Harlan Coben - Odani

Bilo kako bilo, Goldberg je bio zreo za prodaju. Obično bi to lako opravdao. Pokvarenjaci su kao mitološka čudovišta kojima kad odsečeš jednu glavu dve nove izrastu. Drugim rečima, lakše je nositi se s poznatim – s nekim na koga možeš koliko-toliko da utičeš, s nekim ko neće likvidirati obične građane, a pritom će ti još dati i neku kintu – nego s mačkom u džaku. Uostalom, uklanjanje šljama iz ovog grada ličilo bi na pražnjenje okeana kašičicom. Kako god bilo, Goldberg je imao milion spremnih opravdanja. Međutim, pod ovim okolnostima opravdanje je bilo još lakše naći: izgledalo je da je tip koji mu ćuška novčanice, bar spolja gledano, na strani dobra. Zašto je onda Goldberg oklevao? Okrenuo je broj. Posle trećeg zvona, začuo se glas: „Dobar dan, gospodine Goldberg!” Evo prvog razloga za oklevanje: od tog glasa podilazili su ga žmarci. Mladić, barem po tome kako je zvučao, bio je upadljivo učtiv i govorio kao da učestvuje u probi za neki staromodni mjuzikl. Taj glas mu je izazivao jezu. No ni to nije bilo sve. O tom tipu su kolale priče. Govorilo se o nasilju i izopačenostima koje su činili on i njegova partnerka, takvom nasilju od kojeg odrasli ljudi, jaki, čvrsti ljudi što su, kao Goldberg, prošli sito i rešeto, noću leže budni u krevetu i navlače pokrivač do nosa. „Ovaj, zdravo”, rekao je Goldberg. Neka su glasine i preterane, neka je samo četvrtina svega istina, Goldberg se uvalio u nešto iz čega bi se najradije izvukao. Ipak mu je najpametnije da jednostavno uzme novac i ćuti. U krajnjoj liniji, kakav je izbor pa imao? Kad bi sad pokušao da se povuče i vrati novac, mogao bi da naljuti glas iz slušalice. Ovaj sad reče: „Šta mogu da učinim za vas, gospodine Goldberg?” Iz pozadine se začula buka od koje je Goldbergu srce sišlo u pete. „Koji je to đavo?”, pitao je. „Ništa se vi ne sekirajte, gospodine Goldberg. Šta ste hteli da mi kažete?” „Možda imam još jedan trag.” „Možda?” „Jednostavno nisam siguran.” „Gospodine Goldberg?” „Molim?” Koji se to đavo čuje iz pozadine? „Recite mi, molim vas, šta ste saznali.” Već im je otkucao sve što je znao o nestanku Karltona Flina. Zašto i ne bi? On i njegova partnerka su i sami želeli da nađu nestalog, a njemu je sasvim fino plaćeno. Poslednje što im je dojavio bilo je ono što je saznao od Bruma: devojka Karltona Flina radila je u Šlagu kao striptizeta.

U pozadini se čulo cviljenje. „Imate li kuče?”, upitao je Goldberg. „Ne, gospodine Goldberg, nemam. Ali kad sam bio mali, imao sam najbolje kuče na svetu! Zvalo se Đumbirko. Preslatko, zar ne?” Goldberg je ćutao. „Ćutite, gospodine Goldberg?” „Za vas sam zamenik načelnika Goldberg.” „Kako bi bilo da se vidimo licem u lice, zameniče načelnika? Mogli bismo o ovome da porazgovaramo u vašoj kući ako se slažete.” Srce mu je stalo. „Neka, nema potrebe.” „Dakle, šta možete da mi kažete, zameniče načelnika Goldberg?” Pas je i dalje cvileo. No sad se Goldbergu učinilo da, pomešan s prvim, čuje još jedan glas vrlo sličan cviljenju, a možda i gori – užasan, bolom prožet zvuk, toliko neljudski da je, koliko god to paradoksalno delovalo, morao poticati upravo od ljudskog bića. „Zameniče načelnika?” Progutao je knedlu i konačno legao na rudu: „Pojavio se neki advokat Hari Saton...”

DESETO POGLAVLJE RATA KANCELARIJE HARIJA SATONA OTVORILA SU SE i ušla je Kesi. Gotovo se uopšte nije promenila. To je Brum prvo pomislio. U svoje vreme, znao ju je iz viđenja, iz kluba, odakle ju je upamtio. U međuvremenu je promenila boju kose. Koliko se sećao, bila je platinasta plavuša, ali to je manje-više bila sva promena. Kad se već nije mnogo promenila, čovek bi se zapitao kako to da Brum nije uspeo da je pronađe za poslednjih sedamnaest godina. U suštini, nestati i nije tako teško kao što nam se čini. U ono vreme čak joj ni Rudi nije znao pravo ime. Na kraju ga je Brum iskopao. Megan Rajli. I to je bilo sve. Pribavila je nova dokumenta, pa iako je bila donekle zanimljiva policiji, to nije bilo dovoljno da za njom raspišu saveznu poternicu ili da joj posvete epizodu serije Najtraženiji. Još jedna promena sastojala se u tome što je izgledala imućnije i, u nedostatku boljeg izraza, normalnije. Ma koliko se neupadljivo oblačile, striptizete je obično lako prepoznati. Isto važi za kockare, pijance, pa i za pandure. Kesi je, međutim, izgledala kao klasična mama iz predgrađa. Možda malo prijatnija od ostalih. Od onih koje daju koliko i primaju, koje flertuju kad im se prohte i koje vam se primaknu malo bliže uz piće na komšijskoj zabavi. Ipak mama iz predgrađa, u svakom slučaju. Sela je do njega i pogledala ga u oči. „Drago mi je što se ponovo vidimo, detektive.” ,,I meni je, rekao bih. Tražio sam te, Kesi.” „Znam.” „Sedamnaest godina.” „Još malo pa kao Žaver Valžana”, rekla je. „Iz Jadnika.” „Čitao si Igoa?” „Jok”, odgovorio je. „Bivša žena me je odvukla na mjuzikl.” „Ne znam gde je Stjuart Grin”, rekla je. Odlično, pomisli Brum. Rešila je da preskoči uvod. „Shvataš, naravno, da ste oboje nestali u isto vreme.” „Da.” ,,U vreme kad ste nestali, bili ste zajedno?” „Ne.” Brum je raširio ruke. „Tako su mi rekli.” Uzdržano mu se nasmešila i Brum je prepoznao seksi devojku od pre mnogo godina. „Koliko dugo živiš u Atlantik Sitiju, detektive?” Klimnuo je glavom shvativši na šta cilja. „Četrdeset godina.” V

„Znaš kako je ovde. Nisam bila prostitutka. Radila sam u klubovima i uživala u tome. Znači, da – neko vreme je i Stjuart Grin u tome učestvovao. Samo donekle. No na kraju je sve uništio.” „Uživanje?” „Sve”, rekla je. Stislaje usne. „Stjuart Grin je bio psihopata. Proganjao me je. Tukao me je. Pretio je da će me ubiti.” „Zašto?” „Zar ti reč psihopata nije dovoljna?” „Dakle, sad si postala i psihijatar, Kesi?” Opet mu se uzdržano osmehnula. „Ne moraš biti psihijatar da bi prepoznao psihopatu”, počela je, „kao što ne moraš biti pajkan da bi prepoznao ubicu.” „Alal vera!”, rekao je Brum. „Ali uprkos tom ludilu, ovaj, Stjuart Grin je mnoge uspeo da prevari.” „Svako svakog vidi drukčije.” Brum se namrštio. „Zar ne misliš da je to malo otrcano?” „Pa jeste.” Zamislila se. „Čula sam jednog čoveka kako upozorava prijatelja koji se zabavljao s naizgled normalnom devojkom, mada je zapravo bila vrlo stegnuta. Znaš takve?” „Znam.” „Savetovao je drugara: bolje da ne otvaraš tu Pandorinu kutiju.” Brumu se ovo dopalo. ,,A ti si upravo to uradila sa Stjuartom?” „Kao što rekoh, u početku je delovao sasvim opušteno, dok ga nije spopalo ludilo. Nekim muškarcima se to izgleda događa. Uvek sam se izvlačila šalama, ali s njim to nije išlo. Vidi, pošto je nestao, pročitala sam sve članke po novinama o njemu kao pravom porodičnom čoveku, o tome kako je negovao ženu obolelu od raka, o njegovoj dečici. A na mom poslu vidiš sve. Nikad nisam osuđivala oženjene ljude koji dođu da se izduvaju ili da... da ne kažem šta. Tri četvrtine gostiju kluba bilo je oženjeno. Nisam ih čak smatrala ni za licemere. Čovek može voleti svoju ženu i provoditi se malo sa strane, je l’ tako?” Brum je slegnuo ramenima. „Biće da jeste.” „Stjuart Grin nije bio takav. Bio je nasilan. Bio je mahnit. Samo što nisam znala koliko.” Brum je prekrstio noge. Ono što je rekla o prebijanju i nasilju mnogo je ličilo na Tonin opis Karltona Flina. Možda je to još jedna paralela. ,,I šta je bilo?”, upitao je. Tek sad je Kesi izgledala napregnuto. Nakratko je pogledala Harija Satona. Ovaj je skrstio ruke na stomaku, isprepletanih prstiju. Klimnuo joj je glavom. Ona je spustila pogled na svoje šake. „Jesu li ti poznati ostaci železare kod Vortona?” Brum se setio. Bilo je to petnaestak kilometara od Atlantik Sitija, na obodu Pajn Barensa. „Išla sam ponekad tamo. Posle posla ili čisto da se malo opustim.”

Da se opusti, začudio se Brum, ničim ne odajući misli. Laže. Prvi put? Nije bio siguran. Spremao se da postavi neizbežno pitanje: zašto si stvarno išla tamo? Ipak, odložio ga je za kasnije. „Jedne noći – zapravo moje poslednje noći ovde – bila sam usred parka, pored ruševina. Valjda sam bila prilično rastrojena. Stjuart je postajao sve gori, a ja nisam znala kako s tim da se izborim. Već sam probala sve što sam mogla da ga se otresem.” Brum joj je postavio isto pitanje kao Toni. „Zar nisi imala momka ili nekog svog?” Licem joj je preletela senka. „Nisam.” Još jedna laž? „Nekog kome bi se obratila za pomoć. Nekog kao Rudi ili drugarica iz kluba?” „Znaš, mi to nismo radile. Bar ja nisam. Sama sam brinula o sebi. Možda će neko pomisliti da sam zabrazdila, ali nisam bila mala. Umela sam da se snađem.” Spustila je pogled. „Šta se dogodilo, Kesi?” „Čudno zvuči... kad me neko zove Kesi.” „Bi li više volela da te zovem Megan?” Nasmešila se. „Otkrio si? Ne bih, drži se Kesi.” „Važi. Kesi, zavlačiš me.” „Znam”, reče ona. Duboko je udahnula i nastavila. „Očajnički se trudeći da ga se otarasim, već sam mu dva dana pre toga zapretila atomskom bombom. Zapravo, nikad to ne bih sprovela u delo, ali sam računala da će sama pretnja biti dovoljna.” Brumu je bilo jasno na šta misli, ali je čekao. „I tako sam rekla Stjuartu da ću, ne ostavi li me na miru, sve reći njegovoj ženi. Nikad to stvarno ne bih uradila. Hoću da kažem, kad baciš atomsku bombu, radioaktivno zračenje pogađa i tebe. Ali kao što već rekoh, obično je dovoljna i pretnja.” „Samo, u ovom slučaju nije bila”, rekao je Brum. „Nije.” Opet se nasmešila, ali bez prave veselosti. „Da se vratim na onog tipa s upozorenjem prijatelju – potcenila sam ono što usledi kad se otvori Pandorina kutija.” Brum je pogledao u Harija Satona. Ovaj se nagnuo, zabrinutog lica. „Šta se zapravo dogodilo kad si mu pripretila?”, pitao je Brum. Suze su joj grunule na oči. Odagnala ih je treptanjem. Najzad je progovorila tihim glasom: „Bilo je gadno.” Tajac. „Mogla si doći meni”, rekao je Brum. Oćutala je.

„Mogla si još pre nego što si zapretila bombom.” ,,A šta bi ti uradio, detektive?” Sad je on oćutao. „Vi panduri uvek branite nas noćne dame od običnih građana.” „Nisi fer, Kesi. Ako te je povredio, mogla si da mi kažeš.” Zavrtela je glavom. „Možda sam mogla, a možda i nisam. Ali ti to ne kapiraš. Ovaj je bio čist ludak. Rekao je da će me, zucnem li samo, pržiti brenerom dok mu ne kažem gde mi žive drugarice, pa će i sve njih pobiti. Poverovala sam mu. Zbog onoga što sam mu pročitala iz očiju i zbog onoga što mi je uradio, sve sam poverovala.” Brum je pričekao nekoliko trenutaka. Zatim je pitao: ,,I šta si uradila?” „Mislila sam da bi bilo dobro da otputujem na neko vreme. Znaš ono, da nestanem na mesec-dva. Zaboravio bi me, živeo bi svoj život, vratio se ženi, bilo šta. Samo, i to me je plašilo. Ko zna šta bi uradio da sam otišla bez njegove dozvole.” Zastala je. Brum je strpljivo čekao. Onda ju je malo podstaknuo. „Rekla si da si bila u parku?” Klimnula je glavom. „Gde tačno?” Brum se zamislio. Sećao se kakva je bila u mladosti... Ma šta u mladosti, koliko maločas, kad je ušla u prostoriju, odisala je smirenošću i samopouzdanjem. Sad se to raspršilo. Više nije dizala pogled s ruku stisnutih u krilu. „Na stazi”, kazala je. „Bilo je mračno. Bila sam sama. Tad sam čula nešto spreda, iz žbunja.” Zastala je i spustila glavu. Brum je pokušao da joj pomogne. „Kakav je to bio zvuk?” „Šuškanje”, odgovorila je. „Kao neka životinja. No zvuk se pojačavao. Čula sam nekog, neku osobu kako viče.” Opet je ućutala krijući pogled. „Šta si uradila?”, pitao je Brum. „Onako nenaoružana i sama, mislim, šta sam mogla?” Pogledala ga je kao da od njega očekuje odgovor. Pošto joj ga nije dao, nastavila je: „Prosto sam ustuknula. Htela sam da se okrenem, ali desilo se nešto zbog čega sam se zaustavila.” „Šta?” „Sve se utišalo. Kao da je neko pritisnuo prekidač. Potpuna tišina. Pričekala sam nekoliko sekundi. Ništa. Jedino sam još čula sopstveno disanje. Naslonila sam se na neku stenu i lagano pošla oko nje prema mestu s kojeg sam čula one zvuke. Kad sam obišla oko stene, zatekla sam njega.” „Stjuarta Grina?” Klimnula je glavom. Brumu su se osušila usta. „Kad kažeš zatekla si ga...?”

