвом. Она никада није имала у своме поседу данашњу
Далмацију, него само један њен део. Никада није имала у своме поседу Лику и Крбаву, а да и не
говоримо о Босни или Херцеговини. Никада, такође, није имала у своме поседу градове Задар, Трогир
и Сплит, а да и не говоримо о Дубровнику или о градовима на Кварнерима,
Уколико би се постављала нека историјска права на основу постојања од једног века ове
краљевине, та права су на првом месту српска а тек на другом месту хрватска. Од почетка 12. века па
до наших дана, када је реч о територији и границама, државни односи успостављани су између Србије
и Угарске, Србије и Венеције, Србије и Турске, Србије и Аустрије, а никада то нису били односи
између Србије и Хрватске.
Оштривојевићи од 1111. до 1171. Г.
Краљ Бодин је оставио иза себе два сина, Михаила и Ђура, али ни један од њих није наследио
оца. Великаши су наметнули за новог краља Доброслава II, Бодиновог брата по оцу. Он је био син из
другог Михаиловог брака са византијском принцезом. Захваљујући утицају његове мајке и родбинским
везама са Византијом, Доброслав је почео да води провизантијску политику. То је био разлог што је
рашки бан Волкан дошао са војском и опсео Скадар, па победио, заробио и затворио краља Доброслава
1113. године. После дужих преговора и сукоба међу властелом, за новог краља Србије изабран је
Бодинов најстарији брат Владимир III (1114-1118. г). Он се оженио кћерком бана Волкана и тако би
постигнут трајан мир у Србији, а бившег краља Доброслава су пустили из затвора.
Бодинова жена, краљица Јаквинта, радила је потајно против краља Владимира, у прилог своме
млађем сину Ђуру. Те њене радње биле су откривене, њу су послали у манастир, али је Ђуро 1118.
године дошао на српски престо. Тада је било више принчева из династије Оштривојевића који су
учествовали у борби за престо. Краља Ђура су опсели у Скадру 1122. године његови рођаци, па је
морао да се повуче са престола и да побегне у Рашку. Тада је дошао за краља Србије његов рођак
Грубиша (1122-1129 г) који се показао као добар владар. Међутим, Ђуро је са војском дошао из Рашке,
па је у боју код Бара победио краља Грубишу који је тада и погинуо. Ђурову војску водио је кнез
Драгило, брат краља Грубише познат као војсковођа. Тако се Ђуро вратио на српски престо по други
пут (1129-1140. г).
У Угарској је тада владао краљ Бела II. Граница између Србије и Угарске била је: река Сава,
река Уна, па на југ долина Грахово, до Унаца, Гламоча и Зрмање. Жупа Челебић, која је покривала
Ливно, остала је одвојена Купресом, а такође и жупа Имотски која се граничила са Србима Дувна и
Неретвљанима (141. II, 147). Видимо да је граница Србије у то време била померена на запад, са Крке
на Зрмању, као и да су две хрватске жупе, Челебић и Имотски, биле изоловане међу Србима.
207
Истовремено, видимо да су Угари били заузели Лику и Крбаву. Тада је у Босни владао бан
Борић, а у Рашкој бан Драгина, брат краља Грубише.
Против краља Ђура побунили су се 1139. године синови кнеза Драгила: Првош, Грубиша,
Немања и Ширак, па је следеће године морао да напусти престо, За новог краља дошао је дотадашњи
рашки бан Драгина (1140.-1151. г) који је био добар и у народу врло омиљен владар. Имао је три сина:
Радослава, Иваниша и Владимира. Наследио га је најстарији син Радослав, трећи краљ Србије са тим
именом (1151-1169. г). Против њега побунили су се бан Рашке Урош и његов син Деса. Унутрашњи
рат у Србији трајао је више година. Када је Деса умро, у Требињу 1160. године, рат су наставили
његови синови: Мирослав, Немања и Константин. Тај рат је имао и верских побуда; краљ Радослав је
био српске православне вере, а Деса и његови синови су били католици. Краљ Радослав је изгубио тај
рат са Десиним синовима и повукао се 1169. године са престола. Последња и одлучујућа битка вођена
је између Немање и Радославовог брата бана Владимира, код Приштине 1170. године. Победио је
Немања, који се следеће године прогласио за владара Србије, али не као краљ него само као велики
жупан. Немања се тада није могао крунисати за краља јер су га Срби сматрали узурпатором. Тиме је
окончана владавина династије Оштривојевића и отпочела владавина нове династије - Немањића.
СКАДАР, ДУКЉА, ЗЕТА И ЦРНА ГОРА
Срби су се, у својој дутој историји, кретали у више праваца и стигли до британских острва и до
реке Инда, до Сахаре и до Владивостока, али нигде античка традиција није тако јасно очувана као у
Црној Гори. Српски корени су у Подунављу, али срце Србије је у Скадру. Тај стари град, чије име
потиче непосредно од српског имена (помиње се као Сарба, Сарда, Сорда, Скорда, Сардоник, Садар и
Скадар), био је најдуже, око дванаест векова, престоница Србије. Толико дуго је ''поносни град
Сардоник'', како га назива краљ Стефан Првовенчани, са својим залеђем, био центар српске државе.
