RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Naslov originala Rigveda i izičestvo / Юriй Petrovič Mirolюbov Verlag Otto Sagner, Munchen 1981.
Urednik ‐ Vesna Pešić
Redaktor ‐ Dimitri Novaković
Prevod sa ruskog ‐ Ljiljana Janjatović
Lektura ‐ Tatjana Ivanović
Tehnička podrška Dušan Drašković
Štampa Atelje Sava
Prodaja 062/267103;064/2223716 © Izdavač Pešić i sinovi, 11000 Beograd, Topličin venac 17
tel/faks:+381/11/183740 13V!1: 8675400586
4
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
JURIJ PETROVIĆ MIROLjUBOV
ARIJEVCI
» RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA «
sa ruskog prevela: Ljiljana Janjatović obrada elektronskog izdanja: Swarrog
PEŠIĆ I SINOVI Beograd, 2006. 5
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
PREDGOVOR
Ova knjiga predstavlja pokušaj komparativnog prikaza dvaju religijskih sistema, Arijevskog kao
starijeg i Slovenskog koji od njega ishodi. Pokušaj da se iznađe osnovna determinanta, kao koneksija
kurturnih arhetipova, ima za cilj da dokaže i osvetli inherentnost drevnih verovanja, primarne
Arijevske i sekundarne Slovenske kulture, kao i samo poreklo današnjih Slovena u smislu direktne
grane Arijevskih naroda. Autor, ponekad, ima prilično mek i tolerantan stav prema duhovnim
infulencama stranih kultura i neprirodnih učenja i verovanja, kao što su judeohrišćanstvo, te
pokušava da primeti sličnosti, kojih skoro da nema, jer su pitanju inkopatibilni sistemi učenja, koji
potiču iz dvaju naroda (rasa), potpuno različitih genetskih dispozicija. Moguće je, da je autor bio
prinuđen na takav čin, iz razloga obljjavljivanja knjige, ili je to zasluga prevodica ili potencijalnog
cenzora, koji se pobrinuo da tekst izgubi na potrebnoj oštrini. Ja sam, delimično, pokušao, da u
elektronskoj obradi knjige, otklonim pomenute nedostatke, koje naravno nije moguće sasvim
otkloniti. Knjiga je skenirana u „ABBYY FineReader‐u 7.0 Professional Edition“ a zatim prebačena u
„doc“ i „pdf“ datoteke. Sam naziv knjige „Arijevci“ ne odgovara originalu, koji u bi prevodu sa ruskog
mogao glasiti „Rg‐Veda i Religija Slovena“. Zasluge oko naziva knjige idu verovatno na adresu
prevodioca. Knjigu bih, i pored pomenutih nedostataka, preporučio svakom rasno i nacionalno
svesnom Arijevcu, kao delo koje će mu bar donekle osvetliti i pružiti uvid u daleku drevnu prošlost
života, znanja, običaja i verovanja njegovih predaka, kao i objasniti neke suštinske stvari iz današnjeg
svakodnevnog života, koje je, do sada, samo naslućivao, jer je bio odsečen od svojih duhovnih
korena, indoktriniran raznim naopakim učenjima, religijama i ideologijama. Vekovima su nas učili da
su naši preci bili gomila nepismenih divljaka i da naša istorija počinje od prijema hrišćanstva. Vreme
je da se setimo istine, a istina je da smo potomci jedne visoko razvijene civilizacije, koja je, iz
određenih razloga, pretpela svoj sunovrat, da je judeo‐komuno‐hrišćanska epizoda samo jedan ružan
san iz koga se polako budimo i da su naši preci bili potomci svojih iskonskih Bogova u koje su verovali
i obraćali im se za pomoć, kao što to čine deca prema svojim roditeljima.
Swarrog
7
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
PRVI DEO
VEDA
Da bismo razumeli šta predstavlja paganstvo koje su ispovedali naši preci, moramo zaviriti u davnu
prošlost, u samo njeno izvorište, kada su IndoArijevci živeli u prvobitnoj religiji Arije. Kroz maglu
prelaznog perioda lutanja po azijskim stepama i slobodnog nomadskog života, stada i pašnjaka svetli
pred nama daleka prošlost, koju su opevale Vede. Svete himne Arijevaca, srodne grčkim, svedoče o
nepomućenoj lepoti primitivnih verovanja praroditelja, prašćura. Istovremeno, ove himne otkrivaju
drugu, još dalju prošlost, kada je kulturni nivo nesumnjivo bio znatno viši. Razlika između vedskog
perioda i ovog drugog perioda jednaka je razlici između staroslovenskog i novih slovenskih jezika. Bio
je to, van sumnje, osobit svet, koji je možda održavao kulturne veze sa civilizacijom Ma (Mu). Odatle
potiče ideja Jedinog Bića Boga. Arijevci perioda Veda često su se od nje udaljavali, ali u samim
Vedama konstantno su prisutna ukazivanja na jedinstvo Boga. Oblici vedizma koji su se kasnije razvili
našli su svoj izraz u simbolima dubokog smisla, visoke poezije, iz koje teče i naša reka duhovnog
života, ma kakvim je pokrovom sad prekrivali. Treba imati u vidu da se Arijevci Veda nakon
preživljene katastrofe nisu mogli vratiti pređašnjoj čistoti religije. Nastupio je prekid, ponor, bezdan
između prevedske prošlosti i vedskog perioda. On se nije mogao prevazići, već se sa naporom moralo
dolaziti do novih formi religioznog mišljenja, koje se već razlikuju od prethodnih. Čak su se i
bramanizam i mitraizam sa religijom mazdaizma, koji su nastali od vedizma, udaljili svaki na svoju
stranu. Ne dostigavši odmah punu snagu, vedizam, razume se, nije mogao biti pretočen u
odgovarajuću formu, te su u Rg‐vedi uočljiva kolebanja od mnogoboštva ka jednoboštvu. Međutim,
ovde je od značaja i samo mišljenje Arijevaca vedskog perioda. Ono je bilo metaforično, alegorično,
simbolično. Zapadni naučnici smatraju da su te metafore i alegorije jasne. Mi ne mislimo tako. Ako je
Arijevac razmišljao kao i mi, to uopšte ne znači da je mislio na isti način kao mi. Njegov način
mišljenja razlikuje se od našeg. Glavnu ulogu u religioznom mišljenju Vedejaca nesumnjivo igra
priroda, ali je oni vide drukčije nego mi ‐ deca zapadne kulture i civilizacije, otpadnici od prirode, koji
živimo u veštačkom svetu tehnike i ekonomije! Neposredan doživljaj prirodnih sila, čija
personifikacija vodi mnogoboštvu, da bi se završila jednoboštvom, iz koga su Arijevci izašli u
drevnosti, nama je već nedostupan. Za razliku od Arijevaca, mi pod personifikacijom podrazumevamo
identifikaciju. Pastiri Sedmorečja, a potom Fergane, Džung‐Arijevskih stepa i Pendžaba, ovi Arijevci,
licem u lice sa tvoračkim silama prirode, bili su strani apstraktnim predstavama Semita. Videvši
svojim očima božansko stvaranje, priznavali su ga na javi, budući nasamo s Bogom u stepama, gde se
talasaju, izmiču plave daljine i gde je čitav svet hram, u kome sama priroda pali svećezvezde i
ukrašava bojama gore Altare. Pred njima su mnogi božanski atributi koji svaki na svoj način stvaraju
svet. U početku ih je tako mnogo da se ne mogu svi popamtiti, ali se kasnije polako uspostavlja ranije
jedinstvo, i već Indra
9
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
postaje Agni, Varuna, Savitri. Sve je to isti Bog, koji samo menja obličje. Prema arijevskim pastirima
bogovi su u žbunju, ovde, na zemlji, u izvorima, drveću, kamenju. Oni nisu videli božansko hladnim,
odmerenim, apstraktnim pogledom, već živahnim očima i detinje čistim razumom. Bog ili bogovi nisu
isto za Semite i Arijevce. Ako je za prve On bezosećajni, apstraktni zakonodavac, za Arijevce je
prijatelj, prijatelji, čuda čudna, koja ne kažnjavaju bespoštedno, već prijateljski podržavaju čoveka u
njegovom religioznom detinjstvu. Bogovi Arijevaca puni su bratske, sestrinske, očinske i materinske
ljubavi, zaštite, pomoći i svepraštanja. Njihovi bogovi su božanski heroji koji se bore protiv zla. Oni su
snaga, večno u stvarima prolaznim, ono što ne nestaje kad same stvari nestanu. Taj stvaralački, živi
izvor prane, žive vri svuda i u svemu. On je snaga, zdravlje, lepota, radost, mudrost, poezija i žrtva,
bogosluženje i pesma, ples i prijategđstvo, obožavanje i žrtvovanje, soma i oganj večnosti. Najbolji
način da ga spoznamo je ili aktivnost, rad, heroika, ili pasivno posmatranje, poniranje u pokrov maje,
traganje u njemu, kontakt ne samo sa iluzijom, koja se u njoj krije, nestaje, počiva u njenoj skrivenoj
suštini. Prva etapa ove spoznaje je učešće u tajnama prirode, pronalaženje u njoj i u njima pre svega
ljudske sadržine. Tu ključa izvor, živa i mrtva voda. Tamo je i oblak Svaroga, Isvaroga, Isvare "sa koga
on gleda na svet". Mrtva voda Arijevaca tvori materijalne forme, držeći ih zajedno, isceljuje rane
postojećeg, rađa sile sjedinjenja, fiksira vreme, mesto, stvari prolazne, daje statiku stvari. Živa voda
(ambrozija) ispunjava ih emanacijom Žive, daje amrit, besmrtnost, pranu, daje razumno kretanje,
samozaštitu, odgaja, pazi, neguje, ispunjava lepotom, pretvara iz jednih u druge, daje dinamiku stvari,
preobraća ih u bića. Pokrov maje je iznad jednih i drugih; iza njega, tog pokrova, sve je drugo, ni nalik
običnom, iza njega je plavi K‐Raj, kuda sve teče, puštajući vlagu Žive, dišući pranom. Atman je vazduh,
atman je i duša! Dišući, čovek udiše atman, višu dušu, pramatman. To je k‐raj, na čijem k‐raju živi
Arija, Irija, Irij, Irone (možda Iran), pred‐večni raj, ili "onaj svet" i Nav. Mi ovde namerno
objedinjujemo slovenske i arijevsko‐vedske ideje, jer imaju isto poreklo. I dok je Raj‐Irij‐Iran, Arija
mesto blaženstva, gde teče soma, ambrozija, napitak bogova, amrit, dotle plave stepe, gde pasu
plave nebeske krave, što jedu plave trave života večnog, čuvaju u sebi i put i Nav. Nav je ono, preko
čega treba preći, umirući i idući u Raj posle smrti. Isaara‐Isvarog, Svarog‐Savitri, "koji sedi na oblaku"
iznad sveta, posmatra svet, kao Brama zamišlja svet (u bramanizmu). Ali Nav, ili Nev, "odakle ne
dolaze žetvu žeti" je ono nepoznato, što se nalazi preko praga života i što se smrtnim očima ne može
videti. On preti živome Jamom, Mogilom. Arijevci takođe znaju za Jamu, boga smrti. Jama preti
Živom, da bi uzeo njegovu živu i ispio iz njega pranu, koja mu je potrebna. Nav preti živome, plaši ga
da bi mu učinio postojanje dragocenim. Ali iznad Nava je zlatni most Indra‐Sunce, koje vodi pokojnog
heroja u Raj‐Irij‐Iran, tamo na zapad, gde ono samo spava noću u zlatnim kočijama, iznad kojih je
zlatni šator. Tako Horos, vodeći za uzde riđe konje, završava dan. Tako Dajbog šalje zlatni štit na
zemlju. Pored šatora Indre‐Horosa‐Dajboga pasu u plavoj travi njegovi riđi, ognjeni konji (u kojima je
Agni). Ujutro, kad ga probudi tutnjava kopita nebeskog konjanika‐Ašvina, ugledavši zoru,
božanstvenu kravu, koja daje mleko života ljudima, Indra izvlači kola, upreže ognjene konje i vodi ih
za uzde širom zemlje, po k‐raju rajskom, pored Nava, gde takođe padaju njegovi zraci, budeći
10
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
mrtve, pristižući u svoj slavi svojoj sa istoka, vodeći za sobom na zlatnoj uzici jasni dan. On širom
otvara plava vrata Svarge, neba, i naređuje pticama da pevaju i kravama da muču. Plačući rosom
odlazi noć, sestra dana, odlazi na počinak na zapad, iza plavog K‐Raja, u postelju, koju je dan zagrejao.
Sa njom odlazi Luna, odlaze i gase se zvezde, sunca heroja. Dan, kao žrtva, rađa se i prolazi. Žreci i
starešine klanova prinose jutarnju žrtvu zahvalnosti, somu na oganjagni, daju ambroziju svojim
vernim Arijevcima, članovima svog plemena. Kada zora deli mleko živima, žene idu da muzu krave.
Mleko nebesko, pomešano sa mlekom zemnim, teče u posude. Arijevci piju mleko krava, pomešano
sa mlekom zore kako bi dobili živu i pranu. Kada prvi zrak Sunca koje izlazi u svoj svojoj slavi, obasja
ivice krčaga s mlekom, blagoskljaju ga Agni, Indra, Varuna, Savitri. Ono postaje sveto. Gde je nebo, a
gde zemlja? Arijevac ne vidi granicu između njih. On vidi da se nebo umiljato priljubilo uz zemlju i da
je Sunce‐Indra‐Agni‐Varuna‐Savitri miluje. On se oseća kao u raju i peva himnu Suncu‐Varuni‐Agni‐
Indri, koji je pobedio Jamu, tminu, tamu. Himna mu je takođe čista kao reč deteta, koje jedva zna šta
reći hoće. Čist je njegov život‐žrtva‐tvar. U mladom svetu on ide sa svojim stadima ka plavom K‐Raju
neba, na napoj. Potom tera krave i konje na travu. Tamo ih čuva, dok Indra‐Sunce čuva njega sa
stadima i njim samim. Jedu travu životinje, sam Arijevac traži u travama svetu travu, od koje se pravi
soma. Nađeno predaje starešini, ili žrecu, koji od toga pravi napitak bogova, ambroziju, somu. U
podne se vraća sa stadima u tabor, gde uzima učešća u žrtvi i dobija svoju kašiku some. On pije
napitak bogova i jede hranu, koja je bila osvećena žrtvom. Čitav njegov dan je religiozni akt: dan,
podne, veče. Tri puta na dan Arijevci prinose žrtvu. I kada večernji nebeski konjanik Ašvin poskoči,
pali se večernja zora, pada noć i bukti Agni‐Oganj noćne vatre. Noću Arijevac spava, ali čuvari,
naoružani Ognjem‐Agnijem, koji gori na istom mestu, čuvaju stada od napada zveri, zlih pomoćnika
Jame. Oni ne spavaju, jašući konje, kao lik samog Indre‐Agnija, Varune‐Savitrija. Polako protiče noć na
zvezdanom nebu, gde sijaju sunca Pitris, Anžiras i mrtvih heroja, koji su pili nebesku somu, napitak
bogova. Izlazi i zalazi Luna, zaštitnica žena. Jutarnji Ašvin, nebeski konjanik, glasnik borbe Agni‐Indra‐
Varuna galopira nebom. Zora deli mleko živima i dolazi u slavi dan sa Indrom, koji je pobedio smrt ili
noć. Ne znači li takav život učešće u tajnama prirode i Boga? Ako je priroda delo božjih ruku, onda je i
zakonitost pojava takođe božje delo i Arijevac, slaveći tvorca, živi u njemu i u prirodi. Kad bi njegov
život bio lišen božanskog uticaja, bio bi lišen i lepote, kao i poezije, jer su lepota i poezija bile, jednako
kao i religija, duhovni sadržaj vedskog života. I otud dvojstvo vedskog života; s jedne strane Bog, a sa
druge zemlja. Nebo je izvor žive vode, koja teče od Indre, dok zemlja prikazuje mnogolikost božjeg
stvaranja, odakle potiče mnogoboštvo. Sunce je jedno i Indra je jedan, iako Sunce biva i promenljivo.
Tako ujutro oživljava, danju greje, a leti u podne žeže, uništava, prži, donoseći sobom sušu. U
slovenskim jezicima ostalo je mnogo vedskih korena i mnogi sanskrtski, prakrtski nazivi jasni su sami
po sebi, kao na primer pojam Jasna. Gotama ovako govori: "0 Indra, niko nije bio, niti će biti Tebi
podoban. Jer Ti držiš na sebi vaseljenu. Indra je velik; i sluša naše molitve. Mi Mu uznosimo pohvalu
našu i molitve naše da uveličamo silu Njegovu. Ni Nebo ni Zemlja, ni vazduh ne mogu ubiti (poraziti)
ovog Boga. Svetlost (Svet) ne duguje nikome svoj sjaj do
11
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Njemu (Njegovoj Sili). Tako kaže Panva‐taratha." U judeo‐hrišćanskoj bibliji, koja je arijevcima
duhovno strana, kaže se: "blagosiljajte i hvalite ime Božje, vi, koji ste sluge Njegove, Blagosiljajte Ga"
‐ kaže Psalm cara Davida. /Ps. HHHHVI/ ali je u ta dva gina, jednom jevrejskom, biblijskom i drugom
vedskom, Arijskom, ideja je delimično ista: pohvala Bogu. Takvi paralelizmi iskrsavaju sve vreme
čitanja Veda. Jasan je zajednički izvor vere. Odakle on potiče? Odgovor je jedan: iz nedara civilizacije
Ma, koja je nekad, pre katastrofe, blistala u svetu zadivljujućim sjajem (povući paralelu sa
katastrofama Manu).' "Ništa nije novo pod kapom nebeskom", kaže stara izreka, ništa nije novo kao
otkrovenje u religiji, može se reći, čitajući Vede i poredeći ih sa Biblijom i hrišćanskim Svetim Pismom.
Vedejci su božja deca, drugovi sila nebeskih. Oni ih traže na nebu i na zemlji. Za razliku od semitskog
apstraktnog bogotraženja, lišenog osećanja, Arijevci tragaju za božanskim u prirodi, koja ih okružuje.
Oni u njoj traže ljudsko, to jest prolazno, i večno, to jest božansko. Izvlačeći iz vidljivog ljudsko, oni
vide materijalno i božansko, a izvlačeći materijalno, suočavaju se sa božanskim. Upravo zato su Vede
tako duboko religiozne. One nam prenose jednostavnu, detinju veru u to da svetom upravlja i božje,
a ne samo materijalno načelo, da materijalno nije dovoljno i, ako je pred njima Jav, da se on zasniva
na Pravu, a da je Nav, prostirući se iza njega, samo ponor, koji razdvaja čoveka od Svarge, gde je Bog,
otac Žive i svega živoga. Tražeći živu vodu, Arijevci su išli za svojim stadima kroz stepe, obrasle
travom, sve dalje, ka večnom plavetnilu, gde se Svarga spaja sa zemljom. Tamo su i stepenice u Raj,
odakle silaze na zemlju božanstva‐atributi jedinog oca bogova i ljudi. Oni žive sa ljudima, i u tom
pogledu religija Arijevaca i starih Grka potiče iz istog izvora žive vode, a onaj koji je pije ne umire. Sve
što se zbiva u prirodi, njeno kruženje, točak vremena, dostojno je pesme drevne Arije, a Vede
(Znanje) posvećuju u tajne kruženja. Indra je prvi, na ognjenom konju, začetnik odgajanja konja kod
Arijevaca. On ih je posvetio u tajnu kola‐kruženja. Ali, došavši do predstave kruženja, izmislivši točak,
Arijevci nađoše u njemu sredstvo kretanja; pronašavši kolotočak, oni napraviše kola, u koja
upregnuše prvo telad, volove, a potom i konje. Indra, koji pobeđuje zlo, na konju, iz čijih usta sipaju
iskre i dim, bog groma i munje, beše upravo onaj prvi konjanik, na koga su se Arijevci ugledali,
pripitomivši konja i naučivši da jašu. Munja u ruci Indre bila je mač koji su iskovali. Boreći se za stada i
pašnjake, organizovali su novu silu naoružane konjanike, sinove Indre, i neprijatelji ih više ne
smedoše napadati. U stepi je čovek licem u lice sa Bogom. Glava mu se diže ka nebu i samo noge
hodaju zemljom. A konjanik, uzjahavši, još se više odvojio od zemlje, još više približio Indri, ne samo
spolja, već i iznutra. Upravo zato konjanik i konj imaju takav značaj u životu Arijevca. Upravo zato
Arijevac u njima vidi približavanje Svargi. Nema bolje žrtve koju može prineti bogovima od konja.
Žrtvovanje konja je po svom značenju jedna od najveličanstvenijih misteria Arije. Vedska religija je,
dakle, bila otkrovenje, ali je za razliku od starozavetnog otkrovenja, objavljivala sjedinjenje sa
životom okolnog sveta, učešće u tajnama prirode, čije su otelotvorenje: geniji, čuda čudna, dobri
duhovi, koji odgovaraju apsolutno svemu, svakom faktu u svetu i životu. Nastanak vremena, koje teče
iz glinenog suda Indre‐Brame (boga vremena), i prirodni ciklus koji se ponavlja, smena godišnjih doba,
to isto kolo, koje slavi nežni sin prirode, Arijevac, vodi ga od događaja do događaja, do dana
12
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
detinjstva, mladosti, zrelosti i starosti; od rođenja do smrti. On u njemu učestvuje i to je kolo njegova
lična sudbina, neraskidivo povezana sa vremenom. Svaki pojedinačni deo točka manifestacija je
božanskog. Ako se brzo okreće, to je znak da Indra moćni leti na ognjenom konju, tuče mačem munje
neprijatelje Svarge, lije kišadažd božji iz neoeskog bezdana Višnjeg kao znak ljubavi Višnjega, pali se
munjevito drvo u Svargi, odakle se spušta na zemlju most, raj‐duga, pada kiša Puruše i vrti se kolo
Koladino, večite promene stvari. Siplje sneg Puruše, iz mraka ponoći dolazi mraz, zima, studen. Sve su
to atributi božanstva, otelovljenje tvoračke prirode. Arijevac ne doživljava materijalno tu prirodu, on
je obogotvoruje, ali ne onako, kako to čini zaostali paganin. On u tome vidi ispoljavznje milosti božje.
Svaka pojava u Javu milost je Brani‐boga Brani‐bora, Konj‐Indre, svaki njegov korak je korak napred,
nikako nazad. Od rođenja ka smrti, od ljubavi ka Navu, od života, daha prane ka Navu, ka Raju, gde je
sve kao i ovde. Tamo ratnici‐heroji napasaju konje u žitorodnoj travi, tamo nema ni tuge, ni uzdaha
tamo je samo radost božija. Tamo je svetlost večna, neugasiva, leto božije, cvetni prah, blagost
vazduha, izobilje plodova zemaljskih, pesma sirina rajskih, ples čuda čudnih, i tamo niko nikada ne
boluje, ne stari. Tamo nema ni gladi, ni žeđi, jer je svak napojen vodom živom za vek i vekove i "svak
je sit hleba nebeskog u sve dane". Bogovi hodaju zemljom, žive među ljudima, bratime se sa njima.
Galopira stepama konjanik, dojaše do nomadske čerge, klanja se, šalje blagoslov okupljenima oko
ognjišta. Poziva ga starešina da sedne da podele večeru. Seda gost, slavi Boga, jede, leže da prenoći
K‐Raj svog konja. Svarga sija zvezdama, mlekom Maje, koje je ova nosila Svargom u krčagu da napoji
dete Krišnu i prosula. Sija mleko na visini. Spava pratilac. Čuvaju stada konjušari, ne spavaju u
sedlima, razgovaraju. Noć protiče u travama, blaga, rosna. U zoru stiže zamena stražarima, drugi će
uzjahati konje. Nema putnika! Bioje ovde, a nema ga. Nestade. Niko nije čuo kako je odjahao. Ko je
on? Sam Indra ! Dolazioje sam Indra. U daljini, u podne, kada zemlja podrhtava uz ivicu neba, uz
talasanje oblaka, što teku u plavoj gomili iza K‐Raja zemlje, pomalja se plavi pojas i preko njega, na
plavom polju ide orač, vodeći brazdu. Gledaju starešine: šta je to? Okolo su besK‐Rajne stepe, orača
nigde nema! Šalju konjanike. Galopiraju konjanici, jure kao vetar i gledaju kako se orač diže u nebo,
nastavljajući da ore, topi se, nestaje. Koje orao njivu? Ko će se, ako ne Indra, baviti zemljom Svaroga?