„Ležao je na leđima, zatvorenih očiju. Sagla sam se i dodirnula ga. Bio je obliven krvlju.” „Stjuart?” Potvrdila je glavom. Brumu se srce steglo. „Je l’ bio mrtav?” „Učinilo mi se.” U glasu mu se osetio prizvuk nestrpljenja. „Kako to misliš, učinilo ti se?” „Kao što nisam psihijatar, nisam ni patolog”, odbrusila mu je. „Mogu da pričam samo o onome što mi se činilo. Učinilo mi se da je mrtav. Nisam mu proveravala puls niti išta drugo. Već sam sva bila ubrljana njegovom krvlju i sasvim odlepila. Sve je bilo tako čudno. Na tren je izgledalo kao usporen film, a ja sam bila gotovo srećna. Znam kako to zvuči, ali mrzela sam ga. Nemaš pojma koliko sam ga mrzela. A onda je moja muka nestala. Stjuart je mrtav. No brzo sam se otreznila. Shvatila sam šta će se dogoditi i, molim te, nemoj mi govoriti da sam nepravedna. Bilo mi je jasno šta će dalje biti. Otrčaću do govornice – u to vreme nisam imala mobilni telefon, kao što ga uostalom niko nije imao – pa ću pozvati policiju i prijaviti slučaj, a pajkani će sve sagledati i otkriti da me je gnjavio, i mnogo više od toga. Svi će pričati kako je bio fin porodičan čovek, a ova striptizeta i kurva ga je iskoristila i... pa, shvataš šta hoću da kažem. Zato sam pobegla. Pobegla i nikad se nisam ni osvrnula.” „Gde si otišla?” Hari Saton se nakašljao u šaku. „Nebitno, detektive. Ovde se za tebe završava njena priča.” Brum ga je pogledao. „Zezaš me, je l’ tako?” „Dogovorili smo se.” Kesi je rekla: „Govorim istinu, detektive.” Hteo je da se uhvati za to – da joj kaže kako je u najboljem slučaju ovo samo deo istine – no nije želeo da je otera. Probao je da izvuče još neke pojedinosti, u nadi da će saznati ili naslutiti šta je posredi. Uglavnom je želeo da shvati koliko je teško Stjuart Grin bio ranjen (ili je zaista bio mrtav), međutim nije mu uspelo. Na kraju, Hari Saton mu je rekao: „Mislim da si ovde saznao sve što možeš, detektive.” Je li zaista tako? Šta je konačno saznao? Osećao se izgubljeno kao i ranije – možda još i više. Setio se svih ostalih muškaraca, paralela, onih što su nestali. Jesu li ubijeni? Jesu li ranjeni pa ostavljeni da umru? Stjuart Grin je prvi. U to je bio sasvim ubeđen. Je li se Grin oporavio i...? I šta onda? Gde li je nestao? I kakve to veze ima s Karltonom Flinom i ostalima? Kesi ustade. On je pogleda. „Zašto?”, upita je. „Šta zašto?” „Mogla si da ostaneš skrivena, da čuvaš svoj novi život.”

Pogledao je Harija Satona, pa ponovo nju. „Zašto si se vratila?” „Ne zaboravi da si ti Žaver”, rekla je. „Godinama si me jurio. Na kraju su Žaver i Valžan morali da se sretnu.” „Znači, rešila si da ti odrediš vreme i mesto?” „Bolje tako nego da mi se pojaviš na vratima, zar ne?” Odmahnuo je glavom. „Nisi me ubedila.” Slegnula je ramenima. ,,I ne trudim se da te ubedim.” ,,I znači to je to, Kesi? Obavila si posao?” „Ne bih rekla da te razumem.” O, još kako ga je razumela. Video joj je u očima. „Sad ćeš jednostavno da se vratiš svom svakodnevnom životu?”, upitao je. „Je li ti ovo poslužilo kao pročišćenje? Je li ti pružilo ono što ti je bilo potrebno?” „Mislim da jeste”, kazala je. „Mogu li ja tebe nešto da pitam?” Trudi se da obrne situaciju, pomislio je Brum. Brani se. Samo se pitam zbog čega. Dao joj je znak da postavi pitanje. „Šta ćeš uraditi s ovim podacima?” „Dodaću ih ostalim dokazima koje imam i potruditi se da izvučem zaključak.” „Jesi li uopšte rekao Grinovoj ženi istinu o njemu?” „Zavisi na čiju istinu misliš.” „Detektive, ne igraj se sa mnom.” „Dobro. Dosad sam čuo samo glasine o Stjuartu Grinu. Nisam bio siguran u njih.” „Hoćeš li sad reći njegovoj ženi ono što znaš?” Nije odmah odgovorio. „Ako budem smatrao da će to pomoći da saznamo šta se s njim dogodilo, onda ću joj nešto reći. Samo, nisam ja privatni detektiv unajmljen da iskopa prljavštine u vezi s tim čovekom.” „Možda će joj to olakšati dalji život.” „Ili joj otežati”, odvratio je. „Posao mi je da razrešavam zločine i tačka.” „Zvuči logično”, rekla je i klimnula glavom, pa se uputila vratima. „Srećno sa slučajem.” „Ehm, pre nego što odeš...” Stala je. „Ima nešto oko čega se vrtimo uz sve one aluzije na Viktora Igoa.” „Šta to?” Brum se osmehnuo. „Vreme koje si odabrala za ovaj naš susret.” „Šta je s tim?” „Zašto baš sada? Zašto si, posle sedamnaest godina, rešila baš sad da se vratiš?” „Znaš zašto.”

Zavrteo je glavom. „Ne znam.” Pogledom je zatražila pomoć od Harija. Ovaj je slegnuo ramenima. „Znam da je nestao još jedan čovek.” „Tako. Kako si saznala za njega?” „Čula sam na vestima”, rekla je. Još jedna laž. ,,I šta s tim, uočila si vezu između onoga što se dogodilo Stjuartu Grinu i Karltonu Flinu?” „Nešto više nego što je očigledno?”, kazala je. „Ne, zaista nisam.” „Znači, kad si čula za Flina, podsetila si se prošlosti? Sve ti se vratilo?” „Nije baš tako jednostavno.” Ponovo je pogledala u šake. Brum je sad primetio da ne nosi burmu, ali ima beli trag od nje. Skinula ju je, verovatno pred ovaj sastanak i zbog toga joj nije bilo prijatno. Otuda sve ono stiskanje ruku. „Ono što se te noći dogodilo neprekidno me proganja. Pobegla sam. Promenila sam ime. Izgradila sam nov život. No ta noć me je uporno pratila. I dalje me prati. Valjda sam pomislila kako je krajnje vreme da prestanem da bežim. Pomislila sam kako je možda kucnuo čas da se za sva vremena suočim s tim.”

JEDANAESTO POGLAVLJE VI SU IH ZVALI KEN I BARBIKA. Bezbednosti radi – a i zato što je tajni identitet sasvim kul – počeli su i sami tako da se predstavljaju. Tonin slomljeni prst smešno im je pojednostavio ovaj zadatak. Barbika se zbog toga pomalo razočarala. Inače je tako dobra u izvlačenju obaveštenja. Maštovita. Nabavila je novu lemilicu s tanjom iglom koja dostiže preko petsto stepeni i željna je da je isproba. No maštovitost je iziskivala improvizaciju. Ken je odmah primetio Tonin slomljeni prst, zbog kojeg već pati. Zašto to ne bi iskoristili? Čim ju je nokautirao, Barbika je zaključala vrata. Toni je ležala nauznak i držala se za nos. Ken joj je patikom zgazio na grudi, između onih ogromnih lažnih dojki, i prikovao je za pod. Podigao joj je desnu ruku. Bolno je jauknula. ,,U redu je”, umirio ju je. Služeći se nogom kao polugom, sasvim joj je ispravio ruku, pa je stisnuo svojom. Nije mogla da se pomeri. Slomljeni prst bio joj je isturen i ranjiv. Ken je dao znak Barbiki. Ona se osmehnula i zategla konjski rep. Uživao je da je gleda, da prati kad dodiruje kosu, kad je zaliže i otkrije meki vrat. Barbika je prišla onom prstu i na tren ga proučavala. Prvo ga je čačnula svojim srednjakom. Ne jako. Tek ga je malo trgnula. Oči su joj zasijale kad je Toni vrisnula od bola. Zatim je lagano sklopila šaku oko njega. Toni je zaječala. Barbika je zastala i kratko se nasmešila. Pas Ralfi je možda osetio šta će se dogoditi, pa je cvileći odjurio u suprotni ugao. Barbika je pogledala Kena. I on se smeškao. Tad mu je klimnula glavom. „Molim vas”, oglasila se Toni kroz suze. „Molim vas, recite mi šta želite.” Barbika joj se smešila. A onda je, bez ikakvog upozorenja, iskrivila slomljeni prst dok njim nije dotakla Toninu nadlanicu. Ken je bio spreman. Digao je nogu s Toninih grudi i prebacio joj je na usta, čime je prigušio dug, sumoran krik. Barbika nije puštala prst, već ga je cimala napred-nazad kao da je džojstik na nekom od onih užasnih sistema video-igara ili možda nešto zaglibljeno što se trudila da izvuče iz blata. Na kraju se polomljena ivica kosti probila kroz kožu i zavoj. Tek tad su upitali Toni gde je Karlton Flin. No sad, posle četrdeset minuta i pošto su je dva puta osvešćivali, bili su ubeđeni da ne zna. Zapravo, znali su to i ranije, ali Ken i Barbika su dogurali dovde gde su sada zahvaljujući temeljnom radu. S

Ipak su došli do nekih obaveštenja koja bi im mogla koristiti. Pošto je bol postao nepodnošljiv – pošto ju je privremeno napustio razum – Toni se u delirijumu raspričala. Pominjala je detinjstvo, sestru Bet, kako je mislila da su Ken i Barbika anđeli poslati da joj pomognu. Pričala je o policajcu Brumu, o svom gazdi Rudiju i drugim ljudima iz kluba. Pričala im je o Karltonu Flinu, o tome kako joj je slomio prst, kako se nije pojavio one poslednje večeri. Nažalost, nije znala gde se on sada nalazi. Ležala je na podu nalik raskomadanoj krpenoj lutki. Već je nepovezano mrmljala nešto za sebe. Barbika je gladila Ralfija kao da ga smiruje. Nasmešila se Kenu, od čega se njemu toplina razlila čitavim bićem. „O čemu razmišljaš?”, upitao ju je. „O spisku pesama.” Nije ga to iznenadilo. Barbika je pravi perfekcionista. „Šta je sa spiskom?” „Molim te za širinu duha”, rekla je. ,,U redu.” „Obećavaš?” „Obećavam.” Barbika je uzdahnula, pa opet zategla konjski rep. „Mislim da bi trebalo da počnemo sa ‘Neka reka teče’ pa da pređemo na ‘Koje je boje Božja koža?’.” Razmislio je o tome. „Kad ćemo stići do ‘Sloboda zahteva žrtve’?” „Neposredno pred kraj.” „To je veoma kasno.” „Mislim da će biti dobro.” „Biće dobro jedino ako u koreografiju uvrstimo džez pokrete rukama”, rekao je. Barbika se namrštila. „Znaš šta mislim o tim pokretima.” Ken i Barbika su bili instruktori u kampu Sonlit. Slovo T na kraju naziva pisalo se u obliku krsta. Tamo su se upoznali i prvi put... povezali. O, ne tako kako biste pomislili. Sve je bilo sasvim pristojno. Zapravo, oboje su se zavetovali na celibat, i Ken je smatrao da im to omogućava da vladaju sobom i pomaže da usredsrede energiju. On je od početka bio prava zvezda kampa, pa je Barbika čvrsto rešila da ga upozna i sprijatelji se s njim. Godinu dana pre toga nastupao je kao solo pevač sa organizacijom Ap vit pipl, poznatom po takozvanom liderskom programu. Nije ih spojila ljubav na prvi pogled, ali ipak su od prvog časa osetili privlačnost, nešto duboko što ih je vuklo jedno drugom. Nisu znali šta je to – dok se nije pojavio Dag Vejts. Bio je to viši instruktor zadužen za dečake od deset do dvanaest godina. Jedne večeri, pošto su molitve obavljene i kamperi već polegali, Barbika se obratila Kenu za pomoć. Vejts nije hteo da je ostavi na miru, objasnila mu je.

Uporno je tražio da izađe s njim. Kad god je mogao, zurio joj je u bluzu. Nepristojno joj se obraćao i ophodio se prema njoj bez uvažavanja. Kad je Ken to čuo, stisnuo je pesnice. Čim je Barbika završila priču o Vejtsovim nasrtajima, predložio joj je da mu, kad je sledeći put pozove da izađe s njim, kaže da se u određeno vreme nađu na nekom skrovitom mestu u šumi. Barbika je sevnula očima, što će Ken veoma zavoleti. Dva dana kasnije, posle večernjih molitvi i kad su svi kamperi mirno pospali, Dag Vejts je pošao na mesto duboko u šumi, na navodni sastanak s Barbikom. Tamo ga je čekao Ken. Barbika je ukočeno i opčinjeno posmatrala. Oduvek ju je privlačio bol. Kad je bila na ekskurziji u Firenci, posetila je katedralu u centru grada. Na freskama u kupoli prikazani su najgrozniji prizori iz pakla. Usred katedrale u koju ne može da se uđe u šorcu ni u haljini bez rukava bilo je nagih ljudi – grešnika – kojima su žarači uvučeni u rektume i intimne delove tela. Jasno kao dan. Vidljivo svakom turisti. Većina tinejdžera je bila zgrožena. No neki, kao što je Barbika, nisu mogli da skrenu pogled. Privukao ju je bol na licima tih grešnika, opčinio ju je i uzbudio. Ken je na kraju odvezao Daga Vejtsa i ostavio ga uz prosto upozorenje. „Ako ikome zucneš o ovome, vratiću se i proći ćeš još gore.” Naredna dva dana, Dag Vejts uopšte nije govorio. Trećeg dana su ga odveli. Ni Ken ni Barbika više ništa nisu čuli o njemu. Nastavili su da rade kao instruktori i povremeno kažnjavali druge kad za to iskrsne potreba. Bio je tu neki nevaljalac koji je okrutno maltretirao drugu decu. Pa još jedan instruktor koji je švercovao alkohol u kamp i davao ga kamperima. Obojicu su odveli na isto ono mesto u šumi. U jednom trenutku Ken i Barbika su uradili nešto što bi se moglo smatrati greškom. Mučili su nekog malog gada koji se ušunjao u brvnaru devojčica i oskrnavio nečije prsluče. Samo, nisu znali da je otac malog gada najveći mafijaš u Njujorku. Kad je otac čuo šta se dogodilo – da su mu mučili sina dok nije propevao – poslao je dva kerbera da se „pobrinu” za Kena i Barbiku. No oni više nisu bili mlitavi amateri – spremno su dočekali mafijaše. Zamenili su s njima uloge. Ken je jednog ubio golim rukama. Drugog su uhvatili i odveli u šumu. Barbika nije žurila s njim. Bila je temeljnija nego ikad ranije. Na kraju su ga pustili živog, mada je za njega možda bolje bilo da su ga ubili. Kad je glas o tome stigao do mafijaša oca, kome je zgasla prvobitna želja za osvetom, na njega su ostavili jak utisak – a možda su ga i zaplašili. Umesto da na njih pošalje još vojnika, ponudio im je ruku pomirenja i posao. Prihvatili su i jedno i drugo. Shvatili su da se tu negativci obračunavaju među sobom. Smatrali su to za sudbinu. Kad se letnji kamp zatvorio, napustili su porodice i objasnili im kako će putovati kao misionari, što je u izvesnom smislu i bilo tačno. Sad je zazvonio mobilni telefon i Ken se javio: „Dobar dan, gospodine Goldberg!” Kad je završio razgovor, Barbika mu je prišla. „Imamo još neki trag?”

