Duh sa Grend Benksa - Arthur C. Clarke

15. ZAMAK KONROJ

Mandelbrotov skup - nadalje označen kao M-skup - jedno je od
najizuzetnijih otkrića u čitavoj istoriji matematike. To je smela tvrdnja, ali
nadamo se da ćemo je opravdati.
Zapanjujuća lepota slika koje on tvori znači da im je privlačnost i
emocionalna i opšta. One bez izuzetka izazivaju uzdahe divljenja kod onih
koji se nikada ranije nisu susreli sa njima; videli smo ljude gotovo
hipnotisane filmovima napravljenim pomoću kompjutera, koji istražuju
njihovo - sasvim doslovno - beskonačno grananje.
Zbog toga, nimalo nije iznenađujuće to što je, samo jednu deceniju pošto je
Benoa Mandelbrota otkrio ovaj niz 1980. godine, on počeo da vrši snažan
uticaj na vizuelne umetnosti i veštine, kao što su dezeniranje tkanina, tepiha,
tapeta, pa čak i nakita. Razume se, holivudske fabrike snova takođe su ubrzo
počele da koriste ovo otkriće (kao i njegove srodnike) dvadeset i četiri časa
dnevno...
Psihološki razlozi tog dejstva i dalje predstavljaju tajnu i možda će zauvek
tako ostati; nije isključeno da u ljudskom umu postoji nekakvo ustrojstvo,
ukoliko možemo da upotrebimo taj izraz, koje rezonantno deluje na šare M-
skupa. Karl Jung bio bi iznenađen - i obradovan - kada bi doznao da će,
trideset godina posle njegove smrti, kompjuterska revolucija, do čijih je
početaka upravo poživeo, dati novi zamah njegovoj teoriji o arhetipovima i
njegovom verovanju u postojanje 'kolektivne podsvesti'. Mnogi likovi M-
skupa veoma podsećaju na dela islamske umetnosti; možda je najbolji primer
u ovom pogledu poznati 'Pejsli šal' - dezen u obliku zareza. Ali postoje i
drugi oblici koji podsećaju na organske strukture - pipke, složene oči
insekata, vojske morskih konja, trupove slonova - a onda se naglo pretvaraju
u kristale i pahuljice iz sveta pre nego što je počeo bilo kakav život.
Pa ipak, svojstvo M-skupa koje možda najviše zapanjuje jeste njegova
suštinska jednostavnost. Za razliku od svega drugog u modernoj matematici,
svaki učenik može da razume kako se on proizvodi. Njegovo stvaranje ne
zahteva ništa naprednije od sabiranja i množenja; čak ne nalaže ni
oduzimanje ili delenje, a još manje neke složenije funkcije...
U načelu - iako ne u praksi! - ovaj niz mogao je biti otkriven čim su ljudi
naučili da broje. Ali čak i da se nikada nisu zamarala i nikada pravili grešku,

sva ljudska bića koja su ikada postojala ne bi bila dovoljna za obavljanje
elementarne aritmetike neophodne da se obrazuje M-skup sasvim skromne
veličine...

(Iz 'Psihodinamike M-skupa' Edit Krejg i Donalda Krejga, u Eseji u počast
profesoru Benoa Mandelbrotu povodom njegovog 80. rođendana: MIT Press,
2004.)

"Plaćamo li za psa, ili za pedigre?" upita Donald Krejg sa tobožnjom
ozlojeđenošću kada mu je uručen propratni račun sa impresivnom
specifikacijom troškova. "Ta kuja čak ima i heraldički grb, za ime sveta!"
Bila je to ljubav na prvi pogled između ledi Fione Mekdonald od Glena
Aberkrombija - čupavih pola kilograma kernskog terijera - i devetogodišnje
devojčice. Na iznenađenje i razočaranje suseda, Ada se nije zanimala za
ponije. "Ogavna, smrdljiva stvorenja", rekla je Patriku O'Brajenu, glavnom
vrtlaru, "sa ugrizom na jednoj strani i ritanjem na drugoj."
Starca je šokirala tako neprirodna reakcija jedne mlade dame, pogotovo stoga
što je ona bila napola Irkinja.
Takođe nije bio u potpunosti zadovoljan nekim projektima novih vlasnika u
vezi sa imanjem na kome je njegova porodica radila već tokom pet pokolenja.
Razume se, bilo je divno što je pravi novac ponovo doticao u zamak Konroj,
posle decenija siromaštva - ali pretvaranje štala u kompjuterske odaje! Bilo bi
to dovoljno da otera čoveka u piće, ako mu već nije bio predan.
Patrik je uspeo da osujeti nekoliko nastranih zamisli Krejgovih pomoću
konstruktivne sabotaže, ali su oni - ili zapravo gospođa Edit - bili
nepopustljivi u vezi sa preoblikovanjem jezera. Pošto je dno očišćeno i pošto
je uklonjeno nekoliko stotina tona vodenog zumbula, gospođa je pokazala
Patriku neobičnu mapu.
"Hoću da jezero izgleda ovako", rekla je tonom koji je Patrik u međuvremenu
i predobro upoznao.
"Šta bi to trebalo da predstavlja?" odgovorio je sa očiglednim gađenjem.
"Neka vrsta bube?"
"Mogao bi ga tako nazvati", odgovori Donald, glasom koji je istovremeno
saopštavao: 'Ne krivi mene, sve je to Editina ideja'. "Mandelbuba. Reci Adi
da ti objasni jednog dana."
Nekoliko meseci ranije O'Brajan bi se naljutio na tu primedbu kao na
omalovažavajuću, ali sada je bio bolje upućen u stvari. Ada je bila neobično

dete, ali istovremeno i neka vrsta genija: Patrik je osetio da ju je oboje
blistavih roditelja gledalo kako sa divljenjem, tako i sa strahopoštovanjem. A
Donald mu se dopadao znatno više nego Edit; za jednog Engleza, nije bio
previše loš.
"Jezero nije problem. Ali presađivanje svih tih odraslih stabala čempresa -
bio sam još dečak kada su posađena! To bi ih moglo ubiti. Moram da
porazgovaram sa šumarskim odeljenjem u Dablinu."
"Koliko će vremena biti potrebno?" upita Edit, nimalo ne obraćajući pažnju
na njegove primedbe.
"Hoćete li da bude brzo, jeftino ili dobro? Mogu vam obezbediti bilo koje dve
stvari od toga."
Bila je to sada već stara šala između Patrika i Donalda, a odgovor je bio onaj
koji su obojica očekivali.
"Prilično brzo - i jako dobro. Matematičar koji je ovo otkrio već je u
osamdesetim godinama života - tako da bismo voleli da to vidi što je pre
moguće."
"Ja se nimalo ne bih ponosio takvim otkrićem."
Donald se nasmeja.
"To je samo gruba aproksimacija. Čekaj dok ti Ada pokaže pravu stvar na
kompjuteru; iznenadićeš se.
Baš sumnjam, pomisli Patrik.
Promućurni stari Irac nije često grešio. Ovo je bio jedan od retkih slučajeva.

16. KIPLINGOV APARTMAN

Jason Bredli i Roj Emerson imaju mnogo toga zajedničkog, pomisli Rupert
Parkinson. Obojica su bila članovi ugrožene, ako ne i izumiruće, vrste -
sopstvenim snagama sazdanog američkog preduzimača koji je stvorio novu
industriju ili postao vođa stare. Divio im se, ali im nije zavideo: bio je sasvim
zadovoljan, kao što je to često govorio, što je 'rođen u biznisu'.
Njegov odabir Kiplingovog apartmana za taj sastanak bio je sasvim
hotimičan, iako on nije imao pojma koliko su, zapravo, njegovi gosti znali o
tom piscu. U svakom slučaju, i na Emersona i na Bredlija soba je ostavila
snažan utisak, sa istorijskim fotografijama po zidovima i samim stolom za
kojim je veliki čovek nekada radio.
"Nikada nisam mnogo mario za T. S. Eliota", poče Parkinson, "sve dok nisam
naišao na njegov Izbor Kiplingovih stihova. Sećam se kako sam rekao svome
podučavaocu iz engleske književnosti da pesnik koji voli Kiplinga ne može
biti potpuno loš. To mu nije zvučalo smešno."
"Bojim se", reče Bredli, "da nikada nisam mnogo čitao poeziju. Jedina stvar
koju znam od Kiplinga jeste Ako."
"Šteta; on je baš čovek za vas - pesnik mora i inženjerske veštine. Stvarno
morate pročitati Mekendruovu himnu; iako je njena tehnologija zastarela za
stotinu godina, nikada niko nije nadmašio takvo odavanje počasti mašinama.
A napisao je i pesmu o kablovima u dubokom moru, koja će vam se zacelo
dopasti. Ide ovako:

Olupine se rastaču nad nama; prah im nadole kaplje iz velikih daljina...
Do mesta gde slepe i bele guje morske bdiju, do tame potpune, do tmastih
dubina.
Nema ni zvuka, nit' odjeka zvuka u pustinji što bezdani je kriju,
Il' po ravnicama mulja sivim i silnim gde kablovi se pod školjkama viju."

"Sviđa mi se", reče Jason. "Ali pogrešio je da 'nema ni odjeka zvuka.' More je
vrlo bučno mesto - ukoliko imate pravu opremu za slušanje."
"Pa, to teško da je mogao da zna tamo negde u devetnaestom veku. Bio bi
potpuno opčinjen našim projektom - naročito zato što je napisao roman o
Grend Benksu."

"Je li?" uskliknuše i Emerson i Bredli istovremeno.
"Ne naročito dobar - ni blizu Kima - ali šta jeste blizu ovom delu? Kapetan
hrabrost priča o njufaundlendskim ribarima i njihovim teškim životima;
Hemingvej je obavio mnogo bolji posao, pola veka kasnije i dvadeset stepeni
južnije..."
"To sam čitao", reče Emerson ponosno. "Starac i more."
"Najbolji u razredu, Roj. Uvek sam smatrao za pravu tragediju to što Kipling
nikada nije napisao epsku pesmu o Titaniku. Možda je i nameravao, ali ga je
Hardi preduhitrio."
"Hardi?"
"Nije bitno. Molim te, izvini nas, Radjarde, dok se pozabavimo poslom..."
Tri ravne ploče displeja (kako bi samo one opčinile Kiplinga!) iskočiše
istovremeno. Bacivši pogled na svoju, Rupert Parkinson poče: "Imamo tvoj
izveštaj od 30. aprila. Pretpostavljam da nemaš novih unosa?"
"Ništa bitno. Moje osoblje proverilo je još jednom sve brojke. Mislim da
bismo ih mogli malo popraviti - ali više nam se dopada da budemo
konzervativni. Nikada nisam čuo za neku veliku podvodnu operaciju koja
nije krila neka iznenađenja."
"Čak i tvoj slavni susret sa Oskarom?"
"Najveće iznenađenje od svih. Prošlo je čak i bolje nego što sam očekivao."
"Kako stoji sa Eksplorerom?"
"Bez promena, Rupe. I dalje je u naftalinu u zalivu Suisun."
Parkinson se jedva primetno trže 'Rupe'. Ali bar je bilo bolje od 'Parki' - što je
dozvoljavao samo prisnim prijateljima.
"Teško je poverovati", reče Emerson, "da je tako vredan - tako jedinstven -
brod nekada korišćen."
"Preveliki je da bi bio ekonomičan za korišćenje za bilo koji komercijalni
projekat. Samo ga je CIA mogla dopustiti sebi - pa ju je kongres lupio po
prstima."
"Čini mi se da su jednom pokušali da je iznajme Rusima."
Bredli pogledla Parkinsona i nasmeši se.
"Znači, znaš za to."
"Razume se. Prilično smo istraživali pre nego što smo došli do tebe."
"Izgubljen sam", primeti Emerson. "Kako bi bilo da i mene uključite."
"Pa, tamo negde 1989. godine jedna od najnovijih ruskih podmornica..."
"Jedina klase 'M' koju su ikada izgradili."
"...potonula je u Severnom moru, a neki blistavi momak iz Pentagona dosetio

se: 'Možda bismo mogli da povratimo nešto novca!' Ali ništa nije proizašlo iz
svega toga. Odnosno, da li je tako bilo, Jasone?"
"Pa, to nije bila zamisao Pentagona; tamo nema nikoga sa toliko mašte. Ali
mogu vam reći da sam proveo prijatnu nedelju u Ženevi sa direktorom jednog
odseka CIA-e i tri admirala - jednim našim i dvojicom njihovih. To je bilo -
ah, na proleće 1990. Upravo kada je reformacija otpočinjala, tako da su svi
izgubili zanimanje. Igor i Aleksej odlučili su se da pređu na uvozno-izvozne
poslove. I dalje dobijam božićne čestitke iz njihovog ureda u Lenjin... hoću
da kažem, Sent Pitu. Kao što kažeš, nikada ništa nije proizašlo iz te zamisli.
"Znam te restorane po Ženevi. Ukoliko bi poželeo da dovedeš Eksplorera u
plovno stanje, koliko bi ti vremena bilo po trebno?"
"Ako ja odaberem ljude - tri do četiri meseca. To je jedina vremenska
procena u koju mogu biti siguran. Spuštanje do olupine, proveravanje njenog
stanja, građenje dodatnih strukturnih oslonaca, spuštanje milijardi vaših
staklenih balona do nje - iskreno, čak i te maksimalne brojke koje sam stavio
u zagrade predstavljaju samo nagađanje. Ali možda ću moći da ih poboljšam
posle početnog izviđanja."
"To mi deluje vrlo razumno; cenim tvoju iskrenost. U ovom trenutku, jedino
želimo stvarno da znamo da li je projekat uopšte verovatan - u datom
vremenskom okviru."
"Što se vremena tiče - da. U pogledu cene - ko zna? Koji vam je plafon,
uostalom?"
Rupert Parkinson pretvarao se da se trgao na otvorenost ovog pitanja.
"Još zbrajamo - zar ne, Roje?"
Između njih prođe nekakav signal koji Bredli nije bio u stanju da protumači,
ali Emerson ga je naveo na trag svojim odgovorom.
"I dalje sam spreman da pratim sve što odbor odluči, Ruperte. Ukoliko
operacija uspe, sve ću to vratiti u planu B."
"A šta je, mogu li da pitam, taj plan B. I kada smo već kod toga - šta je plan
A? Još mi niste rekli šta nameravate da učinite sa trupom broda, pošto ga
jednom oteglite do Njujorka. A Vaza?"
Parkinson diže ruke u lažnom očajanju.
"Nanjušio je šta je plan C", zaječa on. "Da, razmišljali smo o tome da ga
stavimo na izložbu pošto ga dovezemo do Menhetna - sa sto godina
zakašnjenja. Ali znaš šta se dešava sa brodom od gvožđa posle nekoliko
decenija pod vodom - već i zaštita drvene lađe dovoljno je gadna. Kiseljenje
Titanika u pravim hemikalijama uzelo bi decenije - i verovatno bi koštalo