Колевка српске државе или првобитна Србија је територија савремене Црне Горе, Херцеговине, Косова
и Метохије и северне Албаније.
На том простору је била првобитна српска Илирија коју Римљани раширише преко целог
Хелмског (Балканског) полуострва. Ту је и римска провинција Превала, центар обновљене српске
државе после распада Римске империје. Превалу у средњем веку замењује банат Зета на чијем ужем
подручју ћe ce поново, после пада свих српских земаља под Турке, појавити луча српске слободе -
Црна Гора. У деветнаестом веку Црну Гору називали смо српском Спартом, а то није баш случајно
упоређење. Са тих простора су Дорци дошли на Пелопонез и изградили Спарту. Приликом једне
208
прославе Матице Српске у Новом Саду, књаз Никола је послао телеграм ове садржине: ''Српска Спарта
- Српској Атини!''
Цетиње или Требиње, Рас или Призрен, само су предворја поносног града Сардоника. На томе
простору се очувала најчистија српска традиција и непромењена античка народна ношња, неупоредиво
најлепша на старом континенту. Стварајући своје нове државне установе Црна Гора је обнављала
античке, па је тако очувала и титулу сердара, а то је звање ратног господара старих Аријеваца.
Лазо Костић писац књиге ''Његош и антика'' питао ме је о траговима антике у Његошевој Црној
Гори па помену и перјанике. ''Знаш ли Јоване откуда то потиче'', питао ме је. Био је не мало изненађен
када сам му показао слику шлема гардисте Александра Великог на коме су уграђена два места за
перјанице.
Пошто је учени Немац Јохан Георг Кол посетио Црну Гору и владику Рада, написао је књигу о
својим утисцима где за Његоша каже да му је Његош ''у свему изгледао као неки коментар Омира.'','' Да
су му Илијада и Одисеја биле најбоље упутство за разумевање схватања и живота у Црној Гори.''
Највећи део навика и обичаја код Црногораца имају у основи прастаре изворнике. То су навике и
обичаји који су, вероватно, на овом древном словенско-грчком полуострву још давно пре Омира
владали и какви су се овде, међу овим брдским и пастирским народима, или одржали још из времена
Деукалиона или, са малим разликама, увек изнова обнављали. Ја мислим да би се могао за сваки потез
који карактерише Црногорца наћи и одговарајући потез код Омирових јунака...Чак и у кроју и ношњи
ових људи има сигурно много више прехришћанског него што то ми можемо да докажемо'', пише Кол.
Слично Колу мислио је и енглески државник Гледстон и многи други. Све су то докази о културно-
историјском античком наслеђу које не би било могуће очувати да је на том простору било замене
становништва.
ПОГОВОР
Књига Античка Србија је пета по реду књига др Јована И. Деретића. Прве две су пишчево
издање у Француској: Историја Срба, I том (Ница, 1975) и Историја Срба, II том (Ница, 1977). У
Америци су објављене такође две књиге: Западна Србија, Publisching International (Chicago, 1995) која
је имала још два издања, и Серби, народ и раса -Нова Вулгата, Muzeon, Publisching International,
(Chicago, 1996), друго издање ''Глас Српски'', (Бања Лука, 1998). У штампи је шеста књига од истог
писца - Арбанаси у Србији.
209
Античка Србија представља до сада најкомплетније пишчево историјско дело и појављује се
као темељ античке српске историје. Српској историјској школи и историји уопште, писац је дао научно
дело утемељено на чињеницама и чврстим доказима. Ово дело отвара нове видике и гради путеве пред
којима се налазе затечени протагонисти ''званичне'' историографије.
Макар колико желели да се скромно изразимо, принуђени смо ипак да кажемо да се овде не
ради само о једној посебној књизи, виђењу историје или о значајном делу - она је све то и много више
од тога. Заправо, ради се о комплетној реформи античке историје, класичне филологије и лингвистике.
Књига се темељи на Библији и коначно разјашњава целокупни размештај земаља и народа из
библијског времена. Зато је она граничник, прекретница, у историјској науци и то не само у
националној историји Срба, него и у историји Европе и у историји уопште. Без обзира на националну
или верску припадност, систем образовања или политичка убеђења, нико озбиљан убудуће неће моћи
било шта да ради на пољу старе историје, лингвистике и филологије, а да не води рачуна о изнетим
чињеницама у овој књизи.
Дело има улогу, поред осталог, и одбрану историје, где се она поново ставља на прво место
међу наукама, те јој се враћа смисао истине какав је имала у античком времену. Овде се ради о
потпуном ослобађању историје од робовања политичким, верским и културним интересима светских
центара власти и моћи. Отворен јаз између исполитизоване историје 19. и 20. века и историје писане
према чињеничном стању, врло је широк. Тај јаз није могуће премостити исконструисаним тезама.