„Imamo.” „Pričaj.” „Advokat Hari Saton. Zastupnik kurvi.” Klimnula je glavom. Oboje su klekli uz Toni. Ona se rasplakala. „Sad shvataš”, rekao joj je Ken, „kako ti ovakav život ne prija.” Toni je samo plakala. „Pružićemo ti priliku”, prihvatila je Barbika, anđeoskog osmeha. Iz tašne je izvadila nešto. „Ovo ti je autobuska karta u jednom smeru iz grada.” „Iskoristićeš je?”, pitao je Ken. Toni je snažno zaklimala glavom. „Kad si nas ugledala, pomislila si da smo anđeli koji su došli da te spasu”, podsetila ju je Barbika. „Možda si bila u pravu”, dodao je Ken. MEGAN JE PRVOBITNO NAMERAVALA DA SE ODMAH VRATI KUĆI. To bi bilo pametno. Obavila je posao – bar ono što je mogla – i sad je vreme da se opet uvuče u svoju bezbednu čauru. Umesto toga, uputila se u Šlag. Sad je sedela za mračnim šankom u dnu kluba, za kojim je radila njena stara prijateljica Lorejn. „Treba li da se iznenadim?”, rekla je ova kad ju je ugledala. „Mislim da ne treba.” „Šta bi da popiješ?” Pokazala je na bocu iza Lorejn. „Votku grej gus sa ledom i četiri koluta limete.” Lorejn se namrštila. „Nećeš dobiti grej gus, već razblaženu votku nepoznate marke iz boce grej gus.” „Može.” Iako Megan, kao većina odraslih, nije volela mejlove ni SMS poruke, ipak joj je sad to dobrodošlo: napisala je Dejvu da će se kasno vratiti jer je znala da tako neće moći da joj nazre laž u glasu niti da mnogo zapitkuje. Igrala se čašom i ispričala Lorejn o susretu sa Brumom. „Sećaš li ga se?”, pitala ju je. „Bruma? Naravno. I dalje ga povremeno viđam. Dobar je on. Priredila sam mu jednokratno zadovoljstvo pre desetak godina.” „Šališ se.” „Treba da ti se dopada što sam velikodušnog srca.” Lorejn je brisala čašu starom krpom i nasmešila joj se na svoj način. „Zaista mi se dopao.” „Tebi se svi dopadaju.”

„Velikodušno srce.” „Telo da i ne pominjemo.” Lorejn je raširila ruke. „Šteta bi bilo da ovo ostane neiskorišćeno.” „Istina.” „Nego”, počela je razvučeno Lorejn, „jesi li rekla Brumu da sam možda videla Stjuarta Grina?” „Nisam.” „Zašto nisi?” „Nisam znala bi li to htela.” „Možda je važno.” „Možda.” I dalje trljajući istu čašu, Lorejn je rekla: „ Verovatno ono i nije bio Stjurat Grin.” Megan nije odgovorila. „Hoću da kažem da je verovatno samo ličio na njega. Sad kad čujem tvoju priču... Mislim, videla si ga mrtvog, je l’ tako?” „Moguće.” „Ako si ga ti videla mrtvog, ja nisam mogla da ga vidim živog.” Zavrtela je glavom. „Čoveče, šta to pričam? Potrebno mi je piće. Bilo kako bilo, verovatno sam pogrešila.” „Baš si našla sa čim ćeš da grešiš”, primetila je Megan. „Imaš pravo.” Lorejn je spustila čašu. „Hajde da zamislimo da sam zaista videla Stjuarta Grina.” „Dobro.” „Gde je bio poslednjih sedamnaest godina? Šta je radio sve to vreme?” „Uz to”, dodala je Megan, „otkud sad opet ovde?” „Upravo”, rekla je Lorejn. „Možda bi trebalo da kažemo Brumu.” Lorejn je razmislila o tome. „Možda.” „Hoću da kažem, ako se stvarno vratio. „Da, reci mu”, zaključila je Lorejn i tresnula krpom po šanku. „Samo nemoj da mu kažeš od koga si to čula, važi?” „Neću te umešati.” „Draže mi je tako.” „Uprkos velikodušnom srcu.” Lorejn je nastavila da snažno trlja čašu. „Šta ćeš sad, draga?” Megan je slegnula ramenima. „Idem kući.” „Tek tako?” „Ako se Stjuart Grin zaista vratio...” Stresla se na samu pomisao. „Bila bi u gadnoj opasnosti”, dovršila je Lorejn. „Tačno.

Lorejn se nagla preko šanka. Mirisala je na jasmin. „Je li te Brum pitao zašto si se vratila?” „Aha.” ,,A ti si mu uvalila priču o tome kako ti je potrebno da znaš istinu.” „Priču?” „Da, priču. Nije te bilo sedamnaest godina. Odjednom ti je potrebno da saznaš istinu?” „Hej, o čemu ti to? Zar si zaboravila da si ti mene potražila?” „Nisam na to mislila.” Lorejn je ublažila glas. „Ti si već ponovo dolazila ovamo, zar ne? Megan se promeškoljila na barskoj stolici. „Bila sam samo jednom.” „Dobro, samo jednom. Zašto?” Naišao je klijent i naručio piće. Lorejn ga je poslužila, uputivši mu doskočicu, a on se nasmejao i odneo piće za svoj sto. „Lorejn?” „Šta je, šećeru?” ,,U čemu je tajna sreće?” ,,U malim stvarima.” „Na primer?” „Na primer, kad promeniš zavese. Neverovatno koliko to može da ti znači.” Megan ju je sumnjičavo pogledala. „O, dušo, i sama sam sluđena kao i svi ostali. Znaš, samo sam naučila da ne brinem previše. Za slobodu se borimo u ratovima. A šta onda radimo sa tom slobodom? Vežemo se predmetima i dugovima i, ovaj, ljudima. Ako ti se čini da sam srećna, to je zato što radim ono što želim i kad želim.” Megan je ispila piće i dala joj znak da želi još. „Ja sam srećna”, rekla je. „Samo što osećam neke pundravce.” „To je normalno. Mislim, ko ih ne oseća? Imaš dobru decu, zar ne?” „Najbolju”, rekla je Megan, nesvesno se ozarivši. „Volim ih toliko da me to boli.” „Vidiš? To je super, ali nije za mene.” Megan se zagledala u piće i uživala u njegovoj toplini. „Znaš li šta ti najviše smeta kad si majka?” „Prljave pelene?” „Naravno. Ali mislim sad. Sad kad su veći i manje-više pravi ljudi.” „Šta?” „Živiš za njihov osmeh.” Lorejn je pričekala da kaže još nešto. Kad se to nije dogodilo, sama je kazala:„Bi li mi to razjasnila?” „Kad im nešto dobro ide – kao kad Kejli da gol u fudbalu – mislim, kad ti se dete smeška, ti se nadimaš. Tako si vraški srećna, ali opet, kad se ne smeše...”

„Nesrećna si”, zaključila je Lorejn. „Malo je zamršenije, ali tako je. To i mrzim: moja sreća sasvim zavisi od njihovih osmeha. A ja nisam od onih majki što žive od onoga što im deca postignu. Samo želim da budu srećni. No nekad sam bila odrasla osoba sa vlastitim osećanjima. Sad, kao majka, izgleda da jedino zavisim od njihovih osmeha. I oni to znaju.” „Zanimljivo”, rekla je Lorejn. „Znaš li kako mi to zvuči?” „Kako?” „Kao odnos pun zlostavljanja. Nešto kao što sam imala s bivšim. Počneš da živiš da bi njima udovoljio. A oni manipulišu tobom menjajući raspoloženja.” „To je malo preoštro.” „Verovatno”, kazala je Lorejn, očigledno se ne slažući, ali bez želje da se raspravlja. „Nego, još mi nisi rekla zbog čega si bila ovde. Mislim, pre moje posete.” Odgovor je bio jednostavan: nedostajalo joj je ovo mesto. Taman je htela to da kaže kad se Lorejn zagledala desno od nje. I sama je pogledala u tom pravcu. Namrštila se kad je videla gde Lorejn gleda. „Rejov sto”, rekla je. „Aha.” Sto je sad bio prazan, ali to je oduvek njegov sto – ugao u kojem je Rej sedeo. Njega je potpuno zaboravila. Bože, bože, kako se samo potrudila da ga zaboravi. Sad ga je, samo na tren, pustila da se vrati. S godinama, počela je svoj odnos s njim sebi da predstavlja kao nešto nalik zaljubljenosti, dubokoj, silovitoj letnjoj romansi koja nije mogla da opstane u svakodnevici. No sad je, tek načas, dopustila sebi da se seti kako ju je Rej napeto posmatrao, kako ju je žestoko ljubio, kako se u sitne sate držala za njega kao za sam život, gotovo bez daha od strasti kojom je buktala. Lorejn se nasmešila. „Ovo si fino izvela”, rekla je Megan. „Aha.” „Znaš li šta je s njim?” S Lorejninog lica nestade osmeha. „Zaista te interesuje?” „Ti si otvorila ova vrata.” „Ne, dušo, sama si ih otvorila. Ja ti samo pomažem da ih zatvoriš.” Bila je u pravu. „Onda mi pomozi. Je l’ on dobro?” Lorejn se vratila brisanju čaša. „Lorejn?” „Neko vreme – mislim, neposredno pošto si pobegla – dolazio je ovamo svake večeri. Sedeo je za onim stolom i pio. Preko dana je visio pred tvojim stanom. To je trajalo, šta znam, nekoliko meseci, valjda. Možda i čitavu godinu. Jednostavno je čekao da se vratiš.” Megan je ćutala.

„Bilo mu je sve gore. Na kraju je prestao da dolazi. Napustio je Atlantik Siti. Preselio se u Kaliforniju, čini mi se. I dalje je pio. Vratio se.” Slegnula je ramenima. Megan je samo sedela i razmišljala o tome. Trebalo je bolje da se ponese prema njemu. Bila je mlada, možda glupa, ali šta je drugo mogla? Lorejn je sad gledala u nju. Nije htela da je pita, ali joj je Megan jasno čitala pitanje iz očiju: Zašto ga bar nisi pozvala? Skrenula je pogled kako Lorejn u njemu ne bi videla odgovor: Zato što nisam bila sigurna je li on ubica. Samo, naravno, sad se sve promenilo. Stjuart Grin možda i nije mrtav. A ako Stjuart Grin nije mrtav... Lorejn je napravila čudan izraz lica. „Šta je?”, pitala je Megan. „Ništa.” „Gde je sad Rej?”, ispitivala je dalje. „Pretpostavljam da je ovde.” „Pretpostavljaš? Hajde, Lorejn. Reci mi šta radi. Je li još fotograf?” Lorejn se trgla. „Na izvestan način.” „Šta? Čekaj malo, nije valjda u porno-industriji?” „Nije, dušo, pornografija je daleko na višem nivou od onoga čime se Rej bavi.” „Šta ti to znači? Čime se bavi?” „Slušaj”, počela je Lorejn, „nije na meni da sudim. Ako hoćeš da sjebeš vlastiti život, samo izvoli.” Otišla je do fioke i izvadila dugačku metalnu kutiju. Megan se gotovo nasmešilakad ju je prepoznala – Lorejnino čudesno skladište posetnica. „Još ih čuvaš?”, upitala je. „Naravno. Čak ih držim u savršenom redu. Da vidimo... A, evo je.” Izvadila je karticu, okrenula je i nešto ogrebala s poleđine. Megan ju je prihvatila. Logotip se sastojao odnečeg nalik zvezdi na Holivudskoj stazi slavnih s foto-aparatom u sredini. Pod njim je pisalo: Okusi život poznatih: paparaci u najam. O brate! Okrenula je karticu. Na poleđini Lorejn je zapisala: Slab signal – bar i gril. „Tu navraća Rej?”, pitala ju je. „Ne, već Fester.” „Ko?” „Tip za koga Rej radi. Fester. Bio je izbacivač u onom starom klubu u ovoj ulici, ne sećaš ga se?” „Treba li da ga se sećam?” „Ne. U svakom slučaju, već godinama znam Festera. Kod mene je zaveden pod ‘Ljubitelj bucmastih’. To ti dođe s godinama – sad sam višestruko privlačna. Dovoljno sam debela za ljubitelje bucmastih i dovoljno stara za

ljubitelje matorih ili, ako tako hoćeš, za one koji vole starije. Za svakog po nešto.” Megan je zurila u karticu. „Hoćeš li da ti dam savet?”, pitala ju je Lorejn. „Da odem kući i promenim zavese?” „Nešto tako.”

