Milica Jakovljevic Mir-Jam - Alpske ruže

poče svitati. Maturant izađe iz furgona, prošeta pored kompozicije. – Gospodine Miko! – zovnu ga jedan ženski glas iz furgona. On zastade iznenađen. To je vikala ona udovica. Pomoliše se i drugi. – Pa vi ste pošli u Kruševac, a ovo je voz za Skoplje... – To znači da su nas pogrešno zakačili! On potrča njihovom furgonu i poviče: – Pa mi idemo u Skoplje! Svi izleteše... Nastade ljutnja, graja, vajkanje... – Ama šta se ljutite, hajdete svi u Skoplje – predloži student. – Mama, hajdemo u Skoplje, – uzviknu oduševljeno maturant. – Kakvo Skoplje? Pa treba Boru da nađemo u bolnici u Vrnjcima. – Ko zna da li ćemo ga naći. Možda su bolnice već evakuisane. – Ih, kako ovo da se desi – jadikovala je dama u crnini. – More, hajdete, gospođo, sa nama... Kud sad natrag da ide te, jedva smo dovde dogurali. – Pa vidim i ja da moram u Skoplje. – Onda pređite u naš furgon, da budemo opet zajedno. Maturant poleti da joj ponese stvari, za njim i drugi. Noseći, zastade pred udovicom: – Vidite, gospođo, sudbina nije htela da se rastanemo. Ona pršte u smeh: – Balavče jedan... Svi se uguraše u furgon i, već sprijateljeni nezgodama, prvim patnjama, cela bežanija besciljno krete napred.

ALPSKE RUŽE Raznorodno turističko društvo kretalo se putem kroz šumu koja vodi ka Kamniškim Alpima... Svi nisu bili profesionalni turisti, kojima je to veranje sport i strast, već ljubitelji izleta i šetnji, i zaustaviće se u prvoj planinskoj kućici, u podnožju Alpa, da tu prenoće i osveže se alpskim zelenilom i sočnim mirisom trava i četinara... Put je bio veličanstven. Staza kroz šumu ličila je na aleju u nekom drevnom zamku, sa visokim jelama čija su stabla imala visinu palme a kruna na vrhu ličila je na kuglu. Svuda po zemlji je popadalo lišće jela i borova i taj igličasti tepih se slagao, kao čekinjasta prostirka, a odozgo su se žuteli sasušeni listovi koji u dolelujali sa hrastova. Negde je senka šume pravila zagasito-žut ton, a tamo gde je Sunce provlačilo kroz lišće svoje zlatne niti, sve je imalo neki staklasti zeleni sjaj i stalno su se pretakale te dve boje kao simfonije – zlatna i zelena... Koliko god se više pelo uzbrdo, sve je bio opojniji miris mahovine, suvog lišća, četinara, paprati. Taj miris se utapao u tu duboku šumsku tišinu, koja se namah oseti, kad se utišaju koraci, a odmah zatim čuje se čas više, čas niže puckanje suvog lišća, sonorni smeh, dovikivanje, pesma ili mund-harmonika. Bilo je ljudi različitog doba. Jedna debela dama, u muslinu, prilično lako se kretala, za njene obline, zastajkujući da se odmori, i taj put je preduzela ne iz ljubavi prema sportu već iz mržnje prema svom trbuhu, nadajući se da će se odozgo, sa planine, vratiti bar sa tri kile manje... I sva njena odeća je govorila kako ima malo smisla za turizam: bele cipele, ogrlica oko vrata, minijaturni suncobran... Kao da je pošla u popodnevnu šetnju... Pokraj nje su išle dve Slovenke, rođene turistkinje, kao Engleskinje, plave i rumene, dugih vitkih nogu, koje su se elastično i lako pele, kao da ne osećaju težinu tela, iako su imale potkovane đonove, palicu i torbu na leđima... Nosile su turističke pantalone i pri svakom koraku materijal se pripijao uz telo, ocrtavajući mišiće, očvrsle od veranja po planinama.., Bio je i jedan debeljko, učitelj, Južnosrbijanac, koji je stalnu pristizao damu u muslinu i veselo ćeretao sa njom. Njegovo belo letnje odelo pokazivalo je da ni on nije turista. Jedan stari Slovenac, sa žvakom u ustima, koji je žvakao kao Amerikanac, već deseti put ide na Kamniške Alpe. Skakutale su kroz šumu i dve Beograđanke, u društvu dva mladića, i videlo se da je to neki ljubavnički izlet, po onom nežnom pripijanju jednog uz drugo i razgovoru punom afektiranja beogradskih devojaka, koji je odjekivao sonorno kroz akustičku šumu i plašio veverice. Uz tu grupu išla su i tri dečaka, gimnazijalca, Slovenca, koji već od najnižih razreda gimnazije sami obilaze svoje lepe krajeve... Iza njih je išao jedan mladi par, Srbijanci. Ona je bila lepa, mlada žena od dvadeset i dve godine, strasna sportistkinja, nekadašnja sokolica, sportski i obučena, kao da se pripremala da

sa vrha Kamniških Alpa uživa u izlasku ruže, koje će je cele godine podsećati na boravak u čarobnoj Sloveniji... Držala je ispod ruke muža, bolešljivog i nežnog, sa sanjalačkim crnim očima, koji nije bio tako oduševljen tim treniranjem kao njegova žena, ali je hteo da pokaže da ni njemu nije teško da izdrži taj put. Povorku je završavao jedan Slovenac, lep i snažan mladić, sa plavom kovrdžavom kosom, preplanula lica i oštra profila, i plavim očima, koje su tako divno blistale na tom pocrnelom licu, čas tople i meke, čas gorde i hladne... Nosio je turističke pantalone, bež i braon, beo sveter od vunice, torbu na ramenu i duge turističke čarape sa cipelama debelih đonova... Kroz vuneni sveter nazirala se njegova figura, snažna i mišićava, a iz okovratnika vrat je pokazivao energičnost muškarca, sa onom lepom linijom podšišane plave kose, koja ocrtava intelektualni potiljak... Bilo je već skoro pet sati. Kosi zraci Sunca, koje se spušta sve niže, činile su šumu fantastičnom... Niz šumske padine i urvine ležala su stabla četinara, koja će na zimu bujice da snesu, i zraci su se zavlačili u te urvine, i neke čudne zlatne mrlje svetlele su po tom šumskom mraku, koji stvara gusti hlad... U samom podnožju Kamniškog vrha nalazila se planinska kućica... Tu će svi turisti da prenoće a sutra, oni koji su pasionirani i neustrašivi turisti, krenuće dalje... Dama u muslinu imala je svoj cilj... podnožje Alpa... Ali, ona će pričati kako je bila na vrhu... i doneće alpske ruže... Slovenke i slovenački gimnazijalci ne bi sebe smatrali turistima, ako ne bi iskusili sve opasnosti... Beogradske gospođice zadovoljiće se, kao dama u muslinu, da provedu prijatne časove u zelenilu alpske kućice, u društvu svojih kavaljera, koji isto tako nisu bili oduševljeni idejom da se ide na te snežne vrhove, i nalazili su da je i ovde, u podnožju, trava divna za odmaranje i valjuškanje... Mladi par je hteo da ide na vrh Alpa, žena sva ushićena, muž malo bojažljiv, ne smejući da predloži ženi da se ne veru gore, kad je tako lepo i ovde, i dovoljno je što mogu izbliza da gledaju te bele i plavičaste planine, što imaju neki sjaj sedefa i ametista u kome ih zlati Sunce... Lepi, ćutljivi Slovenac, sa plavom kosom, pokazivao je svojom odeždom da mu nije ništa otići do vrha. Sunce se ovde brzo skriva iza planina, suton se naglo spusti, a s njim i rosa... Svi su bili u planinskoj kućici, švajcarskog stila, od brvana, okruženoj tako svetlim i svežim zelenilom, kakvo imaju samo alpski predeli, onom jasnom bojom, koja odmara i ushićuje pogled... Bujni pašnjaci bili su unaokolo, četinari su bili tamni, kao kiparisi, i ta dva zelena tona harmonično su se slivala i opijala ih... Dolazak turista užurbao je gostioničara... Kelnerica je zapisivala večeru, jer je trebalo nahraniti taj izgladneli svet... Bilo je i drugih turista koji su tu sedeli već dva-tri dana, neki su se spuštali sa Kamniških Alpa i iz daljine se čulo ono planinsko podvriskivanje, slovenačke pesme, i jedna harmonika koja je izazvala i tugu i radost...

Veliki drveni stolovi su bili napolju, pokriveni belim čaršavima, i drvene klupe, kao na seoskom saboru, tako da su svi sedeli jedan do drugoga, i tako ih je zajednički put zbližavao i upoznavao, da su svi čavrljali, kao stari poznanici... Sad su se oko stola predstavljali... Beogradske gospođice sedoše odvojeno sa svojim kavaljerima. A oko jednog dugačkog stola sede veće grupe. Slovenke su bile učiteljice, Slovenac tehničar, srbijanski par je činio muškarac arhitekta, a njegova žena samo svršena maturantkinja, dama u muslinu, udovica iz Osijeka, vrlo vesela i vrlo ljuta na svoju gojaznost, zbog čega ju je tešio učitelj Južnosrbijanac, meraklija na oble žene što je i potvrđivao rečima: “Ne treba se sekirati, gospođo... Ženska treba da bude obla. Ja vam ništa više ne cenim nego okruglastu ženu...” On je bio šaljivčina i sve ih je razveseljavao, čak su se smejali i mladi gimnazijalci, koji su iz svoje torbe vadili salamu, sir i hleb i samo poručiše pivo... Glad je bila najjači osećaj kod svih, te su svi čupkali hleb i svako je pojeo već pola svoga komada. Sveži vazduh kao da je povećavao njihov apetit i svaki čas su se nervozno okretali ka plavoj i ljupkoj kelnerici, koja je već raznosila jelo, i sa zavišću gledala one srećne, koji već počinju svoj obed. Kelnerica se smešila, umirivala ih, znajući gladnu nestrpljivost turista; neki sa drugog stola, obešenjaci Slovenci, zadirkivali su je, sve je bilo tako živo, veselo, šume, zelenilo, žubor potočića, alpska kućica. Uskoro se na stolu pojaviše pilići, sveža jaja, sir, omlet, palačinke... Dama u muslinu tražila je omlet i uplaši se kad ugleda koliki je i ljubazno pruži Slovenkama, učiteljicama, i Južnosrbijancu, moleći ih da umanje ovu njenu porciju, jer ako sve ovo pojede, neće joj vredeti ništa što je prevalila ovoliki put... Ona će tu ostati, dok oni prekosutra ne siđu sa vrha, pa posle svi zajedno da se vrate, a južnosrbijanac se galantno ponudi da joj pravi društvo... Slovenac tehničar, postao je govorljiv i živo je pričao sa arhitektom... Njegove svetle plave oči zaustavile bi se po koji put na kadifastim očima arhitektove žene, koja je ushićeno slušala njegove priče o turističkim podvizima, koje je on preživeo, puzeći uz najopasnije stene... Sa oduševljenjem je pričao koliko je lepote u tim opasnostima, kako se sve jedan po jedan penje, na izvesnom odstojanju, da se ne bi odvalila stena glavu onome koji se penje ispod njega... Ima strašnih turističkih priča, koje plaše one koji nisu vični, a za pravog turistu slast je u opasnosti. Alpska noć brzo se spusti. Žene osetiše jezu i uviše se u svoje mantile. Umor ih je već savlađivao i svi odoše na spavanje... Žene zasebno, u jednu veliku zajedničku sobu, sa više postelja, a muškarci, opet, u svoje odeljenje... Kao da su spavali na lađi... ili u nekom začaranom drevnom dvorcu... Kako je sladak san u tim alpskim predelima! Noći, ispunjene mirisom, kakvog nigde nema, mirisom četinara, šumskih jagoda i ciklama... Sve se umiruje brzo. Još se čuje poneka cika onih nestašnih, koji se vraćaju, katkad i noću, ili harmonika, pa se sve stiša... I caruje planinska noć sa svojim tajanstvenim šuštanjem, opreznim hodom zveri, lakim skakutom srna, veštim prikradanjem veverice... Kako se slatko spava, u toj alpskoj noći, kad se pokrivač

obavija oko ramena, kao da je jesen ili rano proleće... Hladan povetarac dolazio je sa vrha Alpa i rashlađivao turiste, koji su se veselo peli, ne osećajući umor... Gimnazijalci su se takmičili sa učiteljicama, ko će biti brži, i dečaci, sa svojim mladim i nestašnim nogama, odmakoše ispred učiteljica, koje su muški pružale korake u turističkim pantalonama. Poslednji je išao arhitekta sa ženom, a ispred njih mladi Slovenac, nudeći katkad ruku mladoj ženi, što je ona odbijala: – Bolje pomozite mome mužu, ja sam veštija od njega i mogu sama... Njeni tanki obrazi su bili tako rumeni, duge kovrdže crne kose spuštale su se ispod berete od bele vunice, da je bila vrlo slatka i oči tamne imale su sjaj somota... Nastajao je opasan put. Svi su išli jedan po jedan. Slovenke i gimnazijalci daleko su bili ispred njih. Slovenac ih je opominjao da paze... – Ah, eno, ovde vidim puno alpskih ruža, moram da je uberem – uzviknu mlada žena... Stazica se spuštala blaže na tom mestu i mogla je sići sa nje onom blagom strminom i uzbrati cveće... Samo je iza te strmine nastajala jedna prava padina, smrtonosna i strašna, gde se nije imalo ni za šta pridržati. – Nemoj sada da bereš ruže, tu je opasno – viknu joj muž. – Šta opasno? Ne bojim se ja, šteta bi bilo ostaviti ih... – Pazite, gospođo – dobaci joj Slovenac. Mlada žena se lagano spuštala, oprezno zabadajući u kamen svoje potkovane đonove. Saže se, pruži ruku, dohvati nekoliko ružica, eno, još jedne, još dve, ona nabra buketić, ostavi ga u torbu, p o đ e natrag, ali noga joj se zakači, ona se spotače, posrnu, druga noga joj se okliznu, ona poče da srlja, vrisnu iz sveg glasa, uhvati se za jedan šiljat kamen... Njeno telo se opruži preko stene i noge su joj već dodirivale ivicu one prave padine... Ako samo popusti kamen, ona će se survati. Muž jauknu na sav glas, ali nije smeo napred, samo je zapomagao: – Lela, Lela, poginućeš! Stajao je očajan, videvši da ništa ne može da učini... Htede da p o đ e , ali kako, to znači i on da pogine. Samo je zapomagao... Slovenac se u tren oka nade pokraj njega, spusti se brzo, saže se, pruži joj ruku i natčovečanski, strašno nabreklih mišića, diže je jednom rukom... Ona se gotovo onesvesti od straha, on je uze ispod mišice, ponese je kao dete, a drugom rukom, sa palicom, pridržavao se i peo se... – Ah, Lela – jadikovao je njen muž. – Zašto me ne slušaš...?

– Ne bojte se, nema više opasnosti – dobaci Slovenac... Dođe do muža, spusti mladu ženu. Ona otvori oči. – Noga, jaoj, noga me boli... Svuče čarapu, i ukaza se rana i krv... – Evo, ja imam joda. Dajte da vam operem ranu. – Uzmite moju maramicu... Slovenac previ nogu mladoj ženi... Ona ustade, pođe, ali pokleknu... – Kao da sam uganula nogu... – Kad ti mene ne slušaš – ljutio se muž... – Evo, već smo došli do vrha, još samo malo, hajde pokušaj, nek ti se noga malo razdrma... – Ne mogu – jeknu žena. Muž nije znao šta da radi. – Ja ne mogu da te nosim. – Dopustite meni, ja ću moći gospođu da nosim... Slovenac je podiže i ona mu sede na jednu ruku kao dete. – Obuhvatite vi mene oko vrata i držite se čvrsto... A vi uzmite moju torbu, gospodine... Mlada žena zagrli Slovenca... On se peo oprezno. Put je bio bliži i oni izbiše na vrh... Tu je bila planinska kuća, gde će prenoćiti i ostati da večeraju... Mlada žena leže da se odmori, izmasiraše joj nogu, malo je bila uganula, previ i ranu, koja se već bila sasušila od hoda... Uveče su sedeli napolju i večerali, i divili se panorami koja je otkrivala najveći horizont, bezbrojna sela, gradove, reke, kao da su prirodu posmatrali iz aviona, sve je bilo tako minijaturno, plavo i zamagljeno, od jasnog zelenila do crnih tonova... Lepota i veličanstvenost prirode oseti se tek sa tih velikih visina... Tu kao da iščezava sve rđavo u čoveku, kao da se prečišćava duh u nekoj stratosferi, kao da se živi u drugom svetu, gde caruju mir i večnost... Sutradan su se opet vratili planinskoj kućici u podnožju Alpa, gde su čekali udovica iz Osijeka i Južnosrbijanac. Beograđanke su sa kavaljerima otišle, tražeći zgodu da budu sami i da uživaju u lepotama povratka. Opet se brzo spustila noć i svi su polegali.

