Ocinstvo kamena - David Morrell

pištolj sa prigušivačem je opalio. Prošištao je, tiho, pokraj trave na
gornjem delu groba. Otac Stanislav je lež ao na travi, dok mu je glava
bila na spomeniku koji se dizao od groba. Drhtao je. A onda se umirio.

Dru je bio napet, pomno posmatrajući tamu.
Senka se pomerila. Dru je zadržao dah, klečeći.
Senka se pojavila, približavajući se.
Džejk.

Epilog

“A ZA POKORU...”

LUTALICE

1

Jedan sat kasnije, Dru je ušao u kuću gradske opštine u Bikon Hilu.
- Bolje je da krenemo - rekao je Arlini.

Izgledala je iznenađeno. - Iz ovih stopa?
- Naš je posao završ en. Sigurnije je da se na zadrž avamo u gradu.
Zena koja je vodila brigu o ocu Stanislavu, pitala je da li će se
sveštenik vratiti.
- Neće, njega su pozvali natrag zbog neke hitne stvari. Zamolio me
je da vam se zahvalim na svoj vašoj ljubaznosti i pažnji. Zahvaljuje i
vašim prijateljima i čoveku koji nam je pozajmio ovu kuću na
korišćenje. Ja sam ostavio sportska kola u garaži. - Dru joj je pružio
ključeve od kola i kuće.
- Neka Bog bude sa vama.
- I sa vama.
- Deo gratias.

2

- Šta se desilo? - pitala je Arlin. - Zbog čega ova žurba?
U noći, Dru je krenuo sa njom iza ćoška.
Arlin se zaustavila, zbunjena, kada je videla gde je parkiran
oldsmobil. - Ali, rekao si da je otac Stanislav pozvan na drugi zadatak.
- U konačnom smislu, jeste. Mrtav je.
- On je šta?
- Neko ga je ubio. - Dru je pokazao prema oldsmobilu i prema
prtljažniku. - Telo je unutra.
- Ubio ga?
- Spasio moj život.
- Ali ko?
Dru je otvorio vrata do sedišta suvozača.
Džejk se nasmejao. - Sestro, kako bi bilo da me zagrliš?
Počela je da plače.

3

Dž ejk se vrlo malo promenio. Njegovi brkovi i dalje su bili crveni,
kosa gusta, kovrdžava i crvena, čelo visoko, lepo. Imao je sportsku
odeću na sebi. Čizme za pešačenje. Najlonski sak je stajao pored njega.

- Zeleli su da moja smrt deluje kao nesrećni slučaj - da ti ne bi
mogla da mnogo zapitkuješ, sestro. Trebalo je da padnem dok sam se
kao peo uz planinu. Zaboravili su koliko sam dobar baš u tome. -
Džejk se nacerio. - Napravio sam tako da su idioti koji su me tamo
odvukli bili ti koji su pali, a ja sam svoju guzicu izvukao srećno
odande.

- Da si mi samo rekao. Mogao si nekako da mi pošalješ poruku da
znam gde si, tako da ne moram da brinem.

- Ali, zamisli da su uhvatili da tebe ispituju? Ako bi ti dali amital,
čak i ako si moja sestra, rekla bi im gde sam, baš kao što su mene
naterali da im pod amitalom kažem da je Dru i dalje živ i da je u
manastiru. Nisam smeo da reskiram da stupim u vezu sa tobom.
Proveravao sam vesti o napadu na manastir. Ništa nije bilo ni na
televiziji ni u novinama. Počeo sam da se pitam. Da li nešto nije u redu
sa tim napadom? Da li je Dru preživeo? Nisam mogao da dođem do
tebe, sestro, ali sam znao da postoji jedno mesto gde će Dru sigurno
doć i ako bude ž iv, Mož da ne odmah, ali ć e sigurno doć i. Isto mesto na
kojem sam ga našao sedamdeset devete.