DVANAESTO POGLAVLJE RUM JE SKRENUO NA PRILAZ kući sa više nivoa obloženoj opekom i aluminijumom. Parkirao se pred dvostrukom garažom ispod prozora spavaće sobe i zagledao se u betonsko stepenište. Uz njega je stajao tricikl pred vratima. U ovoj tako običnoj kući živela je, sa drugim mužem, javnim beležnikom Šonom, Erin Anderson, detektiv policije Atlantik Sitija i jedina žena koju je Brum zaista voleo. Kad god bi došao ovamo, Brum bi se vajkao: Tu sam mogao da budem ja. Pomislili biste da ga ispunjava snažna žudnja. To je i tačno i nije. Njegova osnovna i najjača reakcija jeste olakšanje – izbegao je vlastitu sudbinu trudeći se da ostane vedar uprkos okolnostima. No tad bi ugledao Erinino lice i sve bi ostalo palo u vodu. Pre mnogo godina njih dvoje su bili partneri na poslu. Brzo su se zaljubili jedno u drugo i venčali se. Tu se završilo njihovo partnerstvo – ne mogu supružnici biti u istim patrolnim kolima – a počele nevolje. Uprkos ljubavi, brak je propao. Katkad to tako biva. U nekim vezama brak osnaži odnose. U nekim ih uništi. Sad je kucnuo na vrata. Otvorio mu je Erinin četvorogodišnji sin Šejmus, usta i zuba crvenih od istopljenog sladoleda. Dečak je bio očeva slika i prilika, a to je zbog nečeg ljutilo Bruma. „Zdravo, čika Brume.” Čak su ga i deca zvala Brum. „Zdravo, mališa. Gde ti je mama?” ,,U kuhinji sam”, doviknula je Erin. Pošto su se njih dvoje razveli, podneli su zahtev da opet rade zajedno. Potrajalo je, ali su ipak dobili dozvolu. Uspostavili su ravnotežu – bar neku svoju verziju. No nikako nisu mogli jedno bez drugog. Čak i kad su obazrivo počeli da izlaze s drugima, Brum i Erin su tajno vodili ljubav. Tako je to dugo trajalo. Predugo. Trudili su se da prekinu, ali kad su jedno uz drugo iz sata u sat, iz dana u dan, pa, zna se kako se kaže: telo je slabo. Seksa je bilo i nekoliko puta dok joj se Šon udvarao, pa i kad je to postalo ozbiljno, a konačno su prestali tek kad su se ovo dvoje venčali. No čak i sada, posle toliko godina, negde u pozadini bila su prisutna osećanja. Prošle godine, s dvoje dece i dvadeset pet godina službe, Erin je otišla u prevremenu penziju. Doduše, u delimičnu – radila je jednom nedeljno u administraciji. I dalje je često viđala Bruma – dolazio je po savete ili po pomoć u rešavanju slučajeva. Dolazio je jer ju je, iako mu je bilo jasno da je krenula dalje i da je srećna u novom braku, i dalje voleo. Na desktopu joj je stajala slika sa Šonom, dvoje dece i psom pred božičnom jelkom. Uzdržao se da ne prevrne očima. B

„Kako ti je prošao sastanak s Kesi?”, pitala je Erin. „Čudno.” „Pričaj.” Ispričao joj je. Erin je nosila jarkozelenu polo-majicu i ružičastu kratku suknju. Imala je sjajne noge. Gledala ga je kao i uvek, a on se pretvarao da to na njega ne utiče. Erin je sad srećna. Ima decu i zaljubljena je u Šona. Bruma je smestila u prošlost, kao nekog do koga joj je još stalo i koga na izvestan način voli, ali zbog njega ne provodi besane noći. Delimično mu je zbog toga bilo drago. No uglavnom mu se srce cepalo. Kad je završio priču, pitala je: „Šta ti to govori?” „Ništa.” „Pruža li ti ikakav trag?” Razmislio je. „Nije lagala, ali mislim da nije rekla ni celu istinu. Moram još da istražim.” Bradom je pokazao na laptop i fajlove. „Šta si ti našla?” Njen osmeh mu je govorio da je otkrila nešto krupno. „Bezbednosni snimci iz Šlaga.” „Šta je s njima?” „Pregledala sam ih.” Pritisnula je dirku, pa je božične slike porodice Anderson, hvala bogu, nestalo, a pojavio se ukočen kadar sa trake. Kad je udarila drugu dirku, snimak je oživeo. Posle otprilike dve sekunde tišine, grupa očigledno pijanih muškaraca isteturala se iz kluba. „Jesi li na nekoj traci videla Karltona Flina?”, pitao je Brum. „Nisam.” „Šta si onda našla?” „Gledaj”, rekla je Erin smejuljeći se. „Šta vidiš na monitoru?” „Gomilu pijanih idiota kako izlazi iz striptiz kluba.” „Gledaj pažljivo.” Uzdahnuo je i zažmirio. Ona je pritisla drugi taster na laptopu. Sad se nova grupa teturala iz kluba. Isti taster, nova grupa. Još jednom taj taster, pa opet dvoje očigledno pijanih. Žena je naglo stala, okrenula se prema muškarcu, dohvatila ga za perle oko vrata, privukla ga i snažno poljubila. Brum se namrštio. Taman je hteo da pita šta je tu tako značajno kad je ućutao. Nešto mu je privuklo pažnju. „Čekaj, vrati na prethodni snimak.” Uporno se smešeći, Erin je kliknula na NATRAG. I ostali pijanci su nosili perle. Vratila je još za jednu sliku. Isto. Brum se setio šta je sam zaključio pregledajući trake. Mnogo pića. Mnogo ludovanja. I mnogo perli.

„Mardi gra3 ”, tiho je izgovorio. „Pogodak”, obradovala se Erin. „Znaš li kog dana je ove godine pao praznik?” „Osamnaestog februara.” „Za dodatne poene, pogodi kog dana je pao pre sedamnaest godina.” „Osamnaestog februara.” „Još jedan tačan odgovor. Mardi gra je svake godine drugog datuma – dan pre Pepeljave srede, četrdeset sedam dana pre Uskrsa. Zato sam proverila ostale s tvog spiska. Na primer, kad je Greg Vagman nestao pre tri godine četvrtog marta...?” „Bio je Mardi gra?” Klimnula je glavom. „Uglavnom to važi za sve nestale koje imaš. Mislim, neki od njih su prijavljeni sa zakašnjenjem od više dana ili čak nedelja, ali proverila sam da niko nije nestao pre tog praznika. Ne kažem da mogu dokazati da su svi nestali upravo tog dana – ili u nekim slučajevima te noći, posle ponoći – ali sve se uklapa u onu tvoju teorijicu.” „Znači, ne mora da bude određen dan ili mesec”, rekao je Brum. „Ne mora.” „Šta god da se događa”, nastavio je Brum, ,,a ne znamo šta je to jer mogu biti ubistva, bekstva ili ko zna šta, ali to...” Erin je klimnula glavom. „To počinje na Mardi gra.” Brumu je zazvonio mobilni telefon. Proverivši na ekranu, video je da ga zovu iz stanice. „Halo?” „Detektive Brume?” „Da?” „Upravo je u stanicu stigla jedna fotografija. Dobro bi bilo da je vidite.” IZ KANCELARIJE HARIJA SATONA PRUŽAO se dobar pogled na Atlantik Siti. U daljini – a pod daljinom on je podrazumevao samo tri bloka ka istoku – videli su se stari mada i dalje zadivljujući hoteli uz Promenadu. No između tih visokih građevina i njegove ofucane zgrade pružala se uglavnom pustara oronulih kuća. Koliko god da su hoteli i kockarnice odisali bogatstvom i lepotom, bili su takvi samo za sebe, ali nimalo zarazni. Od njih ništa nije prelazilo na okolinu. Ako bismo ih uporedili s biljkama, bili bi cvetovi usred korova. Hari nije baš bio zaljubljenik u seks, kocku i provod koje Atlanik Siti pruža, mada je nesumnjivo sve to sasvim opojno. Privlačili su ga stanovnici ovog grada – starosedeoci ako hoćete – zato što su bili bespomoćni. Dok je radio kao advokat više klase, Hari je pomagao najmoćnijima, onima koji su od rođenja dobili dobre karte, pa su ipak osećali potrebu da varaju. Ovdašnji ljudi bili su 3 Pokladni utorak, kad se u mnogim gradovima sveta priređuje karneval pred uskršnji post. (Prim, prev.)

njihova suprotnost. Rođeni su bez ikakvih prednosti. Znali su samo za zlu kob. Sve što može, polazilo im je naopako. Bilo im je potrebno, a to su i zaslužili, da bar jednom u životu osete kako je to kad je neko na tvojoj strani. Samo jednom. Ne više. Nije bitno jesu li krivi ili nevini. Nije bitno šta je ispravno, a šta pogrešno. Kako god im nadalje bilo u uglavnom jadnom životu, Hari Saton će se pobrinuti da jedanput u svom veku imaju taj osećaj. Zbog toga je ostao u Atlantik Sitiju. A inače, voleo je i seks, kocku i provod. Zazvoni mu telefon. Javio se: „Hari Saton, pravni zastupnik” „Trebalo bi ponovo da vidim tvoju klijentkinju.” Bio je to Brum. „Prekini da me gušiš šarmom i pređi na stvar.” „Trebalo bi odmah da je vidim.” Hariju se nije dopala panika u policajčevom glasu. „Nisam siguran da je to moguće.” „Omogući.” Saton je navikao na policijsko nestrpljenje i zastrašivanja. Nije ga mnogo zbunjivalo, ali ovde je postojalo nešto neobično. „Šta je bilo?” „Došlo je do novog razvoja situacije.” „Na primer?” „Moguće da ima još žrtava.” Tišina. „Ne vidim kakve to veze ima s mojom klijentkinjom.” „Dobio sam poštom fotografiju.” „Od koga?” „Ne znam. Stigla je anonimno. Slušaj, veruj mi na reč. Potrebno je da saznam poznaje li ona nekog ili nešto na slici.” Saton se premišljao. „Hari?” „Molim?” „Primetio si da ničim ne pretim. Nisam ti, recimo, kazao kako bih sad i sam mogao da joj uđem u trag, odem do njene kuće i sve ispričam susedima. Nisam kazao kako ću da objavim njen foto-robot u svim novinama niti išta slično.” „Drago mi je što držiš reč.” „Hari, nemam vremena za igranje. Moguće da ovde imamo posla sa serijskim ubicom. Dajem sve od sebe da je ne umešam u ovo. Ispravno je postupila time što se vratila. Neka dovrši posao.” „Mogu da je pozovem i pitam”, rekao je Hari. „Mnogo toga se sad otvara, pa moram da budem u stanici. Možeš li je dovesti ovamo?”

,,U stanicu? Šališ se?” „To bi bilo najbolje.” „Ne bi. Naći ćemo se u restoranu Nasleđe.” Taj lokal je udaljen samo blok od stanice – nije savršeno mesto, ali biće dobro. „Potrebna mi je odmah.” „Prekini onda da mogu da je pozovem”, rekao je Hari. „Ako ti se ne javim, naći ćemo se za pola sata u restoranu.” Prekinuo je vezu i pozvao Kesi na mobilni telefon. Javila se posle trećeg zvona. „Halo?” Po buci u pozadini, shvatio je da se ne vozi kući. „Gde si?” ,,U Šlagu.” Satona ovo nije iznenadilo. Brum je i sam to primetio. Još nešto osim ispravljanja nepravde navelo ju je da dođe. „Upravo sam htela ja tebe da pozovem.” „O?” „Treba Brumu da kažem nešto važno.” „Onda se sve uklapa.” „Molim? Šta je bilo?” Hari Saton joj je prepričao razgovor s Brumom i preneo njegovu želju da se nađu u Nasleđu. „Odgovara li ti to?”, pitao ju je. „Valjda”, odgovorila je. Nakratko je ućutala. „Imaš li predstavu šta je na slici?” „Nemam, ali Brum očigledno smatra da je značajno. Pomenuo je serijskog ubicu.” Iz pozadine se začuo muški smeh. Hari je čekao. „Kesi?” „U redu”, kazala je. „Naći ćemo se za petnaest minuta.” Hari Saton je spustio slušalicu. Okrenuo je stolicu i još jednom pogledao kroz prozor na poznati grad. Neko mu je kucnuo na vrata. Pogledao je na sat. Kasno je. Nije imao vremena za novi posao, ali nije ličilo na njega da nekog otera. „Napred!”, doviknuo je, raspoloženo kao i uvek. Na vrata je ušao mlad par koji nikako nije odgovarao ovom gradu. Lepa plavušica je rekla: „Dobro veče, gospodine Satone!” Oboje su bili uredni, nasmejani i pristojno odeveni, međutim Hari se, iz nekog razloga koji ni njemu samom nije bio jasan, ali za koji će ubrzo shvatiti da je primitivan, instinktivan i potpuno opravdan, uplašio kao nikad u životu.

TRINAESTO POGLAVLJE OŠ U ŠLAGU, MEGAN SE IGRALA posetnicom firme Okusi život poznatih: paparaci u najam. Okrenula ju je i pročitala „Slab signal – bar i gril”. Stigla joj je poruka na mobilni. Videla je da je od Dejva. GDE SI??? Dvoumila se da li da je zanemari, ali znala je da tako neće moći dugo. To bi joj nadalje prouzrokovalo mnogo nevolja. Razmišljala je šta da uradi, šta da kaže – i šta će sve morati da mu priča narednih dana. Sasvim se stopila s prividom koji je odavno stvorila i s godinama izgradila. Što ne znači da će je Dejv razumeti. Ponovo je pročitala njegovu jednostavnu poruku: GDE SI??? Bila je svesna toga da je privid samo lepši izraz za laž. Lagala je Dejva otkad su se upoznali u hotelskom baru u Bostonu, jedva četiri meseca pošto je pobegla iz Atlantik Sitija. Bila je usamljena, uplašena i bez novca. Bez ikakvih izgleda i zazirući od rada u nekom tamošnjem klubu, opstajala je pelješeći muškarce. Oblačila se ležerno u farmerke da bi ličila na studentkinju („Diplomac sam na Emersonu”, govorila je), visila po hotelskim barovima, napijala muškarce (po mogućstvu oženjene), katkad im čak nešto sipala u piće, išla s njima u sobu, pljačkala ih i nestajala u noć. Baš te večeri rešila je da se prvi put okuša u hotelu Lous u centru grada. Izbor oženjenih nije bio veliki. Tad je kličući i vičući upala grupa momaka s Harvarda. Trudila se da ih ne mrzi zbog onih pametnih lica i mekih šaka. Shvatila je da će lako doći do novca, iako je znala da studentarija retko nosi gotovinu. No tad se dogodilo nešto čudno. Šta li je to bilo? Sudbina ili usud, svejedno, u svakom slučaju zapričala se s jednim od njih, s povučenim slatkim momkom po imenu Dejv Pirs. Nešto ju je njemu jednostavno privuklo. Uz njega se osećala toplo i ugodno. S Rejom nije bilo tako. Nije osetila trenutni prasak munje. To će se dogoditi tek kasnije. No bilo je nečeg dubokog, snažnog i stvarnog. Dakle, lagala ga je. Drugog izbora nije imala. Pričali su čitave večeri i bilo joj je divno. On je trebalo da diplomira na Harvardu. Ona je tvrdila kako će diplomirati na Emersonu. Kad su nedelju dana kasnije ugovorili prvi sastanak, rekla mu je da dođe po nju u biblioteku tog koledža. Tad još nisu bile potrebne studentske propusnice da biste ušli u neku zgradu. Prosto je naređala gomilu knjiga na sto i čekala ga. Laž se tako nastavljala. J

Dobro je poznavala kampus. Ispričala mu je da živi u Kolonijal rezidens holu, ali da tamo on ne može da dođe jer ima nezgodnu cimerku koja mrzi goste. Što se tiče porodice, rekla mu je istinu – jedinica je, a roditelji su joj davno umrli. Smislila je lažno normalno, dosadno odrastanje u Mansiju u Indijani i ponašala se kao da joj je suviše teško pada da priča o prerano izgubljenim roditeljima. Dejv je bio saosećajan. Mada su postojale rupe u njenoj priči, nikad nije čeprkao po njima. Bio je i pun poverenja i zaljubljen. Ako je rešila da nešto krije od njega, to je samo uvećavalo njenu tajanstvenost i privlačnost. U svojoj naivnosti, smatrao je da ona ne može skrivati ništa ozbiljno. Uostalom, poneka nesuvisla pojedinost iz njenog života ništa ne menja. Osim toga, Maygin-Kesi-Megan je odlično lagala. Međutim, sad je privid – čitaj: laž – bio ozbiljno ugrožen. Posle svih godina, posle svih napora, odlučila je da sve rizikuje. A zašto? Zbog ispravljanja prošlosti? Malo uzbuđenja? Možda je podsvesno želela da bude uhvaćena? Je li joj maska jednostavno preteška da bi je nosila čitavog života? Kako će Dejv reagovati na istinu? Megan duboko udahnu, pa mu odgovori: PRIZAJEROVI DANAS DOVOZE KEJLI IZ ŠKOLE. DŽORDAN IMA KONTROLNI IZ MATEMATIKE. VODI RAČUNA DA UČI. Posle kraćeg čekanja, stigla joj je nova poruka od Dejva: GDE SI TI?!?!? Načas se upiljila u ekran. Zatim je otkucala: IMAM NEŠTO DA OBAVIM. NE ZNAM KAD ĆU STIĆI KUĆI. VOLIM TE. Opet je čekala. Pretpostavljala je da će joj telefon zazvoniti. Umesto toga stigla joj je još jedna poruka od muža: NE SHVATAM. Hitro je odgovorila: SVE JE U REDU. VERUJ MI. Ha! Napisala je ono što je zaista mislila, a zapravo, kad bolje razmisli, kakva je samo to smejurija. Veruj mi. Kakva ironija. Nije čekala odgovor. Bilo je vreme da se ponovo sastane s Brumom.