Једна од две историјске школе мора пасти. Победиће она која се темељи на чињеницама, а то је без
имало сумње, српска историјска школа. Нордијска школа чека да се догоди неко чудо које ћe спасити
њено тумачење историјских токова, али га нема нити ће га бити.
Српска историјска школа је обновљена, после прекида од једног века, и за време од две
деценије ишла је крупним корацима напред као да смо по неком нагону желели да надокандимо
изгубљено време. Васкрс и препород српске историјске школе десили су се баш у време када су наши
противници сматрали да су завршили посао и да се никада више нећемо појавити на историјској
позорници. Тим пре што је, како су они мислили, и српска нација на ивици расула и пропасти.
Захваљујући успесима ове школе, Србија је преузела вођство међу словенским земљама на пољу
историје, археологије, митологије, лингвистике, филологије и библиологије.
Аутор
ЛИТЕРАТУРА
1. ТНЕ NEW ENGLISH BIBLE, Oxford University Press -Cambridge University Press, 1970.
2. SAMUELIS BOCHARTI: Geographia Sacra: I Pheleg, II Canaan, Cornelium Boutesteyn & Jordanum
Luchtmans, Lugdunum, 1707.
3. EUSEBII PAMPHILI: Opera Omnia, J.-P. Migne, Paris, 1857.
4. STEPHANUS DE URBIBUS, Jacobi De Jonge, Amstel Đodami, 1678.
5. APPIANI ALEXANDRINI: De Historia Romanorum, Firmin Didot, Paris, 1877.
6. VENERABILIS BEDAE: Opera Omnia, J.-P. Migne, Paris, 1862.
7. QUINTUS RUFUS: The Life of Alexander the Great, Francis Saunders, London, 1690.
8. J.L. HURLBUT: Manuel of Biblical Geography, Rand & McNally, Chicago, 1887.
9. ARRIANUS FLAVIUS: Les guerres d'Alexandre, Louis Billaine, Paris, 1664.
10. PHILIP GROSSE: Assyria, Society for Prom. Christian Knowledge, London, 1852.
11. FILOSSENO LUZZATTO: Les Sanscritismes de la langue assyrienne, A. Bianchi, Padova,1849.
12. ZACHARIE MAYANI; Les Hyksos et le monde de la Bible, Payot, Paris, 1956.
13. GEORGES SMITH: The Historical Geography of the Ho Land, Hodderand Stoughton, London, 1895.
14. ZENAIDE RAGOZIN: The Story of Assyria, G.P. Putnams Sons, New York, 1887.
210
15. GERARDI JOANNIS VOSSII: Etymologicon Linguae Latinae, Regia Typographia, Neapoli, 1742.
16. VADIANUS JOACHIM: Epitome, Christopher Froschue,Tiguri, 1534.
17. EDWIN NORRIS: Assyrian Dictionary, Williams and Norgate, Edinburgh, 1884.
18. ZENAIDE RAGOZIN: The Story of Chaldea, G.P. Putnams Sons, New York, 1887.
19. JOHN DOWSON: A Classical Dictionary, Trubner, London, 1879.
20. LOUIS LEGER: Суrileе et Methode, A. Franck, Paris, 1868.
21. ZENAIDE RAGOZIN: The Story of Media, Babylon and Persia, G.P. Putnams Sons, New York, 1891.
22. BONIFATIUS FISCHER: Novae Concordantiae Bibliorum Sacrarum Iuxta Vulgatam Versionem,
Friedrich Fromman, Stuttgart-Bad Con. 1977.
