David Brin - (4)Blistavi sprud

da uvedin naše prijateljice Urunthajke da prena vana ne postupaju odveć loše."

"Saro", reče Kurt i uhvati je za lakat. Ali ona se izmače od tog dodira: nije bilo
vremena za gubljenje.

"Ti, Kurte, povedi Jomaha, Priti i Neznanca u stene. Urkinje slabo prate tragove
na kamenitom terenu. Možda ćete se dočepati planine, ako Blejd i ja uspemo da ih
zadržimo neko vreme. Pokušajte da nađete neku pećinu ili tako nešto. Polazi!"

Ona se okrete ka plavom Gheuenu. "Blejde, jesi li spreman?"
"Spreman, Saro!" Plavi vrlo čujno sklopi dve štipaljke i iskorači napred, kao da je
spreman da vodi, iz početka, bitku kod trgovačke postaje Znunir.
Smeh je natera da se okrene. Smejao se Dedinger, malo ironično, kao da mu je
ovo veoma zabavno.
"Ne obraćaj pažnju na mene, sestro. Plan ti je laćan. Sačuvaće život meni i mojim
ljudima. Dakle, Kurte, uradi kako ti je ona rekla! Krenite među stene. Odmah!"
Sara uvide šta Dedinger hoće da kaže. Ako pripadnice urskih četa uvide da ne
mogu pratiti begunce kroz stenoviti lavirint, ili kroz neko uzano grotlo, ili uz garu drvo,
moraće, zbog toga, da obnove svoj pogaženi savez sa bandom ljudskih radikala i da
odustanu od osvete, bar privremeno, dok Dedinger sa svojim pustinjskim traperima ne
pohvata Saru, Kurta i ostale.
Ona klonu, uviđajući uzaludnost svega.
Šta smo sve preživeli, reče ona sebi, a evo gde završavamo: na istom mestu sa
koga smo počeli.
"Saro", reče Kurt opet. I opet odustade od onog što je hteo reći. Samo nagnu
glavu na jednu stranu i reče: "Slušaj."
Na proplanku zavlada potpuna tišina. Nekoliko trenutaka potom, začu i ona:
topot. Mnogo kopita, veoma veliki broj. U velikoj hitnji. Taj zvuk je prodirao iz same
zemlje, kroz njene tabane, kroz stopala.
Prekasno je za ma kakav drugi plan, reče ona sebi. Prekasno je za sve, osim za
dostojanstvo.
Ona uze Neznanca za ruku. "Žao mi je što nisam brže protumačila tvoja
upozorenja", reče ona. Poče rukom brisati najgore nanose prašine sa njegove odeće,
ispravljati mu okovratnik. Ako će on biti Urkinjama glavni plen, onda nek bar izgleda
koliko-toliko dobro, a ne kao dronjavko i klošar. On joj uzvrati neodlučnim osmehom.
Zajedno se okrenuše ka jugu, ka nailazećem talasu konjice.
Pridošlice nahrupiše do samog logora, sa juga, ali uskoro i između stenovitih
tornjeva, odasvud.
Urkinje, bogami, nego šta, reče Sara sebi.
Robusne, jake i dobro naoružane, začas su zaposele ceo logor, sve bitne tačke.
Rasporedile su se kao istureni deo neke veće vojne jedinice, motrile ima li igde ikakve
opasnosti. U njihovim rukama njihali su se arbalesti. Sara je bila iznenađena, a pomalo i
uvređena, što ova prethodnica urskih brigada ne obraća nikakvu posebnu pažnju na nju i
Blejda, kao da njih dvoje nisu nikakva opasnost.
Ali, još čudnije, ni na vezane Urkinje, koje ostadoše tačno tu gde su i bile.
Sara zatim primeti da su ratne boje na ovim novim Urkinjama kudikamo drugačije
nego na Urkačuinoj bandi. Uzdržanije su nacrtane, glatkije, tečnije. Da li bi to moglo
značiti da one ne pripadaju društvu Urunthai?

Po neraspoloženom izgledu Ulgorinog lica Sara zaključi da ovo nisu one
'prijateljice' koje je majstorka zanata očekivala. U Sari se uspravi jedna vitka trska nade.

