Tecite suze moje, rece policajac - Philip K. Dick

govorio. Uviđanje ove činjenice dovelo je, kod Keti, do
drastičnog nervnog sloma, i nju su opet stavili u bolnicu,
ovoga puta doživotno, i to u bolnicu daleko manje otmenu
nego što je Morningsajd.

Po pedeset prvi, i poslednji put u svom životu, Rut Rae se
udala, i to, u ovom završnom slučaju, za jednog postarijeg,
bogatog, debeljuškastog uvoznika vatrenog oružja, čoveka
koji je imao firmu u donjem Nju Džersiju i poslovao na
samom rubu zakona. U proleće 2014. umrla je od
prekomerne doze alkohola uzete zajedno sa jednim novim
trankvilizerom, frenozinom, koji depresira centralni nervni
sistem ali i nerv vagus. U vreme smrti imala je samo
četrdeset dva kilograma, što je bilo posledica teških – i
hroničnih – psiholoških problema. Ostalo je zauvek
nemoguće da se ta smrt pouzdano klasifikuje ili kao
nesreća, ili kao namerno samoubistvo; posle svega, taj
preparat je bio relativno nov. Njen muž, Džek Mongo, do
momenta njene smrti je već zapao u teške dugove, i umro je
nepunih godinu dana posle nje. Džejson Taverner je došao
na njen pogreb i, tokom kasnije ceremonije pokraj samoga
groba, upoznao jednu devojku, Rutinu prijateljicu, po imenu
Fej Krankhajt, sa kojom je ubrzo sklopio radnu vezu koja je
trajala dve godine. Od nje je Džejson saznao da se Rut Rae
povremeno uključivala u telefonsku seks-mrežu; kad je to
saznao, bolje je shvatio zašto je bila onakva sa njim u
Vegasu.

Obuzeta cinizmom, zalazeći u godine, Heder Hart je
postepeno napustila svoju pevačku karijeru i nestala sa
vidika. Posle nekoliko pokušaja da je pronađe Džejson
Taverner je odustao i otpisao tu stvar kao vezu koja je bila
jedna od uspešnijih u njegovom životu iako se sumorno
završila.

Čuo je, sem toga, da je Meri En Dominik dobila jednu od
najvećih internacionalnih nagrada za svoje keramičko
kuhinjsko posuđe, ali se nikad nije potrudio da joj uđe u trag.

Monika Baf se, međutim, pojavila u njegovom životu krajem
2018. godine, neočešljana kao i uvek ali još uvek atraktivna
na svoj aljkavi način. Džejson je nekoliko puta išao na
sastanke sa njom, a onda ju je odbacio. Mesecima mu je
pisala čudna, duga pisma u kojima su iznad reči bili nacrtani
kriptični znaci, ali konačno je i to prestalo, i bilo mu je drago
što je prestalo.

U jazbinama ispod ruševina velikih univerziteta
studentske populacije su postepeno odustajale od svojih
uzaludnih pokušaja da očuvaju svoj način života, te su
prelazile dobrovoljno – uglavnom dobrovoljno – u radne
logore. Tako se odvijala postupna oseka tog taloga iz drugog
građanskog rata, pa je 2024. godine, kao probni model,
nanovo izgrađen univerzitet Kolumbija, gde je studentima
bezbedne, razumne vrste dopušteno da slušaju nastavu koju
je policija odobravala.

Pred kraj svog života penzionisani general policije Feliks
Bakman, koji je na Borneu živo od svoje penzije, napisao je
autobiografski ekspoze o planetarnom policijskom aparatu.
Ta knjiga je uskoro bila ilegalno prodavana širom svih većih
gradova planete Zemlje. Zbog ovoga je, u leto 2037,
generala Bakmana ubio jedan plaćeni ubica, koji nikada nije
identifikovan; nikakva hapšenja nisu usledila. Njegova
knjiga, Mentalitet reda i zakona, kružila je tajno od ruke do
ruke još godinama, ali u kasnim vremenima i ona je
zaboravljena, Logori za prinudni rad su se smanjivali i
najzad prestali da postoje. Policijski aparat je postepeno,
tokom decenija, postao toliko glomazan da nije mogao biti
pretnja nikome, a godine 2136. čin maršala policije je
ukinut.