Lela je bila u sobi sa damom u muslinu. Udovica je brzo zaspala i čula je kako pućka usnama u snu. Krevet pod njom zaškripa, okrete se na drugu stranu i nastavi san... Lela je ležala budna. Nije mogla da zaspi. Neko nervno uznemirenje bockalo je kao trnje... Prevrtala se i uzdisala... Utiša se i zaklopi oči, prebaci ruke preko glave... Opet otvori oči, učini joj se kao da je neka senka u belom prošla pokraj njenog prozora... Seti se da je i on, Slovenac, isto tako u belom... Zatvori oči i poče da priziva ono prijatno osećanje kad ju je držao u naručju. Njena ruka mu je obavijala vrat. Osećala je toplinu njegove mišice, njegovih obraza uz koje bi se katkad slučajno priljubilo njeno lice... On je bio tako ozbiljan, ali, jedno dvaput, osetila je pogled njegovih plavih očiju, koje su je pogledale čudnovato, nežno i toplo... – Jesam li vam teška? – prošaputala je. – Niste, ni najmanje. I opet ju je pogledao i nasmešio joj se. Muž je išao ispred njih, ona ga je bila zaboravila u tom trenutku. Kako joj je bilo slatko u naručju tog snažnog, lepog i neustrašivog mladića. Osećala se tako slabom, malom, nemoćnom u njegovoj ruci i toliko je bilo slasti u toj zaštiti jakog muškarca... Ona je opazila kako teško diše... – Vi ste umorni... – Ne bojte se, ja se tako lako ne umorim... Samo me držite jače oko vrata... Ona ga uhvati, gotovo steže, pripi celu svoju meku mišicu oko njegovog vrata i zadrhta, kao kad žena grli čoveka, dođe joj da nasloni obraz uz njegov, i umalo da se zaboravi, pa se trže, i pogleda njegove usne, one su je privlačile, te fine, senzualne, rumene, muške usne tako blizu nje, samo da spusti malo niže glavu, pa da ih poljubi. I pred tim iskušenjem, okrete glavu, gledaše preko njegovog ramena, a očima kao da je milovala njegove plave kose i rastuži se, uzbudi, dođe joj da zaplače od nekog bola i uzbuđenja. I sad je sve to preživljavala i pitala se šta je on tada osećao. Bojala se da ga nije zamorila. Ona je vitka, sitna, nije teška, ali, ipak, taj put uzbrdo težak je, zamoran... Nasloni glavu na svoju mišicu i zamisli da je i on tako naslanjao na njenu ruku... Nikada nije osetila takvu snagu kod svog muža. On je bio nežan, više kržljav, nije imao onu njegovu snažnu bistu, koja se nazirala kroz sveter, ne bi mogao tako da je ponese, nikad da joj toliko imponuje svojom snagom. Oseti neku slast, zažele opet one njegove ruke da je podižu, ponesu... I nešto ju je dizalo iz postelje, nesvesno, ona lagano ustade, onako u svetlozelenoj pidžami, navuče papuče, okrete se ka dami u muslinu... Ona je još uvek spavala i puckala. Mlada žena oseti da je nešto goni da izađe... Sede na postelju, grudi joj se ustalasaše. Nešto se borilo u njoj... Htela je da vidi onu belu siluetu, što je prošla pokraj prozora... To je on... Ali kako da izlazi

noću? A njen muž? Ona mu je uvek bila verna, pa zar sad da ga izneveri...? Nema smisla da ide. Ali noć, tako mirisna, taj opojni dah četinara, ta veličanstvena lepota prirode. Tu treba osetiti ljubav, jer je i ona lepota prirode. Oh, samo da ga vidi u toj noći, onako lepog, snažnog u belom sveteru, koji se belasao kao vrh Alpa. A šta je tu ružno? Ništa to nije. On joj je spasao život, ona treba da mu zahvali... Da njega nije bilo, ona bi ležala u tom crnom ponoru. Ona se strese, uspravi, kao da ugleda ambis smrti. Kako joj je bio tada veliki, moćan, taj lepi Slovenac! Kao olimpijski bog. A njen muž kako je bio jadan. On bi je ostavio i ona bi poginula pokraj njega... Ah, mora da ga vidi, on je to zaslužio. I zašto sada ne spava, o čemu on razmišlja u noći? Na koga misli?... Ona to mora da sazna... Ustade, otvori lagano vrata, izađe na prstima. Na klupi je sedela bela silueta. To je bio on... Ona nije mogla da se vrati. Ta bela prilika ju je privlačila, nešto ju je gonilo ka njemu, sve se udruživalo da pojača neko čudno osećanje u njoj. Te šume, crne kao neka dekoracija, to svetlucavo nebo, sa zvezdama kao zlatnim perlama, taj slatki žubor vode, taj miris... Pođe ka njemu kao priviđenje... On je sedeo skrštenih ruku, zamišljen. Vide je, ustade... – Vi ne spavate – prošaputa ona. – Ne! Ne mogu! – rasejano prošaputa on. Ćutali su. On se okrete, gledaše je. Ona ga pogleda i vide onaj isti, topli i nežni pogled kao kad je nosio. Strese se od zime ili uzbuđenja. – Vama je hladno. – Pomalo... On pruži ruku, kao da hoće da je uvije svojom mišicom. Mlada žena zadrhta... Instinktivno mu se približi. Mladić pruži naglo ruke, obgrli je, uzdiže, spusti sebi na krilo... Ona se zaboravi. Njene ruke mu se obaviše oko vrata, njen obraz se nasloni na njegovo lice. Čežnja, koja je ceo dan treperila u njoj, sad se razli u jednu strasnu melodiju... od poljubaca i zagrija ja... – Ah, kako je lepo u vašem naručju... On nije mogao da govori. Osećanja su ga gušila. Kao da je poznavao tu ženu, kao da su čekali jedno drugo, da se nadu u ovoj lepoti prirode, da ispevaju veliku pesmu ljubavi. U momentu su se sreli, u momentu je buknuo plam njihovog instinkta. Kao da su im se bila razbuktala čula. Ona ga je strasno grlila, njena pidžama se otkopča na grudi ma, on spusti glavu i zagnjuri je u njene grudi... – Nosite me – šaputala je žena – hoću da osetim snagu vaših ruku. On je uze i ponese... Tamo se crnela šuma kao neki plašt i oni se izgubiše iza tog plašta, uzdrhtalih nerava, priljubljenih usana, sami, u alpskoj noći punoj mirisa ciklama,

četinara i jagoda, sami i čitav svet u toj noći, kad se zaboravlja sve unaokolo, i društvo i obaveze, kad strast gospodari i sa prirodom peva svoju simfoniju. Utrčala je na prstima, sva vlažna od rose, mokrih nogu, bacila se u postelju, pokrila i zaplakala od sreće, bola, ljubavi... Sutradan kad su se rastajali, ona je uzela svoj buketić alpskih ruža, odvojila mu nekoliko cvetića. – Uzmite ovo za uspomenu na onaj dan kad ste mi spasli život. – Alpske ruže nikad ne uvenu – prošaputao je Slovenac. – Kao ni moja uspomena na vas. I dok se voz udaljavao, nju su pratile plave oči, lepe kao nebo slovenačko i zamagljene tugom, kao beli oblaci kad pokriju sjaj neba. Ona se okrete, da sakrije suzu od muža, koja skliznu i pade na njen buketić alpskih ruža. Šaputala je: “Zbogom, lepe plave oči. Zbogom, čarobna Slovenijo, čuvaj tajnu moje ljubavi u alpskoj noći.”

PRVI POLJUBAC Ona je bila sva radost svoje stare majke. S njom je šetala kao devojčica, ona je češljala njene duge kovrdže, oblačila je, nekad i spavala u njenoj sobi. A kad je porasla, postala je babina maza, i sve najlepše toalete dobijala je od te svoje “majke”, kako je tepala svojoj staroj majci, još uvek lepe i mlade, uvek spremne da se nasmeši, da joj oprosti njene nestašluke i koketeriju, da se interesuje za njene kavaljere. Kako je bila i još uvek je lepa njena stara majka... Dva crna velurska oka, ličila su na starinski, skupoceni adidar u okviru srebra, koje je blistalo na njenoj kosi, još talasastoj, sa vijugama pokraj obraza kao malim kaskadama; izvajanog profila, kao od voska, i onim tenom starijih žena, mekim i sjajnim, koje u mladosti nisu znale za šminku. Blagost i seta mešale su se u njenim očima, a te oči uvek su milovale svojim pogledom Kaću, i ona je uvek tražila zaštitu i okrilje tih pogleda koji su je branili i štitili... A morala je biti lepotica staramajka u mladosti. Pričaju i sada o njenoj lepoti, za kojom su ludovali svi u njihovom kraju. Otac staramajkin je bio Grk, doseljen još odavno iz Soluna u Srbiju i tu su se obogatili kao trgovci. Samo je imao Afroditu, tu devojčicu čudne lepote, Kaćinu staramajku, koju su svi obožavali. Imala je ona u to doba guvernantu, što se retko događalo, govorila je francuski i grčki, što je naučila od svoje babe, jer joj je mati bila Srpkinja. Leto je provodila u Solunu, kod očeve sestre, igrala se sa malom Aspazijom, njenom sestrom od tetke, i jedva je čekala raspust da ide u Solun. Pod toplim zracima primorskog sunca i vazduha, ona se razvijala i rasla, i uvek dolazila kući još lepša, sa licem boje slonove kosti, i nekim zlatnim sjajem na kestenjastoj kosi, čisto pozlaćenoj južnjačkim suncem. Kao devojčicu od četrnaest godina, poslali su je u inostranstvo, u pansion, i tri godine nije videla svoju zemlju, ni tetku u Solunu, ni onu njihovu vilu, utonulu u oleandere, smokve, jasmine i palme, niti svoju sobicu, gore na čardaku, nad čijem se prozoru naginjao visoko kiparis, tih, nečujan, zamišljen i veličanstven, kao da večno sanja o vekovima i neprestano iščekuje izlazak Sunca na pučini... U pansionu Afrodita je najviše tugovala za tom baštom, gledajući bele vrhove snežnih planina, smaragdno zelenilo četinara, i slušajući zimski fijuk pokraj kamina, u toj velikoj sobi, u kojoj je spavala sa svojim drugaricama. Jednoga dana došli su roditelji i odveli je kući. Bila je to senzacija za ceo grad, kad

se ona pojavila, još u svojoj uniformi iz pansiona, teget-beloj. Al, božanstveno lepa, dugih lokni koje su padale niz vrat, sanjalačkih očiju, kakve su imale egipatske lepotice, one oči što se lagano pokreću, ne govore ništa ali uzbuđuju, jer se oseća kao da je puno tajni i života iza tih sjajnih dužica... Već su dolazili prosioci, pokraj prozora su šetali kavaljeri, stalno joj svirali serenade, pisamca bacali u dvorište, i velike bukete, sa ponekom karticom na kojoj je bilo samo nekoliko ljubavnih reči... Ali, ona još nije znala za ljubav. Mati i otac nisu žurili da je udaju, a jedna njihova rođaka navaljivala je da je udaju za jednog divnog mladića, koji je bio najrevnosniji u šetnji ispod prozora. Tog leta otišla je u Solun. Njena rođaka Aspazija bila se udala, i ona je sada bila sama u sobi, gore na čardaku, i kiparis je bio tu još veći i mračniji, i sve je poraslo, smokve se razgranale, one sasvim mlade sad su bacale hlad, jasmin se razvijao, i tako visoko su se dizali, da su prelazili zid između njihove bašte i susedne... Sa svog visokog prozora, ona je gledala u tu susednu baštu, isto tako raskošnu u zelenilu i mirisu... Tu je stanovao jedan bogati Turčin, sa lepim ženama, devojčicama, i uvek je bilo puno šarenih boja u bašti od njihovih šalvara i marama, i smeha, i dečje larme i plača. Te junske večeri bilo je puno mirisa i čežnje u vazduhu. Svi su polegali, samo je Afrodita sedela kraj svog prozora... I kroz noć, najednom, iz susedne bašte, dopirala je lagana svirka na gitari. Nekoliko tihih, razvučenih akorda, a onda poče da pevuši muški glas, nešto bolećivo, slatko i sa puno čežnje. Afrodita se naže preko prozora, ispravi, zagleda u baštu. Tražila je tog što peva, ali su svuda bile senke i ništa nije videla... Osetila je kako se glas približava, i ona se još više nagnu... Njeno lice je bilo obasjano mesečinom, i ličila je na prozoru na kraljicu noći, koja čezne i sanja. Glas je dopirao sve bliže i bliže i ona ugleda jednu siluetu ispod jasmina, i grane i lišće bacali su senku na tu visoku, vitku figuru, kao neki stog od čipke... Silueta pođe još neki korak, izvuče se ispod senke, i stade na zelenu poležu, pokraj rondele belog i žutog krina, visoka kao mladi kiparis... Afrodita ga ugleda, trže se, odmače se od prozora, i ostade u ramu prozora, kao neka stara slika, sa maglovitim crtama lica, prevučenim velom sobne pomrčine... Videla je, on je još stajao tamo... Oh, ko je to, taj divan mladić, visok, ogromnih očiju, zabačena fesa na glavi, opuštene kićanke što gleda gore, nepomičan, i mami je pogledom, moli i preklinje...? Ona priđe jedan korak bliže prozoru, još jedan korak i nasloni se na ram i ostade tako... I samo nekoliko trenutaka, pa pobeže, zalupi prozor, polete ka svojoj postelji, opet dođe do prozora, odškrinu zavesu, i vide ga kako stoji nepomičan, još uvek na istom mestu... Te noći nije dugo zaspala, svaki šum joj se činio kao zvuk gitare, ruke su joj bile

vrele, i neka slatka groznica i radost strujali su i stezali njeno telo. I nije joj izgledalo da je to java, već san ili roman, kao oni romani koje je krišom čitala u pansionu, i posle dugo snevala o tome, zamišljajući sebe junakinjom za kojom luduju, prikradaju se noću... Oh, kako je sada sve to slatko... Sutradan, sasvim nemarno, pitala je tetku ko je to noćas svirao, a tetka joj je pričala da je to bio mladi Hasan, sestrić Mehmed-bega, koji je doputovao iz Carigrada, i tamo studira. Mehmed-begova sestra udala se u Carigradu za pašu, i prošle godine Hasan je dolazio... I svake večeri je svirao gitaru, a Afrodita je stajala na prozoru, više nije bežala, već i kad prestane pesma, ona dugo stoji i gledaju se sa nemim obožavanjem... Gledala ga je i danju, očekivala kad će da se pojavi, uživala dok se on igrao sa svojim malim rođakama, a on je svaki čas bacao poglede gore, ka njenom prozoru, kao da je znao da je ona tu... Čitav mesec je prošao, a oni nisu razmenili ni jednu reč, ali su oči govorile, šaputale o ljubavi; Afrodita je bledela, njene oči su imale još više sete, i strepela je, misleći na čas kad treba da otputuje... Jednoga dana, vraćala se sama predveče kući, i taman je ušla na kapiju, oseti najednom da joj se neko brzo približava, i meki topao glas progovori na francuskom: “Pardon, madmoazel...” Nije mogla da se pomeri s mesta, i u jednom trenutku pođe, kao u nesvestici, ali on je uhvati za ruku, zagleda se u njene oči i poče da joj šapuće o ljubavi: o tome kako on nju voli, on je još od prošle godine slušao o njoj, pričale su mu njegove rođake, Ajša i Zejna, one su nju opisivale, kako je ona lepa, i čudile su se što je nema tri godine... Video ju je odmah, prvog dana kada je došao, jer su mu Ajša i Zejna kazale da je ona tu, i one znaju da on nju voli, da se zaljubio od prvog dana, i da će umreti za njom. I dok je govorio, ona je samo videla njegove oči, tamne, duboke, i kao da su dve crne senke polazile iz tih očiju i zamračivale njen um... Nije znala ni gde ni šta se događa oko nje, samo je osećala neko slatko strujanje kroz telo... On je lagano uhvati za mišice, zatim raširi ruke, steže je u zagrljaj, i ona oseti na svojim usnama neki mek, topao dodir, kao pritisak kadifne ruže, zagrejane na suncu... I dok je ljubio, šaputao je da ne može da živi bez nje, da je ludo voli, i želi da bude njegova žena, da će je odvesti u Carigrad, pobeći će, molio je, preklinjao da pobegne sa njim, da će je usrećiti, on je jedinac, roditelji ga vole, i ona će mu biti jedina žena i sva njegova radost, njegova mlada sultanija... Ona se jedva držala na nogama, gotovo je ležala na njegovim rukama. On je uze za ruke, podiže, pritisnu na grudi, zagnjuri lice u njene svilene lokne, p o đ e jedan korak, gotovo da pobegne sa tom devojčicom, lud od ljubavi i strasti... Iz bašte dopreše koraci, i govor, i on je spusti, pobeže, a ona p o đ e , posrćući,

