„Odvratan sam ti?“ upita onaj drugi, bez promene u glasu. „Ne.“ Posmatrao je Gevina savršenim očima, njegovim savršenim očima. „Šta ti je Rejnolds rekao?“ upita ga. Gevin slegnu ramenima. „Vrlo malo.“ „Da sam čudovište? Da ispijam čovekovu dušu?“ „Ne baš tim rečima.“ „Ali tako nešto.“ „Tako nešto“, složi se Gevin. Drugi klimnu. „U pravu je“, reče. „Na svoj način je u pravu. Potrebna mi je krv: to me čini čudovišnim. U mladosti, pre mesec dana, kupao sam se u njoj. Njen dodir je davao drvetu izgled mesa. Ali više mi nije potrebna: proces je gotovo dovršen. Sve što mi je potrebno...“ Zastao je; ali ne, pomisli Gevin, zato što je nameravao da laže, već zato što nije mogao da pronađe reči da opiše svoje stanje. „Šta ti je potrebno?“ insistirao je Gevin. Odmahnuo je glavom, gledajući u tepih. „Znaš, živeo sam nekoliko puta. Ponekad bih ukrao nečiji život i to bi prošlo. Proživeo bih prirodni vek, oslobodio se tog lika i pronašao drugi. Ponekad, kao poslednji put, bi mi se suprotstavili, i izgubio bih...“ „Šta si ti? Neka vrsta mašine?“ „Ne.“ „Šta onda?“ „Ono sam šta jesam. Ne znam za druge poput mene; iako ne znam ni zašto bih bio jedini? Možda postoje drugi,
mnogo drugih: jednostavno još ne znam za njih. Samo živim i umirem i živim ponovo, i ne znam ništa...“ reč je bila gorko izgovorena, „... o sebi. Shvataš? Ti znaš šta si zato što vidiš druge kao ti. Da si sam na zemlji, koliko bi znao? Samo ono što ti kaže ogledalo. Ostalo bi bio mit i pretpostavka.“ Izrekao je ovaj rezime bez sentimentalnosti. „Mogu da legnem?“ upitao je. Pošao je prema Gevinu, i on sad jasnije ugleda treperenje u njegovom grudnom košu, nemirne, maglovite oblike koji su se nadimali na mestu srca. Uzdišući, utonuo je licem nadole u krevet, u mokroj odeći, i sklopio oči. „Ozdravićemo“, reče. „Samo nam daj vremena.“ Gevin ode do vrata stana i zaključa ih. Onda tamo odgura sto i zaglavi ga ispod kvake. Niko neće moći da uđe i napadne ga u snu: ostaće ovde zajedno, na sigurnom, on i onaj drugi, on i on. Osiguravši utvrđenje, skuvao je kafu i seo u stolicu na drugom kraju sobe, i posmatrao kako stvor spava. Kiša je ceo sat besno naletala na prozor, sledeći sat je oslabila. Vetar je donosio mokro lišće na staklo i ostavljao ga da visi, kao radoznali noćni leptiri; s vremena na vreme ih je posmatrao, kada bi mu dosadilo da posmatra sebe, ali uskoro bi ga ponovo privuklo, i iznova bi zurio u opuštenu lepotu svoje ispružene ruke, igru svetlosti na zglobu šake, trepavice. Oko ponoći je zaspao na stolici, dok je na ulici jadikovala sirena ambulantnih kola, i ponovo počinjala kiša. Nije mu bilo udobno na stolici, i svakih nekoliko minuta bi izronio iz sna, malo otvorivši oči. Stvorenje je
ustalo: stajalo je kraj prozora, pa ispred ogledala, pa u kuhinji. Tekla je voda: sanjao je vodu. Stvorenje se svuklo: sanjao je seks. Stajalo je ispred njega, zaceljenih grudi, i on je bio umiren njegovim prisustvom: sanjao je, trajalo je samo trenutak, kako ga podižu sa ulice, kroz vrata Neba. Obuklo je njegovu odeću: promrmljao je svoj pristanak kroz san. Zviždukalo je: a kroz prozor je zapretio dan, ali je on bio suviše dremljiv da odmah ustane, i savršeno zadovoljan da ovaj mladić u njegovoj odeći, koji zviždi, živi umesto njega. Konačno se stvorenje nagnulo nad stolicom i poljubilo mu usne, bratskim poljupcem, i otišlo. Čuo je kako zatvara vrata. Posle toga su došli dani, nije znao koliko, koje je proveo u sobi, ne radeći ništa, samo pijući vodu. Nije nikako mogao da ugasi žeđ. Voda i san, voda i san, meseci blizanci. Krevet u kome je spavao bio je u početku mokar na mestu gde je spavalo stvorenje, a on nije imao želju da promeni pokrivače. Naprotiv, prijalo mu je vlažno platno, koje je njegovo telo brzo sušilo. Tada bi se sam okupao u vodi gde je ležala ta stvar i vratio se mokar u krevet, kože naježene od zime, i od sveprisutnog mirisa buđi. Kasnije, suviše ravnodušan da se pomeri, puštao je da mu se bešika isprazni u krevetu, i ta voda je vremenom postajala hladna, dok je ne bi osušila njegova telesna toplota, koja je gasnula. Ali iz nekog razloga, uprkos hladnoći u sobi, nagosti, gladi, nije mogao da umre.
