Borislav Pekic-Besnilo

kojima je komandovao. U Koreji, Keniji, na Kipru,

Ulsteru. RRR je glavni operativni plan za proboj

fronta. DDD je rezervni, alternativni. Pripremljen za
slučaj da prvi promaši. Tako se, u stvari, postupa i u

nauci. Nikad se nema samo jedan plan. Nikad se ne
vrši samo jedan eksperimenat. Uvek postoje rezervne,
alternativne varijante. Možda je upravo to razlog što su
ljudski ratovi postali tako uspešni. A i što je ljudska
nauka postala tako — opasna.

Čuo je zujanje lifta, ali nije znao odakle dolazi.
Metalna vrata lako su vibrirala. Prkos mašine koja je
radila, nemajući više velike svrhe, očekujući da ona
uskoro sasvim izostane, bio je zapanjujući. I
alarmantan. Činilo se da čovekova snaga neosetno
prelazi na njegove mašine — ruke mu se pretvaraju u
automatski alat, noge u točkove ili propelere, čula u
senzorne i telekomunikacione uređaje, a mozak u
kompjuter — sa tom snagom i neko njegovo pravo
prvenstva. U pustoj palati čovekovih vazduhoplo-
vnih iluzija, gde su sva živa srca stala, a ispravno
radili još samo časovnici, jedan uređaj od žica i
koturača, jedna transportna krletka, jedan lift uporno je
dokazivao da za savršenu civilizaciju čovek uopšte nije

potreban.
Taj lift je dolazio da izvrši svoj poslednji posao za

ljude.
A što se tiče hipokratskih kodova, mislio je, u

kojima se, kao gorčina u među, kriju neudobne istine,

svih tih RRR i DDD generala Wintertona, imali su ih i
oni ovde, nemaju nikome ništa da prebace. Putnike
Heathrowa, pomrle spremajući se za let, zvali su
kolokvijalno — i ne bez cinizma što ga izaziva svaka
preterana, neumerena katastrofa — DOD ili Dead on

Departure (mrtav na odlasku), umrle posle svojih
letova — DOA ili Dead On Arrival (mrtav na
dolasku).

Lift se zaustavio, vrata otvorila.
Dva beživotna tela, čvrsto pripijena, s ukrštenim
rukama, koja su jedan drugog za gušu stezala, šumno
su se svalila u hodnik.
Iz neke platnene torbe ispala je krvava ljudska
glava.
U mrtvacima su poznali dr Lukea Komarowskog i
kapetana Aerodromske bezbednosti Stillmana. Glava
je pripadala Sir Matthew Lavericku, lekaru iz Harley
Streeta.
Lift je bio avangardan. Bio je preteča automatske
ere.
Iako tek primitivna mašinska podvrsta, ono što je
šimpanzo čoveku, čak i taj lift je shvatio da je čovek
nepotreban i počeo ga iz svojih radnih procesa
izbacivati.
Možda nešto preuranjeno, bio je na pravom putu.

U tom času je sedokosi čovek, koji je sebe još uvek
zvao Gabrijel, neodlučno stajao iznad okruglog
gvozdenog poklopca za ulazak u kanalizaciju.

Po zapečenoj rđi na gvozdenom ivičnjaku otvora
videlo se da se njime odavno niko nije služio. Na
aerodromu opsednutom besnilom, u karantinu u kome
svako gleda kako će iz njega pobeći, bilo bi za
druge ljude čudno kako ovaj put u slobodu niko nije
video.

Ne i za Gabrijela. On je znao da otvor niko osim
njega i nije mogao videti. Otvor je bio samo za njega

otvoren. Za sve druge ovde se prostirao neprobojan

betonski pod.
Pomerio je ploču i pogledao niz jamu. Bila je

hladna, memljiva, mračna. Mirisala je na zemlju iz

koje je vampir tek ustao.

Podigao je pogled.
Sa zida ga je pozorno promatrala zubata mrtvačka
glava s plakate za borbu protiv besnila. Preko koštanog
čela lobanje pisalo je krupnim narandžastim i zelenim

slovima:
RABIES IS A KILLER — BESNILO JE UBICA!

32

Pod zemljom, ispod aerodroma, u lavirintu kanali-
zacije, hladno je, memljivo, mračno, kao one noći, kad
je u Samariji, blizu Meggida, u rumenožutoj kolevci
njenog rođenja, nestao čopor kome je pripadala.

Najpre je bilo toliko hladno da usnuti nije mogla ni
pod toplim krznom majke. Zatim se štenara tresla kao
da će se rasprsnuti i oko nje je kružila rika, kakvu
nikad u životu nije čula. A onda se na razbijenim
vratima štenare pojavila Velika zver, s užarenim očima
i razjapljenim zubatim čeljustima, niz čiji je usijani
jezik kapala bela otrovna slina.

Sharon je još osećala u ustima krv svoje braće, koju
je cvileći lizala kad je Velika zver otišla. Smeta joj i
gorka pena, koju, da je ne uguši, mora neprestano
izbacivati.