Plavaje, i trave na njoj su plave, i noću tamo pasu zlatne ovce, trepereći ognjenim iskrama. Kreću se
bezbrojna stada u Svargi, napasa ih bog Veles, predstojeći svakom kretanju, svakom broju, svakoj
harmoniji, blagostanju, dobru, zverima i travama. U daljini se pomaljaju senke ljudi, idu oni za
stadima, visoki, izduženi, sa velikim kukastim štapovima, koračaju za ovcama. Idu do samog Svarožjeg
pojasa, plavom ivicom što odvaja nebo od zemlje, idu i stupaju na njega, i već na nebu gone stada,
nad zemljom. Ko su ti pastiri? To su Velesiči, Svarogovi guslari, pevači, bajani, što gone bezbrojna
stada zlatorunih ovaca Svarge. Idu, nestaju, šireći se po Nebu. Kako razumeti ovu Tajnu? Arijevci su je
svojim očima videli i ovako objašnjavali: Indra, Veles‐Bog, Agni, Jaro hodaju plavim stepama, plavom
Svargom, nedostupnom običnim smrtnicima. Oblaci se podigoše kao gromada na Severu, stadoše
obavijati nebo, grom u daljini zagrmi, a Sunce, lik Agni‐Boga potamni, pomrči se, i na trenutak Zemlju
pokri tama, u kojoj su svetlele samo Munje i grmelo je, lila je kiša iz bezdana nebeskog. Moćni Indra‐
Bog‐Heroj borio se sa Crno‐bogom, kojije ratovao protiv
13
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Agni‐Boga. I odjednom se ponovo javi svetlost i noć, koja se beše spustila na zemlju nestade. Indra
pobedi! Indra moćni, slavni heroj, ne štedeći sebe, baci se na Crno‐boga i odagna ga! Slava Indri i
Indrinim ljudima! Ti su ljudi Sloveni, Slaveni.. Oni pevaju slavu Indri, bogovima neba i zemlje, ništa ne
tražeći za sebe. Oni su narod slave. Sloveni. Ime njihovo nastalo je iz običaja pevanja u slavu Indre.
Oni nisu pasivno posmatrali prirodne cikluse, već iznutra, živeći u njima, rukovodeći se njima. Čitav
njihov život bio je zasnovan na prirodnim ciklusima i sve što je bilo u prirodi, bilo je i u njihovom
životu. Eto, završi se studena zima, kada je trebalo izvlačiti hranu za stoku ispod snega, na Severu, i
kada je u Pendžabu hladno. Potekoše potoci, ozeleni trava. Prve se ovce ojagnjiše. Prvo jagnje dar je
bogu‐Agniju. Pastiri praznuju. Prvog agneca prinose klanju, spaljuju iznutrice na vatri od
prošlogodišnjih trava, peku žariznu, agneca proleća, posvećenog Agni‐Bogu. Jedu ga sa stepskim
lukom, divljom slačicom, koja je već izrasla iz suve trave lrošlog leta. Jedu, kušaju, zalivaju prevrelim
mlekom stepskih kobila, vesele se, slave Agni‐Boga. Dok je kod Semita Prolećni praznik (pasha)‐
praznik izbavljenja iz egipatskog ropstva, za Arijevce ‐ to je praznik proleća, ponovnog rađanja
prirode, buđenja stepa iz zimskog sna. Raduju se Arijevci, čupaju zelenu travu, bacaju je uvis, ka
Svargi, pokazuju Bogu‐Ocu svih da je stigla zelena trava. Posipaju se međusobno od jutra do večeri
prahom korenja što boji indigo, da objave da je stiglo vreme cvetnog praha. I ako neko tog dana nađe
prvi cvet u stepi, odnosi ga sa radošću i ushićenjem u tabor, daje starešini, a ovaj ga, slaveći Indru,
Agnija, Varunu, pokazuje svima kao prvo čudo Diva Divnih. Bogovi su hodali stepom i po njihovim
tragovima niče cveće. Veza Arije sa bogovima neraskidiva je: prvi slave druge, a ovi im pomažu:
"Iznad svega, iznad dana i noći, Iznad vazduha i mora je Iidra, Koji ide dalje od vetra, dalje od zemlje
Dalje od reka i dalje od sveta!" Indra Veliki, koga slavi Renu, sin Visvamitre: "Slavi Indru, tog velikog
heroja, koji se izdiže u sjaju svetova, dalje od granica zemlje, koji oživljava i bodri ljude, koji ispunjava
sve, koji se veličanstveno uzdiže nad tamnim pokrovom talasa! Slavi Indru, pevajući nove slave, tako
plemenite kao što je i On sam, čija je veličina ravna zemlji i nebu!" Ovaj Indra došao je na praznik
proleća u stepama, seo K‐Raj vatre‐dima, uzeo komad svetog agneca i jeo s ljudima. Bio je to Indra,
jer rano ujutro ne nađoše tragove njegove. Bio je to Indra, jer odjaha na riđem konju, a da čuvari ne
čuše grom njegovih kopita. Bio je on, Indra, jer otide pre dana koji je trebalo da donese na zemlju. Bio
je on, Indra, jer lik njegov beše blag, a reči tople. Bio je On, Indra, jer dođe i ode na vatrenom konju.
14
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
"O Indra! Nek pobedi Tvoje oružje protiv grešnika, zle Rakšase! Neka se naši zli protivnici sruše na
zemlju, kao žrtveni bikovi. O Indra! Neprijatelji koji nas napadaju mnogobrojni su i ispunjeni mržnjom.
Neka se skupe ispod plašta noći da ujutro uz pomoć svetlosti nastupajući dan postane njihov grob.
Prizivamo u pomoć, prinoseći ovu žrtvu, velikog i predivnog Indru, najplemenitijeg od heroja u bici,
milostivog kao i strašnog, pobednika neprijatelja na bojištu, pokrivenog njihovim trofejima."2 Indra je
u stepama, severno od Pendžaba, severno od Kabula i reke Kofeje, ili Kabula, u visokim dolinama
Jaksarte i Oksusa. On je bio među Arijevcima koji su napasali stada. On je pokazivao prstom na jug
gde je Pendžab. On je pokazao gde su bolji pašnjaci i gde je manje neprijatelja. Sloveni, koji slave
Indru, bili su na Komonima, krećući se ka jugu, ali starešine rekoše da se Indra pojavio na gori i
pokazao na zapad, gde spava noću dan, gde stoje u noći zlatna kola Sunca‐Agnija: "Tamo, jer i Agni
tamo ide, jer tamo dan spava i noć otud dolazi". Tamo je K‐Raj Zemlje, tamo... Jedni su krenuli na Jug,
drugi na Zapad."3 Nomadski klanovi prelaze u potrazi za pašnjacima hiljade vrsta i pravac za njih uvek
ima veliki značaj. Prema Suncu i zvezdama vodili su svoja stada. IndraSunce bio im je vožd.
Indraheroj, Indranajbohlji vojnik, najsnažniji od hrabrih i najhrabriji od snažnih. Skiti i Sarmati, među
kojima su kasnije bili naši preci, imali su boga rata. Najjednostavniji obred, koji su mu posvetili i
simbol boga rata bili su koplje, ubodeno u zemlju ili mač. Tako su prašćuri simbolizovali Indrine
munje, njegov ognjeni mač. Grci su u tome videli varvarsko siromaštvo obreda.4 Himna Sanva,
posvećena Marutsama, završava se rečima: "Bacite neprijatelje kao strelu protiv onih, koji su se
osmelili da mrze Rišis."5 Marutsi ili sveštenici najzad su se u Vedama stopili sa Devama.6 Zakoni
pustinje ili stepa su prosti. U njima je sve potčinjeno udobnosti stada, ovaca, krava i konja. Život
pastira je surov: sav u kretanju, u potrazi za travom i vodom. Sinovi Anžiras, opevani u pesmama
porodice Gotamida, slave se ne samo kao sluge Indre, već i kao njegovi pomoćnici u potrazi za
nebeskim kravama.7 Njihova ličnost na K‐Raju K‐Rajeva iščezava i biva zamenjena onim božanstvom,
kome su služili. Anžiras (Angiras) su postali Agni. Zemaljske krave su smrtne, potrebna im je trava i
voda, nebeske krave su besmrtne, one piju živu vodu i jedu plavetnu travu Svarge. Oni što su,
pomažući Indri, tražili te krave i sami postadoše božanstva, sjedinjujući se sa Indrom i rastvarajući se
u njemu. Konjanik, jašući stepama, polako se smanjuje, pretvarajući se u malu tačku u plavetnilu
daljina, nestaje u njima, postajući Jedno sa njima. Ovu tajnu utapanja ličnosti u nedra prostranstva
Arijevci ‐ deca Indre pretočili su u himne i legende kao tajnu sjedinjenja sa božanstvom, rastvaranja u
njemu. Krave, koje žvaću travu, oličenje su smrtnoga koji se hrani besmrtnim. Ali besmrtno im samo
privremeno pomaže u životu, u borbi sa smrtnim. Svarožje krave i same su besmrtne i zato je njihova
hrana ‐ plava trava Svarge. Indra ih traži. On, koji se predao podvizima, bitkama sa neprijateljima
ljudi, izgubio je stada. Anžiras traže njegove krave, postajući njegove sluge, sjedinjuju se s njim,
postaju On. Ovde ljudi prvo postaju atributi božanstva, a potom samo božanstvo, gubeći svoju
ličnost. Kao što se konjanik koji se u galopu udaljava od tabora, poistovećuje sa prostranstvom, oni se
poistovećuju sa Indrom. I što se više udaljavaju u vremenu, preci se sve više stapaju sa božanstvima.
Smrt je odlazak u vreme, koje se sjedinjuje sa prostranstvom. Izvan
15
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
granica i jednog i drugog je Svarga, plavi Raj, koji počinje od konca K‐Raja zemlje. Tamo su plave stepe
Svarge, tamo je plava trava večnog života, tamo su oblaciovnovi i telad, i zvezde‐ovce Svaroga, Indre,
Velesa. "0 Džatavedas, neka oni uđu u telo! O Agni, spusti ih zatim među Pitris, da dođu u molitve
(naše) i žrtve. Odeveni životom, neka prime oni ostatke (posmrtne)..."8 Tako su molili Arijevci,
spaljujući mrtve: "O Agni, postaraj se da spališ (konačno ovog pokojnika). Ne rastrgni ni žegovu kožu,
ni telo mu. O Džatavedas, ako su ti naše žrtve ugodne, pomozi mu tvojom pomoći, okruži ga tvojim
Pitris. On je došao da primi (telo), koje nosi njegovu dušu."9 Konjanik tako, jašući u daljini, nestajući u
prostranstvu stepa, postaje simbol iščeznuća, i smrt gubi svoju strašnu suštinu, jer je iščeznuće
jednostavno: Agni obuhvata telo umrlog, odnoseći ga sa sobom. Pokojnik je otišao u potrazi za
nebeskim kravama Agnija‐Indre. Stalno mešanje imena božanstva pokazuje da su svi oni različiti
atributi jednog Boga, kome samo daju različita imena. Greška je mnogih naučnika‐sanskrtologa
upravo u tome što razna imena Boga smatraju različitim bogovima. Osim toga u slovenskoj službi
kaže se: "Sveti Bože, Sveti krepki, Sveti Besmertni..." Zar se ovde imenuju tri Boga? U Rgvedama, pak,
kad se kaže Puruša, Agni ili Indra reč je o tri božanstva. Zašto? Zato što se u nedrima hrišćanske
civilizacije pagani uobičajeno smatraju idolopoklonicima koji veruju u mnogoboštvo. Nakon brižljivog
proučavanja Rgveda i dokumenata o paganstvu moramo, radi jasnoće, insistirati na tome da su
različita, takozvana božanstva kod Arijevaca zapravo imena jednog istog Boga. Svako takvo ime samo
je poseban atribut božanstva. Ne poričemo da je među njima bilo i onih koji su verovali u
personalnost svakog od ovih imena. Oni su čak mogli zapisati i himne raznim božanstvima, ali zbog
toga što su dva tri pisara pogrešno zapisala Isus umesto Iisus, ništa se u hrišćanskoj religiji nije
promenilo. Ni u arijevskoj religiji se time ništa ne menja. Prava personifikacija božanskih atributa
uslediće kasnije, ali to je već bliže našim vremenima. Nomade je samo nebo, sama Svarga učila
jedinstvu božanstva. Isvara je jedan! Ovaj naziv je kod Gota iz slovenskog korena Jedan prešao u
Odin, da bi se u tom obliku zadržao u brojanju kao naziv za jedan u ruskom delu slovenskog sveta. U
tom odbrojavanju Odin‐Jedin bilo je ime Boga, Dva‐Deva, TriTrimurti, Četiri‐Čatvara, Šatvara, Satvara,
Pet‐Pento, verovatno od grčkog penta, isto kao i Šest‐heksa, sedam‐sedemv, sedvm, Santa‐element
vlažnosti osam, da bi opet devet postalo naziv za Deva i deset Dasia. Arijevski religijski karakter
brojanja takođe vuče korene iz nomadskog pastirskog perioda kada je, brojeći stada, sin Indre
posvećivao svoju stoku Bogu. Ujedno, on ju je blagosiljao. Blagosiljanje stoke zadržalo se u ruskom
pravoslavlju: na Blagovesti, 25. marta, gonile su se krave do crkve. Moguće je da se u dubokoj
prošlosti, pre praznika proleća, posvećivala stoka, kada se svaka životinja pojedinačno posvećivala
božanskom atributu, odakle potiče i samo brojanje. U svakom slučaju ono je bilo neophodno
nomadima, jer bez toga nisu mogli znati koliko je životinja u njihovom stadu. Taj praznik Proleća je
pastirski praznik, koji označava da ovce počinju da donose jaganjce. Prirodno, taj dan je pun radosti,
jer od njega počinje proleće i tog dana svi pastirski narodi – Arijevci, a takoće i Semiti prinosili su
svojim božanstvima žrtvu ‐ prvo neporočno jagnje. Taj dan bio je posvećen pesmama, igrama,
pričama o prošlosti, obrednoj trpezi i, pošto je život pastirskog naroda zavisio od stada, tog dana
brojali su stoku, posvećujući je jedinom Bogu, Devama, Trimurti, Čatvari, Pentu, Santa svim
atributima Boga. Brojanje se na
16
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
tome zasnivalo. Nakon prebrojavanja započinjao je novi vremenski ciklus, do sledećeg praznika
proleća. Međutim, tumačenje atributa predstavlja za nas teškoću, jer ne znamo šta su sve naši
prašćuri podrazumevali pod ovim ili onim imenom. Tako je vedski pesnik Vašitha, ili Vašištha bio
jedno vreme smatran za boginju zore, jer njegovo ime znači "neobično blistav". Osim toga, boginja
zore takođe se često zove i "neobično blistava".10 Zora je nosila ime Ušas, a jedina zvezda koja je
imala ime bila je Venera zvali su je Uzanas ili Sukra. Kako je ta zvezda ostajala poslednja, a prva se
palila, Arijevci su mislili da je ona jedino božanstvo koje je pokušavalo da se suprotstavi Indri‐Suncu.
"Neka nam podare blaga Mitra, Varuna, Aditi, Majka, Zemlja i Nebo".11 "Različita blaga, koja daju
Zore, darovi su, što donose sreću onima, koji ih poštuju prinošenjem žrtava i pesmama."12 Hram
prirode u kome su živeli Arijevci, pružao je duhovnu hranu svojim pojavama i u njoj su pronalazili
sebe i svoju misiju na zemlji. Kao i Vesna, koja nagoveštava svetlost i toplotu, tako i zora, simbol
Vesne dana, obećava toplotu i svetlost. To obećanje bogovi su uvek održavali, i uvek se ispunjavalo.
Odatle radost Arije. Indra, onaj "koga su slavili naši očevi" (Rg‐veda) stalno je pominjanje. Indra je
jedno od najznačajnijih imena boga Sunca. Izvorno, arijevski politeizam bio je monoteizam, jer je
Sunce jedno, i kult, nastao iz obogotvorenja Sunca, govorio je u početku samo o njemu, a ne o
mnogima. U dolinama Džungarije, ili Džung‐Arije, religija je bila primitivna, svodeći se na obožavanje
Sunca. Kasnije će se pojaviti i drugi atributi, a zatim njihove personifikacije. Nema sumnje da je
kultura Arije i u najstarijim vekovima bila na vrlo visokom nivou. Godine 1952, 22. avgusta na radiju u
Belgiji objavljeno je da je pronađen rukopis na sanskrtskom jeziku, sa opisom letećeg aparata,
nesagorivog i težeg od vazduha. Ako je to tako, pastirski period Arije bio je period opadanja, koji je
nastupio nakon procvata kulture i civilizacije. Koji su događaji to prouzrokovali, ne znamo. Uzroci su
mogli biti revolucionarnog, geološkog karaktera, najzad, ratovi, epidemije (setimo se velike kuge u
XIII veku), rasno mešanje sa inferornim narodima i sl. Dogodilo se nešto što će srušiti organizaciju
Arije. To razaranje mogli su preživeti pastiri ili su preživeli stanovnici Arije mogli postati pastiri. Postoji
mogućnost da su se pomenuti događaji odigrali u približno isto vreme sa onim što je zadesilo
civilizaciju Ma, nestalu u Tihom okeanu. Vremena opadanja i procvata smenjuju se u životu naroda.
Očevidno, u njihovoj osnovi leži ciklični zakon, dok ono, što nazivamo "uzrocima" opadanja civilizacije
može biti samo spoljni uzrok, koji poprima različite oblike. Kada se radi o tako složenoj pojavi kakva je
opadanje, uvek je prisutan niz uzroka, spoljašnjih i unutrašnjih. A unutrašnji uzrok i stvarni uzrok jeste
prekid veze među pojedincima naroda. Poredeći život naroda sa organizmom, može se analogno
tome reći da je opadanje izazvano prekidom unutrašnje koordinacije naroda, ili drugim rečima,
nastankom unutrašnjeg haosa. Kako svaki život i procvat podrazumevaju zavođenje reda u haotičnom
nagomilavanju stvari, to pre svega znači da opadanje započinje u onom trenutku kad nastupi
poremećaj funkcija civilizacije, a poredak oslabi. Narastajući haos ubrzo nadjačava sile poretka,
izazivajući konačan pad civilizacije. Osnov vedske poezije, poezije u suštini religiozne, je proslavljanje
božanstva, dok su molitve njemu malobrojne i primitivne. Da bi se doraslo takvom shvatanju religije
bile su potrebne hiljade godina, jer ako je spoljašnja forma
17
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
vedske religije antropomorfna, ona je mogla nastati kao posledica opadanja. A osnova vedizma je
slavoslovlje i u veoma maloj meri molitva. Međutim, svaka paganska religija temelji se na molitvama:
Bog treba da interveniše u lične stvari čoveka. Slavoslovlje, pak, jeste proslavljanje božanstva kome
se molitva upućuje samo u najneophodnijim slučajevima. Tamo gde preovlađuju hvalospevi, Bog živi
božanskim životom, a ne antropomorfnim. U ovom slučaju religija ukazuje na viši oblik života, koji je
uzrokovao odgovarajuću formu religije. Ona kao da govori da prirodni i ljudski zakoni u velikoj meri
regulišu ljudski život, a Bogu treba samo zahvaljivati i slaviti ga. Zato mi insistiramo na tome da je
život Arije u Džung‐Ariji, Fergani i Santa‐Sindhu bio poput izdanka prethodećeg visoko kulturnog
života, koji je ponovo izrastao iz odsečenog korena. Koji su bili uzroci opadanja drveta civilizacije, ne
znamo. Međutim, veličina tog drveta za nas je nesumnjiva. Istorijski period, koji nam je poznat, ne
može se smatrati konačno utvrđenim. Mi poznajemo samo neveliko razdoblje istorije čovečanstva,
računajući od 10 hiljada godina pre Hrista, najdalje. Međutim, moguće je da ono seže u vreme na
desetine puta više. Sećanja o tome nisu sačuvana. Ipak, oslanjajući se na dokumente o civilizaciji Ma,
možemo reći da, iako nam se razdoblje od 250 hiljada godina čini velikim, takođe nemamo ni dokaze
koji bi govorili suprotno! U leto 1952. objavljeno je da su u Etiopiji pronađene majolike koje prikazuju
bojno polje, gde iznad taktički i strateški raspoređene vojske u vazduhu eksplodiraju granate, a iznad
vojske lebdi i aeroplan, što dokazuje da je čovečanstvo ne samo na Atlantidi i u Aziji, nego i u Africi
već bilo na našem nivou razvoja tehnike. Indru su Arijevci zvali Sakra, to jest Moćni. O Agniju, kako
nas izveštavaju u himnama, njegovih sedam plamenova (sedam boja) govore da je Agni dete
snage.13 Pratioci Indre, Vaju, koji se predstavljaju kao Bog ili kao skup bogova, Marutsi, sluge i
pratioci Indre, rođeni na zemljI, nazivaju se Prisni.14 Prisni na staroslovenskom znači svagdašnji,
večni. "Ja pozivam u pomoć (reči Pratikšatri) Indru i Agnija, Mitru i Varunu, Aditi, Svetlost, Zemlju,
Nebo, Marutsi, Oblake, Vodu, Višnua, Pušana, Brahmanaspatija, Bhagu, Slavnog Savitrija. I Oblaci,
koje slavimo u našim pevanjima, i blagodatne Reke daće nam spasenje!": Ovde vedski pesnik priziva
sindhu (element vlažnosti, reke, kiša, vode i td.), prvi životni princip, obraćajući se svemu što na ovaj
ili onaj način ima personalnost u prirodi, kao emanacija božanstva. Na žalost, nemamo datume ovih
himni, u suprotnom, mogli bismo pratiti postepeni razvoj teogonije Arijevaca makar i jednostavne, ali
raznolike u izrazu. Dok poetska uobrazilja deli božanstva na sve veći broj posebnih personifikacija,
metafizički razvoj teži jedinstvu. Povratak jedinstvu prirodni je put posle dekadencije. Ipak, odsustvo
čvrstih dogmi omogućava dalju podelu na nove atribute. Savremena religija Indusa, potomaka Arije,
došla je do neograničenog broja božanstava. A da su to u osnovi bili samo atributi, jasno govori
sledeći odeljak Rg‐vede: "Božanski duh, koji cirkuliše na nebu, Njega nazivaju Indra, Mitra, Varuna,
Agni; mudraci daju jednom božanstvu mnoga imena, to su Agni, Jama, Materisvan."16 Nebitno je,
prema tome, kojim putem je krenuo potom bramanizam. Bitno je da je u osnovi to bilo jednoboštvo.
Tronebeski i trozemni božanski atributi Indra, Agni, Savitri, Višnu, Varuna u suštini su jedinstveni.17
18
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Dakle, polazna tačka arijevske vedske religije bio je, nesumnjivo, monoteizam, a savremeni
bramanizam treba smatrati deformisanim prelaskom rita u sadržaj religije, isprva ezoterične. Istorija
razvoja religije pokazuje da su one prvo ezoterične i siromašne kultom, ili ritom, a zatim,
usložnjavajući se, ezoterizam sve više osvaja dok ne apsorbuje sav egzoterizam. U tom trenutku, čak i
ako nije politeistička, religija postaje formalna, gubi moralni značaj, prestaje da utiče na mase i
postaje mrtva. Pogrešna je teorija da se paganstvo rađa iz jednoboštva zbog siromaštva misli,
prelazeći u svom razvoju u politeizam, da bi tek potom došlo do odvajanja monoteističke struje u
religiji, čime se njen razvoj završava. Proces može biti i obrnut, što je slučaj sa bramanizmom, koji je
potekao iz jednoboštva. Razdvajanje ovogjednoboštva na politeizam personifikacija atributa
božanstva samo pokazuje kako religija neograničena dogmama može preći ne samo u ezoterizam,
već i razbiti se na niz potpuno samostalnih religija. Bramanizam još nije dotle stigao, ali je već na putu
da se podeli na niz religija. Iako Alfred Mori ne smatra da je prihvatljivo jednoboštvo arijevske religije,
to je njegovo lično mišljenje, jer mi imamo napred citirani tekst: "Mudraci daju jednom božanstvu
mnoga imena Agni, Jama, Materisvan (Matersva)". Iz ovog nedvosmisleno sledi da je Bog u svesti
vedejskih Arijevaca jedno biće. Naravno, kod Arijevaca nije bilo pukog šematizma u shvatanju Boga i
sva religija zasniva se na religioznoj fantaziji, a ne na dogmatski čvrstim postavkama. Mojsije na
primer, za kršenje zakona kažnjava Jevreje smrću, dok Arijevci ne primenjuju tako stroge mere.
