Rama II - Artur Klark & Gentry Lee

proizvedene osnovne hemijske gradivne opeke života?
Postanje nikada nije prestalo da me očarava, reče O'Tul u sebi dok je čekao
da bude primljen u audijenciju kod pape. Kako se sve to zbilo? Kakav je
smisao ovog posebnog niza događaja? Prisetio se pitanja koja je kao tinejdžer
postavljao sveštenicima. Biće da sam odlučio da ne postanem sveštenik zato
što bi mi to ograničilo pristup naučnoj istini. Crkva se nikada nije osećala
lagodno kao ja kada je posredi prividna nesaglasnost između Boga i
Ajnštajna.
Jedan američki sveštenik iz vatikanskog ministarstva spoljnjih poslova čekao
ga je sinoć u hotelu kada se vratio iz celodnevnog razgledanja Rima.
Sveštenik se predstavio i stao da se naširoko izvinjava što nije uzvratio na
pismo koje mu je general O'Tul uputio novembra iz Bostona. To bi "olakšalo
proces", primetio je uzgred sveštenik, da je general naglasio u svom pismu da
je on nije bilo koji general O'Tul, već jedan od članova misije "Njutn". U
svakom slučaju, nastavio je sveštenik, u zgusnutom programu pape pronađen
je slobodan termin i sveti otac će sa radošću primiti O'Tula sutra ujutro.
Kada su se otvorila vrata koja su vodila u papine službene odaje, američki
general je nagonski ustao. Sveštenik sa kojim se sinoć upoznao ušao je u
predvorje, delujući veoma nervozno, i žurno se rukovao sa O'Tulom. Obojica
su uputila pogled prema vratima gde je papa, odeven u svoju uobičajenu belu
odoru, završavao razgovor sa jednim od ljudi iz svoje svite. Jovan-Pavle V
stupio je potom u predvorje, sa prijatnim osmehom na licu, i pružio ruku
O'Tulu. Kosmonaut se automatski spustio na koleno i poljubio papski prsten.
"Sveti oče", promrmlja on, zbunjen uzbuđenim dobovanjem vlastitog srca,
"hvala vam što ste me primili. Za mene je to uistinu velika čast."
"Čast je i za mene", uzvrati papa na engleskom sa blagim stranim naglaskom.
"Sa velikim zanimanjem pratio sam delatnosti vas i vaših kolega."
On napravi gest rukom prema O'Tulu i američki general krenu za poglavarom
crkve u jednu veliku radnu prostoriju sa visokom tavanicom. Na jednom
kraju sobe stajao je veoma veliki, tamni, drveni pisaći sto, povrh koga je visio
portret u prirodnoj veličini Jovana-Pavla IV, čoveka koji je postao papa
tokom najmračnijih dana Velikog Haosa, pruživši potom kako svetu tako i
crkvi dvadeset godina energičnog i nadahnjujućeg vođenja. Nadareni
Venecuelanac, pesnik i istoričar po struci, pokazao je svetu između 2139. i
2158. u kojoj meri organizovana crkva može da bude pozitivna snaga u
vremenu kada su se rušile doslovce sve druge institucije, lišene stoga
sposobnosti da pruže bilo kakvu pomoć u nevolji pometenim masama.

Papa sede na jedan kauč i pokaza O'Tulu da se smesti pokraj njega. Američki
sveštenik iziđe iz prostorije. Ispred O'Tula i pape stajali su veliki prozori što
su gledali na balkon koji se nalazio dvadesetak stopa povrh vatikanskih
vrtova. O'Tul je u daljini mogao da razabere vatikanski muzej u kome je
proveo prethodno popodne.
"Napisali ste u vašem pismu", reče sveti otac, ne pomažući se nikakvim
beleškama, "da postoje neke stvari teološke prirode o kojima biste voleli da
porazgovarate sa mnom. Pretpostavljam da te stvari stoje u vezi sa vašom
misijom."
O'Tul osmotri sedamdesetogodišnjeg Španca koji je bio duhovni vođa jedne
milijarde katolika. Papina koža bila je maslinaste boje, imao je oštre crte lica,
a gusta crna kosa bila mu je već poprilično osedela. Njegove smeđe oči bile
su meke i bistre. On zacelo ne gubi vreme, pomisli O'Tul, prisetivši se članka
u katoličkom časopisu u kome je jedan od vodećih kardinala u upravi
Vatikana hvalio Jovana-Pavla V zbog njegove poslovne delotvornosti.
"Da, sveti oče", uzvrati O'Tul. "Kao što znate, uskoro treba da se otisnem na
putovanje koje je od najvećeg značaja za čovečanstvo. Kao katolik, suočen
sam sa nekim pitanjima za koja sam pomislio da bi mi bilo od pomoći da ih
raspravim sa vama." On zastade za trenutak. "Ja svakako ne očekujem da vi
imate sve odgovore. Ali možda me malo možete upraviti zahvaljujući vašoj
sakupljenoj mudrosti."
Papa klimnu i sačeka da O'Tul nastavi. Kosmonaut duboko udahnu vazduh.
"Ono što me muži jeste problem spasenja, iako podozrevam da je to samo
deo jednog većeg problema koji me čeka u nastojanju da izmirim Ramance sa
našom verom."
Papa nabra veđe iz čega O'Tul zaključi da se nije najbolje izrazio. "Uopšte
nemam poteškoća", pohita general da objasni, "sa zamišlju o tome da je Bog
stvorio Ramance, to je lako pojmiti. Ali da li su se Ramanci kretali sličnom
stazom duhovnog razvoja, te su stoga morali, u nekoj tački svoje istorije,
takođe da budu iskupljeni, kao i ljudska bića na Zemlji? Ako je uistinu tako,
da li je Bog poslao Isusa, ili možda nekog njegovog ramanskog parnjaka, da
ih spase od grehova? Da li mi, ljudi, predstavljamo, u tom slučaju,
evolucionu paradigmu koja se nebnrojeno puta ponovila širom Vaseljene?"
Papin osmeh pretvori se gotovo u cerenje. "Zaboga, generale", reče on vedro,
"veoma brzo ste projurili preko ogromne intelektualne teritorije. Morate znati
da ja nemam spremne odgovore na takva duboka pitanja. Mudre glave crkve
već skoro sedamdeset godina zaokupljene su pitanjima što ih je otvorila

pojava Rame i, kao što bi se i očekivalo, naša razmatranja pojačana su u
poslednje vreme usled otkrića druge svemirske letelice."
"Ali kakvo je vaše lično uverenje, vaša svetosti?" bio je uporan O'Tul. "Da li
su stvorenja koja su sazdala ta dva neverovatna svemirska plovila načinila
neki prvobitni greh, te im je stoga takođe bio potreban spasilac negde tokom
njihove istorije? Da li je priča o Isusu jedinstvena za nas ovde na Zemlji, ili je
to možda samo jedno malo poglavlje u knjizi gotovo beskrajne dužine koja
obuhvata sva inteligentna bića i opšti uslov za sticanje spasenja?"
"Nisam siguran", uzvrati sveti otac posle nekoliko sekundi. "Ponekad mi je
gotovo nemoguće da pojmim postojanje drugih inteligencija u bilo kom
obliku, tamo, u ostatku Vaseljene. A onda, čim shvatim da ta inteligencija ne
bi bila slična nama, počinjem da se borim sa prizorima i prikazama koje mi
odvlače misli od teoloških pitanja koja ste vi postavili ovog jutra." Zastao je
za trenutak, zadubljen u misli. "Ali uglavnom zamišljam da su i Ramanci u
početku morali da steknu neki nauk, da Bog, naime, ni njih nije stvorio
savršene, te stoga da je u nekom trenutku u njihovom razvoju On i njima
morao poslati Isusa..."
Papa zastade i pomno se zagleda u generala O'Tula. "Da", nastavi on blago,
"rekao sam Isusa. Pitali ste me za moje lično uverenje. Za mene je Isus i
istinski spasilac i jedini Božji sin. On će biti taj koji će biti upućen i
Ramancima, premda u različitom obličju."
O'Tulovo lice se ozari pri kraju pontifovog izlaganja. "Slažem se sa vama,
sveti Oče", uzvrati on uzbuđeno. "Sve inteligenciju su, dakle, ujedinjene,
širom Vaseljene, sličnim duhovnim iskustvom. U jednom sasvim stvarnom
smislu, pod pretpostavkom da su Ramanci i Drugi takođe bili spaseni, mi
smo svi braća. Uostalom, sazdani smo od istih osnovnih hemikalija. To znači
da Raj neće biti obezbeđen samo za ljude, nego će se u njemu naći mesta i za
sva ostala bića koja su shvatila Njegovu poruku."
"Jasno mi je kako ste mogli doći do tog zaključka", odvrati Jovan-Pavle. "Ali
on svakako nije opšte prihvaćen. Čak i u krilu crkve ima onih koji sasvim
drugačije vide Ramance."
"Mislite na grupu koja traži potporu u citiranju svetog Mikaela od Sijene?"
Papa klimnu.
"Što se mene tiče", reče general O'Tul, "smatram da je njihovo usko
homocentrično tumačenje propovedi svetog Mikaela odveć ograničeno.
Ustvrdivši da je vanzemaljska letelica mogla biti vesnik, kao Elija ili čak
Isaija, koji predskazuje drugi Hristov dolazak, Mikael nije ograničio

Ramance samo na tu posebnu ulogu u našoj istoriji, bez ikakve druge
funkcije ili postojanja. On je samo objasnio jedno moguće viđenje ovog
događaja iz ljudske duhovne perspektive."
Osmeh se ponovo pojavi na pontifovom licu. "Jasno mi je da ste razmišljanju
o svemu ovome posvetili puno vremena i energije. Informacije koje sam
dobio o vama bile su samo delimično tačne. U vašem dosjeu pominju se vaša
predanost Bogu, crkvi i porodici. Ali malo se pominje vaše živo intelektualno
zanimanje za teologiju."
"Smatram da je ova misija daleko najznačajniji zadatak u mom životu. Želim
da budem siguran da ću ispravno služiti i Bogu i čovečanstvu. Pokušavam
stoga da se pripravim na svaki mogući način, računajući tu i ustanovljenje da
li Ramanci imaju ili nemaju duhovnu komponentu. To bi moglo da ima
uticaja na moje delanje u okviru misije."
O'Tul je zastao nekoliko sekundi, a onda nastavio. "Kad smo već kod toga,
vaša svetosti, da li su vaši istraživači došli do bilo kakvog dokaza o mogućoj
duhovnosti Ramanaca na osnovu analize prvog susreta sa njima?"
Jovan-Pavle V odmahnu glavom. "Ne, nisu. Međutim, jedan od mojih
najpobožnijih nadbiskupa, čovek čija religijska revnost ponekad zasenjuje
njegovu logiku, drži da je strukturni raspored koji je ustanovljen u prvoj
ramanskoj letelici - znate, simetrije, geometrijska ustrojstva, čak i sveprisutna
shema suvišnosti koja se temelji na broju tri - znamenje hrama. Možda je u
pravu. To naprosto ne znamo. Ne raspolažemo nikakvim dokazom o
duhovnoj prirodi bića koja su sazdala taj prvi svemirski brod - ali ni protiv
nje."
"Sjajno!" reče general O'Tul. To mi uopšte nije palo na pamet. Zamislite da je
letelica uistinu stvorena kao neka vrsta hrama. To bi oborilo Dejvida
Brauna." General se nasmeja. "Dr Braun, naime, smatra", objasni on, "da mi,
uboga i neznalačka ljudska bića, nemamo nikakvih izgleda da ustanovimo
svrhu takvog jednog svemirskog broda, budući da je tehnologija njegovih
neimara toliko iznad naše moći poimanja da je uopšte ne bismo mogli
shvatiti. Prema njegovom uverenju, svakako da ne može postojati nikakva
ramanska religija. On smatra da su Ramanci morali ostaviti za sobom sva
sujeverna trabunjanja eonima pre no što su stekli sposobnost da sazdaju jednu
tako fantastičnu međuzvezdanu letelicu."
"Dr Braun je ateist, zar ne?" upita papa.
O'Tul klimnu. "Otvoreni. Uveren je da svako religijsko razmišljanje ugrožava
valjano funkcionisanje mozga. Svako ko se ne slaže sa ovakvim viđenjem za

njega je potpuni idiot."
"A ostali članovi posade? Imaju li i oni tako isključive stavove o ovoj stvari
kao dr Braun?"
On je najneskriveniji ateista, premda podozrevam da Vejkfild, Tabori i
Turgenjeva dele slično uverenje. Čudno, ali intuicija mi kaže da u srcu
zapovednika Borzova postoji slaba tačka za religiju. To važi za većinu ljudi
koji su preživeli Haos. U svakom slučaju, Valerij očigledno uživa u tome da
me propituje o mojoj veri."
General O'Tul zastade za trenutak, upotpunjujući u glavi pregled religijskih
uverenja ostalih članova misije "Njutn". "Dve Evropljanke, de Žardanova i
Sabatini, nominalno su katolikinje, premda nipošto predane. Admiral
Hajlman luteran je za Uskrs i Božić. Takagiši meditira i proučava zen. Ne
znam ništa o ostalo dvoje."
Pontif ustade i priđe prozoru. "Negde tamo jedno neobično i čudesno
svemirsko plovilo, koje su sazdala bića sa druge zvezde, hita ka nama. Mi mu
upućujemo dvanaestočlanu ekipu u susret." On se okrenu prema generalu
O'Tulu. "Taj svemirski brod mogao bi biti Božji glasnik, ali verovatno ćete
jedino vi biti u stanju da ga prepoznate kao takvog."
O'Tul ništa nije uzvratio. Papa se ponovo zagledao kroz prozor, ostavši bez
reči skoro pun minut. "Ne, moj sine", reče on konačno blagim glasom,
obraćajući se kako samome sebi, tako i generalu O'Tulu. "Nemam odgovore
na vaša pitanja. Ima ih samo Bog. Morate se moliti da vam ih obznani kada
vam budu potrebni." On se okrenu prema generalu. "Moram vam reći da mi
je veoma drago što vas ove stvari tako silno zanimaju. Takođe se uzdam u to
da vas je Bog hotimice odabrao za ovu misiju."
Generl O'Tul je razabrao da se audijencija bliži kraju. "Sveti oče", reče on,
"još jednom vam hvala što ste me primili i što ste mi posvetili ovo vreme.
Veoma sam počastvovan time."
Jovan-Pavle V se osmehnu i priđe svom gostu. Zagrlio ga je na evropski
način, a zatim otpratio generala O'Tula do vrata koja su vodila iz njegovih
radnih odaja.