više od podizanja."
"Znači, ostavićete ga u plićaku. Što znači da ćete ga prebaciti do Floride, baš
kao što je rečeno na televiziji."
"Čuj, Jasone - i dalje ispitujemo sve opcije: Diznivorld je jedna od njih.
Nećemo čak biti razočarani ni ukoliko budemo morali da ga ostavimo na dnu
- sve dok smo u stanju da izvučemo ono što je u pradedinom apartmanu.
Sreća što je odbio da ostavi u brodsko skladište te sanduke; u svom
poslednjem markonigramu žalio se na to da u kabini nema dovoljno prostora
za zabavu."
"I uveren si da će sve to krhko staklo i dalje biti nedirnuto?"
"Devedeset posto. Pre mnogo vekova Kinezi su otkrili da njihova roba može
bezbedno da preputuje čitav put svile - ukoliko je zapakuju u čajne listiće.
Niko nije našao ništa bolje sve dok se nije pojavila stiroporska pena; a,
razume se, uvek možeš da prodaš čaj i stekneš finu zaradu i od toga."
"Sumnjam, bar što se tiče ove posebne isporuke."
"Bojim se da si u pravu. Šteta, bio je to lični poklon od ser Tomasa Liptona -
najbolji čaj sa njegovih cejlonskih plantaža."
"Sasvim si siguran da je mogao da upije udarac?"
"Sa lakoćom: brod je zaorao u meko blato pod uglom, uz brzinu od oko
trideset čvorova na sat. Prosečno usporenje dva ge - maksimum pet."
Rupert Parkinson spusti ploču displeja i zatvori to čudo elektronske
inteligencije koje je sada sasvim normalno prihvatano, kao i telefon pre
jednog pokolenja.
"Pozvaćemo te ponovo pre kraja nedelje, Jasone. Sutra je sastanak odbora i
nadam se da će to srediti stvari. Još jednom, mnogo hvala na izveštaju;
ukoliko odlučimo da produžimo, možemo li računati na tebe?"
"U kom pogledu?"
"U O.i.C. operacijama, razume se."
Nastala je duga pauza; malo preduga, pomisli Parkinson.
"Polaskan sam, Rupe. Moram da razmislim - da vidim kako to da uklopim u
svoju satnicu."
"Zaista, Jasone - ne bi trebalo da imaš nikakvu satnicu ukoliko ovo krene. To
je najveći posao koji ti je ikada ponuđen." Zamalo je dodao: možda preveliki,
ali se onda predomislio. Jason Bredli nije bio od vrste koju bi čovek voleo da
naljuti, naročito ukoliko se spremao za posao s njime.
"Sasvim se slažem - i voleo bih da ga prihvatim. Ne samo zbog novca - a
siguran sam da će ponuda biti u redu - već i zbog izazova. Dobijaš ili gubiš.

Baš mi je drago što sam se video sa obojicom - moram da požurim."
"Zar nećeš da vidiš baš ništa u Londonu? Mogu da ti nabavim karte za novu
predstavu Endrua Lojda Vebera i Stivena Kinga. Nema mnogo ljudi koji su to
u prilici."
Bredli se nasmeja.
"Voleo bih da idem - ali uspeli su da srede čistač kablova na Orknijskom
polju, pa sam obećao da ću biti u Aberdinu danas popodne."
"Vrlo dobro. Čućemo se..."
"Šta misliš, Roj?" upita Parkinson kada je odaja ponovo postala tiha.
"Žilavi čovečuljak, je li? Misliš da čeka najboljeg ponuđača?"
"Upravo sam se to pitao. Ukoliko to radi, neće imati sreće."
"Oh - tvoje advokatske orlušine obavili su domaći zadatak?"
"Gotovo; još ima malo neraspetljanih krajeva. Sećaš li se kada sam te vodio
do Lojda?"
"Svakako."
Bio je to zaista upečatljiv događaj za posetioca sa strane; čak i u dvadeset
prvom veku, 'nova' zgrada Lojda delovala je neosporno futuristički. Ali na
Emersona je najveći utisak ostavila knjiga udesa - registar nesreća. Niz
masivnih tomova zabeležio je sve najdramatičnije trenutke pomorske istorije.
Vodič im je pokazao stranicu za 15. april 1912, a filigranski precizni rukopis
ovekovečio je vesti koje su zapanjile svet.
Iako je čitanje tih reči zaustavljalo dah, one su na Roja Emersona ostavile
manji utisak od jedne jezive sitnice koju je primetio, prelistavajući ranije
tomove.
Izgledalo je da su svi unosi, u razdoblju od preko dve stotine godina, pisani
istim rukopisom. Bio je to primer tradicije i kontinuiteta koje bi bilo veoma
teško nadmašiti.
"Pa, tata je vekovima član Lojda, te zbog toga tu imamo... ovaj... izvestan
uticaj."
"To mogu da poverujem."
"Hvala. Uglavnom, odbor se posavetovao sa međunarodnim vlastima za
morsko dno. Postoje na desetine konkurentskih zahteva i advokati imaju pune
ruke posla. Oni su jedini koji ne mogu da izgube - šta god da se desi."
Roja Emersona je Rupertova okolišnost dovodila do očajanja; izgledalo je da
se ovaj nikada ne žuri da pređe na stvar. Bilo je teško poverovati da bi bio u
stanju da dela brzo u slučaju opasnosti - pa ipak, spadao je u red najboljih
jahtaša na svetu.

"Bilo bi lepo kada bismo mogli da postavimo ekskluzivni zahtev za
vlasništvo - na kraju krajeva, bio je to britanski brod..."
"...Sagrađen američkim novcem..."
"Pojedinost na koju ćemo zažmuriti. Trenutno ne pripada nikome i to će
morati da se sredi na svetskom sudu. A to bi moglo potrajati godinama."
"Nemamo toliko na raspolaganju."
"Tačno. Ali smatramo da možemo izdejstvovati sudsku zabranu za sve ostale
koji bi poželeli da ga izvade - dok bismo mi u međuvremenu tiho nastavili sa
sopstvenim planovima."
"Tiho! Mora da se šališ. Znaš li koliko sam u poslednje vreme odbio zahteva
za intervjue?"
"Verovatno isto koliko i ja." Rupert baci pogled na sat. "Baš u pravi čas. Da li
bi voleo da vidiš nešto zanimljivo?"
"Razume se." Emerson je znao da će ono što Parkinson nazove 'zanimljivim',
šta god već bilo, verovatno predstavljati nešto što više nikada neće moći da
vidi u životu. Pravi krunski dragulji, možda; ili Bejker Strit broj 221B; ili one
knjige u Britanskom Muzeju koje su, čudnovato, nazivane čudnovatim i nisu
navođene u glavnom katalogu...
"Tu je, odmah preko puta - možemo stići pešice odavde za dva minuta.
Kraljevska institucija. Faradejeva laboratorija - tamo gde je rođen veliki deo
naše civilizacije. Preuređivali su eksponate, kada je neki tupan uspeo da
ispusti retortu koju je ovaj koristio prilikom otkrića benzola. Direktor bi da
zna možemo li da slepimo staklo i da je popravimo tako da niko nikada ne
primeti šta se dogodilo."
Čovek ne dolazi svakog dana u priliku, reče Emerson u sebi, da poseti
laboratoriju Majkla Faradeja. Prešli su usku ulicu Albmarl, sa lakoćom
izbegavajući spori saobraćaj, i otpešačili nekoliko metara do klasične fasade
kraljevske institucije.
"Dobar dan, gospodin Parkinsone. Ser Ambroz vas očekuje."

17. DUBOKO SMRZAVANJE

"Nadam se da nemate ništa protiv toga što smo sastanak upriličili na
aerodromu, gospođo Krejg - Donalde - ali saobraćaj u Tokiju pogoršava se
svakog dana. Isto tako - što nas manje ljudi vidi, to bolje. Siguran sam da
shvatate."
Dr Kato Micumasa, mladi predsednik Nipon-Tarnera, bio je kao i obično
besprekorno odeven u saviljsko odelo koje će ostati moderno sledećih
dvadeset godina. Isto tako kao i obično, pratila su ga dva samurajska klona
koja su ostajala u pozadini i koja neće izgovoriti ni reč tokom čitavog susreta.
Donald se ponekad pitao da li je japanska robotika čak i više napredovala
nego što se to inače verovalo.
"Imamo nekoliko minuta pre nego što stignu drugi gosti, pa bih zbog toga
voleo da razmotrimo nekoliko pojedinosti koje se tiču samo nas...
Najpre, obezbedili smo svetska prava za kablovsku i satelitsku televiziju za
vašu bezdimnu verziju Nezaboravne noći za prvih šest meseci '12, sa opcijom
proširenja na sledećih šest meseci."
"Sjajno. Nisam uopšte verovao da ćete to uspeti, Kato - ali trebalo je da
znam."
"Hvala; nije bilo lako, što reče jež svojoj devojci."
Tokom godina svog zapadnog obrazovanja - londonska škola ekonomije,
zatim Harvard i Anenberg - Kato je razvio smisao za humor koji je često
delovao sasvim neprimereno u odnosu na njegov trenutni položaj. Kada bi
Donald zatvorio oči, teško bi mogao da poveruje da sluša rođenog Japanca,
budući da je Katoov srednjeatlantski naglasak bio toliko savršen. Ali svaki
čas ispalio bi neki luckasti vic ili nečuvenu dosetku koji su bili jedinstveni za
njega i ništa nisu dugovali ni istoku ni zapadu. Čak i kada su delovali
neukusno - što baš i nije bilo retko - Donald je podozrevao da je Kato tačno
znao šta radi. To je gonilo ljude da ga potcene; a to ih je moglo navesti da
počine veoma skupe greške.
"A sada", reče Kato odsečno, "drago mi je što mogu da kažem da su se naše
kompjuterske probe i testovi u rezervoarima pokazali zadovoljavajući.
Ukoliko smem tako da kažem, ono što nameravamo jedinstveno je i
zaokupiće maštu čitavog sveta. Niko, baš niko više ne može čak ni da pokuša
da digne Titanik onako kako mi nameravamo!"

"Samo jedan njegov deo. Zašto baš krmu?"
"Nekoliko razloga - neki praktični, neki psihološki. Reč je o mnogo manjem
od dva dela - ispod petnaest hiljada tona. I poslednji je potonuo, tako da su tu
bili okupljeni svi preostali ljudi. Ubacićemo scene iz Nezaboravne noći.
Razmišljali smo o ponovnom snimanju - o kolorisanju originala..."
"Ne!" rekoše oboje Krejgovih istovremeno.
Kato je delovao zapanjeno.
"Posle svega što ste mu vi učinili? Ah, nedokučivi zapad! Svejedno, pošto je
reč o noćnoj sceni, podjednako je delotvorna i u crno-beloj tehnici."
"Postoji još jedan problem doterivanja koji nismo rešili", reče Edit naglo.
"Plesni orkestar Titanika."
"Šta je s njime?"
"Pa, u filmu svira temu Bliže Tebi, moj Bože."
"Pa?"
"To je mit - i reč je o potpunoj besmislici. Posao orkestra bio je da ohrabri
putnike i spreči paniku. Poslednja stvar koju bi svirali bila bi turobna himna.
Neki od brodskih oficira ustrelio bi ih da su tako nešto pokušali."
Kato se nasmeja. "I sam sam se često slično osećao prema plesnim
orkestrima. Ali šta su zaista svirali?"
"Potpuri popularnih melodija, a verovatno su završili valcerom Jesenja
pesma."
"Shvatam. To je bliže istini - ali šta da radimo sa Titanikom koji tone uz
muziku valcera, za ime sveta. Ars longa, vita brevis, kako su to maltene
govorili u MGM-u. U ovom slučaju, umetnost pobeđuje, a život zauzima
drugo mesto."
Kato baci pogled na sat, zatim na jednog od klona, koji krenu do vrata i
nestade niz hodnik. Nepun minut kasnije, vratio se u pratnji jednog niskog,
snažno građenog muškarca sa univerzalnim simbolima globalnog izvršioca -
u jednoj ruci torba svaštara, a u drugoj elektronska aktovka.
Kato ga toplo pozdravi.
"Veroma mi je drago što smo se upoznali, gospodin Bredli. Neko je jednom
rekao kako je tačnost kradljivac vremena: nikada u to nisam verovao i drago
mi je da se i vi slažete. Jason Bredli - ovo su Edit i Donald Krejg."
Dok su se Bredli i Krejgovi rukovali sa blago zbunjenim izrazima ljudi
kojima se čini da se poznaju, ali nisu sasvim sigurni, Kato požuri da razjasni
stvari.
"Jason je okeanski inženjer broj jedan na svetu..."

"Pa naravno! Onaj džinovski oktopod..."
"Umiljat kao mače, gospođo Krejg. Ništa posebno."
"...dok Edit i Donald prepravljaju stare filmove da budu dobri poput novih -
ili čak još bolji. Da vam objasnim zbog čega sam vas spojio, i to još tako na
brzinu."
Bredli se nasmeši.
"Nije mnogo teško pogoditi, gospodin Micumasa. Ali zanimale bi me
pojedinosti."
"U to sam uveren. Sve ovo, razume se, strogo je poverljivo."
"Razume se."
"Najpre nameravamo da dignemo kobilicu i da snimimo spektakularnu TV
specijalku kada ona izroni na površinu. Potom ćemo je odvući do Japana i
postaviti kao deo trajne izložbe u Tokiju na moru. Biće napravljena pozornica
od 360 stepeni, publika će sedeti u čamcima za spasavanje koji će se
ljuljuškati na vodi... divna zvezdana noć... gotovo na tački smrzavanja...
podelićemo im kapute... a onda će videti i čuti poslednje minute dok brod
tone pod vodu. Potom će moći da se spuste u velikom rezervoaru i
posmatraju kobilicu kroz prozore za osmatranje na raznim dubinama. Iako je
ona tek oko jedne trećine čitavog broda, toliko je velika da je ne možete
videti čitavu odjednom - čak i u destilovanoj vodi kakvu ćemo koristiti,
vidljivost će biti manja od stotinu metara. Olupina će naprosto nestajati u
daljini - zbog čega onda podizati veći deo broda? Posmatrači će imati
savršenu iluziju da se nalaze na dnu Atlantika."
"Zvuči logično", reče Bredli. "I, razume se, dizanje kobilice biće najlakše.
Već je dobro izrazbijana - možete je dizati u delovima od po samo par stotina
tona, pa ih kasnije sastaviti."
Nastade neugodna tišina. Onda Kato reče: "To ne bi delovalo baš
veličanstveno na televiziji, zar ne? Ne - imamo preduzimljivije planove. Taj
deo je strogo poverljiv. Iako je kobilica raznesena u parčad, dići ćemo je u
jednoj operaciji. Unutar ledenog brega. Ne smatrate li to poetskom pravdom?
Jedan ledeni breg ju je potopio - drugi će je vratiti natrag na svetlost dana."
Ukoliko je Kato očekivao da će mu gost biti iznenađen, bio je razočaran. Do
tog trenutka Bredli je čuo otprilike svaki plan za vađenje Titanika koje su
domišljati umovi muškaraca i žena mogli da smisle.
"Nastavite", reče on. "Biće vam potrebno postrojenje za hlađenje, zar ne?"
Kato se slavobitno nasmeši.
"Ne - zahvaljujući poslednjem otkriću na polju tranzistorske fizike. Čuli ste