Jehova je bio zakonodavac moralno posrnulih jevreja, dok je božanstvo Arijevaca bilo prijatelj i
zaštitnik, a Arijevci njegova deca, dakle polubogovi (božiji sinovi). Deca u Bogu traže čudo, a ne
apstrakciju. Sa druge strane, srećemo se sa veoma apstraktnom metafizikom ezoteričnog
bramanizma, koja predstavlja drugi aspekt religije. Iako Arijevci mole Indru da ih zaštiti od
neprijatelja, njihova religija ne odvaja same Arijevce od ostalih naroda, kao kod Semita. Prinošenje
žrtve kod Semita ustupak je paganskoj prošlosti, dok je kod Arijevaca reč o bogougodnom delu, koje
religija podstiče. Mojsije je, suprotno tome, čak zabranjivao prinošenje žrtve. Herodot govori o
Slovenima u Evropi fantastične stvari, ali već on pominje Jazike i Kostoboke, kao i Srbe i Hrvate. Treba
prihvatiti da su oni tamo bili oko dva, ako ne i tri veka pre njega. Kako je to približno VIII vek pre
Hrista, treba uzeti da su prvi Sloveni na teritoriju evropske Rusije došli negde u to vreme. Oni su kao
žrtvu prinosili svete konje. Upravo to je pomoglo ArijevcimaSlovenima da zauzmu njihove zemlje i
učvrste se na njima. Moguće je da su Sloveni u prvom talasu seoba stigli u Rusiju sa asirskom
konjicom. Odatle strah kod Grka od Kentaura, i sa druge strane obogotvorenje konja kod prvih
Slovena, kao i uopšte kod starih Arijevaca, zahvaljujući čemu su osvajali zemlje i pašnjake. Svarga
Arijevaca ‐ prsti žreca, dali su ime svadbi, čiji se obred obavljao uz pomoć ruku žreca. Soma ‐
božanstveni napitak sličan vinu, bila je prvi žrtveni produkt, a tek kasnije usledili su volovi i sveti konji,
koji će uskoro postati deo Indre, Varune, Agnija, koji jaše zlatnog konja. Oni su se sjedinili sa
božanstvom. Na ostrvu Rigen sveti konji predstavljali su najvažniji deo kulta, a sam kult postao je
stroži i istančaniji, verovatno pod uticajem religije Varanga‐Gota. Ali u to vreme na prvom mestu bio
je napitak soma, napravljen od soka svete trave koji je služio kao prva žrtva. "Puruša ima hiljadu
glava, hiljadu nogu i on je zamesio Zemlju u grudvu pomoću svojih ruku sa šest prstiju, i On
vlada.Zemljom."13
19
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Arijevci su verovali da je stvaranje sveta slično žrtvovanju; oni su smatrali da molitva i žrtva, kao
plodovi ljubavi, podržavaju i stvaraju svet.18 "Platno žrtve se prostire, satkano od sto jedne niti, koje
su dale Deve (Dive), očevi (žreci) pomažu tkanju, natezanju platna i njegovom skidanju, a Puruša ga
razmotava, seče platno na nebu i navlači ga, dok pored nje stoje sjajni riši."19 Ova ideja neprekidnog
stvaranja bliska je hrišćanskoj, koja govori da molitva i hrišćanska ljubav tvore život. "Vera bez dela
mrtva je" kaže apostol Pavle. Ali u Rg‐vedama s vremena na vreme pominje se jedinstvo božanstva:
"Tri su božanstva; Zemlja, Vazduh i Nebo (Svit) njihovo su carstvo. Oni su Agni, Vaju, Surija. Množina
njihovih dela proizvela je njihova mnogobrojna imena."20 Zapadni sanskrtolozi smatraju to samo
"slabim pokušajima" učitelja religije da uspostave jedinstvo koje nije ni postojalo. Mi se držimo
mišljenja da su u Rgvedama, kao i u svakoj religiji, postojale dve teološke discipline; jedna
sveštenička, koja je znala za atribute, i druga ‐ narodna, koja je atribute prihvatala kao posebna
božanstva. "Religija u Rg‐vedama još nije u stadijumu teološkom, ona čak nije dostigla epski uzrast,
kaže autor Lasen, u kojem uobrazilja, ovladavajući religioznim osećanjem, vezuje za ideju božanstva
kontinuitet događaja, visokih podviga, avantura, čiju istoriju izlaže."21 Sa ovom definicijom ne
slažemo se u potpunosti. Niti se svuda niti kod svih naroda religija razvija po istom obrascu. Ne stvara
svaki narod epos. Autor, čini se, pravi grešku, polazeći od ideje da je arijevska religija politeizam. Već
smo izneli naše gledište po tom pitanju. Alfred Mori, takođe, misli da "između božanstava Arijevaca
odnosi nisu u dovoljnoj meri definisani". Nisu, jer se vedska religija razvijala od jednoboštva ka
politeizmu Indije. Kao što smo do sad govorili i kako ukazuju same Rg‐vede, to su atributi jednog istog
vrhovnog bića, a zaboravljanje tog principa dovelo je do politeizma u bramanizmu, iako ni to nije čist
politeizam, budući da se raspao na sekte, od kojih svaka na svoj način tumači odnose između
božanstava. Najzad, sačuvao se i čisti ezoterični bramanizam, koji pod posebnim božanstvima
podrazumeva posebne atribute boga Brame. U jednom je tačno mišljenje Alfreda Morija: "Vedski kult
rađa u Indiji bramanizam, u Persiji mazdaizam, a njegova sećanja, doneta u Evropu, polazna su
osnova za razvoj helenske i italske, kao i germanske i slovenske religije."22 Ne slažemo se ni sa
mišljenjem Lasena, citiranim napred, po kome je religija koja opeva božanstva i slavi ih, ne dosađujući
Bogu molbama, "još nedorasla". Po našem mišljenju, religija, u kojoj se molbama ostavlja skromno
mesto, pokazuje plemenitu, altruističnu suštinu. Slaveći Boga, ona ga ne moli za mešanje u ljudske
poslove, koji su često daleko od pravednih i čistih. Sistematizacija božanstava, koju je izvršio Nirukta,
javlja se u himni Visvavedas, pripisana Dirghatamasu.23 Nirukta, napisana pre epohe budizma,
najstariji je izvor sistematizacije u epohi Rg‐veda. Međutim, ovaj rad je već indijski, a ne arijevski.
Treći deo Nirukta deli božanstva zemlje, vazduha i nebesa, i on nosi naslov Daivata.24 Mnogi vedski
pesnici pripisuju stvaranje sveta Indri: "Ti, o Indra, sam si stvorio sve što postoji."25; "To je Indra, koji
je rasporedio i pridržava Zemlju."26; "Njemu dugujemo dane, konje, trave, vode i šume."27 Mitra i
Varuna bili su njegovi pomoćnici, Višnu se često naziva tvorcem neba i zemlje i ponekad Agni. "Tako
mu se pripisuju epiteti tvorca i stvoritelja i oca svih bića"; kaže Alfred Mori, ne primećujući da upravo
ovo mešanje ličnosti i služi kao dokaz da nije reč o ličnostima, već o atributima.
20
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
"Agni je ukrasio svod nebeski zvezdama", kaže on dalje. Njega zovu Dhatri, to jest izaslanik Indre.
Savitri se takodje naziva tvorcem. Njemu se pripisuje stvaranje dvonožaca i četvoronožaca, i ne toliko
akt stvaranja, koliko stvaranje života na zemlji. U poslednjim glavama Veda govori se o
nematerijalnom biću, Puruša, koji je istinski tvorac. Puruša, božanstveni muž, sjedinio se sa
Pradhanom, majkom, i iz tog sjedinzavanja nastala su sva bića. Duša sveta, Puruša, nastao je od
Paramatma, više duše, obrazujući na taj način Trimurti (Trojica), koju čine Agni (oganj), Vaju (vazduh)
i Surija (Sunce).28 Ispostavlja se, dakle, da se svuda radi o trojedinom božanstvu, a ne o mnoštvu
bogova. "Agni se nalazi na Zemlji, travama; vode sadrže Agni; Agni se nalazi u kamenu, u čoveku; Agni
je i u stoci i kožima. Angiras ili Anžiras bili su, očevidno, žreci ili neka vrsta svešteničke kaste, poput
levita kod Jevreja. Oni su često sastavljali himne i posle tvrdili da ih je sastavio sam Agni. Ne govori li
to isto Mojsije kada objavljuje svoje moralne zakone, ili Dekalog? Sjedinjenje sa božanstvom
uobičajeni je način da se reči pribavi svetost. Riči ili sastavljač himni personifikuje se sa Agnijem, ili
Indrom, i na taj način Indra sam sebe hvali. Tako i Nirukta stavlja Marutsi pored Pitris, ili predaka a
žrtva, posvećena precima, pomaže im da odu na nebo, postanu sveti. Svaki Indus posvećuje žrtve
precima i smatra se oceubicom ako to ne učini. Pitris se zovu ognjevi žrtve Agniju. Dakle, nastao od
Boga, čovek se Bogu vraća. Pogrešan pristup atributima božanstva Arijevaca rezultirao je
neverovatnom konfuzijom u radovima sanskrtologa. Oni ponekad traže personifikacije uprkos samim
tekstovima Veda. Tačno je kad kažemo da se istinsko poznavanje religije ne može uvek naći čak ni
kod današnjih vernika, a u tim primitivnim vremenima pogotovu. Arijevci su bili ljudi koji su učili u
školi prirode, među travama i zverima. Nije im sve ni bilo jasno u religiji. Samo žreci, pevači Veda
posedovali su pravo znanje. Religija je verovatno imala nekoliko posveta, odnosno, nivoa i običan
narod živeo je u najprimitivnijem stadijumu verovanja, dok je riči (riši) znao nešto više, a žrec pri
nekom caru još više. U vezi sa himnama oblacima, treba znati da za pastire leti, kada gori trava, oblaci
postaju neophodni za život. I kada bi pašnjaci stradali od suše, oni su pevali himne vena, to jest
oblacima, pozivajući ih da se izliju na stepe i ožive osušenu travu. "Kada oni, koji te žele vide kako
letiš na Nebu na tvom zlatnom krilu, oni prepoznaju u tebi izaslanika Varune, Pticu koja nosi kišu u
predele Jama (car Pitris, koji vlada Zemljom i smrću)."30 Sedam zraka ili sedam pohvala Agniju,
sedam plamenova čije ime znači "zrak", postaju za arijevske pevače sedam žreca žrtvovanja, dakle,
pratioci Agnija. Pušan ili pobedničko sunce, koje caruje nad tamom, ili Bhaga (Bog), koji se sjedinjuje
sa Savitri, potiče od drugog epiteta koji se pripisuje Suncu srećni. Kao Savitri, Sunce se još zove
"mudri, bogati, moćni". A ako svi ovi epiteti nisu više od epiteta, istinsko poznavanje religije sastoji se
u njihovom prihvatanju kao epiteta, a ne kao posebnih ličnosti božanstva. Mitra je, na primer, takođe
Sunce, ali pre svega neprijatelj zlih i zbog toga je on prijatelj, jer Mitra znači prijatelj. Varuna je kao
brat Mitre, a u stvari je drugi ipostas Sunca. Obraćajući se Suncu, Arijevci mole Varunu, Mitru, Agnija,
Indru. Sve su to ipostasi jednog istog Boga. Ako započnemo nabrajanje epiteta, onako kako su ih
doživljavali neprosvećeni Arijevci, pastiri, a ne onako kako su ih shvatali žreci, nikada nećemo dopreti
do istine, i religija Arije ostaće za nas potpuno hermetična.
21
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Dečije bespomoćni pokušaji objašnjenja funkcija božanstva, o kojima su možda čak i arijevski pastiri
znali više od nas, neće nam omogućiti da proniknemo u praizvor religije, već će nas samo zavesti i
baciti u potpuno neznanje! Mitra je bio bog mitraizma, a Avesta mu je dao deset hiljada očiju da
oplodi zemlju. Marutsi mazdaizma čine sedam odeljaka sa po sedam lica u svakom. To je tipično
predstavljanje hora anđela u ovoj religiji. Mitra ima drugog boga, pored Varune, to je Ariman, koji se
ponekad pominje u Vedama kao dobročinitelj. Kod starih Slovena on ima svoju kopiju u Dajbogu.
Takođe ga zovu Neumorni, Vladika pobožnosti, Slavni pobednik. Sve su to personifikacije Sunca koje
pomaže i oživljava. On se 31 ponekad pominje kao Bga (Bog), Bhaga, Aditija Koji blagosilja i
Dobročinitelj je. Iz svih tih personifikacija iznova kao i ranije, izvire ideja jedinstva i mnoštva.
Jedinstvo leži u osnovi, a mnoštvo se rađa svaki put kada hrišćanski ili jevrejski zapadni naučnik
nepripremljen za njene osobenosti, pristupi sa svojim šemama indijskoj i arijevskoj religioznoj poeziji.
Svaki put on nalazi personifikaciju tamo gde je nema, a ne vidi je tamo gde je prisutna. Ako se zauzme
takvo gledište, onda se iz reči: "Ovde počiva heroj, koji je zaslužio posmrtnu slavu, najbolji građanin",
može zaključiti da se radi o bar tri čoveka: heroju, zaslužnom i najboljem građaninu! Atributi
božanstva toliko su mnogoliki, koliko je veliko i mnogoliko samo ono. Šta je u tome iznenađujuće ili
nejasno? Dok kod hrišćana bog ima tri ipostasa, u Rg‐vedama mu se pripisuje mnoštvo ipostasa. U
tome se sastoji teškoća čitanja Rg‐veda. Potpuno je nelogično pretpostaviti da su svi ti ipostasi bili
diferencirani do beskonačnosti! U čemu se onda sastojala vera Arijevaca? U haosu božanstava? Čak
ni mnogoboštvo poput egipatskog uopšte nije bilo mnogoboštvo za sve! Za "Jednog i Sveg" znali su
viši jerofanti i faraoni, a mase Egipćana ispovedale su različite kultove, klanjajući se istovremeno
jednom Ra‐Amon‐Pta. Ključ za razumevanje mnogolikosti božanstva kod Arijevaca nalazi se u
delovanju ovog božanstva. Kakvo delovanje, takav i ipostas. Drugo delovanje drugi ipostas i drugo
njegovo ime, a u suštini On ostaje uvek isti ‐ nepromenljiv. Sloveni su, na primer, imali Prabu
(Prababu) 3emlju, Pradedu‐Svaroga i PraduSvargu, Svargu‐Nebo. Služeći se metodom zapadnih
personifikacija, možemo zaključiti da se radi o osam bogova, a u stvari ih je dva, dok je Svarga samo
obitavalište Pradede‐Svaroga. Kada Arijevci kliču u radosnom uzbuđenju: "Zora, bogato odevena, kao
voljena žena koja pokazuje, smejući se pred mužem raskoš svoje lepote..." ili: "Kao plesačica, zora
pokazuje svoje obline, ona otkriva svoje grudi kao krava svoje vime, puno plodnosti i, kao što ona
daje mleko, zora deli čitavom svetu svoju svetlost i progoni tamu"32, u ovoj radosti nema ničeg
neobičnog, nema još nikakvog rita, ili obogotvorenja. Zar je nemoguće radovati se poput deteta
dolazećem danu? Je li to kult zore? Mi ne mislimo da to treba shvatiti kao kult. Ako se tome dodaju i
slavljenja dva Ašvina, nebeska blizanca, konjanika koji jure, u kojima se može videti nestajanje jutra i
večeri: oni odjure uveče, dojure ujutro, u tome ipak još nema kulta. Prisutno je, suprotno tome,
posvećivanje svakog trenutka života Bogu, zahvalnost zori, sumraku, danu. Ali prosta zahvalnost,
religiozno poniranje još uvek nije kult, a imenovani različiti momenti dana još nisu božanstva. Služeći
panihidu pokojniku, hrišćanin još ne obogotvoruje pokojnika! Najzad, u pravoslavlju postoje službe:
jutarnja, večernja, ali nikome ne pada na pamet da kaže kako je ona stvorila "kult" jutra, večeri i
dnevnih sati! I ako ih Arijevac naziva Dasras (Pomoćnici), ili Nasatias (Pravedni), zora ne obmanjuje.
Ona
22
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
dolazi uveče, objavljujući noć, i ujutro, najavi sva blaga dana. Dioskuri Grka, Kastor i Poluks, bliži su
politeizmu, jer grčko učenje nije imalo moralnu težinu Rg‐veda, nije bilo religioznog poniranja,
produbljene metafizike jednog Boga, sa mnogo lica. Panteon Arijevaca samo tako izgleda zapadnim
naučnicima koji iisu pronikli u njegovu suštinu. Zapravo, to nije panteon, već ipostasion, to jest skup
bezbrojnih ipostasa Boga, jednog po sebi. Politeizma kod Arijevaca nije moglo biti već i stoga što su ih
stepa, zemlja i nebo učili jedinstvu božanstva. U stepi je čovek nasamo sa Bogom i samim sobom.
Njegove su noge na zemlji, u travi, a glava u vazduhu, na nebu. U stepi su jedini događaji kiša, vetar,
sunce, oblaci, dan, zora, sumrak, noć, oganj vatre, Agni‐Bog, Indra koji juri na zlatnom konju, a pred
njima ‐ Arijevac. U travi je otkrio somu, božanstveni napitak i prvo što je učinio prineo ga je Bogu.
Višnu, Višnji, Bhaga ili Bog, Svarga ili Svarog sve je to dobra sila, koja mu pomaže u životu i, dok se
jednom ta sila zove Višnu, a drugi put Indra, suština ostaje ista: delotvorno dobro oživljava čoveka u
stepi, pred licem prirode. Kult Višnu i Sive u Indiji sledeći su stadijum religioznog razvoja vedizma, ali
neki naučnici smatraju da Višnu pripada ciklusu vazduha. Na K‐raju krajeva, ako ga u sebi i sadrži, on
ipak nije ništa drugo do posebna personifikacija Sunca. Siva je božanstvo demonskog, rušilačkog
karaktera, i mnogi sanskrtolozi skloni su da u njemu vide božanstvo prethodnika Arijevaca u Indiji.
Možda to i jeste tako, a Maks Miler, kao i drugi, u pravu, ali ne radi se o tome, već o osobitom
shvatanju destrukcije i smrti kod Arijevaca. Oni u tome ne samo da nisu uvek videli zlo, već su
ponekad videli i dobro. Tako staro drvo, koje je spržila munja, potpuno nestaje, ali na njegovom
mestu iz korena izrastaju novi izdanci. Da li je smrt tog drveta u ovom slučaju zlo? Čak i iznenadna
smrt mladića u žestokom naletu neprijatelja pre je dobro nego zlo. Za njega, mladića, nema napada i
on je izbavljen od straha da dopadne u ruke neprijatelju. Žena koju je ujela kobra, umre, a za sat
vremena stiže naređenje da se uhapsi i dovede u sud gde joj preti smrtna kazna. Siva ju je spasao
sramotne smrti. Međutim, Siva šalje i loše misli, podstičući na prestupe. U tom slučaju on postupa
kao zlo božanstvo. Višnu, triput stupivši nogom po prašini, ostavlja u njoj trag. Tri puta jurne tvoreći
trima koracima svet i Vede mu pevaju blagost, silu, čvrstinu. Višnu (Višnji) se javlja ujutro, u podne i
uveče, kao božanstvo koje podržava dan u njegovom detinjstvu (jutro), zrelosti (podne) i starosti
(veče). "O Višnu, tvoje telo je bezgranično veliko i niko ne može izmeriti njegovu veličinu."33 Kasnije
će Višnu zauzeti najvažnije mesto u indijskom Panteonu. U Manuovim34 zakonima on se pominje
svega jednom. U njima Višnu vide u zenitu, gde je Sunce u podne. "Mudar čovek posmatra uvek
najvišu tačku, gde je Višnu", "kada njegovo oko plovi nebom."35 On je takođe bog Sunca kao i Indra,
Agni i drugi atributi. Višnu igra glavnu ulogu u Mahabharati. To je drugo lice Trimurti. Posrednik
između tajanstvenog Brame, boga beskonačnog i konačnog čoveka. Višnu silazi sa neba, uzimajući
ljudsko telo da bi spasao ljude. Ispunjen ljubavlju prema ljudima, on je čist kao vazduh koji ispunjava
grudi čoveka. Otud su sanskrtolozi zaključili da on personifikuje vazduh... Isto koliko se može zaključiti
da je Hrist, dajući život večni, dakle, uopšte život, toplotu... personifikacija toplote! "Višnu, Spasitelj
nepobedivi, Čuvar svetih dužnosti, u tri koraka pokazao je svoju budućnost" kaže Medgatithi u Knjizi
himni.36 "Višnu, koji nas spasava,
23
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
onaj koji huli na njega, ne može Ga pogoditi; On je načinio tri koraka, podržavajući tako dobra dela" ‐
kaže takođe riši.37 Dakle, ako je Višnu najdalja personifikacija Sunca, on je taj isti bog, samo u drugoj
aktivnosti, ipostas koji deluje u drugoj sferi. Prirodno, čovek je u svom bogotražiteljstvu tragao oko
sebe i pre svega u prirodi. Tim pre, ukoliko je to i činio, priroda mu uopšte nije služila kao cilj, ona je
bila prostor gde se manifestovala božja akcija. Zato i personifikacija, ako je tako zovemo, nije bila
apsolutna, već relativna. U njoj treba videti samo deo onoga što božanstvo jeste, a nikako celinu i
zato je vedska religija tražila dalje izraze u novim likovima, metaforama i alegorijama, ponekad i u
hiperbolama. Da nije tako, bilo bi čvrsto ustanovljeno da je Višnu‐Sunce, a Agni‐Oganj i Bramabog‐
čuvar ili obrnuto, ali ne bi bilo stalnog klizanja značenja atributa. Kraće, postojao bi običan politeizam,
koji mi ne nalazimo. Umesto panteona vidimo panteon ipostasa Boga. On ipak nije poput grčkog
panteona, gde je Zevs vrhovni, a ostali bogovi su mu potčinjeni. I čak izraz "ti stvori bogove" treba u
vedizmu shvatiti kao "ti stvori nove ipostase, tvoreći nove funkcije tvoje svemoći". Jedino u tom
slučaju šema religije vedizma postaje nam jasna i razumljiva. Kod Grka je iznad svega naglašena
antrolomorfnost bogova panteona, dok kod Rg‐vedista bogovi poprimaju oblik, koji se stalno menja,
dinamičnu formu. Ako je "istina uvek ista, a realnost se uvek menja", kako je govorio Sv. Toma
Akvinski, Vedejci su u realnom tražili istinito i zbog toga mu asocirali različite forme i atribute.
Nejasno osećajući zakonitost pojava, oni je nisu mogli sabiti u jasno uobličenu šemu, zbog čega su
zapadali u izlišno umnožavanje oblika i lica. Dakle, težeći sistematizaciji metafizičkih ideja, Vedejci su
bili sve bliži unifikaciji božanstava. Dok je religiozna mašta stvarala sve nove i nove oblike, dotle je
razum vodio njihovom uprošćavanju i svođenju na jedinstvo. Upravo zato i čitamo: "Duh Božji, koji
lebdi na Nebu i koji se zove Indra, Mitra, Varuna, Agni; mudri daju jednom božanstvu mnoga imena;
to su Agni, Jama, Materisvan."38 I mada ideja "drevnog jednoboštva" Vedejaca ne uživa pažnju
sanskrtologa i poznavalaca mitologije, tvrdimo da je u starini, slično geološkim, dolazilo i do
religioznih kataklizmi, izazvanih procvatom i opadanjem kulture te da se podizanje kulturnog nivoa
podudara sa procvatom jednoboštva, a opadanje sa politeizmom, sa gubitkom ključa za razumevanje
religioznih predstava. Sa druge strane, tek sporadičan povratak monoteizmu u Rg‐vedama još nije
dokaz da monoteizma u prevedskoj prošlosti nikada nije bilo. Naprotiv, upravo ovakav sporadični
povratak i dokazuje da je jednoboštvo bilo poznato u prevedskom periodu. Kasnije je ono
zaboravljeno i njegovi istinski čuvari nastojali su da vrate vedizam na stari put, pominjući ga.
Međutim, oni sami nisu bili postojani, nazivajući religiozne fantaste "mudrima". Dovođenje
personifikacije do najvećeg broja izraza, uopšte ne znači da ih i pre toga u osnovi vedizma nije bio isti
broj. Naprotiv, taj broj morao je biti sve manji što se više zalazilo u prošlost i on se negde završava
jednoboštvom. Moguće da su njihovi izvori bili upravo u nedrima civilizacije Ma. Možda nešto kasnije.
A mnogoliki, čisto spoljašnji politeizam vedizma predstavljao je nesumnjivo opadanje, bez obzira na
snagu religiozne fantazije. Ovakav vid nazadovanja prisutan je i u drugim religijama u kojima se
razvijaju posebni "kultovi", istiskujući potom religiju, iz koje su nastali. U vedizmu se razvilo mnoštvo
shvatanja Boga, koje je potom prešlo u haos. Isto tako bi i kult svetaca u hrišćanstvu, da jerarsi nisu
na vreme preduzeli svoje mere, zamenio i samo
24
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
hrišćanstvo, koje bi postalo antropomorfno mnogoboštvo. To se nije desilo, zahvaljujući saborima,
koji su konstantno svodili mnoštvo na jedinstvo i utvrdili simbol vere. Kod Vedejaca takvog simbola
nije bilo te je vedizam prvo prešao u spoljašnje mnogoboštvo, a potom i unutrašnje. Ali u periodu koji
mi proučavamo, još nijedan od vidova religije u vedizmu nije bio čvrsto definisan. To nije bilo
jednoboštvo u pravom smislu reči, ali nije bilo ni mnogoboštvo, s obzirom na pominjanja jedinog bića.
