J.R.R.Tolkien - Hobit

»Vrlo dobro!« reče kralj. »Vodite ga i dobro ga čuvajte, dok ne
bude raspoložen da kaže istinu, pa makar mu za to trebalo i sto
godina.«

Tad vilovnjaci staviše na njega remenje, zatvoriše ga u jednu od
najdubljih špilja sa čvrstim drvenim vratima i ostaviše ga tamo. Dali
su mu da jede i da pije, i od jednog i od drugog obilno, ako ne baš i
naročito ukusno; jer šumski vilovnjaci nisu bauci i ophode se
razborito čak i prema najgorem neprijatelju kad im padne šaka.
Gigantski pauci bili su jedina živa bića prema kojima nisu imali
milosti.

Tu u kraljevoj tamnici čamio je siroti Torin; pa kad je nadvladao
svoju zahvalnost za hleb i meso i vodu, poče se pitati šta li se
dogodilo sa njegovim nesrećnim prijateljima. Nije mu trebalo dugo
da to otkrije; ali to pripada sledećem poglavlju i početku nove
pustolovine, u kojoj je hobit ponovo pokazao svoja dobra svojstva.

-( 151 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

9. NECARINJENA BURAD

Dan nakon bitke sa paucima Bilbo i patuljci učiniše još jedan
očajnički rtapor da nađu izlaz pre nego što umru od gladi i žeđi.
Ustadoše i oteturaše se u pravcu za koji su osmorica od trinaestorice
njih verovali da je smer u kojem leži staza; ali nikad nisu doznali da
li su bili u pravu. Ono nešto dana koliko ga je bilo u šumi nestajalo je
još jednom u crnilu noći kad iznenada nikoše svetlosti mnogih baklji
svuda oko njih, kao stotine crvenih zvezda. Iskočiše šumski
vilovnjaci sa lukovima i kopljima i narediše patuljcima da stanu.

Ni nakraj pameti im nije bilo da se biju. Čak i da patuljci nisu
bili u takvom stanju da ih je, u stvari, obradovalo to što će biti
zlarobljeni, njihovi mali noževi, jedino oružje koje su imali, ne bi se
nikako moglo suprotstaviti strelama vilovnjaka koje su u mraku
mogle pogoditi pticu u oko. Tako se oni naprosto ukipiše u mestu,
posedaše i čekahu - svi osim Bilba, koji navuče svoj prsten i hitro se
iskrade. I tako, kad su vilovnj'aci povezali patuljke u dugi niz, jednog
za drugim, i prebrojali ih, uopšte nisu otkrili ni ubrojali hobita.

A nisu ga ni čuli ni primetili kako kaska za njima, držeći se
podaleko od svetlosti njihovih baklji, dok su sprovodili zatočenike
kroz šumu. Svim patuljcima behu povezane oči, ali to nije imalo
skoro nikakvog značaja, jer čak ni Bilbo slobodnih očiju nije mogao
videti kamo idu, a ni on ni drugi ionako nisu znali odakle su krenuli.
Bilbo je davao sve od sebe da održi korak sa bakljama jer su
vilovnjaci terali patuljke da marširaju najbrže što su mogli, onako
slabi i iscrpljeni. Kralj je riaredio da požure. Najednom baklje se
zaustaviše i hobitu je ostalo jedva toliko vremena da im se priključi
pre no što su počeli prelaziti most. To je bio most koji je vodio preko
reke do kraljevih vrata. Pod njim je tekla tamna, brza i moćna voda;

-( 152 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

na suprotnom kraju bila je kapija pred ulazom u ogromnu špilju koja
se utisnula u bok strme padine skrivene drvećem. Na tom mestu su se
velike bukve spuštale sve do obale reke, toliko da su im podnožja
ulazila u vodu.

Preko ovog mosta vilovnjaci poteraše svoje zarobljenike, ali je
Bilbo oklevao u pozadini. Ni najmanje ga nije privlačio izgled ulaza
u špilju, ali on odluči da ne napusti svoje prij'atelje u poslednjem
trenutku, jedva ostavljajući sebi vremena da pritrči petama vilovnjaka
u začelju pre no što se velika kraljeva kapija sa zveketom zatvori za
njima.

Unutrašnjost hodnika bila je osvetljena crvenom svetlošću baklji
i stražari vilovnjaci pevahu dok su marširali duž krivudavih
ispresecanih hodnika koji su se punili jekom. Ovi hodnici nisu ličili
na one u gradovima bauka: behu manji, ne tako duboko pod zemljom,
i manje zagušljivi. U velikoj dvorani sa stubovima isklesanim iz
živog kamena sedeo je Vilin Kralj na tronu od rezbarenog drveta. Na
glavi mu je bila kruna od bobica i crvenog lišća, jer je jesen bila n'a
pragu. U proleće je nosio krunu od šumskog cveća. U ruci je držao
izrezbaren hrastov štap.

Zarobljenike izvedoše pred njega; i mada ih odmeri srditim
pogledom, on naredi svojim ljudima da ih odvežu, jer behu iscrpljeni
i jadni. »Osim toga, ovde im ne trebaju konopci«, reče on. »Kroz
moja magičria vrata nema bega za onoga koji je jednom uveden
unutra.«

Dugo i sumnjičavo ispitivao je on patuljke o njihovom delanju;
kamo su krenuli, odakle dolaze; ali iz njih je izvukao malo više nego
iz Torin'a. Oni behu nabusiti i ljuti i nisu čak ni pokušavali da budu
pristojni.

»Šta smo mi učinili, o, kralju?« reče Balin, koji je sad bio
najstariji. »Je li zločin biti izgubljen u šumi, biti gladan i žedan i pasti
u zamku paukova? Jesu li pauci vaše pitome životinje ili vaši
mezimci; ako vas to što smo ih pobili toliko srdi?«
Ovakvo pitanje, naravno, još više razljuti kralja, i on odgovori ovako:
»Prestup je motati se po mom kraljevstvu bez dozvole. Zaboravljate

-( 153 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

li da ste bili u mom kraljevstvu, služeći se cestom koju su napravili
moji podanici? Niste li tri puta vi j ali i uznemiravali moje podanike u
šumi i razbudili pauke stvarajući metež i džumbus? Nakon sveg tog
narušavanja reda sa vaše strane imam pravo doznati šta vas dovodi
ovamo, i ako nećete da mi to sad kažete, ja ću vas sve baciti u
tamnicu dok se ne naučite razboritosti i pristojnom ophođenju!«

Zatim zapovedi da svaki patuljak bude zatočen u odvojenoj
ćeliji i da im se daju hrana i piće, ali da im se ne dozvoli da prekorače
vrata svojih izbi, dok b'ar jedan od njih ne bude spreman ispričati mu
sve što želi da zna. Ali im nije rekao da je i Torin isto tako njegov
zatočenik. Bilbo će to saznati.

Siroti g. Bagins - mukotrpno dugo bilo je vreme koje je tu
proveo sasvim sam, stalno se skrivajući, nikad se ne usuđujući da
skine prsten, jedva se odlučujući da spava, čak i skriven u
najmračnijim' i najudaljenijim kutovima koje je mogao pronaći. Jer,
da bi ubio vreme, on se predade švrljanju po Vilinkraljevu dvorcu.
Magična vrata zatvarala su kapiju, ali je on ponekad mogao izići ako
bi bio dovoljno brz. Grupe šumskih vilovnjaka, ponekad sa kraljem
na čelu, izjahale bi povremeno u lov, ili nekim drugim poslom u
šumu i u polja na istoku. Tada bi Bilbo, ako bi bio vrlo okretan,
uspevao kliznuti napolje prateći ih u stopu; mada je to značilo izložiti
se opasnosti. Više nego jednom bio je skoro pričepljen vratima koja
bi se sa zveketom zatvarala za poslednjim vilovnjakom; no nije se
usuđivao da korača između njih zbog svoje senke (ma koliko bila
providna i drhtava u svetlosti baklji), ili iz straha da će neko naleteti
na njega pa će tako biti otkriven. A i kad bi izlazio, što se nije
događalo često, nije uspevao ništa da uradi. Nije želeo napustiti
patuljke, a odista nije znao kamo u belom svetu da krene bez njih.
Nije mogao održati korak sa lovcima vilovnjacima sve vreme dok su
se bavili napolju, i tako nikad nije otkrio izlaz iz šume, i ostajalo mu
je samo da utučeno švrlja po njoj, umirući od straha da će se izgubiti,
dok se ne bi ukazala prilika za povratak. A napolju je bio i gladan, jer

-( 154 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

nije bio lovac, dok je u špilji mogao preživeti na neki način kradući
hranu iz magacina ili sa stola kad nikoga nije bilo u blizini.

»Ja sam kao provalnik koji ne može umaći, već neprestano, dan
za danom, mora bedno obijati istu kuću«, razmišljao je on. »Ovo je
najnezanimljivi]i i najgluplji deo ćele ove nesrećne, zamorne,
neprijatne pustolovine! Kako bih želeo da sam kod kuće u svojoj
hobitskoj rupi pored vlastitog toplog kamina, uz svetlost lampe!«
Često je, isto tako, priželjkivao kakvu mogućnost da obavesti
čarobnjaka kako im je potrebna pomoć, ali ta mogućnost, n'aravno,
nije postojala; on ubrzo shvati da, ako je išta moglo da se učini, to će
morati učiniti g. Bagins, sam i bez ičije pomoći.

Konačno, nakon sedmice ili dve smucanja naokolo, za koje
vreme je posmatrao i pratio stražu, reskirajući koliko je smeo, pošlo
mu je za rukom da dozna gde je svaki od patuljaka zatvoren.
Pronašao je svih dvanaest ćelija u raznim delovima dvorca, i posle
toga i sam se vrlo dobro snalazio u njemu. Koliko se iznenadio
jednog dana kad je prisluškujući razgovor nekih stražara doznao da
se još jedan patuljak nalazi u zatvoru, u posebno dubokoj tamnoj
ćeliji. Odmah je pretpostavio, naravno, da je to Torin; i nakon
izvesnog vremena pokazalo se da je njegova pretpostavka tačna.
Konačno mu je, posle mnogih teškoća, uspelo da pronađe to mesto i,
kad nikoga nije bilo u blizini, izmenja koju reč sa vođom patuljaka.
Torin je izgledao odveć jadno da bi se i dalje srdio na svoju zlu sreću,
i čak je pomišljao da otkrije kralju sve o blagu i svojoj potrazi za
njim (što pokazuje koliko bese klonuo duhom), kad do njega dopre
Bilbov glasić kroz ključaonicu. Nije verovao svojim ušima. Međutim,
smesta zaključi da ne može biti nikakve greške, priđe vratima i dugo
je šapatom razgovarao sa hobitom, koji bese sa druge strane.

Tako je Bilbo uspeo tajno da prenese Torinovu poruku svakom
od zatvorenih patuljaka, obavestivši ih da je Torin, njihov starešina,
takođe u zatvoru, sasvim blizu njih, i da niko ne srne odati njihovo
poslanje kralju, još ne, pre nego što Torin da zn'ak. Jer Torin se
ponovo osokolio čuvši kako je hobit spasao njegove drugare od
pauka i posve je odbacio pomisao da se otkupi od kralja obećanjima

-( 155 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

o podeli blaga, dok je postojala i najmanja nada da se umakne na
drugi način; u stvari dok izvanredni g. Nevidljivi Bagins (o kome je
odista počeo da gaji veoma visoko mišljenje) ne pretrpi potpuni
neuspeh u pokušaju da se domisli nečeg pametnog.

Drugi patuljci u potpunosti se složiše kad su primili poruku. Svi
su oni verovali da bi njihov deo blaga (koji su oni držali sasvim
svojim bez obzira na prilike u kojima su se zatekli i na još
nepobeđenog zmaj'a) bio ozbiljno ugrožen ako bi šumski vilovnjaci
polagali pravo na deo njega, a svi su imali poverenja u Bilba. Kao što
vidite, upravo onako kao što je Gandalf tvrdio da će se dogoditi.
Možda je i to bio jedan od njegovih razloga da ode i ostavi ih.

Bilbo, međutim, nije bio ni izdaleka toliko ispunjen nadom kao
oni. Nije mu se sviđalo što svi od njega zavise i želeo je da mu se
čarobnjak nađe pri ruci. Ali to je bila samo pusta želja: verovatno ih
razdvaja sva tamna širina Mrke šume. On je sedeo mozgajući i
mozgajući, dok mu se glava nije gotovo rasprsnula, ali nijedna sjajna
zamisao nije se pojavila. Jedan nevidljivi prsten je vrlo lepa stvar, ali
sam po sebi nije ništa za četrnaestoricu. Naravno, kao što pogađate,
on je n'a kraju ipak izbavio svoje prijatelje, a evo kako se to dogodilo.

Jednog dana, njuškajući i švrljajući naokolo, Bilbo otkri vrlo
zanimljivu stvar: velika kapija nije bila jedini ulaz u špilju. Pod
delom najnižih delova dvorca tekla je rečica koja se ulivala u Šumsku
reku nešto dalje prema istoku, iza strmine u kojoj se otvarao glavni
ulaz. Na mestu gde je ovaj podzemni tok vode izbijao iz stena brda
nalazila se brana. Tu se stenoviti strop spuštao nisko nad površinu
rečice i sa njega je mogla da se spusti rešetka sve do rečnog dna da bi
se zaprečio ulaz ili izlaz tim putem. Ali rešetka je često bivala
podignuta, jer se veliki deo prometa obavljao vodenim putem. Kad
biste ušli tim putem, našli biste se u mračnom neravnom tunelu koji
vodi duboko u unutrašnjost brda; ali na jednom mestu gde tunel
prolazi ispod špilja strop je bio prosečen i zatvoren velikim hrastovim
kapcima. Ovi su se otvarali nagore prema kraljevskim podrumima.
Tu su stajala burad i burad i burad; jer Šumski Vilovnjaci, a posebno
njihov kralj, behu veliki ljubitelji vina, mada loza nije uspevala u

-( 156 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

ovim krajevima. Vino i druge namirnice donošeni su iz daleka, od
njihovih rođaka na jugu, ili iz vinograda ljudi u dalekim zemljama.
Krijući se iza jednog od najvećih buradi, Bilbo je otkrio kapke i
njihovu namenu, i vrebajući tu, prisluškujući razgovor kraljevih
slugu, doznao kako vino i druge namirnice stižu uz reke, ili kopnom,
do Dugačkog jezera. Tamo je, izgleda, još staiao grad ljudi, sagrađen
na mostovima isturenim daleko u vodu radi zaštite od svakovrsnih
neprijatelja, a posebno od zmaja sa Planine. Iz Jezergrada burad su
dovožena uz Šumsku reku. Često su bila samo povezana u velike
splavove, koji su se pomoću motke ili vesala kretali uz vodu; nekad
su, pak, bila natovarena ria niske čamce.