za Peltijeov efekat?"
"Razume se. Hlađenje koje dobijate kada pustite električnu struju kroz neke
materijale - ne znam tačno koje. Ali svaki zamrzivač u domaćinstvu zavisi od
njega još od 2001, otkako su zakoni o očuvanju okoline zabranili
fluorougljenike."
"Tako je. No, obični ili kuhinjski Peltijeov sistem nije naročito delotvoran, ali
i ne mora to biti, sve dok neupadljivo proizvodi ledene kockice bez bušenja
rupa u jadnom starom ozonskom sloju. Međutim, naši fizičari otkrili su novu
vrstu poluprovodnika - posredi je ogranak revolucije superprovodnika - koja
diže delotvornost nekoliko puta. Što znači da je svaki zamrzivač na svetu
zastareo, počev od prošle nedelje."
"Ubeđen sam"", nasmeši se Bredli, "da se zbog toga japanskim
proizvođačima srce para od žalosti."
"Jurnjava za patentnim dozvolama odigrava se upravo u ovom trenutku. A
nismo prevideli ni propagandnu zvrčku - kada na površinu bude izronila
najveća ledena kocka na svetu - noseći u sebi Titanik."
"Impresioniran sam. Ali kako stoji stvar sa napajanjem?"
"To je drugi ugao koji se nadamo da iskoristimo - mačevi kao plugovi, iako je
metafora pomalo neprilična u ovom slučaju. Nameravamo da koristimo dve
neupotrebljavane nuklearne podmornice - jednu rusku, jednu američku. One
mogu da generišu sve megavate koji su nam potrebni - i to sa dubine od
nekoliko stotina metara, tako da mogu da rade i tokom najgorih atlantskih
oluja."
"A planovi u pogledu vremena?"
"Šest meseci za instaliranje gvožđurije na dnu mora. Onda dve godine za
Peltijeovo hlađenje. Prisetite se - dole je gotovo tačka smrzavanja. Samo
treba da spustimo temperaturu za nekoliko stepeni i naš ledeni breg počeće da
se obrazuje."
"A kako ćete sprečiti da otplovi naviše pre nego što budete spremni?"
Kato se nasmeši.
"Nemojmo zalaziti u pojedinosti na ovom stepenu - ali uveravam vas da su
naši inženjeri razmišljali i o toj sitnoj stavci. Uglavnom, to je mesto gde vi
stupate na scenu - ukoliko hoćete."
Zna li on za Parkinsonove? - upita se Bredli. Vrlo verovatno; a čak i ako nije
siguran, po svoj prilici je pretpostavio da su već napravili ponudu.
"Oprostite na trenutak", reče Kato izvinjavajućim glasom, okrete se u stranu i
otvori aktovku. Kada se ponovo okrenuo svojim posetiocima, jedva pet

sekundi kasnije, bio je preobražen u gusarskog zapovednika. Samo je jedva
vidljiva nit koja je vodila do tastature u njegovoj ruci otkrivala da je pokrivka
za oko koju je nosio bila, zapravo, plod visoke tehnologije.
"Plašim se da ovo dokazuje da nisam pravi Japanac - znate, loši maniri. Moj
otac i dalje koristi laptop, pozna dinastija Ming. Ali monokl je toliko
pogodniji i ima tako izvanrednu rezoluciju."
Bredli i Krejovi nisu mogli da se ne nasmeše jedno drugome. Ono što je Kato
rekao bilo je savršena istina; mnogi prenosivi video uređaji sada su koristili
kompaktne mikroekrane koji su težili ne mnogo više od običnih naočara i,
zapravo, su često ugrađivani u njih. Iako je monokl bio samo na centimetar
ispred oka, vešto postavljeni sistem sočiva činio je da slika veličine poštanske
marke deluje onoliko velika koliko je to potrebno.
Bio je to sjajan izum za potrebe zabave - ali još korisniji za poslovni svet,
advokate, političare i svakog ko je želeo da pristupi poverljivim
informacijama u potpunoj privatnosti. Nije bilo načina za špijuniranje
elektronskog monokla druge osobe - izuzev prisluškivanja iste linije
podataka. Glavni nedostatak bio mu je to što je preterana upotreba dovodila
do novih tipova šizofrenije, na silnu radost istraživača pojave 'rascepljenog
mozga'.
Kada je Kato završio litaniju o megavat-časovima, koeficijentima kalorija po
toni i stepena po mesecu, Bredli je na trenutak sedeo i nemo procesirao
podatke koji su mu ubačeni u mozak. Mnoge pojedinosti bile su previše
tehničke da bi bile upijene prilikom prvog kontakta, ali to je bilo nebitno;
mogao ih je proučiti kasnije. Nije sumnjao u to da će proračuni biti tačni - ali
i dalje bi moglo biti nekih suštinskih tačaka preko kojih se prešlo previdom.
Toliko puta je video da se to dešava...
Međutim, instinkt mu je rekao da je plan čvrst. Naučio je da ozbiljno prima
prve utiske - naročito kada su bili negativni, makar i ne bio u stanju da odredi
tačan uzrok svog predosećanja. Ovog puta nije bilo rđavih vibracija. Projekat
je bio fantastičan - ali mogao je da upali.
Kato ga je posmatrao iz prikrajka, očigledno pokušavajući da mu proceni
reakcije. Umem da budem prilično nečitljiv kada to hoću, pomisli Bredli...
Osim toga, moram da mislim i na svoj ugled.
Onda mu Kato, sa prisenkom osmeha, pruži malo parče hartije, presavijeno
nadvoje. Bredli je odugovlačio sa otvaranjem. Kada je video brojke, shvatio
je da čak i u slučaju da projekat bude potpuna katastrofa, nema potrebe da
brine za svoju dalju profesionalnu karijeru. Usled prirodnog toka stvari, nije

mogla da potraje još mnogo godina - a ovoliko nije uštedeo tokom čitavog
života.
"Polaskan sam", reče on tiho. "Više ste nego velikodušni. Ali i dalje treba da
sredim neka druga posla pre nego što budem mogao da vam dam konačan
odgovor.
Kato je delovao iznenađeno.
"Koliko dugo?" upita on prilično oštro.
Smatra da i dalje pregovaram sa još nekim, pomisli Bredli. Što je savršena
istina...
"Dajte mi jednu nedelju. Ali mogu vam reći smesta - sasvim sam siguran da
se niko ne može približiti vašoj ponudi."
"Znam", reče Kato i zatvori aktovku. "Imate li primedbi - Edit, Donalde?"
"Ne", reče Edit, "izgleda da ste na sve mislili." Donald ne reče ništa, već
samo klimnu u znak slaganja. Čudan je to ortakluk, reče Bredli u sebi, i ne
naročito srećan. Smesta mu se dopao Donald, koji je delovao kao topla, blaga
vrsta osobe. Ali Edit je bila tvrda i dominantna - gotovo agresivna; očigledno
je ona bila šef.
"A kako je ono divno čudo od deteta koje vam je slučajno kćerka?" upita
Kato Krejgove kada su se spremali da pođu. "Prenesite joj da je volim."
"Hoćemo", odvrati Donald. "Ada je dobro i uživala je u putovanju do Kjota.
Bila je to mala promena u odnosu na istraživanja Mandelbrotovog skupa."
"A šta je zapravo", upita Bredli, "taj Mandelbrotov skup?"
"Mnogo lakše je pokazati ga nego opisati", odgovori Donald. "Zašto nas ne
posetite? Voleli bismo da vas provedemo po našem studiju - zar ne, Edit?
Naročito ukoliko budemo radili zajedno - kao što se nadam."
Samo je Kato primetio Bredlijevo trenutno oklevanje. Onda se ovaj nasmeši i
odgovori: "Uživaću u tome - idem za Škotsku sledeće nedelje i mislim da bih
to mogao da uklopim. Koliko vam je stara kćerka?"
"Ada ima gotovo devet godina. Ali ako je upitate za starost, verovatno će
vam reći 8,876545 godina."
"Bredli se nasmeja. "Ona zaista zvuči kao čudo od deteta. Nisam siguran da
sam u stanju da se suočim sa njom."
"I to je", reče Kato, "čovek koji je preplašio oktopoda od pedeset tona.
Nikada neću razumeti te Amerikance."

18. U IRSKOM VRTU

"Kada sam bio dečačić", reče Patrik O'Brajan čežnjivo, "voleo sam da
dolazim ovde gore i gledam čarobne slike. Delovale su mnogo blistavije - i
mnogo zanimljivije - od stvarnog sveta napolju. U to vreme nije bilo
televizije - a putujući bioskop u šatri dolazio je u selo otprilike jednom
mesečno."
"Ne verujte ni reč, Jasone", reče Donald Krejg. "Pat nema sto godina."
Iako bi mu Bredli dao otprilike sedamdeset pet, O'Brajen je možda bio dobro
zašao u osamdesete. Znači, mora da je rođen tokom tridesetih godina prošlog
veka - možda čak i dvadesetih. Svet njegove sopstvene mladosti već je
delovao nezamislivo daleko; svako preterivanje bilo je majušno, naročito po
irskim standardima.
Pat tužno zavrte glavom i nastavi da povlači kabl koji je okretao velika sočiva
na pet metara iznad njihovih glava. Na mat belom stolu oko koga su stajali,
travnjaci, cvetnjaci i pošljunčane staze zamka Konroj izvodili su elegantne
piruete.
Sve je bilo neprirodno blistavo i oštro i Bredli je lako mogao da zamisli kako
je za dečaka ova divna stara mašina sigurno preobražavala poznati spoljašnji
svet u začaranu zemlju iz bajki.
"Prava je šteta, gospodin Bredli, što gospodin Donald ne prepoznaje istinu
kada je čuje. Mogao bih da mu pričam priče o starom gospodaru - ali čemu?"
"Pričaš ih Adi, u svakom slučaju."
"Naravno - i ona mi veruje, pametna devojčica."
"A i ja - ponekad. Kao onu o lordu Dansaniju."
"Tek pošto ste proverili kod oca Mekmalena."
"Dansani? Pisac?" upita Bredli.
"Da - čitali ste ga?"
"Ovaj - ne. Ali bio je veliki prijatelj dr Biba - prvog čoveka koji se spustio do
dubine od pola milje. Tako sam čuo za ime."
"Pa, trebalo je da čitate njegove priče - naročito one o moru. Pat kaže da je
često dolazio ovamo da igra šah sa lordom Konrojem."
"Dansani je bio velemajstor Irske", dodade Patrik. "Ali bio je i veoma dobar
čovek. I zato je stalno puštao starog lorda da pobeđuje - što je bilo pravo.
Kako bi on voleo da igra protiv vašeg kompjutera! Naročito zato što je

napisao priču o mašini za igranje šaha."
"Zaista?"
"Pa - ne baš mašini; možda o đavolčiću."
"Kako se zove? Moram da je nađem."
"'Gambit tri mornara' - ah, eno je tamo. Trebalo je da pogodim."
Starčev glas primetno je omekšao kada je mali čamac uplovio u vidno polje.
Klizio je po lenjivim krugovima na središtu jezera srednje veličine, a njegov
jedini putnik delovao je u potpunosti zadubljeno u knjigu.
Donald Krejg podiže svoj ručni kom i šapnu: "Ado - imamo posetioca -
bićemo dole za koji tren." Udaljena prilika mlitavo mahnu rukom i nastavi da
čita. Onda je brzo otišla u daljinu kako je Donald zumirao sočiva camere
obscure.
Sada je Bredli video da je jezero približno oblika srca, povezano sa manjim,
kružnim jezercetom tamo gde je trebalo da bude vrh srca. Ovaj se sa svoje
strane otvarao u treće i mnogo manje jezerce, takođe kružno. Bio je to
neobičan raspored i očigledno tu odnedavno; travnjaci su i dalje nosili ožiljke
mašina za kopanje.
"Dobro došli na jezero Mandelbrot", reče Patrik, sa primetnim nedostatkom
oduševljenja. "I pazite, gospodin Bredli - ne nagovarajte je da vam ga
objasni."
"Ne verujem", reče Donald, "da će biti potrebno ikakvo nagovaranje. Ali,
hajde da siđemo i da proverimo."
Dok joj je prilazio otac sa dva pratioca, Ada uključi motor majušnog čamca;
pokretala ga je mala sunčana ploča i jedva da je bio u stanju da prati lagani
ritam njihovih koraka. Nije se uputila pravo prema njima, već je upravila
čamac duž središnje ose glavnog jezera, pa kroz uski kanal koji ga je
povezivao sa manjim satelitom. Brzo ga je prešla i čamac uđe u treće i
najmanje jezero. Iako je plovilo sada bilo na svega par metara od njih, Bredli
nije mogao da čuje motor. Njegova inženjerska duša odobravala je takvu
delotvornost.
"Ado", reče Donald Krejg, vičući preko sve manjeg prostranstva vode. "Ovo
je posetilac o kome sam ti pričao - gospodin Bredli. On će nam pomoći da
izvadimo Titanik."
Ada, koja se sada pripremala da uđe u luku, obznani da je svesna njegovog
prisustva samo kratkim klimanjem. Poslednje jezero - zapravo ne više od
malog bazena koga bi pretrpalo tuce pataka - bilo je povezano sa sidrišnom
kućicom dugačkim, uskim kanalom.

Ovaj je bio savršeno prav i Bredli shvati da se pruža tačno duž središnje ose
tri spojena jezera. Sve je to očigledno bilo planirano, iako nije mogao da
zamisli radi čega. Prema zagonetnom osmehu na Patrikovom licu on pogodi
da stari vrtlar uživa u njegovoj zbunjenosti.
Kanal je sa obe strane bio oivičen divnim čempresima, višim od dvadeset
metara. Bilo je to, pomisli Bredli, poput minijaturne verzije Tadž Mahala. To
remek delo video je samo jednom, nakratko, pre mnogo godina, ali nikada
nije zaboravio predivni prizor.
"Vidiš, Patriče, sva su stabla sasvim dobro - i pored onoga što si tvrdio."
Vrtlar napući usne i kritički se zagleda u niz stabala.
Pokazao je na nekoliko koja se, u Bredlijevim očima, nisu ni po čemu
razlikovala od ostalih.
"Možda će biti potrebno da se ova ponovo zasade", reče on. "Ne recite da vas
nisam upozorio - i gospođu."
Sada su stigli do sidrišne kućice na kraju kanala oivičenog drvećem i stali da
čekaju da Ada dovrši lagani prilazak. Kada je bila na samo metar rastojanja,
iznenada se čulo histerično kevtanje i nešto što je veoma podsećalo na malu
krpu za brisanje poda iskoči iz čamca i baci se na Bredlijeva stopala."
"Ukoliko se ne mičete", reče Donald, "možda će zaključiti da ste bezopasni i
ostaviti vas u životu."
Dok mu je majušni kernski terijer sumnjičavo njuškao stopala, Bredli je
pažljivo posmatrao njegovu gospodaricu. Primetio je, sa odobravanjem,
pažljivi način na koji je Ada privezala čamac, iako je to bilo potpuno
nepotrebno; bila je, to je već mogao da kaže, izuzetno dobro organizovana
mlada dama - prava suprotnost svom histeričnom ljubimčetu, koje se u
trenutku prestrojilo u isplaženo umiljavanje.
Ada podiže Ledi jednom rukom i zagrli kuče dok je posmatrala Bredlija
pogledom otvorene radoznalosti.
"Hoćete li nam zaista pomoći da podignemo Titanik?" upita ona.
Bredli se, u neprilici, prebaci sa noge na nogu, izbegavajući taj zbunjujući
pogled.
"Nadam se", rekao je, izvrdavajući otvoren odgovor. "Ali ima mnogo stvari o
kojima najpre treba da porazgovaramo." A ovo, dodade on nemo, nije ni
vreme ni mesto. Moraće da pričeka dok se ne pridruže gospođi Krejg, a tom
susretu nije se baš u potpunosti radovao.
"Šta si to čitala u čamcu, Ado?" upita on lako, pokušavajući da promeni
temu.