Kraće rečeno, u Vedama su mnogoboštvo i jednoboštvo još vodili borbu. Pobeđivalo bi čas jedno, čas
drugo. Ipak, osnovna tendencija ove religije jeste jednoboštvo, bez obzira na veoma izraženo
mnoštvo i nekakav naturalizam. Tvrdimo, jer smo navodili tekstove samih Veda, u kojima se govori
ojednom biću. Sa druge strane, knjiga Alfreda Morija kaže na str. 86; "samo kontekst nam može
pokazati da se ne radi o realnim ličnostima (božanstava)". Dakle, Vedejci su im pridavali simbolično
značenje! Religiozno‐poetska raznovrsnost uzrokovala je nastanak podele božanstva na posebne
ipostase, međusobno nezavisne, posebno kod ljudi verujućih a neprosvećenih, koji ne razumeju vezu
između njih. Tako čak i molitva dobija ime Sarasvati, postajući božanstvena reč Vadgevata, praćena
dvema divinizacijama Ila, ili poetska reč, i Bharati, poetska akcija (deklamacija). Tako molitva postaje
božanska kočija. U isto vreme žrtvovanja istopljenog masla (tibetanski uticaj?) i some, božanstvenog
napitka, postaju slični konjima, dobro dresiranim, koji se trzaju iz vaza, u koje su zatvoreni, i uprežu u
božansku kočiju, kao blagodatne krave koje puštaju u mlazu, dok muču, mleko iz svog vimena.39
Prinošenje žrtve kod Arijevaca, glavni kult poznat u vedskoj religiji, oko koga se odigravala sva
religiozna služba, sastojao se u prinošenju rastopljenog masla, kiselog mleka i napitka some. "Priđi,
Indra, i probaj naše ponude!" obraća se otac porodice, rukovođen sveštenikom. "Ti voliš ponude. Pij
ovo, što ti prinosimo. Onaj koji prinosi žrtvu, sedeći na zelenoj travi, takozvanoj vargis, kuza, darbga
/roa sinosurodes/, stavlja u udubljenje žrtvenog kamena istopljeno maslo grita, kiselo mleko dadhi i
sipa sok some /sacrostemma viminalis, ili asclepias asida/. On se obraća Agniju; "Agni, pij sa svim
bogovima našu slatku soma!" Dalje on kaže: "Indra i Varuna, za vas je ova žrtva, probajte jela, koja su
vam spremljena. Evo pića, koje vas čeka." Kasnije žrtva postaje složenija i soma se sipa kroz filter u
vazu samudra. Ovo se može porediti sa euharistijom u hrišćanstvu... Poređenje je, naravno, samo
indirektno, ali iz njega se vidi čemu je težila vedska religija. Ona je naginjala formama, spolja bliskim
hrišćanskim formama bogosluženja. Ta je sličnost prisutna, jer su Arijevci, u ubačeno hrišćanstvo, od
strane jevreja, ugradili deo svog duhovnog nasleđa zapisanog u njihovom genetskom kodu, čineći ga
tako kompatibilnijim i prihvatljivijim za sebe. Ipak, samudra, ili posuda koja je sadržala žrtvenu somu,
već je bila neka vrsta prauzora hrišćanskoj čaši. Pričešće takođe treba videti u tome što se svim
prisutnim davala kašika some, prevrelog i veoma jakog soka trave, rastopljenog masla, ječma.
Verovatno je podsećao na nešto između piva, brage i vina. Zameniti zrna ječma hlebom, a somu
vinom, Arijevci su mogli kasnije. I već u mitraizmu srećemo nešto, što spolja liči na euharistiju više,
nego ovo prvobitno žrtvovanje u početku, u vedizmu, kakav je bio kod Arijevaca do izlaska u Evropu.
"Idi, idi do naše Žarizne, Oče, lice koga sija jako Sunce, a koji gleda na nj1 slep biće, gledamo dole, oči
ne dižući, odakle smo i odakle idemo, i kuda odlazimo" reči su najstarijeg zapisa na daščicama
Velesove knjige, koje se odnose na slovensko prinošenje žrtve i po duhu su veoma bliske vedizmu.
Soma je u
25
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
ovom slučaju zamenjena "mlekom i medom", a ponekad i "bragom", to jest prevrelim medom.
Kasnije se braga pravila od proklijalog ječma. Međutim, ako sanskrtolozi, ne shvatajući, tvrde da su
"apri", ili zelena trava "kuza", dveri i stubovi svetog mesta, tučak "vanaspati", ili avan "utookhala" koji
služi za pripremanje some, žlica "džugu", pomoću koje se razlivao napitak na žrtveni kamen, drva
kojima se palila vatra, tri vrste žrtvovanja, maslo "adžija", trave "ohradr", prsti sveštenika "anguli" i
sama žrtva "svadha", ili "svadga", bile personifikacije, zašto da personifikacijama ne nazovemo i
"prokimnu" ili "kondak" u pravoslavnoj službi? U njoj su i "irmosi" i "tropari" i "antifoni". Sve je to
naravno sveto u očima vernika, ali nije ideitično sa Bogom! Najzad, ako simbolika "anguli" dovodi do
obrazovanja deset pomoćnika sveštenika, ili deset pomoćnica sveštenica, ako je u tome i prisutna
aluzija na Daktile kod Grka, u tome još nema nikakve personifikacije božanstva. Naravno, vekovima
se gubi smisao mnogo čega, i posebni elementi službe zaista mogu dobiti ime božanstava zahvaljujući
promeni i usložnjavanju obreda. Soma na kraju postaje najsvetija žrtva, slivena sa samim Agnijem.
Međutim, u tom sjedinjenju nema identifikacije. Soma je sličan Agniju, ali nije Agni. Veda (znanje)
kaže da soma postaje Agni‐pričest, zauzimajući mesto Indre u panteonu Vedejaca. Ovaj kult javio se u
periodu Sama‐Veda. Simbolika ovih Veda je samospoznaja u božanstvu. Taj sveti izvor, druga knjiga
Veda, sadrži skraćeni izbor himni Prve knjige, ili Rg‐veda, i njima pridodate himne Soma i Agni, ili
Sam‐Agni, koje se dalje pominju zajedno.40 Smisao žrtve soma i Agni može se uporediti sa
beskrvnom žrtvom proskomidije u hrišćanstvu. U mitraizmu ona je preuzeta iz vedizma, a u
hrišćanstvo je, možda, uneta iz mitraizma. Na ovaj ili onaj način se, međutim, veza sa pastirskim
kultom u hrišćanstvu ostvaruje preko Starog Zaveta pre Mojsijevog perioda, a sa neporočnim
agnecom, jagnjetom (Agni) Arijevaca preko mitraizma. U himnama se soma naziva "besmrtnim
principom žrtvovanja, učiteljem gvudi, voždom svetih, prijateljem bogova i uništiteljem grešnika."41
U pravoslavnoj liturgiji peva se za vreme pričešća: "Izvor besmrtni kušajte!" Sanskrtolozi kažu: "Ovom
novom božanstvu pripisuju se atributi Indre, dakle, Ono se uzdiže iznad Indre i staje uz Agnija". Ova je
tvrdnja, naravno, netačna, jer u ovim atributima, svojstvenim Indri, treba videti samo znak svetosti
pričesta somom. Kasnije će taj akt potisnuti kult Agnija i dobiti ime Pavamana, to jest Svemogući. Mi
na to možemo uzvratiti da se u hrišćanskoj euharistiji telo i krv Hrista kao vino i hleb nazivaju još i
svetim darovima. Somatski kult odgovara periodu Sama‐Veda kada se slave osobine Some koji je
stvorio svet koji pridržava nebo i zemlju, sjajnog i svevidećeg. Arijevci ovog perioda obraćaju se
božanstvenom Somi sa molbama kojima su se njihovi preci obraćali Indri i Agniju. Kad je Soma postao
simbol jednog bića, takvo obraćanje njemu bilo je potpuno logično, jer su se u Somu slivali svi ipostasi
Boga koji je u sebe primio sve sadašnje, prošlo i buduće, kao otac razuma koji podiže Sunce, drži
nebo, vazduh i zvezde.42 Alfred Mori kaže: "Zamena samog Boga pićem bogova u arijevskoj religiji
neobična je pojava, bez analogije u drugim religijama, koja će ostaviti tragove u mazdaizmu". To nije
tačno, jer u svim hrišćanskim religijama koje priznaju tajnu pričešća, kušanje svetih darova jednako je
kušanju samog Boga: "Primite, jedite, izvor besmrtni okusite!" Autor potom govori da je Indru
zamenio Agni, sin Prvoga koji je uzeo od njega sve molitve i pohvale, upućene Ocu; u Agniju su
Arijevci videli boga ognja, jer je ovaj sišao sa neba na zemlju. Ali se Agni
26
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
ovaplotio u Somu i kao da je postao on. Ovu transfiguraciju prihvata hrišpanstvo, ali je nerazumljiva
sanskrtolozima! Soma, kao piće od trave "sacrostemna viminalis", dobija smisao bića koje liči na
čoveka. On daje život, zdravlje i zaštitu, vodi besmrtnosti ("izvor besmrtni okusite!"), kao nektar ili
ambrozija kod Grka. Ponekad vedski pesnik predstavlja Somu kao piće bogova.43 Upodobljenje Some
Agniju, ponavljamo, ne predstavlja identifikaciju, iako se radi o poistovećivanju. To jest, ako je, da bi
se stupilo u kontakt sa Agnijem, potrebno primiti somu, Agni jeste Agni, a ne Soma. Ovaj detalj
izgubili su iz vida sanskrtolozi. Uzrok takvom shvatanju čisto je psihološke prirode: dovoljno je
promeniti nazive pojava pa da mnogi ljudi prestanu da se u njima snalaze! Ovu osobinu ljudske
psihologije odlično je iskoristila propaganda mnogih zemalja i naroda, u cilju kontrolisanja masa,
naročito u komunističko‐cionističkom SSSR‐u. Dakle, dok soma nije osvećena i dok se nije pretvorila u
deo Agnija (deo, a ne celinu), ona se zove Indu.44 Čitava legenda o somi (ili tajna) predstavlja prikaz
stradanja biljke kojoj su pokidali stablo, zgnječili je, kako bi postala deo Agnija. Soma je kao čovek,
koji daje svoj život za spasenje svih ljudi! I Arijevci su uzimali somu tri puta na dan. Ustremivši se na
Samudra, posudu preobraćenja, Soma se odeva u belu odeždu, juriša kroz vazduh užurbano i
gromovito, postaje mladoženja svetog ognja i kreće na grudi Aditi, ali "Sveti oganj ne postaje njegov
grob", kaže Langlua u "Memoaru o Somi". "Toje kolevka, u kojoj ponovo oživljava (Feniks!) kako bi
jurnuo, okružen svetlošću, na krilima Materisvan (vetar). On već nije zemaljski soma, već Soma
nebeski, to je Agni‐Tvaštri, to je Agni‐Surija. Pre transfiguracije on je prolio na zemlju svoju
božanstvenu ambroziju. On postaje telo žrtve i na njegovu svetu trpezu pozvani su i ljudi i bogovi. U
ovom pričešću svih tajanstvenom hranom oni nalaze snagu i radost. Indra pokreće i oživljava njihov
razum kako bi se suprotstavili neprijateljima svetlosti. Sunce je pokrenulo svoja kola. Nebo i zemlja se
podmlađuju. Talasi dobijaju svoju slobodu. Svaki deva na svom položaju dobija više snage za
izvršavanje dužnosti a ljudi, dobijajući od carske sile i plemenitost Some, ovladavaju blagom, zlatom,
konjima, kravama i ječmom". Čim Arijevac primeti novi ipostas, odmah ga pripaja Somi, Agniju, Indri.
Tako religiozna ekstaza dobija formu Brigaspati i Brahmanaspati. Sve transfiguracije i simbolizacije
žrtve, tri godišnja doba, ili ritavas, kao i sami rituali jesu sveti. Religiozni pesnik Arije poziva ih da se
sjedine i podele žrtvovanje i kušanje some sa Indrom, Agnijem i Marutsom. Soma čisti dušu i telo od
loših osećanja, ublažava ih, služi im kao spasenje. I nehotice dolaze u sećanje reči pravoslavne
molitve pričešća: "za očišćenje duše i tela, i ostavljenje grehova". Nema sumnje da je, bez obzira na
bogatstvo, šarolikost formi, vedizam kroz sjedinjenje Agnija već nosio u sebi prauzor hrišćanske
euharistije, kao ideje spasenja duše i tela putem sjedinjenja telu i krvi Hrista. Međutim, dok božanski
atributi služe spasenju Arijevaca, Asuras ili sile tame, koje nose u svojoj utrobi grom i munju, uragan i
buru, suprotstavljaju im se. Asuras su zlotvori, koji nastoje da ugase svetlost Agnija, osuđujući na
smrt i uništenje sve živo, nebo i zemlju, i Indra sve vreme mora da se bori protiv njih. Tama je uvek za
sve primitivne narode bila simbol smrti. Asuras žive u tami, nose u sebi tamu u kojoj treba videti
nebitisanje, dok je svetlost život i ljubav. Iz Asuras su nastali Devs mazdaizma. Arijevci svakodnevno
prizivaju u pomoć Indru, okruženog Marutsama, koji ulaze u borbu sa Asuras. "Pleleniti Indra, kaže
Madhučgandas, shvatio je njegove zamisli javlja se sa silama Marutsas."45; "Mi ovde molimo za
nebesku
27
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
pomoć Indre, reče Bharadvadža, Bog dobročinitelj, okružen Marutsama."4"; "Neka dođe Indra,
okružen Marutsama (njegovim pomoćnicima, koji ne prestaju da obogotvoruju njegovu silu) nama u
pomoć s neba i zemlje, vazduha i talasa",47 kaže Vamadeva; "Indra, predvodnik Marutsas (Maruts),
koji su Njegovi pomoćnici i ne prestaju da se dive Njegovoj snazi."48; "O Maruts! Uzviknu Medgatithi,
koji imaju Indru za predvodnika!"49; "U borbi protiv Vritre odmah za Indrom slede njegovi pomoćnici
Maruts kaže Savija i videći Tebe u bici kako pobeđuješ Vritru lično i obaraš ga, Maruts ti uznose
pohvale". Marutsi su božanstva, dobro naoružana, u čijim su rukama koplja i mačevi, bogato
ukrašeni. Oni predstavljaju nebeske legije. Po tome su slični Amšaspandama i Izedama, Ferujerama,
"snažnim i opasnim", kao što je i Mitra, njihov zapovednik koji je veliki ratnik na konju.50 Anđeli su
kod Jevreja slični Marutsama: oni su večno mladi ratnici, sa oružjem i krilima na leđima. Psalm treći:
"Vi, koji imate Anđele što lete brzinom vetra, i vaše su sluge plamene poput ognja." Ovi pojmovi
ukazuju na istovetno pastirsko porekpo religije i kod Semita i kod Arijevaca. Oganj, Sunce, trava,
agneci (prolećni prazniklno jagnje) sve je to zajedničko. Toplota, Sunce, svetlost osnovne su potrebe
pastirskog života, i trava ne raste zimi. Tek sa prolećem i prvim jagnjetom, s praznikom proleća, ili
buđenjem prirode, nastupa povoljan period. Zbog toga su anđeli Jevreja i Marutsi Arijevaca slični.
Tama i noć vreme su kad su aktivni Asuras, koji do nose ne samo zlo, a oblaci na kojima žive su
utvrđenja. S njima je i Suhna (suša), Dajtijas, Dasius, Sanakas, Vrita, skriven oblacima, tamom, iznad
koga lete Rakšasas i Bgutas, zli duhovi. Ovde se javlja razlika između semitske i arijevske predstave. U
zemljama gde su živeli Semiti, kiše su izuzetna retkost i oblaci su simbol bogatstva, rodnosti. Arijevci
su, pak, živeli u zemljama gde kiše prelaze u pljuskove, monsune, poplave, rušenje. Za njih oblak nije
isto što i za Semite. Agni‐SomaIndra bore se protiv Dasiusa i Asuras: "Zora kao dobra mati dolazi da
im pomogne i održi i sačuva mir, ona dolazi, zaustavljajući let noćnih, zlih sila."51 "Na Istoku izlazi
Sunce pred svima, ono ubija tamu, proždire sve parloge koje su stvorile zle sile." Zlatoruki Savitri
"stiže iz udaljenih k‐rajeva da uništi sve zlo". Savitri "odnosi bol", Savitri je "Bog koji jasno vidi."53
Dakle, ratujući protiv mnogolikog zla, mnogoliko dobro neprestano menja svoj oblik, bivajući čas
Sakra, koji oštri svoje oružje da pobedi zle, čas Indra, a čas Marutsas. O tome govore odeljak prvi i
odeljak drugi Rg‐veda. Sve legende o ovoj borbi svode se na borbu Indre protiv Vritre, Agija ili Zmaja.
Indra nanosi poraz Zmaju uz pomoć Tvaštri, koji za njega kuje oružje. Borba Indre sa Vritrom liči na
boj s anđelima ozlojeđenog satane koji je svrgnut u Ad. Demoni su sve sile Vritre, a Indra je okružen
svim anđelima vernim Bogu. Himna Indri, koja je posvećena tom događaju, kaže; "Ja slavim drevne
podvige, koji krase nosioca munje ‐ Indru. On udari Agija i rasprostre talase po Zemlji, pusti pljusak s
nebeskih gora. On udari Agija koji se krio u dubinama nebeskih gora; On ga udari ovim gromovitim
oružjem, koje je za njega napravio Tvaštri, i vode kao krave, što jure svojim stajama, potekoše ka
moru. Indra, silovit kao bik, utoljavao je žeđ našom somom u vreme Trikadrus; On je pio od naših
prinošenja. Dok je Madgavan podigao munju, bacajući je kao strelu; on udara prvorođenog Agija.
Indra, kada tvoja ruka udari prvorođenog Agija, odmah nestadoše proviđenja vrača; i sad Ti daješ
Suncu da se rodi, Nebu i Zori. Neprijatelj nestade pred tobom. Indra udari Vritru, jednog od svojih
28
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
najmračnijih neprijatelja. Svojom moćnom i ubistvenom munjom On razbi njegove članove, dok Agi
kao drvo, posečeno sekirom, leži na Zemlji. Pošto nije imao suparnika, Vritra odluči, budući opijen
sumanutom gordošću, da pozove na dvoboj Boga silnog i pobedonosnog koji je tako često davao
smrt. On nije mogao izbeći grčeviti okršaj, i neprijatelj‐Indra napuni reke mokrom prašinom. Lišen
ruku, lišen nogu, on se još borio sa Indrogi, ali ovaj (Bog) ga udara u glavu, i Vritra, taj evnuh, pada,
raznet u komade. Kao probijen put, on leži na Zemlji, pokriven svojim vodama, čiji izgled veseli naše
srce. Ovi talasi, koje je Vritra držao u sebi svojom veličinom, biju i guše sada ubijenog Agija. Mati
Vritre naginje se, Indra joj zadaje smrtni udarac i majka pada na svog sina. Danu (majka Vritre) leži
kao krava kraj svog teleta. Telo Vritre, koje pliva sred uzburkanih struja, nije ništa više od stvari bez
imena koja plovi na talasima. U međuvremenu, neprijatelj Indre utonuo je u večni san".54 Ovaj mit
povezan je po analogiji sa mitom o Padu anđela i Bici Amšaspand i Devs. Glava knjige proroka Isaije
(XIV,12 i sl.), koja govori o padu satane i njegovih legija, prenosi vedsku ideju. Uzanas, planeta
Venera, zapovednik je i predvodnik Asurasa, kao i Lucifer, koga imenuje Isaija; on je prikazan kao
večiti borac protiv Boga i bio je svrgnut sa Neba.55 Kasnije, u Mahabharati, smrt Vritre ispričana je
mnoštvom detalja. U njoj je prirodna borba dana i noći, kaže Alfred Mori, izložena tako da je uočljivo
kako su Indusi zaboravili praizvor ovog zlog božanstva. No, sa druge strane, svaka borba dve ideje
prolazi kroz iste faze, te bi stoga bilo pogrešno tvrditi da Arijevci nisu u ovu legendu unosili drugi,
dublji smisao. Nemoguće je sve objasniti materijalističkim uzrokom. Naše mišljenje funkcioniše tako
da se pod svaki mit ili legendu može podmetnuti materijalistička podloga. Međutim, uzdižući idejni
smisao ove legende na viši plan, videćemo u njoj simbolično predstavljenu svaku borbu, a najpre
borbu dobra i zla. Pa takva borba postoji, zar ne? Ona za nas ima smisao kada može ličiti na borbu
svetlosti i tame? Tako se odvija i borba realnog s istinitim. Elementi takve borbe mogu se pronaći i u
delrvanju kiseline na alkalije. Borba života i smrti odvija se u istim okvirima. Na isti način se bore
ljubav i mržnja. Naš je stav ovakav: mi ne tražimo materijalne pobude sastavljača legende, već njen
smisao. Za nas nije važno kako se bore svetlost i tama, već da borba svetlosti (Indra) i tame (Vritra)
predstavlja simbol svake borbe. Današnje Evropsko analitičko mišljenje susreće se sa nesavladivom
preprekom u razumevanju sintetičkog mišljenja Arijevaca, i u tome se krije rešenje svih neusleha
sanskrtologa! Pri izučavanju Rg‐veda treba tražiti upravo simbole i sintezu, a ne uzroke, pobude ili
materijalnu podlogu. Ako pođemo tim putem, doći ćemo najpre do čestica religioznog mišljenja
Arijevaca, potom do njegovih atoma, do njegovih elektrona, iza kojih neće biti... ništa! Postoji i
ovakvo objašnjenje elektron je etarski vihor, čiji smer obrtanja određuje njegov pol. Međutim, po
mišljenju mnogih modernih fizičara‐naučnika, nikakvog etra nema... Drugi fizičari kažu da je to "čisto
kretanje", bez ikakvih materijalnih osnova. Ko bi se snašao u ovim idejama? Sve one imaju uporište u
metafizici koju zvanična nauka‐fizika odbacuje kao nauku. Tu nailazimo na zid svakog materijalizma!
Jer dalje se nema kud. Našao se i takav naučnik fizičar‐filosof koji tvrdi da samo prostranstvo
podeljeno u vremenu, čini kretanje elektrona. Ko je od njih u pravu? Naveli smo ova shvatanja kako
bismo pokazali da materijalistička objašnjenja imaju kraj. Znači, treba krenuti drugim putem kako bi
se došlo do istine.
29
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Međutim, većina današnjih naučnika kao pod zakletvom‐zaverom, nastoje sve objasniti
materijalistički, a ne može se sve na taj način objasniti. Isto tako ne možemo objasniti svu dubinu
religije Arije te smo je opisali samo u opštim crtama. Bila je to religija koja je težila visokom, gotovo
hrišćanskom moralu i Brahma ili Brama, u početku samo molitva, postaće kasnije glavno božanstvo
ove razvijene arijevske religije. Uporno bogotražiteljstvo naših predaka dovelo je do njega, te se
bramanističko shvatanje Boga razlikuje od vedizma isto onako kao što se Novi Zavet razlikuje od
Starog. Ipak, treba podsetiti da nije svaki oblik bramanizma blizak idealnom, već samo jedan od njih i
to ezoterični bramanizam. Drugi oblici utopili su se u kultove, u ritualizam ili klerikalizam. Dotakli smo
se Rg‐vedizma u vezi sa religijom starih Slovena. Njoj se i vraćamo, a ovaj deo rukopisa samo je uvod
u proučavanje religije starih Slovena koja predstavlja vedizam izmenjen i simplifikovan vremenom,
prilikama, događajima i promenom mesta boravka. Neizbežno uprošćavanje pogleda i formi
religijskog mišljenja sa promenom mesta boravka dovelo je do toga da se paganstvo u mnogome
raziđe sa vedizmom, a sa druge strane, način života, u biti primitivan, pastirski ili ratarski, uprostio je
mnogo toga u vedizmu. Sveštenstvo je ogrubelo, zaboravilo vedski jezik i zapalo u duhovno
siromaštvo koje se graničilo sa bedom. Sama priroda ako ne posredno, a ono direktno ili obrnuto
utičući na mišljenje naših predaka, priroda severna, a ne tropska, bila je već drukčija, ni blizu
čudesnim slavljima proleća i leta. Jezik, koji se odvojio od vedskog sanskrta, počeo je se brzo menjati,
i već izgubio svoju zvučnost, udaljujući se sve više od praizvora ‐ vedskog jezika. Uskoro je već bilo
nemoguće zapisati na sanskrtu, ono što je izgovoreno na slovenskom. Delimično se izmenila
gramatika i sintaksa. Promenili su se glagolski oblici, rod, padeži. Ostali su zajednički samo koreni reči
i to ne svi. Pismo naših predaka bilo je izgubljeno. Slavenskoarijevski svet utonuo je u tamu novog
primitivnog bivstvovanja. Još su ponešto znali žreci (do prijema hrišćanstva), ali i oni počeše
zaboravljati Veduznanje koju su im preneli preci. Sloveni su započeli novi život, raskinuvši veze sa
ranijim. Samo legende o Iriju, zelenom i cvetnom Raju, i o živoj i mrtvoj vodi još su čuvale ostatke
prošlosti. Hazarski jaram iskorenio je u njima i to, a kada su Varjazi stigli u Rusku zemlju, zatekli su
paganstvo koje je zapalo u varvarstvo. Grci su to iskoristili, uvodeći hrišćanstvo, a sa njim i novu
pismenost koja je poticala iz grčkog izvora. Naš zadatak je da ustanovimo šta u tom paganstvu još
predstavlja odjek vedizma, a šta je uneseno. Na sreću, do Prvog svetskog rata narodni ruski folklor još
je sačuvao mnogo paganskog i mi mu se još preko folklora možemo vratiti, bez obzira na hiljadu
godina hrišćanstva i na ponovnu vlast Hazarsku, sada preobraćenih u Jevreje, u vidu boljševizma koji
je skoro sasvim iskorenio folklor i narodna verovanja. Arijevci su davali ime krave zemlji, oblacima,
prinošenju some, žrtvi, molitvi, što upućuje da su kao stočari, u stoci videli simbol blagostanja, dok je
poređenje s kravom u njihovim očima bilo najbolji izraz, izraz koji najbolje prenosi osećaj blagostanja.