Kad bi se burad ispraznila, vilovnjaci su ih bacali kroz kapke i
otvarali branu i, nošena vodom, burad su izlazila napolje,
poigravajući, dok ih struja ne bi zahvatila i odvela do mesta daleko
niz reku, gde je obala bila jako isturena, blizu same istočne ivice
Mrke šume. Tu su ih sakupljali, povezivali i odvozili natrag u
Jezergrad, koji se dizao blizu ušća Šumske reke u Dugačko jezero.
Neko vreme Bilbo je sedeo i razmišljao o ovoj vodenoj kapiji,
pitajući se da li bi bilo moguće iskoristiti je za bekstvo njegovih
prijatelja, i konačno se u njegovoj glavi počeše uobličavati očajnički
počeci plana.

Večernji obrok bio je odnesen zatvorenicima. Stražari su
trupkali niz hodnike odnoseći sa sobom baklje i ostavljajući sve u
tami. Zatim je Bilbo čuo kako je kraljev podrumar nazvao starešini
straže dobro veče.

»Hodi s'a mnom da probaš novo vino koje je tek stiglo«, pozva
ga on. »Imam večeras mnogo posla; moram raščistiti svu ovu praznu
burad, pa hajde najpre da popijemo nešto da se lakše radi.«
»Izvrsna ideja«, nasmeja se starešina straže. »Idem s tobom da
okušam vino i vidim je li dovoljno dobro za kraljevu trpezu. Večeras
je gozba i ne bi bilo lepo da im pošaljemo nešto bedno!«
Kad ču ovo, Bilbo se sav usplahiri, shvativši da mu se to sreća
osmehnula, i pružila prilika da smesta isproba svoj očajnički plan.
Sledio je dvojicu vilovnjaka koji uđoše u mali podrum i sedoše za sto

-( 157 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

na kojem behu dva ogromna kondira. Odmah počeše da piju uz veseo
smeh. Tom prilikom sreća je posebno bila naklonjena Bilbu. Vino
mora biti jako da bi šumske vilovnjake obuzela dremljivost, ali ovo
vino je, izgleda, bilo opojan napitak iz velikih vrtova Dorvinjona
namenjeno ne vojnicima i slugama, već samo kraljevini gozbama, i to
da se pije iz manjih pehara, a ne iz velikih podrumarevih kondira.

Vrlo brzo starešini straže klonu glava, on je položi na sto i utonu
u dubok san. Podrumar je nastavio sam d!a priča i da se smeje neko
vreme kao da to nije primetio, ali uskoro i njegova glava klonu na
sto, te i on zaspa hrčući pored svog druga. Tada se unutra ušulja
hobit. Ubrzo je starešina straže ostao bez ključeva, a Bilbo je, koliko
ga noge nose, kaskao duž hodnika prema ćelijama. Veliki svežanj
činio mu se pretežak na ruci, a srce mu je često bilo u grlu, i pored
prstena, jer nije mogao sprečiti da ključevi s vremena na vreme
glasno zazveče, klink i klank, od čega ga je celog podilazila
drhtavica.

Prvo je otključao Balinova vrata, i opet ih pažljivo zaključao
čim je patuljak bio napolju. Možete zamisliti koliko se Balin
iznenadio; i koliko god se obradovao što će napustiti ovu nesnosnu
malu kamenu sobicu, želeo je da stane i postavlja pitanja kako bi
doznao šta Bilbo namerava, i sve ostalo.

»Nemamo sad vremena!« reče hobit. »Samo me sledi! Moramo
se svi držati skupa ne izlažući se riziku da budemo razdvojeni.
Moramo umaći svi ili nijedan, a ovo nam je poslednja prilika. Ako se
ovo otkrije, sam bog zna gde će vas kralj strpati posle ovoga, sa
lancima na rukama, a i na nogama, pretpostavljam. Molim te bez
ikakvog razgovora, dobar si ti momak!«

A potom krenu od vrata do vrata, dok se za njim nije naredalo
dvanaest pratioca - ni jedan od njih preterano okretan, što zbog
mraka, a što zbog duga tamnovanja. Bilbu bi srce teško zalupalo kad
god bi se jedan od njih sudario sa drugim, šušnuo ili š'aptao u tami.
»Do vraga i sa ovom patuljskom drekom!« govorio je u sebi. Ali sve
je uspešno teklo i ne naiđoše ni na kakvu stražu. U stvari, te se noći

-( 158 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

održavala velika jesenja gozba u šumi i u gornjim dvoranama. Skoro
svi kraljevi podanici su lumpovali.

Na kraju, posle mnogo posrtanja, stigoše do Torinove tamnice,
smeštene veoma duboko, ali, srećom, ne daleko od podruma.

»Na časnu reč«, reče Torin, kad mu Bilbo prošapta da iziđe i da
se pridruži svojim prijateljima, »Gandalf je govorio istinu, kao i
obično! Odličan si ti provalnik, izgleda, kad za to dođe vreme. Veruj
mi da ćemo ti svi zauvek biti na usluzi, ma šta se posle ovoga
dogodilo. Ali kuda sad?«

Bilbo uvide da je došlo vreme da objasni svoj plan, koliko je
mogao; ali nije bio načisto kako će to patuljci primiti. Njegov strah je
bio opravdan, jer se njima plan ni najmanje nije sviđao i počeše
glasno gunđati uprkos opasnosti.

»Bićemo puni modrica i istucani u komadiće, a uz to ćemo se
sigurno i podaviti!« negodovahu oni. »Mi smo mislili da si pripremio
nešto razborito za vreme kad uspeš da se dokopaš ključeva. Ovo je
nezdrava zamisao!« »Dobro!« reče Bilbo veoma snužden, a
istovremeno prilično ljut. »Haj'te natrag u svoje ćelijice, a ja ću vas
sve ponovo pozaključavati, pa tamo možete udobno sedeti i
razmišljati o boljem planu, ali ne verujem da ću ikad više uspeti da se
dokopam ključeva, čak i pod pretpostavkom da mi tako nešto padne
na pamet.«

Ovo je za njih bilo isuviše, pa se primiriše. Na kraju su, naravno,
morali uraditi upravo ono što je Bilbo predložio, jer je očito bilo
nemoguće da pokušaju naći put u gornje dvorane ili da borbom
prodru kroz kapiju koja se zatvarala mađijom; a ničemu nije vodilo
da i dalje gunđaju u hodnicima dok ih ponovo ne ulove. Tako se,
sledeći hobita, odšunjaše u najniže podrume. Prođoše pored vrata
kroz koja se još moglo videti kako starešina i podrumar zadovoljno
hrču sa osmehom ria licu. Dorvinjonsko vino donosi duboke i
lagodne snove. Drugačiji će izraz biti na licu starešini straže sledećeg
dana, mada se Bilbo, pre nego što su produžili, prikrao i saosećajno
zakačio ključeve n'a njegov pojas.

-( 159 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

»To će mu malo smanjiti nevolje kćje ga očekuju«, reče g.
Bagins za sebe. »Nije bio loš tip, i bio je sasvim pristojan sa
zatvorenicima. Osim toga, to će ih sve zbuniti. Oni će misliti da smo
primenili veoma moćne čarolije da prođemo kroz sva ova zaključana
vrata i nestanemo. Nestanemo! Moramo se hitro potruditi da se to i
ostvari!«

Balinu je naređeno da pazi na stražara i podrumara i da da znak
'ako se maknu. Ostali produžiše u susedni podrum sa kapcima. Nije
bilo vremena za gubljenje. Uskoro je, kao što je Bilbu bilo poznato,
trebalo da neki vilovnjaci prema naređenju siđu i pomognu
podrumaru da izbaci praznu bur'ad kroz kapke u potok. Ova su, u
stvari, već stajala poredana na sredini poda. Neka od njih su bila
vinska burad od kojih nije bilo mnogo koristi, pošto ne bi bilo lako
otvoriti poklopce bez izvesne buke, niti bi ih bilo jednostavno posle
bezbedno zatvoriti. Ali među buradima je bilo nekoliko onih u
kojima su u kraljev dvor donošene druge namirnice, buter, jabuke i
svakovrsne stvari.

Ubrzo su pronašli trinaest takvih buradi, sa dovoljno mesta za po
jednog patuljka u svakom. U stvari, neka su bila isuviše prostrana i,
dok su se smeštali u njih, patuljci su razmišljali zabrinuto o treskanju
i udaranju koje ih unutra očekuje, mada je Bilbo učinio sve što je
mogao da pribavi slame i drugog da bi ih zapakovao što je udobnije
mogao, u kratkom vremenu koje im je stajalo na raspolaganju.
Konačno je dvanaest patuljaka bilo smešteno. Prava je muka bila s
Torinom, koji se okretao i vrpoljio u svakom buretu, mumlajući kao
ogroman p'as u maloj psetari; dok je Balin, koji je stigao poslednji,
strahovito protestovao zbog rupa za vazduh i izjavio da se guši, čak
pre nego što mu je bure bilo i zaklopljeno. Bilbo je učinio što je
mogao da zapuši rupe na hrbatima buradi i da učvrsti sve poklopce
onoliko bezbedno koliko je to bilo moguće, i sad je konačno ostao
ponovo sam i, jureći naokolo, činio završne poteze na zaptivanju,
gajeći očajničku nadu da će njegov plan uspeti.

-( 160 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

Nisu ni malčice preuranili sa poslom. Samo minut ili dva nakon
što je Balinov poklop'ac bio učvršćen, dopreše glasovi i lelujanje
svetla. Izvestan broj vilovnjaka, smejući se, razgovarajući i pevajući
na mahove, siđe u podrum. Oni su ostavili veselu gozbu u jednoj od
dvorana i behu rešeni da se vrate što je pre moguće.

»Gde je stari Galion, podrumar?« reče jedan. »Nisam ga večeras
video za stolovima. Trebalo bi da je sad ovde da nam pokaže šta da
radimo.«

»Naljutiću se ako staro trnjezgalo zakasni«, reče drugi. »Nemam
nikakve želje da ovde gubim vreme dok se gore peva!«

»Ha, ha!« začu se povik. »Evo starog lupeža sa glavom na
krčagu! On je napravio malu proslavu za s'amog sebe i za svog
prijatelja kapetana.«

»Prodrmaj ga! Probudi ga!« vikali su ostali nestrpljivo.
Galionu se uopšte nije sviđalo da ga tresu ili bude, a još manje
da mu se smeju. »Vi ste zakasnili«, progunđa on. »Evo gde ja čekam
i čekam ovde dole, dok vi, momci, pijete i veselite se i zaboravljate
svoje dužnosti. Nije nikakvo čudo ako zaspim od umora!«
»Nije nikakvo čudo«, rekoše oni, »kad je objašnjenje pri ruci u
vrču! Daj da liznemo po gutljaj od tvog uspavjujućeg napitka pre no
što počnemo! Nema potrebe da budiš onog tamo hapsandžiju. On je
popio svoje sudeći po izgledu.«
Tada se obrediše jednom ukrug i najednom postadoše strahovito
veseli. Ali nisu b'aš sasvim izgubili razum. »Šta je ovo, Galione«,
povikaše neki, »ti si rano počeo slavlje i razum ti se pomutio!
Navaljao si ovde neke pune kace umesto praznih, ako ova težina išta
znači.«
»Samo radite!« mumlao je podrumar. »Ništa ne znači osećaj
težine u rukama lenjih ispičutura. Ovi treba da idu, i nikakvi drugi.
Radite što vam kažem!«
»U redu, u redu«, odgovoriše oni valjajući burad prema otvoru.
»Neka bude na tvoju glavu 'ako puni čabri kraljevog butera i njegovo
najbolje vino dospeju u reku da se ljudi na Jezeru besplatno goste!«

-( 161 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

Valjaj-valjaj-vdljaj-vdljaj
sve u ru-ru-rupu kako valja!
Ho-ruk! Pljuskaju, truskaju!
Dole padaju, dole udaraju!

Tako su pevali dok je prvo bure, a zatim drugo, produmbaralo
od mračnog otvor'a i bilo gurnuto preko ivice u hladnu vodu nekoliko
stopa niže. Bilo je tu buradi zaista prazne, bilo je i kaca, a u svakoj od
njih nalazio se pažljivo upakovan patuljak; ali sve je otišlo kroz
otvor, jedno za drugim, uz mnogo zveketa i sudaranja, bupajući u vrh
onih ispod, šljiskajući u vodu, udarajući u zidove tunela, sudarajući
se međusobno, i poigravajući niz vodenu struju koja ih je odn.osi.ta.
I upravo tad Bilbo najednom otkri slabu tačku u svom planu.
Najverovatnije je da ste je vi odavno uočili i da ste mu se smejali; a
ne verujem da biste vi izveli sve to ni upola tako dobro da ste bili na
njegovom mestu. Naravno, on sam nije bio u buretu, niti bi se našao
ko da ga zapakuje, čak i da je bilo prilike! Izgledalo je kao da će
ovom prilikom on zasigurno izgubiti prij'atelje (skoro svi su već
nestali kroz mračni kapak), i biti posve napušten i prisiljen ostati da
se vuče naokolo kao stalni obijač u vilovnjačkim špiljama zauvek. Jer
i pored toga što je mogao smesta umaći kroz gornju kapiju, ostajala
mu je beskrajno mala mogućnost da ikad pronađe patuljke. On nije
znao put po suvom do mesta gde se burad sakupljala. Pitao se šta li će
se u životu sa njima zbiti bez njega, jer on nije imao vremena da
upozna patuljke sa svim što je doznao, ili šta je nameravao da uradi,
kad jednom budu izišli iz šume.

Dok su mu se sve ove misli sustizale u glavi, vilovnjaci, budući
da behu veoma raspoloženi, počeše pevati pesmu oko izlaza, u reku.
Neki su već otišli da tegle konopce koji su dizali rešetku na brani da
bi tako propustili burad čim sva budu u vodi.

-( 162 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

Niz brz potok pohitaste
U zemlje što jednom znaste!
Ostavljate špilje tame,
I planine strme, same,
Gde sred šume crne,
tmaste Drveće se grbi, raste!
Ispod krošnji promičete,
Povetarac tu vas srete,
Kraj ševara i kraj šaši
Močvara vas ne zaplaši
I kroz sumaglicu belu
Što se diže noć vascelu!
Sledite zvezde koje sjaju
U visokom, leđnom kraju;
Skrenite kad zore blesak
Obasja brzake, pesak,
Sve do juga! Sve do juga!
I do svetla dana duga,
Na pašnjake, na livade,
Gde se krave, voli slade!
U vrtove blage, štedre,
Gde još bobe voća jedre
U svetlosti dana duga
Sve do juga! i sve do juga!
Niz brz potok pohitaste
U zemlje što jednom znaste!

Sad su i poslednje bure valjali prema kapcima! U očajanju, i ne
znajući što bi drugo, j'adni mali Bilbo uhvati se za nj i bi tako sa
njime odgurnut preko ivice. Pao je dole u vodu - pljus! - u hladnu,
mračnu vodu, a bure se sručilo na njega.