"Zašto hoćeš da znaš?" odvrati ona pitanjem. Bilo je to savršeno uglađeno
pitanje, bez ikakvog nagoveštaja nepristojnosti. Bredli se još petljao sa
pronalaženjem odgovarajućeg odgovora kada se Donald Krejg žurno umeša:
"Bojim se da moja kćerka nije imala mnogo vremena da stekne prikladne
društvene manire. Ona smatra da u životu postoje važnije stvari. Kao što su
fraktali i neeuklidovska geometrija."
Bredli pokaza na kuče.
"Ovo mi ne deluje mnogo geometrijski."
Na njegovo iznenađenje, Ada mu podari šarmantni osmeh.
"Trebalo bi da vidite Ledi kada se osuši posle kupanja, pa joj dlake štrče u
svim pravcima. Onda sačinjava predivan 3-D fraktal."
Vic je potpuno promašio Bredlija, ali se on pridruži opštem smehu. Ada je
imala iskupljujuću osobinu smisla za humor; mogao bi da je zavoli - sve dok
bude pamtio da prema njoj postupa kao prema nekom dvaput starijem nego
što izgleda.
Uz silnu smelost, on se usudi na još jedno pitanje.
"Taj broj, '1,999', napisan na sidrištu", reče on. "Pretpostavljam da se odnosi
na slavni program tvoje majke za kraj stoleća."
Donald Krejg se zakikota.
"Lep pokušaj, Jasone; to većina pretpostavlja. Iznesi mu to polako, Ado."
Strašna gospođica Krejg odloži kuče na travu, a ovo otrčka da istražuje
podnožje najbližih čempresovih stabala. Bredli je imao neugodan osećaj da
Ada pokušava da mu odmeri koeficijent inteligencije pre odgovora."
"Ukoliko pažljivo pogledate, gospodin Bredli, videćete da je pred brojem
znak minusa, a iznad poslednje devetke tačka."
"Pa?"
"Znači da je to, u stvari, minus jedan zarez devet devet devet devet - u
beskraj."
"Amin", ubaci Pat.
"Zar ne bi bilo jednostavnije napisati minus dva?"
"Upravo ono što sam ja rekao", zakikota se Donald Krejg.
"Ali nikada ne recite to pravom matematičaru."
"Mislio sam da ste vi jedan od njih - i to prilično dobar."
"Bože, ne - u poređenju sa Edit ja sam samo preturač bajtova sa čupavim
zglavcima."
"I sa ovom mladom damom, pretpostavljam. Znate, počinjem da se osećam
van svog elementa. A u mom zanimanju to nije dobra zamisao."

Adin smeh pomogao je da se ukloni neobični osećaj nelagodnosti koji je
Bredlija obuzeo poslednjih nekoliko minuta. Postojalo je nešto turobno u vezi
sa čitavim ovim mestom - nešto zlokobno, što se uzdizalo odmah iza obzorja
svesti. Nije vredelo pokušavati sa usredsređivanjem na to svesnim činom
volje - varljivi tračak spomena bežao je čim bi pokušao da ga dokuči.
Moraće da čeka; izići će sam kada bude spreman.
"Pitali ste me koju knjigu sam čitala, gospodin Bredli..."
"Molim te, zovi me Jason..."
"...pa, evo je."
"Trebalo je da pogodim. I on je bio matematičar, zar ne? Ali stidim se da
priznam da nikada nisam čitao Alisu. Naš najbliži ekvivalent jeste Čarobnjak
iz Oza."
"Čitala sam i to, ali Dodžson - Kerol - je mnogo bolji. Kako bi se njemu ovo
dopalo!"
Ada mahnu prema jezerima neobičnog oblika i sidrišnoj kućici sa zagonetnim
natpisom.
"Vidite, gospodin Bred... gospodine Jasone - to je daleki zapad. Minus dva je
beskonačnost M-skupa - iza nje nema apsolutno ničeg. Ono duž čega sada
koračamo jeste Šiljak - a ovo jezerce je poslednji od podskupova na
negativnoj strani. Jednog dana posadićemo ivicu od cveća - zar ne, Pate? -
koja će vam dočarati predstavu fantastičnih pojedinosti oko glavnih krila. A
tamo, preko, na istoku - šiljak na kome se spajaju dva veća jezera - to je
dolina morskih konjica, na minus zarez sedam četiri pet. Koordinatni početak
- nula, nula - razume se - jeste u središtu velikog jezera. Skup se ne prostire
toliko daleko na istok; šiljak na Prelazu slonova - tamo preko, odmah ispred
zamka - nalazi se u okolini plus nula zarez dva sedam tri."
"Prihvatiću to kako si rekla", odgovori Bredli, u potpunosti izgubljen. "Znaš
savršeno dobro da nemam ni najblažu ideju o čemu govoriš."
To nije bilo u potpunosti istina: bilo je dovoljno očigledno da su Krejgovi
iskoristili svoje bogatstvo da bi oblikovali ovaj predeo u obliku neke bizarne
matematičke funkcije. To je delovalo kao prilično bezopasna opsesija; bilo je
mnogo gorih načina za trošenje novca, a mora da je meštanima obezbedilo
poprilično posla.
"Mislim da je dovoljno, Ado", reče Donald Krejg sa mnogo više čvrstine
nego što je do tada pokazivao. "Hajde da najpre pružimo gospodinu Jasonu
priliku da ruča - pre nego što ga naglavce bacimo u M-skup."
Napuštali su aveniju oivičenu stablima, tamo gde se uski kanal otvarao u

najmanje jezero, kada Bredlijev mozak otvori svoje zaptivene zdence.
Razume se - mirno vodeno prostranstvo, čamac, čempresi - sve su to bili
ključni elementi Beklinove slike!
Neverovatno da nije ranije shvatio...
Opčinjujuća muzika Rahmanjinova stade da navire iz dubina njegovog uma -
umirujuća, poznata, ohrabrujuća. Sada kada je prepoznao uzrok slabašnog
nemira, senka mu se odigla sa duha.
Čak i kasnije, nijednom nije ozbiljno poverovao da je posredi bilo
predosećanje.

19. DIŽITE TITANIK

Lagano, uz oklevanje, hiljade tona metala počeše da se komešaju, poput
nekog podmorskog čudovišta probuđenog iz sna.
Eksplozivni naboji koji su pokušavali da ga iščupaju sa morskog dna odigli
su ogromne oblake mulja, koji su skrivali olupinu u uskovitlanoj izmaglici.
Decenijama stari zahvat blata poče da popušta; ogromne lopatice odigoše se
sa okeanskog dna. Titanik otpoče uspon prema svetu koji je napustio pre
jednog dugog ljudskog veka.
Na površini, more je već ključalo od komešanja daleko u dubini. Iz vrtloga
pene izroni vitka katarka - i dalje noseći vranino gnezdo iz koga je Frederik
Flit davno telefonom javio kobne reči: "Ledeni breg pravo napred!"
A onda prova poput noža zaseče naviše - uništena nadgradnja - čitavo
prostranstvo paluba - divovska sidra za čije je pokretanje bila potrebna
zaprega od dvadeset konja - tri tornja dimnjaka i patrljak četvrtog - silna litica
čelika, izbušena okruglim prozorima - i, najzad:

TITANIK
LIVERPUL

Ekran monitora se isprazni. U studiju nastade trenutna tišina, izazvana
mešavinom zapanjenosti, poštovanja i čistog divljenja pred specijalnim
efektima filma.
Rupert Parkinson, kome reči nikada nisu nedostajale, tužno primeti: "Plašim
se da neće biti baš tako dramatično. Razume se, kada je film napravljen, nisu
znali da je brod u dva dela. Niti da su svi dimnjaci nestali - iako je to trebalo
da bude očigledno."
"Da li je istina", reče domaćin Kanala deset, Markus Kilford - 'Ljigavac' ili
'Ubica radosti' za svoje neprijatelje, kojih je bila čitava legija - "da je model
korišćen u filmu koštao više od originalnog broda?"
"Čuo sam tu priču - moglo bi biti istina, s obzirom na inflaciju."
"A vic..."
"Da bi bilo jeftinije spustiti nivo Atlantika? Verujte mi, prepričavanje toga
me zamara!"
"Onda ga neću pominjati, razume se", reče Kilford, vrteći zloglasni monokl

koji mu je bio zaštitni znak. Mnogi su verovali da ta razmetljiva antika služi
samo za hipnotisanje gostiju i da nema baš nikakvih optičkih svojstava.
Odeljenje za fiziku Kraljevskog koledža u Londonu čak je izvelo
kompjutersku analizu odraženih slika kada bi ovaj uhvatio svetlosti studija i
tvrdilo da je to ustanovilo sa sigurnošću od 95 odsto. Stvar bi bila konačno
rešena tek kada bi neko zaista uspeo da ukrade taj predmet, ali svi dotadašnji
pokušaji završili su neuspehom. Činilo se da je ovaj neodvojivo prikačen za
Markusa, a on je upozorio nesuđene kidnapere da je opremljen minijaturnim
uređajem za samouništenje. Ukoliko bi se ovaj aktivirao, on ne bi bio
odgovoran za posledice. Razume se, baš niko mu nije verovao.
"U filmu", produži Markus, "nešto se nejasno govori o upumpavanju pene u
trup da bi se olupina digla. Da li bi to upalilo?"
"Zavisi od toga kako bi bilo urađeno. Pritisak je toliko ogroman - četiri
stotine puta veći od atmosferskog! - da bi sve obične pene smesta kolabirale.
Ali u suštini isti ishod dobijamo našim mikrosferama - svaka sadrži svoj mali
mehur vazduha."
"Jesu li dovoljno jake da izdrže taj ogromni pritisak?"
"Da - probajte samo da razbijete koju!"
Parkinson rasu pregršt staklenih klikera preko stočića za kafu u studiju.
Kilford podiže jedan i zazvižda sa neglumljenom zapanjenošću.
"Jedva da ima ikakvu težinu!"
"Poslednja reč tehnike", odgovori Parkinson ponosno. "A testirane su sve do
dna Marijanskog kanala - tri puta dublje od Titanika."
Kilford se okrete drugim gostima.
"Mogli ste da iskoristite ovo na Meri Rouz, tamo 1982. - zar ne, doktore
Tornli?"
Pomorski arheolog zavrte glavom.
"U stvari, ne - bio je to u potpunosti drugačiji problem. Meri Rouz nalazila se
u plićaku i naši ronioci bili su u stanju da postave mrežu ispod nje. Onda ju je
podigla najveća plovna dizalica na svetu."
"Bilo je to prilično rizično, zar ne?"
"Da - mnogi ljudi zamalo što nisu doživeli srčani udar kada su metalne veze
popustile."
"To mogu da poverujem. Taj trup stoji na Sautemptonskom doku već četvrt
veka - i još nije spreman za javnu izložbu. Hoćete li na Titaniku obaviti brži
posao - pod pretpostavkom da ga zaista izvučete?"
"Svakako; posredi je razlika između drveta i čelika. More je imalo vekove

vremena da se upije u drvenariju Meri Rouz - nikakvo čudo da su potrebne
decenije da se iz nje izvuče. Sve drvo na Titaniku je nestalo - o tome ne treba
da se brinemo. Naš problem je rđa; a na toj dubini ima je veoma malo,
zahvaljujući hladnoći i nedostatku kiseonika. Najveći deo olupine je u
jednom od dva stanja: izvanredno - ili užasno."
"Koliko će vam tih malih... mikrosfera... biti potrebno?"
"Oko pedeset milijardi."
"Pedeset milijardi! A kako ćete ih spustiti tamo dole?"
"Vrlo jednostavno. Bacićemo ih."
"Sa po malim tegom prikačenim za svaku - još pedeset milijardi?"
Parkinson se nasmeši, mada prilično oporo.
"Ne baš. Naš gospodin Emerson izumeo je tehnike toliko jednostavne da niko
ne veruje da će upaliti. Imaćemo cevi koje će voditi od površine do olupine.
Voda će biti ispumpana - i naprosto ćemo sipati mikrosfere u nju sa vrha, a
skupljati ih na dnu. Biće im potrebno svega par minuta da obave to
putovanje."
"Ali sigurno neće..."
"Oh, moraćemo da koristimo posebne vazdušne komore na oba kraja, ali u
suštini posredi će biti neprekidni proces. Kada stignu, mikrosfere će se
pakovati u blokove, svaki po jedan kubni metar zapremine. To će dati
plovnost od jedne tone po jedinici - pogodna veličina za rukovanje uz pomoć
robota."
Markus Kilford okrete se već dugo ćutljivom arheologu.
"Dr Tornli", upita on, "mislite li da će delovati?"
"Pretpostavljam", reče ovaj uz oklevanje, "ali nisam stručnjak za te stvari.
Neće li ta cev morati da bude veoma jaka da bi izdržala ogromni pritisak na
dnu?"
"Nema problema; koristićemo isti materijal. Kako to kaže slogan moje
kompanije: SA STAKLOM MOŽETE DA UČINITE SVE ŠTA GOD..."
"Nemojte više reklama, molim vas!"
Kilford se okrete prema kameri i svečano objavi, iako sa titrajem u oku:
"Mogu li da iskoristim ovu priliku za poricanje zlobnih glasina da je
gospodin Parkinson primećen u garderobi BBC-a kako mi pruža kutiju za
cipele punu već upotrebljavanih novčanica."
Svi se nasmejaše, iako je iza debelog stakla kontrolne sobe producent
prošaptao svom pomoćniku: "Ukoliko još samo jednom upotrebi taj vic,
posumnjaću da je istina."