Sklopila je telefon i spustila se s barske stolice. U klub je stizalo sve više gostiju, pa je Lorejn bila zauzeta. Megan je u znak pozdrava klimnula glavom staroj prijateljici, a ova je kao odgovor izvila obrvu. Megan se uputila prema vratima probijajući se između muškaraca koji su bez zazora zurili u nju. I u normalnom svetu, muškarci bi voleli da je ovako gledaju, ali su primorani da to kriju. Ovde im dodatak za izvođače na računu daje pravo da odbace pretvaranje. Na tren se upitala je li Dejv ikad bio na ovakvom mestu. Ako jeste, nije joj rekao, ali kao što je sasvim dobro znala, većina oženjenih muškaraca o tome ne priča. Je li bio u ovakvom klubu? Bi li i on uživao u otvorenom buljenju ili u plesu u krilu i ko zna još čemu? Je li to zaista važno? Posle petnaest minuta ušla je u restoran Nasleđe, koji je odisao divnom patinom. U separeima su i dalje držali male džubokse, mada nije verovala da su ispravni. Na kasi je radio čovek kome je šuma dlaka virila iz ušiju. U staklenoj vitrini su stajali sparušeni kolači. Po zidovima su visile potpisane slike lokalnih televizijskih voditelja. Konobarice su nosile pristojne uniforme i delovale uzdržano. Kad je prišla, Brum je ustao. „Hvala ti što si pristala da se vidimo”, rekao je. „Gde je Hari?” „Još nije stigao.” Seli su u separe. „Hoćeš li da pojedeš nešto?” „Neću, hvala.” Brum pokaza na svoju solju. „Ja pijem kafu. Hoćeš li i ti?” Ona zavrte glavom, pa se osvrnu prema vratima. „Hari treba da stigne svakog sekunda.” „Neće ti smetati da počnemo”, pitao je Brum. „Imam vrlo malo vremena.” „Da počnemo bez mog advokata?” „Nije ti potreban advokat. Ne sumnjičim te ni za šta, a vreme mi je zaista ograničeno. Hoćemo li?” Pošto nije odgovorila, on je prosto počeo. „Znači li ti išta Mardi gra?”, upitao je. „Mislila sam da ćeš mi pokazati sliku.” „Odmah ću. Samo prvo da čujem za Mardi gra.” „Znači li mi to nešto?” „Da.” „Znaš da mi znači.” „Možeš li mi reći šta?” „Mislila sam da žuriš.” „Samo mi odgovori.” Megan je uzdahnula. „One noći o kojoj sam ti pričala, kad sam pobegla, tad je bio Mardi gra.” Brum kao da je bio time zadovoljan. „Još nešto?” „Šta na primer?”

„Bilo šta. Na primer, sećaš li se da se išta čudno dogodilo na Mardi gra neke druge godine? Sećaš li se nekih sumnjivih tipova da se muvaju po klubu na taj dan? Tako nešto.” Razmislila je. „Ne.” Brum je pred sobom držao taman koverat. Lupnuo je po njemu kažiprstom. Megan je čekala da ga otvori. Utom je naišla konobarica s kafom. „Još kafe, dušo?”, upitala je preko žvakaće gume veličine kuhinjskog sunđera. Brum joj odmahnu glavom. Čim je ona otišla, prestao je da lupka prstom i otvorio koverat. Izvadio je sliku i gurnuo je preko stola do Megan. Ona je smatrala kako nema ništa da krije – tako je barem sebe uveravala – pa se nije pripremila ni za kakvu zamku, ni za kakav, recimo, privid. Samo što je spustila pogled na fotografiju, trgla se čitavim telom. Nije stigla to da prikrije. On je nesumnjivo primetio. Polako je pružila ruku i bliže privukla sliku. „Prepoznaješ li ovaj prizor?”, pitao je Brum. Odugovlači, pomislila je. Saberi se. „Ako me pitaš jesam li već videla ovu sliku, odgovor je ne.” „Ali prepoznala si mesto, zar ne?” Lagano je klimnula glavom. „Možeš li mi reći gde je to?” Progutala je knedlu. „Ovo je u delu parka o kojem sam ti danas pričala. Kod ruševina železare.” „Gde si zatekla krvavog Stjuarta Grina?” „Da.” Usledi pauza. „Prepoznaješ li čoveka s fotografije?” U gornjem levom uglu bio je muškarac s izbeljenim pramenovima i u tesnoj majici. Brum je verovatno pomislio da ga je Megan prepoznala i da se zbog toga trgla. „Ne vidim mu lice”, rekla je. „Nemaš predstavu ko je to?” „Nemam.” „Ali ovo je sigurno isto mesto na kojem si poslednji put videla Stjuarta Grina?” Pretvarala se da ponovo razgleda sliku iako nimalo nije sumnjala gde je snimljena. „Da.” Brum je položio dlanove na sto. „Možeš li bilo šta drugo da mi kažeš o slici?” Dakako ju je iznenadila sama činjenica što Brum ima fotografiju one staze u Pajn Barensu, ali nije se zbog toga zaprepastila i zapanjila. Nije se zapanjila – pa ostala nepokretna i nema – ni zbog samog mesta ni zbog čoveka s ježfrizurom. Zapanjila se upravo zbog same fotografije.

„Odakle ti ovo?”, pitala je. „Što?” Sad je morala da bude oprezna. Slegnula je ramenima što je mogla ležernije i izgovorila još jednu laž. „Samo se pitam otkud to da dobiješ fotografiju istog onog mesta o kojem sam ti pričala.” Proučavao joj je lice. Ona se potrudila da ga gleda u oči. „Poslata je anonimno u stanicu. Zapravo, neko se silno pomučio da ne saznam ko je pošiljalac.” Osetila je drhtaj duž kičme. „Zašto?” „Ne znam. Imaš li ti neku ideju?” Imala je. Kad se zaljubila u Reja Levina, nije znala ništa o fotografiji. On ju je naučio. Objasnio joj je sve o svetlosti i uglu, o otvoru blende, kompoziciji i žižinoj daljini. Vodio ju je na svoja omiljena mesta za slikanje. Uporno je slikao ženu – nju – koju je navodno voleo. Proteklih godina tražila je po Guglu njegovo ime s nadom da će videti neku njegovu novu fotografiju, ali je nailazila samo na slike iz vremena pre njihovog poznanstva, kad je još bio veliki foto-reporter. Nadalje ničeg nije bilo. No upamtila je njegov stil. Znala je šta voli da radi s aparatom – poznavala je njegove uglove, kompoziciju, osvetljenje, otvor blende, sve – tako i sad, čak i posle svih godina, nije sumnjala da je Rej Levin snimio ovu fotografiju. „Ne”, odgovorila je Brumu. „Nemam pojma.” Zatim je nazrela kako ovaj jedva čujno kaže: „Dođavola, gde baš sad!” Okrenula se misleći da će ugledati Harija Satona, ali nije bio on. U restoran su upravo ušla dva muškarca. Stariji je očigledno bio policajac – imao je sedu kosu kao četku, značka mu je visila s kaiša, palčeve je držao zadenute za pantalone kao da je u velikoj i značajnoj misiji. Drugi je nosio smešno drečavu havajsku košulju. Gornja tri dugmeta držao je otkopčana, pa su mu se videli zlatni lanci i privezak izmešani s maljama na grudima. Bio je pedesetih godina, možda i stariji, i delovao je zbunjeno i dezorijentisano. Policajac je odabrao separe i seo. Onaj u havajskoj košulji dovukao se za njim i sručio na klupu kao marioneta kojoj su presečeni konci. Brum je držao glavu nisko, uz kafu, očito se krijući. Nije mu uspelo. Stariji policajac je zaškiljio. Ustao je i nešto rekao onom u havajskoj košulji. Ako ga je ovaj i čuo, na licu mu se to nije videlo. Samo je sedeo i zurio u sto kao da na njemu traži neku veliku, mračnu tajnu. Kad se stariji policajac uputio prema njima, Brum je brzo vratio fotografiju u koverat da je kolega ne vidi. „Brume”, rekao je ovaj i kratko klimnuo glavom. „Šefe.” Između njih se osećala napetosti. Goldberg je pogledao u Megan. „A ko bi ovo mogao biti?” „To je Džejn”, kazao je Brum. „Moja stara prijateljica.”

„Ne izgleda staro”, primetio je Goldberg, primakao se preblizu i pogledao je pravo u oči. „Kakav šarmer”, kazala je Megan bezizražajno. To se Goldbergu nije dopalo. „Jesi li i ti iz policije?”, upitao ju je. Čoveče, pomislila je Megan, očigledno sam se s godinama mnogo promenila. „Samo sam prijateljica.” „Znači, prijateljica.” Goldberg se prezrivo nasmejao, pa okrenuo Brumu. „Šta radiš ovde?” „Pijem kafu sa starom prijateljicom.” „Vidiš li s kim sam došao?” Brum je klimnuo glavom. „Šta da mu kažem?” „Sve smo bliži”, odgovorio je Brum. „Možeš li da kažeš nešto određenije?” „Ovog časa ne mogu.” Goldberg se namrštio i okrenuo. Kad je otišao, Megan je upitno pogledala Bruma. „Onaj s njim je Del Flin, Karltonov otac.” Megan se okrenula i pogledala ga. Zlatni lanac zasijao mu je na razgolićenim grudima. Ona grozna havajska košulja bila je tako narandžasta, tako drečava – gotovo u suprotnosti sa stanjem u kojem je ovaj bio – još jedan privid, mada u ovom slučaju sasvim beskoristan. Čak bi i slepac video da je čovek očajan. To je bilo jasno iz svega u vezi s Delom Flinom. Iz njegovih spuštenih ramena. Neobrijanog upalog lica. Iz zbunjenog pogleda uperenog u daljinu. Ono što je ovaj čovek doživeo predstavlja noćnu moru svih roditelja. Megan je sad pomislila na svoju decu, na onaj glupi, nepromišljeni komentar da mrzi što živi za njihov osmeh, pa je ponovo pogledala oca Karltona Flina. „Zastrašujuće, zar ne?”, kazao je Brum. Megan ništa nije rekla. „Vidiš šta se trudim da uradim?” I dalje je ćutala. „I Stjuart Grin je imao roditelje”, nastavio je on. „Imao je ženu i decu. Pogledaj onog tipa. Sad zamisli njegove besane noći. Zamisli kako iščekuje odgovore. Zamisli kako se ta patnja produžava danima. Pa nedeljama. Pa mesecima i čak godinama. Zamisli tu muku.” „Shvatam”, rekla je oštro Megan. „Brume, vrlo si mi jasno sve predočio.” „Samo se trudim da razumeš.” Pokretom je zatražio račun. „Imaš li išta da mi kažeš o onoj fotografiji?” Pomislila je na Reja, ali to mu nikako neće reći. Zavrtela je glavom. „Nemam.” „Išta o bilo čemu?”

Uporno je gledao u nju. Došla je spremna da mu kaže nešto važno. Sad nije sigurna treba li to da mu kaže. U glavi joj se vrtelo. Htela je da se primiri, da jasno promisli o svemu. Brum je čekao. „Moguće da je neko čije ime neću pominjati”, počela je Megan, „naglašavam reč moguće – nedavno video Stjuarta Grina.” Sad se Brum zapanjio. „Jesi li ozbiljna?” „Ne, upravo sam to smislila. Naravno da sam ozbiljna. No izvor nije siguran. Možda je viđen samo neko ko liči na Stjuarta. Ne zaboravi da je prošlo sedamnaest godina.” ,,I nećeš mi reći ime izvora?” „Neću.” Brum je napravio grimasu. „Hoćeš li da ti ponovo pokažem onog ucveljenog oca?” „Samo ako želiš da se dignem i odmah odem.” „Dobro, dobro.” Digao je ruke kao da se predaje. „Kad je tvoj izvor video Stjuarta?” „Pre nekoliko nedelja.” „Gde?” „U gradu.” „Gde u gradu?” „U Šlagu. A tamo je mračno.” Megan je zaustila da kaže ona, ali se u poslednjem času uzdržala. „Izvor mi je rekao da je imao prilike da ga vidi samo na sekund i da to možda uopšte nije on.” „Taj izvor”, počeo je Brum, „je li pouzdan?” „Jeste.” „Misliš li da je on ili ona video Stjuarta Grina?” „Ne znam.” ,,I opet te pitam: imaš li još nešto da mi kažeš?” Odmahnula je glavom. „To je sve.” „Dobro, onda smo završili.” Brum je ustao. „Moram da žurim na mesto zločina.” „Čekaj malo.” Pogledao je. „Kakvo mesto zločina?” „Jesi li zaboravila ruševine železare?” Namrštila se. „Zar zaista misliš da bi tamo posle toliko vremena još moglo da bude krvi, vlakana ili tako nečeg?” „Krv i vlakna?”, ponovio je on vrteći glavom. „Previše gledaš Istražitelje.” „Šta onda?” „Ponekad se istorija ponavlja.”