Izronio je ponovo štrcajući vodu i pripio se uz drvo kao pacov,
no pored svih svojih upinjanja, nije uspeo da se uzvere na vrh. Kad
god bi pokušao, bure bi se preokrenuto i ponovo ga potopilo. Ono je

-( 163 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

stvarno bilo prazno i plutalo je lako kao čep. Mada su mu uši bile
pune vode, čuo je kako vilovnjaci i dalje pevaju u podrumu nad njim.
Zatim se iznenada i kapci zatvoriše s'a štropotom i glasovi izbledeše.
Nalazio se u tamnom tunelu, plivajući u ledenoj vodi, sasvim sam -
jer ne mogu se računati prijatelji koji su zapakovani u burad.

Vrlo brzo se u tami pred njim ukaza sivkasta svetlost. Čuo je
škripanje brane koja se podiže i otkri da se nalazi usredgomileburadi i
kaca koji poigravaju sudarajući se i tiskajući se da prođu kroz luk
ispusta, napolje u otvoren potok. Sve što je mogao bilo je da se
sačuva od stalnog udaranja koje je pretilo da ga razbije u komadiće;
no konačno zbijena hrpa poče da se razlaže i, jedno po jedno, burad
behu otplavljena ispod kamenog luka. Tad je video da mu ništa ne bi
vredelo čak i da je uspeo uzjahati svoje bure, jer između vrh'a bureta i
svoda koji se naglo spuštao pred izlazom nije bilo nikakva razmaka,
čak ni za hobita.

Izbiše napolje gde je, sa obe obale, drveće spuštalo grane. Bilbo
se pitao kako li se patuljci osećaju i da li mnogo vode prodire u
njihove kace. Neke od onih koje su poigravale pored njega u tami kao
da su tonule prilično duboko u vodu, i on pretpostavi da su to one sa
patuljcima.

»Iskreno se nadam da sam dobro učvrstio poklopce!« pomisli
on, ali veoma brzo isuviše brige morao je posvetiti sebi da bi mogao
misliti i na patuljke. Uspevao je da održi glavu nad vodom, ali je
drhtao od hladnoće, i razmišljao hoće li umreti od studeni pre no što
se sreća okrene, i koliko će još izdržati držeći se tako, i da li bi možda
trebalo da reskira otpuštajući se i pokušavajući da ispliva na obalu.

Uskoro sreća mu se odista nasmešila: kovitlac struje odvukao je
nekoliko buradi u blizinu obale na jednom mestu i ostavio ih tu
izvesno vreme zbijene, zakačene za skriven koren. Tu Bilbo iskoristi
priliku da se uspraćaka na svoje bure dok je stajalo mirno poduprto
drugim. Uzverao se na nj kao potopljen pacov, i polegao po vrhu
ispružen, pokušavajući .da održi ravnotežu što je bolje umeo.
Povetarac je bio hladan, ali prijatniji nego voda, i Bilbo je svu nadu
polagao u to da se neće opet skotrljati kad se ponovo otisnu.

-( 164 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

Nije prošlo dugo, a burad se ponovo razdvoji i, krivudajući i
obrćući se, krenu niz rečicu, prema matici. Otkrio je odmah da se s
razlogom plašio da će biti teško održati se na vrhu; ali mu je to
nekako polazilo za rukom, mada je bilo bedno neudobno. Srećom, on
je bio veoma lagan, a bure veliko i, pošto je poprilično propuštalo,
nosilo je sad u sebi izvesnu količinu vode. No, svejedno, bilo je to
kao pokušaj da se, bez uzda i uzengija, jaše konj okruglog trupa, koji
stalno želi da se valja po travi.

Na ovaj način g. Bagins se približi mestu gde se drveće sa obe
strane proredilo. Kroza nj se nešto jasnije videlo nebo. Tamna reka se
naglo proširi, i tu se stapala sa glavnim tokom Šumske reke, koj'a je
žurno priticala od kraljeve velike kapije. Tu se sterala sivkasta ravan
vode nenadsvođena više senkama, a po njenoj nestalnoj površini
igrali su slomljeni odblesci oblaka i zvezd'a. Tad hitra voda Šumske
reke otplavi svu gomilu kaca i buradi prema severnoj obali u kojoj
bese izdubila široki zaliv. Ovde je obala bila šljunkovita pod
nadnesenim stranama, a sa istočne strane zagrađena malim isturenim
rtom od tvrde stene. Većina buradi se nasukala na plitkoj obali, m'ada
ih nekoliko produži udarivši u kameni rt.

Na obali su bili ljudi koji su motrili. Oni brzo motkama
privukoše burad u plićak i, pošto ih izbrojaše, povezaše ih skupa,
ostavivši ih tu do jutra. Siroti patuljci! Bilbu sad nije bilo tako loše.
On kliznu sa svog bureta i iziđe na obalu, a zatim se odšunja do nekih
koliba koje je opazio pored vode. On se više nije dvoumio da
nepozvan večera kad bi mu se ukazala prilika. Tako dugo je bio
prisiljen da to radi, a sad je isuviše dobro znao šta zriači biti odista
gladan, a ne samo uljudno zainteresovan za đakonije dobro
snabdevene ostave. Uz to bese spazio i tračak vatre kroz drveće, a to
ga je privlačilo jer je na sebi imao promočeno i dronjavo odelo, koje
se, vlažno i hladno, lepilo ria njemu.

Nema potrebe da vam se mnogo priča o njegovim
pustolovinama te noći, jer sad smo se približili kraju putovanja prema
istoku i stižemo do poslednje i najveće pustolovine, te moramo
požuriti. Naravno, uz pomoć svog čarobnog prstena, Bilbo je isprVa

-( 165 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

dobro prolazio, ali su ga na kraju odali tragovi mokrih stopala i
lokvice koje je ostavljao za sobom gde god bi stajao ili sedeo; a uz to
je i nazebao, i kamo god pokuš'ao da se sakrije, odavao ga je
strahovit prasak suspregnutog kijanja. Uskoro je u naselju pored reke
zavladao dobar metež, no Bilbo je šmugnuo u šumu noseći sobom
veknu i mešinu vina i pitu koji mu nipošto nisu pripadali. Ostatak
noći morao je provesti mokar kako se zatekao i daleko od vatre, ali
mešina mu je pomogla u tome, tako da je, u stvari, odspavao malo na
nekom suvom lišću, mada se godina primicala kraju i vazduh bio
prohladan.

Probudio se ponovo kihnuvši posebno glasno. Već je osvanulo
sivo jutro, a dole na reci odjekivao je veseo žagor. Tamo su pravili
splav od buradi a splavadžije vilovnjaci uskoro će ga upraviti niz
reku u Jezergrad. Bilbo ponovo kihnu. Sa njega više nije kapalo, ali
se sav ledio. Sjurio se dole onoliko brzo koliko su mu njegove
ukočene noge dozvoljavale, stigavši upravo da skoči na hrpu buradi
neopažen u opštoj gužvi. Srećom, u to vreme nije bilo sunca da baci
opasnu senku, a nekom srećom nije više kijao za dobrano vreme.

Motke su snažno otiskivale. Vilovnjaci koji su staj'ali u plitkoj
vodi dizali su ih i gurali. Burad, sad povezana, škripala su i ječala.

»Ovog puta su strašno teška!« gunđahu neki. »Suviše duboko
tonu - neka od ovih nisu prazna. Da su stigla po danu, mogli smo
malo zaviriti unutra«, govorili su.

»Nemamo sad vremena!« doviknuo je splavar. »Odgurni!«
l otisnuše se konačno, s početka polako, dok nisu prošli isturenu
stenu na kojoj su stajali drugi vilovnjaci da «h odgurnu motkama, a
zatim brže i brže, kad se dohvatiše matice i počeše plov nizvodno,
dole, dole prema Jezeru.
Pobegli su iz kraljevih tamnica i napustili šumu, ali da li živi ili
mrtvi - ostaje još da se vidi.

-( 166 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

10. SRDAČNA DOBRODOŠLICA

Dok su tako plutali, dan postajaše sve svetliji i topliji. Reka je nakon
izvesnog vremena obilazila isturen strmi brid kopna, koji se spuštao
sa leve strane. U njegovu kamenom podnožju tekla je najdublja voda
podrivajući i kipeći. Odjedanput se stena spusti. Obale se sniziše.
Nestade drveća. Pred Bilbom puče pogled.

Zemlja se otvarala i širila oko njega, ispunjena vodama koje su
se odvajale od reke i krivudale u stotinu isprepletenih putanja ili
zastajale u močvarama i lokvama, koje posvuda behu načičkane
otočićima; no glavni tok vode nastavljao je da snažno teče sredinom.
A u daljini, s tamnim vrhuncem u iskidanom oblaku, pomaljala se
Planina! Njeni najbliži susedi prema severoistoku i valovita brda koja
ih spajaju nisu se mogli videti. Ona se dizala posve sama i gledala
preko močvara prema šumi. Samotna planina! Bilbo je putovao dugo
i prošao kroz mnoge avanture da bi je video, a sad ga njen izgled nije
ni najmanje oduševljavao.

Slušajući razgovor splavara i sastavljajući deliće obaveštenja
koja su im promicala, ubrzo je shvatio da je on imao veliku sreću da
je uopšte vidi, čak i sa ove daljine. Ma koliko turobno bilo njegovo
zatočeništvo i neprijatna sadašnja njegova situacija (da ne govorim o
sirotim patuljcima ispod njega), ipak, imao je on više sreće nego što
je pretpostavljao. Razgovor se vrteo oko trgovanja robom koja je
stizala i odlazila vodenim putevim.a i o porastu prometa na reci s
obzirom na to da su ceste, koje od istoka vode prema Mrkoj šumi,
nestajale ili postajale neupotrebljive; a i o gloženju ljudi sa Jezera i
šumskih vilovnjaka oko održavanja Šumske reke i brige o njenim
obalama. Ovi su se krajevi mnogo izmenili od vremeria kad su
patuljci obitavali u Planini, vremena kojeg se većina ljudi seća sad

-( 167 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

samo kao vrlo maglovite prošlosti. Oni su se promenili čak i u
nekoliko poslednjih godina i od poslednjih novosti koje je Gandalf
imao o njima. Od velikih poplava nabujale su vode koje su tekle
prema istoku; a bilo je i nekoliko zemljotresa (koje su neki bili skloni
pripisati zmaju - aludirajući na njega uglavnom kletvom i zloslutnim
klimanjem glave u pravcu Planine). Močvare i kaljuge širile su se sve
više i više na obe strane. Staze su nestajale, a na njima i mnogi jahač i
putnik, pokušavajući pronaći zaturene puteve. Vilovnjačka staza kroz
šumu, koje su se patuljci držali po savetu Beorna, stizala je sad u
nesiguran i slabo upotrebljavan kraj na istočnoj ivici šume; samo je
reka još omogućavala sigurno putovanje od ivica Mrke šume na
severu do udaljenih ravnica u podnožju Planine, a reka je bila pod
nadzorom kralja šumskih vilovnjaka.

Tako je, kao što vidite, Bilbo na kraju dospeo na jedini put koji
je nešto vredeo. Možda bi g. Baginsu, koji je drhturio na buradima,
bilo nešto lakše da je znao kako su vesti o ovome stigle do Gandalfa,
koji je bio daleko, i veoma ga zabrinule, i da je on, u stvari, privodio
kraju druge svoje poslove (koji ne ulaze u ovu priču) i spemao se d'a
krene u potragu za Torinovom družinom. Ali Bilbo to nije znao.
Jedino što je znao bilo je da putovanje rekom traje, i traje i traje,
činilo mu se, ćelu večnost, a da je on gladan, i ima gadnu kijavicu u
nosu, i da mu se ne sviđa način ria koji Planina kao da se mršti na
njega i preti mu primičući se sve bliže. No nakon izvesnog vremena
reka je skrenula više prema jugu i Planina uzmaknu ponovo; i
konačno, potkraj dana, obale postaše stenovite, a reka sakupi sve
svoje razuđene vode u duboku i brzu bujicu, te oni jurnuše velikom
brzinom.

Sunce bese zašlo kad, zakrećući još jednom oštro prema istoku,
Šumska reka nalete u Dugačko jezero. Tu se širilo njeno ušće među
stenama što se kao kapije uzdizahu sa obe strane, a čija podnožja
behu zatrpana krupnim šljunkom. Dugačko Jezero! Bilbo nikad nije
pretpostavljao da neka voda koja nije more može izgledati tako
ogromna. Bilo je tako široko da su suprotne obale izgledale male i
daleke, ali bese tako dugačko d'a se njegov severni kraj, koji je bio

-( 168 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

upravljen prema Planini, nije uopšte mogao nazreti. Samo sa mape je
Bilbo znao da tamo u daljini, gde su zvezde Velikog Medveda već
treperile, reka Trk silazi u jezero iz Dola i sa Šumskom rekom puni
dubokom vodom ono što je negda sigurno bilo prostrana i duboka
stenovita dolina. Na južnom kraju podvostručena voda izlivala se
opet preko visokog vodopada i hitro nestajala u nepoznatim
zemljama. Kroz mirni večernji vazduh buka vodopada oglašavala se
kao udaljena tutnjava.

Nedaleko od ušća Šumske reke dizao se čudni grad o kojem su
vilovnjaci govorili u kraljevu podrumu. Grad ne bese podignut na
obali, mada se i tu videlo nekoliko koliba i zgrada, nego isturen na
samoj površini jezera, zaklonjen od kovitlaca reke što je stizala
stenovitim rtom koji je tako zatvarao miran zaliv. Veliki most
načinjen od drveta sezao je tamo gde je na ogromnim šipovima od
šumskog drveća bio sagrađen prometan drveni grad, i to ne grad
vilovnjaka, nego grad ljudi, koji su se još usuđivali stanovati ovde u
senci daleke zmajeve planine. Oni su se još izdržavali trgujući robom
koja je stizala velikom rekom sa juga i bivala prevožena pored
vodopada do njihovog grada; ali u slavnim starim danima, kad je Dol
na severu cvao bogat i moćan, i oni su bili bogati i moćni, sa flotama
brodova na vodama, od kojih su jedne nosile zlato, a druge ratnikla
pod oružjem, i bilo je ratova i pothvata koji su sad postali samo
legenda. Još su se mogli videti ostaci većeg grada kako trunu duž
obale kad bi se voda povukla prilikom suše.

Ali u sećanju ljudi malo je ostalo od svega toga, mada su neki i
dalje pevali stare pesme o patuljcima - kraljevima Planine, Troru i
Trainu od rase Durina, i o dolasku Zmaja i padu gospodara Dola.
Neki su još pevali i o tome kako će se Tror i Train vratiti jednog
dana, a zlato će poteći rekama kroz planinsk i c, i sva će zemlja biti
ispunjena novom pesmom i novim sinehom. Ali ova prijatna legenda
nije mnogo uticala na njihov svakodnevni posao.