"Mogu li da postavim jedno pitanje?" reče dr Tornli neočekivano. "Kako stoji
stvar sa vašim... da tako kažem... takmacima? Mislite li da će vas oni
preduhitriti?"
"Pa, nazovimo ih prijateljskim takmacima."
"Zaista?" reče Kilford skeptično. "Ko god iznese svoj deo na površinu prvi,
pokupiće sav publicitet."
"Mi na stvar gledamo dugoročno. Kada naši unuci dođu na Floridu da bi
ronili po Titaniku, njih neće biti briga da li smo ga podigli 2012. ili 2020. -
iako se, razume se, nadamo da stignemo za stogodišnjicu."
On se okrete arheologu.
"Gotovo da poželim da odaberemo Portsmaut i da uredimo istovremeno
otvaranje. Bilo bi lepo imati Nelsonovu Viktoriju, Meri Rouz Henrija VIII i
Titanik jedno uz drugo. Četiri stotine godina britanske brodogradnje. Kakva
zamisao."
"I ja bih otišao tamo", reče Kilford. "Ali sada bih voleo da postavim nekoliko
ozbiljnijih pitanja. Najpre, i dalje se mnogo priča o - ovaj, svetogrđe izgleda
prejaka reč, ali šta biste rekli ljudima koji Titanik smatraju grobnicom i kažu
da bi ga trebalo ostaviti na miru?"
"Poštujem njihovo gledište, ali sada je malčice kasno. Do njega se ronilo već
stotinama puta - kao i do bezbrojnih drugih brodova koji su potonuli uz
velike gubitke života. Ljudi se, izgleda, protive samo u slučaju Titanika!
Koliko je putnika izginulo na Meri Rouz, dr Tornli? A da li se iko pobunio
zbog vaših radova?"
"Oko šest stotina - gotovo polovina stradalih na Titaniku - i to na brodu koji
je bio znatno manji! Ne - nikada nismo imali ozbiljnih pritužbi; zapravo,
čitava zemlja je odobravala tu operaciju. Na kraju krajeva, uglavnom je
finansirana od strane privatnih fondova."
"A druga tačka koju mnogi ne shvataju", dodade Parkinson, "jeste da je,
zapravo, vrlo malo ljudi izginulo na samom Titaniku; većina je skočila u
more i tamo se podavila ili posmrzavala."
"Nema izgleda da se nađu tela?"
"Baš nikakvih. Tamo dole ima mnogo veoma gladnih stvorenja."
"Pa, drago mi je što smo se otresli te turobne teme. Ali postoji nešto možda
još važnije..."
Kilford podiže jednu od malih staklenih sfera i zavrte je između palca i
kažiprsta.
"Sipaćete milijarde ovakvih kuglica u more. Neizbežno će ih mnogo biti

pogubljeno. Šta je sa ekološkim dejstvom?"
"Vidim da ste čitali literaturu 'Plavog Mira'. Pa, neće biti nikakvog dejstva."
"Čak ni kada budu nanete na obalu - i plaže nam prekrije razbijeno staklo."
"Voleo bih da ustrelim prepisivača koji je skovao tu frazu - ili da ga zaposlim
kod sebe. Najpre, biće potrebni vekovi - možda milenijumi - da se ove sfere
raspadnu. I, molim vas, upamtite od čega su napravljene - od silikata! Znači,
kada se najzad budu raspale, shvatate li u šta će se pretvoriti? U onog dobro
poznatog zagađivača plaža - pesak!"
"Dobra poenta. Ali šta je sa drugim primedbama? Pretpostavimo da ih pojede
riba ili neka morska životinja?"
Parkinson podiže jednu mikrosferu i zavrte je između prstiju isto onako kako
je to učinio Kilford.
"Staklo je potpuno neotrovno - hemijski inertno. Svako stvorenje dovoljno
veliko da proguta jednu od ovih kuglica neće biti ni najmanje povređeno."
I on ubaci sferu u usta.
Iza komandne table producent se okrete Roju Emersonu.
"To je bilo sjajno - ali i dalje mi je žao što niste i vi učestvovali."
"Parki se dobro snašao i bez mene. Mislite li da bih uspeo da ubacim imalo
više reči od jadnog dr Tornlija?"
"Verovatno ne. I bio je to dobar štos, da proguta mikrosferu - ne verujem da
bih ja uspeo. Kladim se da će ih od sada svi zvati Parkijeve pilule."
Emerson se nasmeja. "Ne bih bio iznenađen. A od njega će tražiti da ponovi
taj čin svaki put kada se bude pojavio na televiziji."
On pomisli kako je nepotrebno da doda da je, pored mnogobrojnih drugih
talenata, Perkinson bio prilično dobar amater mađioničar. Čak i sa stop
kadrom, niko neće biti u stanju da opazi šta se stvarno dogodilo sa pilulom.
A postojao je još jedan razlog zbog koga mu se više dopadalo da ne učestvuje
u panel diskusiji. Bio je stranac, a ovo su bila porodična posla.
Iako su ih razdvajali vekovi, Meri Rouz i Titanik imali su mnogo toga
zajedničkog. Obe lađe predstavljale su spektakularni trijumf britanskog
brodograditeljskog genija - koje su potopili jednako spektakularni primeri
britanske nesposobnosti.

20. KA UNUTRAŠNJOSTI M-SKUPA

Bilo je teško poverovati, reče Jason Bredli sebi, da su ljudi stvarno ovako
živeli pre samo nekoliko pokolenja. Iako je zamak Konroj bio vrlo skroman
predstavnik svoje vrste, njegove razmere i dalje su bile veoma upečatljive
onome ko je čitav život proveo po pretrpanim uredima, motelskim sobama,
brodskim kabinama - da se i ne pominju minipodmornice za dubinsko
ronjenje, toliko natrpane da je lična higijena saputnika postajala stvar od
ključne važnosti.
Soba za ručavanje, sa ornametirano rezbarenom tavanicom i ogromnim
zidnim ogledalima, mogla je komotno da primi bar pedeset ljudi. Donald
Krejg oseti da je neophodno da objasni mali sto sa četiri mesta koji je
delovao usamljeno i izgubljeno u njenom središtu.
"Nismo imali vremena da kupimo odgovarajući nameštaj - stvari iz zamka
bile su u užasnom stanju - najveći deo trebalo je spaliti. A bili smo i previše
zauzeti da se mnogo zabavljamo. Ali jednoga dana, kada se konačno
uspostavimo kao lokalno plemstvo..."
Izgledalo je da Edit ne odobrava muželjevo brbljanje i Bredli je ponovo imao
utisak da je ona vođa tog poduhvata, sa Donaldom kao oklevajućim - ili u
najboljem slučaju pasivnim - saučesnikom. Mogao je da pogodi scenario:
ljudi sa dovoljno novca za traćenje na skupocene igračke često su otkrivali da
bi bili srećniji bez njih. A zamak Konroj - sa jutrima koja su ga okruživala i
osobljem za održavanje - mora da je bio zaista skupocena igračka.
Kada je posluga (posluga! - to je bila druga novotarija) raščistila ostatke
izvrsne kineske večere dopremljene helikopterom specijalno iz Dablina,
Bredli i njegovi domaćini povukoše se do skupine udobnih naslonjača u
susednoj prostoriji.
"Nećemo vas pustiti da odete", reče Donald Krejg, "a da vam ne pružimo
dečji vodič po M-skupu. Edit je u stanju da opazi Mandel-devicu sa stotinu
metara."
Bredli nije bio siguran da li odgovara tom opisu. Najzad je prepoznao čudni
oblik jezera, iako je zaboravio njegov tehnički naziv dok ga nisu podsetili.
Tokom poslednje decenije dvadesetog veka postalo je nemoguće izbeći
vidove ispoljavanja mandelbrotovog skupa - pojavljivale su se sve vreme po
video displejima, tapetima, tkanini, na bukvalno svim tipovima dizajna.

Bredli se priseti da je neko skovao reč 'mandelmanija' da opiše akutnije
simptome; on poče da sumnja da je ta reč možda primenljiva na ovo čudno
domaćinstvo. Ali bio je sasvim spreman da sedi sa uglađenim izrazom
zanimanja kroz sve lekcije ili demonstracije kakve god su mu domaćini
pripremali.
Shvatio je da su i oni uglađeni na svoj način. Bili su željni da saznaju njegovu
odluku, a on je bio jednako željan da je pruži.
Nadao se samo da će poziv koji je očekivao doći pre nego što napusti
zamak...
Bredli nikada nije sreo tradicionalnu ambicioznu majku, ali ih je viđao po
filmovima kao što je... kako se zvaše onaj stari? Ah, Slava. Ovde je postojala
ista takva strasna odlučnost roditelja da im dete postane zvezda, makar i ne
imalo primetnog talenta. No, u ovom slučaju, nije sumnjao u to da je vera bila
u potpunosti opravdana.
"Pre nego što Ada počne", reče Edit, "volela bih da naglasim nekoliko stvari.
M-skup je najsloženiji entitet u čitavoj matematici - pa ipak ne uključuje ništa
naprednije od sabiranja i množenja - čak ni oduzimanje ili delenje! Zbog toga
mnogi ljudi sa dobrim poznavanjem matematike imaju teškoća da ga pojme.
Naprosto ne mogu da poveruju da nešto sa previše pojedinosti da bi se moglo
istražiti pre kraja Vaseljene može da bude stvoreno bez korišćenja
logaritama, trigonometrijskih ili viših transcendentalnih funkcija. Ne deluje
razumno da se sve to čini jednostavnim sabiranjem brojeva."
"Ne deluje razumno ni meni. Ako je stvarno toliko jednostavno, zašto stvar
neko nije otkrio vekovima ranije?"
"Veoma dobro pitanje! Zbog toga što je uključeno toliko mnogo sabiranja i
oduzimanja, sa toliko ogromnim brojevima, da smo morali da čekamo na
kompjutere velikih brzina. Da ste podelili računaljke Adamu i Evi i svim
njihovim potomcima sve do danas, ne bi bili u stanju da nađu neke od slika
kakve vam Ada može pokazati pritiskanjem nekoliko dirki. Počni, dušo..."
Holoprojektor je bio lukavo skriven; Bredli nije mogao čak ni da pretpostavi
gde se nalazi. Bilo bi lako učiniti da ovaj zamak postane opsednut duhovima,
pomisli on, i prestraviti svakog nezvanog gosta. To bi nadmašilo provalni
alarm.
U vazduhu se pojaviše dve ukrštene linije običnog x/y koordinatnog sistema,
sa nizom celih brojeva 0, 1, 2, 3, 4... koji su marširali u sva četiri pravca.
Ada uputi Bredliju onaj zbunjujuće otvoreni pogled, kao da ponovo pokušava
da mu proceni IQ, kako bi valjano kalibrisala svoje zlaganje.

"Svaka tačka u ovoj ravni", reče ona, "može se označiti sa dva broja - njenom
x i y koordinatom. OK?"
"OK", odgovori Bredli svečano.
"M-skup počiva u veoma maloj oblasti u blizini koordinatnog početka - ne
pruža se iza plus ili minus dva ni u jednom smeru, tako da možemo da
zanemarimo sve veće brojeve."
Celi brojevi razbežaše se duž četiri ose i ostaviše samo brojeve 1 i 2 da
označavaju rastojanje od središnje nule.
"A sada pretpostavimo da odaberemo bilo koju tačku unutar ove mreže i da je
spojimo sa središtem. Odmerimo to rastojanje - i označimo ga sa 'r'."
Ovo, pomisli Bredli, ne predstavlja veliko naprezanje mojih mentalnih
sposobnosti. Kada ćemo preći na onaj nezgodan deo? "Očigledno, u ovom
slučaju 'r' može imati bilo koju vrednost od nule do nešto malo manje od tri -
oko 2.8, da budemo precizni. OK?"
"OK."
"Dobro. A sada, vežba 1. Uzmi vrednost 'r' bilo koje tačke i kvadriraj je.
Nastavi da je kvadriraš. Šta se dešava?"
"Nemoj da ti kvarim zabavu, Ado."
"Pa, ukoliko je 'r' tačno jedan, ono ostaje na toj vrednosti - koliko god puta da
ga kvadriraš. Jedan puta jedan puta jedan puta jedan - uvek je jedan."
"OK", reče Bredli, pobedivši Adu za dlaku.
"Ali ukoliko je makar za delić iznad 1, pa nastaviš da tu vrednost kvadriraš,
pre ili kasnije ona će odleti do beskonačnosti. Čak i ukoliko desno od
decimalne tačke ima milion nula. Samo će biti potrebno nešto više vremena.
Ali ako je broj manji od jedan - recimo 0.999999999... sa milion devetki -
dobićeš suprotno. Možda će vekovima ostati blizu 1, ali ako nastaviš da ga
kvadriraš, iznenada će kolabirati i skupiti se do nule - OK?"
Ovoga puta Ada je bila prva i Bredli je samo klimnuo. Do tog trenutka nije
video svrhu te elementarne aritmetike, ali sve je to očigledno nekuda vodilo.
"Ledi - prestani da gnjaviš gospodin Bredlija! I tako, vidiš, prostim
kvadriranjem brojeva - i nastavljanjem kvadriranja, ponovo i ponovo - deliš
ih u dva odvojena skupa..."
Krug se pojavi na dve ukrštene ose, sa središtem u koordinatnom početku i sa
poluprečnikom jednakim jedinici.
"Unutar tog kruga su svi brojevi koji nestaju kada nastaviš da ih kvadriraš.
Napolju su svi oni koji skoče do beskraja. Mogao bi reći da je krug
poluprečnika 1 ograda - okvir - granica - koja razdvaja dva skupa brojeva.