- Kod grobova mojih roditelja.
- I sada smo, eto, svi zajedno - rekla je ona.
Koliko još dugo? pitao se Dru.

4

Napuštajući Boston, odvezli su se oldsmobilom nazad u
Pensilvaniju, u Betlehem, do mesta gde su u garaž i na dugo parkiranje
bili ostavili Arlinin fajerberd. Putovanje, četiristotine pedeset
kilometara, uglavnom je teklo noću. Usput su se zaustavili blizu groba
Stjuarta Malog da bi pokopali telo oca Stanislava, u toku noći, na
hladnoj šumovitoj uzvisini.

Pre nego što su pokrili telo zemljom, skinuli su svešteničku odeću,
medalju Svetog Kristofera oko njegovog vrata, i prsten. Baš onako
kako je Dru učinio kada je bacio telo Ujka Reja u Zaliv, i ovoga puta je
oč itao molitve za mrtve. Mož da Bog iskreno opraš ta, mislio je. Mož da
pravi izuzetke za one koji su ga istinski obož avali. Dok je slaba kiš ica
počela da promiče - možda u znak blagoslova - Dru se okrenuo od
groba i krenuo.

U Betlehemu, u četiri ujutru, Arlin je probudila uspavanog čuvara,
platila i uzela svoj fajerberd i krenula za Druom i za Džejkom u
oldsmobilu do zavučenog dela obale reke Lihaj. Po kiši i u mraku,
gurnuli su sveš tenikov auto i njegovo oruž je niz kosu obalu u najdublji
deo reke. Kako su mu prozori bili otvoreni, auto je brzo potonuo.

Dru je izvadio prsten oca Stanislava iz svoga dž epa, preš ao prstom
preko krsta i mača koji su se ukrštali na rubinu i zavitlao ga daleko, ka
sredini reke. U tami jutarnje izmaglice jedva da je video gde je prsten
pao.

Kiš a je poč ela da pada sve jač e, a zora je sporo postajala svetlija.
Krenuli su na istok, prešavši Delaver reku u Nju Džerziju, gde ih je
konačno iscrpljenost naterala da se povuku u zonu pokraj puta gde su
mogli da sebi dozvole odmor. Dru je spavao teško, nemirno, trzajući
se zbog noćnih mora koje su ga mučile. Onda je pored njih prošišao
kamion koji je zauralao svojom sirenom i probudio ih sve troje.
Poskočili su i videli da je prošlo jedanaest sati. Budni, puni zebnje,
nastavili su na istok.

Tokom poslepodneva, vesti na radiju su ponavljale detalje oko
napada na kuću Ujka Reja, i njegovog tajanstvenog nestanka. Kako se

objavilo da je reč o nekadašnjem obaveštajcu, koji se posvetio borbi
protiv terorizma, bilo je nekih pretpostavki da je kidnapovan, da su ga
teroristi ubili kako bi izvršili svoju osvetu.

Posebna priča bila je oko tela muškarca koje je pronađeno četiri
dana ranije u podrumu neke studentske zgrade koja se nalazila u
Pensilvaniji, u blizini univerziteta. Prema prvim izveštajima a prema
fotogra ijama ubijenog, reklo bi se da je reč o međunarodnom ubici
poznatom pod imenom Janus. U izveštajima koji su odmah dati
otkriveno je da je taj ubica-plaćenik koristio različite identitete,
uključujući i ime Endrjua Meklejna, člana raspuštene vladine
antiterorističke grupe, koji je nestao 1979. Meklejna je,
pretpostavljalo se, ubio Janus zato što im je neverovatna sličnost
dopuštala da Janus uzme Meklejnov identitet. Loveći Meklejna,
mrtvog čoveka, vlasti su tako bile odvučene u stranu od stvarne mete
njihove istrage.