Ustao je usred noći posle šestog ili sedmog dana, i seo na ivicu kreveta da otkrije prepreku svoje rešenosti. Ne našavši odgovor, počeo je da tumara po sobi kao i stvorenje nedelju dana ranije, zastajući ispred ogledala da osmotri svoje tužno izmenjeno telo, posmatrajući kako sneg sipi i topi se na prozoru. Konačno je, slučajno, naišao na sliku roditelja za koju se setio da je stvorenje gledalo. Ili je to sanjao? Činilo mu se da nije: imao je jasnu ideju da je podiglo baš ovu sliku i posmatralo je. Ovo je, naravno, katanac za njegovo samoubistvo: ova slika. Mora da se pozdravi sa bližnjima. Kako je mogao da se nada da će umreti pre toga? Otišao je do groblja kroz vejavicu, obučen samo u pantalone i majicu. Nije slušao primedbe sredovečnih žena i đaka. Koga je briga ako je to što je bosonog sigurna smrt za njega? Kiša je prestajala i opet počinjala, povremeno se pretvarajući u sneg, ali nikad konačno. U crkvi se održavala služba, ispred je bila parkirana kolona sjajnih automobila. Spustio se u crkveno dvorište. Odatle se pružao lep pogled, danas prilično pokvaren maglovitim zastorom vejavice, ali je ipak mogao da vidi vozove i višespratnice; beskrajne nizove krovova. Krivudao je između nadgrobnih spomenika, siguran gde će naći očev grob. Prošlo je šesnaest godina: taj dan nije bio posebno upečatljiv. Niko nije rekao ništa novo o smrti uopšte, ili o smrti njegovog oca, niti je bilo javnih zgoda da obeleže dan: nijedna tetka nije pustila goluba za trpezom, nijedan rođak ga nije odveo u stranu da se raskopča pred njim.
Pitao se da li je još neko iz porodice dolazio ovamo: da li su uopšte u zemlji. Njegova sestra je uvek pretila da će se iseliti: u Novi Zeland, da počne novi život. Majka je sada verovatno sređivala četvrtog muža, jadnika, mada je u stvari ona bila za žaljenje, sa svojim beskrajnim ćeretanjem koje je jedva skrivalo paniku. Kamen je bio tu. I gle, bilo je svežeg cveća u mermernoj urni koja se ugnezdila između zelenih mermernih blokova. Stari nije ležao tu i uživao u pogledu neposećen. Očigledno je neko, pretpostavljao je njegova sestra, došao da potraži kod oca malo utehe. Gevin pređe prstima preko imena, datuma, epitafa. Ništa naročito: baš kako treba, jer u njemu nije ni bilo ničeg naročitog. Zurio je u kamen, i reči dođoše same, kao da otac sedi na ivici groba, ljuljajući nogama, prevlačeći kosu preko sjajne ćele, pretvarajući se, kao što se uvek pretvarao, da ga je briga. „Šta kažeš, a?“ Otac nije bio impresioniran. „Nisam baš neki, je l' da?“ Sam si to rek'o, sine. „Pa, uvek sam bio oprezan, kao što si me savetovao. Nikakve barabe neće doći da me traže.“ Strašno mi je drago. „A i ne bi imali bog zna šta da nađu, a?“ Otac istrese nos, i obrisa ga tri puta. Prvo sleva nadesno, pa opet sleva nadesno, završavajući zdesna nalevo. Nikad da omaši. Onda je uhvatio maglu. „Stara kenjaro.“ Voz-igračka ispusti dug pisak u prolazu i Gevin podiže pogled. On je bio tamo – isti on – stajao je potpuno