11. SVETI MIKAEL OD SIJENE

Izlaz iz stanice podzemne železnice nalazio se naspram ulaza u Park
međunarodnog mira. Stigavši liftom na gornji nivo, general O'Tul našao se
obasjan popodnevnom svetlošću u kojoj se kupalo i svetilište sa kupolom sa
njegove desne strane, udaljeno nepunih dve stotine jardi. Sa leve strane, na
suprotnoj strani parka, iza kompleksa administrativnih zgrada uzdizao se vrh
drevnog rimskog Koloseuma.
Američki general uputio se žustrim korakom u park, a zatim krenuo desnom
stazom koja je vodila do hrama. Obrevši se pokraj jednog ljupkog, malog
vodoskoka, koji je sačinjavao deo spomenika posvećenog deci sveta, zastao
je načas da bolje osmotri izvajana obličja koja su se tako životno igrala u
hladnoj vodi. O'Tul je osećao kako ga prožima silno uzbuđenje. Kakav
neverovatan dan, pomisli on. Prvo sam bio primljen u audijenciju kod pape, a
sada mi se konačno ukazuje prilika da posetim svetilište svetog Mikaela.
Kada je Mikael od Sijene proglašen za sveca 2188, pedeset godina po
njegovoj smrti (odnosno, što je bilo možda još značajnije, tri godine pošto je
Jovan-Pavle V izabran za novog papu), odmah je postignuta opšta saglasnost
oko toga da je upravo Park međunarodnog mira savršeno mesto za podizanje
velikog svetilišta njemu u počast. Veliki park pružao se od Pjaca Venezija do
Koloseuma, obuhvatajući poslednje ostatke starog rimskog foruma koji su
nekako preživeli nuklearni holokast. Odabrati pravo mesto za svetilište
predstavljalo je delikatan posao. Memorijal petoro mučenika, podignut u
počast onim odvažnim muškarcima i ženama koji su se žrtvovali zarad
ponovnog uspostavljanja reda u Rimu tokom meseci neposredno po
katastrofi, godinama je predstavljao glavnu atrakciju hrama. Postojalo je
prilično rasprostranjeno uverenje da se ne sme dopustiti da novi hram svetog
Mikaela od Sijene baci u zasenak dostojanstven, otvoren, mermerni pentagon
koji je zaposedao jugoistočni ugao parka od 2155.
Posle obimne rasprave odlučeno je da se svetilište svetog Mikaela smesti na
suprotan, severozapadni ugao parka, pri čemu će mu se temelji simbolično
naći u samom epicentru nuklearne eksplozije, na samo deset jardi od mesta
gde se uzdizao Trajanov stub do časa kada je, pod dejstvom silovite toplote u
jezgru plamene kugle, u trenu pretvoren u paru. Prizemlje okruglog svetilišta
bilo je potpuno posvećeno meditiranju i bogoštovanju. Postojalo je dvanaest

niša ili kapela povezanih sa glavnim brodom, šest sa kipovima i umetničkim
delima sa klasičnim rimokatoličkim motivima, dok je preostalih šest
izražavalo počast po jednoj od velikih religija sveta. Ova eklektička podela
prizemlja hotimice je tako izvedena da se tu osećaju udobno i mnogi
nekatolici koji su dolazili u hodočašće u svetilište kako bi iskazali poštovanje
uspomeni na voljeg svetog Mikaela.
General O'Tul nije se dugo zadržao na tom prvom nivou. Klekanuo je i
izgovorio molitvu u kapeli svetog Petra, a zatim nakratko osmotrio znameniti
drveni kip Bude u kućištu pokraj ulaza, ali kao i većina turista jedva je čekao
da vidi freske na prvom spratu. O'Tula je zadivila kako veličina, tako i lepota
ovih čuvenih slika istog časa kada je izišao iz lifta. Pravo ispred njega stajao
je portret u prirodnoj veličini jedne ljupke osamnaestogodišnjakinje sa
dugačkom plavom kosom. Stajala je povijena u jednoj sijenskoj crkvici na
Badnje veče 2115, upravo spustivši na hladan kameni pod pletenu korpu u
kojoj se, uvijena u ćebe, nalazila beba kovrdžave kosice. Slika je prikazivala
noć rođenja svetog Mikaela i bila je prva u nizu od dvanaest fresaka koje su
potpuno okruživale unutrašnji deo svetilišta, pričajući svečev životopis.
General O'Tul prišao je malom kiosku uz lift i iznajmio naročitu emitujuću
audio kasetu u trajanju od četrdeset pet minuta. Bila je četvrtastog oblika,
osnove deset centimetara, tako da se lako mogla smestiti u džep od kaputa.
Uzeo je zatim jedan majušni prijemnik, koji je stajao na raspolaganju, i
zakačio ga iza uha. Pošto je na biraču jezika odabrao engleski, pritisnuo je
dugme sa natpisom "Uvod" i stao da sluša prijatan glas neke Engleskinje koji
je počeo da mu objašnjava ono što će videti.
"Svaka od dvanaest freski visoka je šest metara", objašnjavala je žena, dok je
general proučavao crte lica malog Mikaela na prvoj fresci. "Osvetljenje u
sobi predstavlja kombinaciju prirodne svetlosti koja dopire spolja kroz
naročite filtre i veštačke rasvete iz elektronske mreže u kupoli. Automatski
senzori određuju uslove ambijenta i prave takvu mešavinu prirodne i veštačke
svetlosti da je osvetljenje fresaka uvek savršeno.
Dvanaest panela na ovom nivou odgovaraju nišama u prizemlju. Sam
raspored fresaka, koji hronološki prati svečev život, ide u smeru okretanja
kazaljki na časovniku. Shodno tome, poslednja slika, koja prikazuje
komemoraciju povodom Mikaelovog proglašenja za sveca u Rimu 2188,
nalazi se odmah uz onu na kojoj je predočeno njegovo rođenje u sijenskoj
katedrali sedamdeset dve godine ranije.
Freske je projektovala i naslikala ekipa od četiri umetnika, među kojima i

majstor Feng Ji iz Kine, koji je iznenada prispeo u proleće 2190. bez
prethodne najave. Uprkos činjenici da je izvan Kine veoma malo bilo poznato
o njegovom umeću, ostala tri umetnika, Portugalac Roza da Silva,
Meksikanac Fernando Lopez i Švajcarac Hans Rajhvajn, bez oklevanja su
prihvatili Feng Jia u svoj tim na osnovu izuzetnih skica koje je doneo sa
sobom."
O'Tul se osvrnu po okrugloj prostoriji dok je slušao lirski glas sa kasete.
Ovog poslednjeg dana 2199. na prvom spratu svetilišta svetog Mikaela
nalazilo se više od dve stotine ljudi, računajući tu i tri grupe turista. Američki
kosmonaut sporo je napredovao u kružnom obilaženju, zaustavljajući se pred
svakim panelom da bi pažljivo proučio umetničko delo i saslušao izlaganje sa
kasete.
Najvažniji događaji iz života svetog Mikaela bili su podrobno predočeni na
freskama. Drugi, treći, četvrti i peti panel prikazivali su njegove dane kao
franjevačkog iskušenika u Sijeni, izučavalačko putovanje oko sveta za vreme
Velikog Haosa, početak njegovih religijskih delatnosti po povratku u Italiju,
kao i Mikealovo korišćenje zaliha kojima je raspolagala crkva u prehrani i
smeštanju beskućnika. Šesta slika prikazivala je neumornog sveca u
televizijskom studiju, kako prima donaciju od jednog imućnog japanskog
poklonika. Tom prilikom je Mikael, koji je govorio osam jezika, u više
navrata ponovio svoju poruku o temeljnom jedinstvu svih ljudi, kao i o
neophodnosti da imućni vode računa o siromašnijima.
Sedma freska bila je Feng Jiov prikaz sukoba u Rimu između Mikaela i
starog pape na umoru. Bilo je to remek-delo kontrasta. Koristeći blistavo boje
i svetlost, slikar je predočio prizor energičnog, ustreptalog mladića, punog
života, koga jedan svet nepravedno cenzuriše - i ostarelog prelata koji žudi za
tim da svoje poslednje dane proživi u miru i spokoju. Izraz Mikaelovog lica
govorio je o dve sasvim različite reakcije na ono što mu je bilo rečeno: bila je
tu, s jedne strane, poslušnost prema papi, a s druge, odbojnost prema činjenici
da je crkva više držala do stila i reda nego do suštine.
"Papa je Mikaela poslao u jedan manastir u Toskani", nastavio je audio-
vodič, "i upravo se tamo odigrao završni preobražaj njegovog karaktera.
Osmi panel prikazuje božansko ukazanje Mikaelu tokom njegove osame.
Prema svedočanstvu sveca, Bog mu se obratio u dva navrata: prvi put usred
jedne oluje, a drugi put kada se nebom pružala veličanstvena duga. Za vreme
duge i silovite oluje Bog mu je, kroz žestoku grmljavinu, obznanio nove
'Zakone života' koje je Mikael potom izložio prigodom uskršnjeg jutrenja u

Bolseni. Prilikom druge posete Bog je izvestio sveca da će njegova poruka
stići do nakraj duge, kao i da će On 'dati vernima znak' za vreme uskršnje
mise.
Najznamenitije čudo Mikaelovog života, koje je na televiziji imalo prilike da
vidi preko milijarda ljudi, predočeno je na devetom panelu. Slika je prikazuje
Mikaela kako drži uskršnju misu mnoštvu okupljenom na obala Bolsenskog
jezera. Plah prolećni pljusak stuštio se na masu, koja je uglavnom nosila
poznate plave odore, osobene za njegove sledbenike. Ali dok je kiša padala
svuda oko svetog Mikaela, nijedna kapljica nije nakvasila propovedaonicu ili
akustičku opremu koja je korišćena da bi se pojačao njegov glas. Postojani,
jarki snop svetlosti sa sunca obasjavao je lice mladog sveca dok je ovaj
obznanjivao svetu nove Božje zakone. Upravo je to bio onaj trenutak kada je
on nadrastao običnog religijskog vođu..."
General O'Tul isključi kasetu dok je prilazio desetoj i jedanaestoj slici.
Ostatak priče bio mu je poznat. Posle mise u Bolseni Mikaela su ophrvale
mnoge nevolje. Život mu se najednom promenio. Za samo dve nedelje većina
njegovih dozvola za korišćenje kablovske televizije bila je opozvana. Priče o
iskvarenosti i nemoralu među njegovim mladim poklonicima, čiji je broj
dostigao na stotine hiljada samo u Zapadnom svetu, nisu silazile sa stubaca
štampe. Usledio je jedan pokušaj ubistva, koji je u poslednjem trenutku
osujetilo njegovo osoblje. Javili su se takođe neosnovani izveštaji u medijima
da je Mikael sebe proglasio za drugog Hrista.
I tako su te se svetske vođe uplašile. Sve odreda. Postao si pretnja za svakoga
među njima sa svojim zakonima života. A nikada nisu shvatili šta si
podrazumevao pod konačnom evolucijom. O'Tul se zaustavi pred desetom
freskom. Bio je to prizor koji je znao napamet. Gotovo svaka obrazovana
osoba na svetu takođe bi ga odmah prepoznala. Televizijski snimak
poslednjih sekundi pre no što je eksplodirala bomba terorista prikazivan je
svake godine 28. juna, prvog dana svetkovine svetog Petra i svetog Pavla i
godišnjice onog dana kada su Mikael Balatrezi i gotovo milion drugih ljudi u
trenu nestali u Rimu tog kobnog, ranog, letnjeg jutra 2138.
Pozvao si ih da dođu u Rim da ti se pridruže. Da pokažeš svetu da su se svi
ujedinili. I ljudi su došli. Deseta slika prikazivala je Mikaela, u njegovoj
plavoj odori, kako stoji visoko na stepenicama spomenika Vitoriju Emanuelu
odmah uz Pjacu Veneciju. Bio je usred propovedi. More plaveti pružalo se u
svim pravcima oko njega, prelivajući se u Forum Romanum iz zakrčene Via
dei fjori imperiali što je vodila ka Koloseumu. Lica su bila pomno zaneta,

uzbuđena, uglavnom mladolika; pogledi su bludili naviše i po spomenicima
drevnog grada u nastojanju da makar na trenutak spaze mladića-čoveka koji
se drznuo da ustvrdi kako zna za put, Božji put, iz očaja i beznađa koji su se
spustili na svet.
Majkl Rajan O'Tul, pedeset sedmogodišnji američki katolik iz Bostona, pao
je na kolena i zaplakao, kao i hiljade pre njega, kada mu se pogled zaustavio
na jedanaestom panelu u nizu. Slika je prikazivala neka mesta sa prethodnog
panela, ali nešto više od jedan sat kasnije, jedan čas pošto je nuklearna bomba
od sedamdeset pet kilotona, skrivena u reportažnim kolima blizu Trajanovog
stuba, eksplodirala i uputila svoju pogubnu pečurku put neba povrh grada.
Sve u krugu dve stotine metara oko epicentra u trenu je pretvoreno u paru.
Nije više bilo ni Mikaela, ni Pjace Venecije, ni ogromnog spomenika Vitoriju
Emanuelu. U središtu freske nalazila se samo jedna rupa. A oko te rupe, tamo
gde isparavanje već nije bilo potpuno, nizali su se prizori agonije i užasa koji
su uspevali da uzdrmaju čak i najstamenije ličnosti.
Blagi Bože, izusti kroz suze general O'Tul, pomozi mi da shvatim poruku što
proishodi iz života svetog Mikaela. Pomozi mi da pojmim kako mogu da
doprinesem, ma u koliko maloj meri, tvom sveopštem planu u koji smo svi
uključeni. Vodi me dok se pripravljam da budem tvoj izaslanik kod
Ramanaca.