Istovremeno, ova simbolika značajna je po tome što sve svodi na isto značenje blagostanja. Tako su
imenom krave nazivali crvenkaste zrake zalazećeg sunca, zora je za njih takođe bila simbol krave koja
daje mleko blagostanja, a molitva, blago po sebi, slaveći Sunce, takođe vodi do krave. To ukazuje na
osobenost vedskog mišljenja i na njegovu simboličnost. Zbog toga je i imena različitih božanstava
trebalo shvatiti kao simbolički izraz jednog istog,
30
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
ali na različite načine iskazanog religioznog osećanja, usmerenog prema jednom vrhovnom biću.
Ovaj, kome su davana mnoga imena, za Arijevce Rg‐vede imao je smisao koji je prevazilazio prosto
antropomorfno shvatanje, jer su Boga više slavili, nego molili. Otud i zaključak da se iščezavanje zraka
zalazećeg sunca u njihovom mišljenju simbolički pretvaralo u gubitak najvrednijeg blaga. To su bile
krave. Dakle, nestajanje sunčevih zraka bilo je jednako otmici nebeskih krava od strane Asura. Pastir i
gospodar ovih nebeskih krava bio je Indra, Gopati. Arijevci, moleći za povratak nebeskih krava, palili
su sveti oganj žrtve, Agni. Božanstvena kuja, pas, javlja se u pomoć Indri; to je Sarama, ili glas žreca
Vadeve koja nalazi pećinu, u koju su zatvorene nebeske krave i Indra se pojavljuje, okružen
Marutsima i Anžirasima, razvaljuje pećinu i oslobađa krave.56 Prema tome, zora je vesnica javljanja
Indre u svoj svojoj slavi. Međutim, ako je brižljivo proučavanje efemerida, kao manifestacija
božanstva, ležalo u osnovi vedizma, nikako ga ne treba mešati sa sabeizmom Sirijaca, jer su ovi u
zvezdama videli prava božanstva, a Arijevci samo alegorične slike. Eugemeristi XIX veka videli su u tim
imenima drvne careve i heroje koje su Arijevci obogotvorili. Ipak, mnogo toga ide u prilog prisustvu
antropomorfizma u vedizmu koji postoji i u hrišćanstvu. Kao što je u starini prisutna tendencija
obogotvorenja careva i heroja (heroj je za narod sveti čovek), prisutna je i obrnuta pojava ‐
očovečenje božanstava. Dve su tendencije: jedna, koja potiče od žreca, znači odozgo, i druga od
vernika, dakle odozdo. One se bore jedna protiv druge. I kao i uvek, dve su religije ezoterična i
egzoterična koja se svodi na obrede, rituale i materijalizaciju božanstava. Proučavajući legende i
predanja vedizma, sve smo bliži zaključku da, ako je i bilo posebnih obogotvorenja, ona su izuzetno
retka. Bez obzira na pokušaje takve vrste, kakav je, na primer, knjiga Neva "Pokušaj objašnjenja mita
Ribhavas, prvi spomenik apoteoze u Vedama" /Pariz, 1847./ gde on dokazuje da su Ribhus i Ribhavas
koje su obogotvorili Arijevci, stvarno postojali, u Nirukta, znatno kasnijoj knjizi (nešto poput
etimologije Veda, koju je napisao Vaska; knjiga sa uputima na postojanje prethodih etimologija)57 ovi
likovi stvarno oživljavaju, postaju nalik živim ljudima. Iz toga, međutim, ne sledi da su oni to i bili.
Langlua u njima nalazi materijalizovani ritual, obogotvorene obrede. Mi, pak, vidimo simboliku!
Ribhavas se opisuju kao tri sveštenika prvih vremena Rg‐veda kojima je Bog, zbog njihove svetosti,
podario večni život (analogija sa dugovečnošću Avraama i Melhisedeka kod Jevreja) i na taj način oni
sami postali su Deve. Pripisuje im se takođe plemenita intervencija, kao i svecima u hrišćanstvu. Oni
zastupaju ljude na nebu. Istovremeno se pojavljuju kao sveštenici ispred žrtvenika i kao zanatlije na
nebu. Upravo su oni iskovali za Ašvine predivna kola, čiji su točkovi brzi. Oni su stvorili i moćne konje
za Indru. Kao Kiklopi koji su povezani sa Hefestom, Ribhavas su povezani sa Tvaštri, nebeskim
majstorom, sa Visvakarman.58 Sanskrtolozi naglašavaju da su Rg‐vede na primitivnom stupnju
religioznog razvoja koji još nije dorastao klasifikaciji i metodu, neophodnim razvijenijem shvatanju
Boga. Oni ovde prave istu grešku kao i većina današnjih zapadnih naučnika. Arijevci vremena Rg‐veda
kao pastiri u periodu opadanja arijevskog naroda, koji je usledio nakon perioda procvata, nisu imali
potrebe za klasifikacijom. Oni su hteli da sačuvaju ono glavno iz svojih verovanja i samo su sveštenici‐
žreci težili sintezi religije, a ostatak naroda diferencijaciji božanstava. To je uobičajen proces.
Sanskrtolozi dodaju da su Vedejci samo slavili božanstva. Hrišćanski naučnici kao da hoće da kažu da,
postajući molitvenom, religija postaje istinska! To je gruba neistina, jer upravo najviša
31
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
forma religije jeste nezainteresovanost, hvala Bogu, bez molbi, bez želje da se "izmoli Carstvo
Nebesko". Pravi vernik bilo koje religije stupa kako nalaže religija, zaslužujući time svoje spasenje, a
ne molbama bez dela. Čak i hrišćanski Apostol Pavle kaže: "Vera bez dela mrtva je". To i jeste istinska
forma religije. Netačna je, takođe, tvrdnja Alfreda Morija da se "vedski politeizam prilično razlikuje od
surovog jevrejskog monoteizma". Ne radi se uopšte o politeizmu, već o mnogim ipostasima
božanstava kod Arijevaca. Još jedan argument ide u prilog našem shvatanju. Nema posebne veze
između božanstava Veda te mnogo toga u njima nije zapisano. Mnogo toga su vernici znali, ne
smatrajući za potrebno da zapišu sve što im je i bez toga bilo poznato. Međutim, pohvala božanstvu,
lepa po svojoj formi, bila je teška za pamćenje. Te su pohvale i bile zapisane. S vremena na vreme
žrec, čija je dužnost bila da zapisuje pevanja, dodavao je rečenicu: "Mudri nazivaju mnogim imenima
Jedino Biće", kako bi potonja pokolenja znala da se radi o jednom božanstvu, a ne o posebnim
bogovima. Verovatno je nezabeleženi deo vedske religije predstavljao nešto poput hrišćanskog
Katehizisa koji su morali znati mladići, stičući na posebnom obredu pravo da se nazovu odraslima.
Kod australijskih primitivnih naroda takvo posvećivanje podrazumeva užasne fizičke muke za mladiće.
Tako je i kod divljih indijskih plemena Amazonije, gde se mučenju podvrgava svaki mladić, a neki od
njih čak u većoj meri, na primer "mučenje mravima". Nemoguće da kod Arijevaca perioda Rg‐veda
nije bilo nikakvih iskušenja, mada sigurno ne tako varvarska i primitivna. Kod katolika takva iskušenja
povezana su sa prvim pričešćem koje je uslovljeno ispitom iz Katehizisa. Kod pravoslavaca prvo
pričešće daje se u sedmoj godini, a njemu prethodi prva ispovest, na kojoj sveštenik proverava kako
dete poznaje zakon božji. Slično je bilo naravno i kod vedskih pastira. Svi narodi i sve religije imaju
tako nešto, i bilo bi čudno da vedizam, iz kojeg je nastao mitraizam, mazdaizam, bramanizam,
helenizam, latinsko paganstvo, germanska stara religija i slovensko paganstvo, takvu proveru vere
nema. Kod Slovena ona je postojala u sedmogodišnjem uzrastu, kada se detetu prvi put sekla kosa ‐
strižba. U druidizmu obavezan uslov takve provere bile su sportske aktivnosti, skokovi preko konjskih
leđa, streljanje iz luka, rvanje itd. Kod Arijevaca su one, verovatno, takođe postojale jer su Arijevci bili
sjajni konjanici. U životu pastira to je bilo najvažnije. Oni su morali uzgajati svoja stada, znati sve o
ukazivanju prve pomoći stoci i konjima, znati da odvoje dobru travu od loše, znati koja se od njih
može upotrebiti za ishranu a takođe, zaštititi se od lopova i razbojnika. Prvi uslov je u tom slučaju bilo
jahanje. Drugi predviđanje vremena, potraga za pojilom, izbor staništa i treći primitivna
meteorologija. Kako kod Arijevaca nije bilo obrazovanja u današnjem smislu, što je jedna od velikih
grešaka, oni su, razume se, morali poznavati predanja, legende prošlosti i osnove religije. Ako je bilo
žreca koji su znali da čitaju Vede, morali su postojati i pripovedači. Oni su u Rusiji postojali sve do
Prvog svetskog rata. Obično su to bili pevači, guslari ili prosto "pripovedači". Takve bardove ili
pripovedače morali su imati i Arijevci. U Vedama je zapisivano samo ono što bi se kasnije
prenošenjem moglo iskvariti, a usmeno se prenosilo ono najvažnije, što je svaki Arijevac‐Vedejac
morao znati. Među starima je, naravno, bilo onih koji su znali mnogo toga što drugi nisu. To su bili
pevači koji bi za praznik usmeno izlagali duge pripovesti. Sa druge strane, kod Arijevaca sam otac
porodice bio je sveštenik i sam prinosio žrtve u prisustvu žreca koji mu je pokazivao kako to treba
činiti. Kasnije su te žrtve
32
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
prinosili žreci, dok su arijevski muškarci bili prisutni. A istinski čuvari vedske religije bili su, svakako,
ne svi Arijevci, koji su mogli, težeći politeizmu, i nepravilno ispovedati veru, već žreci‐monoteisti,
neprestano o tome govoreći čak i u tekstovima Rg‐veda! Dok sveštenici uvek unose organizatorski
princip u religiju, masa neukih verujućih ljudi, ne posedujući dovoljno znanja o veri, neprestano teži
njenoj promeni, jer svaki čovek doživljava religiju na svoj način. U tome se i sastoji geneza jeresi. Zato
su se sveštenici vedizma uvek morali boriti sa nastankom jeresi, i mitraizam ili mazdaizam nastali su u
vedizmu upravo kao nekakvo odstupanje od istinske linije verovanja, da bi potom bili pretočeni u
samostalne religije. Nema sumnje da je monoteizam bio u osnovi Rg‐vede, jer o tome postoje
tekstovi, ali je isto tako nesporno prisustvo tendencije ka personifikaciji ipostasa božanstva. Agni,
Vaju i Surija ipak su bili osnovna Trimurti vedizma. Njihovo mesto bilo je na zemlji, u vazduhu i na
nebu. Mnoštvo njihovih aktivnosti uzrokovalo je različita imena Boga. Anukramani Rg‐vede, čijim se
autorom smatra Katiajana59, čine prve pokušaje svođenja mnogolikosti na jedinstvo. U ovoj knjizi sva
božanstva svode se na jedno, koje se može delimično identifikovati sa Suncem. Kažemo "delimično",
jer je Sunce u tom slučaju samo ona fizička tačka, u kojoj se ispoljava sila i milost Boga. Nirukta daje
sistem jednoboštva u himni, posvećenoj Visvadevama, a koji se pripisuje Dirghatamas.61 Treći deo
Nirukta, takozvana Diavata, deli božanstva u tri kategorije.62 "Božanstveni duh, koji živi na nebu, on
se zove Indra, Mitra, Varuna, Agni. Mudri daju jednom biću mnogo imena; to su Agni, Jama,
Materisvan". 0 kakvom se "mnogoboštvu" može govoriti posle ovoga? Ako u vedizmu nema strogog
šematizma Semita, ne treba zaboraviti ni to da je na sastavljanju Biblije radio ne samo Mojsije i
Jezdra, već tokom hiljadu godina svi Leviti, proroci (Amos, na primer) i svi sveštenici, do trijumfa
Mojsijevog monoteizma.63 Prevod sedamdeset tumača urađen je sa Biblije kakvu je mi znamo, ali su
pre nje postojale druge svete knjige. "Zakonima Mojsijevim", njegovom Dekalogu odgovara kod
Arijevaca knjiga "Manuovih zakona". Istina, Nirukta nije čisto arijevska knjiga do Velike seobe, već
knjiga indijska. Ali i Indusi su takođe delimično potomci Arijevaca, naročito oni iz viših kasti, mada
prilično izmešani sa primitivnijim narodima tako da se arijevska genetika može naći u samo u
tragovima. U besmrtnost duše i stvaranje sveta Arijevci veruju gotovo dogmatski. Ovaj deo njihove
religije utkan je u poslednje himne Rg‐vede. Stvoritelj sveta je Indra: "O, Indra, Ti si stvorio sve što
postoji". "Živeći u dubini veličanstvenog etra, iz tvoje suštine silne i više, ti si radi našega blaga stvorio
Zemlju po obličju i podobiju tvoje veličine; ti juriš preko neba, srećno okruženog vodama".64 Indra je
"stvorio svet".65 "Car svih bogova, kome nema ravnog, bog Indra (govori Parutšhena), koji se
ispoljava u munji, pokreće sva bića i daje im život".66 Mitra i Varuna su pomoćnici Indre, oni su čuvari
sveta; jednom se govori o Višnuu, drugi put o Agniju, koji se naziva stvoriteljem sveta i ocem svih
bića.67On je izaslanik Indre, Dhatri, ukrasio je nebeski svod zvezdama. Ponekad se govori o tvorcu
Savitri, čiji je simbol Garuda ili Tarkšha, ptica (Feniks!), On je stvorio pet vrsta bića, on je stvorio i
talase.63 Nastavak Pati, kao na primer u Pradžapati, verovavatno je poslužio za označavanje broja
"pet", jer se do danas u češkom jeziku, kao i u slovenačkom sačuvao izgovor "pet", "patij". U
Giranijagarbha, koji se može porediti sa Viskarman po savršenstvu svog jezičkog i glasovnog izraza,
Agni se zove Pradžapati (otac stvaranja). "Da, talasi su nosili u svom biću onoga, koji je dao svetlost
svim
33
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
božanskim bićima. Na pupku Boga nestvorenog ležalo je jaje, u koje su bili zatvoreni svi svetovi". "Vi
znate onoga, koji je stvorio sve te stvari. To je onaj isti, koji je u vama. Ali u našim očima sve je
skriveno nekakvim snežnobelim velom."69 Kosmičko Jaje, o kome govori himna, simbol je vaseljene,
koja, kao što znamo zahvaljujući savremenoj fizici, zaista ima oblik, blizak jajetu! Kakvo je otkrovenje
bilo dato tvorcu ove himne! To Jaje je Giranijagarbha, u kojem je rođen Brama, koji daje život preko
Maje drugim ipostasima bogovima i svim živim bićima. Ovaj mit sačuvali su u sećanju Grci, govoreći o
orfičkom Jajetu, u kojem je začet Fanes, primitivno biće. "Kada su veliki talasi nadošli, noseći u sebi
zametak vaseljene i noseći Agnija, u to vreme nastala je jedinstvena duša bogova. Kome ćemo
drugom Bogu prineti žrtvu?"70 "On daje život i snagu. Sva bića, čak i bogovi, pokoravaju se njegovom
zakonu. Besmrtnost i smrt su njegove senke. Kome ćemo drugom Bogu prineti žrtvu? Svojom
veličinom on je jedini car sveg ovog sveta, koji vidi i diše. On je vladar svih bića dvonogih i
četvoronogih. Kojem ćemo drugom Bogu prineti žrtvu? Njegova veličina su gore, pokrivene (snegom),
ovaj okean, sa njegovim talasima, njegove oblasti, njegove dve ruke. Kome ćemo Bogu prineti žrtvu?"
Mudrom Pradžapati kaže se u Himni Višoj Duši Paramatma: "Ništa nije postojalo tada, ni vidljivo, ni
nevidljivo , ni više sfere, ni vazduh, ni nebo. Gde je bio taj omotač (vidljivog)? U kojem se koritu
nalazio, obuzdan, talas? Gde su bile te dubine bezdane? Nije bilo smrti, nije bilo besmrtnosti. Ništa
nije objavljivalo ni dan, ni noć. Samo on je postojao, ne proizvodeći nikakvo disanje, skriven u sebi.
On nije postojao (drukčije), osim u sebi. U početku mrak je obavijao mrak, voda je bila bez pokreta,
sve je bilo sjedinjeno. Biće se odmaralo u tom haosu, i sve to veliko rušilo se od njegove svetosti. u
početku ljubav beše u njemu, i iz njegovog duha prvo seme. Ko zna ove stvari? Ko ih može ispričati?
Kakvo je to stvaranje? Bogovi su takođe bili njegovo delo. Ali on, koji zna, kako on postoji? Onaj, koji
je bio prvi tvorac ovog dela, pridržava Ga i ko drugi, osim Njega, to može učiniti? Onaj, ko sa vrha
neba posmatra svet, zna jedini sve. Ko drugi zna ovo znanje?" Ako se sa aspekta zapada posmatra
kosmogonija Arijevaca, njihova shvatanja biće "prosta i nesavršena" (Alfrred Mori). "Zemlja (biće)
utvrđena na planinama."73 Tada će se pronaći veza između semitske, grčke i arijevske kosmogonije. I
kod Jevreja se može videti uprošćeno shvatanje sveta: "O Nebo obesivši neizdrživi teret" reči pesme u
hrišćanskom pravoslavlju to potvrđuju, jer crkvene pesme u njemu potiču iz prvih vekova hrišćanstva.
Znači, drevni crkveni oci, veoma bliski biblijskom mišljenju (a to znači i semitskom), znali su da na
svetu postoji teža! Zemlja je po shvatanju nekih Arijevaca bila učvršćena na svojoj osnovi: "O Indra,
reče Visvamitra, Zemlja beše bezoblična i pokretna masa; to si ti, Indra, izvukao njenu veličinu i
učvrstio je na svojoj osnovi. Blagorodni |Bože, Ti si učvrstio Nebo i Zemlju. Nebo drže hiljade
neuništivih stubova."74 U ovim rečima sadržano je mnogo više nego što zapadno
34
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
materijalističko mišljenje može pojmiti. Rg‐veda, Biblija Arijevaca, govori u metaforama, pa u mnogim
slučajevima slikovite izraze treba shvatiti u prenesenom smislu. Hiljadu stubova je osnova sila,
istovremeno unutaratomskih i vanatomskih, koja drži ne samo atome materije, već i vaseljenu
(savremena fizika). Praktično govoreći danas nema razlike u shvatanju zemljine teže i materije, čije
mase, čak i na velikom rastojanju, deluju jedna na drugu, privlačeći sve delove i odbijajući, tako da se
na granici između privlačnosti i odbojnosti uspostavlja ravnoteža sila. Poslednje otkriće koje su dobili
pesnici Arije, potiče iz ranije visokorazvijene kulture Arijevaca, prearijevske, i možda, iz izvora
civilizacije Ma /Jurij Tarapiano/. Ali Mitra i Varuna, čuvari triju nebesa, tri vazduha i tri zemlje, koji se
pominju u Vedama: tri dela sveta, koji se dele na tri lokas, suština su trodelnog sveta. Tri dela neba‐
Diu, tri dela vazduha‐Antarikša i tri dela Zemlje‐Bgu75, prema Vedama, dalja su potpodela. U tome se
ogleda briga sastavljača Veda da Arijevcima usade troičnost božanstva u njegovoj osnovi, kao i
trodelnost vidljivog, njegovog dela. Antharva‐Veda, veoma stara po svojoj sadržini, mada je kasnije
uneta u vedsku literaturu, ovako govori o arijevskoj kosmogoniji. Bilo bi veoma jednostavno svesti
religiju Arijevaca na obogotvorenje prirode a zatim, koristeći već formirane šeme uporedne
mitologije, objasniti značenje božanstava. Međutim, ako postoji takva osnova u vedizmu, prisutna je i
druga, monoteistička, kojoj se religiozni pesnici Veda konstantno vraćaju. Čime je to izazvano?
Prostom željom za jedinstvom, kome su skloni neki umovi, ili je, lak, reč o drugoj, starijoj tradiciji? Mi
na to pitanje odgovaramo potvrdno. Arijevci u prevedskom periodu bili su sigurno na veoma visokom
kulturnom nivou i njihov pastirski period bio je doba opadanja što se vidi iz najranijih pevanja Rg‐
vede, gde se izlaže monoteistička ideja. Ona je, dakle, postojala pre vedizma, jer je uneta u vedizam.
Ima osnova za mišljenje da su Arijevci u prevedskom periodu bili ne samo kulturan narod, već i
moćan narod koji je kolonizovao Evropu, posebno Baltik, mnogo pre Velike seobe Arijevaca u VIII v.
pre Hrista. Ovaj narod dolazio je u dodir sa civilizacijom Ma koja je postojala bar dvesta hiljada godina
pre našeg vremena. Kineski, tibetanski i indijski izvori govore o tome. Indijski praistoričar Tilak govori
o zvezdama i sazvežđima Rg‐vede, koje su sve severne, a ne južne kako bi trebalo biti. Kasnije je deo
Arijevaca krenuo na jug, posedujući gvozdeno oružje i konzv. Do seobe u Evropu nije došlo pre
pripitomljavanja konja. Samo zahvaljujući gvožđu i konju Arijevci su mogli osvojiti Indiju. Samo
zahvaljujući tome, oni su se mogli učvrstiti u Evropi. To je bilo oko VIII v. pre Hrista. Međutim, i ranije
je na Baltiku bilo Arijevaca. Oni su verovatno tamo dospeli u najranijem periodu pripitomljavanja
konja. Moguće je da su već tada znali da kuju gvozdeno oružje. Obično se otkrića, kao što je livenje
gvožđa, čuvaju veoma dugo u sredini naroda koji je do njih došao, jer su ona odlučujući činilac u borbi
protiv neprijatelja. Kasnije neprijatelji dolaze do tajne i počinju da je koriste što prvo dovodi do
dugotrajne borbe, a zatim i do pobede jačeg. Tako se, verovatno, desilo i sa Arijevcima. U vedskom
periodu, međutim, treba tražiti sećanja na prošlost u Vedama. Po Maksu Mileru, isprva je bilo svega
tri Vede: Rg‐veda, Jađur‐Veda i SamanVeda. Kasnije su one objedinjene u jednu Knjigu sa tri dela.
Pojava Atharva‐Veda vezuje se za najstariji period, kada su sabrane molitve bramana, izgovarane u
vreme žrtvovanja. Ove pesme i himne predstavljale su prilog religioznom kodu u najstarije vreme.76
Atharva‐Veda u to vreme nije ulazila u Vede i, izgleda, nije dolazila u ruke neupućenih već je čuvana
za posvećene.