Na sve je to bila navikla.
Jedan je osećaj nov. Nije ga imala dok pod zemlju
nije sišla. Zna da nije sama. Da je iza nje Nešto i da se
to nešto približuje. A hladnoća joj je govorila da to, ma
šta je, ne sme sresti.
Gabrijel se osećao kao da nije pod zemljom. Kao
da je u snu. Tajanstvenom snu koji ga je na aerodrom
doveo. Ranije je san bio u njemu. Sad je on u snu.
Prolazi kroz mračan tunel, čiji zidovi, svedeni u
luk, imaju oštrinu i hladnoću arktičkih kristala. Gazi
plitkom, zatim sve dubljom baruštinom žućkaste,
zejtinjavomasne boje, po kojoj plivaju ljudske fekalije,

pokrivene skramom od bledog inja. Sve je hladnije.
Izvor studeni je, očigledno, na dnu lavirinta, oko koga

se skuplja gusta tama, nalik Senci koja je izgubila
oblik, pa ga sa svakim od njegovih koraka vraća.
Ispuštajući ledeni vihor, Senka čeka na njega da joj

vrati telo.
Put do nje je mračan, ali ga vodi Arijadnin konac

od inja, koji po sredini staze za održavanje kanalizacije
liči na penu s usana bolesnika od besnila.

Visoko iznad podzemnog lavirinta, mračnog,

hladnog predvorja Luciferovog carstva, po kome su
kao uklete duše lutali Sharon i Gabrijel, životinja i
čovek, gore, na površini tek stvorene zemlje, u
prvoj noći šestog dana, pružala se na vrhu Queen’s
buildinga nekadašnja krovna bašta, a za Coro Deveroux
i Johna Hamiltona sada — božji raj na Istoku.

Ono što je nekad bio aerodrom Heathrow, nestalo

je u prvoj tmini planete, pod nebom, po kome su
sevale zvezdane stope odlazećeg Tvorca, Boga koji ih

je ovde posadio. Divovska pogrbljena senka nekog

stvorenja, koje je na pistama, duboko ispod njih,
usamljeno i očajno kružilo oko zapaljenog aviona, nije
pripadala ovom svetu, ovom životu, ovom raju. Bio je

to tek morbidno besmislen refleks svetog plesa oko
vatre nekog drugog sveta, od koga je odlazeći Bog

upravo digao ruke.

Ni Coro Deveroux ni John Hamilton nikad nisu bili
na krovnoj bašti Queen’s buildinga na Heathrowu, niti
su o njoj imali ikakvu predstavu do one što se ima o
gradskim terasama, po čijim prljavim betonskim

ispašama u kolevke zemlje posađeno egzotično drveće
i žbunje ljudskim izveštačenostima dodaje još jednu.

Ovo je nešto sasvim drugo. Egzotično drveće i
žbunje tu je, ali na živom, sočnozelenom pašnjaku, po
kome, ovde-onde, belo kamenje grčkih arkadijskih
gajeva propušta žuborenje izvorske vode. Zvezde u
njima postale su svetleće ribe. Gore, na velurnom
nebu, te zvezde trepte nepomično kao skamenjene
plamene ptice. Priroda je ovde mlada, nenačeta, kao da

je malopre samo za njih stvorena.

I oni u njoj sami.
Adam i Eva u prvoj noći ljudske priče.
Tako se i osećaju. Sad su stvoreni takvim kakvi
jesu. Sva životna sila, u njih udahnuta, još im je u
žilama. I nemaju na šta da je troše osim jedno na

drugo.
To nije ljubav. To je mnogo više od nje. Pretakanje

života iz tela u telo, rekombinacija, genetičko
jedinjenje dva strana bića.

Pili su i jeli međusobno. Nije bilo mesta na

njihovim telima koje ono drugo ne bi iskusilo

gospodarski i ropski, a zatim svom pripojilo. Prodirali

su jedno u drugo, trajali jedno u drugom, ispunjavali se
do obeznanjenosti, sve dok, kao u psihodeličkoj
ekstazi, ne bi spoznali da su jedno, a ljubav doživeli

kao samozadovoljenje. Razdvajali bi se tada i ponovo

spajali.

Vremena nije bilo da ih zaustavi. Vreme nije

postojalo.
Sve je stajalo kao začarano.

Jedino je na nebu, poput zlobnog oka, sijala
zvezda, Lucipheros, najavljujući dan.

Vreme ni dole, pod zemljom, više ne postoji.
Niti se išta menja. Predeo, kroz koji Gabrijel
prolazi, ostaje isti. Kao u mestu da stoji. Pećine su
mračne, prazne, ledene. Obložene samrtničkim zno-

jem. A belom tragu, uvek istom, ne vidi se kraj.
Ipak nije sve isto. U njemu se nešto promenilo.

Nije više išao za malim, ljupkim psom Sharon iz priče

Sue Jenkins. Niti za ledenom Senkom iz svog sna.

Pas i Senka postali su jedno.

Sad je znao da su jedno oduvek.