jedva se uspe uza stepenice, ude u sobu, pade na postelju i zajeca, zaplaka od ljubavi, tog prvog uzbuđenja njene naivne devojačke duše... Po kući njene tetke tog jutra bila je prava uzbuna. Trčali su na sve strane, tražili je, zvali, i ispod čaršava na stolu nađoše njeno pismo. Ona je pisala: “Draga tetka, oprosti mi, ali ja nisam mogla više da izdržim, jer bih umrla od ljubavi. Ja volim Hasana, i on je lud za mnom, i pobegla sam s njim u Carigrad. Nemojte me tražiti, ja ne mogu bez njega da živim, venčaću se sa njim... Molim vas, utešite moju mamu, znam da će oni biti nesrećni, ali nisam mogla drugačije, jer je ljubav bila jača od mojih dužnosti kao ćerke. Oni su uvek želeli meni sreću, i neka mi oproste.” Posle tri dana dojurili su iz Srbije njen otac i mati, i za nedelju dana on je bio u Carigradu. Mehmed-beg, čestit i pravičan Turčin, ljutio se na postupak svoga sestrića, jer ranije nije ništa znao, i pošao je i on u Carigrad sa Afroditinim ocem... Pomoću prevare izmamili su Afroditu iz harema, gotovo je oteli, i doveli u Solun... Tu su ostali tri dana, pa se vratili u Srbiju... Duševne patnje, ljubav, očajanje, bacili su devojku u postelju. Njena je duša strahovito patila i lekari su savetovali da je pošalju u sanatorijum. Godinu dana je ležala u sanatorijumu i u njenoj varoši čudili su se kavaljeri šta to bi sa lepom Afroditom, ali niko nije znao tajnu njenog bekstva u Carigrad... Više joj nisu dali da ide u Solun, ali nije ni ona tražila. Svi su je opet mazili, čuvali, ugađali joj. Duboka roditeljska ljubav sve je oprostila, i nikad nije usledio nijedan prekor, već samo milošta za tu njihovu jedinicu, koja je nesvesno učinila pogrešku, iz čiste ljubavi. I pred tolikom roditeljskom pažnjom ona se trudila da se nasmeši, da ublaži i njihove rane, i da skrije svoju tugu pred njima. Njena lepota dobila je melanholičan izraz, ali je to davalo još Više privlačnosti njenom licu... Tri godine je trebalo da se utiša to malo srce, koje je neprestano čeznulo za lepim Hasanom. Posle petnaest godina, otišla je prvi put u Solun, sa devojčicom, Kaćinom mamom, koja je bila lepa kao i ona, i tek se tada usudila da pita za Hasana. Kazali su joj da je umro od tuberkuloze, dve godine posle njene udaje, da su ga oženili, imao je i sina, i da je zauvek tugovao za Afroditom. I ko bi mogao zaviriti u srce Kaćine staramajke, našao bi tu jedan skriveni kutak, kao tajni oltar, u kome je danonoćno tinjao žižak njene prve, nezaboravljene ljubavi, ali i tužno sećanje na nepromišljeni postupak romantične devojčice. Zato je uvek štitila Kaću kad je mama grdi “što se zadržala u bioskopu, što mora da poseti svaki matine, ili svakog dana da otperja do korzoa” a staramajka sve to sluša, i opravdava je, jer je u duši više volela i odobravala sve što je moderno i daje snagu devojkama da ovako vešto zavitlavaju svoje kavaljere, smeju se na njihove izjave ljubavi, a ne kao ona, prvi poljubac pa bež’ sa njim...

GOSPOĐICA I NJENIH PET KAVALJERA “Mila Zaza! Znam da te interesuje kako sam se provela na moru i odmah ću ti reći. Provod je bio prvoklasan. Imala sam pet kavaljera, koji su uvek bili spremni da mi stave svoje igračke usluge u dansingu, zajedno sa srcem. Ali sam očajna. Ugojila sam se četiri kile! Moje pedeset dve sad su se popele na pedeset šest... Kad sam se izmerila, plakala sam, a sad za ručkom uvek je dvoboj sa mamom i tatom, jer ja neću da jedem mnogo, a oni me grde i hoće da me kljukaju kao da sam guska, a ja neću da izgubim od svog šarma. Znam ja dobro koliko sam zimus sa pedeset kila imala uspeha na balovima, ali do zime smaći ću ja ovih šest. A sad da ti pričam o kavaljerima. Prvo broj 1. Definicija za njega glasi: uobraženost i drskost. To ti je jedan od onih anonimnih igrača, s kojima igraš zato što si na letovanju, i što tu može da ti priđe svaki igrač, jer je društvo raznoliko, ali koje nikad ne bi srela u svom svetu preko zime. I taj se usudio da uzdiše za mnom, i da mi izjavljuje ljubav. Siromah dečko. Svake večeri šaputao mi je: ‘Mogu li se nadati da ćete me, makar malo, voleti?’ i pri tom je imao pogled kao moje kučence Flori kad me moli za parče šećera. Razume se da mu nisam dala nimalo nade, a on je imao drskosti da se naljuti, i nije hteo više sa mnom da igra. Nisam bila očajna jer me je utešio. Broj 2... Za njega definicija glasi: sentimentalan i zapaljiv; i jedan od onih mladića, koje bi bilo opasno vući za nos, jer bi mogli učiniti svaku glupost, čak se poslužiti i oružjem... Taj nije tražio da mu dam ‘malo nade’ već mi je svake večeri šaputao uz zvuke tanga: ‘Volite li me?’... i pri tom sam osećala kako sav gori, da sam jedva čekala da se završi tango, i uz poslednje akorde uvek sam slušala njegove prekore: ‘Vi ste koketa, pritvorna, neiskrena. Vi me mučite, igrate se sa mnom...’ A bogami, nisam ga vukla za nos, videla sam da je luckast... Mene ne oduševljava nimalo kad mi neki mladić priča kako bi se mogao ubiti iz ljubavi. Ja razumem šta znači biti ljubomoran, patiti, praviti scene, ali ubiti se! To su, po mom mišljenju, prave budale... Ti što se ubijaju, toliko hoće da okupiraju jednu devojku, da ona ne sme nikog da pogleda, ni sa kim drugim da igra... već samo na njega da misli. A ti znaš da ja ne mogu samo

s jednim da se zabavljam, jer se do sada nisam ni u koga ozbiljno zaljubila. Ono zimus, znaš sa Mićom, nije bila prava ljubav... A on mene nije iskreno voleo... Posle sam se uverila, i čula kako se udvarao jednoj bogatoj gospođici, i prozvali su ga ‘lovac na miraz’ , jer samo sklapa poznanstva sa bogatim devojkama. Zato sam ga izgustirala, i samo sam mu jednu razglednicu poslala, a ja sam dobila od njega dva pisma. Pre neki dan smo se videli, a ja sam ga tako hladno presrela, da je mogao da vidi da ga više ne simpatišem... Sad da se vratim na tog luckastog. Hvala bogu, otputovao je pre mene, ali me je svakog dana bombardovao pismima... Inteligentan dečko, ali toliko zaljubljen, da već postaje otužan... i... balavac... dvadeset godina... Broj 3: bonvivan i udvarač, a najlepši atributi – “pakard” i renta... Svakog dana me je molio da se sa njim provozam u njegovom autu, ali ja nisam smela od mame. Mama mi je zapretila i samo nas je jednom vozio sve zajedno. I mama je bila s nama... Blaziran je, vidi mu se po licu, ali meni se sviđaju ti blazirani tipovi. Imaju nečeg interesantnog u sebi. Kao da na sve gledaju nemarno i sa ironijom. I kad ti se udvaraju i dele komplimente, osećaš da oni ne čekaju tvoju ljubav kao neku milost, već smatraju da ti jedva čekaš da ti oni poklone neki gram svojih osećanja. Imaju uvek nekog samopouzdanja u sebi, i svesni su svojih pobeda... On je bio najbolja partija i gospođice su se otimale za njega. Ni jedna nije uspela da ga otme od druge, jer on je svakoj govorio: ‘Divni ste, ali šteta što niste madam.’ Za njega je bila interesantnija svaka madam nego mademoazel ... I mi, sirote, mademoazel, moramo strpljivo da čekamo, da nam neko prikači titulu madam, mada mnoge samo čekaju da se zvanično protokolišu... Ne znam, šta bi mu Lula na to odgovorila?... Izgleda mi da sam se, ipak, ja najviše dopala bonvivanu... Uvek mi je govorio: ‘Vaša primamljiva lepota me draži...’ Ali, jednog dana pojavila se jedna divna udovica, neka prečanka, i on je pao pred njene noge. Neprekidno su išli u šetnje i gospođice su uzalud uzdisale, a neke su htele da crknu od muke i što su ogovarale i grdile tu udovicu! Iz pakosti. A meni nije bilo ništa krivo. Ja razumem, jedan mladić mora da se zabavlja sa ženama, ali on nas na drugi način voli, a drugačiju ljubav poklanja gospođama... Gospođa je za njega zabava, i on nju ne bi uzeo za ženu, a gospođica može uvek da računa da će je jednog dana zaprositi. Ipak sam došla do zaključka da je lepo biti udata žena, pa na letovanju sama... Nekako svi muškarci obigravaju oko belih udovica, više nego oko devojaka. Uglavnom, ja nisam grdila tu udovicu jer su se u tom trenutku pojavili: Brojevi 4 i 5. Baš sam se istog dana upoznala sa obojicom. Broj 4 oženjen, ali beli udovac... Veruj mi, da je momak udala bih se za njega, vrlo je interesantan. Znam, ti ne voliš da se zabavljaš sa oženjenim ljudima, ali za mene oženjeni ima mnogo draži... Tu možeš da okušaš koliko

imaš moći i superiornosti nad drugom ženom... Jedne večeri mi se siromah žalio kako nije srećan u braku, žena ga nimalo ne razume, niti imaju kakve srodnosti psihičke... I meni ga je bilo tako žao, pa pričam Nadi, znaš i ona je ovde bila... A ona, udarila na to u kikot: ‘I ti veruješ to što ti je pričao?... Laže, to je trik svih oženjenih, da se žale na svoje žene, hoće čovek da se napravi mučenik, ne bi li umilostivio srce neke gospođice... Ti misliš, kad se mi udarno, neće se i na nas žaliti naši muževi...’ I tako me je Nada razuverila. Ipak sam s njim igrala, mama se naljutila kad je opazila kako on trči za mnom, i kategorički je izjavila: ‘Sa ovim oženjenim neću da te vidim da igraš, ima ovde toliko mladića, pa se zabavljaj s njima...’ I onda je na moje srce napravio pravi juriš u galopu jedan konjički oficir – broj 5... Ti već znaš da ja najviše imam simpatija za oficire, a konjica dolazi na prvo mesto, i veruj, najviše bih volela da se udam za konjanika... Moji misle, naprotiv, da me udaju za nekog poslovnog čoveka ili rentijera, ali tu ćemo se uhvatiti u koštac. To poznanstvo je bilo samo prva glava romana, koji se nastavlja sada, u Beogradu... Onomad sam dobila pismo od njega... a utom naiđe tata i ja strpam pismo u nedra... I nikako da ugrabim trenutak, da ga pročitam... Seli smo da ručamo, a meni pismo u nedrima, a ja samo strepim da mi se ne pomoli na dekolte, pa mi jednom zašušta, a ja pomislim, sad će tata da kaže: ‘Šta imaš to u nedrima?’, i morala bih mu dati da pročita, a on ne trpi konjičke oficire, samo zato što ih ja volim. I posle ručka jedva sam uspela da umaknem i pobegla sam da ga pročitam u špajzu... jer sam tu bila najsigurnija. Lepo bih se provela da je, kojim slučajem, tati palo u ruke to pismo... Vidiš, moji roditelji i ja, dva smo sveta. Oni mene nimalo ne razumeju. Oni zamišljaju da ja treba da se udam za nekog ozbiljnog, staloženog čoveka, intelektualca, za koga su igra i tenis glupost, i kad bi me zaprosio neki ozbiljan naučnik ili konjički poručnik, oni bi našli da je za mene mnogo bolja partija taj naučnik. Samo zamisli tu perspektivu braka: nedeljom poslepodne ja sređujem rukopise mome mužu, sa zlovoljnim licem, jer nemam nimalo pojma o tim njegovim problemima, pronalascima, i mnogo bih više volela jedan tango, nego čitanje njegove diserticije... I mene, koja volim sport, tenis, igru, jahanje, treba zatvoriti pokraj nekog poslovnog čoveka. Ja zamišljam da moj brak treba da bude veseo, a najveseliji su brakovi sa oficirima. Ali, de, dokaži ti to mojim roditeljima. Za njih sam ja vetropir, a oni ne razumeju da sam ja devojka modernog doba, koja voli sport i zabavu. Možda ću ja biti srećnija s takvim poimanjem života, nego oni, što su od jednog do drugog bala čekali godinu dana, da mogu da zaigraju... Kao što vidiš, moj letnji provod nije završen, i obećava da će mi doneti prijatnosti i jesenje i zimske sezone... Samo, moram priznati da ja još sebi ne verujem da ću moći da se

koncentrišem samo na konjanika... Jer, eto, juče, videla sam onog doktora, koji mi se prošle zime udvarao, a i onaj tehničar se vratio, koga sam simpatisala prošle godine (ne, ozbiljno, već onako, prolazan flert), ali on je vrlo lep dečko (istina, nije lepši od konjičkog poručnika), a pre kratkog vremena na balu u gardijskom domu, upoznala sam se i igrala, znaš sa kojim, sa onim lepim, što smo ga ti i ja prozvale Adonis... Sjajno sam se provela... A sutradan, posle tako lepog provoda, bila sam toliko melanholična, da sam mogla ceo dan da plačem... Prosto ne znam šta mi je, nekad sam strašno nervozna i nesrećna, i mrzim život... i pitam se: zašto živim? Zašto?...” Voli te tvoja, Nina.