Dopada mi se da je nazivam K-skup."
"K kao kvadriranje?"
"Narav... da. A sada, ovo je bitna stvar. Brojevi sa svake strane su u
potpunosti razdvojeni; pa ipak, iako ništa ne može da prođe kroz nju, granica
nema nikavu debljinu. To je naprosto linija - mogao bi da je uvećavaš koliko
god hoćeš i ona bi uvek ostajala linija, iako bi uskoro delovala kao prava
zbog toga što ne bi bio u stanju da joj vidiš zakrivljenost."
"To možda ne deluje naročito uzbudljivo", ubaci se Donald, "ali je aspolutno
suštinsko - ubrzo ćeš videti zašto - izvini, Ado."
"A sada, da bismo dobili M-skup, napravićemo jednu malu, malecku izmenu.
Nećemo naprosto kvadrirati brojeve. Kvadriraćemo i dodavati, kvadrirati i
dodavati. Pomislio bi da to i nije neka razlika - ali otvara čitavu novu
Vaseljenu...
Recimo da ponovo krenemo od 1. Kvadriraćemo ga i dobiti 1. Onda to
saberemo da dobijemo 2.
2 na kvadrat je 4. Dodaj opet početno 1 - odgovor je 5.
5 na kvadrat je 25 - dodaš 1 - dobiješ 26.
26 na kvadrat je 676 - vidiš šta se dešava! Brojevi skaču fantastičnom
brzinom. Još nekoliko puta po petlji i preveliki su da bi stali u bilo koji
kompjuter. A opet, počeli smo sa 1. To je dakle prva velika razlika između
M-skupa i K-skupa, čija je granica na 1.
Ali ukoliko počnemo sa mnogo manjim brojem od 1 - recimo sa 0.1 -
verovatno pogađaš šta se dešava."
"Nestaje u ništavilo posle prvih nekoliko ciklusa kvadriranja i sabiranja."
Ada mu uputi jedan od svojih retkih, ali zaslepljujućih osmeha.
"Obično. Ponekad se vrti oko male, zaokružene vrednosti - u svakom slučaju,
zarobljen je unutar skupa. Tako da ponovo imamo mapu koja razdvaja sve
brojeve u ravni u dve klase. Samo ovoga puta granica nije tako elementarna
kao krug."
"To možeš slobodno da ponoviš", promrmlja Donald. Edit ga je namrgođeno
pogledala, ali on je gurao dalje. "Pitao sam poprilično ljudi šta misle kakav bi
lik trebalo da se dobije; većina je predlagala neku vrstu ovala. Niko se nije ni
primakao istini: niko nikada nije ni mogao. U redu, Ledi! Neću više prekidati
Adu!"
"Evo prve približnosti", nastavi Ada, podigavši razmetljivo kuče jednom
rukom dok je drugom kuckala po tastaturi. "Već si je video danas."
Poznati obrisi jezera Mandelbrot pojaviše se docrtani na mrežu jediničnih

kvadrata, ali sa daleko više pojedinosti nego što je Bredli video u vrtu. Sa
desne strane bila je najveća slika, u grubom obliku srca, zatim manja slika
koja ju je dodirivala, mnogo manja koja je dodirivala ovu - i uski šiljak koji
je išao krajnje levo i završavao se sa -2 na x-osi.
Ali sada je Bredli video da su glavne slike načičkane - bila je to metafora
koja mu je smesta pala na pamet - nebrojenim manjim, bočnim krugovima,
od kojih su se sa mnogih pružale kratke, izlomljene linije. Bio je to mnogo
složeniji oblik od lika koji su obrazovala jezera u vrtu - neobičan i zagonetan,
ali svakako ne divan. Međutim, Edit i Ada gledale su ga sa nekom vrstom
zanesenog strahopoštovanja, koje Donald, izgleda, nije u potpunosti delio.
"Ovo je potpuni skup bez povećanja", reče Ada, glasom koji je sada bio malo
manje samouveren - zapravo, gotovo prigušen.
"Ali čak i u ovim razmerama možeš da vidiš koliko je drugačiji od proste
kružnice nulte debljine koja ograničava K-skup. Nju bi mogao da uvećavaš
do večnosti i uvek bi ostala linija - ništa više. Ali granica M-skupa je čupava
- sadrži bezbroj pojedinosti: možeš da uđeš u nju gde god želiš i da je
uvećavaš koliko god hoćeš - i uvek ćeš otkrivati nešto novo i opčinjujuće -
gledaj!"
Slika se proširi; zaranjali su u procep između glavne kardioide i kružnice koja
ju je dodirivala. Bilo je to, reče Bredli sebi, prilično nalik posmatranju
otvaranja rajsferšlusa - osim što su zupci ovoga rajsferšlusa imali
najneobičnije oblike.
Najpre su podsećali na slonovske bebe sa kojih su se pružala sićušna stabalca.
Onda se stabalca pretvoriše u pipke.
Potom se na pipcima pojaviše oči. Zatim, dok se slika sve više širila, oči se
otvoriše u crne virove bezdane dubine...
"Uvećanje je sada milionima puta", prošapta Edit. "Slika sa kojom smo počeli
već je veća od Evrope."
Promakli su pokraj virova, obišli tajanstvena ostrva koja su čuvali koralni
grebeni. Flotile morskih konjica promicale su u dostojanstvenoj povorci.
Tačno u središtu ekrana pojavila se sićušna crna mrlja, počela da se širi, da
deluje opčinjujuće poznato - i nekoliko sekundi kasnije otkrila se kao tačna
replika prvobitnog skupa.
Ovo je, pomisli Bredli, mesto od koga smo krenuli. Ili možda nije? Nije
mogao da bude sasvim siguran; izgledalo je da ima malih razlika, ali
porodična sličnost bila je nepogrešiva.
"Sada je", nastavi Ada, "naša prvobitna slika široka kao orbita Marsa - znači

da je ovaj mini skup u stvarnosti daleko manji od atoma. Ali oko njega ima
isto toliko pojedinosti. I tako to ide do večnosti."
Uvećavanje se zaustavi; na trenutak je izgledalo da primerak čipke, pun
prefinjenih petlji i krajeva koji su visili okolo, počiva sleđen u prostoru. A
onda, kao da je kofa sa bojom prosuta preko njega, jednobojna slika rasprsnu
se u boje toliko neočekivane i toliko zaslepljujuće lepe, da Bredli jeknu od
zapanjenosti.
Zumiranje ponovo krenu, ali u obrnutom smeru i u mikrovaseljeni sada
preobraženoj u boje. Niko nije rekao ni reč dok se nisu vratili do prvobitnog
celokupnog M-skupa, sada zlokobno crnog, uokvirenog uskom granicom
zlatne vatre, sa reckavim mlazevima plave i ljubičaste.
"A odakle", upita Bredli kada mu se povratio dah, "stigoše sve te boje?
Nismo ih videli prilikom ulaska."
Ada se nasmeja.
"Ne - one, zapravo, nisu deo skupa - ali zar nisu bajne? Mogu da naložim
kompjuteru da napravi da budu kakve god hoću."
"Iako su stvarne boje potpuno proizvoljne", objasni Edit, "pune su značenja.
Znate za način na koji tvorci mapa stavljaju nijanse plave i zelene između
konturnih linija da bi naglasili razlike u nivou?"
"Razume se: radimo upravo istu stvar i u okeanografiji. Što tamnija plava, to
je dublja voda."
"Tako je. U ovom slučaju, boje nam govore koliko puta je kompjuter morao
da prođe petlju pre nego što je odlučio da li broj definitivno odgovara M-
skupu - ili ne. U graničnim sličajevima morao je da obavlja kvadriranje i
sabiranje hiljadama puta."
"I često sa brojevima od stotinu cifara", dodade Donald.
"Sada shvataš zbog čega skup nije otkriven ranije."
"Žestoko dobar razlog."
"A sada gledaj ovo."
Slika ožive kada talasi boje potekoše prema napolje. Izgledalo je da se
granice skupa stalno šire - a ipak ostaju na istom mestu. Onda Bredli shvati
da se zapravo ništa ne kreće; samo su boje kružile po spektru da bi proizvele
taj potpuno uverljiv privid kretanja.
Počinjem da shvatam, pomisli Bredli, kako neko može da se izgubi u toj
stvari - čak i da je pretvori u način života.
"Gotovo sam siguran", reče on, "da sam video ime ovog programa u svojoj
kompjuterskoj biblioteci - uz još nekoliko hiljada drugih. Srećom, nikada ga

nisam pokrenuo. Vidim kako lako može da izazove naviku."
On primeti da je Donald Krejg bacio oštar pogled prema Edit i shvatio da je
napravio netaktičku primedbu. Međutim, ona je i dalje delovala zadubljena u
protok boja, iako mora da je videla tu sliku nebrojeno puta.
"Ado", reče ona sneno, "navedi gospodin Jasonu naš omiljeni Ajnštajnov
citat."
To je veliki zahtev za jedno devetogodišnje dete, pomisli Bredli - čak i za
ovakvo; ali devojčica nije oklevala i nije bilo ni traga mehaničkom
ponavljanju u njenom glasu. Razumela je reči i govorila ih iz srca:
"Najlepša stvar koju možemo iskusiti jeste tajanstvenost. Ona je izvor sve
prave umetnosti i nauke. Onaj kome je to osećanje strano, koji više ne ume da
zastane da se oduševi i da iskusi divljenje, kao da je mrtav."
Sa time ću se složiti, pomisli Bredli. On se seti mirnih noći na Tihom okeanu,
sa nebom punim zvezda i svetlucavim tragom bioluminescencije iza broda;
spomenuo se prvog pogleda bačenog na uzavrele životne oblike - tuđinske
poput onih sa druge planete - okupljene oko uzavrelog roga galapagoske
okeanske spojnice, tamo gde su se kontinenti polako razdvajali; i nadao se da
će u ne tako dalekoj budućnosti ponovo osetiti divljenje i zapanjenost, kada
se ogromna oštrica prove Titanika ukaže, masivna, iz morskog bezdana.
Ples boja se prekide: M-skup nestade. Iako tu ničega nije stvarno bilo, nekako
je osećao da je virtualni ekran holografskog projektora isključen.
"I tako, sada", reče Donald, "znaš više o Mandelbrotovom skupu nego što
želiš." On na trenutak baci pogled na Edit, a Bredli ponovo oseti onaj titraj
naklonosti prema njemu.
To uopšte nije bilo osećanje koje je očekivao kada je dolazio u zamak
Konroj: zavist bi bila bolja reč. Bio je to čovek ogromnog bogatstva, sa
divnim domom, nadarenom i privlačnom porodicom - sve su to bili sastojci
koji je trebalo da jemče sreću. Pa ipak, nešto je očigledno krenulo kako ne
treba; pitam se, pomisli Bredli, koliko ima otkako su poslednji put pošli
zajedno u krevet. Nije isključeno da je stvar naprosto u tome - iako je to,
razume se, retko kada bilo prosto...
Ponovo je bacio pogled na sat; mora da misle kako namerno izbegava temu -
i bili su savršeno u pravu. Požuri, gospodine generalni direktore, preklinjao je
nemo.
Kao da je to bio znak, on oseti poznato golicanje u zglavku.
"Izvinite", reče Bredli domaćinima. "Imam veoma važan poziv. Biće mi
potreban samo minut."

"Naravno - ostavićemo vas samog."
Koliko je samo miliona puta taj obred sada sprovođen svakog dana! Stroga
etikecija nalagala je da svi prisutni ponude da iziđu iz sobe kada dođe lični
poziv; pristojnost je nalagala da samo onaj ko je primio poruku iziđe, sa
izvinjenjem svima. Postojale su nebrojene varijacije u zavisnosti od okolnosti
i narodnosti. U Japanu, kako se Kato sa ponosom žalio, formalnosti su često
trajale toliko dugo da je pozivač gnevno prekidao vezu.
"Izvinite zbog prekida", reče Bredli kada se vratio kroz balkonska vrata.
"Bilo je to u vezi sa našim poslom - nisam vam mogao saopštiti svoju odluku
dok mi ovo nisu javili."
"Nadam se da je vest povoljna", reče Donald Krejg. "Potreban si nam."
"I ja bih voleo da radim sa vama - ali..."
"Parki je dao bolju ponudu", reče Edit sa jedva skrivenim prezirom.
Bredli je staloženo pogleda i odgovori bez gorčine.
"Ne, gospođo Krejg. Ponuda Parkinsonove grupe bila je izdašna - ali
domašila je samo polovinu vaše. A ponuda koju sam upravo primio mnogo je
manja od desetine onoga što vi nudite. Svejedno - ipak je razmatram vrlo
ozbiljno."
Nastade zvonka tišina, koju prekide tek netipični Adin kikot.
"Mora da ste ludi", reče Edit. Donald se samo nasmeši.
"Možda ste u pravu. Ali stigao sam do stepena kada mi novac nije
neophodan, iako ga je uvek dobro imati pri ruci." On zastade i blago se
zakikota.
"Ne treba preterivati. Ne znam da li ste čuli za izreku jedne od najslavnijih
žrtava Titanika, Dž. Dž. Astora: 'Čovek koji ima milion dolara isto je onako
dobro obezbeđen kao i onaj koji je bogat.' Pa, ja sam sakupio par miliona
tokom svoje karijere, a deo toga i dalje je u banci. Stvarno mi više nije
potrebno; a kada bi i bilo, uvek bih mogao da siđem i zagolicam još nekog
oktopoda.
Nisam ovo planirao - bio je to grom iz vedra neba - pre dva dana već sam se
odučio da prihvatim vašu ponudu."
Edit je sada delovala više zbunjeno nego neprijateljski.
"Možete li nam reći ko je bio... gori ponuđač... od Nipon-Tarnera?"
Bredli zavrte glavom.
"Dajte mi par dana; i dalje ima nekih problema, a ja ne želim da padnem
između tri stolice."
"Mislim da shvatam", reče Donald. "Postoji samo jedan razlog da čovek radi

za sitnež. Svaki čovek duguje nešto svojoj profesiji."
"To zvuči kao citat."
"I jeste: dr Džonson."
"Dopada mi se; možda ću ga mnogo koristiti u sledećih nekoliko nedelja. U
međuvremenu, pre nego što donesem konačnu odluku, potrebno mi je malo
vremena da razmislim o mnogim stvarima.
Ponovo vam mnogo hvala na gostoprimstvu - da i ne pominjemo vašu
ponudu. Možda ću je prihvatiti - ali ako ne, nadam se da možemo da
ostanemo prijatelji."
Dok se dizao od zamka, potisak helikoptera nabirao je vode jezera
Mandelbrot i razbijao odraze čempresa. Razmišljao je o najvećem lomu u
svojoj karijeri; pre nego što donese odluku, biće potrebno da se u potpunosti
opusti.
A tačno je znao kako će to učiniti.