23. GEORGE BARTON: Archaeology and Bible, American Sunday-School Union, Philadelphia, 1916.
24. GEORGES BARRIOS: Manuel d'archeologie, Auguste Picard, Paris, 1939.
25. ISAAC VOSSIUS: Opisculum, Richardi Chiswel, London, 1684.
26. VICTOR ANCESSI: Atlas geopgraphique et archeologique, P. Lethielleux, Paris, 1901.
27. ZENAIDE RAGOZIN: The Story of Vedic India, G.P. Putnams Sons, New York, 1895.
28. GEORGE SMITH: The Assyrian Eponym Canon, Samuel Bagster, London.
29. KTESIAS THE KNIDIAN: Indiaka, Ed. Soci. Press, Byculla, Bombay, 1882.
30. ERNEST DE BUNSEN: The Chronology of the Bible, Longmans-Green, London,1874.
31. EDWARD WELLS: An Historical Geography of the Old and New Testament, J.V. Vincent, Oxford, 1840.
32. KRISHNASWAMI AIYANGAR: Ancient India, Luzac, London, 1911.
33. FRANCOIS LENORMANT: La langue primitive de la Chaldee, Maisonneuve Paris, 1875.
34. JOACHIM MENANT: Manuel de la langue assyrienne, L'Imprimerie Nationale Paris, 1880.
35. JOSEPH MEDE: The Works, Richard Royston, London, 1672.
36. J.-G. DROYSEN: Histoire de l'hellenisme, Ernest Leroux, Paris, 1883.
37. FRANCOIS LENORMANT: De Populo Iavan, Journal des Savants, Aout 1882.
38. BLASIO UGOLINO: Thesaurus Antiquitatum Sacrarum, Joannem Herthz, Venezia, 1744.
39. HERODOTUS: The History, The University of Chicago Press, Chicago, 1987.
40. H. JEANMAIRE: Dionysos, Payot, Paris, 1970.
41. JOBAH И. ДЕРЕТИЋ: Историја Срба, II том, Издање пишчево, Ница, 1977.
42. POLYOEN: Les Stratagemes, Lyon, 1690 et 1770.
43. FREDERIC-GUILLAUME BERGMANN: Les Getes, Treuttel et Wurtz, Strasbourg, 1859.
44. PLINY: Natural History, Harvard University Press, Cambridge Mass., 1942.
45. JOBAH И. ДЕРЕТИЋ: Историја Срба, I том, Издање пишчево, Ница, 1975.
46. ZACHARIE MAYANI: La Fin du mystere etrusque, Maloin, Paris, 1970.
47. KAJ BIRKET-SMITH: Histoire de la civilisation, Payot, Paris, 1955.
48. JACQUE PIRENNE: Civilisations antiques, Albin Michel, Paris, 1951.
49. V. GORDON CHILDE: L'Aube de la civilisation europeenne, Payot, Paris, 1949.
50. ДРАГОСЛАВ СРЕЈОВИЋ: Лепенски Вир, Српска књижевна задруга, Београд,1969.
51. PAUL CLOCHE: Histoire de la Macedoine, Payot, Paris, 1960.
52. V, GORDON CHILDE: L'Orient prehistorique, Payot, Paris, 1953.
53. WILLIAM FOXWEEL ALBRIGHT: De lage de la pierre a la chretienite, Payot, Paris, 1951.
54. P. BOSCH-GIMPERA: Les Indo-Europeens, Payot, Paris, 1961.
55. ВЕЛИКА АРХЕОЛОШКА НАЛАЗИШТА У СРБИЈИ, Коларчев народни универзитет,
Београд,1974.
56. V. GORDON CHILDE: L'Europe prehistorique, Payot, Paris, 1962.
57, РЕЉА НОВАКОВИЋ: Срби, ИПА ''Мирослав'', Земун, 1993.
58. АНЂЕЛИЈА СТАНЧИЋ-СПАЈИЋЕВА: Најстарији језик Библије, ИПА ''Мирослав'', Земун, 1994.
59. Ј. GABRIEL-LEROUX: Les premieres civilisations de la Mediterranee, Presses Universitaires de France,
Paris, 1966.
60. V. GORDON CHILDE: The Aryans, Kegan, Trench, Trubner, London, 1926.
61. CHARLES ROLLIN: The Ancient History, Nafis & Cornish, New York, 1845.
211
62. GORDON CHILDE: The Danube in Prehistory, Clarendon Press, Orford, 1929.
63. РЕЉА НОВАКОВИЋ: Још о пореклу Срба, ИПА ''Мирослав'', Земун, 1992.
64. V. GORDON CHILDE: The Bronze Age, University Press, Cambridge, 1930.
65. ОЛГА ЛУКОВИЋ-ПЈАНОВИЋ: Срби народ најстарији, ИПА ''Мирослав'', Земун, 1994.
66. NICOLAS FRERET: Oeuvres completes, London, 1775.
67. MEMOIRES DE L'INSTITUT ROYAL DE FRANCE, Paris, 1815.
68. H.E.L. MELLERSH: The Destruction of Knossos, Weybright and Talley, New York, 1970.
69. RAVENNATIS ANONYMI: Geographia, Jordanum Luchtmans, Lugdunum, 1696.
70. CLAUDIUS PTOLEMAEUS: Geographia, Francesco Berlinghieri, Florence, 1482.
71. J.G-D. CLARK: Prehistoire de l'humanite, Payot, Paris, 1962.
72. GUSTAVE GLOTZ: La civilisation egeenne, La Renaissance du Livre, Paris, 1928.
73. МИЛАН БУДИМИР: Са балканских источника, Српска књижевна задруга, Београд,1969.
74. А. HENRY SAYCE: The Hittites, The Religious Tract Society, Oxford, 1890.
75. JOSEPHUS FLAVIUS: The Works, Richard Sare, London, 1709.
76. WILLIAM RAMSAY: Asianic Elements in Greek Civilisation, John Murray, London,1927.
77. ALFRED MAURY: Les Getes, Journal des Savants, Avril, Mai, Juin 1869.
78. SANCTI EUSEBIUS HIERONYMUS: Opera Omnia, J.P. Migne, Paris, 1883.
79. ERNEST ROSENMULLER: The Biblical Geography of Central Asia, Thomas Clark, Edinburgh, 1886.
80. ALBERT T. CLAY: Light on the Old Testament From Babel, The Sunday School Times, Philadelphia,
1907.
81. GEORGE ADAM SMITH: The Historical Geography of the Holy Land, Hodder and Stoughton, London,
1895.