MLADA DAMA SA NAOČARIMA I NJEN LEPI KAVALJER Moja prijateljica se zove Lula, a ja je u šali zovem “Lu-Lu”, ili još kraće Lu. Zatekla sam je na divanu, zamišljenu, sa “Feminom” na podu i njenim angorcem iza leđa... Nešto su se naljutili jedno na drugo, jer svileni i perjani angorac okreće leđa Lu-Lu samo kad ga ona ne miluje. Tada zatvori oči, ili ih drži poluotvorene, i vide mu se velike crne ženice, i plave dužice, melanholične i sanjalačke... Na klaviru stoje note “Ritorna”. Lu to svira samo onda kad izaziva sećanje na nekog. Bila je jedno vreme zaljubljena u Novara, i tada je samo svirala “Ritornu”... Posle se razočarala u njega, ne znam zašto... Čula je da Novaro ne voli žene. – Molim te, kako može da ih poljubi, kad ih ne voli?... Znaš onu scenu u “Ljubavnicima” sa Alis Teri? To je uzbudljiva, prava ljubavnička scena... A to je sve namešteno i komedija. I Lu dugo nije svirala “Ritornu”. Sad je opet partitura na klaviru i Lu je zamišljena. Angorac ustade, skoči na Lu, zabi svoju svilenu glavicu u njeno pazuho, onda je pogleda zaljubljeno: – Je l’ da ima oči kao dete, ona lepa plava deca, i nikad nije pakostan? On kao da zna da ona o njemu govori, opet hoće da se umiljava, a Lu ga odgurnu, sede na sofu, zatrese glavom da bi kovrdže dovela u red, prebaci ruke iza potiljka i prošaputa: – Opet sam ga videla... – Koga? – Lepog pratioca mlade dame sa naočarima... – A, je l’ to ona tvoja letošnja uspomena? – Da, iz tramvaja... Skoči sa divana, priđe klaviru, i zabruja “Ritorna”... Sve lakše i lakše, i sa poslednjim zvucima ona poče da govori, kao recitaciju... Što je čudna ta Lu... Kao iz osamnaestog veka. Ja verujem da bi se zaljubila u stare slike. Jednom je bila zaljubljena u jednog pevača s gramofona... “On je visok, ima sanjalačke oči, lice mu je bledo...” Njeni su ideali kao u gospođice iz devetnaestog veka, a danas šiparice vole snažne

mišice sportista i oprljenu kožu kupača... Lu improvizuje na klaviru i recituje... To je pesma o kavaljeru mlade dame sa naočarima. – Bilo je sunčano prepodne... Pošla sam u šetnju... Jedan visoki, lepi mladić ušao je u tramvaj i seo preko puta mene... Akordi umukoše... Lu napravi piruetu na stolici... – Jesi li opazila da ima čudnih susreta očiju? Pogledaju se dvoje, i kao da im se zenice stope, i u tvojim očima ostanu njegove zenice, a možda u njegovim tvoje. Znaš kako deca zagledaju jedno drugom u oči, da vide sliku u zenicama... U očima ostane fotografski snimak nekog nepoznatog bića, koga vidiš samo jednom ili dva puta... Mene je taj pogled hipnotisao, i čini mi se kao da su mi uvek na čelu oči tog visokog mladića... To nisu obične oči... Nekako su tople, malo nasmejane, ali kao što se smeše mladići na starim slikama... Te oči ne mogu da budu nikad drske, ni nasrtljive, već uvek kao da miluju... I trepavice su duge, povijene nagore, kao da i one hoće da još više otvore pogled i da im daju vedrine... – I ti nikad ne zaboravljaš te oči?! – Nikad! – Samo si ih jednom videla? – Ne, videla sam ih i sutradan... opet u tramvaju, i opet preko puta... I čula sam dve njegove reči, koje je kazao kondukteru: ‘Do Terazija.’ Osećala sam njegov pogled, i okrenula sam glavu. Zar se ti ne zbuniš kad te neko pogleda? Ja se zbunim... Ugrabila sam jedan trenutak kad se okrenuo na drugu stranu da ga pogledam... Videla sam mu usne... Kao Gesta Ekman ima usta. To su najlepša usta na filmu... – Lu, pravi si fantasta... Lu se zamisli, okrete se ka klaviru, i udari nekoliko tužnih akorda Šopenovog “Nokturna”. – Hajde, Lu, pričaj dalje... Lu je melanholična. – To me podseća na sanjarije gospođica iz osamnaestog veka... Ja verujem da se u psihi neke moderne žene atavizmom čuva osamnaesti vek. Ko zna čiju sam ja dušu nasledila? – Jer samo u osamnaestom veku žene su mogle godinama da žive od sećanja na jedan pogled... Pardon, ti si dobila dva pogleda... I znaš dve reči: ‘Do Terazija’. Vidi, čak ti se i Mona Liza smeje... Ta nije bila tako romantična kao ti. Lu pogleda Mona Lizu. – Uverena sam da bi ova Mona Liza umela da se snađe u dvadesetom veku... Što je ona lukava i prepredena... Ne možeš nikada da joj uhvatiš pravu misao...

– I ja mislim da se ona naročito smeška kad ti sviraš ‘Ritornu’... Ali, nastavi priču... o lepom kavaljeru mlade dame sa naočarima... Zar ti nisi ljubomorna na damu sa naočarima? – Ona je vrlo simpatična... Bio je jednom sa dve dame na šetalištu... On tako lepo hoda... Lagano, a visok je i otmen... To nije nervozni hod Beograđanina. I nema ničeg degenerisanog na licu... Videla sam ga nekoliko puta... Čas sa tom damom, a jednom je bio sam, u sutonu, posle letnje kiše... A jednom u bioskopu... Nisam ništa zapamtila taj film. I što je nezgodna situacija, kad ti sediš ispred nekog koga želiš da vidiš. – Pa zašto se ne okreneš? – Dama sa naočarima je bila tu. Žena ne sme da se okreće da gleda jednog muškarca kad sedi sa damom... Onda ima pravo da joj se podsmehne ona druga dama... U toku jedne scene oni su otišli. I više ih nisam videla... – I ti si stalno mislila na njih? – Ne i na nju, mladu damu, već samo na njega... Kad je neko nepoznat onda te sve o njemu zanima... Pitaš se ko je, odakle je, kakav ima položaj... Čitav roman pišeš. Kad se spusti veče, ja samo sviram... Stalno improvizujem, i jednu moju improvizaciju zovem ‘Nepoznati’... – I sa tom romansom je gotovo? – Ne, još nije... Posle sedam meseci opet sam ih videla... Prvo damu sa naočarima... Ali, on mene tada nije video... Ni druge večeri, ni treće... Četvrti put kad sam ja njega videla, on me je prvi put spazio. Poznao me je... Videla sam opet one iste oči mladića sa starih slika, krupne, lepe oči... Nikad nisam videla tako lepe oči... i nasmejane, i ozbiljne, i sanjalačke... Bio je u bioskopu, i ona dama je bila s njim... Otišli su posle u proletnje veče... Više ih nisam videla... Lu se okrete ka klaviru i duboki akordi Šopenovog “Nokturna” ispuniše sobu i jedna suza skotrlja se niz obraz i pade na dirke. – Ti plačeš? Lu pobeže na divan i zagnjuri lice u jastuče. – Slušaj, Lu, mogu li nekako da ti pomognem? Lu podiže glavu, uokvirenu zamršenim kovrdžama, zamisli se, i nasmeja... – Znaš šta? Napisaćeš oglas: Traži se lepi pratilac mlade dame sa naočarima... Traži se sentimentalna Lu...

PA SAD ŽALI ŠTO NEMAŠ DECE – Hoćeš li negde da izlaziš poslepodne? – zapita gospa Pola svog muža, koji je nešto pisao. – A što ti mene teraš? – obrecnu se on. – Ne teram te, nego mrdni se malo od kuće. Po ceo dan sediš i pišeš a bar da imam neke koristi od tih hartijetina. – Kakve hartijetine! To su moji politički memoari. – Politički memoari! Da si ti mene više slušao a manje se bavio politikom ne bi sad bio u penziji. Mogao si ti još da služiš. Nisi umeo. Da si ti sa svim partijama lepo, bolje bi za tebe bilo. Nego ti hoćeš da budeš po zborovima. A posle dođoše druga braća, pa tap u penziju. Koliko je godina kako si u penziji? A ništa gore od penzionera u kući. Samo vašariš. Idi, molim te, malo od kuće. – Da ti lakne od mene. – Lakne mi, razume se. Ovako samo idem za tobom i raspremam. Vidi samo šta si napravio po stolu. Ti ne misliš da sam ja već baldisala od štrapaca, nego misliš da sam ja još mlada, kao nekad, da mogu da trčim za tobom i sklanjam tvoj vašar. Eh, da sam, srećom, rodila ćerku. Tu ću želju i u grob odneti. Ona bi sad mene odmenjivala. – Opet ti to tvoje ‘da sam rodila ćerku’. Pa što nisi rodila? Ko ti je smetao? – Ko mi je smetao? Ti. Ja sam bila devojka kao od brega odvaljena, mogla sam pola tuceta da rodim. – Pola tuceta! Ti si bila – jalovica. – Ja jalovica. Jalov si ti bio. – Ne znaš ti to. Možda sam ja isprobao sebe i uverio se da nisam jalov. – Isprobao? Pa zato što si isprobao, zato ja nisam ni imala dece. Nego sam i ja trebala da isprobam sebe. Ali pusto poštenje. Obraz sam čuvala da ne okaljam. Luda Polo! Sada neka te krivi da si jalovica. Jest, sad sam jalovica, kad sam ostarila. A mogla sam imati ćerku, još kakvu ćerku. Crkavala sam nekad da imam dece. Pa bi mi ona poslovala po kući i slušala. – Slušala te, kao što današnje ćerke slušaju majku. Bolje da ti mene slušaš. Vidiš kako me grdiš a ja ćutim. Priznaćeš da nema ovakve dobričine kao što sam ja. – Dobričina, a vređaš me. Jalovica. I gospa Pola udari u plač:

– Jalovica, ovakva devojka. Ne znam zašto su me onda operisali, sigurno moja krivica. Tvoja je to bila krivica. – Bolje će biti da ja idem. Sad ćeš da mi udariš u plač. Kako si ono htela da daš ime ćerki? Emilija. Gde baš nade to ime Emilija? – Tako što se to meni dopadalo. Sad bi moja Emilija bila udata i imala bih unuku od devetnaest godina. Ovako u kući, ja i ti, kao dva panja. Proćerdao si mladost, pa si se onda ženio. Posle žena jalovica. Gospodin Toša ode, zatvori vrata, a gospa Pola ostade i, kao i sve stare žene, poče da govori sama i da gunđa: “Vidi šta je hartijetine, zagušila se fioka. Dok mi jednog dana ne dođe pa sve ovo pobacam u vatru. Pogledaj kako je zarozao čaršav. Jaoj, pa progoreo je cigarom. Ovo nisam ni videla. Prokleta duvančina i ko je izmisli. Šta je popušio! Ima dvadesetak pikavaca. Prosto me uguši ovaj njegov duvan. Da otvorim prozore neka se izvetri. A gde su mu papuče? Evo jedne, a gde je druga? Pod krevetom. Jaoj, ko će sad da se sagne. Moram sad po oklagiju. Uh, da znaš ti, čoveče, kako je meni teško da se sagnem.” Jedna prijatna misao malo je razveseli. “Da podgrejem kafu, imaće još da se nacedi.” Džarnu vatru, pristavi džezvu na šporet, stavi naočare. “Da mu zakrpim malo čarape. Cepa kao kurjak.” Uze iglu i konac i dugo je kvasila i upredala konac, izdižući iglu, dok je jedva udenu. Lonče zastruja na vatri, ona se osmehnu, požuri, nasu šoljicu i sa zadovoljstvom poče da srkuće. Zvonce zazvrja. – Ko li je to sada? Otvori vrata. U sobu upade slatka, nasmešena, mlada devojka. – Ujna, znate zašto sam došla? Da vas vodim u bioskop. Vi još niste gledali tonski film. A Joca mi je dao pare i kazao: ‘Idi i da vodiš ujnu, nikako drukčije’. – Moj lepi Joca, uvek se on seća ujne. Ali gde ćemo u bioskop? Nešto se naoblačilo. – A, kiša neće. Od Zemuna je vedro. Pa, iako padne, mi ćemo biti u bioskopu. A sad je hladnije, baš zgodno za bioskop. Vi ćete ujna Toši da ostavite ključ. Neće se on valjda ljutiti. – E, dete moje, nismo mi više mladi, da budemo ljubomorni jedno na drugo. Ima on

svoj ključ, a ja moj. Kad si navalila, ajde da idem. Trebalo je veš da skupim, sutra mi vešerka dolazi. – To možete i večeras. Čekajte, koliko je sati? Imamo vremena da stignemo za pet sati. Pođoše. Ujna se vrati. – Čekaj, sve ovo uredno da ostavim. Naučila sam, ne volim ništa da mi ostane razbacano po kući. Vatru da vidim, da mi ne prsne varnica, da gurnem ovaj ugarak. I prozor da zatvorim na špajzu. Jedna mačka mi preskače, pre mi je pola pileta pojela, gospod je ubio. I još puno se prisećala, kao starinska, uredna domaćica, navikla da je sve na svom mestu, pa i sad mora da bude, iako joj noge nisu više onako lake. Bioskopska sala je bila puna. Gospa Pola je razgledala onaj svet. – Je li, Mima, reci mi, ove devojke i mladići, nisu nikakav rod? – Sigurno da nisu. – Pa šta će same po bioskopima sa muškarcima? – Bože, ujna, pa kako idemo u dansing. Tamo je sve na videlu. A ovde ti se zamrači, a devojka sama sa muškarcem u pomrčini. Ko zna šta se ovde dešava u mraku. – Ništa ne može da se događa u pomrčini. Ujna zavrte glavom. – Ne bih ja mojoj ćerki dopustila ovo. A ideš li i ti ovako sama? – Ponekad. – Što ne ideš sa Jocom? – Braća danas ne mare da idu sa sestrama. Imaju oni svoje devojke. Nikad me i ne zove, a ja neću da ga molim. Jedno devojče prođe sa mladićem. Gospa Pola ga pogleda. – Što bih ja ovo tukla! Hoće kavaljera a ovolicno. Devojče sede sa kavaljerom baš ispred njih. Ujna pogleda na lože. – Vidi, sve same devojke i mladići, pa se popeli gore da ih niko ne vidi. Ne valja ovo današnje. Da ja imam ćerku, drugačije bih je vaspitala. Sala se zamrači. – Čekaj ti, ja ne vidim odavde i nemam naočare. Mima je čitala, slike su se ređale. Ujna se opet trže. – Sramota, ovo je baš sramota. Na platnu je bila jedna nežna ljubavna scena. – Baš je divno, ujna, oni se vole. – Neka se vole kod kuće, a ne po bioskopu. Ne stide se starog sveta. Mima se okrete, pogleda ujnu, i vide da ona ne gleda platno, već ono devojče ispred njih, koje

je naslonilo glavu na rame muškarcu, a on je zagrlio nežno preko ramena. – A to vi za njih. Samo lakše, ujna. – Što lakše? Neka čuju. Valjda ja da se stidim njih, kad se oni ne stide mene. Devojče se okrete, pogleda, prsnu u smeh i opet nasloni glavu muškarcu na rame. – Vidiš kako nema obraza. Mima je čitala dalje, podnaslove. Svetlost se upali. Gospa Pola ljutito gledaše ono devojče. Jedan mladić se okrete. Pogleda Mimu i javi joj se. Ona mu klimnu glavom sa osmehom. Okrenu se ka ujni. – Moj drug. Mladić je neprestano piljio u nju, okrenut na svojoj stolici. Povremeno bi ga ujna pogledala, onda Mimu, da vidi da li ga ona gleda. Ona se smeškala na njega. – To nema smisla. – Šta, ujna? – Pa šta se onaj mladić neprestano kezi na tebe? – Ala ste vi staromodni! – Staromodna ali znam šta je poštenje. U moje devojačko doba nisu bili bioskopi. Vidi ono dvoje, prosto mu legla na grudi. A je l’, boga ti, ono gore, je l’ ono Dara kuma Ratina, s jednim oficirom? – Jeste. – Ko joj je onaj oficir? – Možda njena simpatija. – Pa ona se volela, čini mi se, sa jednim inženjerom. – Menja ona često. – Neće se ta majci udati. – Udaće se ona još kako. Vešta je ona, uhvatiće nekog. Gospa Pola se okrete: – Mima, boga ti, vidim li ja dobro? Je l’ ono gospodin Peta advokat? I on sedi s nekom. Keša matori. Pravi se momak, a samo je dve godine mladi od mene, pa on mladić a ja baba. I ono izgleda neko mlado. Šta ono ima sa čičom da ide? – Šta mari što je čiča, bogat čovek. Danas ne govori mladost, nego pare. Dvoje prođoše. Ujna munu Mimu. – Pazi Bora! Razveo se od žene, pa neku uhvatio. Upropastiće njega ženske. – Njega je i rođena žena upropašćavala. Samo je putovala. – Ali će mu metrese doakati. Svetlost se ugasi. Onaj mladić što je gledao Mimu, priđe jedan red bliže njima. Scene se ređaju a on gleda Mimu. Ujna više nije gledala scene. Zanimalo ju je šta sad taj pilji. Ono dvoje se

pretvoriše u jedno telo sa dve glave. Gospa Pola je gledala i mislila: ‘Da je to moja Emilija, ne bi ona smela ovako.’ Napolju je bilo vedro. Kiša se ranije ispadala. Gospa Pola i Mima sedoše u tramvaj. Sa platforme svet se gurao i oni prvi išli su napred. Gospa Pola spazi najednom onog mladića iz bioskopa. Opet je gledao Mimu. ‘Ovaj je pošao za njom’, mislila je ujna. Pravila se kao da ne vidi ništa. Siđoše. – Ja ću vas, ujna, otpratiti do kuće. Ujna zastade, htede da se okrene i priseti se: – Što se ova ulica povećala. Vidi samo kakve su kuće ozidane. Okrete se kao da gleda kuće. ‘Eno ga, štepuje za nama. Hoće da se sastane sa njim, pa mene da isprati.’ Dođoše do ćoška. Ujna zastade. – Znaš, sad se setih, treba ja da idem do vaše kuće. Hoću da upitam Bosu kako ona ostavlja ajvar. Njen mi se način više sviđa nego moj. – Ne znam samo da li je mama kod kuće. I Joca neće biti kod kuće da vas otprati. – Šta ima mene ko da prati. Valjda sam mlada. Sama ću ja da se vratim. Treba malo da protegnem noge. Jedna grupa dečaka išla je smejući se naglas i gurajući se. Jedan viknu: – Pazi što je ženska! Gospa Pola se žustro okrete. – Bezobraznici, sram vas bilo! Dečaci udariše u razuzdan kikot. – Ova baba misli da mi njoj dobacujemo. – Strašna je današnja mladež – grdila je gospa Pola. – Nikog ne ostavlja na miru. Okrete se kao da pogleda dečake, i tada opet ugleda onog što štepuje od bioskopa. “Pa pusti ti žensko samo noću! Da se moja Emilija ikad rodila, nigde je ne bih pustila samu bez mene.”