35
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
"Da svet, koji u početku beše bezoblična masa koja je plovila tekućim vodama; da nam zemlja i svet
daju snagu i bodrost... Da nam zemlja, oko koje dan i noć teku vode, ne opadajući, da mleko... U
tvojoj sredini, o svete, kraj tvog pupka, gde živi tvoje dobročinstvo, ustroj nas i očisti nas! Zemlja je
naša majka, a ja sam sin zemlje. Zemlja je majka trava, iz kojih je sve niklo; zemlja i svet su čvrsto
utemeljeni na postojanim osnovama, lepim i prijatnim! Da hodimo po tebi uvek! Veliko je tvoje
mesto; postala si velika; velika je postala tvoja sila; ti koja drhtiš i krećeš se. Neka te čuva veliki Indra
uvek. Ti, zemljo, daj da budemo čisti, kao zlato; i da nas niko ne mrzi. Agni je u zemlji, u travama;
vode sadrže Agnija. Agni je u kamenu, u čoveku; Agni je u stoci i u konjima..." U poređenju sa rečima
molitve: "Zemlja si i u zemlju ćeš se vratiti", koju izgovara sveštenik na pogrebu pravoslavnih,
dodajući; "Gospodnja je zemlja i svi koji na njoj žive", može se uočiti ista religiozna misao, čiji je
smisao u priznanju da zemlja i sve živo pripada Bogu. "Na zemlji ljudi prinose bogovima žrtvu,
ponude, koje su pripremili; na zemlji smrtnici imaju dovoljno hrane... Neka mi da zemlja disanje i
život, i neka mi da mir duge godine. Zemlja se sastoji od stena, kamenja i praha; zemlja je čvrsto
ustrojena; i poštujem svet, čije je disanje zlato. Ja slavim svet, koji se sve vreme obnavlja, strpljivu
zemlju, koja se raduje našoj molitvi. Da živimo mi na tebi, o zemljo, ti, koja donosiš osveženje i hranu,
koja je vredna i masna. Svet, koji se stalno obnavlja da bi došao do savršenstva, u kojem je Agni,
živeći u vodama, koji je uhvatio s leđa zmaja, dok je, drhteći, ostavio neverne Dasius, priklanjajući se
Indri, a ne Vritri, on se pokorio Sakra kao svom gospodaru. U svetu, gde postoje čvrste kule koje su
bogovi stvorili, gde postoji zemlja, na kojoj se oni bore u svetu, majka svih stvari, neka da tvorac
vaseljene svakom kutu zemlje prijatnost radi nas. Tama i sumrak, dan i noć odmereni su na zemlji.
Zemlja i svet pokriveni su kišama; da nam daju oni dobro utočište, gde bismo se dobro osećali. Ti si
brod veliki koji nosi čovečanstvo, dajući svim željama što hoće, kao mleko koje se nikad ne smanjuje.
Majko zemljo, učvrsti me i ustroj me, da mi sve bude blago; Ti si prijateljica neba; podari mi sreću i
bogatstvo.'77 Može se povući paralela između ove himne i pravoslavne molitve: "Za
blagorastvorenije vazduha i izobilje plodova zemnih Gospodu se pomolimo!" Pevač Veda kaže dalje:
"I sada se sva bića javljaju na svetu. Bez truda (bola) nebo i zemlja stvorili su velikog Boga. Ovaj hor
bića živih i neživih počinje da se kreće: ptice, četvoronošci svih vrsta i rodova. Ja slavim u ovaj dan
ovo drevno stvaranje, večno, našega Oca, našega velikog pretka". Pevač govori o Manuu, vedskom
Adamu, ocu čovečanstva, o "bićima živim i bićima neživim", pod kojima treba razumeti živu i mrtvu
prirodu, između kojih vedski pesnik ne pravi razliku. Osetljivost osnovna osobina živog bića, kao i
njegove reakcije, kao odgovor na osetljivost, po mišljenju Planta (italijanski naučnik), svojstvena je
takođe i mrtvoj materiji! Razlika je samo u količini, a ne u kvalitetu. Manu, prvi čovek Veda jeste otac
bića i nosi još i ime Aju.78 Ova kosmogonija razlikuje se od bramanske i gopatabrahmana: Brama je
stvorio zemlju od svoje noge, vazduh od utrobe, nebo od glave, on je odredio Agnija za
36
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
čuvara Zemlje, Vaju kao čuvara vazduha, Aditija za čuvara neba, sva tri boga stvorio je on. Ovde se
jasno vidi da, čim je ta božanstva stvorio Brama, oni su njegovi ipostasi. U tome je sličnost sa
vedizmom, a razlika je u faktičkom opisu stvaranja. Po rečima bramanista, nakon stvaranja Bog je
sastavio Vede, Rg odgovara Agniju, Jadžur Vajiu i Saman Aditiju.79 Prema Vedama, čovek posle smrti,
ako je vodio dobar život, dobija nebesko blaženstvo. "Da dođem ja u porodicu Višnu, gde žive u
blaženstvu njegovi verni ljudi", kaže Dirghatamas, "onaj, ko uznosi žrtve u čast Višnua, (koji čini)
velike korake, postaje njegov drug u tim višim sferama.80 Zvezde su duše umrlih po mišljenju
Vedejaca: "plemeniti ljudi dobijaju (slavan) čudesno težak život; njihova sunca sijaju na nebu; oni
dobijaju napitak bogova (ambroziju) i večno žive" kaže Saskivan.81 Ovde se ispoljava drevno znanje
Arijevaca da su zvezde ‐ sunca! Običan pastir to nije mogao znati! Umrli koji su dobili najbolji deo na
nebu, nazivaju se Sadhijas, oni su polubogovi, istovetni svecima hrišćanstva. Ova osobenost povezuje
eshatologiju vedizma sa kultom predaka i sa mudrošću drevnih koji su zaslužili amrit, to jest
besmrtnost. To su u Rg‐vedi Ribhavas, Marutsas (Maruts) i Angiras (Anžiras). Svi su oni bili zaslužni
vernici, a Anžiras su verovatno bili sveštenici u prevedskim vremenima. Ovo i jeste pokazatelj ranije
religiozne kulture Arijevaca vedizma. U komentarima Bramanama oni su nazvani verujućim
sveštenicima.82 Ovde sanskrtolozi greše kada govore o Riči (Riši), koji nosi ime Jadna, ili Jadžna, to
jest Žrtva, smatrajući ga persnifikacijom žrtve. Taj Riši mogao je prosto imati takvo ime, kao što je
sada Ivanov ili Džonson! Drugi autor himne Ljudskoj duši zove se Pradžapati, to jest gospodar
stvaranja, Giranijagarbha, čije ime znači Zlatno Jaje, iz kojeg je izašao Bog, a sanskrtolog će uzviknuti:
"Ova stalna mešanja veoma su česta u Rg‐vedama i češća u drugim Vedama, na drugom mestu to je
Vak, to jest Glas (autor nadahnuti), koji se pojavljuje kao prava kći Mudrog ‐ Abgriman" /Bartelemi‐
Sen‐Iler/. Reč je o metafori, koja prelazi u realnost radi isticanja lika, nerazumljivoj sanskrtologu koji
čita tekstove kroz prizmu zapadnog mišljenja. Ako se u hrišćanstvu knjige Starog i Novog zaveta
smatraju bogonadahnutim, zašto se o poslednjim himnama Veda ne može reći da je zbornik himni
Veda božanstven? "Carevi Varuna, Mitra i Ariman, koji su stvorili jesen, mesece, dan, žrtvu, noć i rig,
poseduju nesalomivu moć".83 Mi razumemo šta se želi reći poslednjim izrazom Veda. On hoće da
ukaže na bogonadahnutost knjiga. U suprotnom, ako odustanemo od tumačenja reči Veda, mnoge
stvari postaće nam nejasne. Osim prevoda jezika, reči, fraza, postoji i prevod mišljenja, a vedsko
mišljenje nemoguće je prevesti na judeohrišćansko ili tzv. Današnje zapadno, bez tumačenja
metaforičnosti Veda. Sanskrtolog, pak, prevodeći reč po reč, gubi duh pisma i ne pronalazi ključ za
njega, vidljiv u svim himnama Veda. Taj ključ je alegorija! Najzad, nema ni sinonima u zapadnim
jezicima i vedskom. Neki put treba zameniti reč čitavom frazom što i činimo u meri neophodnoj da
tekstovi postanu jasniji. Takve izraze ili reči stavljamo u zagrade. Možda su to bili sveštenički činovi,
kao što su u hrišđanstvu "opat", "episkop" i td; možda je to označavalo njegovu suštinu, kao
sveštenika koji se bavi posebno temom Pradžapati?
37
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Na kraju, to može biti i poređenje ovog pevača Boga sa samim Bogom da bi se istaklo koliko je on u
životu bio pravedan. Mišljenja smo da u takvim izrazima treba tražiti značenje "sveti", dok
pominjanje, recimo, žrtve uz njegovo ime znači "žrec". Primenjujući metod sanskrtologa, neki naučnik
će, recimo, za sto hiljada godina naći našu jevanđeljsku reenicu: "Da se prospe svetlost vaša pred
ljude, kao Oca vašeg nebeskog" i pomisliti: Govori se o sinovima Božjim!" U stvari, ako je Bog otac
hrišćana, oni se, kao njegova deca, sinovi njegovi, u isto vreme ne javljaju u tom smislu kao Hrist, sin
božji. Oni su njegova mlađa deca, toliko mlađa, da se nikako ne mogu porediti sa Hristm. Već smo
rekli da Zlatno Jaje Giranijagarbha jeste vaseljena, i prema kasnijem učenju bramanizma, Brama je bio
do dana Brame (to jest stvaranja) u Braahmi, i kada se Brama probudio posle noći Brame, on je izašao
iz Brahme, boga potencijalnog, i postao Brama koji bdi i stvara, bog aktivni. On "zamišlja" svet i ovaj
nastaje po "mišljenju" Brame. O potencijalnom bogu Braahmi svi učitelji brmanizma kažu; "i onaj ko
pita o Njemu i onaj koji Ga objašnjava greše!" Postoji analogija sa Braahmom i nesaznatljivog boga
Mojsija, kao i nesaznatljivog boga starih Grka. O tome GOVORI i hrišćansko učenje o nespoznatljivom
Bogu: "Boga niko nigde ne vide, njega ni anđeoski činovi ne mogu videti" Dakle, jedna ista ideja Boga
prisutna je kako u vedizmu, tako i u bramanizmu, mazdaizmu pa i hrišćanstvu Jedinstvo ove ideje
izloženo je u Jevanđelju po Jovanu: "U početku beše Reč". Početak ovog Jevanđelja, koji izražava
stavove gnostika, treba razumeti, kada je kanonizovan od strane crkve, kao: "U početku beše Ideja, i
Ideja beše u Bogu, i Bog beše Ideja". Vizantijski Grci poimali su ove reči kao Logos Sin Božji. To je
antropomorfizam. Filozofski sadržaj hrišćanstva je iznad svakog antropomorfizma, a njegov moral
najbolje izražen i teško da je moguće naći drugu formu morala. Jedinstvo učenja o Bogu koje je u
osnovi svih pobrojanih religija, ukazuje na njihov jedinstveni izvor. Za vernika on je sam Bog, a za
zapadnog skeptika taj izvor je najstarija civilizacija Ma. Marutsas se u Vedama takođe pominju kao
sveštenici, ili žreci, ali sa značenjem vetrova. Ne treba zaboraviti da su u tom periodu Arijevci živeli
negde između Džung Arije i Fergane, gde su kiše uglavnom retke. Preduslov kiše sa neba je, naravno,
vetar. I kod pravoslavaca postoje službe božje za darivanje kiše. Ne može se iz toga izvesti zaključak
da hrišćani "ispovedaju prirodni ciklus"! Vedejci su pretkepitris nazivali očevima žrtve i oni često kao
da se rastvaraju u Agniju. Već je bilo reči o tome da se čovek koji hoda stepom postepeno utapa u
plavetne daljine. Dubina vekova takođe je daljina, takođe sa osobinama perspektive. Detalji u njoj
iščezavaju, ostaje ono glavno koje će takođe za neko vreme nestati. Precipitris, nestaju kad umukne
poslednja reč religiozne pesme. Jedni idu Aditi, drugi, koji su zaslužili, idu božanstvima. Telo
pokojnika vraća se u zemlju, a duša besmrtna stupa pod pokroviteljstvo Agnija, "koji joj tvori lako
telo, stavlja je u kočije, u kojima odleće na nebo". Deo koji se rastvara u prirodi je "duh života",
dživatma koja se rastvara u pramatma (paramatma), duši višoj.
38
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Dogma Ada pojavljuje se u poslednjim Aštakas Rg‐vede. Himna se obraća Jami, caru Pitris, koji
personifikuje zemlju i smrt, kako tvrde Maks Miler i Alfred Mori. Jama je sličan Hadu i Plutonu i
Horosu kod Grka. I kao što Had personifikuje zemlju, koja prima u sebe mrtve, tako i Jama u Rg‐vedi
ponekad dobija isto značenje: "Himna oblacima, Vena: "Kada oni, koji te žele, vide na nebu kako letiš
na tvom zlatnom krilu, oni raspoznaju (prepoznaju u tebi) posle Varune pticu, koja nosi kišu u dubinu
Jame. Zanimljivo bi bilo napomenuti da se reč "jama" zadržala u slovenskom jeziku, gde označava
grob, dakle, ima vedsko Značenje! Jama čuva mrtve koje proždire oganj Mritiu. U ovoj reči jasan je
koren slovenskog jezika "umreti", "umri", koji označava smrt. Sankusuka je sastavio himnu: "O Mritiu,
idi drugim putem; tvoj put nije put božanstava. Ja govorim onom, ko ima oči i uši; sačuvaj našu decu,
sačuvaj naše ljude". Ovde se može primetiti paralelizam sa stihom Biblije: "Koji ima oči da vidi, i uši da
čuje". To isto značenje nosi u sebi "čudo mnogooko, mnogouho i mnogoruko" u bajkama, koje
pripoveda slovenski narod, "čudo osmooko", "čudo devetosilno", trava "divosil", koja čuva od smrti,
"čuvar‐trava". Himna se nastavlja rečima: "Život i smrt se smenjuju. Da nam bude blagodatna
molitva, koju danas uznosimo božanstvima. Radovaćemo se (smejati) i plesati i produžićemo naš
život. Evo brane kojom spasavam žive; neka niko drugi među ljudima ne ide ovim putem, neka žive
stotine jeseni; neka zatvore Mritiu u njegovu pećinu. I ti, ženo, idi na mesta, gde još za tebe ima
života. Pronađi u deci, koju ti je on ostavio, život, koga više nema. Ti si bila dostojna supruga
domaćina kojem si dala svoju ruku. Ja uzimam luk iz ruku umrlog za našu snagu, našu slavu, našu
sreću! O, ti! Evo, da staneš i mi na tom mestu da budemo muškarci srčani i pobedimo naše
neprijatelje (silne). Idi, pronađi Zemlju, ovu majku, široku i dobru, koja se prostire u daljinu. O Zemljo,
ustani! Ne povredi zalud. Budi za njega nežna i predusretljiva. O Zemljo, pokrij ga kao majka svoje
dete krajem svoje odeće. Ja skupljam zemlju oko tebe. Ja pravim ovo brdašce, da tvoj prah ne bude
povređen. Neka čuvaju Pitris ovaj grob. Neka napravi (iskopa Jama) ovde tvoje obitavalište."a5
Povucimo paralelu između ove himne i pesme pravoslavne religije: "Juče besedovah sa vama". U
ovim pesmama je "lepota, koja se ne može izraziti". Rot tvrdi da se ime Manu ne sreće u svetim
knjigama mazdaističke religije, što navodi na pomisao o kasnijem poreklu ideje ovog čoveka. Ova
tvrdnja čini nam se preranom. To, što tvorci mazdaizma nisu uneli neko ime u svoje Knjige, može
značiti samo da sa njim nisu bili saglasni. Poredeći iransku i vedsku tradiciju, Rot kaže da je mit o Jami
u Rg‐vedi nastao od ranije legende, u kojoj su Jama i Jami, dva supružnika, prikazani kao prvi ljudi.86
Poslednje mišljenje verovatno je tačno, jer je u staroj tradiciji Irana, koja se poredi sa Vedama, Jima
sin koga su bogovi dali Vivasvatu za to, što je uzneo žrtvu Goama (Soma), a Vivasvat je Agni, ili
plamen, koji se smatrao prvobitnom tvarju, živom dušom i tvorcem žrtve. Bodri je preneo legendu,
koju je izložio A. Kun, ali ju je dopunio. Ova legenda prepliće se sa gore navedenom i lako je u njoj
prepoznajemo. Rot smatra da je Jama bio prvi, koji je platio danak smrti, kako se izražava sanskrtolog,
otišao u carstvo senki i tamo postao car. Sedeći među bogovima u hladu veličanstvenog drveta, on s
njima obeduje. Kao potvrdu svog miišljenja Rot navodi himnu Rg‐veda, u kojoj se opisuje kako Jama i
Jami, deca Vivasvat, Sunca, vode ljubavni dijalog.
39
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Sestra ubeđuje brata da je uzme za ženu. U tome se može videti, kako primećuje A. Mori, istorija
Adama i Eve, gde Eva sablažnjava Adama. Istovremeno, u ovoj legendi postoji aluzija na rođenje
budućih pokolenja. Ali Langlua kaže da je Jami na drugim mestima Rg‐vede molitva. Tako, na primer,
postoji molitva Indri koja nosi ime Indrane, kao žene Boga. Molitva Agni zove se Agnai, isto kao da je
ona njegova žena. Tako u Pesmi nad pesmama molitva postaje supruga Boga. Jama je u odnosu na
Agnija isto što i Varuna u odnosu na Mitru, kaže dalje A. Lori. To je Agni noćni, Agni mrtav u žrtvi i
usnuo u Arani, koje treba da se ponovo rodi. Vedska himna govori da figaspati, ili žrtva, umire i
predaje svoje telo Jami.87 U himni o plamenu, u kome gori pokojnik, sreće se ista misao: "O, Agni, ne
spaljuj, ne uništavaj ovoga. Ne rastrgni mu ni kožu, ni telo. O, Džatavedas, ako si zadovoljan našim
žrtvama, pomozi mu zajedno sa Pitris. Ako si zadovoljan našim žrtvama, o, Džataaedas, okruži ga
Pitris. On je došao po telo, koje nosi dušu. Neka bude on u vlasti bogova. Neka ide oko u Sunce, dah u
Vaju. Predaj Nebu i Zemlji, što si im dužan. Idi, predaj vodama i biljkama delove tvoga tela, koji im
pripadaju. Ali ima u njegovom biću deo besmrtni. Njega treba ugrejati tvojim zracima, zapaliti tvojim
ognjem. O, Džatavedas, u raskošnom telu koje si stvorio, uzdigni ga u svet pobožnih. O, Agni, spusti
ga potom među Pitris; neka dođe on među pevanje i žrtve. Odeven životom, neka primi on telo. O,
Džatavedas, neka se sjedini on s telom. Ali neka ne dirne tvoje ranije telo ni crna ptica, ni mrav, ni
zmija, ni zver. Neka te sačuva Agni, Soma, koji je ugasio žeđ dece sveštenika, {neka sačuva) tebe od
ovih (nesrećnih) slučajeva. Ali odvedi (od njega) ovog Agnija, koji jede telo. Neka ide Jami, odnoseći
sa sobom greh."88 Kako su se zalisivale ove himne? Svako pleme, klan Arijevaca, tkalo je na
zajedničkom fonu njihove religije sveta pevanja, pri čemu su neki sastavljači ostavljali svoja imena, a
drugi nisu. Ali kako u Rg‐vedi nisu sistematski izložene osnove religije, može se zaključiti da su one
zapisane u drugoj knjizi koja nije sačuvana, a bila je u rukama sveštenika. Da li je takva knjiga uopšte
postojala? Ona je morala postojati, jer same Vede, na K‐Raju K‐Rajeva, upućuju na to, makar u vidu
napomene: "mudri daju mnogo imena jedinom biću". Dakle, ideja jednoboštva živela je negde, neko
je bio njen čuvar i stalno na nju podsećao. Ko bi drugi, ako ne sveštenik, koji je poznavao svoju religiju
bolje od običnog smrtnika (gršnika)? Ideja oblačenja umrlog u novo telo nije strana ni hrišpanstvu,
iako se odnosi na žive, koji primaju hrišćansku veru: "Vo Hrista krestitesja, vo Hrista oblekostesja!"
Primanje hrišćanstva ravno je "skidanju sa sebe starog Adama" To se pominje u velikom postu. Vedski
pesnici sastavljali su himne, posvećene božanstvima, kojima bi često ne oni, već drugi utvrđivali
autorstvo, pripisujući ga starijim himnama. Znači, postojla je još nepisana tradicija, koja je govorila o
sastavljačima i čuvala njihova imena. Sistematizacija pevanja koju nalazimo u Vedama, već je iz
kasnijeg perioda i u njoj je evidentan rad sveštenika, jer često, kasnije napisane, ove su himne po
jeziku i opisu mesta starije. Sedam mudrih rišija, svetaca prvog perioda vedizma, prema broju sedam
zraka Agnija, dobili su kasnije značenje sedam planeta. Međutim, opis sazvežđa u Vedama kaže da su,
kao što već zekosmo, po rečima Tilaka, indijskog naučnika, sve severne, vidljive na nebu Baltika. Po
bramanskoj tradiciji ziši su prvi sastavili himne, koje su pobudile naklonost božanstava prema ljudima.
Takve su reči himne: "Riši, želeći da dobiju obilnije
40
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
darove, približili su se bogovima svojim molitvama, sačinjenim u metru (poetskom)." Anžiras i njegovi
sinovi sačinili su veoma veliki broj himni.89 U drugim himnama Anžiras se pominju kao oni koji stoje
najbliže božanstvima i kasnije se proglašavaju za Božanstva. U pesmama porodice Gotamida sinovi
Anžiras spominju se već kao pomoćnici Indre i oslobodioci nebeskih krava. Kao što su se Anžiras na
kraju stopili 90 Agnijem, sveštenici starine sa rastvorili su se i slili sa Devama i Marutsijem. Prema
tome, beleži A. Mori, sećanja na prve vekokove religije arijevskog društva pružaju dvojaku ideju
primitivne božanske mudrosti i otkrovenja. Ovo dvojstvo sačuvalo se tokom čitavog perioda Veda. I
dok jedna govori o jedinom biću, druga naginje mnogoboštvu. Himne su bile izraz ne samo
bogopoštovanja, već i otkrovenje. Njihovo prenošenje, kojim su se u početku bavili klanovi i porodice,
postalo je obavezan deo kulta. Ritual i pesme prenosile su se iz roda u rod i preživele čak i vremena,
kada je starešina u rodu izgubio funkciju žreca, a zamenio ga purohita, religiozni savetnik starešine,
predajući sinu u nasleđe svoje funkcije, kada su nastali adhvarivus, koji su pripremali za žrtvu, i
ritvidž, ili sveštenici, koji su obavljali službu, hotri, udžatri, ili pevači himni. Takva je bila vedska
prošlost, kada je arijevski narod lutao u Sapta‐Sindu, ili Sapta‐Sindhu, slaveći božanstva i moleći ih za
pomoć. Jedan od najvažnijih uslova dobijanja ove blagodeti bilo je čuvanje običaja i tradicije.
Savremeni Indijci veruju isto tako: "Indra, Ti si tvorac sreće Tvojih drevnih pevača" kaže vedska
himna. "Ja se suprotstavljam mojim neprijateljima pesmama, koje potiču iz moje porodice i koje mi je
predao moj otac Gotama" kliče Vamadeva. Strahujući da će izgubiti ovu vezu sa prošlošću, koja je
obeležava njihovu rasu, i želeći da sačuvaju snažnu vlast svojih očeva, starešine porodica mole
pomoću žrtava Indru i Agnija: "Ja sam izgovorio (ispevao) ove stare pesme, o Agni, i ove nove za tebe,
koji si (večito) star. Ove ponude prinete su Onome, koji nas obasipa dobročinstvima; Sveti Oganj
održava se iz roda u rod92 ono što povezuje čoveka sa precima, a preko njih sa Božanstvom jesu
himne i žrtva. Preci su se stopili sa Bogom ("počinuli u Bogu", pravoslavni izraz) i zato su oni veza sa
njim. Tako je povezan živi s mrtvim, a mrtvi sa Božanstvom kroz život večni u Bogu. Prvi preci ljudi su
Bogovi. Živi su u vezi sa njima preko Pitris, Anžiras i Tarutsas. Zlatni lanac su molitve i žrtve. Očigledna
je Ovde dvojnost, i to: molitve, to jest pevanja himni, i žrtve. Prvo je dato svima, drugo sveštenicima.
Dakle, religiozne tradicije, a moguće i najvažniji, čuvali su sveštenici. Purohita i adhvarivus
(adhvarius), hotri (gotri), chatri čuvari su ovog najvažnijeg dela vedizma, i od njih potiče napomena:
"Mudri daju ne jedno ime (već mnoga) jedinom biću." Sa druge strane, trebalo je da sveštenici i
praktino uživaju niz privilegija, a da bi ih sačuvali i bili svima potrebni, oni su bili prinuđeni da zadrže
najvažniji deo religijskih funkcija za sebe. Kod Jevreja takvu ulogu imali su Leviti. Kod hrišćana
sveštenici, koji su vršili beskrvnu žrtvu. Molitve, koje oni pri tom čitaju, izgovaraju se šapatom i
obavijene su tajnom misterije. Žrtvenik dodiruju samo sveštenici. Kod Jevreja kovčeg zaveta bio je
neprikosnoven. Mogli su ga doticati samo Leviti tako da Vooz, koji je hteo da pridrži kovčeg koji se u
prevozu nagnuo u stranu, ubijen je. Da li ga je ubio Bog ili sami Leviti, nebitno je. Važno je to da
kovčeg niko nije smeo dirati pod pretnjom smrću. Vedejci, a kasnije Sloveni Vendi čuvali su tradiciju.