Smenjujući se u vožnji, Dru, Arlin i Džejk su stigli do Njujorka i
čekali da padne noć dok nisu istražili Dvanaestu ulicu. Smeđa kuća
nije bila pod prismotrom. Dru nije bio iznenađen; Ujka Rej je nestao,
Preduzeće za analizu rizika je uništeno, Janus otkriven javnosti, nema
razloga da bilo ko posmatra kuću. Ni Dru ni Arlin nisu dali svoja
imena Opusu Dei. Očinstvo nije znalo da je otac Stanislav mrtav. Arlin
nije mogla da bude dovedena u vezu sa Preduzećem za analizu rizika.
Niti Dru. Niti Dru sa Arlin. Ući u kuću, značilo je biti siguran.

Ali, oprezni po prirodi, uš li su u zgradu kroz kuć u na Jedanaestoj
ulici, sa zadnje strane, prešli preko malog uskog vrta gde je Arlin
bezuspešno pokušavala da gaji cveće. Kuhinja je mirisala na buđ. Arlin
je otvorila prozore, proverila friž ider - izbacila je sve š to bi moglo da
se pokvari pre nego što je krenula na Ðavolov Rog, u početku svoje
potrage za Dž ejkom - i otvorila je nekoliko konzervi tunjevine koje je
držala u kredencu.

- I dalje nećeš meso? - zadirkivala je Drua.
Nije se nasmešio na to. - To je poslednja navika koja mi je ostala
od manastira.
Ne baš sasvim.
Izgledalo je da je Džejk shvatio. - Bolje da vas ostavim nasamo.

5

Dru je pogledao u Arlin preko stola.
- Šta nije u redu? - zapitala je.
Nije odgovorio.
- Da li si zbog mene nervozan? - zapitala je.
- Kako bih mogao da budem nervozan zbog tebe? - nasmešio se i
uzeo je za ruku.
- Zato što sam te naterala da obećaš da ćemo razgovarati kada ovo
sve bude završeno.
Setio se obećanja i namrštio. - Da, razgovaraćemo.
- O budućnosti. O nama. Ne želim da osećaš bilo kakav pritisak -
rekla je ona - znam da moraš da se mnogo čemu prilagodiš. Posle šest
godina u manastiru. Ali ima nešto što smo ti i ja nekada imali. Bili smo
jedno. Delili smo sve. Bilo je to nešto posebno. Možda ćemo jednoga
dana to opet imati.
- Jednoga dana - rekao je, sa nevericom, poput eha.
- Zeliš li da se vratiš u manastir? Je li to ono š to pokuš avaš da mi
kažeš?
- Ne. Neću se vratiti. Ne mogu.
- Ne možeš?
Nije mogao da joj objasni. Obećao je da će razgovarati kada ovo
bude završeno. Ali nije mogao da potisne svoj utisak da je samo varka
da je sve završeno. Da objasni? Da uništi ono što bi moglo da bude
njihov poslednji trenutak mira zajedno? Umesto toga, ustao je, doš ao
do nje, zagrlio je.
Bez reči popeli su se stepenicama u njenu spavaću sobu.
I najzad su vodili ljubav.
Nije osećao krivicu. Ono što je Arlin jednom rekla, bila je istina.
Njegova je zakletva bila na celibat, ne na čednost. Odustajući od
svetovnih blaga u ime Crkve, članovi religioznog reda nisu toliko
davali zakletvu na uzdržavanje seksa koliko na to da ne stupaju u
bračnu zajednicu. Restrikcija je bila zakonska, ne moralna, da bi se
spreč ilo da ž ena sa muž em deli dobra koja zapravo, njegovim radom,
pripadaju Crkvi. Dru je u ovom trenutku mislio na neš to drugo: kako
je moguće da dva bića koja između sebe dele utehu, bol, radost, mogu
da greše.
Osećao je punoću u sebi, dok je nag, ležao uz nju, dok je osećao
njenu toplinu, njene kratke, snaž ne, miš ić ave pokrete dok je prodirao

u nju, njene dojke, njeno celo telo koje mu se podavalo ali i tražilo.
Osećanje je bilo senzualno, da. Erotsko, da. Ali, i nešto više. Jer iza

fizičkog zadovoljstva, ovo zajedničko deljenje odstranjivalo je njegovu
samoću, njegovu usamljenost, njegove zebnje, osećanje večnog
prokletstva. U tom trenutku nije se osećao više prokletim.