Ispred vrata se čula svađa u kući. Glas mlade Mimine sestre probijao se kroz plač: – Hoću, ja hoću da se udam. – Nećeš se, ćerko, udati, dok ne završiš školu. Sve ću ja šamarima, i njega i tebe. Svađa prestade kad zvrcnu zvonce. – Ko to hoće da se uda? – pitala je iznenađeno ujna. – Zar Deso? – Slatka moja Polo, kao što vidiš, poludela je. Hoće da se uda, neće školu, hoće da napusti osmi razred. – Hoću, on mene voli i ja njega. Šta će mi škola? Svrše univerzitet, pa čekaju službu. I sva leđa da iskrivim sedeći za klupom. – Pa kako da se udaš? – vikala je mati. – On nije ni univerzitet završio. Neka svrši, neka dobije mesto, pa neka dođe da te zaprosi. – Jest, da čekam da on završi univerzitet, da dobije službu i da umakne. Danas se mladići hvataju dok ne završe školu. – Tata neka nas hrani. Šta je to dva-tri meseca, dok on položi i dobije službu? On ne traži miraz. – Ne traži miraz, a treba da vas hrani, odeva. Misliš li ti da li otac ima? – A kako je imao da uda Radmilu i Olgu? Njima ste kupili nameštaj i dali miraz. – Dali, ali smo se zadužili na kuću. I menice nas udaviše, dugovi do grla. Taman da danemo dušom, a ti hoćeš da mi se udaš. – Ja hoću. Samo dok jednog jutra pobegnem i venčam se s njim, pa ću da dođem i ne možete da me isterate iz kuće. – Slušaj, Polo, šta govori. Slušaj, pa žali što nemaš dece. Rođena deca, pa te odraše živog. Dušu da izvade roditeljima. Onaj, opet, neće u gimnaziju, ne trpi profesore, nervozan je, ne može da izdrži na času. – Šta ti pričaš nervozan? – dobaci drsko iz druge sobe gimnazijalac Aca i pojavi se na vratima. – Ja mrzim današnji sistem školstva i ne volim gimnaziju. Mati sede očajno. – Ne voliš gimnaziju, nesrećniče, a šta onda voliš? – Sve drugo samo neću da učim gimnaziju. Mati je govorila malaksalim glasom: – Vidiš kakva je muka s decom. Jaoj, ne mogu da vas kunem, ali ništa drugo ne želim, nego da se poženite i poudajete, pa da i vi od vaše dece ovo doživite i da onda kažete: ‘Jadni naši roditelji, kako su patili zbog nas, a mi nismo imali za njih ni srca ni

duše.’ Mima se ljutito okrete ka Desi: – Počupaćemo mi njoj kosu. Udaja za nju, balavicu. Mati jeknu: – A i ti, Mima, nisi bolja. Uhvatila si se sa onim, viđaju te svuda sa njim. Ideš po Košutnjaku i Topčideru, po bioskopima. Pričaš kod drugarice sam, a ti sa njim. – Da to nije onaj što se kezi na tebe u bioskopu? – pitala je ujna. – Taj je, sigurno, jedan plavi. Svake večeri je dopraća. One dve starije, brate, bile su skromne devojke, udale se lepo, došli, pa ih zaprosili, a ove dve ne fermaju ni oca ni majku, ne znaš ni gde idu ni šta rade. Bože, bože, šta sve roditelji ne propate. Pa i kad ih udaš, misliš, skinula si brigu sa vrata, a ono nove brige. Radmila rodila, posle porođaja su joj prsa buknula, zagnojiše se bradavice, te muke i ti bolovi, kolike noći samo nisam prespavala. A Olgina deca su slabunjava, pa čim se neko razboli a oni trk po mamu. Istina, njih dve i Joca nisu me sekirali. Joca, lepo moje dete, najbolji mi je. Ali ovo troje mlade, samo kubura. Pa, hajd’, udali smo ove dve, dve neka uče, neka završe, dobiju posao, pa neka se same udaju i kupuju sebi stvari, kako rade i druge devojke. A ne da se roditelji zadužuju. A ono hoće da se uda već iz osmog razreda. Mati škripnu zubima. – Čekaj, dok ti otac dođe. Pokazaće ti on udaju. Kako je nije sramota? Plače, hoće da se uda. Hoće devojka samo muža, a ne zna ni da umesi, ni da skuva, misli lako je biti žena. Mati zaćuta i blažim tonom okrete se ka snaji: – A kako si ti, Polo, i Toša? Izvini, molim te, dođeš pa uvek naiđeš na svađu. – Dobro smo, hvala bogu. On je nešto malo nazebao, kašlje. Nego sam došla da te pitam kako ti ostavljaš ajvar. Gospa Pola se vraćala kući i kao da joj je neki teret pao sa grudi. Kad ovako nešto vidi ona ne žali što nema dece. Kraj jedne bandere ugleda dvoje, muškarca i devojku. Drže se za ruke. Kod jedne kapije opet dvoje. Svuda samo parovi. Ona uzdahnu: “Ovako bi možda i moja Emilija.” Taman je bila ispred jednog sokačeta, kad ču neki sušanj. Ona zastade. Devojka je bežala a za njom je jurio jedan muškarac psujući i nazivajući je najpogrdnijim imenima. – Čekaj, boga ti tvoga! Hoćeš ti mene da vučeš za nos i izigravaš?! Mladić zastade i

viknu: – Naplatiću ti ja! Devojka je govorila zadihano: – Mangup jedan, neću da ga gledam i zato mu je krivo. Jaoj, čekajte, prija Polo, samo da utrčim u kapiju i zaključam. Molim vas, kao boga, nemojte ovo da pričate mami i tati. – Šta imam da pričam? A zašto ti da kriješ od njih? Zar da te ovako grdi i ponižava a svet da sluša na ulici? Ocu ti kaži pa neka ga tuži. Mlada devojka ulete u kapiju i zaključa. Gospa Pola zastade, prekrsti se i prošaputa: “Momci tuku devojke na ulici. Hvala bogu kad ja ovakvo čudo nemam u kući.” Seti se svog čiče, i čisto raspoložena, dođe joj žao što ga je po podne prekorevala. I da bi to popravila, poče veselo još sa vrata: – Ti si došao, a ja, vidiš, u skitnju. Znaš gde sam bila? U bioskopu. Vodila me Mima, Joca me častio. – Šta si gledala? – Svašta imaš da gledaš i na platnu i u sali. Samo se grle i ljube. – Pa zar si bila do sada u bioskopu? – Ne, svratila sam do Bose. Kod njih lom. Hoće Desa da se uda. – Kakva Desa?! – Ono se upalilo, neće školu nego hoće da se uda. Neki student još nesvršen, pa oni da ga izdržavaju. – Jesu l’ oni ludi? – Bosa ni da opepeli, a ona preti da će da pobegne i da se venča. – Tako bi i tvoja Emilija radila i njena deca. – Ćuti, kakva Emilija. Nego, videla sam još jedno čudo večeras. Ljupče, prija Zorino, juri jedan mladić kroz ono sokače, da je tuče, i najgorim imenima je naziva. Da ne bejah tu slučajno, izudarao bi je. I umesto da zovne stražara, da ga otera u kvart, ona me je molila da ne kažem njenoj majci i ocu. Jesi li ti video to? Trpi da je vređa i krije ga. – E, moja Polo, što si ti naivna. Kakav kvart, nijedan mladić ne bi smeo tako da naziva devojku sem ako mu je za to dala povoda, pa zato i ne sme da kaže ocu i majci, jer bi doznali nešto što i ne slute. – Bože, bože, kakva je današnja mladež! Nego, hoćemo li mi da večeramo? Hoćeš malo da ti podgrejem supu? – Ne. Samo ću šolju mleka. – I ja ću mleko, bolje spavam. Noćas dugo nisam mogao da zaspim. A sve mislim zato što sam sinoć pojeo onu jednu sarmu. A tebi ću i čaj od lipe da skuvam. Al’ je

tebi kašalj od duvana. Bolje manje da pušiš. Stara dama se ustumara, spremi mleko, čaj, razmesti krevete, koji su bili rastavljeni, jer su odavno završili svoju bračnu ulogu, spremi i veš za pranje, popiše mleko i čaj, i legoše u toj mirnoj atmosferi doma bez dece, ali i bez briga i borbe.

SUPARNICE Žur gospođe Pavlović razlikovao se od žureva njenih prijateljica. Ona nije imala onaj utvrđeni dan u mesecu, poznat svima, niti onu dosadnu atmosferu žureva, kad se stalno premešta isto društvo iz jednog salona u drugi, sa istim razgovorima, spletkama, koje se sve više raspredaju, kako se dođe u koji salon... Takve prijeme nije volela gđa Pavlović. Ona je svakog meseca imala drugi dan za prijem, pozivala je sama društvo, unoseći raznolikost ličnosti i razgovora, i nikom nije moglo biti dosadno, što se u mnogim salonima oseti, kad se unapred zna šta će se služiti, o čemu razgovarati i koja će lica sve biti... Žur gospođe Pavlović bio je živa enciklopedija, gde se morao videti neki političar, naučnik, književnik, naravno i glumac... I sa prirodnom bistrinom, ona je umela da iskoristi te razgovore, da proširi svoje obrazovanje, da okruži sebe oreolom inteligentne žene, čija je inteligencija, u suštini, bila napabirčena iz svih diskusija, što je ona veštom konverzacijom umela da istakne, jer je imala talenat za konverzaciju, kao sve žene koje više vremena provedu u razgovoru nego u studiranju. Toga meseca žur gđe Pavlović je bio zakazan za dvanaesti Ona je skupila vrlo zanimljivo društvo. Bio je jedan narodni poslanik, kozer i vrlo duhovit čovek, jedna glumica, vrlo omiljena i ljupka, dve-tri otmene dame, sa reputacijom mondenki, ali ne onih praznih i sujetnih, već žena koje su volele umetnost uvek se viđale na izložbama i premijerama, a imale svoj formiran ukus za umetnost. Jedna ozbiljna intelektualka potvrđivala je svojim prisustvom da se domaćice interesuju za nauku, što ona, u stvari, nije činila, niti je zamarala svoje lepe oči čitajući naučne studije, ali je uvek pratila predavanja na Narodnom univerzitetu, čitala prave naučne studije po novinama, naročito u božićnim dodacima. Umetničku atmosferu njenog salona dopunjavao je toga dana jedan slikar, jedna slikarka, i muzičar. Svaki žur imao je svoju centralnu ličnost, koju je ona prikazivala, trudeći se, kao dame osamnaestog veka, da pokaže svoje veze sa celim umetničkim svetom. Toga dvanaestog, centralna ličnost bio je muzičar, za koga je gospođa Pavlović imala malo veće simpatije. To je bio samo prvi deo flerta, započet kod jedne njene prijateljice, i sada se nastavljao u njenom salonu, udvoje, i kad je tu umetnik muzičar, opravdano je da u salonu stoji jedan pijanino. A gospođa je volela da muzicira. Taj dvanaesti bio je poseban zbog dve centralne ličnosti. Druga ličnost je bila jedna devojka, jedan mlađi primerak gospođe Pavlović, sa jednim šarmom koji daje mladost – njena kći koja se vratila iz pansiona, i mati ju je danas prvi put, posle tri godine, predstavljala na žuru.

Predstavljanje, koje izaziva i prijatnost i tremu, malu strepnju pred tom lepotom u razvitku, koje raduje svaku mamu, jer je to njena kreacija, ali i zamračuje njenu lepotu, i što je najgore, tako očito otkriva godine majke. To su momenti nekada teški za majke, koje su još uvek i ljubavnice i majke, čeznu za trijumfom, svi im se udvaraju, laskaju, i jednoga dana, kad se pojavi kći, sva ta obožavanja, sasvim prirodno, prelaze na to novije i mlađe izdanje. Suviše mlada udata, za starijeg muža koji nije odgovarao njenim devojačkim idealima, gospođa Pavlović je kroz ceo svoj bračni život zadržala jednu čežnju šiparice, sanjala o ljubavi, i ovde-onde primala udvaranja, zanosila se flertovima, lako se zaljubljivala i time tešila sebe za svoje izgubljene snove. Zato je u njoj uvek preovladavalo osećanje ljubavnice nad instinktom materinstva, što, možda, i to dete nije bilo plod ljubavi, i podsećalo je na sve teške časove, kad žena mora da primi... ljubav čoveka bez ushićenja. Zato se laka srca rastala sa devojčicom, i poslala je u pansion, i tada seosećala nekako lako vratila se svojim devojačkim snovima i otpočela život jedne dame koja voli da pokazuje društvu i svoj duh i lepotu. Tako je proživela tri godine, zaboravljajući na devojčicu. Uvek je ona bila predmet pažnje, ona jedina privlačnost svoga salona, ali, došao je dan kad je trebalo pokazati i kćer. To je bio trenutak kad je ona morala da kapitulira pred svojim pobedama, jer sada, ta mlada devojka kao da je opominjala: Ti si majka, ti nemaš prava da flertuješ, moraš da vodiš računa o svom ponašanju, jer ćeš time srušiti meni ugled i svako će reći: ‘I ona će biti kao majka .’ I do toga dana ona je mogla da prikazuje svoje godine po onom principu: “Žena je stara, koliko izgleda”, a ona je na momente izgledala kao devojka... Ali sad? Ono pakosno, uobičajeno računanje godina: “Njenoj ćerki je osamnaest, pa recimo da se ona udala u dvadesetoj, mada ona kaže da se udala u šesnaestoj, ali to nije istina, imala je ona i dvadeset i dve godine, i njoj je sada punih... itd.” Eto, tako će svuda nju dočekivati i povećavati joj godine udaje, da bi sa onom cifrom ćerkinih ispao veći broj njenih godina. Danas je trebalo da obelodani broj svojih godina. Kao iskusna žena, htela je toaletom da istakne svoju draž i mladolikost, i vešto je izabrala boju, liniju, dok je jednostavnošću ćerkine toalete htela da je prikaže kao skromnu, neupadljivu, kojoj nije potrebno nikakvo isticanje. I tako, kad su svi bili na okupu, ona je kazala: – Sad ću da vam predstavim moju kćer. Htela je da proceni opšti utisak, htela je da oceni osećanje muzičara prema njoj, da uhvati u njemu sve te tonove simpatije, da ga upozna bolje i vidi kako njega impresionirana jedno mlado stvorenje...