82. ELIJAH BARROWS: Sacred Geography, American Tract Society, New York.
83. ORIGENES: The Writings, T. & T. Clark, Edinburgh, 1849.
84. PHILIP GOSSE: The Ancient and Modern History of the Rivers of the Bible, G. Cox, London,1850.
85. ANDRE PARROT: Babylon and the Old Testament, Philosophical Library, New York, 1958.
86. STRABON: Geographie, De l'Imprimerie Imperiale, Paris, 1805,
87. RENE GROUSSET: Histoire de l'Armenie, Payot, Paris, 1947.
88. MARII BROSSET: Collection dhistoriens armeniens, Imprimerie de l'Academie Imperiale, S. Petersbourg,
1874.
89. LUCIAN: Works, Harvard University Press, Cambridge U.S.A., 1979.
90. VICTOR DURUY: Histoire des Grecs, Librairie Hachette, Paris, 1887.
91. JOACHIM MENANT: Elements du syllabaire Heteen, Memoire de l'Institut National de France, Paris,
1892.
92. ABEL JURET: Vocabulaire Etymologique de la langue hittite, Universite de Strasbourg, Limoges, 1942.
93. JOHN GARSTANG: The Hittite Empire, Constable and Co. London, 1929.
94. LES HISTOIRES ET CHRONIQUES DU MONDE, Michel de Voscosan, Paris, 1561.
95. EDOUARD DHORME: Les religions de Babylonie et d'Assyrie, Presses Universitaires de France, Paris,
1945.
96. RENE DUSSAUD: Les religions des Hittites, des Hourrites, des Pheniciens et des Syriens, Presses Univ.
de France, Paris, 1945.
97. JOSEPH VENDRYES, E. TONNELAT, B.O. UNBEGAUN: Les religions des Celtes, des Germains et
des Slaves, Presses Universitaires de France, Paris, 1948.
98. LEOPOLD MESSERSCHMIDT: The Hittites, David Nutt, London, 1903.
99. AUSTINE WADDELL: The Phoenicien Origin of Britons, Scots and Anglo-Saxons, Williams and
Norgate, London, 1925.
100. GEORGES PERROT and CHARLES CHIPIEZ: History of Art in Sardinia, Judea, Syria and Asia Minor,
Chapman and Hall, London, 1890.
101. MILLER BURROWS: The Dead Sea Scrolls, The Viking Press, New York, 1955.
102. HYDE CLARKE: Translations of the Royal Historical Society, Royal Historical Society, London, 1877.
212
103. LOUIS DELAPORTE: Les Hittites, La Renaissance du Livre, Pans, 1936.
104. JOHN CAMBELL: The Hittites, John Nimmo, London, 1891.
105. J.C. PRICHARD - R.G. LATHAM: The Eastern Origin of the Celtic Nations, Houlston and Wright,
London, 1857.
106. PAUL PEZRON: Antiquite de la nation et de la langue des Celtes, Prosper Marchand, Paris, 1703.
107. THEOPHILE LA TOUR - DAUVERGNE - CORRET: Origines gauloises, Tavernier, Paris, 1802.
108. SIMON PELLOUTIER: Histoire des Celtes, Quillau, Paris, 1771.
109. WILLIAM BETHAM: Etruria - Celtica, Philip Dixon Hardy, London, 1842.
110. DIODORUS OF SICILY: History, Harvard University Press, Cambridge U.S.A, 1968.
111. THE CAMBRIDGE ANCIENT HISTORY, Cambridge University Press, Cambridge, 1971.
112. M. DAVEZAC: Le Ravennate, Jean Gravier, Rouen, 1888.
113. ACADEMIE DES INSCRIPTIONS ET BELLES-LETTRES: Comptes Rendus, Imprimerie Nationale,
Paris, 1882.
114. DONALD KAGAN: Problems in Ancient History, The Macmillan, New York, 1968.
115. H.G. WELLS: The Outline of History, Garden City, New York.
116. JOHN V.A. FINE: The Ancient Greeks, Harvard University Press, Cambridge U.S.A, 1983.
117. ROBERT GORDON LATHAM: The Natural History of the Varieties of Man, John Van Voorst, London,
1850.
118. DIONYSIUS HALICARNASSUS: The Roman Antiquities, Harvard University Press, Cambridge U.S.A,
1968.
119. JOSHUA WHATMOUGH: The Dialects of Ancient Gaul, Harvard University press, Cambridge U.S.A,
1970.
120. CORNELIUS TACITUS: Histories and Annals, Harvard University Press, Cambridge U.S.A., 1962.
121. SILIUS ITALICUS: Punica, Harvard University Press, Cambridge U.S.A., 1961.
122. MARCUS TERENTIUS VARRON: De Lingua Latina, Harvard University Press, Cambridge U.S.A.,
1967.