Neki od sado-mazohističkih crteža vezivanja koje je Alis
Bakman prikupila tokom svog prekraćenog života dospeli su
u muzeje koji izlažu predmete iz pop-kultura ranijih epoha,
tako da je Alis, na kraju, u magazinu Tromesečni žurnal
bibliotekara, zvanično proglašena za osobu koja je na

početku XXI veka bila najbolji poznavalac sado-mazohističke
likovne umetnosti. Jednodolarska crna trans-misisipi
poštanska marka koju je Feliks Bakman nabavio prodata je
na jednoj aukciji godine 2019. jednom posredniku iz
Varšave. Tog trenutka marka je potonula u mutni svet
filatelije iz koga više nikada nije izronila.

Barni Bakman, sin Feliksa i Alis Bakman, koji je odrastao u
mladog čoveka sa ozbiljnim problemima, stupio je u policiju
Njujorka, i u svojoj drugoj godini službovanja u ulozi
policajca pozornika na ulici pao je sa nesolidno napravljenih
požarskih stepenica dok je reagovao na izveštaj o provali u
jednoj stambenoj zgradi gde su nekada stanovali bogati
crnci. Paralizovan od pojasa nadole u svojoj dvadeset trećoj
godini, Barni se počeo interesovati za stare televizijske
reklame, i uskoro je postao vlasnik impresivne biblioteke
najstarijih i najtraženijih stvari te vrste, koje je kupovao,
prodavao i trampio veoma lukavo. Živeo je dugo, i u životu
imao samo nejasnu uspomenu o svom ocu, a nikakvo
sećanje na Alis. Sve u svemu, Barni Bakman se nije mnogo
žalio; naročito dugo i predano se bavio sakupljanjem drevnih
čepova od kisele vode Alka-Zelcer, koji su postali njegov
specijalitet u oblasti takvih zlatnih sitnica.

U policijskoj akademiji Los Anđelesa neko je ukrao pištolj
deringer kalibra 22 koji je Feliks Bakman čuvao u svom
radnom stolu, posle čega je taj pištolj zauvek nestao. Do tog
vremena oružje sa olovnim kuršumima uglavnom je i izašlo
iz upotrebe, zadržavali su ga još samo kolekcionari, pa je
inventarski službenik čija je dužnost bila da pazi na taj
pištolj pretpostavio, mudro, da je pištolj postao ukras u
momačkom stanu nekog policijskog činovničića, i prekinuo
istragu.

Godine 2067. Džejson Taverner, koji se mnogo godina pre
toga povukao sa estrade, umro je u jednoj ekskluzivnoj
klinici od skolične fibroze, bolesti koju su Zemljani dobijali u
izvesnim marsovskim kolonijama koje su privatno

organizovane u cilju sumnjivih zabava za bogataše kojima je
dosadno. Imovina koju je za sobom ostavio sastojala se od
jedne kuće u Dez Moinsu, sa pet spavaćih soba koje su
pretežno bile ispunjene memorabilijama, i od velikog broja
deonica u jednoj korporaciji koja je pokušala – neuspešno –
da finansira komercijalni šatl-servis do Proksime Centauri. U
javnosti njegova smrt nije bila naročito zapažena, mada su
se male posmrtne beleške pojavile u većini velegradskih
novina; televizijske redakcije vesti su to ignorisale, ali nije
ignorisala Meri En Dominik, koja je, čak i u svojim
osamdesetim godinama, još uvek smatrala da je Džejson
Taverner slavan čovek i da je njen susret sa njim bio jedna
od važnih prekretnica u njenom dugom i uspešnom životu.

Plava vaza koju je Meri En Dominik napravila i koju je
Džejson Taverner kupio kao poklon za Heder Hart našla se,
na kraju u jednoj privatnoj kolekciji modernog grnčarstva.
Tamo se nalazi i danas, i ljudi je smatraju za veliko blago. I
zapravo, izvesni ljudi koji se razumeju u keramiku otvoreno i
iskreno se dive toj vazi. I vole je.