Jer, Velika zver je oduvek.

Oduvek i zauvek.

Coro Deveroux i John Hamilton oblačili su se ćutke.
Trudili su se da ne gledaju u oljuštenu betonsku
pustaru krovne bašte s koje je iščezla trava, u neka-
dašnje izvore što su se pretvorili u zarđale cisterne s

prljavom vodom, u edenske gajeve od kojih je tu i
tamo ostao prašnjav žbun ili polusasušeno kvrgavo

drvo.
Svuda unaokolo ležali su leševi pobesnelih putnika

i nameštenika

Heathrowa, sivi na zori.
Preko balustrade video se aerodrom, takođe mrtav i

siv.
»Šta se desilo sa nama, John?«
»Uzimali smo više nego što smo davali, Coro«,

rekao je. »Iscrpli smo izvore. Potrošili kredite.
Zagadili zemlju. Poremetili ravnotežu. Ponašali smo se

prema njoj kao drumski razbojnici, na zemlji u
prolazu, a ne kao njeni suvlasnici i saučesnici. Kao da
posle nas nikog više neće biti. I neće. Platićemo. I u

nečem drugom smo se prevarili. Daniel Leverquin je
imao pravo. Mislili smo da je besnilo ovo što je na
Heathrowu uradio Rhabdovirus. A to je ono što smo
sami činili otkako postojimo kao inteligentna vrsta.
Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje
istorije, svojih života i ciljeva. To je, Coro, pravo
besnilo. A ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako
savladati, kao što smo ih do sada savlađivali. I nije
pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što
prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema

svrhe.«
»John«, prekinula ga je, »ne pitam te o tome. Šta

je bilo sa nama? Da li je i to besnilo?«

»Besnilo nije raj, Coro. Besnilo je pakao. A mi smo

bili u raju. Bar ja.«

»I ja.«

»Bila je to nervna kriza, koja je delovala kao

halucinogena droga.«

»Nije bila ljubav?«
Uzeo je za ruku. Ruka je bila hladna, tuđinski
rezervisana. »Naravno da jeste. Zašto ne bi bila?«
»Zato što je nisam tako osećala.«
»Kako si je osećala?«
Mislila je, pokušavala da se seti, usaglasi
protivrečne utiske, da prodre u prirodu osećanja
zamućenih akcijom tela, što je, nekoliko časaka

ranije, kao da je od nje i njene volje nezavisno,

pripajalo Johna sebi. Bila je to, svakako, neka vrsta
ljubavi sublimirane u divljačkoj požudi, no prema
nečemu što je po neosporivom pravu njeno, što joj
pripada kao deo vlastitog tela, čime se spontano

upravlja, vlada, komanduje kao sopstvenim udovima,

gde je i privremeno potčinjavanje tek sebična igra,
slična onaniji.

»Kao nadmoć, osvajanje, pobedu, ali istovremeno i

kao samozadovoljenje, ne znam, John, u svakom
slučaju drukčije od onoga što prema tebi stvarno
osećam.«

On je ćutao. »To je čudno«, kazao je najzad.
»Šta je čudno?«
»To da sam nešto slično i ja doživeo.«
»U redu. I šta je sad to?«
»Ne znam. Volim te, to je sve što znam i što je
trenutno važno. Dugo smo bili pod nečovečnim

pritiskom. Kad je pritisak popustio, a to se dogodilo
neočekivano, sve što je danima u nama mrcvareno
diglo je glavu, i eto, ponašali smo se i osećali
sumanuto. Bilo je to već slepilo za sve ovo oko
nas, čitava ta ideja da se volimo među leševima, u
ovoj mrtvačnici, razumeš?…«

»Razumem«, rekla je, ne gledajući ga.

»Ali sada je sve u redu.«
»Hoćeš da kažeš da smo zdravi?«

»Potpuno, Coro. Liebermanov serum je uspeo.«
Oklevala je. »Znači li to da Heathrow neće

kremirati?«
Pogledao je u nju zaprepašćeno. »Ti znaš?«

»Naravno.«

»Od kada?«
»Od početka. Trebalo bi da im javiš.«

Pogledao je, u sat. Bilo je 01 40. »Rekao sam gene-
ralu Wintertonu da se neću javiti pre 02 00.«

»Sad je 02 05, John.«

»Ne, Coro. 01 40.«

Prineo je sat uhu. Nije radio. I on je, pomislio je,
deo antiljudske zavere, koja je kabinu lifta u tornju
pretvorila u mrtvački kovčeg.

Dole, pod zemljom, Velika zver je nečujno išla
ispred Gabrijela. Bio joj je sve bliži. Nije znao šta će
učiniti kad je sustigne. Nije ni morao. Biće mu rečeno
kad je stigne. Kao što je tek na aerodromu saznao
zašto je na njemu. Kao što je tek od mrtve Sue
Jenkins saznao zašto se sa njom upoznao i kao što tek
sad zna zašto je pod zemlju sišao da nađe ono što je
nekada bilo Sharon.