Je li moguće da je ovo teritorijalna milicija? Bez formalnih tunika sa milicijskim
oznakama činova na rukavu i bez onog tipičnog ponašanja urske milicije koja se sastoji

uglavnom od lokalnih goniča stoke koji se sastanu da malo vežbaju, čisto iz zabave,
svakog osmog dana, ali i to samo ako su vremenske prilike dobre.

Ko su ovi? - pomisli Sara.
Urkinje iz ove prethodnice javiše, zviždanjem, glavnini svojih trupa da je sve pod

kontrolom. Posle nekog vremena, jedna starija urska matrona sa sedim rubovima krzna
svud oko njuške uđe dostojanstvenim kasom u krug svetlosti vatre. Priđe meštanima sela

Dolo i nakloni se vratom, u znak poštovanja.
"Žalino zvog našeg zakašnjenja, prijatelji. Žalosno je što ste inali teškoća, ali je

vrlo dovro što ste ih sani uspeli savladati..."
Sara je netremice gledala kako Kurt prilazi i dodiruje, vrhom svog nosa, nos ove

stare Urkinje. "Nije zakašnjenje ako se stigne u poslednji čas, prijateljice Ulaštu. Znao
sam da ćeš namirisati naše nevolje i doći po nas..."

Sara je tad prestala da prati njihov razgovor zato što ju je Neznanac povukao za
ruku i okrenuo sasvim. Stiskao je njenu mišicu, a nervozni trzaji širili su mu se ispod

kože lica, praćeni pokušajima da nešto kaže.
Neke druge prilike približavale su se iz mraka.

Zbunjujuće.
U prvi mah je pomislila da je to još jedan urski odred spreman za rat. Ali to bi

morale biti neke veoma krupne Urkinje, sa čudnim, krutim vratovima i čudnim načinom
kretanja. Na tren Sara pomisli da prepoznaje onu ilustraciju koja je nekad davno stajala

na pročelju Partenona - onu sa divljim, mitskim 'kentaurima'.
Trenutak kasnije ona uzdahnu.

E, jesam smešna, reče ona sebi. To su samo ljudi koji jašu magarce. Ej, Ifni! U
ovoj pomrčini i najobičnija stvar može izgledati tajanstvena, naročito posle svega što smo

prež...
Ona žmirnu i pogleda opet.

To su bili neki mnogo veliki magarci. Noge ljudskih jahača nisu se vukle po
zemlji nego su bile visoko, visoko u vazduhu. Ti ljudi su jahali ogromna tela koja kao da

su pulsirala sirovom životinjskom snagom.
"To su oni!" povika Jomah. "Stvarni su! Znači, ipak nisu svi pobijeni!"

Sara se oseti kao da je svedok dolaska zmajeva, ili dinosaura, ili grifina iz dečjih
slikovnica. San se ostvarivao - ili košmar, za nekog. Zarobljenice iz društva Urunthai

kriknuše čemerom i očajem, videvši šta ukoračuje u svetlost vatre. Jer to je značilo da je
propalo njihovo jedino veliko postignuće - jedino na osnovu čega je njihovo Društvo

moglo polagati pravo na slavu. Da je njihova slava bila, sve vreme, samo farsa.
Jahači su sjahivali, i Sara vide da su to sve žene. Takođe vide da su one za sobom

dovele još nekoliko tih novih, velikih životinja, i to takvih koje su imale samo sedla, ali
ništa drugo na leđima, pa ni jahače.

Ne, reče ona sebi, uviđajući šta će od nje u sledećim trenucima biti zahtevano. Ne,
ovi ne mogu od mene ozbiljno očekivati da se popnem na jednu od tih stvari!

Najbliža nova životinja frknu, videći da Neznanac podiže ruku da je pogladi po
ogromnoj glavi. Masa tog jednog stvorenja bila je jednaka masi četiri ili pet Urkinja, a

čeljusti dovoljno velike da progutaju čovekovu ruku do ramena. Međutim, čovek iz
kosmosa bezbrižno je pritisnuo obraz na ogromni vrat životinje.

I zapevao, sa suzama u očima, opet.

Sam, pod nebom,
prerijom jašem ja.
I još vodim
konja dobra dva.