123. PHILON DE ALEXANDRIA: On the Creation, Harvard University Press, Cambridge U.S.A., 1962.
124. CAIUS JULIUS CAESAR: Gallico Bello, William Heinemann, London, 1966.
125. JEAN MARKALE: Celtic Civilization, Gordon and Cremonesi, London, 1978.
126. HUGH HENCKEN: Tarquinia and Etruscan Origins, Frederick Praegar, New York, 1968.
127. ROBERT GORDON LATHAM: Opuscula, Williams & Norgate, London, 1860.
128. NANCY K. SANDARS: The Sea Peoples, Thames and Hudson, London, 1985.
129. ЉУБОМИР КЉАКИЋ: Ослобађање Историје I, Архив Кљакић, Београд,1993.
130. SINCLAIR HOOD: The Minoans, Praeger Publishers, New York, 1971.
131. FRANCOIS LENORMANT: The Beginning of History, Charles Scribners Son, New York, 1882.
132. HENRY DARBOIS DE JUBAINVILLE: Les premiers habitants de l'Europe, J.B. Dumoulin, Paris, 1877.
133. HESYCHIUS: Lexicon, Samuelem Luchtmans, Lugduni Batavorum, 1746.
134. ANTOINE MEILLET: Introduction a letude comparative des langues indo-europeenes, Hachette, Paris,
1908.
135. ANTOINE MEILLET et MARCEL COHEN: Les langues du monde, C.N.R.S., Paris, 1952.
136. LOUIS RENOU: Civilisations, peuples et mondes, Lidis, Paris, 1966.
137. PIERRE JOUQUET, EDOUARD DHORME, JACQUES VANDIER, ANDRE AYMARD, GEORGES
CONTENAU, FERNAND CHAPOUTHIER, ANDRE GROUSSET: Les premieres civilisations, Presses
Universitaires de France, Paris, 1950.
138. LOUIS RENOU: Anthologie sanskrite, Payot, Paris, 1947.
139. R.P. GUERIN SONGEON: Histoire de la Bulgarie, Nouvelle Librairie Nationale, Paris, 1913.
140. ULYSSE CHEVALIER: Repertoire des sources historiques, S.A. D'Imprimerie Montbeliardaise,
Montbeliar, 1903.
141. GIANANTONIO BOMMAN: Storia Civile ed Ecclesiastica della Dalmazia, Croazia e Bosna, Venezia,
1775.
213
142. ALFRED ROUSSEL: La religion dans Homere, Jean Maisonneuve, Paris, 1914.
143. RENE GROUSSET: L'Empire des steppes, Payot, Paris, 1948.
144. JAMES GEORGE FRAZER: Adonis, Paul Geuthner, Paris, 1921.
145. A. BOUCHE-LECLERCQ: Histoire des Seleucides, Ernest Leroux, Paris, 1913.
146. DOM MARTIN BOUQUET: Recueil des historiens, Victor Palme, Paris, 1869.
147. PAULUS OROSIUS: Opera Omnia, Biverii et Havercampi, Paris, 1846.
148. AMMIEN MARCELLIN: Histoire, Firmin Didot, Paris, 1869.
149. GEORGIUS CEDRINUS: Compendium Historiarum, Turnolti, Belgium, 1826
150. FREDERIC-GUILLAUME BERGMANN: Les Scythes, H.W. Schmidt, Halle 1860.
151. JOANNIS SCHOLASTIC: Opera, J.-P. Migne, Paris, 1860.
152. COSMA PRAGENIS: Chronicon, J.-P. Migne, Paris, 1894.
153. COSMA INDICOPLEUSTA: Topographia, J. P. Migne, Paris 1860.
154. ERNEST LAVISSE, ALFR. RAMBAUD: Histoire generale, Armand Colin. Paris, 1893.
155. POMPONIUS MELA: Oeuvres completes, J. J. Dubochet, Paris, 1845.
156. ANDRE AYMARD: Etudes d'histoire ancienne, Presses Universitaires de France, Paris,1967.
157. HENRI HUBERT: Les Celtes et la civilisation celtique, Albin Michel, Paris, 1974.
158. ETTORE PAIS: Histoire romaine, Presses Universitaires de France, Paris, 1926.
159. JULES MICHELET: Histoire romaine, Calmann Levy, Paris, 1883.
160. NICILAE IORGA: Histoire des Roumains, LAcadcmie Roumaine, Bucarest, 1937.
161. МАРИН С. ДРИНОВ: Бугарска и Славианска Историа, Државна Печатница, Софиа, 1909
162. BERTHOLD-GEORG NIEBUHR: Histoire romaine, Louis Hauman, Bruxelles, 1830.
163. SAMUEL CROSS: Les civilisations slaves a travers les siecles, Payot, Paris, 1955.
164. JOHN KITTO: Scripture Lands, Bell & Daldy, London, 1873.
165. ANDRE MAZON: Catherine II, historienne de la Russie medievale, Compterendus de l'Academie des
Inscriptions, Henri Didier, Paris, 1944.