Dole, takođe pod zemljom, Velika zver je nečujno
išla iza Sharon. Ni Sharon nije znala šta će učiniti kad
je stigne. Ni ona nije to morala znati. Naučiće je
instinkt. Ovde je doveo, odavde će je izvesti.

Ostavivši Coro Deveroux na krovnoj bašti da
privuče pažnju izviđačkog helikoptera RAF-a, koji će
prethoditi planu DDD (devastacije, dekremacije,
dekontaminacije aerodroma Heathrow) u 02 10
časova, stoji dr John Hamilton pred liftom u prizemlju
kontrolnog tornja i utvrđuje da kabina ne funkcionište.

U 02 15, stepeništem stiže do aerodromske kontrole
u kupoli na vrhu tornja, gde zatiče leševe nekoliko
ljudi-pasa i radio-uređaje uništene.

U 02 23 trči prema glavnom tunelu. Ne dospeva
daleko. Mitraljeski meci ga ne pogađaju, ali teraju da
se natrag vrati puzeći. Kao pas. Najzad si, mislio je, i ti
postao pas.

U 02 35 jedva se živ izvlači iz žutih kola za
održavanje aerodroma, kojima je pokušao da se
probije u glavni tunel, pre nego što je kola zapalio pun

pogodak bazuke.

U 02 37 konstatuje da je na krovu zaboravio
mašinsku pušku. Srećom, na centralnoj aveniji nalazi

jednu i pred glavnim tunelom, sakriven iza prevrnutih
kola, pucanjem u vazduh, pokušava imitirati Morzeove
znake SOS. Tri tačke, tri crte, tri tačke, pauza, pa

ponavljanje. Tri pucnja, tri rafala, tri pucnja. Ne
razumeju ga. Ne odgovaraju. Gubeći nerve, signalizira
SOS pucajući u nevidljivu blokadu. Sad ga razumeju.
Uzvraćaju živom vatrom.

U 02 45 vraća se na krovnu baštu. Napamet zna
međunarodne alarmne signale. U obzir dolazi jedino
IGABS, internacionalni telesni zemlja—vazduh

signali. Samo koji od njih? Mahanje desnom rukom
ispred tela značilo je NE. Da, ali šta — NE? Hoće li

to vojnici u helikopteru razumeti kao znak za
obustavljanje DDD operacije? Raskrečene noge i
široko nad glavom raširene ruke za PODIGNITE
NAS, i polučučanj s ispruženim rukama kao znak za
OVDE ATERIRAJTE, niko neće poslušati. Nada je
jedino u znaku SVE JE U REDU, raskrečenim nogama
sa desnom rukom ispruženom iznad glave.

U 02 46, izlazeći na krov Queen’s buildinga, čuje

udaljeni zvuk helikoptera.

Dole, u prizemlju aerodroma, Sharon je čula šum

iza sebe. Stala je i okrenula se. Ispred nje, u dubokom

mraku tunela, stajala je Velika zver. Prepoznala ju je.
Velika zver, koja je raščerečila njenu porodicu, njene

mile i drage i sada došla da uništi nju. Ako je htela
napolje, u svet, morala se braniti. Morala je da pobedi.

Ledenu senku iz sna video je Gabrijel iznenada,
izašavši iz bočnog tunela u glavni. Dobila je oblik
Velike zveri i stajala u šoku zore što je kroz
rešetku kanalizacionog otvora, poput sive kiše, padala
po njenom crnom krznu. Prepoznao je. Bila je to
Velika zver koja je ubila Heathrow. Ubila malu Sue
Jenkins, Daniela, lekara Lukea, jedine prijatelje koje je
imao. A sada čeka i njega da ubije. Ali on će je
pobediti i vratiti u večni oganj. Zato je ovde. Zato je
bio svuda gde je bio. Zato radio sve što je radio.
Oduvek i uvek.

Iako je vojni helikopter leteo tek ivicom Central
Terminal Area i nije bilo izgleda da ga sa te udaljenosti
vide, John Hamilton je uporno davao IGABS signale.
Stajao je raskrečenih nogu na krovu, desnom rukom
ritmički mahao ispred uspravnog tela, a onda tu ruku
dizao iznad glave, ostajući neko vreme miran. Zatim je
ritual ponavljao.

NE! OVDE JE SVE U REDU!
NE! OVDE JE SVE U REDU!
Helikopter se približavao, praveći iznad aerodroma
sve uže i niže krugove. Na njegovom trupu, belom
bojom, prilično nevešto, iscrtan je bio amblem
Ujedinjenih nacija — dva žitna klasa grlila su paukovu
mrežu koncentričnih meridijana, u kojoj su poput
glomaznih muva bili zapetljani kontinenti. S jedne
strane stajali su krupni inicijali UNEF, Specijalnih
snaga Ujedinjenih naroda, na drugoj inicijali Svetske
zdravstvene organizacije — WHO.

»Ovde je sve u redu, kopilani!« urlao je John
Hamilton, mlatarajući rukama, u kojima se gubio

smisao signala.
Nije znao šta je učinilo da se okrene.