21. KUĆA NA DOBROM GLASU

Čak ni dolazak hipersoničnog prevoza nije mnogo doprineo promeni
položaja Novog Zelanda; za većinu ljudi to je naprosto bila poslednja stanica
pre Južnog pola. Velika većina Novozelanđana bila je sasvim zadovoljna
time.
Evelin Merik bila je jedan od izuzetaka i odlučila se u zrelo (u njenom
slučaju, veoma zrelo) doba od sedamnaest godina da potraži sreću negde
drugde. Posle tri venčanja koja su je ostavila emocionalno uzdrmanom, ali
finansijski obezbeđenom, otkrila je svoju ulogu u životu i bila je onoliko
srećna koliko se to razumno moglo očekivati.
Vila, kako je bila znana raznorodnoj klijenteli što ju je pohađala, nalazila se
na divnom imanju u jednom od još nepokvarenih delova Kenta, zgodno blizu
aerodroma Getvik. Njen prethodni vlasnik bio je slavni medijski magnat koji
se opkladio na pogrešan sistem kada je televizija visoke definicije pomela sve
pred sobom krajem dvadesetog veka. Kasniji pokušaji da povrati bogatstvo
pošli su naopako i sada je bio gost vlade Njenog Veličanstva na sledećih pet
godina (računajući i pomilovanje zbog dobrog vladanja).
Budući da je spadao u ljude visokih moralnih merila, bio je ogorčen zbog
načina na koji je madam Eva sada koristila njegovo vlasništvo, i čak je
pokušao da je iseli. Međutim, Evini advokati bili su dobri koliko i njegovi;
možda i bolji, budući da je ona i dalje bila na slobodi i bila rešena da to tako i
ostane.
Vila je vođena sa temeljitom pažnjom - devojački pasoši, poreske prijave,
uplate za zdravstveno i penzijsko osiguranje, medicinski kartoni i tako dalje u
svakom trenutku bili su dostupni svakom vladinom inspektoru, a njih je,
primećivala je ponekad oporo madam Eva, izgleda uvek bilo u višku na
zalihama. Ukoliko je ijedan došao nadajući se da će se lično proslaviti, bio je
žalosno razočaran.
U celini, bila je to uspešna karijera, puna emocionalnih i intelektualnih
podsticaja. U svakom slučaju, Evelin nije imala etičkih problema, jer je još
davno zaključila da je prihvatljivo sve u čemu uživaju odrasli koji su stasali
za glasanje, sve dok nije opasno, nehigijensko i ne goji. Glavni razlog njenih
pritužbi bila je činjenica da je upuštanje sa mušterijama prouzrokovalo visok
stepen protočnosti osoblja, čija su posledica bili veliki troškovi za venčane

poklone. Takođe je primetila da su venčanja proistekla iz Vile bila, izgleda,
dugotrajnija od onih konvencionalnijeg porekla, a nameravala je da objavi
statistički pregled o tome čim bude sasvim sigurna u svoje podatke; trenutno
je koeficijent korelacije i dalje bio ispod nivoa značajnog.
Kao što se može očekivati u njenoj profesiji, Evelin Merik bila je žena
mnogih tajni, uglavnom tuđih: ali imala je i jednu sopstvenu, koju je čuvala
sa naročitom pažnjom. Iako ništa nije moglo biti više dužno poštovanja, kada
bi se pročula, mogla bi biti rđava po posao. Poslednje dve godine koristila je
svoje opsežno - možda jedinstveno - poznavanje parafilije da bi dovršila
doktorsku tezu iz psihologije na Oklendskom univerzitetu.
Nikada nije susrela profesora Hintona, osim preko video mreže - pa čak je i
to bilo veoma retko, pošto su oboje više voleli digitalnu bezličnost izmene
kompjuterskih datoteka. Jednog dana - možda deceniju pošto se bude povukla
- teza će joj biti štampana, iako ne pod njenim imenom, i sa istorijatima
slučaja prikrivenim do neprepoznatljivosti. Čak ni profesor Hinton nije znao
identitet obuhvaćenih pojedinaca, iako ih je pronicljivo odgonetnuo u
nekoliko slučajeva.
"Subjekat O. G", otkuca Eva. "Starost 50. Uspešan inženjer."
Pažljivo je posmatrala ekran. Inicijali su, razume se, izmenjeni u skladu sa
njenom jednostavnom šifrom, a starost zaokružena na najbližu punu deceniju.
Ali poslednji podatak bio je apsolutno tačan: zanimanje je odražavalo
čovekovu ličnost i nije ga trebalo prikrivati ukoliko to nije bilo apsolutno
neophodno da bi se izbeglo prepoznavanje. Čak i tada, to je trebalo uraditi sa
osećajem, tako da pomak ne bude prekomeran. U slučaju muzičara na
svetskom glasu, Eva je izmenila 'klavirista' u 'violinista', a podjednako
slavnog vajara preobrazila je u slikara. Čak je jednom pretvorila političara u
državnika.
"...Kao dečaka, O. G.-a su proganjale i ponekad zarobljavale učenice obližnje
devojačke škole, koje su ga koristile kao (prilično dobrovoljnog) subjekta
pouka iz medicinske nege i muške anatomije. Često su ga uvezivale u zavoje
od glave do pete, pa iako on sada tvrdi da u to nisu bili uključeni nikakvi
erotski elementi, u to je prilično teško poverovati. Kada bi bio pritisnut, samo
bi slegao ramenima i uzvraćao: 'Naprosto se ne sećam.'
Kasnije, kao mladić, gospodin O. G. bio je očevidac posledica velike nesreće
sa mnogo nastradalih. Iako sam nije bio povređen, izgleda da je to iskustvo
uticalo na njegove seksualne fantazije. On uživa u raznim oblicima
povezivanja zavojima (videti listu A) i stekao je blagi slučaj kompleksa

Svetog Sebastijana, najslavnije iskazanog kod Jukia Mišime. Međutim, za
razliku od Mišime, gospodin O. G. u potpunosti je heteroseksualan i na
standardnom Mepltorpovom testu dobija samo 2,5 +/- 0,1.
Ono što čini matricu ponašanja gospodina O. G. toliko zanimljivom i možda
neobičnom jeste to da je on aktivna i, zapravo, donekle agresivna ličnost,
kako već priliči direktoru organizacije u zahtevnom i takmačkom poslu.
Teško ga je zamisliti da igra pasivnu ulogu u bilo kojoj sferi života, pa ipak
njemu se dopada da ga moje osoblje uvije u zavoje poput egipatske mumije,
sve dok nije u potpunosti bespomoćan. Samo na taj način, posle znatne
stimulacije, u stanju je da doživi zadovoljavajući orgazam.
Kada sam nagovestila da to možda radi iz žudnje za samouništenjem,
nasmejao se, ali nije pokušao da poriče. Posao mu je često povezan sa
fizičkom opasnošću, što je možda razlog koji ga je najpre i privukao njemu.
Međutim, dao je alternativno objašnjenje koje, sigurna sam, sadrži podosta
istine.
'Kada imaš odgovornosti vezane za milione dolara i živote mnogih ljudi, ne
možeš zamisliti koliko je divno biti potpuno bespomoćan na neko vreme - da
ne budeš u stanju da kontrolišeš ono što se dešava oko tebe. Razume se, ja
znam da je sve samo gluma, ali uspevam da se pretvaram da nije. Ponekad se
pitam da li bih uživao u situaciji da je stvarna.'
'Ne bi', rekla sam mu i on se složio."
Eva prelista unos, u potrazi za naznakama koje bi mogle otkriti identitet
gospodina O. G. Vila se specijalizovala za slavne ličnosti i zbog toga je bilo
pametnije postupati prekomerno oprezno nego obrnuto.
Isto je važilo i za same slavne ličnosti. Jedino pravilo Vile bilo je 'bez krvi po
tepisima' i ona se seti, sa grimasom gađenja, šefa države iz trećeg sveta čija je
mahnitost povredila jednu devojku. Eva je prihvatila njegova izvinjenja, kao i
ček, sa hladnom uzdržanošću, a zatim žustro pozvala ministarstvo inostranih
poslova. Genral bi bio veoma iznenađen - i uplašen - da je znao zbog čega je
tačno britanski ambasador sada nalazio toliko razloga za odlaganje njegove
sledeće posete Ujedinjenom Kraljevstvu.
Eva se ponekad pitala šta bi draga sestra Margarita mislila o trenutnom
zanimanju svoje najbolje učenice; poslednji put je zaplakala kada joj je stigla
vest o smrti stare prijateljice preko vrhovne majke. Prisetila se tog časa, uz
čežnjivi osmeh, pitanja koje je jednom bila u iskušenju da postavi tutorki:
zbog čega bi zavet večne čestitosti trebalo smatrati imalo plemenitijim - i
svetijim - od zaveta večnog neobavljanja velike nužde?

Bilo je to savršeno ozbiljno pitanje, ni najmanje sa namerom da se zgrozi
stara časna sestra ili da joj se pokolebaju čvrsti temelji vere. Ali, u celini
uzev, možda je bilo bolje ne postavljati ga.
Sestra Margarita već je tada znala da mala Evelin Merik nije bila za crkvu: ali
ova je i dalje slala velikodušne poklone crkvi Svete Judite svakog Božića.

22. BIROKRATA

ČLAN 156
Uspostavljanje uprave
1. Ovim se uspostavlja međunarodna uprava za morsko dno, koja će
funkcionisati u skladu sa dole navedenim dokumentom.
2. Sve države-članice jesu ipso facto članovi Uprave.
...
4. Sedište Uprave biće na Jamajci.

ČLAN158
Organi uprave
2. Ovim se uspostavlja Preduzeće, organ preko koga će Uprava sprovoditi
funkcije pomenute u članu 170, paragraf 1.
(Povelja Ujedinjenih nacija o zakonu o pomorstvu, potpisana u zalivu
Montego na Jamajci, 10. decembra 1982.)

"Oprostite zbog honorara", reče generalni direktor Vilbor Janc izvinjavajućim
glasom. "Ali on je određen propisima UN."
"Sasvim razumem. Kao što znate, nisam ovde zbog novca."
"A postoje znatne dopunske pogodnosti. Najpre, imaćete rang ambasadora..."
"Hoću li morati da se odevam u skladu s time? Nadam se da ne - čak i nemam
frak, da i ne pominjem ostatak tih vražjih besmislica."
Janc se nasmeja.
"Bez brige - mi ćemo se pobrinuti za takve pojedinosti. A, razume se, svuda
ćete biti VIP - to ume da bude prilično prijatno."
Ima već dugo vremena, pomisli Bredli, otkako uživam povlastice koje idu uz
VIP, ali bilo bi prilično netaktično to reći. I pored sveg iskustva, bio je nov u
ovoj sredini; možda nije trebalo da ispali ni onu mudroliju o ambasadorima...
Generalni direktor prelazio je pogledom listing na stonom displeju, s vremena
na vreme zadajući komandu 'pauza' da bi neku stavku pogledao detaljnije.
Bredli bi bio spreman da vrati znatni deo honorara novim poslodavcima za
povlasticu da pročita tu datoteku. Pitam se da li znaju, pomisli on, o onome
kada smo Ted i ja 'zasolili' onu olupinu kod Delosa lažnim amforama? Ali
nemam grižu savesti zbog toga: to je uzrokovalo mnogo nevolja ljudima koji

su ih debelo zaslužili.
"Mislim da bi trebalo da vam kažem", reče generalni direktor, "da smo zaista
imali jedan mali problem - iako ne treba da brinete zbog toga. Neke od
naših... ovaj... agresivnije nezavisnih država možda neće biti preterano srećne
zbog vaših veza sa CIA-om."
"Bilo je to pre više od trideset godina! I nisam čak ni znao da je posao za
CIA-u sve do podugo posle potpisivanja - kao običan mornar, za ime sveta...
Mislio sam da stupam u Hjuz Suma Korporaciju - a i jesam."
"Nemojte da vam to remeti san; pominjem to samo u slučaju da neko potegne
stvar. Nije mnogo verovatno, jer u svim ostalim pogledima kvalifikacije su
vam izvanredne. To je priznao čak i Balard."
"Oh, je li?"
"Pa, rekao je da ste najbolji od čitave te nesposobne bande."
"To zvuči poput Boba."
Generalni direktor nastavi da razgleda listing, a zatim ostade da sedi jedan
trenutak sa zamišljenim izrazom lica.
"Ovo nema nikakve veze sa vašom prijavom i molim vas da izvinite ukoliko
deluje da se mešam tamo gde ne bi trebalo. Govorim sa vama kao muškarac
sa muškarcem..."
Do đavola, pomisli Jason, znaju za Vilu! Pitam se kako li su se probili kroz
Evino obezbeđenje? Ali posredi je bilo mnogo veće iznenađenju od toga...
"Izgleda da ste izgubili kontakt sa sinom i njegovom majkom pre više od
dvadeset godina. Ukoliko želite, možemo vas povezati."
Na trenutak Bredli oseti stezanje u grudima; bilo je to gotovo kao da mu se
nešto dogodilo sa zalihama vazduha. I previše dobro je poznavao to stanje i
zato poče da oseća lepljivi početak onesposobljujuće panike koja je najgori
neprijatelj svakog ronioca.
Kao što je to uvek uspevao ranije, on povrati kontrolu laganim, dubokim
udisajima. Generalni direktor Janc, shvativši da je otvorio neku staru ranu,
čekao je pun saučešća.
"Hvala", reče Bredli najzad. "Više bih voleo da to ne učinite. Jesu li - dobro?"
"Da."
Bilo je sve što je trebalo da zna. Bilo je nemoguće vratiti sat unatrag: jedva da
se sećao kakav je čovek - momak! - bio u dvadeset petoj, kada je najzad
otišao na studije. I kada se, prvi i poslednji put u životu, zaljubio.
Nikada nije saznao o čijoj se greški radilo i možda sada nije bilo ni bitno.
Mogli su ga lako naći da su to hteli. (Da li je Jason Junior ikada pomislio na

njega i prisetio se vremena kada su se igrali zajedno? Bredlija zapekoše oči i
on okrete um od tih sećanja.)
Ponekad se pitao da li bi uopšte prepoznao Džuli kada bi se sreli na ulici;
pošto je uništio sve njene fotografije (zašto je zadržao onu jednu sa Jasonom
Juniorom?) više nije mogao jasno da joj se seti lica. Međutim, nije bilo
sumnje da je to iskustvo ostavilo neuklonjive ožiljke na njegovoj psihi, ali je
naučio da živi sa njima - uz pomoć, suvo je priznao, madam Eve. Obred koji
je uspostavio u Vili donosio mu je mentalno i fizičko olakšanje i dopuštao mu
da delotvorno funkcioniše. Bio je zahvalan na tome.
A sada je imao novi interes - novi izazov - kao oblasni direktor (za Atlantik)
Međunarodne uprave za morsko dno. Mogao je da zamisli kako bi Ted pukao
od smeha na taj preobražaj. Pa, bilo je podosta istine u onoj staroj izreki da su
varalice najbolji čuvari igre.
"Zamolio sam dr Cvikera da dođe da se pozdravite, jer ćete tesno sarađivati.
Jeste li ga već upoznali?"
"Ne - ali, razume se, često sam ga viđao. Poslednji put tek juče, na Kanalu
naučnih vesti. Analizirao je Parkinsonov plan - i nije imao Bog zna kakvo
mišljenje o njemu."
"Među nama, on nema Bog zna kakvo mišljenje ni o čemu što nije sam
izumeo. I obično je u pravu, što ga ne čini nimalo omiljenijim među
kolegama."
Većina ljudi smatrala je pomalo smešnim to što je vodeći okeanograf sveta
rođen u alpskoj dolini, pa je tako nastalo nebrojeno vicevima o provama
švajcarske mornarice. Ali nije bilo bekstva od činjenice da je batiskaf
izumljen u Švajcarskoj, a dugačka senka Pikara i dalje se pružala preko
tehnologije koju su zasnovali.
Generalni direktor baci pogled na sat i nasmeši se na Bredlija.
"Kada bi mi savest dozvoljavala, mogao bih da dobijam opklade na ovaj
način." On poče tiho da odbrojava, ali tek što je stigao do 'jedan' kada se začu
kucanje na vratima.
"Vidite šta sam hteo da kažem?" reče on Bredliju. "Kao što to oni rado kažu:
'Vreme je švajcarski proizvod.'" Onda doviknu: "Uđite, France."
Nastade trenutak nemog poštovanja pre nego što su se naučnik i inženjer
rukovali: obojica su poznavala ugled onoga drugoga i svaki se pitao:
'Hoćemo li biti kolege - ili protivnici?' Onda profesor Franc Cviker reče:
"Dobro došli na palubu, gospodin Bredli. Treba da razgovaramo o mnogo
toga."