12. RAMANI I ROMANI

"Pa, šta misliš?" Nikol de Žardan ustade i lagano se okrete pred kamerom
pokraj monitora. Bila je odevena u pripijenu belu haljinu napravljenu od
novih rastegljivih vlakana. Donji kraj haljine dosezao je malo ispod kolena, a
duge rukave je obeležavala crna traka koja joj je prolazila ispod lakta,
prostirući se od ramena do zglavka. Široki, ugljeno crni pojas slagao se i sa
bojom trake i sa bojom kose, kao i sa bojom njenih cipela sa visokim
potpeticama. Kosa joj je bila skupljena iza glave, a zatim joj je slobodno
padala gotovo do struka. Jedini nakit bila joj je zlatna teniska narukvica sa tri
niske malih dijamanata koju je nosila oko levog zglavka.
"Izgledaš divno, maman", odgovori njena kćerka Ženevjev sa ekrana.
"Nikada te nisam videla da nabaciš haljinu i da opustiš kosu. Šta je sa tvojom
uobičajenom trenerkom?" Četrnaestogodišnjakinja se kliberila. "I kada
počinje žurka?"
"U devet i trideset", odvrati Nikol. "Kasno, što je vrlo moderno. Verovatno
nećemo večerati još jedno sat posle toga. Poješću nešto u hotelskoj sobi pre
nego što pođem da ne bih umrla od gladi."
"Maman, nemoj sada da zaboraviš svoje obećanje. Prošlonedeljni Aujourd-
hui kaže da će moj omiljeni pevač, Žilijen L'Klerk, biti jedan od zabavljača
na prijemu. Moraš mu reći da tvoja kćerka misli kako je apsolutno
božanstven!"
Nikol se nasmeši svojoj kćerki. "Hoću, dušo, za tebe. Iako će to verovatno
biti pogrešno protumačeno. Po onome što sam čula, tvoj monsieur L'Klerk
misli da su sve žene na svetu zaljubljene u njega." Zastala je na trenutak.
"Gde ti je deda? Učinilo mi se da si rekla da će ti se pridružiti za par minuta."
"Evo me", reče Nikolin otac kada mu se lice pojavilo na ekranu pored unuke.
"Upravo sam dovršavao deo svog romana o Peteru Abelaru. Nisam očekivao
da tako rano pozoveš." Pjer de Žardan je sada imao šezdeset godina.
Uspešnan pisac istorijskih romana tokom mnogo godina, vodio je, posle rane
smrti svoje supruge, život blagoslovlen bogatstvom i postignućem. "Izgledaš
zapanjujuće!" uskliknuo je kada je video svoju kćerku u večernjoj odeći. "Jesi
li tu haljinu kupila u Rimu?"
"U stvari, papa", reče Nikol i ponovo napravi krug da bi otac mogao da vidi
čitavu haljinu, "kupila sam je za Fransoazino venčanje pre tri godine. Ali,

razume se, nikada nisam imala priliku da je obučem. Misliš li da je previše
prosta?"
"Nipošto", odvrati Pjer. "U stvari, mislim da je upravo savršena za tu vrstu
ekstravagancije. Ukoliko bude kao na onim velikim gala zabavama na kakve
sam nekada išao, tamo će svaka žena nositi najluđu i najskuplju odeću i nakit.
Isticaćeš se svojim 'prostim' crnim i belim. Naročito sa tako spuštenom
kosom. Izgledaš savršeno."
"Hvala", reče Nikol. "Iako znam da si pristrasan, ipak volim da čujem tvoje
komplimente." Pogledala je oca i kćerku, svoja jedina dva bliska druga tokom
poslednjih sedam godina. "Stvarno sam neverovatno uznemirena. Ne verujem
da ću biti ovoliko nervozna ni na dan kada budemo stigli do Rame. Često se
na velikim zabavama kao što je ta osećam van svog elementa, a večeras imam
neobičan predosećaj opasnosti koji ne umem da objasnim. Sećaš se, papa,
kako sam se osećala dan pre nego što nam je pas umro kada sam bila mala."
Lice njenog oca postade ozbiljno. "Možda bi bolje bilo da razmisliš o tome
da ostaneš u hotelu. Previše tvojih predosećaja u prošlosti bilo je tačno.
Sećam se da si mi rekla da nešto nije u redu sa tvojom majkom dva dana pre
nego što smo primili onu poruku..."
"Nije tako jak osećaj", umeša se Nikol. "A osim toga, šta bih mogla da
pružim kao objašnjenje? Svi me očekuju, naročito štampa, kako kaže
Franćeska Sabatini. Još je ljuta na mene zbog toga što sam odbila da joj dam
lični intervju."
"Onda pretpostavljam da bi trebalo da ideš. Ali probaj da se malo zabaviš.
Bar ovo jedno veče ne uzimaj stvari tako ozbiljno."
"I ne zaboravi da pozdraviš Žilijena L'Klerka", dodala je Ženevjev.
"Oboje ćete mi nedostajati kada dođe ponoć", reče Nikol. "Biće to prvi put da
neću biti sa vama na novogodišnje veče još od 2194." Nikol zastade na
trenutak, prisetivši se zajedničkih porodičnih slavlja. "Pazite se, oboje. Znate
da vas mnogo volim."
"I ja tebe volim, maman", povikala je Ženevjev. Pjer joj mahnu u znak
pozdrava.
Nikol isključi videofon i pogleda na časovnik. Bilo je osam sati. Još je imala
na raspolaganju pun sat pre trenutka kada je trebalo da se sretne sa vozačem
na recepciji. Prišla je kompjuterskom terminalu da naruči nešto za jelo. Sa
nekoliko komandi zatražila je činiju mešane supe i bočicu mineralne vode.
Kompjuterski monitor joj je rekao da očekuje oboje za šesnaest do devetnaest
minuta.

Stvarno sam sva napeta večeras, pomisli Nikol dok je listala magazin Italija i
čekala na hranu. Udarna tema Italije bio je intervju sa Franćeskom Sabatini.
Članak je imao punih deset stranica i mora da je sadržavao dvadeset raznih
fotografija "la bella signore". Intervjuista je naširoko pričao o Franćeskina
dva izuzetno uspešna dokumentarna projekta (prvi o modernoj ljubavi, drugi
o drogama), istakavši činjenicu, usred pitanja o seriji o drogi, da je Franćeska
neprekidno pušila cigarete tokom razgovora.
Nikol pređe članak na brzinu, primetivši dok je čitala da postoje detalji o
Franćeski na koje nikada nije obratila pažnju. Ali šta je motiviše? pitala se
Nikol. Šta to ona želi? Pred kraj magazinske priče, intervjuista je pitao
Franćesku za mišljenje o druge dve žene u posadi misije "Njutn". "Imam
osećaj da sam u stvari jedina žena u misiji", odgovorila je Franćeska. Nikol
uspori da pročita ostatak članka. "Ruski pilot Turgenjeva razmišlja i ponaša
se kao muškarac, a francusko-afrička princeza Nikol de Žardan je namerno
potisnula svoju ženstvenost, što je tužno, jer bi mogla da bude tako divna
žena."
Nikol su samo blago naljutili Franćeskini slatkorečivi komentari. Zapravo su
je više zabavili. Oseti nalet želje da se dokaže, ali onda ukori sebe zbog tako
detinjaste reakcije. Pitaću Franćesku o tom članku kada dođe trenutak,
pomisli Nikol sa osmehom. Ko zna? Možda ću je čak pitati da li je zavođenje
oženjenih muškaraca kvalifikuje kao žensko."
Četrdesetominutna vožnja od hotela do mesta gde je upriličena zabava, u
Hadrijanovoj vili, koja se nalazila na granici predgrađa Rima, nedaleko od
letovališta Tivoli, protekla je u potpunoj tišini. Drugi putnik u Nikolinim
kolima bio je Hiro Jamanaka, najćutljiviji od svih kosmonauta. U svom
televizijskom intervjuu pre dva meseca sa Jamanakom, iznervirana Franćeska
Sabatini, posle deset minuta i jednosložnih odgovora od po dve, tri reči na
sva njena pitanja, upitala je Hira da li su glasine o tome da je on android
istinite.
"Šta?" pitao je Hiro Jamanaka.
"Jeste li android?" ponovila je Franćeska sa obesnim osmehom.
"Ne", odvratio je japanski pilot, a crte su mu ostale apsolutno bez ikakvog
izraza dok mu je kamera zumirala lice.
Kada kola skrenuše sa glavnog puta između Rima i Tivolija da bi prevezla
poslednju milju do Ville Adriani, saobraćaj se zgusnu. Napredovanje je bilo
vrlo sporo, ne samo zbog mnogih kola koja su vozila ljude na gala zabavuu,
već i zbog stotina radoznalih posmatrača i paparaca koji su se nanizali oko

uskog kolskog prolaza.
Nikol duboko udahnu kada je automobil konačno stigao na kružni prilaz i
stao. Iza obojenog prozora videla je gomilu fotografa i reportera spremnih da
se bace na svakog ko iziđe iz kola. Vrata joj se automatski otvoriše i ona
polako kroči napolje, pritegavši oko sebe crni kožni mantil i trudeći se da ne
zapne potpeticama.
"Ko je to?" začula je neki glas kako pita.
"Franko, ovamo, brzo - to je kosmonaut de Žardanova."
Dođe do naleta aplauza i sevanja mnogih bliceva. Italijanski gospodin
ljubaznog izgleda priđe i uze Nikol za ruku. Ljudi su se tiskali oko nje,
nekoliko mikrofona joj je gurnuto u lice i činilo se da joj je upućeno stotinu
istovremenih pitanja i zahteva na četiri ili pet jezika.
"Zbog čega ste odbili sve lične intervjue?"
"Molim vas, otvorite mantil da vam vidimo haljinu."
"Da li vas kosmonauti poštuju kao lekara?"
"Zastanite na trenutak. Nasmešite se, molim."
"Šta mislite o Franćeski Sabatini?"
Nikol ne reče ništa dok je čovek iz obezbeđenja zadržavao gomilu i vodio je
do električnih kola sa zastorom. Četvorosedna kola lagano su krenula uz
dugački breg, ostavivši gomilu za sobom, a jedna ljubazna Italijanka u
srednjim dvadesetim godinama na engleskom je objašnjavala Nikol i Hirou
Jamanaki šta je to što vide oko sebe. Hadrijan, koji je vladao rimskom
imperijom između 117. i 138. godine nove ere, sagradio je taj ogromni
letnjikovac, rekla im je ona, zarad sopstvenog uživanja. To arhitektonsko
remek-delo predstavljalo je mešavinu svih stilova gradnje koje je Hadrijan
video tokom svojih putovanja do udaljenih provincija i imperator ga je lično
sazdao na tri stotine jutara ravnice u podnožju brda Tiburtini.
Početna vožnja kolima pored drevne skupine zgrada je očevidno predstavljala
sastavni deo večernje svetkovine. Same osvetljene ruševine samo su
neodređeno nagoveštavale nekadašnju slavu, jer krovova uglavnom nije bilo,
svi dekorativni kipovi su odneti, a sa grubih kamenih zidova poskidani su svi
ukrasi. Ali do trenutka kada su kola zaobišla ruševine Kanopusa, spomenika
sagrađenog oko četvrtastog bazena u egipatskom stilu (bila je to petnaesta ili
šesnaesta zgrada u kompleksu - Nikol je izgubila predstavu o tačnom broju)
prava razmere vile konačno su se ukazale u svoj svojoj ogromnosti.
Taj čovek je umro pre više od dve hiljade godina, pomisli Nikol, prisetivši se
svog znanja istorije. Jedan od najpametnijih ljudi koji su ikada živeli. Vojnik,