Ali, večnost se rasprsnula. Sadašnjost je okrutno insistirala na
svome postojanju, opominjući Drua telefonom.

Odvojio se od Arlin, zureći prema telefonu na stočiću pokraj
kreveta.

Ne, ne još! Želim toliko toga da joj kažem! Želim da...!
Telefon je ponovo zazvonio. Osetio je kako se Arlinino telo ukočilo
pokraj njega.
Ali nisam još spreman! Zar ne mogu da nam daju još samo nekoliko
sati da budemo zajedno!
Telefon je zazvonio treći put. Njegova jeka u ovom trenutku činila
se posebno eksplozivnom.
- Boje je da odgovorimo - rekla je Arlin. - Možda je sused video
svetlost i hteo da proveri da li sam se vratila. Ne želimo da nam se
pojave pajkani i traže neke lopove u stanu?
U agoniji, klimnuo je glavom.
Arlin je digla sušalicu. - Halo? - Oči su joj potamnele. - Ko? Zao mi
je. Ja ne poznajem nikoga sa takvim imenom... Oh, da, znam.
Razumem. Budući da je tako... - Stavila je ruku preko mikrofona.
Druu nije bilo potrebno da pita ko je to.
- Neki muškarac želi da razgovara sa tobom. Ne shvatam kako je
znao da si ovde. Kaže da ti nudi izbor. Lakši način ili...
- Shvatio sam. - Napinjući se da sakrije svoju tugu, Dru je uzeo
slušalicu. - Halo?
- Brate Meklejn... - glas je bio dubok, mek; Dru je zamišljao kako
zvuči na misi... - ...želeli bismo da znamo šta se desilo sa ocem
Stanislavom. Nije nam se javio prema dogovorenom planu. Znamo da
je otiš ao da tebe regrutuje. Zelimo da nam kaž eš š ta si uradio sa njim.
I sa njegovim prstenom.
Cinilo mu se da se soba drma. - Ne mogu o tome da govorim preko
telefona.
- Naravno. Hoćemo li se naći za petnaest minuta? Kod luka na
Vašington trgu? To je samo nekoliko blokova odavde.

- Biću tamo.
- Znamo da ćeš biti. Uvereni smo da si i ti nervozan da se to što pre
sredi i da više ne bude nesporazuma.
- Tako je. Nesporazum. - Progutavši knedlu, Dru je prekinuo vezu.
Krenuo je da se obuče.
- Ko je to bio? - zapitala je Arlin.
Obukao je pantalone i košulju.
- Ko?
- Očinstvo.
Stresla se.
- Zele da znaju šta se desilo sa ocem Stanislavom. Zele da se nađem
sa njima. Na Trgu Vašington.
- Ali, ti ne smeš da reskiraš!
- Znam. - Zagrlio ju je, dugo i čvrsto, osećajući uz sebe njeno nago
telo. - Ako im dopustim da me se dočepaju, bez obzira koliko se
odupirao, bić u primoran da im kaž em ko je ubio oca Stanislava. Dž ejk,
ne ja. A posle, kada bi završ ili sa mnom, doš li bi po Dž ejka, mož da č ak
i po tebe. Ne smem da dozvolim da se to dogodi. Isuse, koliko te volim.
Drž ala ga je tako snaž no da mu je u povređenom ramenu kljucalo.
- Ali, kuda ćeš otići?
- Ne usuđujem se da ti kaž em. Za sluč aj da iskoriste droge dok te
budu, ako te budu, ispitivali.
- Idem i ja sa tobom.
- I time samo dokažeš da si ti umešana? - Dru je odmahnuo glavom.
- Oni će te ubiti.
- Nije mi stalo!
- Ali, meni jeste!
- Ići ću bilo kuda zbog tebe.
- U pakao? Ja ti dajem tvoj život. Uz tvoju dušu, to je najveći
poklon. Molim te uzmi ga.
Poljubila ga je, jecajući. - Ali, kada ćemo...
Dru je razumeo. - Ponovo da se vidimo? Jednoga dana tokom
karizme.
- Koje godine?
Nije znao. Kao š to se davljenik hvata za slamku, tako je on drž ao
Arlin u naručju.
A onda je opustio ruke.