Kod Slovena ona je promenila svoju formu, prateći izmene u jeziku i njegovo udaljavanje od sanskrta.
41
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Izmenjeni jezik u pogledu ortografije više nije odgovarao sanskrtu i kod Litvanaca sličnost sa
sanskrtom sačuvala se verovatno otud, što su Litvanci stigli u Evropu mnogo ranije, zajedno sa
Vendima, u praistorijska vremena, kad još nije bilo masovnih seoba naroda i kada se tradiccja mogla
očuvati netaknutom. Poštovanje običaja, tradicije i svakodnevno ponavljanje pesama bila je osnovna
dužnost Arijevaca. Time su u sebi učvrstili i načela morala. "Sveštenik je njen najpouzdaniji i
najuporniji čuvar" ‐ kaže A. Mori. Kao starešina religiozne porodice, on treba da pruži primer svojim
ponašanjem i svojom pobožnošću. "O Vrigaspati, ime Reč (svetog) treba staviti iznad svega.
Izgovarajte ovo ime, koje je za naše prijatelje najveće i najspasonosnije. Neka se izgovara ono iznad
ognjišta, i neka se njegova blagodet (vrlina) ispoljava tamo visoko. Kao što se ječam čisti u situ, Reč se
stvara u duši mudrih. To je iskušenje vernih prijatelja, jer je sva njihova vrednost u Reči. Ali ima i onih
koji vide Reč, a da je ne vide, i slušaju, a da je ne čuju... (žrec) se može smatrati pouzdanim
prijateljem, a da ipak blagodat ne sledi iz njegovih napora. Magična (krava) ne daje (žrtvu) mleka. On
sluša Reč, ali je ona jalova i bez blagodati. Reč se ne nalazi u njemu, koji na taj način obmanjuje nadu
druga. Ako je i čuje, to je samo spolja. On ne zna put, kojim se dolazi do plodova. Prijatelji imaju oči i
uši; duša je za njihovu vrlinu (dela) slepa i gluva... Kada su takvi sveštenici vaši prijatelji za
bogosluženje, kada za (tajnu) dela, koja zahtevaju živu i mudru dušu, vi imate samo ta (suva) jezera,
sveti propisi se silom ostvaruju, a predstojeće žrtve skreću sa puta. Nesrećnici, koji ne idu ni sa
ljudima, ni sa bogovima nisu dostojni da nose (zvanje) ime sveštenika, niti da vrše prinošenja. Oni
prljaju Reč svojim grešnim (glasom); bezumni, oni su kao tkač, koji tka platno (uz pomoć) pluga. Svi
prijatelji, koji su se okulili zbog Žrtve, raduju se videći pojavu ponude (žrtve). Ali žrtva, koje zaudara
na greh, obična je dekoracija bez (magičnog, svetog) dejstva".93 Tako govori Vrigaspati. Ovde se vidi
kako su visoko moralni morali biti sveštenici vedizma. Arijevci su božanstvo smatrali zakonodavcem
na moralnom planu, ali sa druge strane, to nije strogi sudija Izrailja, Jehova, koga se treba bojati
slično kao i satane. Arijevsko božanstvo prosto lišava blagodeti grešnika, a žrtva, koju prinosi grešni
sveštenik ili ogrehovljen čovek, lišena je tajne. Bog Vedejaca je svepraštajući i milostiv prema
ljudskim grehovima. Takav je Varuna, čuvar morala. "On je pun praštanja (blagosti) čak i prema
onome, ko je počinio greh"94 reči su himne. "Pred takvom religijom, gde iz mnoštva personifikacija
proizlazi (takva) ideja jedinstva božanstva, gde Bog mrzi greh, ljubeći pravednog, poznati autor
"Istorije starosanskrtske književnosti" morao je proglasiti vedizam pravim otkrovenjem" kaže o
Maksu Mileru A. Mori. Mi kažemo da je vedizam prehrišćanstvo u kome još nema Hrista, ali sadrži
učenje veoma blisko njegovom učenju, šta više, je verovatno da su u pravoslavno hrišćanstvo
unesena ta učenja, indirektno preko slavenskog paganizma, koji se takođe nazivao pravoslavlje što
znači, zapravo slaviti put Prava. Sa druge strane, jedinstvo božanstva jasno je samo po sebi u
Vedama, i "pluralizam fizičkih personifikacija", kako o njemu govori A. Mori, samo je spoljašnja strana
religije. Interno, ona je ‐ jednoboštvo! Ključ ovog jednoboštva, kako bi imali vlast tumačenja, držali su
u svojim rukama žreci‐sveštenici i njime se koristili, ne ispuštajući ga iz ruku. Duhovno vođstvo nad
ljudima uopšte zahteva ogromnu pažnju, jer veoma brzo svako religiozno Učenje može biti
vulgarizovano, svedeno do fetišizma, ili čak do paganstva. Upravo zbog toga svaki sveštenik mora
posedovati veoma razvijen osećaj za moral. Veoma često
42
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
sveštenici su dolazili u konflikt sa delom neprosvećenh Arijevcaca, koji su, mogli težiti prvo ‐
mnogoboštvu, a drugo ‐ zadovoljenju prostih želja, dok su njihove molitve bile pristrasne, egoistične
molbe. Sveštenik slab duhom i osuđen od strane Vrigaspati, ulazio je u kompromis sa takvim
pojavama, lišavajući se blagodeti, a jak, pravi sveštenik vraćao na pravi put Arijevce koji su prekoračili
granice dozvoljenog. On je bio njihov istinski duhovni otac. Takve zahteve u osnovi postavlja i danas
pred sveštenike hrišćanska, naročito pravoslavna crkva. Mehaničko ponavljanje reči i žrtve jedinog
bića nije dovoljno, kaže Vrigaspati. Religija, koja se sastoji od ezoterizma i rituala ili egzoterizma, živa
je dok je živ u njoj ezoterizam. Od trenutka pobede "molitvenog mlina" nad živom molitvom, u njoj
započinje carstvo puke obrednosti, ili egzoterizma, rađaju se posebne, međusobno suprotstavljene
kulture, a religija prelazi u prosto mnogoboštvo, koje više ni sa čim nije povezano. Težeći postizanju
nagrade vedski Arijevci obraćali su izuzetnu pažnju na ispunjavanje obreda. "Raniji, naši prethodnici
kaže vedski pesnik, obraćajući se Indri "o Bože, koji si poznat po Tvojim podvizima i svi Te prizivamo,
činili su kao i danas, i postali Tvoji prijatelji. Tako su postupali ovi (ljudi) staroga veka, a tako čine i
novi; ja dolazim sa njima; siđi da misliš na (nas) mene."95 Ovde se, dakle, suočavamo sa opštom
pojavom kod primitivnih naroda, koji još nisu dorasli jasnom shvatanju nezavisnosti dobra od
nebeske nagrade. Čovek još "trguje" sa Bogom: "ja ću Ti činiti dobro, a Ti meni zauzvrat podari večno
blaženstvo". Birajući između dobra i zla, takav čovek priklanja se dobru s nadom da će mu ono doneti
više. Arijevac nije uvek bio siromašan. "Ovo bogatstvo, koje su oni koji nemaju smatrali kao ukor kada
ga nemaju, Ti držiš u Tvojoj ruci"96 kaže himna Savitri. On je, dakle, smatrao obavezom da bude
pobožan, kako bi sačuvao svoje bogatstvo. Međutim, vremenom moralna svest preovladava i dostiže
visine, navodi A. Mori. Naravno, Arijevac je došao do toga pod rukovodstvom svojih sveštenika – elite
koji su odgovarali zahtevima što ih je pred njih postavljao Vrigaspati. Treba znati da je u to vreme
obrazovanje ovih sveštenika bilo najbolje, a verovatno i najbolja organizacija same religije, koja je
usostavila Hijerarhiju i svešteničku disciplinu. "Indra odnosi od nas smrt"; "O bogovi, podarite nam
stogodišnji život!" "Da znamo za bogatstvo, snagu i srećnu starost. Da koristim dugo svetlost i idem
ka starosti, kao Sunce ka svom zalasku"; "Po milosti Indre, koji deli (s nama) našu sreću, da budu
plodne naše krave i krepke, da budu one naša radost i daju nam hranu izobilja. Daj nam i nameni
nam, kao i našoj deci, i našim unucima obilne žetve, jer mi vas molimo za blago koje može biti
postojano i (cvetati, obogaćivati) razvijati se".98 U ovim himnama jasno dolazi do izražaja želja da se
uz božju pomoć dobiju zemaljska blaga u zamenu za ispunjenje religioznih obreda... Ovom molbom
obraćaju se Arijevci Indri, Varuni, Marutsima, Agniju, Devama. Praskanva kaže: "Sveta molitva često
pomaže stvaranju čoveka." "Ne dobija pomoć samo vojnik u boju, već i muž, koji želi da dobije sina.
Mudar je koji se moli";100 "Molitva mu je (čoveku) vredela konja, krava, blaga svake vrste". "On radi
za blago naroda (himna Savija), knez, drug vrline, koji u čast Indre prinosi žrtvu i svetu himnu poje) ili
koji prati molitvu bogatim darovima."101 Dakle, ovde nailazimo na pomen kneza, koji je sigurno težio
mogućoj raskoši bogosluženja.
43
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
"Ko traži, taj i dobija", govori Kutsa.102 Ovo mesto može se uporediti sa mestom iz Jevanđelja: "Ištite
i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se." "Treba moliti Njega (Agnija)" – kaže Kutsa
"Niko se neće prevariti u svojoj nadi (očekivanju), ako je postojan u svojoj molitvi."103 "Jer Ti, o
božanstveni Agni, (govori Gatama), daješ onome ko poštuje bogove, bogatstvo, izobilje i snagu velike
porodice... Ti si srećan, žrtve kojega Ti primaš. On živi u miru i poseduje moć. Njegova snaga raste
neprestano i bol ne oseća."104 Kad preti moćan protivnik, religiozni vožd, knez, dobija pomoć
božanstava: "Njegovi su ljudi jači, njegovi resursi veći; on kreće, pun bogatstava i bori se istrajno u
bici, svagda herojski u svojim dejstvima."105 Ideja u ovim himnama razlikuje se od Izraeljćana, kojima
je obećao Mojsije: "Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti dobro bude, i da duge godine poživiš na
zemlji". Ne postavlja se pitanje o moralu roditeljskom već se traži bezuslovno poštovanje bez obzira
na njihovu grešnost. Kod Arijevaca oca i majku zamenjuju bogovi. Zemaljska, pak, blaga, pašće u deo
onima koji poštuju bogove, a bogovi su bezgrešni i besmrtni. I nagrada za dobro je ovde, na Zemlji.
Na kraju, pojavljuje se i više shvatanje nezavisnosti dobrog dela od nagrađivanja ovde 106 na nebu:
"Čestit muž ide na nebo, zauzimajući svoje mesto ili među besmrtnima." "Plemeniti ljudi imaju
čudesnu sudbinu; njihova sunca sijaju na nebu; oni dobijaju svoj deo napitka bogova (ambrozije) i
produžuju postojanje."107 Bezbožnik ni ovde, za zemaljskog života, ni tamo, u zagrobnom životu, ne
može ništa očekivati: "Kada će Indra uništiti bezbožnog, kao što se gazi nogom trn?"108 "O, bogovi,
da uzmognemo s vašom pomoći u pogodan dan napasti armiju grešnika!" I na drugom mestu Arijevci
se mole: "O, Agni, ne slušaj molitve (bezbožnog), koji odbija da Te prizna za Gospoda i da Ti prinese
darove, i onoga, koji Ti retko peva pohvalu; obojica su grešni."109 "Čuvaj se da nas ne pogodiš ili
ostaviš; ne oduzimaj nam ove nežne radosti, o Maghavan, o Sakra, ne razbijaj Jaja, koja sadrže naše
nade; ne razbijaj posude (vaze) naše ljubavi, ove nežne dece, što kleče na kolenima."110 Kada Indra,
koga jak rasrdi, hoće da ga uništi, on ga pobeđuje rukom slaboga, da satre njegovu gordost: "Uz
pomoć koze Indra je ubio (usmrtio) lava; iglicom probušio stubove."111 Ove reči govore o tome kako
ništavan može biti uzrok smrti gordih, ali samo ako to hoće božanstvo a ne bezuslovno kao u
judeohrišćanstvu. Dostizanje savršenstva dužnost je živih: "O Varuna, spasi nas od zla! Brzi Aditijasi,
vi, koji ste postojani u vašim delima, odagnajte od mene zlo, kao što nesrećna mati odbacuje od sebe
plod svoga bezakonja."112 "Agni Bog, koji spasava od zla, zlobe i progona, čisti nas od greha i
zaslužuje naše obožavanje."113 Ova blaga, koja dolaze od Boga (jedinog bića sa mnogim imenima)
nagone ljude da vole nebeskog zaštitnika: "Agni, Ti si naš zaštitnik brižni i naš Otac; Tebi dugujemo
život; mi smo Tvoja porodica."114 "Priđi nam Agni dobrotom Oca prema deci svojoj; budi naš
prijatelj, naš dobročinitelj; Ti si dobar i milostiv."115 Takve iste molitve upućene su Indri: "O Indra, mi
smo Tvoji prijatelji i mi Te poštujemo kao našeg spasitelja."116 "Onaj koji je zao samo radi toga da
neumorno bije grešnika i bezbožnika, zove se Indra."117 Prijateljstvo Indre sa vernikom Veda toliko je
dragoceno, da on čini sve da ga zasluži.118 Uopšte, dobijajući bezbrojna blaga od bogova, Arijevac im
uzvraća ljubavlju, koja se ni sa čim ne može porediti: "O Indra, ja Te volim više nego oca, brata, koji
me može ostaviti. Ti si za mene Otac i Majka."119 Dakle, vedizam je
44
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
takođe bio religija ljubavi kao i hrišćanstvo: "O Varuna, da budemo srećni Tebe slaveći, Tebe moleći,
Tebi služeći."120 Kao paralela ovim rečima mogu se navesti reči pravoslavne pesme: "Tebe, Boga,
hvalimo, Tebe, Gospoda, ispovedamo, Tebe svi Anđeli, Tebe nebesa i sve sile..." Svi ovi citati,
posebno neki od njih, istovetni su mnogim molbama "molitve gospodnje". Dalje Rg‐veda daje opis
sedam moralnih pravila, koja su ustanovili mudraci. "Prekršiti jedno od njih, govori Trita‐Aptija, znači
postati otpadnik (grešnik)". Kasnije su ta pravila izmenjena, ali najstariji tekst kaže: 1 2 3 4 5 6 7
Pijanstvo Proždrljivost Preterano opštenje sa ženom Želja Grubost u postupcima ‐ danda Grubost u
rečima ‐ parušiam Nasilje
najstrože su zabranjeni. Samo svemogući Bog zna ljudsku nesavršenost i Arijevac moli božanstvo:
"Poštovanje, koje se može imati prema ljudima, nikada nije nedovoljno; jedan je pravedan i razborit;
on voli mudre, ali je bespoštedan (surov). Drugi uteruje strah i vređa slaboga, koristeći se silom. O
Bogovi, takav prekor ne može se Vama uputiti."121 Dakle, i najveći vernik mora još tražiti (ovde je to
upravo istovetno hrišćanskom shvatanju grešnosti čoveka!) pomoć Boga u životu i oproštenje
grehova. Takvo shvatanje boga daleko je od gnevnog jevrejskog Jehove, od okrutnog Sonma
božanstava Grka; Arijevsko božanstvo je svepraštajuće i mnogomilostivo. Indra i Agni opraštaju grehe
i njima se Arijevac obraća, moleći za oproštaj: "Agni, ako smo pogrešili, ako nismo išli Tvojim putem,
putem Prava, oprosti nam! Ti si naš rođeni, naš Otac, zaštitnik koji predviđa."122 "Mi deca Bogova i
ljudi, smo učinili velika odstupanja od zakona Prava (grehe), učini da ne osećamo njihovu težinu, mi,
koji smo Tvoji prijatelji Tvoji sinovi."123 Obraćajući se Varuni, Mitri i Aditijas, Vedun (Vedejac) moli za
oproštaj grehova, kojima ga je uvredio: "Ja sam verovatno grešan pred vama u mnogim gresima, ali Vi
me volite, kao što otac voli svog propalog sina."124 "O Aditijas, zaštitite naš život od udara koji mu
prete; da nas zli ne uvuče u svoje mreže. O Bogovi‐Spasitelji, ne predajte nas u svom gnevu u mreže
naših neprijatelja! O Aditijas, izbavite nas od (zle) njuške vukova."125 U Bibliji postoji slično mesto:
"Oslobodi moju dušu od mača, Gospode... Spasi nas od čeljusti lavlje... Mnogi ustadoše na mene".126
"O Varuna, izbavi nas (oslobodi) od lanaca koji nas vezuju odozgo, odozdo i po sredini. Sin Aditi,
žrtvom koju prinosimo, nek očisti grehe naše."127 Reč rig, rg u slovenskom jeziku dobija značenje
"raž", usev, hrana i "riga", na kojoj mlate snoplje, suše ga i čuvaju od kiša. Verovatno, odatle i "rog";
"rogen", nemačka reč sa značenjem "raž". "Žito", drugi naziv za raž, verovatno potiče od "živa". Veda
na slovenskim jezicima znači "nauka", "vedati" "znati", "znanje", "pričanje", "pripovedanje". Arijevac
se obraća nebu i zemlji: "Ako smo zgrešili pred Bogovima ili našim prijateljima, našom decom ili
našim ocem, neka nam naša molitva da oproštenje. O Nebo i Zemljo, čuvajte nas od zla."128
45
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Kod Arijevaca postoji niz oblika očišćenja, kao što su obraćanje bogovima, žrtva, umivanje. Čisteći
telesnu nečistoću, oni, kao pri krštenju vodom, čiste telo od grehova. "Umij me i belji od snega biću"
kaže se u psalmu Davidovom, koji se obraća svome Jehovi. Inače jevreji starog zaveta su pripadnici
semitske rase čija koža ima dosta tamnog pigmenta u sebi, a očevidna je njihova težnja da se bude
beo što je sinonim za čistoću i druge božanske atribute. "Vode očišćenja, odnesite sa sobom sve što
je u meni grešno, sve zlo, koje sam mogao počiniti grubošću, proklinjanjem i nepravednošću".
Žrtvovanja su takođe očišćujuća u očima Arijevca (žrtva zahvalnosti). Ona se sastoje u izlivanju some
na žrtveni oganj. Žrtvovanja životinja malo su poznata kod Arijevaca za razliku od semita. Ponekad se
prinosila kao žrtva koza, posebno Indri i drugim bogovima (ipostasima). U posebnim, naročito važnim
slučajevima, prinosio se kao žrtva konj. Sličan običaj je zabeležen kod prehrišćanskih srba prilikom
sahranjivnja gde se konj ratnika spaljuje zajedno sa njime –''Pleme koje spomenusmo pod imenom
Sarbin, spaljuje se ognjem, kada im umre vladar ili starešina; oni takođe spaljuju njegovog jahaćeg
konja. Oni imaju običaj, sličan običajima indusa‐arijevaca; to samo, delimično, pominjali pri opisu
planine Kabha i Hazarske zemlje kada smo govorili da se u Hazarskoj zemlji kod Hazarskog vladara
nalaze Sloveni i Rusi i da se oni spaljuju na lomačama.''‐kaže Al Masudi arapski istoričar iz tog
vremena. "Neka nas ne odbaci Mitra, Varuna, Ariman, Aju, Indra, Gospod Ribhavas i Maruts, jer ćemo
proglasiti pri žrtvi dobročinstva konja brzog, koji je iskočio od Bogova."130 "Neka nam da taj konj
stoku i konje, ljude, potomstvo i sve što daje bogatstvo, koje sve održava; neka nam ulije ovaj žrtveni
konj snagu!" Ovde se jasno ukazuje da Mitra, Varuna, Ariman, Indra jeste gospod Ribhavas i
Maruts(as), dakle jedino biće, "kojem mudri daju ne jedno ime". Na ovom mestu Vede naglašava se
jednoboštvo. Arijevac je tražio predznake za budućnost u tome, kako je konj hodao, kako je legao,
kako je bilo privezano kopito, kako je pio, kako je jeo. Poznato je da je na Rigenu slovenski vrhovni
žrec činio to isto. Beli konj bio je sveta životinja rigenskog hrama i bio prinošen kao žrtva. Žrtvovanje
konja obavljalo se na sledeći način: jedan čovek morao je udariti žrtvenu životinju. Srce, grudi i jezik
ostavljani su za jelo, potom se to meso bacalo u oganj (Agni) zajedno sa (pandas) pogačama od
pirinča sa maslom, dok je sveštenik, prisustvujući žrtvi, izgovarao molitve. Ove žrtve prinosile su se u
vreme mladog ili punog meseca, što ukazuje da žrtvovanje životinja potiče iz drugog, lunarnog kulta,
dok je vedizam kult Sunca. Takva žrtvovanja nosila su naziv Darsapurnamaza131, jer je u tim
trenucima priroda doživljavala promene, i čovek je tih dana sklon da se moli bogovima. Molitve su
Arijevci izgovarali tri puta na dan, u različito doba dana ujutro, u podne i uveče. Na izlasku Sunca oni
su ga slavili, kao sve ptice i živa bića, radujući se danu. Ovi momenti molitve nazivali su se kod njih
rita, ili istina. Kasnije, umesto prinošenja kolača Agniju, počeli su da vrše danastutis, moljenja.132 Ako
je to aluzija na puruša medha, ili žrtvovanja ljudi, takva se žrtva nije održala zbog odvratnosti, koju su
prema njoj osećali Vedejci. Jadžurveda prenosi, kako se 85 ljudi raznih klanova vezivalo na
stubovejupas, ili stubove žrtvovanja, a nakon pevanja, posvećenih žrtvi Narajana, odvezali bi ih i
pustili.133 Smatramo da je i ta forma žrtvovanja poticala takođe iz lunarnog kulta. Zamena žrtvenih
ljudi izlivanjem i paljenjem masla praktikovala se kod Grka i Rimljana u drugom obliku.
46
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Ostaci vedske religije Arijevaca delimično su sačuvani kod naroda Evrope i naročito u slovenskom
svetu kako u legendama ili folkloru, tako i u religijama. Ali bez obzira na to što je Indija prešla u
bramanizam, personifikacija molitve je Brahma, što je već alternativni vedizam. Mnogo bliži vedizmu
su mazdaizam, slovensko pravoslavlje (nehrišćansko), mitraizam i sav vedski ritual, kao i njegov
moral, zasnovan na ljubavi Boga prema ljudima, kao i na ljubavi ljudi prema bližnjem i prema Bogu,
pojavljujući se kao prehrišćanstvo, posebno u njegovoj obrednomoralnoj sferi. Namerno navodimo
čitav niz paralela. Bez sumnje, Arijevci su prvo obogotvoravali prirodne pojave, kao i svi primitivni
narodi, s tom razlikom što ideja jednoboštva, koja je poticala iz prethodeće starine nije nikada
umirala. Čak i u periodu obogotvorenja prirodnih sila, težila je objedinjavanju razdvojenih
božanstava, da bi na kraju krajeva rekla: "Mudri daju više od jednog imena jedinom biću". Naše je
mišljenje da istorija ljudske kulture obuhvata suviše kratak rok i ono, na primer, što se dogodilo. pre
deset hiljada godina, mi, zapravo, čak i ne znamo! Proučavanje libijskog korita Nila tek je započeto i o
starom Egiptu do vremena savremenog Nila još ništa ne znamo. U paleografiji postoji samo jedna
naznaka o geološkoj katastrofi svetskih razmera koja je izazvala potapanje zapadnog dela Srednje
Azije u periodu pliocena i kvaternera, kada su se Kaspijsko i Aralsko more nalazili na mestu lednika,
koji su nadolazili sa severa. U kambrijskom periodu Kaspijsko more bilo je pod vodom okeana, a
Aralsko na kopnu. U isto vreme na mestu Antilskih ostrva nalazilo se Veliko Antilsko ostrvo, veličine
savremenog Grenlanda, a pored njega, u Tihom okeanu, dodirujući obale savremene američke
Kalifornije, drugo ostrvo, verovatno Ma. Treće ostrvo bilo je južnije i obuhvatalo Gvajanu, još južnije
je ležao Brazilski deo, uz Atlantski okean, a zapadnije treće veliko ostrvo, koje uključuje Peru, Čile i
južni deo Argentine. Tamo je, pretpostavljamo, bila civilizacija, koju je Platon nazivao Atlantida. O
svemu tome ima veoma malo podataka u ljudskoj istoriji. Na sreću, kineski, tibetski i indijski
dokumenti o Civilizaciji Ma već se proučavaju. U Vedama takođe nalazimo podatak o nestanku sveta.