nepokretno nekoliko metara dalje. Nosio je iste stvari koje je obukao pre nedelju dana kada je otišao iz stana. Izgledale su zgužvano i ofucano od stalnog nošenja. Ali njegova koža! O, ta koža bejaše svetlija nego što je njegova ikad bila. Skoro je blistala na mutnoj svetlosti; a suze su dvojnikovo lice učinile samo još delikatnijim. „Šta ti je?“ reče Gevin. „Uvek se rasplačem kad dođem ovamo.“ Pošao je preko grobova prema njemu, krckajući na šljunku, bešumno po travi. Tako stvaran. „Bio si ovde i ranije?“ „O da. Mnogo puta, ovih godina...“ Ovih godina? Šta li mu to znači, ovih godina? Zar je dolazio da žali za ljudima koje je ubio? I kao da mu odgovara na pitanje: „... kada sam dolazio da obiđem oca. Dva, možda tri puta godišnje.“ „To nije tvoj otac“, reče Gevin, skoro zabavljen zabludom. „Nego moj.“ „Ne vidim ti suze na licu“, reče onaj drugi. „Ali osećam...“ „Ništa“, reče mu njegovo lice. „Ne osećaš baš ništa, reci pošteno.“ Bila je istina. „Dok ja...“ suze su ponovo počele da teku, curio mu je nos, „meni će nedostajati dok budem živ.“ Bez sumnje je glumio, ali ako je bilo tako, otkuda tolika žalost u njegovim očima: i zašto su mu se crte tako ružno iskrivile dok je jecao. Gevin se retko predavao suzama: uvek bi se osećao slab i smešan. Ali ova stvar je bila ponosna na suze, veličala ih je. Bile su njen trijumf.
Čak i tada, posle saznanja da je poražen, Gevin nije uspevao da pronađe u sebi nešto što bi bar nalikovalo na tugu. „Samo uzmi“, reče on. „Prepuštam ti sline. Izvoli.“ Stvorenje ga je jedva slušalo. „Zašto je sve to tako bolno?“ reče, posle pauze. „Zašto me tek gubitak čini čovekom?“ Gevin slegnu ramenima. Šta on zna i šta ga briga o delikatnoj umetnosti čovečnosti? Stvorenje obrisa nos rukavom, šmrknu, i pokuša da se nasmeši kroz žalost. „Oprosti“, reče, „pravim prokletu budalu od sebe. Molim te da mi oprostiš.“ Duboko je udahnuo, pokušavajući da se sredi. „U redu je“, reče Gevin. Bilo ga je sramota zbog ove predstave, i bilo mu je drago što ide. „Tvoje cveće?“ upita, okrećući se od groba. Klimnuo je. „Mrzeo je cveće.“ Stvor se trgnu. „A.“ „A opet, šta on zna?“ Više se nije ni osvrnuo na prikazu; samo se okrenuo i pošao stazom pored crkve. Posle nekoliko metara, stvor doviknu za njim: „Znaš nekog dobrog zubara?“ Gevin se nasmeši, i produži put. Približavao se saobraćajni špic. Arterijski put koji je išao pored crkve već je bio zakrčen vozilima koja su jurila: možda je bio petak, kada oni što su poranili sa posla žure kući. Svetla su bleštala, trubile sirene.
Gevin je bez osvrtanja zakoračio usred struje, ne obazirući se na škripu kočnica, i psovke, i pošao između vozila kao da šeta poljanom. Krilo kola u brzini mu okrznu nogu, drugi automobil zamalo da naleti na njega. Njihova žurba da stignu na neko drugo mesto, mesto gde će ih uskoro zasvrbeti da odu negde drugde, bila je komična. Neka se ljute na njega, neka ga preziru, neka vide njegovo izbrisano lice, i odu kući opsednuti. Da je sve kako treba da bude, možda bi se neko od njih uspaničio, skrenuo i pregazio ga. Svejedno. On će od sada pripadali slučajnosti, i sigurno će biti njen Nosilac Znamenja.