Čim se splav od buradi ukazao na vidiku, čamci na vesla iziđoše
između šipova grada, a glasovi nazdravljahu splavarima. Bacili su
konopce i polegli na vesla, i uskoro je splav bio izvučen iz matice

-( 169 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

šumske reke i otegljen oko visokog kamenog rta u mali zaliv
Jezergrada. Tu ga usidriše, nedaleko od onog kraja velikog mosta
koji je izlazio n'a obalu. Uskoro će doći ljudi sa juga da odnesu
izvestan broj buradi, a drugu će napuniti robom koju će uzvodno
prevesti do staništa šumskih Vilovnjaka. U međuvremenu vilovnjaci
sa splava i čamdžije otišli su na slavlje u Jezer-grad, ostavivši burad
na vodi.

Kako bi se s'amo iznenadili da su mogli videti šta se događa
dole pored obale, nakon što su oni otišli i spustile se senke noći.
Najpre je Bilbo prerezao veze jednog bureta, odgurao ga do obale i
otvorio. Iznutra je doprlo stenjanje, a napolje je izišao beskrajno
nesrećan p'atuljak. Mokra slama bila je upletena u njegovu raščupanu
bradu; bio je tako izmučen i ukočen, toliko pun modrica i čvoruga da
je jedva mogao stajati i, spotičući se kroz plićak, dopreti do obale,
gde leže i zaječa. Imao je izgladneli i divlji izgled psa koji je bio
privezan i zaboravljen u štenari ćelu sedmicu. Bio je to Torin, ali to
ste mogli pogoditi samo po zlatnom lancu i po boji njegove sad
umarane i dronjave nebeskoplave kapuljače sa izbledelom srebrnom
kićankom. Trebalo je vremena da bi postao bar pristojan prema
hobitu.

»Dakle, jesi li živ ili si mrtav?« upita Bilbo prilično uvređeno.
Možda bese smetnuo s uma da je on probavio bar jedan dobar obrok
više nego patuljci, a uz to je imao na raspolaganju svoje ruke i noge,
da i ne govorimo o većem sledovanju vazduha. »Jesi li još u zatvoru
ili si na slobodi? Ako želiš produžiti ovu blesavu pustolovinu - koja
je, na kraju krajeva, tvoj'a a ne moja - bolje bi bilo da ispljeskaš ruke
i istrljaš noge i pokušaš mi pomoći da izvadimo ostale dok još imamo
priliku!«

Torin je, naravno, uočio razboritost ove primedbe, te nakon još
malo stenjanja ustade i poče pomagati hobitu onoliko koliko je
mogao. U tmini, gacajući po hladnoj vodi, prihvatiše se teškog i
mučnog posla da pronađu pravu burad. Kucajući izvana i dozivajući,
otkrili su samo oko šest patuljaka koji su mogli da odgovore. Ove su
raspakovali i pomogli im da iziđu na obalu, gde su sedeli ili ležali

-( 170 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

gunđajući i jadikujući; behu tako promočeni i izudarani i zgrčeni da
su jedva počeli shvatati svoje oslobođenje ili osećati stvarno
zahvalnim zbog njega.

Dvalin i Balin bili su dvojica najjadnijih, i nije vredelo tražiti od
njih pomoć. Bifor i Bofor behu manje izudarani i suvlji, ali oni su se
ispružili i nisu hteli ništa da rade. Fili i Kili, međutim, koji behu
mladi (za patuljke), a koji su uz to bili i pažljivije upakovani sa dosta
slame u manje kace, iziđoše maltene smejući se, samo sa po jednom
ili dve modrice, i s ukočenošću koj'a je uskoro nestala.

»Nadam se da nikad više neću pomirisati jabuke!« reče Fili.
»Moja bačva bila ih je puna. Beskrajno mirisati jabuke, kad se jedva
možeš pomeriti, i kad ti je hladno i muka ti pripada od gladi - to vodi
u ludilo. Mogao bih sad da jedem bilo šta na ovom velikom svetu,
satima i satima - ali ni jednu jedinu jabuku!«

Uz svesrdnu pomoć Filija i Kilija, Torin i Bilbo konačno otkriše
ostatak družine i izbaviše ih. Siroti debeli Bombur ili je spavao ili je
bio bez svesti; Dori, Nori, Ori, Oin i Gloin behu natopljeni vodom i
izgledahu samo napola živi; sve su ih morali jednog po jednog izneti
i položiti bespomoćne na obalu.

»Elem! Evo nas!« reče Torin. »I čini mi se da treba zahvaliti
našoj srećnoj zvezdi i gospodinu Baginsu. Ja sam uveren da on to s
pravom očekuje, mada žalim što nije uspeo obezbediti malko
udobnije putovanje. Ipak - svi smo veoma mnogo vama na usluzi još
jednom gospodine Baginse. Nema sumnje da ćemo osećati doličnu
zahvalnost kad se nahranimo i malko se povratimo. U međuvremenu,
kakav je plan?«

»Ja predlažem Jezergrad«, reče Bilbo. »Šta drugo tu ima?«
Ništa drugo, naravno, nije se moglo predložiti; tako, ostavljajući
ostale, Torin, i Fili, i Kili i hobit krenuše duž obale do velikog mosta.
Na njegovu kraju bila je postavljena straža, koja jedva da je
stražarila, jer je toliko vremena prošlo otkad je za tim bilo istinske
potrebe. Izuzimajući povremene prepirke oko brodarine, oni su
održavali prijateljske odnose sa šumskim vilovnjacima. Ostali svet
bio je daleko; a neki od mlađih ljudi u gradu otvoreno su' sumnjali u

-( 171 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

postojanje bilo kakvog zmaja u planini, podsmevajući se
sedobradima i babama koji su pričali da su ga, u svojim mlađim
danima, oni videli kako leti po nebu. Uzimajući sve to u obzir, nije
bilo za čuđenje što su stražari pili i smejali se pored vatre u svojoj
stražari, i nisu čuli buku raspakivanja patuljaka, niti korake četvorice
izviđača. Njihovo zaprepaštenje bilo je ogromno kad Torin Hrastoštit
zakorači kroz vrata.

»Ko si ti i šta hoćeš?« povikaše oni, skačući na noge i pipajući
naokolo za oružjem.

»Torin, sin Traina sina Trora, Kralja pod Planinama!« reče
patuljak povišenim glasom, a tako je i izgledao, uprkos pocepanom
odelu i pohabanoj kapuljači. Zlato je sijalo na njegovu vratu i na
pojasu; oči mu behu tamne i duboke. »Ja sam se vratio. Želim da
vidim Gospodara vašeg grada!«

Tad zavlada strahovito uzbuđenje. Oni ljudi istrčaše iz stražare
kao da su očekivali da se planina pozlati u noći i sve vode jezera
smesta požute. Kapetan straže istupi napred.

»A ko su ovi?« upita on, pokazujući na Filija i Kilija i Bilba.
»Sinovi kćeri moga oca«, odgovori Torin, »Fili i Kili od loze
Durina, i gospodin Bagins, koji je doputovao sa nama sa zapada.«
»Ako dolazite u miru, predajte oružje!« reče kapetan.
»Nemamo ga«, reče Torin, a tako je i bilo: noževe su im oduzeli
šumski vilovnjaci, a isto tako i veliki mač Orkrist. Bilbo je imao svoj
kratki mač, skriven kao i obično, ali ne pomenu ništa o tome. »Nama
ne treba oružje, nama koji se vraćamo konačno na svoj vlastiti posed
kao što je od davnina rečeno. Niti bismo se mogli boriti protiv tolikog
mnoštva. Odvedi nas svom gospodaru!«
»On je na gozbi«, reče kapetan.
»To je razlog više da nas odvedete k njemu«, prasnu Fili, koji je
počeo gubiti strpljenje od ove svečane ozbiljnosti. »Mi smo iscrpljeni
i izgladneli nakon duga puta i imamo bolesne drugove. Sad požuri i
nemojmo više trošiti reci, jer se lako može dogoditi da se tvoj
Gospodar naljuti na tebe.«

-( 172 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

»Onda me sledite«, reče kapetan, i okružene šestoricom ljudi
povede ih preko mosta, kroz kapiju pravo na gradski trg. To je bio
širok krug mirne vode okružen visokim šipovima na kojima su bile
sagrađene velike kuće, i dugačkim drvenim kejovima sa mnogo
lestava i stepenica koje su se spuštale do površine jezera. Iz jedne
velike dvorane lilo se mnoštvo svetala i razlegao se zvuk mnogih
glasova. Prođoše vrata i stadoše trepćući na svetlosti, posmatrajući
duge stolove prepune sveta.

»Ja sam Torin sin Traina sina Trora, Kralja ispod Planine!
Vratio sam se!« povika Torin glasno sa vrata, pre nego što je kapetan
mogao išta da kaže.

Svi poskakaše. Gospodar grada poskoči sa svoje velike stolice.
Ali niko se nije podigao više iznenađen od splavara vilovnjaka koji
su sedeli u predvorju. Gurajući se napred prema Gospodarevom stolu
vikali su:

»Oni su zatočenici našeg kralja koji su pobegli, skitničkc
proiuve-patuljci koji nisu bili u stanju da daju nikakve pouzdane
podatke o sebi, koji se motaju šumom > maltretiraju riaš svet U-

»Je li to istina?« upita Gospodar. U stvari, njemu je to izgledalo
mnogo verovatnije nego povratak Kralja ispod Planine, ako je takva
neka osoba ikad i postojala.

»Istina je da smo na povratku u svoju zemlju nepravično
zaskočeni od Vilinkralja i bez razloga zatočeni«, odgovori Torin.
»Ali brave i rezla ne zaustavljaju povratak domu koji je rečen od
davnina. Niti je ovaj grad u carstvu šumskih vilovnjaka. Ja se
obraćam Gospodaru grada ljudi sa Jezera, a ne kraljevim
splaVarima.«

Tad se Gospodar pokoleba i skrenu pogledom sa jednih na
druge. Vilinkralj je bio veoma moćan u ovim krajevima i Gospodar
nije želeo nikakvo neprijateljstvo s'a njim, niti je držao mnogo do
starih pesama, posvećujući svoje misli trgovini i dažbinama,
brodskim tovarima i zlatu, kojim navikama je i dugovao svoj položaj.
Drugi su, međutim, bili drugačijeg mišljenja, i stvar je ubrzo sređena
bez njega. Novosti se sa vrata dvorane proširiše kao vatra kroz čitav

-( 173 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

grad. I u dvorani i napolju vikali su ljudi. Kejovi se gusto protkaše
užurbanim nogama. Neki počeše pevati odlomke starih pesama o
povratku Kralja ispod Planine; a to što se vratio Trorov unuk, a ne
Tror lično, nije ih se uopšte ticalo. Drugi prihvatiše pesmu i ona
odjeknu glasno i visoko nad jezerom.

Kralju ispod planina,
Kralju kamena klesana,

Gospodaru srebrnih fontana
Pripašće opet očevina!

Planuće sjaj sred krune,
U harfi nove žice,
Zlatno ječaće dvornice

Kad drevna pesma grune.

Mahnuće s planina šume
Pod suncem sinut trava;

Nek' blago njegovo presijava
I zlaine neke reke šume

Plamtet će jezera i sjati
Radošću potoci teći,

Žalost će sa tugom uteći
Kad Kralj se Planine vrati!

Tako su oni pevali, ili bar vrlo slično, samo što je bilo mnogo
više toga, a uz to i mnogo vike, kao i muzike sa harfi i violina koja se
s tim meš'ala. Uistinu takvom uzbuđenju u gradu nije bilo ravna ni u
sećanju najstarijih dedova. I sami šumski vilovnjaci začudili su se
veoma, pa čak i uplašili. Oni, naravno, nisu znali kako je Torin
umakao, i počeše premišljati da li je njihov kralj počinio možda
ozbiljnu grešku. Što se tiče Gospodara, on je uvideo da mu ne
preostaje ništa drugo do podrediti se opštem raspoloženju, bar u

-( 174 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

ovom trenutku, i pretvarati se d'a veruje kako je Torin upravo ono što
kaže da jeste. Tako mu on ustupi svoju vlastitu veliku stolicu i posadi
Filija i Kilija pored njega na počasna mesta. Čak i Bilbu je pripalo
mesto za visokim stolom i nikakva objašnjenja o njegovoj ulozi - ni
jedna pesma nije aludirala na njega ni na kakav način - nisu. tražena
u opštoj gužvi.

Uskoro nakon toga ostali patuljci prenesem su u grad kroz scene
zapanjujućeg ushićenja. Svi su ih lečili, i hranili, i tetošili i mazili
onako kako se to samo zamisliti može. Prostrana kuća bila je
ustupljena Torinu i njegovoj družini; dati su im čamci i veslači da im
se nađu na usluzi; a napolju je povazdan sedela gomila i pevala
pesme, kličući čim bi neki od patuljaka pomolio makar samo nos.

Jttfeke su pesme bile stare; ali neke su bile sasvim nove i
kazivahu s pouzdanjem o iznenadnoj smrti zmaja i o tovarima
bogatih poklona koji se spuštaju niz reku do Jezergrada. Ove je
najvećma podsticao Gospodar, i one se nisu baš sviđale patuljcima,
no u međuvremenu bili su vrlo zadovoljni i brzo su se gojili, ponovo
stičući snagu. Odista, u toku jedne sedmice, oni su se sasvim
oporavili, opremili se u fine tkanine pravih njihovih boja, brade
začešljali i potkresali, i držahu se gordo. Torin je izgledao i hodao
kao da je njegovo kraljevstvo već povraćeno, a Šmaug iscepkan u
komadiće.

Tu je, kao što on bese rekao, prijateljsko raspoloženje patuljaka
prema malom hobitu jačalo iz dan u dan. Nije više bilo stenjanja ni
gunđanja. Pili su u njegovo zdravlje i tapšali ga po ramenu, i ophodili
se prema njemu sa velikim uvažavanjem; što je, uostalom, bilo i
umesno, jer on nije bio baš preterano radostan. On ne bese zaboravio
kako izgleda Planina, niti ga je pomisao na zmaja napuštala, a uz to
ga je tištala i užasna prehlada. Tri dana je kijao i kašljao, i nije mogao
da izlazi, pa i posle toga njegovi govori na banketima bili su
ograničeni na »Pudo f ab f vala«.