Pred njim je stajala Coro Deveroux. Bila je

potpuno gola. Obema rukama, visoko nad glavom, u
grivi prosede kose, držala je vatrogasnu sekiru, već na
putu da ga preseče preko pola.

Odskočio je u stranu, brzinom za koju nije znao da
je poseduje. Sekira ga je tupom ušicom dohvatila po
ramenu i oborila, presekavši drvo kraj koga je

stajao.
Sekira se sa dželatskom sporošću ponovo podigla.

Beton je pukao na mestu s koga se izmakao.
Šum helikoptera postajao je jači.
Nije koristilo da joj se obraća. Ona ga nije videla.

Ili, ako ga je videla, nije ga poznavala. Po gospo-
darski odsutnom pogledu činilo mu se da u njemu više
ne vidi ni ljudsko biće. Bila je to klasična halucinacija
bolesnika od besnila, ali ništa drugo bolesti nije
pripadalo. Ni mirno, jasno, skoro uzvišeno lice,
najlepše lice koje je ikada video, ni snažno, divlje,

praiskonsko telo koje, umesto da potresaju i razaraju
grčevi, raste pred njim u kolosa Moći i Volje, ni
pogled, koji, umesto da se u ludačkoj panici krije od
dana, taj dan iz sebe kao da zrači.

Za ime boga, mislio je bežeći, osluškujući iza sebe
bat njenih čudesno brzih nogu, ako to nije besnilo —
šta je?

Šta je Liebermanov serum od nje napravio?
Helikopter Ujedinjenih nacija kružio je nad
Queen’s buildingom.

Sekira je fijukala. Opet se u stranu bacio. Sečivo se

zarilo u jedno deblje drvo i ostalo tamo.
Iskoristio je nekoliko sekundi, dok je Coro moćnim

trzajima iz drveta čupala sekiru i sakrio se iza cisterne

za vodu.

Obuzela ga je laka omaglica. Nije stigao ni da je

svestan bude, a snaga i pribranost su se vratile. Samo,

neka d r u g a snaga, neka d r u g a pribranost. Zaje-
dno s osećanjem da mu se ništa ne može odupreti,
snašla ga je i božanska svest da na tako nešto niko i

nema prava. Da sva prava ima samo ON. Da su prava

drugih, ako ih i imaju, samo njegovi darovi. Milost

koja se udeljuje pokornom i korisnom. Milost koja se
ne razume, ne sme da se razume, kao ni božja.

Milost koju još niko nije zaslužio.

Pa ni ovo mizerno stvorenje ispred njega, koje se
usuđuje da gazi n j e g o v o m zemljom, da diše n j e -
g o v vazduh, da imitira n j e g o v e božanske forme i

pokrete!
Malo, ružno, bolesno, prljavo, nekorisno, besmi-

sleno stvorenje. Majmun. U najboljem slučaju čovek.
Ali stvorenje pred njim, premda ništavno, nije i

bezopasno.
To je čovekova ženka, buduća majka ljudi, materi-

ca insektoidne rase, koja je uzurpirala i zagadila

n j e g o v u zemlju.
Zemlju Natčoveka.
Otkinuo je gvozdenu šipku sa balustrade, lako kao

da je od vazduha, i moćan, ponosan, nepobediv pošao
da uništi otrovnu ljudsku majku i za svoju rasu osvoji

aerodrom.

Danas aerodrom, sutra ceo svet.

»Krvavog mu boga!«
»Šta je?«

»Pogledaj dole!«
Narednik David O’Brian, pilot vojnog helikoptera,
pogledao je dole. Učinilo mu se nemogućim ono što je

video. Pritisnuo je dugme za reflektor.
Reflektor u podu mašine, poput svevidećeg božjeg

oka, jarko je osvetlio prizor na krovu Queen’s

buildinga, kako ga je, mora biti, osvetlio jednom i u

Edenu, na Istoku.
Okružena skeletnim egzotičnim drvećem, dva su

stvorenja stajala jedno prema drugom. Prvo je u
rukama držalo sekiru, drugo koplje.

»Jebem ti život!«, opsovao je O’Brian, narednik

RAF-a, Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva, sada
pod »plavim šlemom«, poručnik UNEF-a, specijalnih
snaga Ujedinjenih nacija. »Jebem ti taj krvavi život.«

Drugi »plavi šlem«, narednik Bill Kopetzky, iz
američke vazduhoplovne baze u North Walshamu,

uspostavio je radio-kontakt s komandom blokade
Heathrowa, pretvorenom u štab UNEF-a.