vladar, lingvista. Nasmešila se kada se prisetila priče o Antinusu. Usamljen
tokom najvećeg dela svog života. Osim kratke, sveprožimajuće strasti koja se
svršila tragedijom.
Kola zastadoše na kraju kratke staze. Devojka vodič završi svoj monolog.
"Da bi poštovala Pax Romanu, produžetak svetskog mira od pre dva
milenijuma, italijanska vlada, potpomognuta velikodušnim poklonima
korporacija pobrojanih ispod one statue sa vaše desne strane, odlučila je
2189. da podigne savršenu repliku Hadrijanovog Marinskog teatra. Možda se
sećate da smo prošli kraj ruševina originala na početku vožnje. Cilj projekta
rekonstrukcije bio je da pokaže kako bi izgledala poseta delu ovog
letnjikovca za imperatorovog života. Zgrada je dovršena 2193. i od tada se
stalno koristi za državne ceremonije."
Goste su primili formalno odeveni mladi Italijani, svi podjednako visoki i
zgodni, koji su ih otpratili duž prilaza, do Dvorane filozofa i kroz nju, i
najzad do Marinskog teatra. Na pravom ulazu izvršena je kratka bezbednosna
provera, a potom su gosti bili slobodni da idu kud ih je volja.
Nikol je bila očarana zgradom. Ova je u osnovi bila kružnog oblika, nekih
četrdeset metara u prečniku. Vodeni prsten je odvajao unutrašnje ostrvo na
kom se nalazila ugromna kuća sa pet odaja i velikim dvorištem od širokog
prilaza sa ukrašenim stubovima. Nije bilo krova ni nad vodom, ni nad
unutrašnjim delom prilaza, otvoreno nebo je davalo čitavom teatru divan
osećaj slobode. Oko građevine gosti su se pomešali, pa su razgovarali i pili;
usavršeni roboti-poslužioci kotrljali su se po okolini i nosili velike
poslužavnike sa šampanjcem, vinom i drugim alkoholnim pićima. Preko dva
mala mosta koji su povezivali ostrvo sa kućom i dvorištem za trem i ostatak
građevine, Nikol ugleda desetak ljudi, sve odevene u belo, koji su radili na
bifeu za posluživanje večere.
Neka pozamašna plavuša i njen mali, bačvasti, veseli muž, ćelavac sa parom
staromodnih naočara, žustro su prilazili Nikol sa nekih tridesetak stopa
udaljenosti. Nikol se pripremi za predstojeći udar, otpivši mali gutljaj koktela
od šampanjca i vina od ribizle koji joj je nekoliko minuta ranije dao neobično
uporan robot.
"Oh, madam de Žardan", reče čovek, mašući joj i hitro joj se približavajući.
"Naprosto moramo da porazgovaramo sa vama. Moja žena je jedan od vaših
najvećih obožavalaca." Počeo je da hoda uporedo sa Nikol i mahnuo svojoj
ženi. "Dođi, Ćećilija", povikao je, "imam je."
Nikol duboko udahnu i prisili sebe da se široko nasmeši. Biće to jedna od

onih večeri, rekla je sebi.
Najzad, mislila je Nikol, možda ću imati nekoliko minuta mira i tišine. Sedela
je sama, leđa namerno okrenutih vratima, za stočićem u uglu odaje. Odaja se
nalazila u najdaljem delu ostrvske kuće na sredini Marinskog teatra. Nikol je
dovršila poslednjih nekoliko zalogaja obeda, a onda ih je sprala sa malo vina.
Uzdahnula je, pokušavajući bez uspeha da se priseti bar polovine ljudi koje je
upoznala u poslednjih pola sata. Bila je poput omiljene fotografije, dodavali
su je od osobe do osobe i svi su joj se divili. Grlili su je, ljubili, grabili,
štipali, flertovali sa njom (i muškarci i žene), čak ju je neki bogati švedski
brodograditelj zaprosio i pozvao je u svoj "zamak" pokraj Geteborga. Nikol
jedva da je rekla koju reč ma kome od njih. Lice ju je bolelo od uglađenog
smeškanja i malo joj se vrtelo od koktela vina i šampanjca.
"Tako mi glave na ramenima", čula je kako iza nje govori poznati glas,
"verujem da dama u beloj haljini nije niko drugi do moja koleginica
kosmonaut, ledena princeza lično, madam Nikol de Žardan." Nikol se okrete i
vide kako se prema njoj tetura Ričard Vejkfild. Sudario se sa stolom, posegao
za stolicom da održi ravnotežu i samo što joj se nije srušio u krilo.
"Izvini", nasmešio se i nekako uspeo da sedne pokraj nje. "Bojim se da sam
popio malo više džina i tonika." Ispio je veliki gutljaj iz čaše koja je nekim
čudom ostala neprolivena u njegovoj desnici. "A sada", reče i namignu, "ako
ne mariš, malo ću da odremam pre delfinske predstave."
Nikol se nasmeja kada Ričardova glava uz pljesak udari o sto i kad ovaj poče
da glumi nesvesticu. Nakon jednog trenutka šaljivo se nagla i digla mu jedan
kapak. "Ako nemaš ništa protiv, drugar, nemoj da se onesvestiš dok mi ne
objasniš onaj deo o delfinskoj predstavi."
Uz veliki napor Ričard sede i zakoluta očima. "Hoćeš da kažeš da ne znaš?
Ti, koja uvek znaš sve planove i sve procedure? Nije moguće."
Nikol dokrajči vino. "Ozbiljno, Vejkfilde. O čemo to pričaš?"
Ričard otvori jedan od malih prozora i proturi ruku kroz njega, pokazavši
bazen koji je okruživao kuću. "Veliki dr Luiđi Bardolini ovde je sa svojim
inteligentnim delfinima. Franćeska će ga predstaviti za petnaestak minuta."
Piljio je u Nikol sa divljim izrazom. "Dr Bardolini će pokazati, ovde i
večeras", povikao je, "da njegovi delfini mogu da prođu prijemni ispit na
fakultetu."
Nikol se povuče nazad i pažljivo zagleda u kolegu. Stvarno je pijan, pomislila
je. Možda se i on oseća van elementa kao ja.
Ričard je sada napeto gledao kroz prozor. "Ova žurka je stvarno zoo-vrt, zar

ne?" rekla je Nikol posle dugog ćutanja. "Gde su samo našli..."
"To je to", prekide je naglo Vejkfild i trijumfalno tresnu rukom o sto. "Zbog
toga mi mesto izgleda toliko poznato od trenutka kada smo ušli." Bacio je
pogled na Nikol, koja ga je gledala kao da je sišao s uma. "To je minijaturni
Rama, zar ne vidiš?" Skočio je na noge, nesposoban da zazdrži zadovoljstvo
zbog svog otkrića. "Voda koja okružuje kuću je Cilindrično more, tremovi
predstavljaju Središnju niziju, a mi, draga gospo, sedimo u gradu Njujorku."
Nikol je počela da shvata, ali nije mogla da sustigne hitre misli Ričarda
Vejkfilda. "A šta dokazuje sličnost konstrukcije?" pitao je on glasno. "Šta to
znači da su ljudski arhitekti pre dve hiljade godina sazdali teatar držeći se
istih načela kao što su ona koja su korišćena na ramanskom brodu? Sličnost
prirode? Sličnost kultura? Apsolutno ne."
Zastao je, svestan da ga Nikol napeto gleda. "Matematika", rekao je strasno.
Zbunjeni izraz mu je kazivao da ga ona još ne razume u potpunosti.
"Matematika", kazao je ponovo, iznenada zapanjujuće lucidan. "U tome je
ključ. Ramanci gotovo sigurno nisu izgledali kao mi i očigledno su evoluirali
na svetu koji se uveliko razlikuje od Zemlje. Ali mora da su razumeli istu
matematiku kao i Rimljani."
Lice mu se ozarilo. "Ha!" ponovo je povikao i naterao Nikol da poskoči. Bio
je zadovoljan sobom. "Ramani i Romani. Oko toga se sve večeras vrti. A na
nekom stepenu razvoja između to dvoje je homo sapiens modernog
vremena."
Nikol je vrtela glavom dok je Ričard uživao u radosti svoje domišljatosti. "Ne
shvataš, draga gospo?" rekao je i pružio joj ruku da joj pomogne da ustane sa
svog mesta. "Onda možda ti i ja treba da pođemo da gledamo delfinsku
predstavu, a ja ću ti pričati o Ramancima tamo i Rimljanima ovde, o kupusu i
kralju, o dam-di-dam i pečatnom vosku i o tome da li svinje imaju krila."

13. SREĆNA NOVA GODINA

Pošto su svi završili sa obedom i kada su tanjiri sklonjeni, Franćeska
Sabatini se pojavila u središtu dvorišta sa mikrofonom i provela deset minuta
zahvaljujući se sponzorima gala zabave. Onda je predstavila dr Luiđija
Bardolinija, nagovestivši da bi se tehnike kojima se on pionirski bavio da bi
komunicirao sa delfinima mogle pokazati izuzetno korisne kada ljudi budu
pokušali da razgovaraju sa vanzemaljcima.
Ričard Vejkfild je nestao neposredno pre nego što je Franćeska počela govor,
po svemu sudeći da nađe sobu za odmor i da dobije još jedno piće. Nikol ga
je nakratko ugledala pet minuta kasnije, neposredno pošto je Franćeska
završila sa uvodom. Okružile su ga dve privlačne italijanske glumice koje su
se slatko smejale na njegove viceve. Mahnuo je Nikol i namignuo joj,
pokazujući dve žene kao da su njegova dela sama po sebi razumljiva.
Dobro je, Ričarde, pomislila je Nikol i nasmešila se za svoj račun. Bar se
jedno od nas društveno neprilagođenih dobro zabavlja. Sada je gledala kako
Franćeska graciozno ide preko mosta i počinje da se povlači od vode kroz
gužvu da bi Bardolini i njegovi delfini imali dovoljno prostora. Franćeska je
bila odevena u pripijenu crnu haljinu, obnaženu na jednom ramenu, sa
zvezdanom eksplozijom zlatnih šljokica na prednjem delu. Zlatna ešarpa bila
joj je vezana oko struka. Dugačka, plava kosa bila joj je upletena i pripijena
uz glavu.
Ti stvarno pripadaš ovde, mislila je Nikol, iskreno se diveći Franćeskinoj
lakoći u velikim gomilama. Dr Bardolini poče prvi deo svoje delfinske
predstave i Nikol obrati pažnju na kružni bazen s vodom. Luiđi Bardolini bio
je jedan od onih kontroverznih naučnika čiji su radovi, doduše, briljantni, ali
nikada tako izuzetni kao što on želi da drugi veruju. Bilo je istina da je razvio
jedinstven način da komunicira sa delfinima i da je izolovao i identifikovao
zvukove trideset ili četrdeset akcionih glagola iz skupine njihovog skičanja.
Ali nije bilo istina, kao što je često tvrdio, da bi dva njegova delfina mogla da
prođu fakultetski prijemni ispit. Na nesreću, zbog načina na koji je
funkcionisala međunarodna naučna zajednica, ukoliko se tvoje najnečuvenije
ili najnaprednije teorije nisu mogle nečim potkrepiti, ili su smatrane smešnim,
onda su tvoja druga otkrića, koliko god valjana, često isto tako odbacivana.
To ponašanje je uvelo endemski konzervativizam u nauku koji nije bio u

potpunosti zdrav.
Za razliku od većine naučnika, Bardolini je bio briljantan šoumen. U
poslednjem delu predstave, njegova dva najslavnija delfina, Emilio i Emilija,
takmičili su se u testu inteligencije protiv dvoje vodiča iz letnjikovca,
nasumce odabranih te večeri. Oblik takmičarskog testa bio je zavodljivo
prost. Na dva od četiri velika elektronska ekrana (jedan par ekrana bio je u
vodi, a drugi u dvorištu) prikazivana je matrica tri puta tri sa praznim mestom
u donjem desnom uglu. Ostalih osam elemenata bili su popunjeni različitim
slikama i oblicima. Delfini i ljudi podvrgnuti testiranju trebalo je da razaberu
promenljive oblike složene sleva nadesno i odozgo nadole po matrici i onda
da ispravno izaberu iz kompleta od osam mogućih rešenja prikazanih na
drugom ekranu element koji bi trebalo postaviti u najniži desni ugao.
Takmičarima je stajao na raspolaganju jedan minut da reše svaki problem.
Delfini u vodi, kao i ljudi na zemlji iznad njih, imali su kontrolnu ploču sa
osam dugmadi koju su mogli pritisnuti (delfini su koristili njuške) da pokažu
svoj izbor.
Prvi problemi su bili laki i za ljude i za delfine. U prvoj matrici, u gornjem
levom uglu nalazila se jedna bela lopta, dve bele lopte u drugoj koloni prvog
reda i tri bele lopte u elementu matrice koji je odgovarao redu jedan i koloni
broj tri. Pošto je prvi element drugog reda bila isto tako jedna lopta, pola bela
i pola crna, i pošto je na početku trećeg reda bila još jedna lopta, ovog puta
potpuno crna, bilo je lako očitati brzo čitavu matricu i odrediti da u prazni
donji desni ugao dođu tri crne loptice.
Kasniji problemi nisu bili toliko laki. Sa svakom sledećom zagonetkom
dodavano je više komplikacija. Ljudi su svoju prvu grešku napravili na osmoj
matrici, delfini na devetoj. Sveukupno je dr Bardolini prikazao šesnaest
različitih matrica, od kojih je poslednja bila toliko složena da je bilo potrebno
prepoznati bar deset različitih promenljivih oblika da bi se valjano razaznalo
šta treba postaviti kao poslednji element. Konačni zbir je bio izjednačen, ljudi
12, delfini 12. Oba para su se naklonila, a publika je zapljeskala.
Nikol je bila opčinjena vežbom. Nije bila sigurna da li veruje tvrdnji dr
Bardolinija da je takmičenje bilo fer i nepripremljeno ranije, ali to joj nije
bilo bitno. Ono što je smatrala zanimljivim bila je sama priroda tamičenja,
ideja da se inteligencija može definisati u pojmovima sposobnosti da se
identifikuju oblici i trendovi. Postoji li načim da se izmeri sinteza? pomislila
je. Kod dece. Ili čak kod odraslih.
Nikol je učestvovala u testu skupa sa ljudskim i delfinskim takmičarima i