166. ANTOINE MEILLET: Trois conferences sur les Gatha de l'Avesta, Paul Geuthner, Paris, 1925.
167. CAMILLE JULLIAN: Notes gallo-romaines, Revue des Etudes Anciennes, Paris, 1901.
168. A. CUNY: Questions greco-orientales, Revue des Etudes Anciennes, Paris, 1922.
169. РАДИВОЈЕ ПЕШИЋ: Трагом аутохтоности Словена на Балкану, Catena Mundi, страна 888.
170. PIERRE DAUNOU: Cours detudes historiques, Firmin Didot, Paris, 1842.
171. SAMUEL BIRCH: Records of the Past, Samuel Bagster, London, 1873.
172. HENRY DARBOIS DE JUBAINVILLE: La litterature celtique, Ernest Torin, Paris,1883.
173. A.H. SAYCE: Record of the Past, Samuel Bagster, London, 1888/1892.
174. ADAMI SCOTI: Chronicon, Patrologiae J.-P. Migne, Paris, 1855.
175. DION CASSIUS: Histoire romaine, Firmin Didot, Paris, 1848/1889.
176. СЕРГЕИ СОЛОВИЕВ: Историа России Издатељство Социаљно-Економическои Литератури,
Москва, 1959.
177. А. CUNY: Questions greco-orientales, Revue des Etudes Anciennes, Paris, 1926.
178. РЕЉА НОВАКОВИЋ: Срби и Рајске реке, ИПА ''Мирослав'', Земун, 1995.
179. В.Ф. КРИВЧИК, Н.С. МОШЕИКО: Старославианскии иазик, Вишеишиа Школа, Минск, 1974.
180. ЈОВАН И. ДЕРЕТИЋ: Западна Србија, Publishing International, Chicago, 1995.
181. ALEXANDER CUNNINGHAM: The Ancient Geography of India, Bhartiya Publishing House,
Varanasi, 1975.
182. AUGUSTE JARDE: La formation du peuple grec, La Renaissance du Livre, Paris, 1920.
183. RERUM HUNGARICARUM, Ioannis Pauli Kravs, Vindobona, 1748.
184. CARL SCHUCHHARDT: Schliemanns Discoveries of the Ancient World, Avenel Books, New York,
1979.
185. FREDERIC-GUILLAUME BERGMANN: De linfluence exercee par les Slaves sur les Scandinaves dans
lantiquite, Camille Decker, Colmar, 1867.
186. J. HALEVY: Quelques observations sur lorigine de l'alphabet phenicien, Academie des Inscriptions et
214
Belles-Lettres, Comptes rendus des seances de lannee 1873, Tom I, Imprimerie Nationale, Paris, 1874.
187. RAOUL-ROCHETTE: Recherches sur les monuments cyclopeens, Journal des Savants, Mars 1843,
Paris, 1843.
188. АЛЕКСЕИ ДЕМЕНТЕВ: Сборник задач и упражнении по старославианскому иазику,
Просвешчение, Харков, 1974.
189. SVETISLAV BILBIJA: Staroevropski jezik i pismo Etruraca, The Institute of Etruscan Studies, Chicago,
1984.
190. SVENTON BILBIJA: The Mummy of Zagreb, The Institute of Etruscan Studies Chicago, 1989.
191. LOUIS COUSIN: Histoire de Constantinopole, Damien Faucault, Paris, 1672.
192. JOANNIS ZONARAE: Historica Annalum, Patrologiae, Migne, Paris 1864.
193. DOMINIK MANDIC: Hrvati i Srbi, dva stara različita naroda, K.H.R., Barcelona 1971.
194. DOM MAVRO ORBINI: Il Regno degli Slavi, Pesaro 1601.
195. HERMANNUS CONTRACTUS: Chronicon, Patrologiae, Migne, Paris 1881.
196. EKKEHARDI URAUGIENSIS: Chronicon, Patrologiae, Migne, Paris 1881.
197. AIMOINI FLORIACENSIS: Historiae Francorum, Patrologiae, Migne,Paris 1880.
198. JOANNIS CINNAMUS: Historiae, Patrologiae, Migne, Paris 1864.
199. LAONICUS CHALCOCONDYLAE: Historiae, Patrologiae, Migne, Paris 1866,
200. E. PRICOT DE SAINTE-MARIE: Les Slaves Meridionaux, Armand Lechevalier, Paris 1874.
201. CAROLI DU FRESNE DU CANGE: Illyricum Vetus & Novum Historia, Haeredum Royerianorum,
Posonii 1746.
202. Епископ НИКОДИМ МИЛАШ: Православна Далмација, А. Пајевић, Нови Сад 1901.
203. КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: Историја Срба, Научна књига, Београд 1952.
204. FRANCIS PREVEDEN: History of the croatian people, Philosophical Librery, New York 1955.
205. EGINHARDI abbatis: Chronicon, Patrologiae, Migne, Paris 1864.
206. NICOLAUS III GRAMATICUS: Epistola synodalis, Patrologiae, Migne Paris (Tom.119, Pag. 877-880)
207. LOUIS LEGER: Сyrilleе et Methode, A. Franck, Paris 1868.
Речник мање познатих речи
Бриње: cuirasse fr., armour Eng.