S druge strane veze bio je lično novopostavljeni

komandant snaga Ujedinjenih nacija, general-major

Winterton.
»Božje oko zove Božju munju! Božje oko zove

Božju munju! Da li me čujete?«
»Čujemo vas jasno i glasno. Govori general

Winterton. Ko je tamo?«

»Narednik Kopetzky, gospodine.«
»Podnesite izveštaj, naredniče.«

»Heathrow je mrtav!«
»Šta vidite?«

»Dvoje pobesnelih tuku se na krovu Queen’s

buildinga. Koliko se odavde vidi, to su jedini
preživeli.«

»Nikakvog znaka od Hamiltona i Deveroux?«

»Ne, gospodine.«
Kratko vreme čuo se statički šum. A onda,
generalov glas. »Božja munja Božjem oku! Napustite
vazdušni prostor Heathrowa. Počinjemo kremiranje.«
»Napuštamo vazdušni prostor Heathrowa. Over

and out!«
Pilot O’Brian je kao opčinjen gledao avetinjsku

bitku ispod sebe.
»Dižimo dupe odavde!«, viknuo je narednik Kope-

tzky.
Ništa ne razumevajući, treći član posade

helikoptera, na brzinu unovačeni, u uniformu UNEF-a
obučeni portir sovjetske ambasade u Londonu,
Smirnov, uplašeno je kolutao očima.

Helikopter se naglo nagnuo, okrenuo oko ose, i s
upaljenim donjim farom, najvećom brzinom udaljio
prema jugoistoku, ostavljajući u aerodromu Heathrow

pustu planetu, na kojoj su dva poslednja smrtno
zavađena ljudska bića čekala Božju munju, što se u
vidu eskadrile Phantoma s raketama vazduh—zemlja,
približavala sa severozapada.

Nekoliko minuta kasnije, počeli su u podzemlju

Heathrowa Sharon i Gabrijel svoju poslednju bitku.

Velika zver je besno rikala. Plameni vetar je brisao
lavirintom ljudskog izmeta, čupajući kamenje iz
zidova i muljajući svetlost s mrakom.

U zoru, sat nakon spaljivanja Heathrowa, jedan pas
je čučao na obali isušenog potoka, koji su zvali rekom

vojvode od Northumberlanda, na krajnjem jugu pustare
što je opkoljavala aerodrom.

Na severu, Heathrow je goreo.

Sharon je bila iznurena od borbe, ali puna
pobedničke snage.

Prvi put otkako je odneta s mesta rođenja ispod
Meggida ili Harmagedona, bila je zaista srećna.

Vratio joj se drevni lovački nagon.
Uspravila se, protegla, i prskajući oko sebe retku
penu, zavijanjem pozdravila zvezdu Lučonošu —

Lucipheros, koja se gubila iznad Heathrowa u

plamenu.

Ona je krenula na drugu stranu.
Gradu Londonu u senci mračnog, krvavim

refleksom vatre razbijenog neba.
Veliki lov je mogao da počne.

Za lov je Sharon spremala majka priroda, a od
njega odvikao čovek, nakazno stvorenje koga je

mrzela iznad svega na svetu.

Svetu koji je sada bio njen.

EPILOG — INKUBACIJA

»Slow me down, Lord… and inspire me to send my
roots deep into the soil of life’s enduring values that I
may grow toward the stars of my greater destiny!«
»Uspori me, o Gospode… i nadahni me snagom da
urastem u trajne vrednosti života i vinem se prema
zvezdama moje uzvišene sudbine!«

AERONAUTIČKA MOLITVA U ATRIJUMU KAPELE
ST. GEORGE AERODROMA HEATHROW

Trebaće vremena, napora i novca da se svet oporavi od
udarca, koji su njegovom, već prilično oštećenom
osećanju sigurnosti, naneli julski događaji na
londonskom aerodromu Heathrow. Još više, pretpo-

stavljam, vremena, napora i novca da se oni racionalno
objasne i dođe do neophodnog saznanja da je propast
»najveće međunarodne vazdušne raskrsnice« slučajna
nezgoda, iz koje se ne smeju izvlačiti prebrzi i
defetistički zaključci o ranjivosti, čak i nepodesnosti
naše civilizacije.

Budimo razumni, za ime boga! Ne pravimo od
komarca magarca i od privremene mutacije sreće —
praznoverna predviđanja o smaku. Naš način života je
sasvim dobar. Ono što nije valjalo, očigledno je
besnilo. A njega više nema. Kotrljajmo se dalje!

Usuđujem se reći da gurati napred možemo i s više
optimizma nego do sada. Spontano jedinstvo čove-
čanstva u krizi na Heathrowu, tako dirljivo manife-

stovano u akciji specijalnih trupa Ujedinjenih nacija i

dekontaminacionih jedinica Svetske zdravstvene orga-

nizacije, koje su kremirale aerodrom, dokazuje da se,
uz malo razuma i dobre volje, može bar ubijati u slozi.