ispravno je rešila prvih trinaest problema, pogrešila kod četrnaestog zbog
netačne početne pretpostavke, a upravo je ispravno dovršavala petnaesti kada
se oglasila zujalica i označila kraj dozvoljenog vremena. Nije imala pojma
gde da počne sa šesnaestim. A kako stoji stvar sa vama, Ramancima? pitala
se kada se Franćeska vratila do mikrofona da predstavi Ženevjevinu ljubav
Žilijena L'Klerka. Da li biste bili u stanju da odgovorite na svih šesnaest za
jednu desetinu vremena? Za jedan stoti deo? Progutala je knedlu kada je
shvatila pun opseg mogućnosti. Ili možda čak za milioniti deo?
"Nisam živeo, dok tebe ne sretoh... Nisam voleo, dok tebe ne spazih..." blaga
melodija stare snimljene pesme plutala je kroz Nikolino sećanje i donela sliku
od pre petnaest godina, sa drugog plesa s drugim čovekom, kada je još
verovala da ljubav može da pobedi sve. Žilijen L'Klerk pogrešno protumači
njene telesne signale i privuče je bliže sebi. Nikol odluči da se ne
suprotstavlja. Već je bila vrlo umorna i, ako već treba reći istinu, prijalo joj je
da je čvrsto drži muškarac po prvi put u poslednjih nekoliko godina.
Poštovala je svoj sporazum sa Ženevjev. Kada je monsieur L'Klerk dovršio
svoju kratku grupu pesama, Nikol je prišla francuskom pevaču i prenela mu
poruku svoje kćerke. Kao što je i predvidela, on je njen prilazak protumačio
na sasvim drugačiji način. Produžili su razgovor dok je Franćeska
obznanjivala gostima zabave da sve do posle ponoći neće biti formalnog
programa i da su gosti sve do tada slobodni da piju, jedu ili plešu uz
snimljenu muziku. Žilijen ponudi svoju ruku Nikol i njih dvoje odoše nazad
do trema, gde su potom sve vreme plesali.
Žilijen je bio zgodan muškarac, ali nije bio baš Nikolin tip. Najpre, bio je
previše tašt za njen ukus. Sve vreme je govorio o sebi i nije obraćao pažnju
kada je razgovor skretao na druge teme. Iako je bio nadaren pevač, nije imao
drugih posebnih odlika. Ali, Nikol je razmišljala dok je njihov ples koji se
produžavao terao druge goste da pilje u njih, dobar je plesač, a prijatno je kad
sam ovako opuštena.
Tokom pauze u muzici Franćeska priđe da razgovara sa njima. "Baš fino,
Nikol", rekla je, a njen otvoreni osmeh delovao je iskreno. "Drago mi je što
vidim da uživaš." Pružila je malu tacnu sa tamnim čokoladnim lopticama
posutih nečim belim, verovatno šećernim ukrasom. "Fantastične su", rekla je
Franćeska. "Napravila sam ih specijalno za posadu 'Njutna'."
Nikol uze jednu čokoladicu i ubaci je u usta. Bila je izvanredna. "Sada želim
da te zamolim za jednu uslugu", produžila je Franćeska posle nekoliko
sekundi. "Pošto nikako nisam mogla da ugovorim lični intervju sa tobom, a

naša pošta pokazuje da postoje milioni ljudi koji bi voleli da saznaju više o
tebi, misliš li da bi mogla da dođeš do studija i da mi pokloniš deset ili
petnaest minuta pre ponoći?"
Nikol je napeto piljila u Franćesku. Unutrašnji glas odašiljao joj je
upozorenje, ali um joj je nekako odbacivao poruku.
"Slažem se", rekao je Žilijen L'Klerk dok su dve žene gledale jedna drugu.
"Štampa stalno govori o 'tajanstvenoj kosmonautkinji' ili te prikazuje kao
'ledenu princezu'. Pokaži im ono što si pokazala meni večeras, da si
normalna, zdrava žena kao i sve druge."
Zašto da ne? odluči najzad Nikol, potiskujući unutrašnji glas. Ako to učinim
ovde, bar neću morati da uplićem u celu stvar tatu i Ženevjev.
Pošli su prema provizornom studiju sa druge strane trema, kada Nikol ugleda
Šigerua Takagišija na drugoj strani odaje. Bio je naslonjen na stub i pričao je
sa trojicom japanskih biznismena odevenih u formalna večernja odela. "Samo
trenutak", reče Nikol svojim pratiocima, "odmah se vraćam."
"Tanošii šinen, Takagiši-san", pozdravila ga je Nikol. Japanski naučnik se
okrete, najpre iznenađen, i nasmeši se kada ju je video da mu prilazi. Pošto je
formalno upoznao Nikol sa svojim prijateljima, Takagiši započe uljudan
razgovor.
"O genki desu ka?" pitao je.
"O kage sama de", odvratila je. Nikol se naže svom japanskom kolegi i
prošapta mu u uvo. "Imam samo jedan trenutak. Želela sam da vam kažem da
sam pažljivo pregledala sve vaše snimke i da se u potpunosti slažem sa vašim
ličnim lekarom. Nema razloga da se bilo šta kaže o anomaliji vašeg srca pred
medicinskim komitetom."
Dr Takagiši je izgledao kao da mu je neko upravo saopštio da mu je žena
rodila zdravog sina. Zaustio je da kaže Nikol nešto lično, ali se setio da je
usred grupe svojih sunarodnika. "Domo arigato gozaimasu", rekao je prema
Nikol koja je odlazila, dok su mu tople oči izražavale svu dubinu zahvalnosti.
Nikol se divno osećala dok je plesnim korakom išla prema studiju između
Franćeske i Žilijena L'Klerka. Rado je zastala da pozira pred upornim
fotografima dok je sinjora Sabatini proveravala da li sva televizijska oprema
ispravno radi za intervju. Gucnula je još malo šampanjca i vina od ribizle, u
međuvremenu neobavezno pričajući sa Žilijenom. Najzad je sela pored
Franćeske ispod svetlosti pozornice. Kako je divno, mislila je neprekidno
Nikol o prethodnom susretu sa Takagišijem, moći da pomogneš tom
briljantnom čovečuljku.

Franćeskino prvo pitanje bilo je dovoljno nevino. Pitala je Nikol da li je
uzbuđena pred predstojeće lansiranje. "Razume se", odgovorila je Nikol.
Onda je dala živ opis fizičkih vežbi kojima će kosmonautska posada biti
podvrgnuta dok budu čekali na priliku za sastanak sa Ramom II. Čitav
intervju je tekao na engleskom. Pitanja su išla normalnim redosledom. Od
Nikol je zatraženo da opiše svoju ulogu u misiji, šta očekuje da pronađe
("Stvarno ne znam, ali šta god da nađemo, biće izuzetno zanimljivo") i kako
je uopšte došlo do toga da pođe na Svemirsku akademiju. Posle nekih pet
minuta, Nikol se osećala opušteno i ugodno; činilo joj se da su ona i
Franćeska uhvatile uzajamni ritam.
Onda joj je Franćeska postavila tri lična pitanja, jedno o njenom ocu, drugo o
Nikolinoj majki i plemenu Senufo iz Obale Slonovače, a treće o njenom
životu sa Ženevjev. Nijedno od njih nije bilo teško. Zbog toga je Nikol bila
potpuno nespremna za poslednje Franćeskino pitanje.
"Očigledno je sa fotografija vaše kćerke da je njena koža prilično svetlija od
vaše", rekla je Franćeska istim tonom i na isti način kao i pri svim ostalim
pitanjima. "Boja Ženevjevine kože nagoveštava da joj je otac verovatno
belac. Ko je otac vaše kćerke?"
Nikol oseti kako joj srce ubrzava dok je slušala pitanje. Onda vreme kao da
se zaustavilo. Iznenađujuća poplava snažnih osećanja zahvati Nikol i ona se
uplaši da će da zaplače. Blistava, vrela slika dva isprepletana tela odražena u
velikom ogledalu suknu kroz njen um i natera je da jekne. Na trenutak je
spustila pogled na svoje noge, pokušavajući da se povrati.
Glupačo, rekla je sebi dok se upinjala da primiri mešavinu besa, bola i
upamćene ljubavi koja ju je tresnula poput plimskog talasa. Trebalo je da
budeš pametnija. Ponovo joj zapretiše suze, a ona im se odupre. Digla je
pogled prema svetlima i Franćeski. Zlatne šljokice na prednjem delu haljine
italijanske novinarke grupisale su se u jedan oblik, ili se tako učinilo Nikoli.
Videla je glavu u šljokicama, glavu ogromne mačke, blistavih očiju i usta sa
oštrim zubima koja su upravo počinjala da se otvaraju.
Najzad, posle intervala koji se činio dug kao večnost, Nikol oseti da je
ponovo uspostavila kontrolu nad osećanjima. Gnevno je gledala Franćesku.
"Non voglio parlare di quello", reče Nikol tiho na italijanskom. "Abbiamo
terminato questa intervista." Ustala je, primetila da drhti, i ponovo sela.
Kamere su i dalje snimale. Duboko je disala nekoliko sekundi. Najzad, Nikol
ustade sa svoje stolice i izađe iz provizornog studija.
Želela je da pobegne, da se sakrije od svega, da ode negde gde bi bila sama sa

svojim intimnim osećanjima. Ali bilo je to nemoguće. Žilijen je dohvati kada
je napustila intervju. "Kakva kučka!" rekao je, mašući optužujućim prstom
prema Franćeski. Oko Nikol je bilo ljudi na sve strane. Svi su istovremeno
govorili. Imala je problema da usredsredi oči i uši u čitavoj pometnji.
Iz daljine Nikol začu neku muziku koja joj je bila neodređeno poznata, ali
pesma je bila dopola gotova pre nego što je razabrala da su to "Dobra stara
vremena". Žilijen joj stavi ruku oko leđa, pa razdragano zapeva. Vodio je
grupu od dvadesetak ljudi okupljenih oko njih u pevanju poslednjih taktova.
Nikol mehanički otpeva poslednji stih i pokuša da održi ravnotežu. Iznenada
se par vlažnih usana prislonio uz njene, a aktivni jezik je pokušavao da joj
otvori usta i probije se unutra. Žilijen ju je grozničavo ljubio, fotografi su
snimali na sve strane, buka je bila neverovatna. Nikol oseti da joj se vrti u
glavi i učini joj se da će se onesvestiti. Stade žestoko da se bori i najzad uspe
da se oslobodi Žilijenovog zagrljaja.
Nikol se zatetura unazad i nalete na besnog Redžija Vilsona. On je odgurnu u
stranu u žurbi da dohvati jedan par zadubljen u duboki novogodišnji poljubac
u svetlosti bliceva. Nikol ga je nezainteresovano posmatrala, kao da je u
bioskopu, ili čak u snovima. Redži razdvoji par i diže desnu ruku kao da će
da udari muškarca. Franćeska Sabatini je zaustavljala Redžija dok se zbunjeni
Dejvid Braun povlačio iz njenog zagrljaja.
"Skidaj ruke sa nje, ti kopilane", vikao je Redži, i dalje preteći američkom
naučniku. "I nemoj misliti ni trenutka da ne znam šta radiš." Nikol nije mogla
da poveruje u ono što je videla. Ništa od svega nije imalo nikakvog smisla. U
roku od nekoliko sekundi odaja je bila puna stražara iz obezbeđenja.
Nikol je bila jedna od mnogih ljudi koje su odgurali iz gungule dok je
uspostavljan red. Kada je napustila zonu studija, slučajno je naletela na Elen
Braun koja je sama sedela na tremu, leđa oslonjenih o stub. Nikol je upoznala
Elen i uživala u njenom društvu kada je išla u Dalas da popriča sa porodičnim
lekarom Dejvida Brauna o njegovim alergijama. Elen je trenutno bila pijana i
ni sa kim nije bila raspoložena za razgovor. "Govno jedno", čula ju je Nikol
kako mrmlja, "nije trebalo da ti pokažem rezultate dok ih nisam sama
objavila. Onda bi sve bilo drugačije."
Nikol je napustila gala zabavu čim je uspela da obezbedi sebi prevoz do
Rima. Franćeska je, neverovatno, pokušala da je otprati do limuzine kao da se
ništa nije desilo. Nikol kratko odbi ponudu svoje koleginice kosmonauta i
ode sama.
Tokom vožnje do hotela počeo je da pada sneg. Nikol se usredsredila na