I otišao.

PROGNANIK

Egipat. Južno od Kaira, zapadno od Nila.
Lutao je po pustinji Nitrijan, kojom su leta gospodnjeg 381. prvi
hrišćanski pustinjaci, pobegavši od Rimljana, započeli kaluđerstvo.
Bez novca ili pasoša, gonjen očinstvom, bio mu je neophodan svaki
trik i svaka varka, svaka kap snage i slamčica odlučnosti. Njegovo
mučno putovanje trajalo je šest meseci, i sada dok je išao preko vrelog
pustinjskog peska prema stenovitoj planini u daljini gde je nameravao
da utvrdi svoju ć eliju, oseć ao je veliko olakš anje i kako teret pada sa
njegovih leđa. Sada siguran, daleko od ljudi, od užasa koji je nosila
civilizacija, nije se više morao plašiti za Arlininu sigurnost. Jedino zbog
čega je morao da se plaši, bila je njegova duša.
Pronašavši pećinu među stenama, sa malim izvorom u blizini, sa
selom koje se nalazilo na dan hoda gde je mogao da kupuje hranu,
ponovo je mogao da uspostavi svoju manastirsku rutinu, tiho
izgovarajući večernje i jutarnje molitve, zamišljajući odgovore
svešteniku koji je u njegovoj mašti služio misu. Meditirao je.
Retko kada bi video nekog ko bi u daljini prolazio. Uvek se
sakrivao. Ali svakih š est nedelja - č ekao je š to je duž e moguć e - morao
je da ode u selo kako bi nabavio provijant. U tim teškim traumatičnim
slučajevima, govorio je samo onoliko koliko je bilo nužno, da bi
obavio posao zbog kojeg je došao, a prodavci koji su uvek bili spremni
na ćaskanje, nisu ga ni zapitkivali. Ovaj visoki, vitki, suncem opaljen
muškarac sa upalim očima, kosom koja mu je dopirala preko ramena,
i bradom koja mu je dodirivala grudi, u haljini koja je pre ličila na rite,
bio je očigledno neki sveti čovek. Dopuštali su mu da bude usamljen i
poštovali ga.
Njegovi dani su bili ispunjeni samoćom. Ali ne i mirom. Koliko god
meditirao, i dalje su ga progonile misli o Arlin. Jednoga dana, na
karizmu obećao je. Vratiću joj se.
Razmišljao je o Džejku. I Ujka Reju. I Ocu Stanislavu. Očinstvo.
Hoće li oni ikada prestati da ga jure? Ili je to bio deo njegove kazne, da

večito bude progonjen?
Ponekad se sećao svojih roditelja. Njihove smrti. Njihovih grobova.

Početaka i krajeva.
Zurio je prema zapadu, prema Libiji, mislio o čoveku koji vlada

njom, o teroristima koji se tamo vežbaju.
Zurio je prema Iraku i Iranu, prema Izraelu i njegovim

neprijateljima, prema Svetoj zemlji i mestu rođenja ubica i terorizma.
Srce mu je bilo ispunjeno gorčinom.
Imao je mnogo toga o čemu je trebalo da razmišlja.

obrada: www.balkandownload.org
kalimero, Goc@, forster i volter

1 Regina (Ređina) - na italijanskom jeziku "kraljica" (prim.prev.)