Веда: scientia lat., connaissance fr., knowledge Eng.
Ведење: *'(:'', dogma lat.
Ведосан: erudit fr., learned Eng.
Ведосник: l'erudit fr., erudits Eng.
Ведосно: d'une maniere erudite fr., in an erudite manner Eng.
Ведост: erudition fr., erudition Eng.
Веледа: pythie fr., pythia Eng. Девојка која је у име једног од великих богова давала пророчанства.
Временик: chronique fr., chronicle Eng.
Гвозд: pointe de lance fr., spear-head Eng.
Дегба: contradiction fr., contradiction Eng.
Делор: auteur fr., author Eng.
Дивонија: mythologie fr., mythology Eng.
Земљони: geometrique fr., geometrical Eng.
Иноречно: allegorique fr., allegoric Eng.
Исход: exode fr., Exodus Eng. Исход Јевреја из Мисира.
Катунство: transhumance fr., transhumance Eng.
Месиво: magma, pate fr., dough Eng.
Местоими: noms topographiques fr., topographical names Eng.
Обеза: diademe fr., diadem, coronet Eng.
215
Ордија: l'armee fr., army Eng.
Пареда: божанство нижег реда чији се обред припаја божанству вишег реда. Сваки од великих
богова је имао и своју пареду.
Писмена: Код слова и бројева имамо њихову писану и гласовну вредност.
Повест: делимична историјска грађа, збир података о неком догађају у одрeђеном времену.
Повед: roman fr., novel Eng.
Прелик: corruption (sens figure) fr., corrupt Eng.
Преличено: corrompu (sens figure) fr., corrupt Eng.
Риста: такмичење у брзини и спретности.
Ростра: истурени оштри део на лађи у виду рога.
Сарис: дугачко копље валанке (фаланге).
Сатва: х., parrainage fr., sponsorship Eng.
Сатвар: m., repondant, garant, parrain fr., sponsor Eng.
Сквозје: travers fr., fault Eng.
Скута: велики штит за цело тело.
Словесник: l'intellectuel fr., intellectuel Eng.
Словест: intelligence fr., inteligence Eng.
Статма: etape fr., stage Eng.
Стен: место заштићено од сунца.
Стони: capital fr., capital, principal Eng.
Сугуб: excessif fr., excessive, undue, intemperate Eng.
Сугубо: excessivement fr., excessively Eng.
Суиме: synonyme fr., synonymous Eng.
Суперник: emule fr., emulator Eng.
Сура: сунце стилизовано у виду руже.
Суперство: competition fr., competition, contest Eng.
Taрг: protecteur fr., protector Eng.
Тема: број од десет хиљада или од десет година.
Тистла: окићена грана дрвета са којом су махали у Баковом обреду, нарочито при игрању.
Трута: troupe fr., troop Eng.
Тумба: douve, fosse fr., moat, ditch Eng.
Тур: врста бика.
Числени: numerique fr., numerical Eng.
Шаст: marche fr., march Eng.
Шаствовати: marcher fr., to march Eng.
ВРЕМЕНИК
Камено доба, обухвата време до 10 000. г. п.н.е.
Прасрпско доба, од 10 000. до 4000. г. п.н.е.
Ратарство, од 10 000. до 5500. г. п.н.е. и
Стајство, од 5500. до 4000 г. п.н.е.
Древносрпско доба, од 4000. до 2000, г. п.н.е. Ово доба се поклапа са раздобљем Иметства.
Српско доба, од 2000. г. п.н.е до 1000. г. н.е. Ово доба делимо на девет раздобља:
216
1. Првог царства 2000 -1325. г. п.н.е,
2. Другог царства 1325 - 815. г. п.н.е,
3. Карановића или Македонско 815 - 320. г. п.н.е,
4. Панцарства 324 - 50. г. п.н.е,
5. Римско време 50. г. п.н.е. - 235. г. н.е,
6. Илирско време 235 - 490. г. н.е.
7. Свевладовића 490 - 640. г. н.е.,
8. Светимировића 640 - 794. г. н.е. и
9. Оштривојевића 794 -1000. г. н.е.
Србо-Словенско доба, 1000 -1500. г. н.е. Ово доба делимо на четири раздобља:
1. Оштривојевића 1000 - 1171. г,
2. Немањића 1171 -1371. r,
3. Јаблановића 1371 - 1443. г. и
4. Хранића 1443 - 1500. г.
Словенско доба, од 1500. године.
ЦИП - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад
936.7 949.711''.../11''
ДЕРЕТИћ, Јован И.
Античка Србија / Јован И. Деретић ; [ карта Љубиша Гвоић].
- Темерин: Југо-ПИРС, 2000 (Нови Сад : Картон Повез). 295 стр., [25] стр.
с таблама : илустр.; 25 cm
Тираж 1000. - Предговор / Радојица Сворцан: стр.1. - Библиографија: стр. 285-292.
а) Србија - Историја - 6 в. пре н.е - 12. в.
217