U međuvremenu šumski vilovnjaci vratili su se Šumskom rekom
sa svojim tovarom, i zatekli veliku pometnju u kraljevu dvoru. Nikad
nisam doznao šta se dogodilo starešini straže i podrumaru. Ništa,

-( 175 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

naravno, nikad nije pomenuto o ključevima ili buradima dok su
patuljci boravili u Jezergradu, a Bilbo je pazio da nikad ne postane
nevidljiv. Ipak, usuđujem se primetiti, dosta se nagađalo od onog što
se nije znalo, mada je, bez sumnje, g. Bagins ostao poprilična tajna.
U svakom slučaju, kralj je znao sad za naum patuljaka, ili je mislio da
zna, i reče sebi:

»Vrlo dobro! Vid e ćemo! Nikakvo blago neće se vratiti kroz
Mrku šumu a da se ne čuje i moja reč u celoj stvari. Ali
pretpostavljam da će svi oni loše završiti, a tako im i treba!« On bar
nije verovao u patuljke koji pobeđuju i ubijaju zmajeve kao što je
Šmaug, bio je sklon sumnji da će oni pokušati provalu ili nešto tome
nalik - što pokazuje da je bio mudar vilovnjak i pametniji nego ljudi u
gradu, mada ne posve u pravu, kao što ćemo videti na kraju. Razaslao
je svoje doušnike po obalama jezera i na sever prema Planini, dokle
su se usuđivali da odu, i čekao.

Po isteku dve sedmice Torin poče razmišljati o odlasku. Trebalo
je obezbediti pomoć dok je ushićenje još trajalo u gradu. Ne bi
vredelo pustiti da splasne zbog odgađanja. U tom je smislu on
razgovarao sa Gospodarom i njegovim savetnicima i obavestio ih da
uskoro on i njegova družina moraju nastaviti put prema Planini.

Tada je Gospodar prvi put bio iznenađen i pomalo uplašen; i
pitao se nije li Torin, na kraju krajeva, odista potomak starih kraljeva.
On nikad nije verovao da će se patuljci stvarno usuditi da se približe
Šmaugu, nego držaše da su varalice koji će pre ili kasnije biti
otkriveni i isterani. Nije bio u pravu. Torin je, naravno, zaista bio
unuk Kralja ispod Planine, a nikad se pouzdano ne zna na šta će se
sve odvažiti patuljak i šta sve neće uraditi za osvetu ili povratak svog
vlasništva.

Ali Gospodaru nije uopšte padalo teško da ih pusti da idu.
Njihovo izdržavanje bilo je skupo, a njihov dolazak preokrenuo je
život u dugi praznik zbog čega je trgovina bila u potpunom zastoju.
»Neka idu oni malo da gnjave Šmauga, i neka vide kakvu će im on
dobrodošlicu prirediti!« mislio je on. »Naravno, O, Torine sine
Traina sina Trorova!« bilo je ono što je rekao. »Vi morate zahtevati

-( 176 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

ono što je vaše. Davno rečen, čas je kucnuo. Svakolika pomoć koju
mi možemo pružiti biće vam na raspolaganju, a mi se uzdamo u vašu
blagodarnost kad vaše kraljevstvo bude povraćeno.«

I tako jednog dana, mada je već uveliko bila jesen i vetrovi
hladni, a lišće brzo opadalo, tri velika čamca ostaviše Jezergrad,
krcati veslačima, patuljcima, g. Baginsom, i mnoštvom zaliha. Konji
i poniji behu posl'ati naokolo zaobilaznim stazama da ih sretnu na
ugovorenom mestu iskrcavanja. Gospodar i njegovi savetnici
poželeše im srećan put sa velikih stepenica gradske veenice koje su
se spuštale prema jezeru. Ljudi su pevali na kejovima i na prozorima.
Bela vesla spuštala su se i prskala, i oni se uputiše jezerom prema
severu ka poslednjoj etapi svog dugog putovanja. Jedina osoba
potpuno nesrećna bio je Bilbo.

-( 177 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

11. NA PRAGU

U dva uzastopna dana preveslali su Dugo jezero i prešli u reku
Trk, i sad su mogli videti Samotnu planinu kako se diže pred njima
divlja i visoka. Struja je bila jaka i odmicali su sporo. Na kraju trećeg
dana, nekoliko milja uz reku, oni pristaše uz levu ili zapadnu obalu i
iskrcaše se. Ovde su ih sustigli konji sa drugim namirnicama i
potrepštinama i poniji za njihovu ličnu upotrebu, koji su im bili
poslati u susret. Napakovaše koliko su mogli na ponije, a ostalo
naslagaše u spremište ispod šatora, ali niko od ljudi iz grada nije
želeo da ostane čak ni jednu noć blizu senci Planine.

»Ne, sve dok se pesme ne obistine!« rekoše oni, U ovim divljim
krajevima bilo je lakše verovati u Zmaja, a manje lako verovati u
Torina. Zaista, njihovom spremištu nije trebala nikakva straža jer sva
zemlja bese pusta i prazna. Tako ih njihova pratnja ostavi odmičući
hitro niz reku i duž obalskih staza, premda se noć već primicala.

Provedoše hladnu i samotnu noć i njihova bodrost splasnu.
Sledećeg dana krenuše nanovo. Balin i Bilbo su jahali u pozadini,
svaki od njih vodio je pored sebe po jednog ponija teško
natovarenog; ostali su se kretali nešto napred sporo birkajući put jer
nije bilo staza. Napredovali su prema severozapadu, ukoso od reke
Trk, neprestano se primičući velikom ogranku Planine, koji je bio
izbačen južno prerria njima.

Bilo je to tegobno putovanje, koje je protkalo tiho i kriomice.
Nije bilo smeha. ni pesme, ni zvuka harfi, a ponos i nade koji se behu
uzburkali u njihovim srcima na zvuke starih pesama pored jezera
odumreše ustupajući mesto razdirućoj smrknutosti. Svi su znali da se
primiču kraju svog putovanja, i da to može biti užasan kraj. Predeo
oko njih postajao je go i neplodan, premda je nekad davno kako im je
Torin rekao, bio zelen i bujan. Bilo je irialo trave, a uskoro ni grma ni

-( 178 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

drveta, samo polomljeni i pocrneli panjevi da govore o onom davno
minulom. Behu dospeli do Zmajevih pustošenja i behu stigli na
izmak godine.

No, pored svega, dospeše do ivice Planine ne naišavši ni na
kakvu opasnost ili kakav znak Zmajev, osim divljine koju je on
proširio oko svog legla. Planina se dizala tamna i ćutijiva pred njima i
sve ih više nadvisivala. Načiniše prvi logor na zapadnoj strani
velikog južnog ogranka, koji se završavao vrhuncem zvanim Vran.
Na ovom je bil'a nekad stara osmatračnica; no nisu se još usuđivali
uspeti se do nje, bila je suviše izložena.

Pre nego što se upuste u pretraživanje zapadnih ogranaka
planine u potrazi za skrivenim vratima, na kojima su počivale sve
njihove nade, Torin je poslao napred izviđačku ekspediciju da ispita
krajeve prema jugu, gde je stajao Glavni ulaz. Za ovu svrhu izabrao
je Balina i Filija i Kilija. a sa njima je otišao i Bilbo. Koračali su
podno sivih i teskobnih stena do podnožja Vrana. Tu se reka, nakon
što je savila široku krivinu oko nizije Dola, okretala od Planine na
svom putu prema Jezeru, tekući brzo i bučno. Obale su bile gole i
kamenite, visoke i strmo propete nad vodom; i žureći odatle preko
sabijene reke, što se penila i prskala među brojnim stenama, mogli su
nazreti u širokoj dolini, osenčenoj isturenim ograncima Planine, sive
ruševine starih zgrada, kula i zidina.

»Tamo počiva sve što je ostalo od Dola«, reče Balin. »Obronci
Planine zeleneli su se od šuma a sva zaklonjena dolina bila je bogata i
umilna u vreme kad su u tom gradu zvonila zvona.« Govoreći ovo,
on je izgledao i tužan i gnevan: on je bio jedan od Torinovih pratilaca
onog dana kad je naišao Zmaj.

Nisu se usudili slediti reku dalje prema Ulazu, nego produžiše
iza kraja južnog ogranka, dok, ležeći skriveni iza stene, nisu izvirili
da pogledaju mračni otvor izdubljen u velikom zidulitici među
krakovima Planine. Iz njega je izbijala voda reke Trk; a, takođe, i
para i tanini dim. Ništa se nije micalo u pustolini, osim pare i vode, i
s vremena na vreme poneka crna i zlokobna vrana. Jedini zvuk bio je

-( 179 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

zvuk vode na kamenju, i povremeno krto graktanje ptice. Balin se
strese.

»Vratimo se!« reče on. »Mi ovde ne možemo ništa! I ne
dopadaju mi se ove mračne ptice, izgledaju kao izaslanici zla.«

»Znači da je Zmaj još živ i da je dole u dvoranama ispod Planine
- tako ja bar pretpostavljam po dimu«, reče hobit.

»To nije dokaz«, reče Balin, »mada ne sumnjam da si u pravu.
Ali on bi mogao otići na izvesno vreme, ili bi mogao ležati negde
napolju, na padinama Planine osmatrajući, a da za to vreme,
pretpostavljam, dim i para i dalje izbijaju kroz ulaz. Mora biti da su
sve dvorane unutra ispunjene njegovim poganim zadahom.«

Sa takvim mračnim mislima, stalno praćeni razgraktalim
vranama nad sobom, tegobno se probiše natrag do logora. Još koliko
u junu bili su gosti u lepoj Elrondovoj kući, i mada se jesen tek
primicala zimi, činilo se da ih godine dele od tog prijatnog vremena.
Bili su sami u opasnoj pustolini, bez nade na tuđu pomoć. Bili su ria
kraju svog putovanja, no dalje nego ikad, izgledalo je, od kraja svog
traganja. Ni u jednom od njih ne bese ostalo mnogo živosti duha.

No, čudna stvar, g. B'agins je imao više bodrosti nego ostali.
Često bi pozajmio Torinovu mapu i zurio u nju, mozgajući nad
runama i porukom mesečevih slova koju je Elrond pročitao. Upravo
na njegov podsticaj patuljci započeše opasnu potragu za tajnim
vratima na zapadnim padinama. Preselili su tad logor u dugačku
dolinu, užu nego veliki do na jugu, gde je stajao Ulaz i izbijala reka, i
zakriljenu nižim ograncima Pl'anine. Dva kraka usecala su se prema
zapadu od glavne mase dugačkim strmim grebenima u stalnom
obrušavanju prema ravnici. Na ovoj zapadnoj strani bilo je manje
znakova Zmajevih pljačkaških stopa, i bese nešto trave za njihove
ponije. Iz ovog zapadnog logora, koji je neprestano bio u senci stene i
zida dok sunce ne bi počelo da tone prema šumi, iz dana u dan oni su
dirinčili u grupama tragajući za stazama koje vode uz planinu. Ako je
mapa govorila istinu, negde visoko iznad stene koja se dizala u vrhu
doline morala su biti tajna vrata. Dan za danom vraćali su se u svoj
logor bez uspeha.

-( 180 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

Ali konačno neočekivano pronađoše ono što su tražili. Fili i Kili i
hobit vratiše se jednog dana dolinom i uspraćakaše se među porušeno
kamenje u njenom južnom uglu. Oko podne, puzeći iza velikog
kamena što je stršio sam kao stub, Bilbo nabasa na nešto što je ličilo
na zapuštene stepenice koje vode nagore. Uspinjući se njim'a
uzbuđeno, on i patuljci nađoše tragove uskog puteljka, koji se gubio i
ponovo nicao, krivudajući do vrha južnog venca i vodeći ih konačno
do još užeg pervaza, koji je, presecajući prednju stranu planine,
skretao na sever. Obazrevši se, videli su da se nalaze na steni koja se
dizala u vrhu doline i da bulje pravo dole u vlastiti logor. Tiho,
pripijajući se uz kameni zid sa svoje desne strane, krenuše jedan za
drugim duž pervaza, dok se zid ne izmaknu, a oni se nađoše u maloj
uvali strmih strana, travnatoj, tihoj i mirnoj. Ulaz u nju koji su oni
otkrili nije mogao biti primećen odozdo zbog ispusta stene, niti iz
daljine, jer je bio tako malen da je izgledao kao tamna pukotina i
ništa više. To nije bila špilja, već prostor pod otvorenim nebom; ali
na njegovom unutarnjem kraju dizao se ravan zid koji je u svom
donjem delu, blizu tla, bio gladak i uspravan kao delo zidarskih ruku,
mada se nikakav šav niti pukotin'a nisu mogli videti. Nije bilo ni
traga od dovratka ili gornje grede ili praga, niti kakvog znaka
prevornice ili reze ili kljućaonice; pa ipak oni nisu sumnjali da su
konačno pronašli vrata.

Udarali su po zidu, upirali i gurali, preklinjali ga da se pokrene,
izgovarali odlomke isprekidanih bajalica za otpiranje, ali ništa se ne
pomače. Na kraju, izmoreni, opružiše se na travi u njegovom
podnožju, a onda s večeri započe dugo spuštanje natrag.
Bilo je uzbuđenja u logoru te noći. Ujutro se pripremiše da još
jednom krenu. Ostaviše samo Bofora i Bombura da čuvaju ponije i
zalihe koje su poneli sobom sa reke. Ostali krenuše dolinom, a zatim
novootkrivenim puteljkom, sve do uskog pervaza. Prelazeći ga, nisu
mogli nositi denjke ni teret; bio je tako uzak da im je dah zastajao
kad bi pogledali kako se ruši pored njih, nekih stotinu i pedeset stopa,
na oštre stene u dubini; ali svaki od njih dobro se obavio konopcem

-( 181 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

oko struka, tako da konačno bez nezgoda dospeše do male travnate
uvale.

Tu načiniše svoj treći logor, izvukoše na konopcima ono što je
trebalo odozdo. Istim putem mogli su povremeno da spuste po jednog
od aktivnijih patuljaka kao što je Kili, da izmene ono novosti što je
bilo, ili da odmene dole stražu, dok bi Bofora izvukli gore u visoki
logor. Bombur je odbio da se uspne bilo pomoću konopca, bilo
stazom.

»Ja sam odviše gojazan za ta šetališta muva«, rekao je on.
»Zavrteće mi se u glavi i zgaziću sebi na bradu, i tako bi vas ponovo
bilo trinaest. A usukani konopci pretanki su za moju težinu.« Na
njegovu sreću, to, kao što ćete videti, nije bilo tačno.

U međuvremenu su neki istraživali liticu iznad uvale i pronašli
stazu koja je vodila sve više i više u planinu; ali nisu se usuđivali
daleko tim putem, niti bi od toga bilo mnogo koristi. Gore u visini
vladala je tišina, nenarušena ni pticom niti ikakvim zvukom, osim
onoga koji je vetar stvarao u naprslinama kamenja. Razgovarali su
ispod glasa i nikad nisu vikali ili pevali, jer je op'asnost vrebala u
svakoj steni. Drugi koji behu zauzeti tajnim vratima nisu imali više
uspeha. Bili su odveć nestrpljivi da bi se mučili sa runama
mesečevog pisrria, nego su bez prestanka navaljivali da otkriju gde se
tačno « glatkom licu stene kriju vrata. Behu doneli pijuke i
raznovrstan alat iz Jezergrada, i s početka su pokušavali da se posluže
time. Ali od udara u stenu ručke bi pucale grubo povređujući ruke, a
čelične oštrice lomile se ili savijale kao da su od olova. Rudarski
posao, bilo im je jasno, nije vredeo protiv mađije koja je zatvorila
ova vrata; a užasavali su se uz to jeke što se razlegala.