Efekat je bio veliki... Svi su laskali mladoj devojci, gledali je razneženo, slikar je u njoj video svoj model a muzičar inspiraciju za neku kompoziciju... A mlada devojka je naivna, sa punim srcem maštanja o nekom šarmantnom princu, i najednom je shvatila da je taj njen šarmantni princ mogao biti – lepi muzičar. Mati je u trenutku sve osetila. Učinilo joj se da su muzičarevi pogledi tako dugi, razneženi i sjajni, upravljeni na ćerku, i vešto je okretala razgovor uplićući svakoga i privlačeći ga ka sebi i primoravajući ga da gleda nju, još uvek raskošnu, kao onaj cvet što se rascvetao i hoće da zaseni pupoljak. Devojka je ulazila u taj mamin svet, bez zbunjenosti, slobodno, razgovarala je, gledala vedro, primajući sve pohvale i poglede, koji su je uzbuđivali, kao svaku devojku kad najednom oseti da je predmet pažnje i to posle života u nekom pansionu, gde se samo šapatom priča o nekom kavaljeru. A njena mama imala je u sebi dva različita osećanja... Htela je da umiri sebe, da polaska svojoj sujeti, jer je njena kći tako mlada, lepa; trudila se da uveri sebe da je i njen uspeh veći pored nje. Ali, ipak, nešto je tištalo, umanjivalo radost, njen uspeh ona je osećala po onoj centralnoj ličnosti, muzičaru, koji je imao za nju ranije puno komplimenata i ljubaznosti, ali ovoga puta je to izražavao vrlo korektnim tonom, kao što se divi nekoj slici, koja je platno a ne živo biće... Jedino živo biće u salonu sad je bila njena kći... I majka je osetila ljubomoru, tim veću što joj je suparnica – njena kći... Uzalud je sebe uveravala da ona ima drugih primamljivosti, kao ženu ipak ju je vređalo što drugim očima gledaju njenu kćerku, onim zaljubljenim, upućenim ženi koja izaziva samo želju i požudu... A ona je isto tako želela da se u nju zaljubljuju. Duštvo se razišlo, ostale su same mati i kći, jedna oduševljena a druga utučena, prva naivna, pričajući svoje utiske, a druga lukava, da dokuči njena osećanja, da vidi kojoj se najviše dopao. – De, reci mi, ko ti se najviše dopao? Slikar? – Ah, ne, mama. Muzičar je simpatičniji... On ima divne oči, tako tople, i kad govori dikcija mu je prijatna... – A je li ti delio komplimente? – kušala je mati sa osmehom na licu a sa bolom u srcu. – Jeste – govorila je naivno devojka. – Kaže da sam vrlo interesantna, da mi ovi pužići na ušima tako lepo stoje, da je interesantnija duga kosa... Pitao me je šta sviram i kazao mi je da bi vrlo rado došao da sviramo u četiri ruke... Ljubomora je rasla u srcu majke... I njoj je delio komplimente. I nju je pitao šta svira. I ona se spremala da ga pozove da sviraju u četiri ruke.

A ima li smisla da ga sad pozove? Sme li dopustiti da se u ćerki rodi ljubav prema njemu? Zar njeno dete, pa da joj uništi njeno najlepše osećanje? Ne, ona će to osujetiti... Gledajući one bezazlene oči mlade devojke, koje su je tako milo posmatrale, sa ljubavlju, ispovedajući joj te svoje prve utiske o svetu i muškarcu, ona se kao malo razneži, u njoj se pojavi osećanje materinsko, pomilova je po kosi, ali, u jednom trenutku pogled joj padne na muževljev portret, na njegove stroge oči, vide tog čoveka koji je njoj uništio svu mladost i učini joj se da i ovo dete, lepo kao i on, hoće da joj oduzme svu sreću... U njoj se opet pojavi ljubomora, zaljubljena žena, i ona progovori hladnim glasom: – Tebi kao da je zavrteo pamet taj muzičar... To je veliki laskavac i ženskaroš. Svim ženama on deli komplimente, i o njegovim flertovima se mnogo priča... Nije on za tebe... Zar nije simpatičniji onaj mladi advokat? I slikar je isto tako fin mladić... Ti treba meni sve da kažeš, kad god ti ko da kompliment, pa ću ti ja dati savet kao mati... – Hoću, mama, bogami... Ti meni ne treba da daješ savete... Ah, ti si tako lepa, mama – oduševljava se kći. – Nijedna dama nije tako lepa kao ti... I kći zagrli majku, i ti iskreni i topli komplimenti raskraviše malo njeno srce, i one se rastadoše kao prijateljice. Ali, u svojoj sobi, u postelji, gledajući pokraj sebe muža, tog čoveka koga nikad nije volela, ona uzdahnu i zaplaka... A zašto je plakala? – pitala je samu sebe i pokajala se do dna svoje duše... I tu je našla ono skriveno osećanje – ljubav prema muzičaru koja je sada bila dovedena u opasnost. I opet se u njoj javi gnev. “Ne, neće mi ga ona oteti. Ne dam ga. Ona će imati život, ja ću joj ga stvoriti, ja ću joj radost pričiniti, ali joj ne dam muzičara. On mora pripasti meni.” I ona je smišljala taktiku, pripremala odbranu. “Neću ga zvati na žur... Pozvaću ga drugog dana, kad budem sama. Nju ću odstraniti. Pričaću mu da se već zaljubila, da ćemo je udati...” Udati? Ona se iznenadi kako joj to odmah nije palo na pamet. Pa ništa lakše nego da je uda... Time otklanja svoju suparnicu. Doduše, nije još, ali postaće... A kakav bi tada bio njen život? Ne bi više imala nikakve radosti, svuda bi bila ličnost u drugom planu pokraj svoje ćerke, izigravala bi majku, kojoj muškarci prilaze i ljube joj ruke gledajući u njoj samo buduću taštu, koja će dati kćerci veliki miraz. Ona je mlada i lepa... Neki glas je prekori: “Ti si sebična... Misliš samo na sebe...” Drugi glas je branio: “Šta sam imala od života? Sve što je bilo lepo bilo je krišom...” I tako se vodila neprekidna duševna borba između majke i ljubavnice.

Dolazak devojke nametnuo joj je dužnost majke. Trebalo je voditi na balove, žureve, birati joj haljine, slušati neprekidne pohvale. Krug udvarača mlade devojke bivao je sve veći, mamini udvarači prilazili su kćeri i mati je videla kako kći postaje centar u njenom salonu. U njoj je neprestano bila ljubomora, često se ljutila na nju, bez razloga, borila se sa sobom, nekad se trudila da bude nežna, jer je osećala koliko je kći voli, ali nije umela da bude nežna mati. Kod neke žene to osećanje materinstva nije uzvišeno, nema onu prefinjenu nežnost, jer to osećanje zahteva žrtvu s majčine strane, a neke žene nisu u stanju da se žrtvuju za decu. Možda je tome kriv i kult mladosti, koji ženi daje pravo da dugo uobražava da može da računa na pobede, i kad dođe trenutak da te pobede treba ostaviti kćerima, majke u njima gledaju protivnice. Kći, koja u prvi mah nije ništa naslućivala već je mislila da je majčina strogost želja da ona ne učini kakvu pogrešku i naivno joj je sve poveravala, sad je počela da uviđa istinu... I ta istina je bila tako teška, strašna, stvarala je nepremostiv jaz između nje i majke. Ona se bojala nje, gledala u nekim trenucima u njoj nepoznatu ženu, i patila zbog toga, nemoćna da sve to između njih uništi, da joj se približi, da oseti njenu veliku nežnost, onu nežnost majke koju su osetile druge devojke, njene prijateljice... Njena patnja u životu bila je zbog toga što je njena mati bila suviše lepa i mlada, što je i ona bila lepa, i što mati nije htela da prihvati svoje materinske dužnosti, već je htela isti provod kao kći, i u njoj je videla suparnicu. I jedan isti čovek upleo se u osećanja i majke i ćerke, taj muzičar, i sad je kći krila od majke svoja osećanja, kao i ova od nje, a znale su da ga obe vole... Potajna ljubomora počela je da tinja u kćeri kad je jednog dana zatekla muzičara sa mamom u salonu, i tako uhvatila u laži mamu, koja je rekla da ide kod prijateljice, pa je ispratila nju kod drugarice, a ona se vratila ranije, jer drugarica nije bila kod kuće... Bila je zbunjena mama, bio je zbunjen i muzičar... Devojka je plakala te noći... A sutradan joj je donelo utehu pismo muzičarevo. Pisao je kako je mislio da će nju zateći kod kuće, da je bio vrlo žalostan, čak i malo ljubomoran pri pomisli gde je ona mogla biti, zašto je nigde ne vida, što ne šeta na korzou, itd. Nastalo je dopisivanje, a mama o tome nije ni slutila, i malo umirena, posle muzičarevih laskavih reči onog poslepodneva, verovala je da se prevarila, i sad je bila mnogo nežnija prema kćeri.

A kći, isto tako umirena zbog izjave muzičara, nežno je volela mamu, i neko zatišje nastalo je između te dve suparnice... Tako je došlo leto i one su otišle na more... Kći je maštala o tome da se uda za muzičara, a mama se zaricala da će on biti njen ljubavnik i svaka je vešto krila svoje želje. Kći je mislila: “On nije zaljubljen u mamu, ja sam se prevarila. ..” A mati: “Kako sam i mogla da mislim da nju voli... Ona je još naivna, ali ja ću je udati na jesen i biću opet slobodna.” I kupajući se i sunčajući se, dok su ležale na pesku, obe su sanjale o tom lepom mladiću, s kojim bi bilo tako divno svirati u četiri ruke. Jednog dana napraviše izlet u drugo mesto na moru, i ostadoše da prenoće. Sedele su uveče u parku i slušale muziku, koja je dopirala iz jednog restorana... U senci jedne palme, blizu njih, čuo se šapat... Kad se utišala muzika, mogao se čuti taj šapat... Muški glas je govorio: “Jedva sam čekao da se nađemo ovde.” – “Jedva čekao!”, ironično je odgovarao ženski glas, “a u Beogradu svi govore da vodiš ljubav i sa gospođom Pavlović i sa njenom ćerkom.” “To je laž! Ja sam ih samo posećivao. Priznajem, mati je iskusna koketa, a ćerka je još naivka, ali imaće opasnu školu pored svoje majke, koja neće oduševiti nijednog muškarca, jer će je ona zatrovati tom atmosferom ljubavnice...” Šapat se utiša... A posle opet ženski glas: “Voliš li me mnogo?” – “Da te ne volim zar bih te pratio čak ovamo?” Mati i kći su se sledile od iznenađenja i nisu umele da se maknu s mesta... Obe su prepoznale glas muzičara... Par ustade, i one ugledaše muzičara sa jednom udatom damom iz Beograda, koja je, verovatno, priredila sebi medeni mesec bez muža, na plaži. – Hajdemo, mama – prošaputa kći. I obe se tako ćutke uputiše u hotel. Devojka nije mogla da se uzdrži... zajeca, i kroz suze priznade mami za sva njegova pisma... Još i više. Pričala je da se sastajala s njim krišom na Kalemegdanu, da se ljubila, kako je uveravao da je voli, da ceni njenu mamu, a sad ovako drsko priča o njoj i njenoj mami... Mati, uvređena, sve je poricala, tešila je kćer, sada potpuno rashlađena, uvidela je svoju pogrešku što se tako zanosila svojim životom, napuštala kćer, prepuštala je samoj sebi, dopuštala da bude prema njoj neiskrena i nepoverljiva, da krije svoj život, što bi je moglo navesti na mnoge pogreške. I pred ovim bolom neiskusne devojke, ona je gušila svoj bol i poniženje, i u njoj se pojavi majka sa potisnutim materinskim osećanjem, ta majka, koja treba da štiti svoju kćer, da joj predočava opasnosti života, da je čuva od razočaranja...

– To nije istina što je za mene rekao. Ja sam ga primila kao umetnika, znala sam da je ženskaroš, zato sam ti skrenula pažnju da ga se čuvaš, a ti me nisi slušala... – Zato, mama, što sam mislila da ti kažem... Meni se uvek činilo da me ti ne voliš, ja sam zbog toga patila, toliko očajavala, zavidela sam svakoj devojci koja ima ljubav majke, jer me ti nisi volela, a zašto, ja ne znam, možda zato što nisi tatu volela. A zar sam ja kriva što sam se rodila? I zašto ja da patim pored tebe, kad sam se ja tako ponosila što imam lepu mamu? Da, ti si lepa, ali nisi nežna, nisi me volela, nisi bila dobra mama, kao druge... I ona je jecala, i kroz jecanje ispovedala svu tugu srca lišenog materinske ljubavi i uvređenog zbog svog lakomislenog ponašanja. I ta njena ispovest i bol kao da probiše to ledeno majčinsko srce... Prvi put ju je majka nežno grlila, prvi put je osetila svoju dužnost majke. Tek sad je uvidela da materinska ljubav treba da bude iznad svega, da njoj više ne priliči da se takmiči sa ćerkom, da otima njene ljubavi, upropašćujući ugled i sebi i ćerki, da ne sme više da bude njena suparnica, već zaštitnik i nežna mati. Te večeri, onaj jaz između majke i ćerke iščeznu zauvek. Mati je dugo razmišljala: da li bi osetila bol da njena kći učini pogrešku u životu i propadne? A to joj se moglo desiti ovako neiskusnoj, samoj... I da li bi radost flerta i ljubavi mogla u majci ugušiti grižu savesti i ostaviti je ravnodušnom pred greškom kćeri? Ne. Ona je uvidela tek sada da je njena dužnost mnogo veća, i da sve ono što joj je do sad činilo radost života, više ne priliči njoj kao majci, jer nekad život majke ubija sreću kćeri.

UDATE ŽENE I NJIHOVA PSIHA Gđa Mila gđi Nati: “Ti me pitaš kako sam se provela u banji. Pa, o nekom provodu ovde ne može ni biti govora jer to i nije banja za zabavljanje, već samo za odmor. Naodmarala sam se kao nikad kod kuće... Samo kad nemaš ono jutarnje pitanje: šta da se kuva? E, to mi je najgore. A ovde, odeš u kafanu, pa jelovnik, i biraš šta hoćeš. Samo sam i ovde opet imala sekiraciju. Ova dva moja mala otkačenjaka, nestašna su da bog sačuva. Devojčica mi je pravi anđeo, ne miče se od mene, a za njima moram da trčim i ja i guvernanta. A ti znaš kako sam ja luda za decom, sva treptim nad njima. Znam da ne valja to, ali ne mogu drugačije. Gledam neke majke, puste decu, pa celo prepodne i ne gledaju gde su. A ja, ako ih ne vidim pola sata, jurim kao luda i tražim ih... Na guvernantu ne smem da se oslonim. I ona mi je zadala jed. Zamisli samo – zaljubila se, i to u koga? U kelnera. Te su ti strankinje čudne, svaki može da im zavrti pamet. Čim sam došla kući, otpustila sam je... Valjda da je trpim, da mi i iduće godine kelner stoji više glave i kibicuje se sa njom... Inače je divna banja, ali gde god pogledam samo mame sa decom. O, što sam se nagledala batina. Gde god se okreneš čuješ dreku dece i vidiš majke kako ih tuku. Ja ne mogu s batinama da se pomirim. Evo, ovi moji nestašci, baš zaslužuju neki put, a meni žao... A gledam u banji, jednog dana, mališan pao i razbio glavu. Kad ti izlete njegova mama kao furija, pa kad poče da ga tuče, meni se smrče... Detetu celo lice obliveno krvlju, a ona kao neka besna tigrica bije ga i ne misli da li je dete ozbiljno povređeno... A drugog dana, opet, jedna devojčica tera kolica sa bebom, pa se devojčica zagledala, a beba ispade iz kolica, i udari u plač... Mama na tu vrisku dotrča, pa umesto da izbije devojčicu, što nije pazila, dočepa ti onu bebu, pa udri, udri... Jadno dete, dođe mi da ga otrgnem iz ruke one raspomamljene majke i da joj viknem: ‘Ženo, jesi li poludela?’ Da je to moje dete, ja bih se prestravila da nije, daleko bilo, slomilo kičmu, a ona se nervirala i krivo joj što se uznemirila, pa na bebi da iskali gnev... Eto, to mi je bio provod u banji: posmatrala sam kako majke tuku decu. Jedna otmena dama, žena višeg činovnika, usred parka kišobranom je tukla svog sinčića, kao kad taljigaš tuđe kljuse... Da se tako nešto desi u Francuskoj, Francuzi bi nasred ulice