Dakle, Vede moraju biti mnogo starije, nego što se u zapadnoj javnosti uobičajeno govori. Manuovi
zakoni uzgred, potiču iz te starine. Po indijskim izvorima dinastija Manu živela je pre 30 000 000
godina (trideset miliona godina). Možda je ova cifra udesetostručena. Međutim, i 300 hiljada godina
je dug vremenski period! U svakom slučaju, moramo reći da su kod Vedejaca metafora i alegorija, kao
i kod svih drevnih naroda, bile veoma korišćene i kod Vedejaca često zaodenute u istinu. Često u
pesmama, gde su stajale reči: "On je, kao Indra, išao hrabro na neprijatelje" (na primer), kasnije je
otpadalo poređenje "kao" i ostajala fraza: "On Indra išao je hrabro na neprijatelje". Takva
personifikacija veoma je česta i izazvana perspektivom vremena, zaboravom prethodećeg,
gubljenjem veze između slike i njene sadržine. Alegorija i metafora ušle su u Vede u tolikoj meri da se
sama od sebe odvija identifikacija s onim, sa kojim se poredi dati heroj, čije ime postaje sveto. Oblici
svetosti različiti su kod raznih naroda. Kod jednih oni se izjednačavaju sa višim slojem, kod drugih ‐
približavaju božanstvenosti, a kod trećih, kao kod Vedejaca, slivaju se s njom. Adalbert Kun smatra da
je svojevremeno kod Indoevropljana postojao zajednički fond verovanja i mitologije, iz kojih su
proizašla verovanja Grka, Latina, Gala, Germana i Slovena. Tako se vedizam pojavljuje kao kult
najstarijih predaka. U prvobitnoj patrijarhalnoj religiji Arijevaca se žrtvovanje postepeno
47
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
zamenjuje izlivanjem some, a sama vedska religija postaje učenje ljubavi i u tom pogledu nadmašuje
hrišćanstvo. Bramanizam, iako nastao iz vedizma, deformisao ga je i postao druga religija. Dok
Arijevci vedizma i nisu uvek monoteisti, mnogi njihovi sveštenici su to bili, što dokazuje stalno
pominjanje "jedinog bića" u tekstovima. U vedizmu se ne javlja ideja izabranog arijevskog naroda, kao
kod Jevreja, a kod njih nema ni odbacivanja drugih naroda, kao nečistih, nalik životinjama, i ti drugi
narodi zauzimaju svoje mesto u prirodnom poretku. Rasno mešanje je bilo zabranjeno i to iz razloga
očuvanja svojih prirodnih arijevskih karakteristika kao što su izgled, mišljenje, fizička konstitucija.
Kako je na duge staze ipak došlo do rasnog mešanja Arijevska civilizacija je bila osuđna na propast.
Zato je i deo Arijevaca emigrirao na sever i zapad, (delom i na istok u Kinu i Japan gde su položili
temelje tih civilizacija), a deo se transformisao delom fizički mešanjem sa drugim rasama, a delom
duhovno uspostavljajući bramanizam, koji je pratio novi način mišljenja uslovljen novim izmeljenim
psiho‐fizičkim karakteristikama nastalim rasnim mešanjem sa inferiornim narodima. Tako su Arijevci
iz prirodnog poretka prešli na kastinsko uređenje. Pojam "parij" nastao je posle vedizma, već u
bramanizmu, negirajući aboridžine Indije i spuštajući ih na položaj "parija" niže kaste. Vedizam, čista
religija ljubavi, konzistentna sa prirodom i njenim zakonima nije imao potrebe za uvođenjem kasti već
je ustojstvo društva proizilazilo iz sposobnosti i talenata pojedinaca koji su zauzimali svoje mesto u
društvu, koje je saglasno sa njihovim psiho‐fizičkim dispozicijama. Da nije bilo rasnog mešanja, koje je
sa stanovišta biologije, antiprirodno i kontraevolutivno, jer priroda teži da usavrši vrste
diferenciranjem iste, verovatno bi civilizacija drevne Arije trajala i danas. I same jedinke različitih
vrsta i rasa se fizički ne privlače, bilo da su to životinje ili ljudi, i u prirodi se ne nalazi na primere
mešanja raznih vrsta ili rasa u okviru iste vrste ukoliko postoji mogućnost odabira. Vrste u skladu sa
okolinom evoluiraju ka boljim i savršenijim jedinkama, dok preživljavaju samo one koje su u
najboljem saglasiju sa prirodom pa i okolina tako determiniše mogućnosti razvoja vrsta . Kolebruk,
proučavajući kalendar Rg‐veda, Džiotiš (Đotiš), datira ga kasnije od XIV veka pre Hrista. Međutim,
može se sumnjati u pravilnost takvog zaključka. Dokumenata, koja bi apsolutno ukazivala na ove
vekove, nema. Možda je u pitanju XIV a možda HLIV. Arijevci su mogli živeti u Sedmorečju, Džung‐
Ariji (Yung‐Arya), Fergani. Međutim, mogli su živeti i u Evropi, jer poslednji podaci Tilaka, indijskog
naučnika, govore da su Arijevci pre svetske katastrofe bili i u Evropi. Paleografija ukazuje na
potapanje Azije, Sibira i drugih delova sveta u silurijskoj epohi, kao i u kambrijskoj. Mezogensko more
prostiralo se na teritoriji današnje Srednje Azije, Indije, Kine, Sredozemnog mora i Evrope. Postojao je
kontinent Gondvana, koji je povezivao današnju Afriku, Južnu Indiju, zapadni deo Australije, Arabiju i
Madagaskar u jednu celinu. O jednoj od takvih kataklizmi povezanoj sa potapanjem čitavih
kontinenata pod vode okeana, postoji podatak u Vedama. O njoj se govori kao o rušenju sveta ili
nestanku sveta. To je nesumnjivo nekakva svetska, geološka katastrofa. I sve one poznate su
paleografiji! Sapta‐Sindhu, ili Sindu je Sedmorečje, koje i danas nosi to ime. Tamo su neko vreme
živeli Arijevci. Naše je mišljenje, kako smo već rekli, da su u to vreme, verovatno kao posledicu
svetske katastrofe, vedski Arijevci koji su preživeli, doživeli opadanje sopstvene kulture, postavši
pastiri i ratari, ali su sačuvali sećanje na Jedino Biće. Rg‐veda, zbornik religioznih pesama, svedoči o
tome više puta.
48
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Od Vedejaca su nastali Vendi‐Sloveni, koji su živeli na Baltiku. Možda su oni odvojeni od Arije nakon
jedne od svetskih katastrofa, jer su verovatno naseljavali ovaj k‐raj pre Velike seobe naroda. Litvanci i
Srbi, koji su im srodni, do danas su sačuvali jezik, veoma blizak sanskrtu, To ne bi bilo moguće da su
se, na primer, Litvanci, kao i svi, pomerili u vreme Velike seobe. Oni bi se pomešali s drugim narodima
i teško da bi sačuvali čistotu jezika. Pomenimo ukratko ime Manu koje je ime 14 legendarnih heroja
Indije, od kojih svaki vlada neko vreme, na čijem se kraju svet delimično ruši! Bilo je već sedam
Manua. Knjiga Manuovih zakona, ili Manava‐Dharma‐Sastra je religiozni, moralni i socijalni kod, po
kojem i danas sude tribunali u Indiji (Naravno, Arijevske krvi u Indiji ima samo u tragovima, tako da
njihovu baštinu koriste drugi, kasnije pridošli narodi tamnije puti). On se pripisuje prvom Manuu,
Svajambhuva, sinu Brame, koji je po njemu obučavao svog učenika Brigu 30 000 000 godina pre
Hrista. Ma koliko bio dug ovaj rok, čak i ako bi iznosio 300 000 godina, pa i 30 000, bilo bi to veoma
mnogo za nas i našu praistoriju. U tom slučaju on bi se poklapao sa postojanjem civilizacije Ma, sa
kojom je arijevski svet bez sumnje dolazio u dodir, a verovatno je od nje i potekao. Naš cilj nije
religijski rad, kao takav, već pronalaženje religijskoistorijskih veza između Arije i slovenstva i njegove
religije paganstva. U drugom delu našeg rada daćemo prikaz paganstva kod Slovena i povući paralele.
49
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
50
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
DRUGI DEO
MITOLOGIJA SLOVENA I NjENA VEZA SA VEDIZMOM
Kao što znamo iz prvog dela našeg rada, u vedizmu nije moguća personifikacija Sunca. Indra, Varuna,
Agni, Puruša, Savitri, Mitra itd, predstavljaju ipostase jedinog bića, jer nijedno od ovih božanstava nije
u poziciji nadmoći. U suštini, situacija je ista i u paganstvu drevnih Slovena. Postoji Isvarog‐Isvara‐
Išvara kasnog perioda Veda, koji se može nazvati ocem božanstava, ako se zauzme stav da postoji
Braahma, bog nesaznatljiv po sebi. A on je kod Slovena nosio ime prašćura, to jest pretka. Zvali su ga
praded, prado. Zemlja je nosila ime prababe prabe. Ponekad se zvala i prabka. Od pradede i prabe
nastali su bogovi i ljudi. Svarog je poverio bogu Koledy Kolo Vremena. Simbolički se ovo Kolo
predstavlja u Koledine dane, oko našeg Božića, a naročito za Dan Krišne, kada posle zimskog solsticija
dan postaje duži. Iz toga se vidi da je u osnovi paganstva takođe kult Sunca. Kolo je predstavljano na
sledeći način: Sloveni, koji su se okupljali na zimske praznike stali bi u kolo (krug) oko Zime‐babe (lik
zemlje zimi), pred kojom se palila slama, a od tog ognja (Agni) bi palili glinu u sredini točka sa kola,
koji su uz pesmu i graju, muziku i ples kotrljali putem. Točak je trebalo da ima sedam prečaga, kao
simbol sedam svetova (boja) Agnija. Ovaj običaj sačuvao se u Rusiji sve do Prvog svetskog rata i mogli
smo ga lično posmatrati. U nekim mestima u kolu se palila "smoljanka", obično gvozdena kutija sa
smolom. U drugim mestima na svaku prečku točka vezivali bi upaljenu sveću, te ga tako gurali ulicom,
kao obećanje proleća. Nebo‐Svarga bilo je obitavalište Svaroga‐Isvaroga. Kada bi u vreme praznika
nebo prekrili oblaci, govorilo se "Svarog se ljuti". Ako je sijalo Sunce, govorilo se: "Svarga se raduje".
Nebo je bilo ono, što se "priljubilo uz zemlju", a ovaj savez neba sa zemljom objavljivalo je kolo, jer
"oko zemlje nebo se pripilo", a gledajući naokolo, u polju, može se videti Svarogov krug. Otud ideja
kola‐točka, kao ideja Svaroga. Krug, pak, kao beskonačnost, simbol je božanstva. Sunce je takođe
okruglo. Kolo godine predstavlja smenu godišnjih doba. Paljenje centra točka, prema tome, obećanje
je povratka svetlosti i toplote. Svarog, kao i Brahma, ne pominje se u slovenskim narodnim
verovanjima ili legendama. On je deda ili pradeda i to je sve. Poznato je da, "kada je zemlju slepio,
Svarog stvori bogove, decu svoju, a ovi se spustiše na zemlju i počeše se igrati, potom se posvađaše,
pa kome pramen iščupaše, na zemlju ga baciše, i gde vlas pade, tamo se drvo primi, a gde pramen
tamo šuma cela". Nakon stvaranja bogova Svarog je stvorio ljude: Pradu i Prabu. Zanimljivo je da se
Prado sjedinjuje s njim samim, kao što se Pitris sjedinjuju sa Indrom‐Agnijem‐Varunom. Pandan ovoj
prvoj, vedskoj Trimurti u slovenskoj religiji je Triglav‐Trimurti. To je Triglav Rigena koga čine Koled,
Višnji (Višnu), Sivi (Siva). I osim što je Bog zime, Kolada je i Bog ponovnog rađanja svetlosti i toplote,
Višnji ‐ Bog čuvar toplote, koga Sivi (kasnije Crnobog) uništava ("požre Crnobog svetlo, i bi tama").
Dakle, odmicanje dana doživljavalo
51
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
se kao proždiranje svetlosti od strane Sivog‐Crnoboga. Iako Siva nije vedski Bog, njegovo ime
sačuvalo se i kod Slovena. Očevidno ga treba shvatiti kao Boga zla. O "crnim bogovima" malo se
govorilo i za njih su znali samo kudesnici, čarobnjaci, koji su živeli na Volhovu, gde je, verovatno, bilo
prebivalište svih paganskih isposnika i gde se učilo vračanju. Mnogo od ovde citiranog preuzeli smo iz
usmenih predanja starine, od starosedeoca sa juga Rusije. U ponoć na Božić domaćini bi izvodili konje
"zvezdu da vide" i govorili: "Gledaj, konje, zvezdu ovu, to Sunce sija, to duša gori!" To se činilo "da
konji zdravi budu". I u ovom pominjanju Sunca i duše koja gori, jasno je sećanje na vedski izraz, čiji je
smisao: "zvezde su duše svetih, koje su postale sunca". Ovo je takođe obraćanje Marutsama i Pitris‐
Anžirasima, samo se njihovo ime zaboravilo usled hiljadugodišnje starosti. Starosedeoci severno od
Jekaterinoslava uveravali su nas: "U staro vreme ljudi su znali pisati! Drugačijim pismom od
današnjeg, a pisali su kukicama, liniju su vodili bogovi, a pod nju su kukice lepili, i čitati po njoj znali!"
Sanskrtski natpisi pišu se upravo tako što se povuče crta, a pod nju stavljaju razne kukice. Kako se ovo
hiljadugodišnje sećanje moglo sačuvati nije na nama da sudimo, a šta je ono značilo, mi razumemo.
Verovatno je još bila živa tradicija, koja je usmeno prenosila mnogo toga, što je hrišćanstvo izbrisalo
iz sećanja većine. Retki su bili poznavaoci ove usmene tradicije, ali su je uporno prenosili drugima.
Mislimo da će se ta tradicija potpuno prekinuti i stoga je zapisujemo. Takođe smo imali priliku da
budemo svedoci smrti jednog paganina za vreme građanskog rata na jugu Rusije, koji je govorio:
"Prekinuo se zlatni lanac i tog lanca više neće biti!" Ovaj deda plakao je pred smrt ne zbog toga što je
nestala Rusija, i ustupila mesto SSSR‐u koji je zapravo nova Hazarija, već "što se prekinuo zlatni
lanac". Po njemu, od prvih dana sveta do danas uspostavio se lanac paganske tradicije, koji su "umni
ljudi" prenosili jedan drugom. Revolucija je ovu tradiciju narušila. I u "Zapisima Pukovnika Mahajeva",
koji još i danas živi u Briselu, nalazimo belešku o "paganima", čija je majska slavlja video. To je bilo u
ponoć i, kako on tvrdi, ovo slavlje oko vatre sastojalo se u prinošenju žrtve. Sudeći po svim podacima
reč je o mordvinskim slavljima. Njihovo paganstvo bilo je nevedskog porekla, mada su u njega mogle
delimično proniknuti i ideje vedizma usled susedstva sa Slovenima. U vedizmu nema žrtvovanja ljudi,
ona su sporadična, budući da su uneta iz drugih religija. Naročito žrtvovanja u Kijevu, koja su sva
doneli Varanzi, ili Varjazi, poticala su iz Skandinavije. Isto se može reći i za rigenska žrtvovanja. Rigen
je, budući pod uticajem Danaca i Skandinavaca uopšte, Gota, Šveđana ili predaka germanskih naroda,
nesumnjivo pretrpeo njihov uticaj. Ali Sloveni su, uglavnom, kao i Vedejci, izbegavali ljudske žrtve.
Varanzi su se u potrazi za legendarnom Gardarikijom (Nova‐Grada!) kretali sve dalje na jug, dok nisu
stigli u Kijev, i dalje uz Bosfor do grčkih kolonija. Tamo se negovao kult Gorosa ‐ Horosa. To
objašnjava ime Sunca Horos. Sunčani dan zvao se "Horosov dan", odakle potiče ruska reč "horošo"
(dobro, lepo). O ljudskim žrtvama u Volškom kraju, od Nižnjeg do Moskve, gde su živeli ostaci Volških
naroda, Mordve, Čeremisi itd, zna se iz policijskih izveštaja iz vremena carske
52
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
vlasti. A ruski pagani, koji su na primer živeli u Vjatskoj guberniji, nisu prinosili takve žrtve. "Vjatsku
gramotu", napisanu na staroruskom, delimično narodnim jezikom, dostavili smo u Ruski muzej
kulture u San Francisku. Ponovo ju je izdao 30‐tih godina našega veka u Briselu izvesni K. N. Platunov,
stari emigrant (pre revolucije). Kao što je poznato, pagani Volške oblasti su narodi finskog i
volškobugarskog porekla, te se i njihovo paganstvo u osnovi razlikuje od slovenskog paganstva. O
Svarogu su Sloveni govorili: "Ded sedi na oblaku, sam sebe za bradu drži, a svet se za njega drži". U
ovom radu ne insistiramo na tome da je naše mišljenje jedino tačno. Mi iznosimo naš stav, koji se
možda veoma razlikuje od zvaničnog stava. Međutim, kad već postoji, imamo pravo da ga iskažemo.
Krug Svaroga bio je u osnovi crkvene slave na selu, na jugu Rusije. Naime, u selu Jurjevka iskopavao bi
se kružni rov na trgu ispred crkve i na dan crkvene slave u ogromnom zajedničkom kotlu kuvala se
"strava". Iz tog kotla delili su se tanjiri sa "brjašnom" starima što su sedeli uz ivicu rova, koji se zvao
"jama". Bila je to takođe "strava", samo već skuvana. Davali su je izabrani deda i baba, koji bi govorili:
"Na zdravlje, da dugo živite!" i, klanjajući se svakome, ded i baba punili bi nove tanjire. Stari su "sedeli
na zemlji", a pred njima je bio stolnjak u vidu salvete, prostrt na travi, a na njemu čaša s
"medovinom", pripremljenom za tu priliku (prevreli med sa vodom) i "brjašna", hrana. Bilo je tu i
praznih tanjira, a mesta pored njih bila su slobodna. To su bila mesta umrlih u toj godini. Po spoljnim
obeležjima bila je to Trizna. Po unutrašnjem sadržaju beseda sa umrlom braćom, sestrama. Deda, koji
je delio, viknuo bi: "Dođite nam, očevi, majke da jedete s nama brjašna!" Za ovu trpezu nisu puštali ni
mlade, ni decu, terajući ih odatle. "Brjašnu" su mogli jesti samo starci i starice. Naravno, u reči
"brjašna" lako prepoznajemo "brašno". Starima koji bi zakasnili govorili su: "Sedite do Zvorožine!" A
to je, nesumnjivo, bila modifikovana reč "Svarožina". Dede i babe su, dakle, bili bliski Svarogu ili su se
s njim sjedinjavali. Znamo da su u vedizmu Anžiras bili prvo žreci, zatim su Pitris prvobitno bili preci,
Marutsi vetrovi, a potom su svi postali Agni, odnosno, stopili se s njim. Dakle, i ovde jurjevski praznici
"Zvorožine" nisu ništa drugo do tajno opštenje i stapanje sa Svarogom. Na obedu "Zvorožine", pitalo
se: "A gde je Ivan Grickov?" "Taj neće doći!" odgovarao bi neko: "Do Petriva je otišao!" To je značilo
da je Ivan Grickov umro. Seljaci su mislili da su Petri "Onaj Svet", Zapravo, zahvaljujući prodoru
hrišćanstva u slovensku praksu, Pitris su se pomešali sa Petrom. Jurjevske "Zvorožine" padale su u
jesen. Verovatno početkom oktobra. Za pripremanje "brjašne" birao se krupan bik, ujutro u zoru se
klao, a iznutrice bacale u vatru! Tako se žrtva održala u vidu priprema za crkvenu slavu. Seljaci su išli
na jutrenje i na liturgiju, a "brjašnu" su jeli posle službe, odlazeći iz crkve. Ponekad bi se desilo da
bude hladan dan, da pada kiša ili sneg i tada bi babe i dede dolazili u kožusima i valjenkama, api su
sedali na zemlju, govoreći: "Samo da Bog da, da ne urastemo u zemlju (t.j. ne umremo)!" Medovina
se pripremala tako što se triput stavljao u nju kvasac. Hmelj se dodavao, govoreći: "Da bude dobra
Zvorožina (Svarogina)!" To je radila posebna baba, kojoj je uputstva davao "zvorožni ded" onaj, koji je
rukovodio praznikom prošle godine. Na sam praznik birali su drugog dedu. Po pravilu, svi su mu
ukazivali veliko poštovanje u toku godine. Takođe su poštovali i babu, koja bi ponekad dolazila u kuću
da grdi seljaka zbog lošeg ophođenja prema ženi. Krivac
53
RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
joj se nije suprotstavljao, već bi pokorno pognuo glavu, govoreći: "Tako, mamo, tako!", a ona bi ga
lagano vukla za kosu. To se zvalo "pouka". "Zvorožinoj" babi obraćali su se čitave godine oni, koji su
želeli da saznaju budućnost. Jedna od njih bila je čuvena po svom znanju, "vidu". Ja sam kao dečak
jednom poželeo da otkrijem, šta ona stvarno "zna". Dobivši od majke tobože da kupim drvene
klizaljke za zimu, uveče sam se zaputio kod nje. Ona je živela na kraju sela. Došao sam, pokucao na
prozor, a ona otvori vrata pa, ugledavši me, dugo nije htela da uzme novac ni da gata. Na kraju, već
se i ne sećam, ja je nagovorim. Ona me povela iza kuće, u dvorište, da se ne vidi sa ulice, stavila vedro
vode tako da se u njemu vidi mesec, i rekla: "De, da vidimo". Počela je nešto da šapuće bezubim
ustima, a potom rekla: "Vidim ja mnogo šta... Tako, u gradu ideš u školu, potom u drugu, treću,
četvrtu, petu. Završićeš, mislićeš da si sve naučio, a ipak ćeš morati celog života da učiš! Živećeš u
stranim zemljama... Strankinju ćeš oženiti, dva puta... Biće veliki rat, mnogo će naroda izginuti,
sačuvaj Bože, prekrsti se ona, a ti ćeš preživeti i još ćeš se vratiti kao stari... Preko mora malo je sreće.
Malo je i kod kuće. Umrećeš spokojno, mnogo puta će te smrt hvatati, ali će te svaki put pustiti". Ne
sećam se više svega, ali ono glavno rekla je tačno! Gotovo otkad zna za sebe, pisac ovih redova
morao je provesti u tuđini. Mnogo puta mu je i smrt pretila. Dva puta se ženio strankinjama. Sve se
pokazalo kao tačno i u onom delu, koji se tiče učenja. Promenio sam pet škola.* U ovom vračanju
možemo videti pagansku tradiciju koja je preživela vekove. Kako je "zvorožna baba" sticala znanje, za
mene je ostala tajna, ali možemo pretpostaviti da su joj ga prenosile prethodne babe. Seljaci u tome
nisu videli nikakvo "vračanje" niti su babu smatrali "vešticom". Zašto se ovo sačuvalo baš u Jurjevki?
Otud, što je najbliža železnička stanica bila udaljena nekih sto vrsta, a Dnjepar sa svojim parobrodima
na pedeset vrsta, ako ne i više. Gradska "kultura" pijančenja i razvrata nije dotakpa Jurjevce. Oni su
ostali izvan njenog uticaja, okamenjeni u hiljadugodišnjoj tradiciji. Možemo o njoj suditi kako
hoćemo, ali jedno se ne može poreći ona se u Jurjevki sačuvala duže nego u drugim mestima. Tako su
se na dan crkvene slave obeležavala paganska slavlja. Među njima, sećam se dečjih igara. Jedna od
njih sastojala se u "gorenju". Dečak ili devojčica stali bi na "kraj", mesto, koje se uvek biralo na istoku,
i na njemu bi štapom crtali pticu. Kada sam pitao, zašto, odgovorili su mi: "To je Irij!" Seljaci su
govorili da u jesen "ptica leti u Irij". Pritom ta ptica nije bila zbirni izraz, pod kojim su se uopšte
podrazumevale sve ptice, već posebna ptica. Ne podseća li na ovo mesto izreka u Vedi: "kada vide
tebe, Pticu, koja leti u Jamu..." S tim što se ovde vidi Ptica, koja leti u Irij, a ne u Jamu (nešto poput
Ada). Irij je Raj. I sama reč "Raj" izmenjena je reč "Irij". "Zvorožna baba" pričala je deci kao bajku: "A
ta Ptica svim je pticama Ptica! I kud ona leti, tamo i sve. A leti ona u Irij slavni, i pero njeno nije
obično, nego zlatno!" (J. Miroljubov je dvadeset godina svoga života proveo u Americi, a pri povratku
u Evropu, umro je na brodu iz nepoznatih razloga. (prim. red.)) A deca su pevala, plešući na jednoj
nozi, pre nego što će "goreti":
54
The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.
Juri Miroljobov - RG‐VEDA I MITOLOGIJA SLOVENA
Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search