Bilbo je ustanovio da je sedenje na pragu osamljeničld i
nesnosan posao - naravno, nije, u stvari, ni bilo praga, ali behu
navikli da mali travnati prostor ispod zida zovu u šali »pragom«,
sečajući se tako davnih Bilbovih reci sa neočekivane zabave u
njegovoj hobitskoj rupi, kada je on rekao da mogu sedeti na pragu
dok im nešto ne padne na pamet. A jesu sedeli i razmišljali ili su
lutali besciljno naokolo, postajući sve tmurniji i tmurniji.

-( 182 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

Duh im je malo živnuo nakon otkrića staze, ali sad im se opet srozao
u čizme; pa ipak nisu hteli da odustanu i da se vrate. Ni hobit nije
više bio mnogo vedriji od patuljaka. Samo je bez prestanka sedeo
leđima oslonjen o kameni zid i zurio u daljinu prema zapadu, između
ivica, preko klisure, i ponad široke zemlje, u crni bedem Mrke šume,
i u daljine iza nje, u kojima mu se ponekad činilo da nazire Maglene
planine, male i daleke. Kad bi ga patuljci pitali šta radi, odgovorio bi:
»Vi ste rekli da će sedenje na pragu i razmišljanje biti moj posao, da i
ne pominjemo ulaženje; tako ja sad sedim i razmišljam.« No bojim se
da on nije mnogo razmišljao o poslu, više o onome što leži iza plave
daljine, o mirnim Zapadnim pokrajinama, i o Brdu i o svojoj
hobitskoj rupi u njemu.

Golem sivi kamen ležao je usred trave i on je potišteno zurio u
njega ili posmatrao velike puževe. Izledalo je da oni vole malu
zaklonjenu uvalu za zidovima od hladnih stena, i mnoštvo neobično
velikih puževa puzilo je polagano i lepljivo duž strana kamena.

»Sutra počinje poslednja nedelja jeseni» reče Torin jednog dana.
»A iza jeseni dolazi zima«, reče Bifor.
»A zatim naredna godina« , reče Dvalin, »a naše brade će
porasti toliko da će visiti sa stene u dolinu pre nego što se ovde nešto
dogodi. Šta radi za nas naš obijač? Pošto on ima nevidljivi prsten, i
trebalo bi da sad već bude izuzetno veštak, ja počinjem verovati da bi
on mogao otići kroz Glavni ulaz i sve to malo ispitati.«
Bilbo je čuo ovo - patuljci su se nalazili na stenama upravo
iznad niše gde je on sedeo i »Milostivi bože!« pomisli on, »to je,
znači, ono o čemu počinje da misle, a? Uvek sam jadan ja onaj koji
traba da ih vadi iz neprilika, bar otkad je čarobnjak otišao. Šta da
radim? Trebalo je da znam da će mi se nešto strašno dogoditi na
kraju. Ne verujem da bih podneo da ugledam ponovo nesrećnu dolinu
Dola, a tek onaj zadiljen Ulaz!!!«
Te noći bio je veoma nesrećan i jedva da je oka sklopio.
Sutradan svi se patuljci rastrkaše da tumaraju kojekuda ; neki su dole

-( 183 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

ispod stene vežbali ponije, neki su vrljali naokolo po planini. Ceo dan
Bilbo je sedeo potišteno u travnatoj uvali zureći u kamen ili prema
zapadu kroz uski prilaz. Imao je čudno osećanje da čeka nešto.
»Možda će se čarobnjak iznenada vratiti danas , pomisli on.«

Kad bi podigao glavu, mogao je videti daleku šumu. Dok je
sunce naginjalo prema zapadu, nad njenim udaljenim krovom širio se
zlatan sjaj, kao da se svetlost zaustavila na poslednjem žutom lišću.
Ubrzo je smotrio kako naranžasta lopta sunca tone do visine njegovih
očiju. On ode do prilaza i ugleda proziran i tanak srp mladog meseca
iznad ruba zemlje.

U samom tom času začuje oštar prasak za sobom. Tu je, na
sivom kamenu u travi, stajao ogroman drozd, crn skoro kao ugalj, a
njegove svetložute grudi bile su poprskane tamnim pegama. Tras!
Uhvatio je puža i udarao njime u kamen. Tras! Tras!

Bilbo odjednom shvati. Zaboravljajući svaku opasnost, uspne se
na ivicu i stade dozivati patuljke, vičući i mašući. Oni što behu
najbliži stuštiše se niza stene i što su pre mogli uskim pervazom do
njega, pitajući se šta se to, do vraga, događa; drugi su vikali tražeći
da ih izvuku konopcima (osim Bombura, naravno: on je spavao).

Bilbo užurbano objasni. Onda se svi utišaše: hobit stojeći pored
sivog kamena, i patuljci sa drhtavim bradama, motreći nestrpljivo.
Sunce je padalo sve niže i niže, i njihove nade se pokolebaše. Ono
potonu u pojas zacrvenelih oblaka i nestade. Patuljci zaječaše, ali
Bilbo je i dalje stajao skoro nepokretan. Maleni mesec naginjao se
prema horizontu. Veče se primicalo. Tada odjednom, kad su se
najmanje nadali, crvena zraka sunca izmače kao prst kroz rascep u
oblaku. Trak svetla dopre pravo kroz prilaz u uvalu i pade na glatki
zid. Stari drozd, koji je motrio sa visoke vrljike svojim zrnastim
očima i iskošene glave, oglasi se glasnim ćurlikom. Odjeknu prasak.
Kamena pločica otcepi se i pade sa zida. Namah se ukaza rupa na oko
metar nad zemljom.

Hitro, dršćući od straha da će im prilika izmaći, patuljci jurnuše
prema steni i počeše da guraju - uzalud.

»Ključ! Ključ!« povika Bilbo. »Gde je Torin?«

-( 184 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

Torin stiže u žurbi.
»Ključ!« vikao je Bilbo. »Ključ koji je bio uz mapu! Okušaj ga
sad dok još ima vremena!«
Torin se uspravi i izvuče ključ koji mu je visio na lancu oko
vrata. Stavi ga u rupu. Pristajao je i okrenu se! Škljoc! Traka svetlosti
nestade, sunce potonu, meseca više nije bilo, i veče se diže u nebo.
Sad svi skupa navališe, i, polagano, deo stene-zida popusti.
Dugačak uspravan procep ukaza se i raširi. Ocrtaše se vrata metar i
po visoka i metar široka, i sporo i bez zvuka otvoriše se prema
unutrašnjoj strani. Činilo se da tama kulja napolje kao para iz rupe u
planini, i duboka tmina u kojoj se ništa nije razaznavalo sterala se
pred njihovim očima, zev usta koja su uvodila unutra i nadole.

-( 185 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

12. UNUTARNJA OBAVEŠTENJA

Dugo vremena patuljci su stajali u tami ispred vrata i
raspravljali, dok na kraju Torin ne uze reč:

»Sada je čas da naš cenjeni gospodin Bagins, koji se pokazao
kao dobar saputnik na našem dugom putu, i kao hobit pun hrabrosti i
dovitljivosti koje daleko premašuju njegovu veličinu, i, ako smem
tako da se izrazim, kao posednik sreće koja uveliko premašuje
uobičajeno sledovanje - sada je čas da on obavi posao zbog kojeg je
bio uključen u našu Družinu; sad je vreme da on zaradi svoju
nagradu.«

Vi dobro poznajete Torinov način izražavanja u važnim
prilikama, pa ću vas poštedeti ostatka, mada je nastavak mnogo duži
od ovoga što ste čuli. Ovo je, bez sumnje, bila značajna prilika, ali
Bilbo poče gubiti strpljenje. Za ovo vreme i on je prilično upoznao
Torina, i znao je na šta on cilja.

»Ako hoćeš reći kako misliš da je moja dužnost da prvi zađem u
tajni prolaz, O, Torine Trainov sine Hrastoštite, d'abog da ti brada još
duža porasla«, reče on mrzovoljno, »reci to iz cuga, i gotovo! Možda
ću odbiti. Izvadio sam vas već iz dve zapržene čorbe, za šta bi se
teško moglo tvrditi da je bilo u pogodbi, tako da sam, ja verujem, već
zaslužio neku nagradu. Ali ,treća-sreća', kako je moj otac uobičajavao
reći, i nekako mi se sve čini da neću odbiti. Možda sam počeo da se
oslanjam na svoju sreću više nego minulih vremena« - on je mislio na
lanjsko proleće kad je ostavio svoju kuću, ali od tada kao da su
vekovi minuli - »ali, u svakom slučaju, ja mislim da ću smesta poći
da zavirim malo i skinem to s dnevnog reda. Dakle, ko će sa mnom?«

On nije ni očekivao hor dobrovoljaca, pa nije ni bio razočaran.
Filiju i Kiliju bilo je neprijatno i stajahu na jednoj nozi, ali se drugi

-( 186 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

nisu čak ni pretvarali da pomišljaju da se prijave osim starog Balina,
stražara, koji je bio veoma privržen hobitu. On je izjavio da će makar
stupiti unutra, a možda će ići sa njim i komadić puta, spreman da,
ustreba li, prizove pomoć.

Najbolje što bi se moglo reći o patuljcima jeste ovo: oni su
nameravali da plate Bilbu odista širokogrudo za njegove usluge;
poveli su ga da obavi za njih gadni deo posla, i nisu se ustručavali
pustiti siroto momče da ga i obavlja sve dok pristaje; ali svi bi oni
dali sve od sebe da ga izbave iz nevolje, ako u nju upadne, kao što su
to i učinili u slučaju sa divovima na početku njihovih pustolovina pre
nego što su imali ikakvog posebnog razloga da mu budu zahvalni.
Tako vam je to: patuljci nisu heroji, već proračunat svet sa
izgrađenim stavom o vrednosti novca; neki su prepredeni i verolomni
i prave propalice; drugi, pak, nisu takvi, već sasvim pristojan svet,
kao Torin i Družina, ako ne tražite od njih isuviše.

Zvezde su se upravo pomaljale iza njega na bledom nebu
ispresecanom crnim prugama kada je hobit kliznuo kroz začarana
vrata i šmugnuo u Planinu. Bilo je mnogo lakše nego što je očekivao.
Nije to bilo kao ući k baucima, ili u grube špilje šumskih vilovnjaka.
Ovaj hodnik su načinili patuljci, na vrhuncu svog bogatstva i znanja:
prav kao lenjir, glatkog poda i uglačanih strana, spuštao se blago pod
stalno istim nagibom pravo - ka nekakvom dalekom kraju u tami.
Nakon izvesnog vremena Balin požele Bilbu »Srećno!« i stade na
mestu sa kojeg je još mogao nazreti nejasan obris vrata i, igrom jeke
u tunelu, čuti šumor šaputavih glasova ostalih koji su bili pred samim
ulazom. Tad hobit navuče prsten, i upozoren jekom da obrati više
nego hobitsku pažnju da ne pravi buku, odmicao je bešumno na dole,
dole, dole u tamu. Drhtao je od straha, ali njegovo malo lice bilo je
staloženo i strogo. On je već bio sasvim drugačiji hobit od onoga koji
je, davno jednom, bez maramice istrčao iz Baginsove ulice. Već ćelu
večnost nije imao maramicu. Razdrma malo mač u koricama,
pritegnu pojas, i produži.

-( 187 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

»Sad si stvarno konačno uleteo do guše, Bilbo Baginse«, reče on
sam sebi. »Dozvolio si sebi da zagaziš duboko one noći kad je bila
zabava, a sad ti ostaje da se vadiš i plaćaš za to! Blago meni, kakva
sam budala bio i ostao!« reče najmanje Tukovski deo u njemu. »Ja
savršeno nemam nikakve potrebe za blagom koje zmajevi čuvaju, i
ćela hrpa bi mogla da ostane ovde zauvek, kad bih se samo mogjio
probuditi i ustanoviti da je ovaj grozni tunel moje vlastito predsoblje
kod kuće!«

Naravno, nije se probudio, nego nastavio sve dalje i dalje, dok
ne iščeznu i poslednji znak vrata iza njega. Bio je sasvim sam. Učini
mu se da je postalo toplije. »Da li je to nešto zažareno što mi se čini
da vidim pravo dole?« zapita se.

Bilo je. Dok se približavao, ono je postajalo sve veće i veće, dok
više o tome nije bilo sumnje. Bilo je to crveno svetio koje je
neprestano bivalo sve crvenije i crvenije. Uz to sada je nesumnjivo u
hodniku bilo toplo. Pramenovi pare vili su se oko njega i on poče da
se znoji. Neki zvuk, takođe, poče da mu bubnja u ušima, neka vrsta
ključanja, kao šum velikog lonca za vodu koji podrhtava na vatri,
pomešan sa rogoborom nalik na predenje gigantskog mačka. Ovo
preraste u jasno izgrgljavanje neke ogromne životinje koja hrče u snu
tamo dole, u crvenom žarenju ispred njega.

Tu se Bilbo zaustavi. Produžiti odatle bila je najhrabrija stvar
koju je on ikad učinio. Strahovite stvari koje su se docnije odigrale
bile su ništavne u poređenju sa ovim. On je vodio istinsku bitku,
sasvim sam u tunelu, pre nego što je uopšte video ogromnu opasnost
Koja ga je vrebala. U svakom slučaju, nakon kratkog zastoja, on
stvarno produži: i možete ga zamisliti kako stiže do kraja hodnika, do
otvora skoro posve iste veličine i oblika kao ona vrata gore. Kroz taj
otvor viri mala hobitova glava. Pred njim leži veliki najdublji podrum
ili tamnička jama starih patuljaka u samom korenu Planine. Tu vlada
prilična pomrčina tako da se njena prostranost može samo nejasno
naslutiti, a iz blizine se, sa kamenog poda, diže strašno žarenje.
Žarenje Šmauga!

-( 188 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

Eto, tu leži ogroman zlatnocrven zmaj, u dubokom snu; hrndanje
je dopirale iz njegovih čeljusti i nozdrva, zajedno sa povesmima
dima, ali vatre mu behu male u snu. Pod njim, ispod svih njegovih
udova i ogromnog savijenog repa, i oko njega na sve strane, razasute
preko nevidljivih podova, leže nebrojene hrpe dragocenosti, zlata
obrađenog i neobrađenog, dragog kamenja i adiđara, i srebra
obojenog crveno u rumenilu svetla.