linčovali takvu majku... Ja sam majka, naljutim se, kaznim dete, ali blago, i ne mogu da se pomirim da jedna otmena žena bije dete tako javno, pred svetom i raspali se kao zverka. Za mene je to ordinarna glupača, i može ona biti elegantna, i otmena, i lepa, u očima celog sveta ona izgubi kad tako tuče decu. Sad sam opet zabrinuta: Boba je pokvario stomak, ima neku infekciju u crevima i dobio je temperaturu. Cele noći nisam trenula, svaki čas sam ga obilazila... Odmah sam zvala lekara, on kaže da nije ništa ozbiljno. Ah, srce moje, samo da on usta ne. On je uvek zdrav, nestašan i kad on legne u krevet, znači da je baš slab... Kad su oni zdravi ja sam najsrećnija, a kad njima nešto fali, prosto ne marim za život.” Gđa Mira gđi Radi: “Ostala sam ti, draga moja, još uvek glupa, kao i ranije, i pored tvojih saveta koje si mi slala: ‘Luda si što se ne provodiš, tvoj muž se zabavlja, a ti tako, uvek melanholična, zatvorena u svojoj duši, bez radosti života. Kajaćeš se kad ti prođu mladost i lepota...’ Sećam se, tako si mi pisala, i ja znam da ću se kajati, ali drugačija ne mogu da budem. Pa, eto, vidiš, ja sam te poslušala, i zaljubila se, jeste zaljubila se toliko, da sam bila gotova na sve... A nije bilo ništa, i neće nikada biti... Pisala sam ti o tome mladiću, to je taj isti, jer kod mene nema promene... Menjati, znači – flertovati, a ja nisam sposobna za flert. Ja samo mogu da volim, da budem ravnodušna ili da prezirem... Njega sam volela ali sam uvek bila daleko od njega, trudila se da ga proučim, kao ono na klavijaturi kad tražim neki ton, tako sam i ja po njegovoj duši tražila onaj najlepši ton ljubavi ali nisam našla ništa... Kod današnjih mladića ljubav se izražava samo u želji, ali on može da ima svakog dana jednu takvu želju u očima za drugom ženom. Ja sam se trudila da doznam da li ja zauzimam neko naročito mesto u njegovoj duši, ali ništa, ništa nisam doznala. Da li, uopšte, današnji mladić ima srca?... Bio mi je neki put interesantan, zagonetan, činilo mi se katkad da je u njemu intenzivan unutrašnji život, a nekada mi je bio savršeno prazan. I kako da se približim jednom takvom mladiću, kako da se upustim u avanturu, ne znajući s kim idem, i šta će mi to doneti? Nije svaka žena sposobna za avanturu, a današnje ljubavi su samo takvi događaji, obični, kapriciozni, površni, trenutni... Ja čuvam svoj duševni život, i nosim oko sebe kao neki pancir gordosti, i više volim prazninu života nego poniženje od čoveka koga volim... Vidiš, ja se plašim poniženja, plašim se tih komičnih situacija u koje može da zapadne udata žena. Kad devojka voli, za nju nema takvih komičnih situacija... To se događa udatim ženama. Devojci pripadaju svi mladići, a ona nikome... Udata žena je vezana za jednog čoveka, i svaki njen smeli korak mora da bude opravdan. Ona uvek traži ono što nema u braku, traži ljubav, toplu, duboku... A

ako je ne nađe, zašto da izlaže sebe poniženju? Jer današnji muškarac nije osećajna, skrupulozna priroda... On ironiše ženu, jer je lako dobija, on ne voli da se muči da osvaja, jer mu se žene na svakom koraku nude, i ako nešto može lako da dobije, ide u susret ženi, ako je to teže osvajanje, za njega nema interesantnosti i on ide dalje... Žena je danas najjeftinija roba... Nekad je muškarac sanjao o udatoj ženi, danas se dvadeset procenata devojaka udaje bez venčanja. I one ne traže dubinu osećanja, one traže ono isto što i muškarci. A kad se jednog dana udaju, kad dođe razočaranje i prve muževljeve prevare, u nekima se probudi psiha, ona uvređena ranjena psiha, koja traži nežnosti, topline i osvete... I kad je ta težnja u ženi koja nije živela kao devojka, kojoj je muž prvi ljubavnik, onda ima bola u toj težnji, straha pred opasnošću od novog razočaranja... Nisam se razočarala, to mogu reći, jer nisam ništa ni osetila u duši tog mladića... Osetila sam da me je želeo, ali me nije voleo, po onoj psihologiji današnjih mladića. Nije on kriv što ne može da voli, a ja sam kriva što umem da volim... Ali ja umem i da se uspavam, da se povučem u sebe, da se udaljim... I kad si ti, draga moja, očekivala da ću ti pisati o nekom divnom romanu na mom letovanju, ja ti mogu reći: roman je završen na prvoj strani. Mi smo se udaljili jedno od drugoga... On se udaljio što je možda suviše želeo, a nije me dobio i njegova muška sujeta je time povređena. A ja sam otišla što sam ga suviše volela i želela da čujem njegovu reč ljubavi, a nisam je nikad ćula... Vidiš, u tome leži jedan nesporazum, koji karakteriše dve psihe. Ja sam satkana od ljubavi i nežnosti, a on ne razume ljubav kao što je ja shvatam, ni prijateljstvo, ni drugarstvo žene, on je samo – mužjak. Pa šta onda da tražim dalje?... Sačuvala sam svoj psihički mir, i sad mi je u duši tiho, kao uveče u porti seoske crkve, kad se ne leluja ni trava, ni lišće, već vlada neki mir, beskrajan, dubok i pun tuge... Kad ja idem sa svojim bolnim mirom, prođem pokraj njega, vidim ga sa drugim ženama, i one iste želje za njima u njegovim očima, i ja se udaljim ravnodušno, i sve ono lepo što sam mislila o njemu pretvorilo se u uspomene, uvek sa nekom svežinom, kao cvet mimoze, koji sasušen čuva svoje proletnje uspomene, nasmešim se i kažem: ‘Taj čovek nije znao da je bio prva ljubav u mom braku.’A vidiš, draga moja, nekim ženama je suđeno da ostanu verne nevernim muževima, i ta njihova gordost, i duboka psiha, podižu bedem vernosti oko njih, preko koga one ne mogu da pređu... Ti ćutiš sada, i možda mi se smeješ, jer ti drugačije shvataš život... A sad, slušaj dalje... Sa mojom uspavanom, bolnom dušom, sedim na obali života... I na pučini ničega nema... sve je prazno... A pre kratkog vremena pojavila su se dva nova oka sa istom željom... I sad se nešto divljački budi u meni. Celo moje biće traži osvetu. Stisnuti su mi zubi, stegnute ruke, i ja polazim toj želji u susret... Ali sa mržnjom, da zarijem nokte u to drugo srce, da ga iščupam i bacim onom prvom...

sećanje na te lepe oči, koje su mi sada tako daleke, tuđe i nepoznate... jer u njima nisam ništa mogla pročitati...” A ko zna da li ću to učiniti?... Možda ću uvek ostati ista, čuvajući svoje mimoze i

KAKO LULA VOLI DA VODI LJUBAV Lula je od onih slatkih devojaka, koje u isti mah odaju utisak i devojčice i devojke, i naivke i žene. Njene oči menjaju joj taj izraz. One su čas umiljate, naivne, bezazlene, čas vragolaste, nestašne i prkosne. Ona nikada nema isti izraz lica. Kod kuće može da bude zamišljena čak s nekom setom u očima. Ona voli da razmišlja kad je sama, a u društvu je uvek nasmejana, sa muškarcima koketna i prkosna i ume vešto da prikriva svoju prirodu, koja, sve skupa, odaje utisak jedne pristojne devojke, koja ume da se čuva iskušenja modernog života. Da, Lula neće da učini nikakav veliki greh, a ona nije jedina; ima dosta takvih devojaka koje mogu da odaju utisak lakomislenosti, a to je samo nestašluk i koketerija. Nešto što Lula voli najviše u životu, to je ljubav. Ali ta reč “voleti” kod nje je u okviru predrasuda, preko kojih ona neće da prede... Jer Lula hoće da se uda i da voli, da ima svoju kuću, i neće da bude kapric muškaraca... Sad je zaljubljena istinski, duboko, ali je u njoj puno strepnje, nekog nepoverenja, i u jednom svom pismu prijateljici ona se jada i otvara svoje malo srce... Evo, čitajte sami, pa recite da li je Lula u pravu... Draga moja, Ti me u poslednjem pismu pitaš: ‘Jesi li se verila?’ Nažalost, od veridbe nema još ni pomena. Neću, valjda, ja prva da ga zaprosim, ja čekam da se on izjasni, a i on čeka... Šta čeka, ja ne znam?... Nekada mi je vrlo sentimentalan, a nekada mi se ne sviđaju njegovi pojmovi o životu i ljubavi. O ljubavi on uvek govori, ali brak ne spominje nikada. I nema nimalo poezije u sebi, a ti znaš da je svaka žena malo poetična... Tako jednom prilikom sedimo na klupi na Kalemegdanu... Kako je bilo divno veče. Posle kiše, pa vazduh mlak, miriše odnekuda pokošeno seno, ruže rasprostiru čežnjiv miris, a sa lipa isparavaju oni poslednji slatki mirisni sokovi... Ja sam se ućutala, zamislila, zaželela sam da spustim glavu na njegovo rame... A on, misliš li da je išta osetio od te lepote...? Bože sačuvaj! Niti je video nebo i zvezde... Jeste, gledao je samo mene, nekim čudnim, sjajnim očima, ali gledala sam i ja njega, samo sva ta lepota oko nas ulepšavala je i njega... I dok sam ja ćutala, on je razvijao svoje teorije o životu. Te njegove teorije uvek me brinu, jer se sve svodi na to: “Prvo treba biti metresa jednom mladiću, pa posle žena...” Znam da je danas lakše to postati, ali je veština izbeći da budeš u jednoj nezakonitoj vezi. Ja to neću... On to zna, zato se trudi da mi dokaže kako je najlepša stvar na svetu slobodna ljubav... I čak tvrdi da je slobodna ljubav put koji vodi ka

braku... Eto, zašto mlade devojke propadaju, što se namame na te slatke reči... Devojka je mnogo idealnija od mladića. Ona uvek misli: “Volim te i udala bih se za tebe.” A u očima muškarca uvek čitaš: “Volim te i zabavljao bih se sa tobom, ali se ne bih oženio.” Oni ne kažu da se ne bi oženili, ali suviše velike žrtve traže... I velikodušno daju do znanja devojci: “Ko zna šta može posle toga biti...” Drugim rečima: “Postani ti samo moja ljubavnica, pa ću te ja možda posle uzeti za ženu...” To je kao brak na probu... Kod nekih devojaka uspevaju, kod mene neće uspeti... On to zna, i osetim kod njega neku ogorčenost prema meni... Kako da ga ne volim... Ali, slušaj, draga moja, bolje je ostati uporna i dostojanstvena. Ako ništa drugo, mora da te ceni... On me ceni, možda mi se i smeje, sa onim cinizmom modernog čoveka, i razići ćemo se jednog dana... “Udaćeš se ti za njega”, čujem kako me ti uveravaš. Danas devojka ne može nikada da tvrdi da će se udati za čoveka koga voli... Odluka može da se preinači za jedan dan. A muškarac je sav u kombinacijama. A nepredviđeni slučajevi u njegovom životu igraju još veću ulogu... Jedan pogled je u stanju da zaseni pogled žene koju voli... Jedan tango može da ga opije, i zamrači ljubav u njegovom srcu... Treba biti uvek na oprezu, žena više od muškarca. Kod njega mene brine što neće da trči za mnom... Jesi li opazila da muškarci sve manje trče za ženama? Sad se sve obrnulo... Žene trče za njima; one prve pišu pisma i izjavljuju ljubav, i randevu zakazuju, i vrebaju po ćoškovima, i jure za njima... I što je najgore, umesto da muškarac dolazi u stan žene, devojke dolaze u njihove garsonjere... Ali ja ne trčim. Pre bih umrla nego da prođem tamo, gde znam da će on proći, ili da mu zakazujem randevu. I tako se oboje držimo gordo. On je gord zbog uobraženosti muškarca, ja sam gorda zbog ženske sujete i ponosa... Ovakav način ljubavi mi se ne sviđa. Mučim ja njega, muči on mene... Rekla sam ja njemu: “Želela bih da svake večeri prođeš pokraj moje kuće, ja da stojim na prozoru i da te pogledam...” On se nasmejao: “Što da zevam u tvoj prozor? Kad bi još sišla, ja bih mogao da razumem da prođem tuda...” Zar ti ne osetiš kad te neki čovek voli, jer ga sretneš gde se nikad ne nadaš... Eto, ja to hoću, da preda mnom iskrsne, kad se ne nadam... A on bi hteo da ja pred njim izletim. Ja se zbog toga naljutim, pa ga ne vidim po deset dana... A kad se sretnemo, on se zainati pa me ne pita gde sam bila za to vreme... A osetim bol i ljubomoru u njegovim očima, ali i ja vešto krijem svoj bol... Osećam da smo oboje naelektrisani, i samo da prasne on, pa da zaplačem ja, i da mu padnem u zagrljaj... A ja se pravim vesela, smejem se, čak se i kikoćem, dobacim nekom pogled, i on uhvati taj pogled... Tada se rastajemo korektno, on me ispraća do kuće, hladno mi ljubi ruku i odlazi. Ja sam tada srećna. Mi se uzajamno mučimo i peckamo, i poneki trenutak, kad se mirimo, donosi mi radost... Drugog načina nema da dokučiš ljubav jednog čoveka... U ovom modernom životu čudnovata je ljubav. Ako ti pitaš muškarca: “Voliš li me?”, on ti u inat neće reći da te

voli. I ti se tada trudiš da na drugi način spoznaš njegovu ljubav... Mučiš ga, praviš ljubomornim, izigravaš ravnodušnost, i tražiš znake ljubavi u njegovim očima... Oči muškarca jedino ne lažu... Ustima nikad ne možeš da veruješ... I ja uvek proučavam njegove oči, a ne verujem onome što govore usta... I izvežbala sam se da sve pročitam na njegovom licu... Znam da me voli, ali još ne znam da li misli da me uzme za ženu... A ja bih se udala za njega, jer ga volim, a osećam da bi se on zabavljao sa mnom više nego što treba... Malo je bez skrupula, to ne volim kod njega, zato se trudim da mu nametnem svoje skrupule... Ubedila sam ga da sam od onih devojaka s kojima ne može lako da se flertuje. To je bilo teško, jer muškarci ne veruju – ženama... Oni ih imaju toliko u životu, da im sve izgledaju istovetne... I kad se neka izdvaja oni su u stanju ironično da dobace: “Šta se praviš?” On danas neće to reći za mene... Ja sam uspela da me ceni... A kad muškarac ceni jednu devojku, i to lepu devojku, koja mu se dopada, onda je ona uvek učinila jedan uspeh u srcu njegovom... Da li ću učiniti i drugi uspeh, ne znam, ali ja ipak vodim ljubav onako kako ja hoću... a ne kako on hoće... I još nije pobegao od mene. U toj mojoj strategiji, ja se razočaravam, opet očaravam, i oduševim i rashladim, učini mi se neki put da je sve svršeno, pa jedan pogled opet sve popravi... I to se već dugo ponavlja, i uveravam te da me je dobro uhvatila ova ljubav, a verujem i njega.