Nakon likvidiranja epidemije, sanitarne mere
predostrožnosti postepeno su ukidane tamo gde su
uopšte uvođene. Najstrože su bile u Velikoj Britaniji,

pogotovu u Londonu, epicentru ovog rabies-incidenta;

u Nigeriji, odakle je doputovala prva bolesnica,
kaluđerica majka Tereza; Narodnoj Republici Poljskoj,

na koju je pao avion s potencijalno besnim Rusima; i
na izraelsko-libansko-sirijskoj tromeđi, na još neras-
vetljen zahtev pokojnog dr Johna Hamiltona, šefa
Mikrobiološkog odeljenja Instituta za tropsku medici-
nu u Londonu. Granične procedure vratile su se

dosadnoj rutini. Potrazi za drogama i bombama na

Zapadu, lovu na subverzivnu i opscenu kontrabandu na

Istoku. Internacionalni nesporazumi, pod privremenim
moratorijumom besnila, savesno su produženi gde su

prekinuti, a lokalna klanja nastavljena, gde se u julu
stalo. Obični građani posvetili su se, u međuvremenu,
običnim poslovima, koji će za neke značiti dobitak, za
druge gubitak, ne hajući za mudrost iz Kurana, po
kojoj je na ovom svetu čovek uvek na gubitku.

London, u kome je vođena bitka protiv HMRR —
Heathrow Mutant Rhabdovirus Rabies — ponovo je
oživeo, premda, istini za volju, ni u najkritičnijoj fazi

epidemije, kad je opasnost od proboja virusa u grad

bila imanentna, nije prestajao da ispoljava vitalnost iz

slavnih vremena Blitzkriega i Dunkerquea. Akcije na

Berzi su, naravno, padale. Funta je, naravno, padala
takođe — kiša, za čudo, nije — ali je moral rastao.

Raseljeno stanovništvo predgrađa u prvoj zoni
epidemiološke ugroženosti, grubo ograničenoj Oster-

ley Parkom, Hounslow Heathom i Bushy Parkom na

istoku, Kemptom Parkom i auto-stradom M3 na jugu,

Windsor Great Parkom na zapadu i Uxbridge Roadom
na severu, vratilo se iz prihvatnih logora kućama. Buka
aviona neće im više smetati.

Heathrowa više nema.
Na parametru aerodroma, obeleženom spoljnim
pistama, leže brda šljake koja se hladi. Šljaka ima

oblik Davidove zvezde kojoj nedostaje krak.

Niko i ne spominje mogućnost da se Heathrow na
starom mestu obnovi. Hoće li se preko zgarišta
proširiti rezidencijalno područje opštine Hillingdon ili
podići spomen- park žrtvama besnila — s eventualnim
luna-parkom koji bi pokazivao da život uprkos svemu
ide dalje — još nije odlučeno. Lično sam za drugu
soluciju. Ali da se ne diže nikakav jebeni spomenik,
nego da se šljaka ostavi gde je i kakva jeste. Strateški
dobro raspoređeni bistroi sa osvežavajućim pićem i
sendvičima biće dovoljni da pokažu kako život stvarno

gura dalje.
S nacionalne tačke gledišta, propast Heathrowa je

imala i svoju dobru stranu. Primorala je Englesku da

ispuni odluku donetu pre pola veka i izgradi moderan
internacionalni aerodrom. Osnovana je već i Kralje-
vska komisija sa zadatkom da između četrdesetak
predloženih lokacija izabere najpogodniju. Za sada,
najviše izgleda imaju Stansted, Cublington i Foulness
na Atlantiku. Ali su demonstracije žitelja protiv
aerodroma u svim predloženim područjima već u

punom poletu.
Druga Kraljevska komisija radi na naučnom

objašnjenju epidemiološke katastrofe, koja je uzela
preko četvrt miliona života. Njen se nalaz ne očekuje u

ovom milenijumu.

Jedina osetna posledica u svetu je opadanje
simpatija prema domaćim životinjama, naročito psima.

U modi su ribe sa rudimentarnim nervnim sistemom,
koje se mogu držati izolovane po akvarijumima.

Knjiga koju čitalac ima u rukama nije dokumen-

tarna rekonstrukcija besnila na aerodromu Heathrow,

premda se na faktima zasniva. Ona je osobnom

vizijom prošireni dnevnik očevica i žrtve tragedije,

mog prijatelja Daniela Leverquina, pisca.
Klasičan je običaj da se epilog romana posvećuje

lakoničnom opisu dalje sudbine njegovih junaka.
Ovde to nije moguće. S jednim izuzetkom, svi su
junaci »Besnila« mrtvi. A izuzetak objašnjava kako
sam došao do Leverqumovog dnevnika s Heathrowa.

Aerodrom je još goreo. Tek po ivici heksagona
vatra je tinjala, žeravica se hladila, a tu i tamo
pojavljivale pepeljasto crne mrlje šljake. Ekipe za
dekontaminaciju čistile su kilometarski krug oko
Central Terminal Area od svega što je aerodromu
pripadalo. Sve što je u tom prostoru imalo ili

moglo imati veze sa Heathrowom odlazilo je u vreli

masovni grob. Vesti o Heathrowu odlazile su u

masovni grob hladnih novinskih pretpostavki.