EPILOG
Čudna je ovo Vaseljena.
On razmišlja o tome, ali ništa ne pretače u reči; lakše mu je tako.
U poslednje vreme pronašao je veliki broj načina da izrazi svoje zamisli bez onih
nizova svakojakih zuji-bruji, svirkaj-puckaj zvukova koji su nekada proticali kroz sve
njegove misli.
Muziku i pesmu. Brojeve. Skice olovkom. Osećanja. I one čudne boje koje
izgledu drugih osoba pridodaju oni smešni 'živi viziri' koje ljudi na ovom svetu ponekad
nose na glavi.
Reuzi, reče on sebi.
Osposobio se da misli ime te životinjske vrste i ponosan je na to dostignuće.
Postepeno se poboljšava u tome, uspeva da misli važna imena jasnije.
Sara, Jomah, Priti, pomisli on.
Još neke reči uspeva on da misli, ponekad i po dve, pa čak i po tri zajedno.
Njegove uspomene se jasnije kristališu. On sada pamti izviđački brod, pogođen i
uništen u uzaludnom pokušaju da se jačemu od sebe odvuče pažnja, da se lovački brod
odmami od lovine, na drugu stranu.
Njegov pokušaj nije uspeo, niz udaraca potresao ga je, onda je nastalo jedno
razdoblje koji mu se nije jasno vratilo u sećanje, utisci pomućeni od brzog kretanja, nagle
promene. Zatim, brod pada, gori, prevrće se mnogo puta... i sručuje se na tle.
Ne, ne. O nečem drugom razmišljati.
Jahanje, pomisli on. Eto mnogo lepše teme. Jahanje na osedlanoj životinji.
Temperamantnoj. Koja se zove...
Konj, reče on sebi. Kakva je vrtoglava radost to jahanje, kako to ponese čoveka.
Prohladan vetar ide ti u lice, donosi hiljadu zapanjujućih mirisa.
Baš čudno, naći na jednom novom svetu tako mnogo stvari koje voliš! Na ovom
svetu, i u ovom novom životu u kome ti je oteta upravo ona stvar koja većinu ljudi čini
ljudima. A to je vladanje rečima.
Setio se: ranu vrlo sličnu njegovoj zadobio je, pre njega, jedan njegov...
Prijatelj, reče on.
Njegov kapetan.
Jedna slika ukovitla mu se u um. Prilika zgodna, glatko siva. Peraja koja udaraju
po vodi ispunjenoj vrlo sitnim vazdušnim mehurićima. Napred vilica, sužena u obliku
boce, a u njoj zubi vrlo šiljati, pokazani osmehom. Mozak ranjen, ali i sad duboko mudar.
On, bez glasa, obrazuje tri sloga.
Krei... dei...ki.

Ovo je okidač koji sad oslobađa još jednu poplavu uspomena. O mnogim
prijateljima. O jednom brodu. O jednoj misiji. O jednoj potrebi.

Slika vodenih dubina. Tako je duboko ovde i tako crno, da nikakva svetlost tu ne
može prodreti, nikad. Ovde se može nešto sakriti, ali ovo nije pribežište. U celom

ogromnom kosmosu, ni jedno jedino bezbedno skrovište nemaš.
Ali sad još nešto, kao da je pušteno sa robije njegove bolesti, plovi uvis kroz

njegovu svest, iznenađuje ga naglom prepoznatljivošću.
Jedno ime.

Moje... ime, kaže on.
Klizavo od dugo nagomilavanog osujećenja, ono naprosto iskače iz nekih

neznanih dubina, pluta do površine. Iskače, bacaka se tamo-amo, smiruje se. U dohvatu.
Nije trebalo da potone, nikada. Trebalo bi da bude, čoveku, najbolje znana reč u

njegovom životu, ali, eto, njemu se tek sada vraća, kao da mu kaže: 'Radujemo se tvom
povratku'.

On jaše kroz noć, kroz talase egzotične mesečine, okružen neobičnim stvorenjima
i jednom kulturom koja ne liči ni na koju od ranije poznatu njemu; on počinje glasno da

se smeje, ekstatično srećan što će sad biti sposoban da uradi nešto najosnovnije. Nešto
bitno.

Progovara:
Zovem... se... Emerson.