padajuće pahuljice i najzad je bila u stanju da dovoljno razbistri um da bi
razmislila o večeri. U jednu stvar je bila apsolutno sigurna. Bilo je nečeg
neuobičajenog i vrlo moćnog u onoj čokoladnoj kuglici koju je pojela. Nikol
nikada ranije nije bila toliko blizu da u potpunosti izgubi kontrolu nad svojim
emocijama. Možda je jednu dala i Vilsonu, pomislila je Nikol. I to delom
objašnjava njegovu erupciju. Ali zašto? - ponovo se upitala. Šta to pokušava
da učini?
Stigavši u hotel, brzo se pripremila za krevet. Ali upravo kada je bila spremna
da ugasi svetlo, Nikoli se učini da je čula lako kucanje na vratima. Zastala je i
oslušnula, ali nekoliko sekundi nije bilo nikakvog zvuka. Samo što nije
zaključila da se njene uši igraju sa njom, kada je ponovo začula kucanje.
Nikol privuče hotelski ogrtač oko sebe i pažljivo se primače hotelskim
vratima. "Ko je?" pitala je žestoko, ali neubedljivo. "Predstavite se."
Začula je šuškanje i parče presavijenog papira bi gurnuto ispod vrata. Nikol, i
dalje na oprezu i uplašena, podiže papir i razmota ga. Na njemu su bile
ispisane, originalnim načinom plemena Senufo njene majke, tri proste reči -
Ronata. Omeh. Ovde. Ronata je bilo Nikolino ime kod Senufoa.
Mešavina panike i uzbuđenja natera Nikol da otvori vrata, ne proveravajući
na monitoru ko je napolju. Na deset stopa od vrata, dok su njegove
neverovatne oči bile prikovane za njene, stajao je prastari, sasušeni čovek lica
obojenog zelenim i belim vodoravnim prugama. Bio je odeven u blistavo
zeleni plemenski kostim dugačak do zemlje, sličan obrednoj odori, sa zlatnim
visuljcima i mrežom linijsa iscrtanih bez ikakvog očiglednog značenja.
"Omeh!" reče Nikol, a srce je zapreti da će joj iskočiti iz grudi. "Šta radiš
ovde?" dodala je na jeziku Senufoa.
Stari crnac nije rekao ništa. Držao je jedan kamen i neku vrstu bočice, oboje u
desnici. Posle nekoliko sekundi odlučno je zakoračio u sobu. Nikol se
povlačila sa svakim njegovim korakom. Pogled mu nije napustio njen ni na
trenutak. Kada su se našli nasred hotelske sobe i razdvojeni samo tri ili četiri
stope, starac diže pogled prema tavanici i poče nekakav napev. Bila je to
obredna pesma Senufoa, opšti blagoslov i prizivanje čini koje je koristio
plemenski šaman stotinama godina da bi odagnao zle duhove.
Kada je dovršio napev, stari Omeh se ponovo zagleda u praunuku i poče da
govori vrlo lagano. "Ronata", rekao je. "Omeh je osetio jaku opasnost u ovom
životu. Pisano je u plemenskim letopisima da će čovek od tri stoleća odagnati
zle demone od žene bez sadruga. Ali Omeh ne može zaštititi Ronatu pošto
Ronata napusti kraljevstvo Minove. Ovde", reče, uze je za ruku i stavi kamen

i bočicu u nju, "neka ostane zauvek sa Ronatom."
Nikol se zagleda u kamen, glatki, blistavi oval nekih osam palaca dugačak i
sa po četiri palca u ostale dve dimenzije. Kamen je uglavnom bio krem boje,
sa nekoliko čudnih smeđih linija koje su mu se izvijale preko površine. Mala,
zelena posuda nije bila veća od bočice za parfem.
"Voda sa jezera mudrosti može pomoći Ronati", reče Omeh. "Ronata će
prepoznati trenutak kada treba da je ispije." On zabaci glavu i ozbiljno ponovi
svoj prethodni napev, ovog puta zatvorenih očiju. Nikol je stajala kraj njega u
zbunjenoj tišini, sa kamenom i bočicom u desnoj ruci. Kada je dovršio
pesmu, Omeh viknu tri reči koje Nikol nije razumela. Onda se naglo okrenuo
i brzo otišao prema otvorenim vratima. Preneražena, Nikol istrča na hodnik
upravo na vreme da vidi kako njegova zelena odora nestaje u liftu.

14. ZBOGOM, HENRI

Nikol i Ženevjev su koračale sa rukom u ruci uz breg po lakom snegu. "Jesi
li videla izraz onog Amerikanca kada sam mu rekla ko si?" nasmejala se
Ženevjev. Bila je veoma ponosna na svoju majku.
Nikol prebaci svoje skije i štapove na drugo rame dok su prilazile hotelu.
"Guten Abend", promumla starčić koji bi bio savršen Deda Mraz dok se
probijao kraj njih. "Volela bih kada ti ne bi bila toliko žustra sa ljudima", reče
Nikol, zapravo bez ikakvog stvarnog prekora prema svojoj kćeri. "Poneka je
lepo ne biti prepoznat."
Pokraj ulaza u hotel nalazilo se malo skladište za skije. Nikol i Ženevjev
zastadoše i ostaviše opremu u kasetu. Skijaške čizme zamenile su mekim
krpljama, pa su ponovo izišle napolje na sve slabiju svetlost. Majka i kćerka
zastale su na trenutak i zagledale se niz breg prema naselju zvanom Davos.
"Znaš", reče Nikol, "danas sam u jednom trenutku, dok smo se trkale niz
pistu prema Klostersu, osetila da ne mogu da poverujem da ću stvarno biti
tamo napolju...", pokazala je prema nebu, "...za manje od dve nedelje, i da ću
ići na sastanak sa tajanstvenim tuđinskim svemirskim brodom. Ponekad
ljudski um ne želi da prihvati istinu."
"Možda je sve samo san", reče njena kćerka lagano.
Nikol se nasmeši. Volela je Ženevjevin osećaj za igru. Kad god bi
svakodnevni napori teškog rada i tegobnih priprema stali da pritiskaju Nikol,
uvek je mogla računati na to da će joj smirena priroda kćerke popraviti
raspoloženje. Baš su bili prava trojka, njih troje što su živeli u Bovoau. Svako
od njih je neizmerno mnogo zavisio od ostalo dvoje. Nikol nije volela da
razmišlja o tome kako će rastanak od stotinu dana uticati na njihove skladne
odnose.
"Da li te brine to što me neće biti toliko dugo?" pitala je Nikol Ženevjev dok
su ulazile u predvorje hotela. Desetak ljudi je sedelo oko huktave vatre na
sredini odaje. Neupadljivi, ali delotvorni švedski poslužitelj poslužio je vruće
napitke družini posle skijanja. Nije bilo robota u hotelu Morozani, čak ni
među sobnom poslugom.
"Ne mislim o tome na takav način", odvratila je njena vesela kćerka. "Na
kraju krajeva, moći ću da pričam s tobom preko videofona skoro svako veče.
Vremenska razlika će čak dovesti do toga da sve ispadne zabavno. I

izazovno." Prošle su kraj staromodne recepcije. "Osim toga", dodade
Ženevjev, "tokom čitave misije biću u središtu pažnje u školi. Moj diplomski
projekt je već zadat; napraviću psihološki portret Ramanaca zasnovan na
mojim razgovorima sa tobom."
Nikol se ponovo nasmešila i klimnula. Ženevjevin optimizam uvek je bio
zarazan. Baš je bilo šteta što...
"Oh, madam de Žardan." Nečiji glas joj poremeti tok razmišljanja. Upravnik
hotela ju je pozivao sa recepcije. Nikol se okrete. "Imam poruku za vas",
produžio je upravnik. "Rečeno mi je da je uručim vama lično."
Pružio joj je mali koverat bez ikakvih oznaka. Nikol ga otvori i vide najmanji
delić vrha pozivnice. Srce joj ubrzano zakuca kada je ponovo zatvorila
koverat. "Šta je to, majko?" pitala je Ženevjev. "Mora da je nešto posebno
kada se isporučuje na ruke. U današnje vreme niko ne radi takve stvari."
Nikol pokuša da sakrije svoja osećanja od kćerke. "To je tajni memorandum
o mom radu", slaga ona. "Isporučilac je napravio strašnu grešku. Nikako nije
smeo da ga da čak ni Herr Grafu. Trebalo je da ga dostavi isključivo u moje
ruke."
"Nove poverljive informacije o posadi?" pitala je Ženevjev. Ona i majka
često su raspravljale o delikatnoj ulozi sanitetskog oficira na velikoj
svemirskoj misiji.
Nikol klimnu. "Dušo", reče kćerki, "kako bi bilo da pođeš gore i kažeš dedi
da ću doći za koji trenutak. I dalje planiramo večeru za sedam i trideset. Sada
ću pročitati poruku i videti da li je potrebno da učinim nešto hitno."
Nikol poljubi Ženevjev i sačeka da joj kćerka uđe u liftu, a onda ponovo
krenu napolje na laki sneg. Stala je pod uličnu svetiljku i otvorila koverat
hladnim rukama. Imala je teškoća da kontroliše drhtave prste. Ti budalo,
mislila je, ti nepažljiva budalo. Posle toliko vremena. A da je devojčica
videla...
Grb je bio isti kao onog popodneva pre petnaest i po godina, kada joj je
Daren Higins dao pozivnicu za večeru kraj olimpijskog centra za štampu.
Nikol iznenadi snaga njenih emocija. Primirila se i konačno pogledala ostatak
poruke ispod grba.
"Izvini zbog obaveštenja u poslednji trenutak. Moramo se videti sutra. Tačno
u podne. Kućica 8 na Vajsfluhjohu. Dođi sama. Henri."
Sledećeg jutra Nikol je bila prva u redu za uspinjaču koja je nosila skijaše na
vrh Vajsfluhjoha. Popela se u blistava staklena kola sa još njih dvadesetoro i
naslonila se na prozor kada su se vrata automatski zatvorila. Videla sam ga

samo jednom u ovih petnaest godina, pomislila je, pa ipak...
Dok se uspunjača penjala, Nikol spusti na oči naočare za sneg. Bilo je
zaslepljujuće jutro, ne mnogo različito od januarskog jutra pre sedam godina
kada ju je otac pozvao iz vile. Imali su retko lep sneg prethodne noći u
Bovoau i, posle mnogo moljakanja, ona dopusti Ženevjev da ne ide u školu
nego da ostane kod kuće i da se igra u snegu. U to vreme, Nikol je radila u
bolnici u Turu i čekala obaveštenje o svojoj prijavi za Svemirsku akademiju.
Pokazivala je svojoj sedmogodišnjoj kćerki kako da napravi snežnog anđela
kada ih je Pjer po drugi put pozvao iz kuće. "Nikol, Ženevjev, ima nešto
specijalno u našoj pošti", rekao je. "Mora da je stiglo noćas." Nikol i
Ženevjev su otrčale do vile u odeći za sneg dok je Pjer prikazivao puni tekst
poruke na zidnom video-ekranu.
"Vrlo neobično", rekao je Pjer. "Izgleda da su nas pozvali na englesko
krunisanje, uključujući i privatni prijem posle toga. To je izuzetno
neuobičajeno."
"Oh, deda", rekla je Ženevjev uzbuđeno, "Hoću da idem. Možemo li da
idemo? Hoću li upoznati pravog kralja i kraljicu?"
"Nema kraljice, dušo", odvrati njen deda, "osim ako nisi mislila na kraljicu
majku. Ovaj kralj još nije oženjen."
Nikol je pročitala poziv nekoliko puta ne rekavši ništa. Pošto se Ženevjev
smirila i otišla iz sobe, otac obgrli Nikol.
"Hoću da idem", rekla je tiho.
"Jesi li sigurna?" pitao je, odvojivši se i gledajući je upitno.
"Da", odgovorila je potvrdno.
Henri je pre te večeri nije video, mislila je Nikol dok je najpre proveravala
svoj sat, a zatim opremu u prirpemi za skijaški spust sa vrha. Tata je bio
divan. Dopustio je da nestanem u Bovoau i gotovo niko nije znao da imam
bebu dok Ženevjev nije napunila skoro godinu dana. Henri nikada nije čak ni
posumnjao. Bar ne do te noći u Bakingemskoj palati.
Nikol je još mogla da vidi sebe u redu za prijem. Kralj je kasnio. Ženevjev je
bila nemirna. Najzad je Henri stajao naspram nje. "Poštovani Pjer de Žardan
iz Bovoa u Francuskoj, sa kćerkom Nikol i unukom Ženevjev." Nikol se
poklonila po svim propisima, a Ženevjev samo klimnu.
"Znači, to je Ženevjev", reče kralj. Sagao se na samo trenutak i podmetnuo
ruku pod bradu deteta. Kada je devojčica digla glavu, video je nešto što je
prepoznao. Okrenuo se da pogleda Nikol, sa tragovima pitanja u pogledu.
Nikol nije otkrila ništa svojim osmehom. Pozivar je uzvikivao imena sledećih