U ulici Jersey, kraj Osterley Parka, pomerio se
železni poklopac kanalizacionog otvora i kroz njega je
iz podzemlja u London ispuzao jedan čovek. Bio je u
strašnom stanju, umazan nečistoćom kanala, oprljen
vatrom, izranjavljen i do smrti iznuren. Građani, koji
su se iz prihvatnih kampova vraćali kućama, odmah
su logički pogodili da je čovek iz kanalizacije preži-
veo spaljivanje Heathrowa, da je dakle, logički, besan.
»Sanitarni linč« ili »dekontaminaciju kamenicama«
sprečila je policija. Kod čoveka je nađen dnevnik

Daniela Leverquina s uputstvom da se preda meni, ali
nije nađen Rhabdovirus Hydrophobiae koji bi se

predao Londoncima.
Ipak su, za svaki slučaj, preduzete mere. Čovek je

stavljen u strogu izolaciju Bolnice za tropske bolesti, 4

St. Pancras Way NW1, a policija je danima posle toga
čuvala izlaze iz kanalizacije.

Kad sam pročitao Leverquinov dnevnik, shvatio
sam koliko je za moju knjigu o besnilu Gabrijel —
kako se čovek iz kanalizacije zvao — važan. Isposlo-
vao sam odobrenje da ga posećujem. Razgovori su
vođeni kroz debelo izolaciono staklo Infektivnog ode-
ljenja. Više, na žalost, ne bih saznao ni da je staklo
bilo tanje. Ni da ga uopšte nije bilo.

Gabrijel se jednostavno ničeg nije sećao. Čak ni
vlastitog imena. Ceo njegov život do izlaska iz kana-
lizacije, uključujući deo na Heathrowu, pokriven je bio
gustom tamom, kroz koju se nipošto nije dalo prodreti.

Policija je, u međuvremenu, otkrila pod kojim je
imenom i kakvim okolnostima Gabrijel živeo pre

dolaska na Heathrow. Zvao se Gudwin i bio pitomac

jednog londonskog doma za umobolne. Nije bilo ni

dokumenata ni svedoka koji bi potvrdili da se i pre
konfinacije zvao tako. Ili nečeg što bi rasvetlilo njegov
raniji život. Jer ni o njemu ništa nije znao. Našli su ga
kako nelogično luta ulicama, logično proglasili ludim i

zatvorili u azil.
Daniel Leverquin, međutim, u svom dnevniku

tvrdi da je taj čovek, taj Gabrijel-Gudwin, n a r o č i t .
U redu, možda je to jedna te ista stvar.
Ali, Leverquin takođe misli da je Gabrijel, zapravo,

anđeo čuvar, što ga je Bog, nakon izgona ljudi iz raja,
ostavio na zemlji da njihove potomke čuva od Satane.

A to je, svakako — koješta.
Pogledajte malo pažljivije svet oko sebe. Zar
se vama čini da ga neko čuva?
Pa ipak, dovraga, nije mi baš svejedno bilo kad je

Gabrijel nedavno opet nestao.

Otada sa zebnjom otvaram svoje jutarnje novine.

Jer znam, kao i Camus, ono što vesela rulja nije
znala, i što se u knjigama može naći — da bacil kuge
nikada ne umire i nikad ne nestaje, da može desetina-
ma godina da spava, u nameštaju i rublju, da strpljivo
čeka po sobama, podrumima, sanducima, i maramica-
ma i starim hartijama, i da će, može biti, i doći dan,
kad će, na nesreću ljudi i njima na pouku, i kuga
ponovo probuditi svoje pacove i poslati ih da uginu
nekom srećnom gradu.

London, 1981.

BELEŠKA O PISCU

Borislav Pekić rođen je 1930. godine u Podgorici (Titograd).
Studirao psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Objavio romane: Vreme čuda, Hodočašće Arsenija Njegovana,
Zlatno runo I — V, Kako upokojiti vampira, Besnilo, te novele:
Uspon i pad Ikara Gubelkijana i Odbrana i poslednji dani.
Autor je velikog broja dramskih dela za pozorište, radio i
televiziju. Njegove radio-drame izvodile su mnoge evropske
radio-stanice. „Partizanska knjiga“ iz Beograda objavila je
1984. godine Pekićeva Izabrana dela u dvanaest knjiga.
Prevođen je na nekoliko stranih jezika. Dobitnik je Ninove
nagrade kritike za roman. Živi i radi u Londonu kao
profesionalni književnik.

Borislav Pekić
BESNILO

Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda

Glavni i odgovorni urednik
Vidosav Stevanović

Uređuju
Radoslav Bratić, Ljiljana Lapčević, Rajko Petrov Nogo,
Jovan Radulović, Tiodor Rosić, Dimitrije Tasić

Likovna oprema
Vukosava Šibalić

Korektor
Slavka Koledin

Izdavač
Beogradski izdavačko-grafički zavod
OOUR Izdavačka delatnost
Bulevar vojvode Mišića 17/VI

Slog, štampa i povez
Beogradski izdavačko-grafički zavod
OOUR Grafička delatnost
Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Za izdavača
Dubrašin Ralević

Telefon plasmana: 011/650-933
Tekući račun za sve uplate: 60802-603-17522

Tiraž: 20 000 primeraka

Beograd, 1985.