„Šta hoćeš da kažeš?” „Fotografija koju sam ti pokazao.” Pričekala je, ali je i sama shvatila. Brum je ponovo pogledao u separe u uglu. „Na njoj je Karlton Flin.”

ČETRNAESTO POGLAVLJE EGAN JE NA TREN OSTALA UKOČENA. Krišom je gledala Flinovog oca, ali je u mislima bila u prošlosti. Rej. Fotografija je bez trunke sumnje ukazivala na njega. Rej se vratio. Ali šta to znači? Zbog čega je poslao fotografiju Brumu – pod uslovom da je on to uradio. I pre svega, zbog čega ju je uopšte snimio? Imala je još sijaset pitanja. Uistinu, Megan je poverovala Lorejn. Ne bi ova pogrešila u nečem ovako značajnom. Sledeće pitanje je otkud Stjuart Grin. Gde je bio proteklih sedamnaest godina? Šta se zaista dogodilo one noći? Kakvu je ulogu u svemu igrao Rej – i kakve sve to veze, posle sedamnaest godina, ima s mladićem po imenu Karlton Flin? Nije imala pojma. Megan nikad nije pokušala da nađe Reja, delimično da bi ga zaštitila – kao što se on davno potrudio da zaštiti nju. No sad, posle sedamnaest godina, i sa čovekom nađenim u istom zabitom kutku parka... ništa joj nije bilo jasno. Ponovo je izvadila posetnicu. Fester u Slabom signalu. I dalje je mogla da postupi pametno. Tačno je da je otvorila vrata plakara, ali iz njega ništa nije ispalo. Mogla bi da ga prosto zatvori. Nikakve štete ne bi bilo. Uradila je šta treba. Mogla bi da sedne u auto i ode kući, da smisli novu priču za Dejva, možda usput kupi novi metalni roštilj, objasni mu da se zato zadržala i da je htela da ga iznenadi. Mogla bi to da uradi i sve okonča. Pre sedamnaest godina okrenula je leđa ovom svetu. Pozvaće Harija Satona iako se nije pojavio na sastanku i reći mu da je gotovo. Ovom gradu više ništa ne duguje. A šta je s Rejom? On je samo bivši dečko. Ništa više. No to oduvek i jeste muka. S bivšim uvek raskineš. Uradiš to lepo ili ružno, ali kad jednom ili oboma iščile osećanja, to je kraj. Samo što s njima nije tako. Nekad je bila luda za njim. On je bio lud za njom. Nisu raskinuli, pre su razdvojeni. Mrzela je izraz kraj priče, ali je njima, kao paru, možda upravo bio potreban kraj priče. Moguće da je Rej u velikoj nevolji. Moguće da je sam Rej velika nevolja. Još jednom je kradomice pogledala oca Karltona Flina u havajskoj košulji. On je gledao u nju. Pogledi su im se sreli. Nakratko. Samo na sekund-dva, ali je osetila njegov bol, njegovu smetenost, njegov gnev. Može li jednostavno da im okrene leđa? Može li Reju još jednom da okrene leđa? M

Onaj nesebični deo nje znao je kako ne može i kako to ne treba da uradi. Ni sebični, zasad nije želeo da zatvori ona vrata. Time bi se vratila u normalni život, gde dan za danom prosto prolazi. Trebalo bi da joj je to drago, ali trenutno ju je zastrašivala pomisao na to da se prosto zauvek svede na postojeće stanje. Zaista i nije imala izbora. Morala je da pronađe Reja. Morala je da ga pita za onu fotografiju. Da ga pita šta se pre sedamnaest godina zapravo dogodilo sa Stjuartom Grinom. Skrenuvši pogled s oca Karltona Flina, Megan je izašla iz restorana i uputila se u Slab signal da nađe Festera. ČIM JE BRUM STIGAO do ruševina stare železare, usledio je veliki preokret. „Krv”, rekla je Samanta Bajraktari. To mesto je bilo zabačeno. Tuda nisu prolazili automobili niti druga vozila. Predvodeći ih prilično uskom stazom, rendžer zadužen za parkove (što je čista besmislica) objašnjavao im je istoriju železare iz osamnaestog veka. U grupi su bili Brum, stari policajac Kauens, dva uniformisana okružna policajca koje Brum nije poznavao i dva tehničara jedinice za uviđaj – od kojih je jedna već pomenuta Samanta Bajraktari. Uniformisani policajci i tehničari išli su napred. Kauens, dugogodišnji pušač, stenjao je i dahtao i na kraju ostao na začelju kolone. Brum se sagnuo pored Samante. Ona je glavni tehničar već pet godina, a nesumnjivo i najbolji koga Brum poznaje. „Koliko ima krvi?” „Još ne znam.” „Dovoljno da uzrokuje smrt?” Bajraktarijeva je neodređeno mrdnula glavom. „Ovde nema toliko, ali teško je reći. Izgleda da je deo pod zemljom.” „Misliš, zakopan lopatom?” „Možda čak i zatrpan cipelom, ne znam. Jednostavno, krv je pokrivena.” „Šta možeš da kažeš o krvnoj grupi ili o podudaranju s uzorkom DNK Karltona Flina?” Bajraktarijeva se namrštila. „Brume, ovde smo tek pet minuta. Beži. Pusti me da radim.” Uniformisani policajci okružili su to mesto žutom trakom koja označava poprište zločina, što je izgledalo sasvim blesavo usred one nedođije. Već se spuštao mrak. Neće imati mnogo vremena za rad. Predaleko je da bi dovlačili velike reflektore. Brum je pogledao ostatke visoke peći od pre dvesta godina. Promuvao se tu i shvatio da je preblizu mestu zločina i da bi mogao nešto da poremeti, pa je opet pošao niz stazu.

Tad je konačno pristigao i Kauens sa cigaretom zalepljenom za usne. Presamitio se, oslonio na kolena i trudio se da dođe do vazduha. „Jeste li našli telo?”, uspeo je da pita. „Još nismo.” „Čoveče, baš bih se iznervirao da sam džabe došao čak ovamo.” „Kauense, ti si društven čovek.” „Osim toga, ako pronađu telo, dovešće nekakvo vozilo ovamo. Ne pešači mi se nazad. Noge mi otpadaju.” „Nisi morao da se penješ. Rekao sam ti to još na parkiralištu.” Kauens mu je odmahnuo rukom i uspeo da se ispravi. Namestio je pantalone i zagladio kosu. Brum ništa nije rekao. Zatim je Kauens prišao Bajraktarijevoj i za sobom povukao žutu traku. „Hej, Samanta”, pozvao ju je široko se smešeći. „Lepo izgledaš večeras.” Bezizražajno ga je pogledala. „Narušavaš mi mesto zločina, Kauense.” „Samo kažem. Čak i u toj jakni izgledaš vrlo lepo.” Još neko vreme se smeškao, pa se odjednom uozbiljio. „Ne uznemiravam te niti išta slično. Samo kažem.” Brum je zavrteo glavom. Sad je shvatio zbog čega je Kauens hteo da se popne. Sviđa mu se Samanta Bajraktari. Neverovatno. „Stani iza žute trake”, odbrusila je Bajraktarijeva Kauensu. No on je nije poslušao. Polako je okretao glavu levo-desno, čudnog izraza lica. „Šta je?”, pitala ga je. Kauens je zaškiljio. „Kao da sam ovo sve već video.” „Mesto gde trandže pecaju mušterije donekle je slično”, rekla je Bajraktarijeva. „Ha-ha.” Samanta Bajraktari se vratila poslu. I dalje sluđen, Kausens se oteturao ka traci. Brumu je u međuvremenu nešto palo na pamet. Držeći fotografiju u desnoj ruci, kružio je trudeći se da nađe tačno mesto odakle je snimljena. Krenuo je malo uzbrdo i na svakih nekoliko koraka osvrtao se, tražeći pravi položaj. Skrenuo je sa staze. Koračao je polako, očiju uprtih u zemlju, kad... Pogodak. „Bajraktarijeva”, doviknuo je. „Šta je?” „Naišao sam izgleda na otisak cipele. Misliš li da biste mogli da ga uzmete? U stvari, verovatno bi trebalo pregledati čitavu okolinu da se možda još nešto ne nađe.” „Nema problema, samo da ne krenemo svi da trupkamo kao konji.” Bajraktarijeva je rekla nešto drugom tehničaru, momku koji kao da nije imao više od trinaest godina. Tehničar je pošao do mesta gde je Brum stajao.

Ovaj mu je pokazao otisak cipele i obazrivo se vratio na proplanak. Stao je pored Kauensa da o svemu razmisli. Pre sedamnaest godina na Mardi gra, Stjuart Grin je došao na ovo zabito mesto i – šta? – uboden je pre nego što je zauvek nestao. Sad je Brum imao fotografiju, nažalost bez datuma, na kojoj je Karlton Flin, još jedan nestali na Mardi gra, u istoj toj nedođiji. Uz to, upravo su našli krv, očigledno prolivenu u skorije vreme. I konačno posle sedamnaest godina od nestanka Stjuarta Grina, naišli su na dva nova, neobična preokreta. Jedan je iznenadno pojavljivanje neuhvatljive Kesi – zašto li se vratila i govori li istinu? A drugi je moguća pojava Stjuarta Grina. Ima li njegov povratak veze sa Kesi? Ako nema, to je prevelika podudarnost. To jest, ako se on zaista vratio. Kesi je prosto mogla to da izmisli ili je možda njen „izvor” pogrešio. Kad skupi sve nove tragove... Brum opet nema ništa. I upravo tada, usred njegovog razmišljanja u Pajn Barensu, došlo je do velikog otkrića iz najmanje očekivanog izvora. „Setio sam se”, uzviknuo je Kauens. „Čega?” „Onog što mi je malopre bilo poznato. Setio sam se šta je.” Izvadio je cigaretu iz usta. „Onaj veliki slučaj ubistva.” Ovo je privuklo Brumovu pažnju. „Koji veliki slučaj ubistva?” „Znaš, kako li se zvaše tip? Ganer, Ganter, tako nekako.” Brum se mučio da se seti dok mu je srce ubrzano tuklo. „Uboden je nožem, je li tako?” „Tačno. Ovde su ga našli planinari, biće pre dvadeset godina? Više ubodnih rana.” „Siguran si da je bilo na ovom mestu?” „Aha, sasvim siguran, kod te stare visoke peći i velikog kamena. Da, baš tu.” „Sećaš li se kad je to bilo?” „Kao što rekoh, pre dvadeset godina.” „Mislim na datum.” „Zezaš me, je l’ da?” „Hajde seti se bar koje je bilo doba godine.” Kauens se zamislio. „Bilo je hladno.” „Kao sad?” „Ne znam. Valjda.” Brum će to proveriti kad se vrati u stanicu. „Jesi li ti vodio istragu?” „Jok, još sam bio u uniformi. Moris ju je vodio, čini mi se, ali ja sam prisustvovao hapšenju. Ovaj, ne baš hapšenju. Bio sam pojačanje pojačanju. Nisam ni izlazio iz patrolnih kola. Počinitelj se odmah predao.” „Slučaj je zaključen, zar ne?”

„Aha, bila je to sigurica. Ljubavni trougao ili tako nešto, ne sećam se više. Pamtim samo da je počinilac bio sav uplakan, ponavljao da čak i ne poznaje tog tipa, da ga devojka nikad ne bi prevarila, sve uobičajeno.” „Priznao je?” „Nije. Kleo se da je nevin. Mislim da i dalje to tvrdi. No dobio je doživotnu. Rekao bih da je u Roveju.”

PETNAESTO POGLAVLJE AMO ŠTO OTVORIŠ VRATA BARA SLAB SIGNAL, arterije ti postanu krte, a pluća se ispune čađu. Bedno društvo koje se tu okuplja u svesti budi mnoge živopisne izraze među kojima nisu „zdravlje na prvom mestu” i „dug životni vek”. S televizora nad šankom treštala je sportska emisija. U izlogu je stajala neonska reklama za pivo. Sudeći prema natpisu na oglasnoj tabli, bilo je „damsko veće” s posebnom cenom od „jednog dolara po piću za ribe”, što je marketinški trik koji je privukao izvesnu žensku klijentelu. Na primer, ženu kose kao slama koja se cerekala da je svi primete, a na sebi imala žutu majicu s imenom pank grupe Mlitava alternativa, što je nažalost u njenom slučaju bilo pretačno. Megan se učinilo da bi trebalo da razgrne rukom dim iako niko nije pušio. Jednostavno, mesto je delovalo zadimljeno. Od ukrasa, tu su bili tabla za strelice, detelina i fotografija sponzorisanog sportskog tima. Megan je bila odevena kao svaka mama iz predgrađa, u kaput od kamilje dlake, i nosila je tašnu firme Kouč, pa iako je izgledom odskakala, niko nije zurio u nju. U ovaj bar dolaze mnogi zato što im niko ne zna ime. Ona očigledno nije prva naizgled zadovoljna žena koja je tu zalutala iz kongresno-kulturnog centra u potrazi za anonimnošću. Lorejn joj je ovako opisala Festera: „Glave kao bilijarska kugla i nešto veći od planete.” Začudo, ugledala je bar tri čoveka koji odgovaraju tom opisu, ali nije bilo vremena za stidljivost i učtivost. Brzo se obazrela po prostoriji, nadajući se da je i Rej tu. To bi joj sve olakšalo, zar ne? Izbegla bi posrednika. Na tu misao srce joj je malo poskočilo. Je li zaista spremna da se sretne s Rejom? A i da se to desi, šta bi mu rekla? Nije važno. Reja nije bilo. Jedan od mogućih Festera odmeravao ju je pogledom. Prišla mu je i pitala ga: „Jesi li ti Fester?” „Dušo, mogu da budem sve što hoćeš.” „Da imam više vremena, verovatno bih se zanesvestila i tražila da me uzmeš. Ali vreme mi je ograničeno. Ko je ovde Fester?” Čovek se smrkao i pokazao palcem na drugog – najvećeg od mogućih Festera. Megan mu je zahvalila, pa prišla ovome. „Jesi li ti Fester?” Čovekove mišice bile su veličine stubova na Akropolju. U ogromnoj šaci, krigla s pivom izgledala mu je kao čašica za rakiju. „Ko pita?” „Šta misliš ko? Ja.” „A ti si?” „Ime nije važno.” „Jesi li sudski pozivar?” S

Megan se namrštila. „Izgledam li ti kao sudski pozivar?” On ju je odmerio. „Da, tako nekako.” Čoveče, već drugi put tog dana Megan je pomislila kako se zaista promenila. „Tražim jednog tvog radnika.” „Da mu uručiš sudski poziv?” „Ne. Nisam pozivar.” „Koga tražiš?” „Reja Levina.” Fester ničim nije pokazao da mu je to ime poznato. Podigao je kriglu i otpio velik gutljaj. „Zašto tražiš Reja?” Dobro pitanje. Nije bila sigurna šta da kaže, pa se opredelila za istinu. „On mi je stari prijatelj.” Fester ju je još neko vreme proučavao. „Šta hoćeš od njega?” „Bez uvrede, ali jesi li mu ti poslodavac ili majka?” On se na to nasmešio. „Dozvoli da te častim pićem.” „Šališ se?” ,,U redu je. Sasvim sam bezopasan. Čime se truješ?” Megan je uzdahnula, pa duboko udahnula. Telefon joj je uporno zvrjao. Gurnula je ruku u tašnu i isključila mu zvuk. Uspori malo, pomislila je. Ne navaljuj, pa ćeš možda i dobiti ono što tražiš. „Dobro, uzeću što i ti.” Naručio joj je nekakvo svetlo pivo s voćem. Mrzela je svetlo pivo, naročito s voćem, ali bilo je prekasno. Otpila je gutljajčić. „Kako se zoveš?”, pitao je Fester. „Kesi.” Polako je zaklimao glavom. „Znači, ti si ta?” „Koja?” „Ona što je Reju slomila srce. Što mu je razbila dušu i ostavila olupinu kakva j i dan-danas.” Megan je osetila da je nešto steže u grudima. „On ti je to rekao?” „Ne, ali to je očigledno. Otkud znaš da želi da te vidi?” „Ne znam.” „Ionako je trenutno na poslu”, nastavio je Fester i zaškiljio. „Čekaj malo, zar te ja ne znam? Radila si ovde, zar ne?” Ovo nije slutilo na dobro. „Ja sam bio izbacivač”, kazao je. „Nekad. Ko ti ono beše? Znam da mi je lice poznato.” „Samo tražim Reja”, rekla je ona. Fester joj je uporno proučavao lice. To joj se nije dopalo. Taman je rešila da ode kad je on iz čista mira izvadio mobilni telefon i slikao je. „Što si, kog đavola, to uradio?”