gostiju u redu. Kralj pođe dalje.
I tako si poslao Darena u hotel, pomisli Nikol dok se spuštala niz kratku
padinu, a zatim okrenula prema malom uzvišenju i letela kroz vazduh
sekundu ili dve. A on je pevušio i nakašljavao se i konačno me pitao da li bih
došla na čaj. Nikol okrenu ivice skija prema snegu i naglo se zaustavi. "Reci
Henriju da ne mogu", sećala se da je rekla Darenu u Londonu pre sedam
godina.
Ponovo je pogledala na sat. Bilo je tek jedanaest sati, prerano da bi odskijala
do kućice. Spustila se na jedno od sedišta žičare i ponovo odvezla na vrh.
Bilo je dva minuta posle podneva kada je Nikol stigla do male brvnare na
rubu šume. Skinula je skije, zabila ih u sneg i otišla do glavnog ulaza. Nije se
osvrtala na znakove upozorenja na sve strane oko nje, po kojima je pisalo da
je EINTRITT VERBOTEN. Ni iz čega se pojaviše dva zdepasta čoveka, od
kojih je jedan bukvalno skočio pred Nikol i vrata kućice. "U redu je", čula je
poznati glas, "očekujemo je." Dvojica stražara nestadoše isto onako kao što
su se i pojavila i Nikol ugleda Darena kako, nasmešen kao i uvek, ispunjava
vrata brvnare.
"Ćao, Nikol", rekao je na svoj normalni, prijateljski način. Daren je ostario.
Bilo je nekoliko mrlja sivila po njegovim slepoočnica i malo boje soli sa
biberom u njegovoj kratkoj bradi. "Kako si?"
"Fino, Darene", odgovorila je, svesna da je već počela da se oseća nervozno, i
pored svih lekcija koje je održala sebi. Podsetila je sebe da je sada
profesionalka, na svoj način isto toliko neko i nešto koliko i kralj koga će
upravo videti. Nikol onda oštro zakorači u brvnaru.
Unutra je bilo toplo. Henri je stajao leđima okrenut malom kaminu. Daren
zatvori vrata iza nje i ostavi njih dvoje nasamo. Nikol odlučno skide šal i
raskopča parku. Skinula je naočare za sneg. Gledali su jedno u drugo
dvadeset, možda trideset sekundi, nijedno od njih nije prozborilo ni jednu reč,
nijedno nije želelo da prekine snažni tok osećanja koji ih je nosio unazad do
dva veličanstvena dana pre petnaest godina.
"Zdravo, Nikol", reče kralj konačno. Glas mu je bio mek i nežan.
"Zdravo, Henri", odvratila je. Pošao je oko kauča da bi joj prišao, možda da
bi je dodirnuo, ali bilo je nečega u govoru njenog tela što ga je zaustavilo.
Naslonio se na kauč.
"Zar nećeš da sedneš?" pozvao ju je.
Nikol zavrte glavom. "Više mi se dopada da stojim, ako nemaš ništa protiv."
Čekala je još nekoliko sekundi. Oči im se ponovo sretoše u dubokom

opštenju. "Henri", iznenada joj je izletelo, "zbog čega si me pozvao ovde?
Mora da je važno. Nije normalno za kralja Engleske da provodi dane sedeći u
brvnari na padini švajcarske skijaške planine."
Henri pođe do ugla sobe. "Doneo sam ti poklon", rekao je kada se sagao sa
leđima prema Nikol, "za tvoj trideset šesti rođendan."
Nikol se nasmeja. Deo napetosti popusti. "To je sutra", rekla je. "Poranio si
jedan dan. Ali zašto..."
On joj pruži memorijsku kocku. "Ovo je najdragoceniji poklon koji sam ti
mogao naći", rekao je ozbiljno, "i bilo je potrebno mnogo maraka iz
kraljevske riznice da bi se prikupio."
Ona ga pogleda upitno.
"Neko vreme sam se brinuo zbog te tvoje misije", rekao je Henri, "i u
početku nisam mogao da razumem zašto. Ali pre otprilike četiri meseca,
jedne večeri dok sam se igrao sa princom Čarlsom i princezom Eleonorom,
shvatio sam šta me brine. Moja intuicija mi kaže da će biti problema sa tom
tvojom posadom. Znam da zvuči šašavo, naročito kad dolazi od mene, ali ne
brinem se zbog Ramanaca. Onaj megaloman Braun je verovatno u pravu,
Ramance baš briga za nas Zemljane. Ali ti treba da provedeš stotinu dana u
zatvorenom prostoru sa jedanaestoro drugih..."
Video je da ga Nikol ne prati. "Evo", rekao je, "uzmi ovu kocku. Naterao sam
svoje obaveštajne agente da načine kompletne dosjee o svakom članu posade
misije 'Njutn', uključujući tu i tebe." Nikoline obrve se namrgodiše.
"Informacije, od kojih se do većine ne može doći preko službenih fajlova
MSA-e, potvrđuju moje lično mišljenje da tim sa 'Njutna' sadrži popriličan
broj nestabilnih elemenata. Nisam znao šta da radim sa..."
"To te se ništa ne tiče", prekinula ga je Nikol gnevno. Bila je uvređena
Henrijevim mešanjem u njen profesionalni život. "Zbog čega se mešaš u..."
"Hej, hej, smiri se, važi?" odvrati kralj. "Uveravam se da su moji motivi bili u
potpunosti ispravni. Čuj", dodao je, "verovatno ti uopšte neće ni biti potrebne
sve te informacije, ali pomislio sam da bi ti možda mogle biti korisne. Uzmi
ih. Baci ih ako hoćeš. Ti si sanitetski oficir. Možeš da postupiš sa njima kako
god želiš."
Henri je video da je upropastio sastanak. Otišao je i seo na stolicu naspram
vatre. Leđa su mu bila okrenuta Nikoli.
"Pazi se, Nikol", promumlao je.
Razmišljala je jedan dugi trenutak, gurnula memorijsku kocku u parku i
prišla kralju iza leđa. "Hvala ti, Henri", rekla je. Nikol pusti da joj ruka padne

na njegovo rame. Nije se okrenuo. Posegao je svojom rukom i vrlo lagano
isprepletao prste sa njenim. Ostali su u tom položaju skoro minut.
"Bilo je podataka koji su izmakli čak i mojim istražiteljima", rekao je tiho.
"Naročito jedna činjenica koja me je izuzetno zanimala."
Nikol je mogla da čuje sopstveno srce kroz pucketanje cepanica u kaminu.
Glas u njoj je vikao: reci mu, reci mu. Ali drugi glas, pun mudrosti,
savetovao joj je ćutanje.
Lagano je izvukla prste iz njegovih. Okrenuo se da bi je pogledao. Nasmešila
se. Nikol priđe vratima. Obmotala je ponovo šal i zatvorila parku pre nego što
je izašla napolje. "Zbogom, Henri", rekla je.

15. SUSRET

Kombinovani svemirski brod "Njutn" načinio je takav manevar da je Rama
ispunio prostrani terminal za osmatranje u kontrolnom centru. Tuđinski
svemirski brod bio je ogroman. Površina mu je izgledala mutno, jednolično
siva, a njegovo izduženo telo predstavljalo je geometrijski savršen cilindar.
Nikol je ćutke stajala pokraj Valerija Borzova. Za njih dvoje, prvi pogled na
čitavo ramansko plovilo u svetlosti Sunca bilo je trenutak za uživanje.
"Jesi li opazio bilo kakvu razliku?" reče Nikol posle podužeg vremena.
"Još ne", odvratio je Borzov. "Izgleda da su oba broda sišla sa iste proizvodne
trake." Ponovo je zavladala tišina.
"Zar ne bi voleo da vidiš tu proizvodnu traku?" upita Nikol.
Valerij Borzov klimnu. Mala letelica, nalik šišmišu ili kolibriju, projuri kraj
osmatračkog terminala u prednjem planu i udalji se u smeru Rame. "Spoljni
dronovi utvrdiće sličnosti. Opskrbljeni su uskladištenim kompletom slika
Rame I. Svaka izmena biće zabeležena i prijavljena u roku od tri sata."
"A ako ne bude neobjašnjivih razlika?"
"Onda ćemo nastaviti kao što je planirano", odgovori general Borzov sa
osmehom. "Pristaćemo, otvoriti Ramu i pustiti unutrašnje dronove." Bacio je
pogled na sat. "A sve to treba da se odigra u roku tokom naredna dvadeset
dva sata, ukoliko sanitetski oficir potvrdi da je posada spremna."
"Posada je u dobrom stanju", izjavi Nikol. "Upravo sam završila ponovni
pregled sinopsisa zdravstvenih podataka sa putovanja. Iznenađujuće su
pravilni. Izuzev hormonalnih abnormalnosti kod sve tri žene, što nije u
potpunosti neočekivano, tokom četrdeset dana nisu zabeležene nikakve
anomalije."
"Znači, fizički smo spremni za polazak", reče zapovednik zamišljeno, "ali šta
je sa našom psihološkom spremnošću? Da li te je uznemirila nedavna
rasprava? Ili to možemo pripisati napetosti i uzbuđenju?"
Nikol je na trenutak ćutala. "Slažem se da su ova četiri dana posle pristajanja
bila malo nezgodna. Razume se, znali smo za problem Vilsona i Brauna još
pre lansiranja. Delimično smo ga rešili tako što smo držali Redžija na tvom
brodu tokom najvećeg dela putovanja, ali sada, kada smo spojili dva broda i
kada je posada opet kompletna, to dvoje izgleda da napadaju jedan drugoga u
svakoj prilici. Naročito ako je Franćeska u blizini."

"Dvaput sam pokušao da razgovaram sa Vilsonom dok su nam brodovi bili
razdvojeni", reče Borzov ozlojeđenim tonom. "Nije hteo da razgovara. Ali
jasno je da je zbog nečega vrlo ljut."
General Borzov priđe komandnoj ploči i poče da se petlja oko tastature. Niz
informacija stade da se pojavljuje na jednom monitoru. "Mora da se to tiče
Sabatinijeve", nastavio je. "Vilson nije mnogo radio tokom putovanja, ali
njegov dnevnik nagoveštava da je proveo neuobičajeno mnogo vremena na
videofonu sa njom. I uvek je bio loše raspoložen. Čak je uvredio O'Tula."
General Borzov se okrete i napeto pogleda Nikol. "Želim da znam da li moj
sanitetski oficir ima bilo kakvu 'službenu' preporuku u pogledu posade,
naročito u vezi sa odnosima između članova tima."
Nikol nije to očekivala. Kada je general Borzov zakazao ovaj poslednji
"razgovor o zdravlju posade" sa njom, nije mislila da će ga proširiti i na
mentalno zdravlje dvanaestoro kosmonauta sa "Njutna". "Tražiš li
profesionalnu psihološku procenu?" upita ona.
"Svakako", general Borzov pojača svoju raniju izjavu. "Želim od tebe A5401
koji se odnosi i na fiziološku i na psihološku spremnost svakog člana posade.
Procedura jasno kazuje da komandujući oficir pre svake operacije mora
zatražiti izveštaj o zdravstvenom stanju posade od sanitetskog oficira."
"Ali tokom simulacija tražio si samo podatke o fizičkom zdravlju."
Borzov se nasmešio. "Mogu da sačekam, madam de Žardan", rekao je, "ako
želiš da dobiješ vremena za pripremanje izveštaja."
"Ne, ne", reče Nikol posle kraćeg razmišljanja. "Mogu da dam svoje
mišljenje sada, a da ga službeno dokumentujem kasnije večeras." Oklevala je
nekoliko sekundi pre nego što je produžila. "Ne bih stavila Vilsona i Brauna
zajedno kao članove posade u bilo kojoj podgrupi, bar ne tokom prve
operacije. I čak bih zazirala, iako to mišljenje u svakom slučaju nije toliko
čvrsto, ubacivanju Franćeske u grupu sa bilo kojim od njih dvojice. Ne bih
postavljala nikakva druga ograničenja ma koje vrste pred posadu."
"Dobro. Dobro." Zapovednik se široko nasmeši. "Cenim tvoj izveštaj, i to ne
samo zbog toga što potvrđuje moje lično mišljenje. Kao što znaš, te stvari
umeju ponekad da budu prilično delikatne." General Borzov naglo promeni
temu. "Sada bih hteo da ti postavim jedno drugo pitanje potpuno različite
prirode."
"Šta je to?"
"Jutros mi je došla Franćeska i predložila da sutra uveče priredimo zabavu.
Tvrdi da je posada napeta i da joj je potreban neka vrsta opuštanja pre prve

operacije unutar Rame. Slažeš li se sa njom?"
Nikol je razmišljala jedan trenutak. "Nije loša ideja", odvratila je. "Napetost
se definitivno pokazuje... ali kakvu je zabavu imala na umu?"
"Zajedničku večeru, ovde u kontrolnoj sobi, nešto vina i votke, možda čak i
malo veselje." Borzov se nasmeši i položi ruku na Nikolino rame. "Tražim
tvoje profesionalno mišljenje, razumeš, kao mog sanitetskog oficira."
"Razume se." Nikol se nasmeja. "Generale", dodala je, "ako misliš da je
vreme da posada održi zabavu, biće mi drago da pomognem..."
Nikol dovrši svoj izveštaj i prebaci fajl preko mreže za podatke na Borzovljev
kompjuter na vojnom brodu. Izuzetno je pazila na to da stvar formuliše tako
da bude predstavljena kao "sukob ličnosti", a ne kao neka vrsta patološkog
ponašanja. Za Nikol, problem između Vilsona i Brauna bio je jasan:
ljubomora, čista i prosta, drevno zelenooko čudovište lično.
Bila je sigurna da je pametno izbeći da Vilson i Braun rade zajedno tokom
operacija u unutrašnjosti Rame. Nikol je prekorevala sebe što nije sama
pomenula tu temu pred Borzovim. Shvatala je da njen zadatak u okviru misije
uključuje i mentalno zdravlje, ali je nekako imala teškoća da misli o sebi kao
o psihijatru posade. Izbegavam to zbog toga što tu nije posredi objektivan
proces, pomislila je. Još nemamo senzore koji bi mogli da izmere dobro ili
loše mentalno zdravlje.
Nikol je išla niz hodnik sa kabinama članova posade. Sve vreme je pazila da
drži jednu nogu na podu; toliko se privikla na bestežinsko stanje da joj je to
gotovo postalo druga priroda. Nikoli je bilo drago što su neimari "Njutna"
toliko potrudili da na najmanju meru smanje razlike između boravka u
svemiru i na Zemlji. Posao kosmonauta bio je izuzetno olakšan
omogućavanjem posadi da se usredsredi na važnije elemente svoga posla.
Nikolina kabina bila je na kraju hodnika. Iako je svaki kosmonaut imao
privatnu kabinu (kao ishod žustre rasprave između posade i sistemskih
inženjera, koji su tvrdili da spavanje u parovima predstavlja delotvorniju
upotrebu prostora), prostorije su bile vrlo male i skučene. Bilo je osam
spavaćih soba na ovoj većoj letelici, koju su članovi posade nazivali "naučni"
brod. Vojni brod je imao još četiri male spavaće sobe. Oba svemirska broda
raspolagala su još salama za vežbanje i "lobijima", zajedničkim prostorijama
opremljenim prijatnijim nameštajem, kao i nekim mogućnostima za zabavu
koje nisu postojale u spavaćim sobama.
Kada je Nikol prošla kraj odaje Janoša Taborija, začula je njegov nepogrešivi
smeh. Vrata su mu bila otvorena kao i obično. "Zar si stvarno očekivao",