Šmaug je ležao, krila savijenih kao neizmerno velik šišmiš,
nagnut delimično na jednu stranu, tako da je hobit mogao videti
njegove donje delove i dugački mu beličasti stomak načičkan
draguljima i komadićima zlata što su se nahvatali tu Za duga ležanja
na njegovu skupom ležaju. Iza njega, obešene na najbližim zidovima,
nazirale su se pancirske košulje, šlemovi i bradve, mačevi i koplja; a
nadohvat ruke stajahu poredani veliki ćupovi i sudovi prepuni blaga
koje se nije moglo ni zamisliti.

Kazati samo da je Bilbo ostao bez daha - znači ne kazati ništa.
Ne postoje više reci da se izrazi njegova zapanjenost, pošto su ljudi
promenili jezik koji su bili naučili od vilovnjaka u vreme kad je sav
svet bio prekrasan. Bilbo je i ranije čuo da se priča i peva o
zmajevskim riznicama, ali sjaj, magija, i surova lepota ovakvog blaga
nikad ga još ne behu skolile. Srce mu bese ispunjeno i prožeto
opčinjenošću i žudnjom patuljaka; i on je gotovo zaboravljajući
zastrašujućeg čuvara, zurio u zlato neprocenjivo i nebrojeno.

Činilo se da je ćelu večnost proveo piljeći tako pre nego što se,
privučen skoro protiv svoje volje, iskrao iz senke ulaza i primakao
ivici najbliže gomile blaga. Nad njim je ležao zaspali zmaj, čak i u
snu nalik jezivoj hrpi pretnji. On dohvati veliki pehar sa dve drške,
težak koliko je mogao poneti, i baci uplašen pogled uvis. Šmaug
mrdnu krilom, otvori kandžu, tutanj njegova hrkanja promeni ton.

Tad Bilbo zbrisa. Ali zmaj se ne bese probudio - još ne - samo
se preneo u druge snove pune pohlepe i nasilja, ležeći tu u svojoj
dvorani, dok je mali hobit s mukom grabio natrag duž dugačkog
hodnika. Srce mu je lupalo i grozničava drhtavica tresla mu je noge,
gore nego prilikom silaska, pa ipak je čvrsto stezao pehar, i jedina

-( 189 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

misao bila mu je: »Učinio sam to! Zapamtiće me oni. ,Više nalik
bakalinu nego obijaču' zaista! No, dobro, nećemo više čuti takve
stvari.«

I nije. Balin je bio presrećan što ponovo vidi hobita, i isto toliko
ushićen koliko iznenađen. On podiže Bilba i iznese ga napolje. Bila
je ponoć i oblaci su natkrili zvezde, ali Bilbo je ležao zatvorenih
očiju, dašćući i uživajući u ponovnom udisanju svežeg vazduha, i
jedva opažajući uzbuđenje patuljaka, i kako ga hvale i tapšu po
leđima stavljaući sebe i sve.svoje porodice generacijama unapred
njemu na uslugu.

Patuljci su još dodavali pehar iz ruke u ruku i ushićeno
raspredali o povraćanju svog blaga, kad iznenada strahovita tutnjava
grunu u planini pod njima kao neki ugasli vulkan koji je odlučio da
ponovo počne sa erupcijama. Vrata iza njih bila su skoro zatvorena, i
blokirana kamenom da se ne bi sasvim uglavila, ali je dugačkim
tunelom dopirala užasna jeka, iz one velike dubine, od rike i truptanja
koji su činili da zemlja pod njima dršće.

Tada patuljci zaboraviše svoje veselje i samouvereno hvastanje
od pre nekoliko časova i šćućuriše se u strahu. Sa Šmaugom je još
trebalo računati. Ne vredi ispuštati živog zmaja iz predračuna,
posebno ako ste u njegovoj blizini. Zmajevi možda nemaju prave
namene za sve svoje blago, ali pravilo je da ga znaju u gram, posebno
kad je dugo bilo u njihovom posedu; a Šmaug nije bio izuzetak. On je
prešao iz mučnog sna (u kojem se na krajnje neugodan način
pojavljivao ratnik, posve neznatan po veličini, no snabdeven
žestokim mačem i velikom hrabrošću), u dremež, a iz dremeža u
potpuno buđenje. Oseti dašak nepoznatog vazduha u svojoj špilji. Je
li moguće da propuh dopire iz one male rupe? Njeno prisustvo nikad
mu se nije sviđalo, mada je bila tako mala, i sad je zraknu sumnjičavo
pitajući se zašto je nikad nije zapušio. U poslednje vreme upola mu
se činilo da je načuo nejasne odjeke kucanja odozgo, koji su kroz tu

-( 190 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

rupu doprli do njegovog legala. On se pomeri i pruži vrat da onjuši.
Nedostajao mu je pehar!

Lopovi! Vatra! Ubistvo! Takva se stvar nije dogodila otkad se
pojavio na Planini! Njegov bes prevazilazi opis - vrsta besa koji se
viđa samo kod bogataša koji poseduju više nego što stižu da uživaju
kad najednom izgube nešto što su veoma dugo imali, ali nikad ranije
nisu ni koristili ni potrebovali. Iz njega pokulja vatra, dvorana se
zadimi, zatrese se korenje planine. Uzalud je tiskao glavu u malu
rupu, a onda, uvijajući se, s'akupi svu svoju dužinu i, ričući kao
grmljavina pod zemljom, pohita iz svog dubokog legala kroz velika
vrata, napolje u široke hodnike planine-palate i naviše prem'a
Glavnom ulazu.

Pretražiti ćelu planinu dok ne uhvati lopova i ne iskida ga i ne
izgazi - bila je jedina njegova misao. Nadre kroz Ulaz, voda se
podiže u žestokoj pištećoj pari, i on se plamteći vinu u vazduh da se
skrasi na vrhu planine u kovitlacu zelenog i skerletnog plamena.
Patuljci su čuli užasnu huku njegova leta i šćućuriše se uz zidove
travnate uvale, zbijajući se ispod stena, nadajući se da će nekako
izmaći strahobalnom pogledu zmaja koji lovi.

Tu bi svi bili pobijeni da se još jednom nije umešao
Bilbo. »Brzo! Brzo!« dašćući povika on. »Vrata! Tunel! Ne
vredi ostati ovde.«
Podstaknuti ovim recima, upravo su se spremali da se uvuku u
tunel, kad Bifor zakuka: »Moji rođaci! Bombur i Bofor - zaboravili
srno na njih, oni su dole ispod stene!«
»Oni će biti poklani, i svi naši poniji, i sve naše zalihe će
propasti«, zavapiše ostali. »Mi ne možemo ništa.«
»Besmislica!« reče Torin, povrativši svoje dostojanstvo. »Ne
možemo ih ostaviti. Uđite, gospodine Baginse i Baline, i vas dvojica,
Fili i Kili, zmaj nas neće sve imati. A sad vi ostali, gde su konopci?
Požurite!«
Ovo su verovatno bili najteži od časova kroz koje su dotad
prošli. Užasavajući odjeci Šmaugovog besa brečali su u visokim
kamenitim dupljama; svakog časa on se mogao plamteći stuštiti dole

-( 191 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

ili proleteti ukrug i otkriti ih ovde, pored opasne ivice stene, kako
mahnito izvlače konopce. Izvučen je Eofor, a još se ništa nije bilo
dogodilo. Stigao je Bombur, hukćući i duvajući, dok su konopci
škripali, i još se ništa nije bilo dogodilo. Izvukoše nešto alata i
zamotuljaka sa zalihama, i tad ih natkrili pogibelj.

Čulo se zvrjanje. Crvena svetlost obasja isturene delove stena.
Zmaj je stigao.

Jedva im je ostalo toliko vremena da umaknu natrag u tunel,
vukući i tegleći svoje zavežljaje, kad Šmaug pristiže prašteći sa
severa, ližući padine planine plamenom, klepećući svojim velikim
krilima uz zvuk nalik huku vetra. Njegov vreli dah smežurao je travu
pred vratima, i kroz pukotinu koju su ostavili oprlji ih segnuv čak
unutra, gde su ležali skriveni. Planuše treperave vatre i zaigraše crne
senke stena. Potom, kako je prošao, ponovo zavlada tama. Poniji su
užasnuto njištali, kidali koncpce i bežali u divljem galopu. Zmaj se
ustremi na njih, okrenu da ih goni i nestade ga.

»Ovo je kraj za naše sirote životinje!« reče Torin. »Ništa ne
može umaći Šmaugu kad on jednom spazi. Ovde smo i ovde ćemo
morati ostati, osim ako se nekome sviđa da žipči miljama otvorenog
puta riatrag prema reci dok je Šmaug na oprezu!«
Kakva neugodna pomisao! Odšunjali su se dublje kroz tunel, tu su
ležali i drhtali, m'ada je bilo toplo i zagušljivo, dok se bleda zora ne
ukaza kroz pukotinu uz vrata. Kroz noć su, u malim razmacima, čuli
tutanj zmaja u letu - kako raste, a potom prolazi i slabi, dok je hajkao
okolo-naokolo planinskih padina.

On je nagađao po ponijima, a i po tragovima logora koje je
otkrio, da su ovamo stigli ljudi sa reke i jezera i uspeli se n'a planinu
iz doline u kojoj su stajali poniji; ali vrata izmakoše njegovu
prodornom oku, a visoke stenke male uvale zadržaše njegove
najžešće plamenove. Dugo je lovio uzalud dok zora nije ohladila
njegov gnev, a onda se vratio na svoj zlatni ležaj da spava - i prikupi
novu snagu. On ne bi zaboravio i oprostio krađu ni kad bi ga tisuću
godina pretvorilo u kameni ugarak, ali mogao je sebi dozvoliti da

-( 192 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

čeka. Lagano i tiho otpuzio je natrag na svoje legalo i napola zatvorio
oči.

Sa rađanjem jutra užasnutost patuljaka popusti. Oni razabraše da
su opasnosti ove vrste neizbežne u opštenju sa ovakvim čuvarom i da
ne vredi sad odustajati od potrage. A nisu ni mogli otići baš sad, kao
što je Torin istakao. Poniji im behu izgubljeni ili poubijani, i morali
bi sačekati izvesno vreme da Šmaug popusti unekoliko u svom
stražarenju, da bi se usudili krenuti na dugi put peške. Sačuvali su,
srećom, dovoljno od svojih zaliha da im potraje još izvesno vreme.
Dugo su raspravljali o tome šta treba činiti, ali nikako se nisu mogli
domisliti kakvog načina da se otarase Šmauga - što je oduvek bila
slaba tačka u njihovim planovima, Bilbo se osetio sklonim da to
istakne. A onda, kako je to već u prirodi ljudi koji su sasvim
zapleteni, oni počeše da gunđaju na hobita, kriveći ga zbog onog što
ih je s početka toliko odobrovoljio: što je odneo pehar i izazvao tako
naglu provalu Šmaugovog gneva.

»Šta drugo pretpostavljate da obijač treba da radi?« ljutito upita
Bilbo. »Ja nisam bio najamljen da ubijem zmaja, to je posao ratnika,
već da ukradem blago. Počeo sam najbolje što se moglo. Da niste
očekivali da dokaskam sa čitavom Trorovom riznicom na leđima?
Ako već treba da se prigovara, mislim da bih i ja mogao uzeti reč.
Trebalo je da dovedete pet stotina obijača, a ne jednog. Ta činjenica
zasigurno doprinosi velikoj slavi vašeg dede, ali vi se ne možete
izgovarati da ste mi ikad stavili do znanja koliko je ogroman obim
njegovog bogatstva. Trebalo bi mi stotine godina da ga sveg iznesem,
da sam pedeset puta ovoliki, a Šmaug pitom kao kunić.«
Nakon toga, naravno, patuljci su mu se izvinili. »Šta onda vi
predlažete da radimo, gospodine Baginse?« upita Torin uljudno.
»U ovom trenutku nemam nikakvu ideju - ako mislite na iznošenje
blaga. Očigledno je da to u potpunosti zavisi od nekog novog
zaokreta sreće i mogućnosti da se resimo Šmauga. Skidanje zmajeva
sa dnevnog reda ne nalazi se uopšte u mom domenu, ali razmišljaću o
tome koliko uzmognem. Ja lično ne gajim uopšte nikakve nade, i
želeo bih da se nalazim zdrav i čitav kod svoje kuće.«

-( 193 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

»Pusti to u ovom trenutku! Šta treba da radimo sad, danas?«
»Pa, ako stvarno želite moj savet, rekao bih da ne možemo
učiniti ništa drugo nego ostati ovde gde smo. Danju se možemo, bez
sumnje, odšunjati napolje dovoljno bezbedni da udahnemo zraka.
Možda uskoro možemo izabrati jednog ili dvojicu da se vrate u
spremište pored reke i popune naše zalihe. Ali u međuvremenu noću
svi treba da budu dobrano unutar tunela.
Sad ću vam nešto predložiti. Ja imam svoj prsten i odšunjaću se
dole danas u podne - tad bi, ako ikad, trebalo da Šmaug spava - da
vidim šta on smera. Možda će nešto iskrsnuti. ,Svaki crv ima svoju
slabu tačku', kako je moj otac običavao reći, mada sam siguran da to
nije bilo iz njegovog ličnog iskustva.«
Patuljci su, naravno, svesrdno prihvatili ponudu. Svi su oni već
poštovali malog Bilba. Sad je on postao istinski vođa u njihovoj
pustolovini. Počeo je da sam iznosi zamisli i kuje planove. Kad dođe
podne, on se pripremi za još jedno putovanje u unutrašnjost Planine.
Naravno, to mu se nije sviđalo, ali nije bilo ni tako strašno sad kad je
znao, manje-više, šta je ispred njega. Da je više znao o zmajevima i
njihovoj podmuklosti, možda bi se više plašio i manje se uzdao u to
da će ovoga uhvatiti na spavanju.
Sunce je sijalo kad je krenuo, ali u tunelu je vladala noćna tama.
Svetlost od vrata, skoro zatvorenih, ubrzo nestade dok se spuštao.
Njegovo kretanje bilo je tako tiho da bi ga jedva prevazišao dim u
blagom vetru, i on je bio sklon da se pomalo ponosi sobom dok se
primicao donjim vratima. Video se samo veoma bledi sjaj.
»Stari Šmaug je umoran i spava«, pomisli on. »Ne može me
videti, a čuti me neće. Glavu gore, Bilbo!« On je zaboravio ili nikad
ne bese ni čuo o čulu mirisa u zmajeva. Pored toga postoji i neugodna
činjenica da oni, kad na nešto sumnjaju, mogu držati oči
poluotvorene gledajući dok spavaju.
Činilo se da Šmaug stvarno spava dubokim snom, skoro mrtav i
ugasno, i iznad piskut'anja nevidljive pare jedva da se čulo hrkanje,
kad Bilbo ponovo proviri sa ulaza. Upravo se spremao zakoračiti na
pod, kad spazi iznenadnu tanku i prodornu zraku crvenila koja je

-( 194 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

izbijala ispod spuštenog kapka Šmaugovog levog oka. Samo se
pretvarao da spava! Motrio je na ulaz u tunel! Žurno Bilbo ustuknu i
blagoslovi sreću koja mu je dodelila prsten. Tad Šmaug progovori.