„Za moju porno-kolekciju.” Ogromnim prstima lupkao je po tasterima. „Šaljem sliku Reju. Ako hoće da te vidi, potvrdiće mi, a onda ću ja potvrditi tebi. Hoćeš li mi dati broj mobilnog?” „Neću.” „Šta onda misliš o još jednom piću?” KEN I BARBIKA SU SE DALI NA RAŠČIŠĆAVANJE. Barbika je brižno spakovala svoje najnovije omiljeno oruđe – lemilicu oštrog vrha. Još je smrdela na sprženu kožu. Isprobavajući i grešeći, pronašla je najosetljivije tačke, nervne završetke koji i na sam dodir, a kamoli kad se u njih prodre vrelim predmetom, izazivaju najužasniji bol, i to znanje je primenila na advokatu Hariju Satonu. Skinula je hirurški mantil, kapu, gumene rukavice i sve spakovala. Ken će uraditi isto, ali ne odmah. Znao je da koliko god paziš uvek ostane delić DNK. To jednostavno nije moguće sprečiti. Danas se u laboratorijama postižu čuda, a najbolji način da se s tim izađe na kraj jeste da se ta činjenica uvaži i poštuje. Šta onda uraditi? Ken se služio zbunjivanjem. Čuvao je uzorke DNK raznih ljudi – vlasi, tkivo, pljuvačku, sve – u plastičnim kutijama. Katkad je skupljao uzorke iz javnih toaleta, ma kako to ogavno zvučalo. Imao je za to jedno naročito dobro mesto u letnjem kampu. Mnogi instruktori su koristili brijače za jednokratnu upotrebu, do kojih je lako dolazio. U klozetima je nalazio stidne dlake. U tuševima i više od toga. I dalje s rukavicama, otvorio je kutiju i pincetom izvadio nešto dlaka i tkiva, pa stavio uzorke blizu Harija Satona, pa čak i na njega. Biće dovoljno. Zatvorio je kutiju i vratio je u torbu. Spakovao je odeću kad je Harijev telefon zazvonio. Barbika je pogledala u ekran. „Kesi je.” Kesi. Hari Saton se pokazao mnogo jači nego što bi neko zamislio ili izdržao – a možda i nije znao istinu o njoj. Posle mnogo ubeđivanja koje je podrazumevalo lemilicu i njegovu uretru, rekao im je da je svedok kojeg je Kenu pomenuo zamenik načelnika Goldberg bivša egzotična plesačica Kesi. Ništa više o njoj nije odao, ali otkrili su joj ime u njegovom mobilnom telefonu. Barbika se javila najslađim mogućim glasom. „Kancelarija Harija Satona.” „Zdravo, je li Hari tu?” „Ko ga traži?” „Kesi.” „O, žao mi je. Gospodin Saton nije trenutno dostupan.” Barbika je pogledala Kena. On joj je pokazao dignute palčeve. „Možete li mi reći svoje puno ime i adresu, pa da mu prenesem poruku?” „Čekaj, zar ovo nije Harijev mobilni?”

„Telefon gospodina Satona automatski prebacuje vezu na moj telefon kad on ne može da se javi. Žao mi je, Kesi. Nisam čula vaše prezime.” Veza se prekinula. „Prekinula je”, rekla je Barbika i napućila usne. Ken joj je prišao i zagrlio je. „Ništa ne brini.” „Bila sam ubeđena da zvučim kao sekretarica.” ,,I zvučala si.” „Ali nije mi se otvorila.” „To nam govori nešto”, rekao je Ken. „Šta?” „Da je oprezna.” Barbika se osetila bolje i zaklimala glavom. „Što znači da je vrlo značajna za naš zadatak.” „Sasvim sigurno.” „Šta ćemo sad?” „Imamo broj njenog mobilnog”, rekao je Ken. „Neće biti teško pronaći gde živi.”

ŠESNAESTO POGLAVLJE OD UZASTOPNIM BLESCIMA REJOVOG BLICA, žena je izgledala kao jelen ukočen pred svetlima farova. „Džordže, ko je srećnica?”, doviknuo je Rej. Džordž Kveler, možda Festerova najredovnija mušterija, zaštitnički je zagrlio svoju izabranicu. „Ovo je Aleksandra Sejperstin.” Blesak, škljocanje, blesak, škljocanje. „Kako ste se upoznali?” „Na sajtu JDate. To je veb-stranica jevrejskih samaca.” „Zvuči kao da je sudbina tako odredila.” Rej je prenebregao znanu činjenicu – Džordž nije Jevrejin. Ovo je samo posao. U mislima je bio daleko, a i ko bi se unosio u posao kakav je ovaj? Aleksandra Sejperstin kao da se skupila pod tolikom pažnjom. Bila je lepuškasta, ali kao neki mišić, a i trzala se i žmirkala, što je Rej uglavnom povezivao sa zlostavljanjem u prošlosti. Sevanje blica nije joj godilo. Rej je isključio blic pa nastavio da škljoca, odmakao se da ostavi više prostora prestrašenoj devojci. Džordž je to primetio i čudno ga pogledao. Kad su prišli restoranu, Moris, šef sale s jakim francuskim izgovorom – čije je pravo ime bilo Mani Švarc i koji bi komotno trebalo da ide na JDate – izašao je na vrata, raširio ruke i povikao: „Monsieur Žorže, dobro došli. Vaš omiljeni sto vas čeka!” Džordž je ovlaš pogledao Reja, očekujući da ovaj kaže šta treba. Reju je odgovaralo što iza aparata može da skrije lice od sramote kad je doviknuo: „Hoćete li vas dvoje otkriti novinarima šta ste jeli?” Delić njega je umro. „Videćemo”, odgovorio je nadmeno Džordž. Novopečeni par je ušao u restoran. Rej se pretvarao da želi da uđe za njima, a Moris se pretvarao da ga izguruje. Konobar je prišao Aleksandri i dao joj buket crvenih ruža. Rej je slikao kroz staklo. Džordž je pridržao stolicu Aleksandri. Ona je sela, smestila se i izgledalo je kao da joj je najzad prijatno. No to neće potrajati. Rej je podigao aparat. Nije mogao da odoli. Znao je kako ne bi trebalo da gleda – kao kad usporiš da vidiš saobraćajnu nesreću – ali umetnik u njemu je želeo da ovekoveči trenutak kad se javi užas. Taman kad je Aleksandra pogledala u jelovnik, Rej je osetio da mu vibrira mobilni. Nije se obazreo na njega, već je popravio dubinsku oštrinu. Čekao je. Preko lica Aleksandre Sejperstin prvo je prešao zbunjen izraz. Zažmirila je da proveri je li dobro pročitala. Rej je znao da je Džordž dodatno podigao svoj ludi ulog – da je na zaglavlju jelovnika sad pisalo: P

Džordžov i Aleksandrin prvi sastanak Probni jelovnik Hajde da ovo sačuvamo za unuke! Sad se na Aleksandrinom licu videlo da je shvatila. Razrogačila je oči, ali joj je ostatak lica bio snužden. Uhvatila se za lice. Rej je škljocnuo. Ovo bi mogla da postane njegova verzija Munkovog Krika. Konobar je sipao šampanjac. Po novom scenariju, Rej je trebalo da uleti i slika zdravicu. Krenuo je ka ulazu. Mobilni mu je opet zavibrirao. Brzo je pogledao i video da mu je stigla fotografija od Festera. Čudno. Zašto bi mu Fester slao fotografije? Ne zastajući, otvorio je aplikaciju. Podigao je aparat u trenutku kad je Džordž nazdravljao. Aleksandra je pogledala u Reja kao da traži spas. On je na brzinu virnuo u sliku na mobilnom i tad mu je srce stalo. Ispustio je aparat. Džordž se začudio. „Reju?” Rej je zurio u mobilni telefon. Na oči su mu udarile suze. Zatresao je glavom. Nemoguće. Toliko ga je osećanja obuzelo da se plašio da ga ne uguše. Kesi. Očigledno je varka, neko ko liči na nju, ali ipak nije, bio je ubeđen. Promenila se za poslednjih sedamnaest godina, ali nikad ne bi zaboravio svaku pojedinost tog lica. Zašto? Kako? Posle svih ovih godina, kako... Oprezno je pomilovao sliku prstom. „Reju?” Nije skidao oka sa slike. „Aleksandra?” Čuo je kako se ona pomera na stolici. ,,U redu je. Možeš da ideš.” Nije morao dvaput da joj kaže. Skočila je i izletela na vrata. Džordž je ustao i pošao za njom. Rej mu je preprečio put. „Nemoj.” „Ne razumem, Reju.” Aleksandra je pobegla. Džordž se sručio na stolicu. Rej je zurio u sliku. Zašto ju je Fester slikao? Pokušao je da se koliko-toliko smiri ne bi li pohvatao sve konce. Bili su u baru. Verovatno u Slabom signalu. Setio se stare Bogijeve replike o tome što je od svih barova na svetu morala da uđe baš u njegov. Ušla je u Festerov. A to nikako nije slučajnost. „Zašto, Reju?” „Samo čas”, rekao je Džordžu. Pritisnuo je brzo biranje Festerovog broja – baš jadno, pomislio je, na brzom biranju ima samo broj svog gazde Festera – pa je čuo kako zvoni.

„Ne kapiram, Reju”, jadikovao je Džordž. „Ova Aleksandra? Preko interneta mi je pisala kako se prethodni dečko prema njoj odnosio kao prema krpi, da nije obraćao pažnju na nju i da je nikad nije izvodio. A evo mene, dajem sve od sebe i ona se izbezumi. Zašto?” Rej mu je prstom dao znak da pričeka. Uključila se Festerova govorna pošta. Poruka je glasila: „Fester. Biiip.” Rej je izgovorio: „Šta je sad kog đavola s ovom slikom? Odmah me zovi.” Prekinuo je vezu i pošao iz restorana. „Reju?” Džordž nije odustajao. „Ne razumem. Samo se trudim da im priuštim naročito veče. Zar one to ne vide? Preko interneta sve kažu kako žude za romantikom.” „Prvo i prvo”, počeo je Rej, „tanka je granica između romantike i naloga za neprilaženje. Kapiraš li?” Džordž je polako klimnuo glavom. „Mislim da kapiram. Ali sve one kažu...” „Drugo, žene pričaju gluposti. Kažu kako žude za romantikom i da se neko prema njima ophodi kao prema princezi, ali iskustvo pokazuje da je suprotno. Uvek biraju momke koji se prema njima odnose kao prema đubretu.” „Pa šta da radim?”, pitao je Džordž zbunjeno. „Treba li i ja da se prema njima odnosim kao prema đubretu?” Rej se zamislio. Spremao se na dugu tiradu ali je, pogledavši Džordžovo lice, rekao: „Ništa ne menjaj.” „Šta?” „Ne bih voleo da živim u svetu bez ljudi kao što si ti. Zato se ne menjaj. Budi romantičan, a ne dripac.” „Zaista to misliš?” „Pa ne mislim ako ti je stalo do recke. Ako hoćeš recku, za tebe nema nade.” Ovaj se kiselo osmehnuo. „Ne želim samo recku. Hoću da pronađem pravu družbenicu.” „Dobro si odgovorio. Onda se ne menjaj. Drži se svoje igre.” Rej je koraknuo, zastao pa se vratio. „Možda bi mogao malo da olabaviš. Jelovnici s imenima su malo preterani.” „Stvarno? Misliš? Možda je do fonta.” Reju zazvoni telefon. Zvao ga je Fester. Brzo se javio. „Festeru?” „Pretpostavljam da poznaješ devojku sa slike”, rekao je ovaj. „Poznajem je, šta hoće?” „Šta misliš da hoće? Hoće da razgovara s tobom.” Rej je čuo kako mu srce bije u grudima. „Je li još u Slabom signalu? Krećem.”

„Upravo je izašla.” „Dođavola.” „Ostavila ti je poruku.” „Šta je rekla?” „Da se nađete kod Lusi u jedanaest.”