DEVOJAČKA PROŠLOST Te večeri u garsonjeri se skupilo muško društvo, njih četvorica, da provedu nekoliko časova uz vino, pršutu, kafu i karte... Oko stola su sedeli: jedan inženjer, advokatski pripravnik, glumac i jedan viši činovnik. Razgovor je bio živ, sa pričicama, vicevima, čas ozbiljan, čas detinjast, što se događa muškarcima kad vole da se našale i izludiraju posle jedne sedmice rada i umora. I samo muškarci umeju da osete prijatnost u muškom društvu, tom ćaskanju, katkad do zore. Između dve partije karata, uz vino i kafu, povede se razgovor o ženama i njihovoj nevinosti. Trojica su bili mladići, samo je viši činovnik bio udovac... Jedan od njih reče: – Ja sam već s tim načisto da neću dobiti čednu ženu... I pomirio sam se... – Nemamo prava ni zahtevati od mladih devojaka da nam ostanu verne i pre braka... Uostalom, čednost je i glupa stvar. Jedan američki lekar smelo je izneo svoje mišljenje da bi čednost trebalo uništiti još u detinjstvu, jer to stvara mnoge komplikacije i oboljenja kod žena, pošto himen predstavlja jednu branu i prepreku normalnog lučenja... – A šta ti, kao udovac, misliš o tome? Ti si već bio u braku i možeš da nam kažeš šta si iskusio i šta je bolje. – Da, mogu, i reći ću vam: vi govorite teorijski, a u praksi je sasvim drugačije. I ja sam kao vi propovedao: ‘Šta je čednost? Neću ni praviti od toga pitanje u braku.’ A kad je trebalo da se ženim, ja sam iz onog, možda, mužjačkog egoizma, hteo idealnu devojku, kojoj ću ja biti prvi ljubavnik i da je uvodim u sve tajne života... – I uveo si je...? – To je čitava priča... Umalo što nisam tražio razvod braka. – Toliko si bio glup? – Nije to glupost, već muška sujeta, ako hoćete i ponos... Mi muškarci skitamo, varamo svoje žene, ali mi, ipak, poštujemo svoju ženu, ona je bolja od drugih kad znamo da je bila samo naša. Eto, ti kažeš da nećeš od čednosti da praviš pitanje. A ne samo da nećeš da praviš pitanje, nego ćeš praviti takve scene opaziš li prvi pogled koji tvoja žena dobaci muškarcu, nećeš joj nikad verovati da je imala samo jednog ljubavnika, ili dvojicu, već čitavo tuce i uvek ćeš joj dobacivati najpogrdnije reči, kao nekoj devojčuri, čim se zavadiš sa njom. I što je najvažnije, muškarac je razrešen

svih obaveza prema takvoj ženi. Osećaš slast da je varaš, da joj se svetiš za njenu prošlost, bez ikakve griže savesti, koju bi morao katkad osetiti, kad si ti prvi osvajač... Zatim, nemaš u kući onaj mir, koji stvara poverenje kod žene, jer ti joj nikad ne veruješ. – To je samo ljubomora. – Nije ljubomora, već pitanje časti. Ja sam imao u sebi i časti i ponosa i nisam hteo da dopustim da budem ismejavan i sažaljevan u društvu i da izlažem podsmehivačkom kibicovanju svoju ženu, kad o njoj neko priča i hvališe se, sa onom poznatom muškom indiskretnošću: ‘Ja sam je prvi imao...’ A svaki muškarac voli da se pohvali a devojke posle u braku osete posledice toga. – Pa i devojke nas ogovaraju. – Mnogo manje. Žena nije indiskretna. Koja bi se od njih hvalila: ‘Taj je i mene imao...’? Ona to smatra kao svoj poraz i krije dok se muškarac sa tim glorifikuje kao pobednik. – To je nevaspitanje. – Još i gore – nitkovluk. – Ti si, dakle, sve to preživeo i govoriš iz iskustva. – Moje je iskustvo drugačije. Da, osetio sam šta znači imati ženu koja je izgubila nevinost i zato vam kažem da je u braku drugačije. – Pa tvoja žena je bila vrlo skromna devojka, zar je ona mogla tako što da učini? – Tako sam i ja verovao. Stara porodica, otac strog, ona lepo vaspitana, dobra domaćica, pametna, jedan ideal za brak. Uz to je donela i rentu od jedne kuće i ja sam zamišljao da ću ja bili najsrećniji čovek... Ali, u mom momačkom životu bila je jedna nesreća, jedna žena sa kojom sam se vezao tri godine, koja je na sve načine gledala da me ulovi, da sam se jedva iščupao iz njenih kandži. Takve veze su najgore u momačkom životu. I ako ne mislite na venčanje, nikad ne održavajte dugo vezu sa jednom ženom. Jednog dana sam rešio da tu vezu prekinem makar se ona i ubila. Ali, ona nije bila od tih žena koje se ubijaju. Ona je upotrebila drugo sredstvo. Tražila je da joj isplatim pedeset hiljada ili će da napravi skandal u crkvi. Ja sam se plašio takvih skandala, više nego svega. Bila je u stanju čitavu karijeru i brak da mi upropasti i počeo sam da tražim na sve strane novac i da je molim da smanji malo tu sumu. Ali, sve je uzalud. – Zašto je nisi proterao, tražio intervenciju policije? – Jest, da je proteram. Nije ona bila uličarka, već iz dobre familije. Kad sam video da ne mogu nigde da nađem novac, rešio sam da pritegnem tasta. Neka mi on da tih pedeset hiljada dinara. Dvadeset mi je dao već za svadbeni put, ali znao sam da je dobar gazda i da ima i gotovine. Baš na dva dana pred venčanje odem kod njega i

zatražim novac. Bilo je povuci-potegni. On ni da čuje. Kad sam video da je sve izgubljeno, da ne da, ja odlučim da upotrebim i poslednji adut i izjavim mu: – Ja ne mogu da se venčam. – Dakle, tako – viknu on – ja sam mislio da vi volite moju kćerku a sad vidim da sam se prevario. Reč po reč, gotovo da se zavadimo. On se najzad umiri i zapita me: – Zašto sad tražite taj novac? Ja mu priznam da moram da isplatim metresu. On ništa na to ne reče, poče da šeta po sobi, da gunđa: “Metresu, da tako. Ja sam se mučio i radio, pa sad zetu da isplaćujem metrese. A šta bi na to kazala moja kći da čuje? Ona vas ludo voli. Pravo da vam kažem, ja sam sa njom imao drugu kombinaciju za brak, ali ona hoće vas i nikoga drugog... A jedinica, ostala rano bez majke, sve sam joj činio, pa nisam ni tu želju hteo da joj kvarim. Žalim samo što uviđam da je ne volite... Bili biste u stanju da raskinete.” – Oprostite, ali i ja nju volim. – Volite, ali do poslednjeg dana držite metresu. – Vi me možete kao muškarac razumeti. – Razumem, da, moram da vas razumem zbog moje kćeri, i zbog nje moram da vam dam taj novac. Inače, da sam samo ja u pitanju, raskinuo bih odmah. Ali ona, ko zna kako bi to primila. Mogla bi svašta da učini od sebe. Dobro, večeras ćete dobiti novac. Ali, za ovo nikad moja kći ne sme da sazna, niti za ovaj novac. – I ja sam to mislio i zahvaljujem vam – rekoh mu. – Molim vas da mi verujete da ću se ja sa moje strane truditi da je usrećim. Po ovoj mojoj momačkoj vezi nemojte da sudite o mom karakteru. Te večeri mi je dao novac i ja sam odmah odjurio da isplatim svoju metresu. Naredio sam joj da te iste večeri otputuje iz Beograda, što je ona i učinila. Sve je bilo zaglađeno, tast ljubazan pred ćerkom i još jedan dan do venčanja. Te večeri, uoči venčanja, moja verenica mi reče: – Imam nešto sa tobom da razgovaram. Sećam se, stajala je u salonu, u beloj haljini, ljupka kao prolećni cvet, sa dugim zlatnim kovrdžama. Imala je sve uslove da se dopadne muškarcu i ja sam prosto bio gord što ću imati takvu ženu, onakvu kakvu sam zamišljao. – O čemu imaš da razgovaraš? – upitah je. – Hoću s tobom da raščistim jedno pitanje, da bismo ušli u brak potpuno bez iluzija. – Ja se nadam da mi nećeš pokvariti nijednu moju iluziju o tebi. – Ko zna?

– Zašto tako govoriš? – zapitam je. – Zato što poznajem sebe i neću da uobražavaš da sam bolja, hoću da me znaš onakvu kakva sam. – A kakva si? – Možda ćeš se iznenaditi. – Baš sam željan da čujem. – Dakle, neću da zavijam i okolišem, reći ću ti otvoreno: ja sam imala ljubavnika. – Ona imala ljubavnika! – uzviknuše sva tri mladića. – Pa, ded, sad veruj ženi. A kako si se ti osećao kod tih reči? – Da me sad neko od vas udari ovom flašom po glavi, lakše bih podneo taj udarac, nego onaj njen. U prvi mah nisam mogao reč da progovorim, zatim sam ustao, osećao sam da sav drhtim od gneva i samo sam prošaputao: – Zašto to nisi ranije kazala, nego si čekala uoči samog venčanja? – Zato, što sam verovala – reći će ona – da ti od toga nećeš praviti pitanje, kao ni drugi muškarci, jer se tolike devojke udaju s takvim defektom. Ja na to planuh: – Ali ja nisam kao drugi muškarci, ja nisam mislio da uzmem takvu devojku. Ja taj brak neću. – To do tebe stoji – odgovori ona hladno. – Ja sam pošteno htela da ti priznam, pa sad odluči: hoćeš li da se venčamo ili nećemo. To me još više razbesni i ja viknuh: – I to govoriš sada, izabrala si trenutak uoči venčanja da me dovedeš u jedan škripac. Ali, znaj, ja te prezirem i ti nikad nećeš biti moja žena. Ja odustajem. Srušio sam se u fotelju, došlo mi je prosto od besa da zaplačem, stezao sam gnevno ruke, bio sam u stanju da je udarim, bacim na pod. A ona na sve to mirno zapali cigaretu, i sa jednim takvim cinizmom i hladnokrvnošću odgovori mi: – Ja ti ostavljam da razmisliš. Ako hoćeš dođi sutra na venčanje, ako nećeš, nemoj. I taj njen cinizam srušio je sve iluzije o njoj. Video sam svu njenu bestidnost, prošlost pod tom maskom čednosti i ja sam tek tad osetio kako muškarac može da bude naivan i strašno da veruje jednoj devojci. Ustao sam, pošao bez zbogom, nisam je pogledao, a ona je opet imala drskosti da mi dobaci: – Do sutra imaš vremena da razmisliš. – Pa ti si se venčao? – Da, venčao sam se. Šta sam mogao drugo da radim? A verujte, da moja metresa

nije te večeri otputovala, bio sam u stanju da uzmem od nje novac, da vratim njenom ocu i da se sutradan venčam sa metresom. Verenica mi je bila toliko gnusna, da sam sva njena svojstva, koja sam uobražavao, pridavao metresi. Metresa me je volela, bila je moja, nije krila svoj život, bila mi je verna. A ova je izigravala čednu devicu, iz dobre porodice a sva je od laži i niskosti. Ali, bio sam u bezizlaznom položaju i sutradan odoh na venčanje. – Kakav ti je bio medeni mesec? – Kakav medeni? Čemeran je to bio mesec. Zamislite onu draž svadbenog puta, u vozu, u hotelu, kad se približava trenutak da ti dobiješ jednu ženu, da budeš njen osvajač i gospodar... Ja nisam osetio ništa, sedeli smo u kupeu kao dva obična stranca, ja preko puta nje i najgore što me je vređalo, to je bio onaj njen bezbrižni, naivni izraz i osmeh na licu i sva njena poza, mimika, kao da su mi govorili: “Kupila sam te pa šta sad hoćeš? Tako mi se može.” Bio sam strašno uvređen i rešio sam da joj se svetim po svaku cenu od prvog dana. Stigli smo na more, odseli u jednom hotelu i ja uzmem dve sobe. Nisam hteo s njom da budem u istoj sobi. – Dobro si mogao da izdržiš. Ona je bila divna žena. – Kad je muška sujeta uvređena i egoizam mužjaka onda se može... Hteo sam da joj pokažem da sam jači od nje, da ću biti njen gospodar i da ima da strepi od mene i očekuje kaznu za tu prevaru. – A kako ste se ponašali u hotelu? – Vrlo korektno. Ja sam izigravao učtivog kavaljera, i odavali smo utisak nekog para koji je već sit bračne ljubavi. Ali, potajno je počela da me muči ljubomora. Bio sam ljubomoran na tu njenu prošlost, ljubomoran na svakog mladića koji je pogleda. A oni su je gledali ushićeno. Bila je tako graciozna, sa božanstvenim telom, kao boginja, i sve mi se činilo da je i taj njen zavodnik, da je i on došao, da me ismevaju oboje, činilo mi se da je svaki u stanju da je osvoji, da su je mnogi imali. More, Sunce, vazduh, sve je pojačavalo moju nervozu i ljubomoru, mrzeo sam je i žudeo za njom, za njenim telom, da je lomim, mučim, da se svetim nad tim telom, nad njom. – I mogao si da izdržiš? – Petnaest dana smo spavali odvojeno. To je već počelo da me vređa, ona, što se ne pokori, što me ne pozove, što me ne moli. Po čitave sate sam šetao po sobi do njene, ona je morala čuti moje korake, morala je i ona da bude budna, ali je tvrdoglavo ćutala, čekala je da joj ja prvi priđem. Svaki njen gest me je uzrujavao i vređao, svaki njen pogled kao da mi je prkosio. Tek sam sad uviđao koliko je pokvarena, po onoj veselosti, nemarnosti s kojom me je katkad hvatala ispod ruke, naslanjajući se na moju mišicu, po onim pozama na pesku, kojima je verovatno htela mene da zaludi, a i drugima da se dopadne. I ne znam da li sam je tada mrzeo ili voleo. Bio sam toliko

napregnutih čula, gledajući je u moru, na pesku, da sam mislio pašću joj pred kolena ako me pozove i oprostiću joj. A čim bi ona slučajno pogledala drugog zadrhtao bih, i zločinačka misao javila bi se u meni. Prosto sam strepeo od samog sebe, padao u očajanje, predviđajući kakav će mi biti brak s njom. Razočaranje, nepoverenje, omalovažavanje, preziranje. Prezirao sam i sebe i nju i dolazilo mi je da odmah povedeni parnicu za razvod. A ipak, osećao sam da je volim. Čitav haos mi je bio u srcu. I tako sve do jedne večeri. Vratili smo se jednom jako kasno. Na moru je pevao jedan bariton, pesmu maloj Florami. Osećao sam miris mora, oleandera, begonija, i ženskih parfema. Bio sam rasejan, utučen, ožalošćen. Žalio sam sebe. Nisam mogao da trenem. Stajao sam na prozoru. Najednom, čuh vrisak iz njene sobe. Ta vrata između naših soba bila su zaključana. Ja izleteh u hodnik, utrčah u njenu sobu. Ona opet vrisnu! – Šta je ono? – Škorpion! – uzviknuh ja. Dohvatih njenu cipelicu i ubih ga. – Ah, što me je strah – prošaputa. – Ovde ima škorpiona. – Instinktivno se pripi uz mene. Ja osetih, kroz košulju, njeno mlado, vitko telo, opazih čvrste grudi, zadrhtah, izgubih svest i zaboravih sve... I možete misliti moje iznenađenje: ona je bila nevina. – Nevina? – Da. Bio sam lud od sreće i zaljubio sam se do ušiju. – Pa zašto je sve to izigravala? – Zato što je onda slušala iza vrata onaj moj razgovor sa njenim ocem, razočarala se kad je čula kako sam kazao: ‘Ne mogu da se venčam’ i to zbog svoje metrese i sa glupim romantizmom mlade devojke htela je da raskine, ali kako me je volela, nije mogla, nego je htela da mi se sveti, jer je verovala da sam dao novac i da neću moći da odustanem od venčanja. – A da je bila iskusnija, ona bi shvatila tvoj život i ne bi pravila pitanje... – Bolje je, ipak, što je bila neiskusnija. Eto, zato vam kažem da vi teoretski govorite i da se u braku drugačije oseća muž prema idealnoj ženi nego prema onoj koja je imala prošlost. To je egoizam nas muškaraca. Vidite, ja sam morao da isplaćujem svoju metresu a tražio sam besprekoran život svoje žene... Ali, taj naš muški egoizam ima i svoju dobru stranu. Mi tražimo da žena u braku bude moralnija, jer, priznaćete sami, mi muškarci, nismo moralni, a žena je čuvar domaćeg ognjišta i mati naše dece, ona može da nas popravi ili upropasti. Zato, dragi moji, nikad ne želite da vam žena ima prošlost. Ja sam osetio šta to znači i da je moja žena imala prošlost nikad ne bih bio srećan. KRAJ