»Hajde, lopove! Mirišem tvoj miris i osećam tvoje prisustvo.
Čujem tvoj dah. Dođi ovamo! Posluži se ponovo, ima tu dosta i za
bacanje!«

Ali Bilbo nije bio baš toliko neupućen u zmajologiju, i ako se
Šmaug nadao da će ga tako lako privoleti da priđe, morao se
razočarati. »Ne, hvala ti, O Šmauže Strahopoštovani!« odgovori on.
»Nisam došao da uzimampoklone. Samo sam želeo da te vidim i da
ustanovim jesi li odista toliko veliki kao što priče kažu. Nisam im
verovao.«

»A sad?« upita zmaj unekoliko polaskan, mada nije poverovao
ni reč od svega.

»Vaistinu pesme i priče potpuno podbacuju u poređenju sa
stvarnošću, O, Šmauže Najglavniji i Najveći od Ucvelitelja«,
odgovori Bilbo.

»Fino si odgojen s obzirom da si lopov i lažov«, reče zmaj.
»Izgleda da ti je dobro poznato moje ime, ali ja nikako ne mogu da se
setim tvog mirisa odranije. Ko si ti i odakle si, smem li da pitam?«

»Kako da ne! Ja sam iz ispod Brda, a ispod brda i preko brda
vodio me put. I kroz vazduh. Ja sam onaj koji hoda neviđen.«

»To ti stvarno mogu verovati«, reče Šmaug, »ali sumnjam da je
to tvoje pravo ime.«

»Ja sam odgonetač, mrežokidač, žacava muva. Izabran sam zbog
srećnog broja.«

»Divnih li titula'.« podrugnu se zrnaj. »Ali srećni brojevi ne
dobivaju uvek.«

»Ja sam onaj koji sahranjuje svoje prijatelje žive i potapa ih u
vodi, a izvlači ih ponovo žive iz vode. Došao sam iz Bagrema, ali u
bagremu nikad nisam bio.«

»Ove ne ostavljaju baš osobiti utisak«, podrugnu se Šmaug.

-( 195 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

»Ja sam prijatelj medveda i gost orlova. Ja sam Prstenovanik i
Srećonosac; a ja sam i Jahač Buradi«. nastavi Bilbo i sam počinjući
da uživa u svojim zagonetkama.

»To je već bolje!« reče Šmaug. »Ali ne dozvoli da te tvoja mašta
sasvim ponese!«

Ovo je, naravno, ispravan način razgovora sa zmajevima, ako ne
želite otkriti svoje pravo ime (što je mudro), a ne želite ni da ih
razbesnite drskim odbijanjem (što je, takođe, veoma mudro). Nijedan
zmaj ne može odoleti opčinjavajućoj privlačnosti zagonetnog
razgovora, ni sklonosti da gubi vreme pokušavajući da ga odgonetne.
Ovde je bilo dosta toga što Šmaug uopšte nije razumeo (mada
pretpostavljam da vi jeste, pošto znate sve o Bilbovim
pustolovinama, na koje je on i smerao), ali on je verovao da razume
dovoljno, i cerio se pokvarenjački u sebi.

»Sinoć sam pomislio da je to,« osmehnu se on za sebe. »Ljudi sa
jezera, neka nečista spletka onih bednih Jezer-ljudi što trguju
bačvama, ili sam ja običan gušter. Ćelu večnost se nisam spuštao
tamo; no uskoro ću ja to promeniti!«

»Vrlo dobro, o, jahaču buradi!« reče on naglas. »Možda se tvoj
poni zvao Bure; a možda i nije, mada je bio dovoljno debeo. Ti
možeš hodati nevidljiv, ali nisi ceo put prešao pešice. Dozvoli da ti
kažem da sam sinoć pojeo šest ponija, a neće proći dugo dok
pohvatam i pojedem sve ostale. Iz zahvalnosti za izvrstan obrok daću
ti jedan savet za tvoje dobro: ne petljaj se sa patuljcima više nego što
moraš!«

»Patuljcima!« uzviknu Bilbo tobože iznenađen.
»Nemoj meni da pričaš!« reče Šmaug. »Znam ja miris (i ukus)
patuljka - niko bolje od mene. Nećeš mi reći da ja mogu pojesti
ponija kojeg je jahao patuljak, a da to ne primetim! Loše ćeš završiti
ako se sa takvima budeš družio. Lopovski Jahaču Buradi. Nemam
ništa protiv da se vratiš i preneseš im to od mene.« Ali nije spomenuo
Bilbu da je bio jedan miris koji on nije mogao nikako raspoznati,

-( 196 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

miris hobita; bio je sasvim izvan njegovog iskustva i strašno ga je
uznemiravao.

»Pretpostavljam da su ti pristojno platili za onaj pehar sinoć?«
nastavi on. »Hajde priznaj, jesu li? Baš ništa! Hm, to baš liči na njih.
I pretpostavljam da su se oni pritajili napolju, a ti treba da obaviš sav
opasan posao i štrpneš što možeš kad ja ne gledam - za njih? A ti ćeš
biti pošteno nagrađen? Ne budi naivan! Bićeš srećan izvučeš li živu
glavu.«

Bilbo sad poče da se oseća stvarno nelagodno. Kad god bi
Šmaugovo vrljajuće oko, tražeći ga u senkama, blesnulo preko njega,
uzdrhtao bi, i obuze ga neka neobjašnjiva želja da izjuri i da se otkrije
i sve prizna Smaugu. U stvari, on se nije izlagao velikoj opasnosti da
ga zmaj začara. Ali, hrabreći se, on ponovo uze reč.

»Tebi nije poznato sve, o Šmauže Moćni«, reče on. »Nije nas
samo zlato dovelo amo.«

»Ha! Ha! Priznaješ da je ,nas'«, nasmeja se Šmaug. »Zašto ne
reći ,nas četrnaest', pa da završimo s'a tim, gospodine Sretni Broju?
Milo mi je što čujem da pored moga zlata imate i drugog posla u
ovim krajevima. U tom slučaju mogućno je da, možda, niste baš
sasvim gubili vreme.

Ne znam da li ti je palo na pamet da, čak i kad bi mogao da
ukradeš zlato, parče po parče - zanimacija od kojih sto godin'a ili tako
nešto - ne biste sa njim stigli daleko? Ne koristi baš mnogo u
planinama? Ne koristi baš mnogo u šumi? Nebesa! Zar nisi nikad
razmišljao o plenu? Jedna četrnaestina, pretpostavljam, ili tako nešto,
tako je bilo ugovoreno, hej? Ali šta ćemo sa isporukom? Šta sa
prevozom? Šta sa oružanom stražom i trošarinom?« I Šmaug se
glasno nasmeja. Bio je tvrda srca i podmukao, i znao je da su njegova
nagađanja blizu istine, mada je on verovao da su Jezerljudi bili u
pozadini planova, i da je najveći deo plena bio namenjen da ostane u
gradu pored obale koji se u vreme dok je on bio mlad zvao Ezgarot.

Teško vam je da poverujete, ali siroti Bilbo oseti se odista
veoma pometenim. Dosad su sve njegove misli i snage bile
usredsređene na to da se dopre do Planine i da se pronađe ulaz. Nikad

-( 197 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

se nije potrudio da postavi sebi pitanje kako će blago biti izneseno, u
svakom slučaju ništa o tome kako bi bilo kakva količina blaga, koja
bi njemu mogla pasti u deo, mogla da se prenese celim putem natrag
sve do Ulice Bagrema ispod Brda.

Sad grozni crv sumnje poče da mu podgriza misli - da li su i
patuljci takođe zaboravili na ovu važnu tačku, ili su mu se sve vreme
podsmevali u sebi? Takav je utisak koji zmajev govor ostavlja na
neiskusne. Bilbo je, naravno, morao biti oprezniji; ali Šmaug je
veoma snažna ličnost.

»Kažem ti«, reče on, čineći napor da ostane lojalan prema
svojim prijateljima i da na neki način održi ravnotežu, »da je za nas
zlato bilo samo jedna naknadna pomisao. Mi smo prešli preko brda i
kroz brda, valom i vetrom, radi Osvete. Sigurno, o, Šmauže,
neprocenjivo bogat, ti svakako shvataš da je tvoj uspeh stvorio
nekoliko ogorčenih neprijatelja?«

Tu se Šmaug odista nasmeja - pustošećim zvukom koji obori
Bilba na pod, dok se visoko gore u tunelu patuljci zbiše zamišljajući
da je hobit dočekao iznenadan i grozan kraj.

»Osveta!« frknu on, i blesak iz njegovih očiju osvetli salu od
poda do stropa skerletnom munjom. »Osveta! Kralj ispod Planine je
mrtav i koji su to od njegova soja što se usuđuju tražiti osvetu?
Girion Gospodar Dola je mrtav, i kao vuk zašao među ovce, ja sam
poždrao njegove ljude, pa gde su sinovi njegovih sinova koji se
usuđuju da mi se približe? Ja ubijam gde želim i niko mi se ne
usuđuje suprotstaviti. Ja sam sravnio sa zemljom ratnike od starine, a
njima ravnih nema u svetu danas. A tad sam još bio mlad i mekan.
Sad sam star i snažan, snažan, snažan, Lopove među Sen'kama!« reče
on naslađujući se. »Moj oklop je kao desetostruki štit, moji zubi su
mačevi, moje kandže koplja, puktaj moga repa je udar groma, moja
krila vihor, a moj dah smrt!«

»Ja sam uvek mislio«, poče Bilbo plašljivim skičanjem, »da su
zmajevi mekši odozdo, posebno u predelu - ovaj - grudi; ali bez
sumnje, neko tako utvrđen pobrinuo se i za to.«

-( 198 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

Zmaj naglo prestade sa hvalisanjem. »Tvoje obaveštenje je

zastarelo«, obrecnu se on. »Ja sam zaštićen odozgo i odozdo

gvozdenim ljuskama i čvrstim dragim kamenjem. Nikakva oštrica ne

može me probosti.«

»Trebalo je da znam to«, reče Bilbo. »Uistinu nemoguće je bilo

igde drugde naći ravnog Gospodaru Šmaugu Neprobojnom. Kako je

to divotno posedovati prsluk od finih dijamanata!«

»Da, stvarno je neobičan i krasan«, reče Šmaug besmisleno

zadovoljan. On nije znao da je hobit već razmotrio njegov osobit

donji omotač prilikom prethodne posete, i upravo žudeo da ga

pogleda izbliže iz nekih svojih razloga. Zmaj se okrenu. »Pogledaj!«

reče on. »Šta na to kažeš?«

»Zasenjujuće divotno! Savršeno! Nepomućeno!

Zaprepašćujuće!« Uzviknu Bilbo naglas, ali ono što je mislio u sebi

bese: »Stari glupane! Pa tu je ogromna belega u duplji leve strane

njegovih prsa gola kao puž izvađen iz školjke!«

Pošto je to video, jedina misao g. Baginsa bila je da ode. »E pa,

ja stvarno ne smem duže zadržavati Vašu Veličanstvenost«, reče on,

»ni uskraćivati vam mnogo-potrebni odmor. Nije lako dostići ponije,

rekao bih, nakon tolikog preimućstva. A ni provalnike«, dobaci on

kao oproštajnu dosetku, bežeći kroz tunel.

To je bila nesrećno odabrana primedba, jer zmaj izbljuva

strahovite plamenove za njim i, mada je hitro uzmicao, ne bese ni

izdaleka dovoljno udaljen da bi bio bezbedan kad se jeziva

Šm'augova glava zarila u otvor iza njega. Srećom, ćela glava s

vilicama nije mogla da se udene, ali nozdrve suknuše vatru i paru da

ga vijaju, i on zamalo ne izgubi svest, slepo srljajući gonjen velikim

bolom i strahom. Dotad je bio veoma zadovoljan svojom

dovitljivošću u razgovoru sa Šmaugom, ali pogreška koju je učinio na

kraju dozva ga pameti.

»Nikad se ne smej živim zmajevima, Bilbo, budalo jedna!« reče

on sebi, i to je docnije postala njegova omiljena uzrečica, da bi se

prometnula u poslovicu. »Ni izdaleka nisi još završio sa ovom

pustolovinom«, dodade on, a tako je stvarno i bilo.

-( 199 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu

Poslepodne se pretvaralo u veče kad je ponovo izišao i, posrnuvši,
pao u nesvest na »pragu«. Patuljci ga povratiše, lečeći njegove
opekotine što su mogli bolje, ali dugo je vremena prošlo dok su mu
vlasi na temenu i na petama ponovo pravilno izrasle: behu sve
oprljene i spržene do same kože. U međuvremenu njegovi prijatelji
pokušavahu ga razveseliti što su bolje mogli; a veoma su žudeli da
čuju njegovu priču, želeći posebno da doznaju zašto je zmaj ispustio
onako užasan zvuk i kako je Bilbo umakao.

No hobit bese zabrinut i nemiran, i imali su muke da bilo šta
izvuku iz njega. Ponovo razmišljajući o svemu, on je sad žalio što je
neke stvari rekao zmaju, i nije želeo da ih ponavlja. Stari drozd je
sedeo na obližnjoj steni, sa glavom nakrivljenom na jednu stranu,
slušajući sve
što se govorilo. Ovo pokazuje koliko je Bilbo bio loše volje: on
podiže kamen i baci ga na drozda, koji samo, prhnu u stranu i
ponovo se vrati.

»Do vraga sa pticom!« reče Bilbo mrzovoljno. »Imam osećanje
da nas sluša, i ne sviđa mi se njegov izgled.«

»Pusti ga na miru«, reče Torin. »Drozdovi su dobri , i stari
prijatelji - ovo je stvarno vrlo stara ptica, i možda je poslednja od
drevne vrste koja je ovde živela i sletala na ruke mom ocu i dedi. To
bese dugovečna i čarobna rasa, a ovo bi mogao biti jedan od onih
koji su tad još živeli, pre nekoliko stotina godina ili više. Ljudi iz
Dola behu se izveštili u razumevanju njihovog jezika, i slali su ih da
kao glasonoše lete sa Jezera i drugde.«

»E, pa neće mu nedostajati novosti da odnese u Jezer-grad, ako
je to ono što traži«, reče Bilbo. »Mada ne verujem da tamo još živi
iko ko bi želeo da se zamara jezikom drozda.«

»Ali šta se dogodilo?« vikali su patuljci. »Nastavi i
priču!«

Tako im Bilbo iznese sve čega se mogao setiti, i priznade kako
ga progoni neugodno osećanje da je zmaj doznao isuviše iz njegovih
zagonetki kad se svemu dodaju logori i poniji. »Siguran sam da zna
da smo došli iz Jezergrada i da su nam tamo pružili pomoć, i imam

-( 200 )-

© Poni koji se propinje - www.tolkien.co.yu