SEDAMNAESTO POGLAVLJE RUM SE SA MESTA ZLOČINA JAVIO BIVŠOJ ŽENI ERIN i obavestio je o nađenoj krvi i onome čega se Kauens setio. „Idem u stanicu da istražim to”, kazala mu je. Kad je on stigao, sedela je za njegovim stolom, umesto za svojim starim, koji se nalazio prekoputa. Taj drugi sto, za kojim je provela više od decenije, sada je koristio neki lepuškast momak zalizane kose koji je menjao Armanijeva odela. Brum nikako nije uspeo da mu zapamti ime, pa je u nastupu maštovitosti počeo da ga zove Armani. Pošto Armanija nije bilo, svalio se na njegovu stolicu. Sto je bio potpuno besmisleno uredan i mirisao je na kolonjsku vodu. „Neverovatno da mi je to promaklo”, rekla je Erin. „Tragali smo za nestalima, a ne za mrtvima. Dokle si stigla?” „Žrtva se zove Ros Ganter. Imao je dvadeset osam godina.” Pružila mu je fotografiju. Leš položen nauznak, raširenih ruku i nogu. Oko vrata debeo grimizan trag zgrušane krvi, nalik šalu. „Ganter se rodio u Kamdenu, napustio tamošnju srednju školu, živeo u Atlantik Sitiju”, nabrajala je. „Niko i ništa, bez ikakvog cilja i svrhe. Neoženjen, s prilično dugim spiskom pogrešnih poteza: napadi, zlostavljanje i ostali nestašluci. Malo je i uterivao dugove za jednog zelenaša.” „Kako je ubijen?” „Preklan je, i to silovito.” „Silovito?” Brum je bacio još jedan pogled na fotografiju. „Rekao bih da su mu bezmalo odsekli glavu.” „Zato sam i kazala silovito. Kao što ti je poznato, slučaj je vodio Moris. Ako hoćeš da popričaš s njim, on ti je na Floridi.” „Kojih je on sad godina?” „Moris?” Slegla je ramenima. „Ima sigurno osamdeset – osamdeset pet.” „Taj je već bio senilan kad sam ja počeo da radim.” „Mislim da nećeš ni morati s njim da razgovaraš.” „Uhvatio je krivca, je l’ tako?” Erin je klimnula glavom. „Ganter je malo pre toga počeo da se viđa s devojkom po imenu Stejsi Peris. Nevolja je što je ona imala verenika. Rikija Manjona. Obojica su bili, kako da ti kažem, krajnje posesivni.” Brumu je bilo više nego jasno šta je htela da kaže. U karijeri se prečesto sretao s posesivnim tipovima, sa suviše ljubomornim, onima prekratkog fitilja, što misle da je ljubav držanje na kratkom povocu, što na javnim mestima ne ispuštaju devojčinu ruku, kao psi kosku, zagušeni nesigurnošću skrivenom iza maske mačizma. Takve osobine nikad ne donose ništa dobro. B

„Onda je Moris dobio nalog za pretres Manjonove kuće”, nastavila je Erin. „Našli su dovoljno dokaza da ga zatvore.” „Kakvih to dokaza?” „Na primer, oružje kojim je izvršeno ubistvo.” Pokazala mu je fotografiju dugog noža s nazubljenim sečivom. „Manjon ga je brisao, ali su se zadržali ostaci krvi, koju su povezali sa žrtvom. U to vreme, tek je počela da se koristi analiza DNK. Pa onda još, kao da ovo nije bilo dovoljno, našli su Ganterovu krv u Manjonovim kolima i na košulji ostavljenoj pored mašine za pranje rublja.” „Ma nemoj!” „O, da. Taj Manjon je pravi Ajnštajn. Nećeš nikad pogoditi šta je tvrdio.” „Čekaj, da razmislim. Hmm. Bilo mu je – nemoj da mikažeš – bilo mu je napakovano?” „Uh, mnogo si dobar.” „Neka te to ne plaši. Školovao sam se za detektiva.” „Znači, verovatno već znaš kako se sve završilo. Slučaj je veoma brzo zaključen. Manjon je dobio i doživotnu u Roveju, s mogućnošću pomilovanja posle dvadeset pet godina.” „Šta se desilo s tom devojkom, sa Stejsi Peris?” „Telo si našao pre, kol’ko, otprilike jedan sat? Još radim na tome.” ,,A glavno pitanje?”, setio se Brum. Erin se nasmešila. „Hteo bi da znaš kad se dogodilo ubistvo?” ,,A ja se hvalim da sam školovani detektiv.” „Jedanaestog marta, pre osamnaest godina. I da, bio je Mardi gra. Tačnije, nađen je sledećeg jutra. Evo o čemu se radi: te godine je Mardi gra pao desetog marta, a telo našeg Gantera nađeno je posle ponoći.” „Znači da formalno više nije bio Mardi gra.” „Upravo tako. A to se dešava i s nekoliko drugih slučajeva nestanka. Utoliko je teže uočiti obrazac.” „Dakle, moramo da pregledamo sve slučajeve ubistva ili nestanka osoba ne samo tog dana već i oko njega, a treba da potražimo slučajeve ubijenih ili nestalih osoba u tom parku i oko njega. To je prilično zabačen kraj. Telo bi moglo da leži tamo danima, možda čak nedeljama.” „Već radim na tome,” reče Erin. Brum se zagledao u prazno i grickao zanokticu. „Odvratno”, rekla je Erin. On je i dalje grickao. ,,A taj tip, Manjon. „Šta sad s njim?” „Ako smo pravilno razumeli obrazac, ako neko stvarno, šta ja znam, redovno ubija na Mardi gra, ili već koji đavo...” Zastao je. „Manjon je odležao nekih osamnaest godina za zločin koji nije počinio?” „Ne treba da se zalećemo, Brume.” „Detektive!”

Trgao se od tog glasa. Okrenuo se i video Dela Flina u drečavoj havajskoj košulji. Oko vrata visilo mu je barem desetak zlatnih lanaca. Brum je među privescima razaznao lik Svetog Antonija, brodsko sidro, siluetu devojke naglašenih oblina kakve kamiondžije stavljaju na blatobrane. Pravi buvljak od suvog zlata. „Gospodine Fline?” Goldberg je stajao metar-dva iza ovoga. Kao što se Brum već više puta uverio, Del Flin je imao para kao pleve. Gradonačelnik i nekolicina drugih lovana već su se javljali, kao da je policija Atlantik Sitija imala posebnu telefonsku liniju za nestale pripadnike finansijske elite. A možda i jeste, ko bi ga znao. Brum nije zamerao ovom čoveku. Kad ti sin nestane, ideš do kraja. Ne ustežeš se. Razumeo je to. Predstavio je Flina Erin, a ona je klimnula glavom i nastavila da radi. Erin nikad nije umela s porodicama žrtava. „Slomljeni su”, govorila bi mu. Pogledavši Flinu u oči, Brum je pomislio kako bi reč „skrhani” bolje pristajala njihovom stanju. „Slomljeni” bi podrazumevalo nešto glatko, u komadima koji mogu da se zalepe. A njima se dogodilo nešto mnogo gadnije, nekako apstraktno, s mnogo krhotina koje je nemoguće opet sastaviti. „Jeste li otkrili išta novo?”, pitao je Del Flin. „Prerano je za zaključke, gospodine Fline.” „Barem nešto?” Očajanje u njegovom glasu nije se samo čulo. Bilo je prisutno među njima, poput nekog strašnog živog stvora.Ispunilo je celu sobu. Gušilo je sve u njoj. Brum je pogledom tražio od Goldberga da se uključi, ali ovaj je gledao pravo kroz njega. Flin je dohvatio Brumovu ruku i nekontrolisano ga stisnuo za mišicu. „Imate li vi dece, detektive?” U dugogodišnjoj karijeri već mu je više puta postavljano ovo pitanje. Uvek je nalazio da mu ga postavljaju s nekakve visine, ali ovog puta, pošto je video sve one krhotine, prihvatio je: „Ne, gospodine, nemam dece. Detektivka Anderson, međutim, ima.” Tako. Gurnuo je bivšu ženu u vatru. Flin je skrenuo pogled na Erin, koja nije dizala glavu. Posle nekoliko neprijatnih sekundi, Brum je milosrdno kročio među njih dvoje. „Gospodine Fline”, kazao je, „uveravam vas da činimo sve što je u našoj moći da pronađemo vašeg sina. Ali ako bismo svaki čas prekidali i podnosili vam izveštaj o napretku istrage, to bi nas mnogo usporilo. Valjda vam je to jasno? Mogao bih to vreme da iskoristim za praćenje tragova koje imamo. Ili možda mislite da je bolje da ga provedem obaveštavajući vas o svakom koraku koji smo preduzeli? Razumeteli šta hoću da kažem?” „Želim da pomognem.” „Onda nas pustite, važi?”

U skrhanom Flinovom pogledu samo na tren je blesnuo gnev, ali je odmah prigašen talasom beznađa. Tad je i Goldberg priskočio: „Detektive Brume, mislim da gospodin Flin traži...” Del Flin ga je zaustavio rukom. „Kasnije”, rekao je. Uputio se u hodnik. Goldberg je bacio još jedan pogled na Bruma, pa se i sam okrenuo i pošao za njim. „Činilo mi se da će Goldberg popušiti onom tipu”, reče Erin. „Flin se, izgleda, kupa u lovi.” „Briga me”, odvratio je Brum. „Možeš li da mi nađeš broj zatvora Rovej?” Malo je kucala po računaru. Bilo je kasno, ali savezne kazneno-popravne ustanove baš i nemaju radno vreme. Brum je okrenuo broj i kazao dispečeru da zove u vezi sa zatvorenikom po imenu Riki Manjon. Rečeno mu je da sačeka. „Ovde je stražar Din Vanek.” „Zovem se Brum. Ja sam detektiv krvnih delikata pri policijskoj službi Atlantik Sitija.” „Dobro.” „Zovem u vezi s jednim vašim zatvorenikom, izvesnim Rikijem Manjonom.” „Šta je s njim?” „Poznajete li ga?” „Da.” „Tvrdi li i dalje da je nevin?” „Svakodnevno. Ali znate kako je to, ovde su skoro svi nevini. Prosto neverovatno, zar ne? Ili smo svi mi potpuno nesposobni ili pak, kuku meni, naši gosti pričaju gluposti.” „Kako njega doživljavate?” ,,U kom smislu?” „Da li Manjon zvuči ubedljivije od ostalih?” „To da je nevin? Đavo će ga znati. Ovde viđam likove pred kojima bi se i De Niro pokrio ušima.” Brum je uvideo da je razgovor s ovim Vanekom čisto gubljenje vremena. „Voleo bih da sutra ujutro dođem i posetim Manjona”, rekao je. „Je l’ to u redu?” „Deder, dozvolite mi da proverim njegov kalendar. Vidi, vidi! Prva dama je otkazala posetu. To će reći da je slobodan. Da vas upišem oko sedmice?” Svako ima potrebu da mudruje. Brum je zakazao posetu. Dok je spuštao slušalicu, nešto mu je privuklo pažnju. Brzo se okrenuo i ugledao Kesi kako ulazi u stanicu. Primetila ga je, pa požurila ka njemu. „Imamo problem”, rekla mu je.

„IMAM GA.” Kao što ju je Ken uveravao, brzo su sve saznali preko broja mobilnog telefona. Pošto nisu znali koliko im je dana potrebno za ovaj posao, Ken i Barbika su iznajmili dvosobni apartman u hotelu Borgata smeštenom u elegantni neboder. To je navodno najlepši hotel u Atlantik Sitiju, a dodatna prednost mu je što nije na Promenadi, brlogu punom kockara, narkomana, grešnika, onih što reklamiraju zabavne programe i sveopšteg šljama. Barbika je ipak smatrala kako Borgata ima vlastiti šljam. U Atlantik Sitiju ga ne možeš izbeći, a istini za volju, ona to nije ni želela. Bila je podjednako zgađena i podstaknuta njime. Htela je istovremeno da zaroni u taj brlog i da se od njega opere. Odrasla je zaštićena, ali nije postala naivna. Naučila je da su ljudska bića složena. Da ih ne privlači greh, da ih ne zavodi, ne bi bilo ni potrebe da se žali na njega. Rešenje je u nekakvom zdravom pražnjenju. Znala je da ona i Ken to imaju. Njihove žrtve – ako je to prava reč – bile su ološ. Tačno je da su ih Ken i Barbika povređivali, ali niko od njih nije čist i nezasluženo kažnjen. Ponekad je bol čak otvarao oči žrtvama, donosio im izvesno iskupljenje. Kao Toni na primer. Barbika je bila zadovoljna zbog nje. Priuštili su joj trenutni bol koji bi na kraju mogao da je spase za čitav život. Odgovaralo joj je što su odseli u Borgati i nakratko živeli u đavoljoj jazbini, u samom srcu iskušenja. Tu se obrazovala. Kao da se ušunjala u neprijateljski logor i otkrila njihove tajne. Kad bi prošla kroz kazino, viđala je žudne poglede muškaraca, ali je i očekivala da neko upre prst u nju i vikne: „Njoj nije mesto ovde!” „Kako si našao broj?”, upitala je Kena. Sela je na dvosed okrenut prozoru. U daljini je videla svetla Promenade. „Preko interneta.” „Uspeo si na računaru da nađeš mobilni telefon?” „Da.” „Kako?” „Ukucao sam u Gugl ‘praćenje mobilnih telefona’.” Odmahnula je glavom. „Tek tako?” „Doduše, naplatili su mi deset dolara.” Ken ju je pogledao preko tastature i nasmešio se, a njoj je toplina prostrujala celim telom. Pomislila je kako on lepo izgleda u džemperu boje limete ispod kog viri kragna ružičaste košulje i u svetlim pantalonama s falticama. Kad god su prolazili hotelom, držali su se za ruke. Uživala je u tom dodiru dlanova. Ponekad, kad bi je neki muškarac predugo gledao, Kenov stisak bi postao jači. Tad bi osetila vrelinu, nalet, žmarce. ,,I čiji je to telefon?”, pitala je. „Nekog Dejvida Pirsa.”

,,A ko je on?” „Nije mi jasno. On je pravni zastupnik zaposlenih u Džerzi Sitiju. Ne vidim kakve veze ima sa onim zbog čega smo ovde. Izgleda da je pristojan građanin. Oženjen je, ima dvoje dece.” „Harija Satona je zvala žena”, primetila je Barbika. Ken je klimnuo glavom. ,,U njegovom ugovoru su četiri mobilna telefona. Pretpostavljam da je jedan za njega, jedan za ženu i po jedan za decu. Broj koji pratimo nije glavni broj – taj obično ide uz ugovaračevo ime.” „Koliko kćerka ima godina?” „Petnaest. Zove se Kejli.” „Žena s kojom sam razgovarala je, paaa, žena.” „Znači, to mu je supruga. Zove se Megan.” „Kako se ona ovde uklapa?” Slegnuo je ramenima. „Još ne znam. Upravo sam u uređaj za navigaciju ukucao njihovu adresu u Kaseltonu. Nećemo se voziti duže od dva sata.” Okrenuo se ka njoj s iskrom u očima. „Mogli bismo odmah da odemo tamo i izvučemo odgovore. Deca možda još nisu polegala.” Barbika je grickala nokat. „Tipična majka iz predgrađa s dvoje dece?” Ken je ćutao. „Obično obrađujemo one koji to zaslužuju”, nastavila je. „Zato i radimo upravo u ovom svetu.” Ken je protrljao bradu razmišljajući o tome. „Ako ta Megan Pirs ima veze sa Harijem Satonom, onda je daleko od nevine.” „Jesi li siguran?” Podigao je ključeve od kola i zvecnuo njima. „Postoji samo jedan način da saznamo.” Barbika je zavrtela glavom. „Ovo je zaista krupan zalogaj. Trebalo bi da proverimo s poslodavcem.” „A ako nam odobri?” Slegla je ramenima. „Kao što si rekao, do njih nema ni dva sata vožnje.”