Drugi deo: PRIPREME

23. KONTAKT PROGRAM

"Ne može biti mnogo ljudi", reče Markus Kilford, "koji ne znaju da je
ostalo samo četiri godine do stogodišnjice Titanika - ili koji nisu čuli za
planove o vađenju olupine. Još jednom, srećan sam što su sa mnom tri
predvodnika tog projekta. Razgovaraću sa svakim od njih. Onda ćete imati
priliku da ih pozovete i postavite im kakva god pitanja želite. Kada za to dođe
čas, broj će se pojaviti na dnu ekrana.
Gospodin sa moje leve strane jeste slavni podvodni inženjer Jason Bredli;
njegov susret sa džinovskim oktopodom na njufaundlendskoj naftnoj bušotini
sada je deo okeanskog folklora. On je trenutno član Međunarodne uprave za
okeansko dno i odgovoran je za nadgledanje operacija na olupini.
Pored njega je Rupert Parkinson, koji prošle godine zamalo što nije doneo
kup Amerike u Englesku. (Baš mi je žao, Ruperte). Njegova firma bavi se
vađenjem prednjeg dela olupine - većeg od dva dela na koja se brod
prelomio.
Sa moje desne strane je Donald Krejg, koji je u vezi sa Nipon-Tarner
korporacijom - trenutno najvećim medijskim lancem na svetu. On će nam
govoriti o planovima za podizanje krme, koja je poslednja potonula - ponevši
sa sobom najveći deo izgubljenih te nezaboravne noći pre devedeset šest
godina.
Gospodine Bredli - da li bi bilo u redu da vas nazovem sudijom koji će se
starati da ne bude varanja u trci između ova dva gospodina?"
Kilford je morao da podigne ruku da bi zaustavio istovremene proteste ostala
dva gosta.
"Molim vas, gospodo! Obojica ćete stići na red. Neka prvo govori Jason."
Sada kada sam prerušen u diplomatu, pomisli Bredli, najbolje bi bilo da
pokušam da odigram svoju ulogu. Znam da Kilford pokušava da nas podbode
- to mu je posao - pa ću zato taktično.
"Ja to ne smatram trkom", odgovori on pažljivo. "Obe strane predale su
planove koji predviđaju podizanje sredinom aprila 2012."
"Baš petnaestog? Obe?"
Bila je to osetljiva stvar, o kojoj Bredli nije imao nameru da javno raspravlja.
Ubedio je glavešine iz MUOD-a da se nipošto ne sme dozvoliti nekakav foto-
finiš. Dve velike operacije spasavanja nikako se nisu mogle odigrati

istovremeno, na manje od jednog kilometra rastojanja.
Opasnost od nesreće - uvek velika briga - neizmerno bi se uvećala. Pokušaj
izvođenja dva velika posla odjednom bio je dobar način da se ne ostvari
nijedan.
"Slušajte", reče on strpljivo, "nisu to operacije od jedan dan. Titanik je stigao
na dno u nekoliko minuta. Biće potrebni dani da se vrati na površinu. Možda
nedelje."
"Mogu li ja nešto da kažem?" upita Parkinson i spremno to i učini. "Mi
nemamo nameru da dignemo svoj deo olupine na površinu. Uvek će ostati u
potpunosti pod vodom, da bi se izbegla opasnost od trenutne korozije. Mi ne
želimo da učestvujemo u TV spektaklima." Pažljivo je izbegavao da pogleda
prema Krejgu; kamera u studiju bila je manje obzirna.
Baš mi je žao Donalda, pomisli Bredli. Trebalo je da ovde dođe Kato; on i
Parki bili bi odgovarajući par. Možda bismo videli malčice pravog vatrometa,
dok bi obojica pokušavala da budu sarkastičnije pristojna od onog drugog -
na, razume se, najdžentlmenskiji moguć način. Bredli požele da može da
pomogne Donaldu, prema kome je počeo da gaji toplo, gotovo očinsko
osećanje, ali morao je da upamti da je sada prijateljski neutralan.
Donald Krejg neudobno se promeškolji na stolici i uputi Parkinsonu
povređen pogled. Kilford je, izgleda, uživao.
"Ali, gospodin Krejg, zar vi ne želite da snimite kako se kobilica diže iz vode,
sa vašim sintetičkim ledenim bregom koji se uzdiže nad njom?"
Bilo je to upravo ono što je Kato nameravao, iako to nikada nije
obnarodovao. Ali to nije bila vrsta tajne koja se mogla držati duže od
nekoliko milisekundi u elektronskom globalnom selu.
"Pa... ovaj", poče Donald nespretno. "Ukoliko mi i dignemo svoj deo iznad
nivoa mora, to neće biti baš zadugo..."
"...ali dovoljno dugo za malčice spektakularnih snimaka?"
"...zbog toga što ćemo ga, baš kao što to i vi nameravate, Ruperte, tegliti pod
vodom do konačnog počivališta u Tokiju na moru. I neće biti opasnosti od
rđanja; najveći deo gvožđurije biće i dalje zatvoren u ledu, a čitava će biti na
tački mržnjenja."
Donald zastade na trenutak; onda mu se lagani osmeh raširi licem.
"I uzgred", nastavi on, očigledno zadobijajući samopouzdanje, "zar se već
uveliko ne priča o tome da vi planirate TV spektakl? Kakve su to glasine o
spuštanju ljudi-žaba do olupine čim ova bude dostupna? Na kolikoj će to
dubini biti, gospodin Bredli?"

"Zavisi od toga šta će udisati. Trideset metara sa vazduhom. Stotinu ili više sa
mešavinama.
"Onda sam siguran da bi polovina sportskih ronilaca sveta volela da dođe u
posetu - znatno pre nego što stignete do Floride."
"Hvala na predlogu, Donalde", reče Parkinson slatko. "Svakako ćemo
razmisliti o tome."
"Pa, sada kada smo probili led - ha, ha! - da se damo na posao. Voleo bih -
Donalde, Ruperte - da mi svako od vas objasni kako vaš projekat stoji u
ovom trenutku. Ne očekujem da odajete ikakve tajne, razume se. Potom ću
zamoliti Jasona da da primedbe - ukoliko to želi. Pošto K dolazi pre P, ti ćeš
prvi, Donalde."
"Pa - ovaj - problem sa krmom ogleda se u tome što je gadno razbijena.
Zatvaranje u led je najrazumniji način rukovanja njom kao jedinstvenom
celinom. A, razume se, led plovi - kao što je kapetan Smit, izgleda, zaboravio
1912.
Moji prijatelji u Japanu razradili su veoma delotvoran metod smrzavanja
vode korišćenjem električne struje. Tamo dole već je gotovo nula stepeni,
tako da je potrebno vrlo malo dodatnog hlađenja.
Izradili smo neutralne nosačke kablove i termoelektrične elemente, a naši
podvodni roboti počeće da ih postavljaju za koji dan. I dalje pregovaramo u
vezi sa električnom energijom i nadamo se da ćemo veoma skoro imati
potpisane ugovore."
"A kada budete napravili svoj dubinski ledeni breg, šta onda?"
"Ah - pa - o tome trenutno radije ne bih govorio."
Iako to nije znao niko od prisutnih, Donald nije izbegavao odgovor. Stvarno
nije ništa znao - čak je bio i zbunjen. Šta je Kato zaista mislio tokom
njihovog poslednjeg razgovora? Svakako se šalio; zaista, nije bilo baš
pristojno ostavljati partnere da tapkaju u mraku...
"Vrlo dobro, Donalde. Komentari, Jasone?"
Bredli zavrte glavom.
"Ništa bitno. Plan je smeo, ali naši naučnici ne mogu naći greške u njemu. A,
razume se, ima u njemu - kako se ono kaže - poetske pravde."
"Ruperte?"
"Slažem se. Zgodna zamisao. Jedino se nadam da će proraditi."
Parkinson je uspeo da dočara iskreno osećanje žaljenje zbog neuspeha koji je
očigledno očekivao. Bila je to maestralna predstava.
"Pa, red je sad na tebe. Kako vi stojite?"

"Mi koristimo neposredne tehnike - ništa egzotično! Budući da je vazduh pod
četiri stotine puta većin pritiskom na dubini Titanika, nije praktično pumpati
ga tamo dole da bi se olupina digla. Zbog toga koristimo šuplje staklene
sfere; one imaju isti uzgon na svakoj dubini. Biće povezane - na milione - u
pakovanja odgovarajuće veličine. Neke će možda bii smeštene po brodu na
strateškim tačkama, uz pomoć malih DUV-a - izvinite, daljinski upravljanih
vozila. Ali većina će biti povezana za nosač koji spuštamo ispod trupa."
"A kako ćete", umeša se Kilford, "povezati trup za nosač?"
Očigledno se dobro pripremio, pomisli Bredli zadivljeno. Većina
nestručnjaka prihvatila bi takvu stvar zdravo za gotovo, kao tačku koja nije
vredna posebne pažnje; ali bio je to ključ čitave operacije.
Rupert Parkinson se široko nasmeši.
"Donald ima svoje male tajne; isto tako i mi. Ali uskoro ćemo početi da
vršimo probe, a Jason je ljubazno pristao da ih nadgleda - zar ne?"
"Da - ukoliko nam mornarica SAD bude unajmila Marvina na vreme. MUOD
nema sopstvenih dubinskih podmornica, avaj. Ali radimo na tome."
"Mislim da bih voleo da jednog dana zaronim sa vama", reče Kilford.
"Možete li da spustite video vezu do olupine."
"Bez problema, sa optičkim kablovima: već imamo nekoliko kola za
nadgledanje."
"Sjajno: počeću da nagovaram producenta. Pa, vidim da trepću mnoge
svetiljke. Prvi nas je pozvao gospodin - izvinite, mislim da je to gospođica -
Čandrika de Silva iz Noting Hil Gejta. Samo napred, Čandrika..."

24. LED

"Izbili smo na pravo tržište", reče Kato sa neprikrivenom zluradošću.
"Mornarice SAD i SSSR pokušavaju da obore cenu jedna drugoj. Kada bismo
bili nepopustljivi, mislim da bi nam obe strane platile da im uklonimo
radioaktivne igračke iz ruku."
Na drugoj strani sveta, Krejgovi su ga posmatrali preko jednog od poslednjih
čuda komunikacione tehnologije. POLAR 1, otvoren uz veliku halabuku pre
samo par nedelja, bio je prvi optički kabl položen ispod arktičke kape.
Eliminisanjem dugog povezivanja sa geostacionarnom orbitom i njenog
malog, ali nervirajućeg kašnjenja, globalni telefonski sistem bitno se
popravio; govornici više nisu sve vreme prekidali jedan drugog, ili traćili
vreme na čekanje odgovora. Kao što je generalni direktor INTELSAT-a
rekao, hrabro nasmešen kroz suze: "Sada možemo posvetiti komsate poslu
koji im je Bog namenio - pružanju usluga avionima, brodovima i
automobilima - i svakome ko voli da malo iziđe na svež vazduh."
"Jeste li sklopili ugovor?" upita Donald.
"Biće sređen do kraja nedelje. Jedan Baćuška, jedan Amer.
Onda će se nadmetati da vide koji će nam bolje obaviti posao.
Nije li to bolje od toga da bacaju nuklearne bombe jedni na druge?"
"Mnogo bolje."
"Britanci i Francuzi takođe pokušavaju da se uključe u igru - to pomaže
našem položaju pri cenkanju, razume se. Možda čak i unajmimo jednu od
njihovih, onako za rezervu. Ili u slučaju da odlučimo da ubrzamo operaciju."
"Čisto onako da biste bili jednaki sa Parkijem i kompanijom? Ili da dignete
naš deo prvi?"
Nastade kratka tišina - otprilike upravo onoliko koliko bi bilo potrebno da
pitanje otputuje do Meseca i nazad.
"Zaboga, Edit!" reče Kato. "Mislio sam samo na neočekivane teškoće.
Upamti, mi se ne trkamo - Bože sakloni! I jedni i drugi obećali smo MUOD-u
da ćemo dizanje početi između 7. i 15. aprila '12. Želimo da obezbedimo
ispunjenje plana - to je sve."
"Pa, hoćete li?"
"Da vam pokažem naš mali kućni video - cenio bih ukoliko biste izišli iz
moda za snimanje. Ovo nije konačna verzija, pa bih voleo vaše primedbe na

ovom stepenu."
Japanski studiji, priseti se Donald, uživali su dugotrajni i zasluženi ugled
majstora za rad sa maketama i specijalnm efektima. (Koliko puta su Tokio
uništila raznorazna čudovišta?) Pojedinosti broda i morskog dna bili su toliko
savršeni da nije bilo nikakvog utiska da je sve smanjeno; ko god nije znao da
vidljivost pod morem nikada ne prelazi stotinu metara - u najboljem slučaju -
mogao bi da pomisli kako je posredi stvarnost.
Zdrobljen zadnji deo Titanika - otprilike trećina njegove pune dužine - ležao
je na ravnoj, muljevitoj površini okružen komadima koji su padali kao kiša
kada se brod prepolovio. Sama krma bila je u prilično dobrom stanju, iako je
paluba delom bila pokidana, ali dalje napred izgledalo je kao da je džinovski
čekić tresnuo olupinu. Samo polovina krmila virila je iz morskog dna; dve od
tri ogromne elise bile su u potpunosti pod zemljom. Njihovo vađenje biće
samo za sebe veliki problem.
"Deluje kao pravi haos, zar ne?" reče Kato veselo. "Ali, pazite."
Jedna lenja ajkula propliva ispred, iznenada opazi imaginarnu kameru i
panično se udalji. Zgodan detalj, pomisli Donald, nemo odajući počast
animatorima.
Sada se vreme ubrzavalo. Brojevi koji su označavali dane sevali su na desnoj
strani slike: po dvadeset četiri časa prolazilo je svake sekunde. Tanki nosači
spuštali su se iz tečnog neba i sastavljali u otvorenu skelu koja je okruživala
olupinu. Debeli kablovi poput zmija uvukoše se u razbijeni trup.
Dan 400. (Prošlo je više od godinu dana). Sada je voda, do tada potpuno
nevidljiva, počela da postaje mlečna. Najpre gornji deo olupine, zatim
iskrivljena oplata trupa, onda ceo ostatak do samog dna lagano su nestali u
ogromnom bloku svetlucave beline.
"Dan 600", reče Kato ponosito. "Najveća kocka leda na svetu - osim što baš
nije sasvim u obliku kocke. Pomislite samo na sve frižidere koje će to
prodati."
Možda u Aziji, pomisli Donald. Ali ne u Velikoj Britaniji - naročito ne u
Belfastu. Tamo je već bilo protesta, povika: 'Skrnavljenje!' i čak pretnji
bojkotovanjem svega japanskog. Pa, predstavljalo je to Katoov problem, a on
ga je svakako bio potpuno svestan.
"Dan 650. Do tog trenutka i morsko dno treba da je očvrslo, sve do nekoliko
metara ispod trostrukih zavrtnja. Sve će biti čvrsto zatvoreno u jedan blok.
Samo treba da ga dignemo na površinu. Led će obezbediti samo deo uzgona
koji nam je potreban. I zato..."

"I zato ćete zamoliti Parkija da vam proda par milijardi mikrosfera?"
"Verovao ili ne, Donalde, pomislili smo da napravimo svoje. Ali da kopiramo
zapadnu tehnologiju? Bože skloni!"
"Pa šta ste onda izmislili umesto toga?"
"Nešto vrlo jednostavno; pribeći ćemo zaista visoko tehnološkom pristupu.
Nikome ne govorite o tome za sada - ali dići ćemo Titanik uz pomoć raketa."