govorio je Janoš, "da menjam lovce i prepustim tvojim konjima da kontrolišu
sredinu table? Ma hajde, Šig, možda nisam majstor, ali ipak učim na svojim
greškama. Jednu od ranijih partija izgubio sam upravo zbog toga."
Tabori i Takagiši su, kao i obično, igrali partiju šaha posle večere. Skoro
svake "noći" (posada je zadržala dvadeset četvoročasovni dan koji se
podudarao sa griničkim srednjim vremenom) njih dvojica su igrala šah oko
jedan sat pre spavanja. Takagiši je imao titulu šahovskog majstora, ali je bio
mekog srca i želeo je da ohrabri Taborija. Zbog toga je doslovce u svakoj
igri, pošto bi postigao solidnu poziciju, dozvoljavao da mu odbrana bude
načeta.
Nikol proturi glavu kroz vrata. "Uđi, lepotice", reče Janoš sa smeškom.
"Gledaj me kako uništavam našeg azijatskog prijatelja u ovom pseudo-
cerebralnom nadmetanju." Nikol poče da objašnjava kako je pošla do
vežbaonice, kada neobično stvorenje, veliko otprilike kao miš, protrča
između njenih nogu i uđe u Taborijevu sobu. Ona se protiv svoje volje trže
kada igračka, ili šta je već bilo, pođe prema dvojici muškaraca.

Mrkorep kos, što ima kljun
Murgav k'o kaloper,
I drozd, do grla pesme pun,
I carić kusoper...

Robot je pevao dok je hitao prema Janošu. Nikol se spusti na kolena i zagleda
u neobičnu pridošlicu koja je imala donji deo tela kao čovek, a glavu
magarca. Nastavila je da peva. Tabori i Takagiši prekidoše partiju i oboje se
nasmejaše zbunjenom izrazu na Nikolinom licu.
"Hajde", reče Janoš, "reci mu da ga voliš. To bi učinila Titanija, vilinska
kraljica."
Nikol sleže ramenima. Robot je na trenutak zaćutao. Kada Janoš ponovo poče
da je nagovara, Nikol promrmlja: "Volim te" robotu visokom dvadeset
centimetara.
Minijaturni Vratilo se okrete Nikoli. "Rekao bih, gospoja, da za to imate malo
razloga. No istinu govoreći, ljubav i razlog dan-danas retko idu zajedno."
Nikol je bila zapanjena. Posegla je da podigne majušnu figuru, ali je zastala
kada je čula drugi glas.
"Gospode, kakve su lude smrtnici ti. Gde je sad taj igrač koga sam pretvorio
u magarca. Vratilo, gde si?"

Drugi mali robot, odeven poput vilenjaka, uskoči u kabinu. Kada je ugledao
Nikol, skočio je sa poda i stao da lebdo u visini očiju nekoliko sekundi, dok
su mu sićušna krila udarala mahnitom brzinom. "Ja Puk jesam, lepa gospo",
rekao je, "ne videh te ranije." Robot se zatim spusti na pod i zaćuta. Nikol je
zanemela.
"Ma šta to, za ime sveta..." zausti ona.
"Psst...", reče Janoš, davši joj znak da ćuti. Pokazao je prema Puku. Vratilo je
spavao u uglu blizu Janoševog ležaja. Puk je u međuvremenu našao Vratila i
stao da ga prska ga finom, lakom prašinom iz male vreće. Dok su tri ljudska
bića posmatrala, glava Vratila poče da se menja. Nikol je videla da se to mali
komadi metala i plastike koji su činili magareću glavu preraspodeljuju, ali
čak je i nju očarala potpunost preobražaja. Puk je odskakutao čim se Vratilo
probudio sa novom, ljudskom glavom i stao da govori.
"Prividela mi se dozlaboga čudna prikaza", reče Vratilo. "Usnio sam san, da
čoveku prosto pamet stane kakav je. Magarac bio ko bi se poduhvatio da
izloži taj san."
"Bravo. Bravo", povika Janoš kada je stvorenje ućutalo.
"O medeto", dodade Takagiši.
Nikol sede u jedinu nezauzetu stolicu i pogleda kolege. "A kad pomislim",
rekla je i zavrtela glavom, "da sam zapravo kazala zapovedniku da ste vas
dvojica u psihološkom pogledu zdravi." Zastala je dve ili tri sekunde. "Da li
bi mi jedan od vas dvojice, moliću lepo, rekao šta se ovde događa?"
"Sve je to Vejkfildovo maslo", reče Janoš. "Čovek je apsolutno briljantan i,
za razliku od nekih genija, i veoma promućuran. Osim toga, fanatično je
zaljubljen u Šekspira. Ima čitavu porodicu ovih stvorenjaca, iako mislim da je
Puk jedini koji leti, a Vratilo jedini koji menja oblik."
"Puk ne leti", reče Ričard Vejkfild, ulazeći u sobu. "Jedva da može da lebdi
nad podom, a i to samo nakratko." Činilo se da je Vejkfildu neprijatno.
"Nisam znao da ćeš ti biti ovde", rekao je Nikol. "Ponekad zabavljam ovu
dvojicu usred njihove šahovske igre."
"Jedne noći", dodao je Janoš, pošto Nikol ništa nije uzvratila, "upravo sam
predao partiju Šigu kada smo začuli nešto za šta smo pomislili da je tuča u
hodniku. Nekoliko trenutaka kasnije, Tibalt i Merkucio uđoše u sobu, psujući
i mačujući se."
"To ti je hobi?" pitala je Nikol posle nekoliko sekudni, mahnuvši rukom
prema robotima.
"Moja gospo", umeša se Janoš pre nego što je Vejkfild stigao da odgovori,

"nikada, nikada ne brkaj strast sa hobijem. Naš cenjeni japanski naučnik ne
igra šah iz hobija. A ovaj mladi čovek iz bardovog rodnog grada Stratforda
na Ejvonu ne pravi te robote iz hobija."
Nikol baci pogled na Ričarda. Pokušavala je da zamisli energiju i rade koje je
on morao uložiti u pravljenje tako složenih robota kao što su bili ovi koje je
upravo videla. Da ne pominjemo nadarenost i, razume se, strast. "Baš
upečatljivo", rekla je Vejkfildu.
Njegov osmeh obznani da je primio njenu pohvalu. Nikol se izvini i pođe iz
kabine. Puk zazuja oko nje i stade u vratima.

Ako smo vas, senke mi,
Uvredili čime, vi,
da biste nam oprostili,
zamislite da ste snili.

Nikol se smejala kada je koraknula preko vilenjaka i mahnula u znak
pozdrava svojim prijateljima.
Nikol je ostala u vežbaonici znatno duže nego što je očekivala. Obično je
trideset minuta žestokog teranja bicikla ili trčanja u mestu bilo dovoljno da
ukloni njenu napetost i da joj opusti telo za san. Ali ove večeri, sa ciljem
misije tako nadomak ruke, bilo je potrebno da radi duže kako bi primirila
svoj hiperaktivni sistem. Jedan deo njenih teškoća sastojao se od zaostale
brige zbog izveštaja koji je unela u dokumenta i kojim je preporučila da
Vilson i Braun budu razdvojeni na svim važnim aktivnostima tokom misije.
Jesam li prenaglila? upitala se. Da li me je general Borzov poljuljao u
uverenju? Nikol se veoma ponosila svojom profesionalnom reputacijom i
često je konstruktivno potvrđivala svoje najvažnije odluke. Pred kraj vežbe
ponovo je ubedila sebe da je poslala odgovarajući izveštaj. Njeno umorno
telo joj je reklo da je spremno za san.
Kada se vratila u sektor sa kabinama svemirske letelice, bilo je mračno svuda
izuzev u hodniku. Kada je skrenula levo u bočni hodnik koji je vodio u njenu
kabinu sobu, slučajno je bacila pogled kroz zajedničke prostorije prema maloj
prostoriji u kojoj je držala medicinske zalihe. Čudno, pomislila je, naprežući
pogled pri slabom svetlu. Izgleda da sam ostavila otvorena vrata ostave.
Nikol prođe kroz zajedničku prostoriju. Vrata ostave zaista su bila
odškrinuta. Već je aktivirala automatsku bravu i stala da zatvara vrata, kada
je začula šum u mračnoj sobi. Nikol posegnu unutra i upali svetlo. Iznenadila

je Franćesku Sabatini, koja je sedela u uglu za kompjuterskim terminalom.
Na monitoru pred njom bila je prikazana nekakva informacija, a Franćeska je
u rukama držala usku bočicu.
"Oh, zdravo, Nikol", reče Franćeska nonšalantno, kao da je za nju normalno
da sedi u mraku za kompjuterom u odaji za medicinske zalihe.
Nikol lagano priđe kompjuteru. "Šta se dešava?" rekla je nehajno, dok joj je
pogled preletao po informacijama na ekranu. Iz kodiranog zaglavlja, Nikol je
videla da je Franćeska zatražila od inventarskog potprograma da joj izlista
sredstva za kontrolu rađanja koja se mogu naći na brodu.
"Šta je to?" upita Nikol, pokazavši na monitor. U glasu joj se javio se trag
ljutnje. Svi kosmonauti su znali da je ostava sa medicinskim zalihama
zabranjena teritorija za svakoga osim za sanitetskog oficira.
Pošto Franćeska ništa nije odgovarila, Nikol se naljuti. "Kako si ušla
ovamo?" upita je. Dve žene su bile razdvojene samo nekoliko centimetara u
malom pregratku pokraj stola. Nikol iznenada posegnu i dograbi bočicu iz
Franćeskine ruke. Dok je Nikol čitala etiketu, Franćeska se probi kroz uski
prostor i pođe prema vratima. Nikol otkri da tečnost u njenim rukama služi za
izazivanje pobačaja i brzo pođe za Fračeskom u hodnik.
"Hoćeš li objasniti ovo?" pitala je Nikol
"Samo mi daj bočicu, molim te", reče Franćeska najzad.
"Ne mogu to da učinim", odgovori Nikol i zavrte glavom. "Ovo je vrlo jako
sredstvo, sa ozbiljnim sporednim dejstvima. Šta si naumila da uradiš? Da ga
ukradeš i da to prođe neprimećeno? Čim bih dovršila pregled inventara, znala
bih da ga nema."
Dve žene su netremice gledale jedna drugu nekoliko dugih sekundi. "Čuj,
Nikol", reče Franćeska najzad, pošto joj je uspelo da se osmehne, "sve je ovo
veoma prosto. Nedavno sam otkrila, na svoje zaprepašćenje, da sam u vrlo
ranom stadijumu trudnoće. Želim da pobacim embrion. To je intimna stvar i
nisam želela da mešam ni tebe, niti ikoga drugog iz posade."
"Ne možeš biti trudna", brzo je odgovorila Nikol. "Videla bih to u tvojim
biometrijskim podacima."
"Ima tek četiri ili pet dana. Ali sigurna sam. Već sam osetila promene u telu.
A sada mi je došlo ono vreme u mesecu."
"Znaš koji su odgovarajući postupci za medicinske probleme", reče Nikol
posle izvesnog oklevanja. "Ovo je moglo biti vrlo prosto, da upotrebim tvoj
izraz, da si najpre došla do mene. Najverovatnije bih poštovala tvoj zahtev za
poverljivošću. Ali sada si me stavila pred nedoumicu..."

"Hoćeš li da prekineš tu birokratsku lekciju", oštro je prekide Franćeska.
"Stvarno me ne zanimaju ta prokleta pravila. Jedan muškarac mi je izazvao
trudnoću i ja nameravam da uklonim fetus. Hoćeš li mi sada dati bočicu, ili
moram da nađem drugi način?"
Nikol je bila besna. "Stvarno si neverovatna", odvrati ona Franćeski. "Da li si
stvarno očekivala da ti dam ovu bočicu i da odem? Ne postavljajući nikakva
pitanja? Može biti da si ti toliko galantna u pogledu svoga života i zdravlja,
ali ja svakako nisam. Moram te najpre pregledati, proveriti tvoju medicinsku
istoriju, odrediti starost embriona - tek ću tada razmotriti da li da ti prepišem
to sredstvo. Osim toga, osećam se dužnom da ti istaknem da postoje i
određena moralna i psihološka ograničenja..."
Franćeska se glasno nasmeja. "Poštedi me svojih ograničenja, Nikol. Nije mi
potrebna u životu tvoja bovoaska moralnost više klase. Čestitam ti što si
odgajila dete kao jedini roditelj. Moj položaj je mnogo drugačiji. Otac bebe je
namerno prestao da uzima pilule, misleći da će trudnoća podgrejati moju
ljubav prema njemu. Pogrešio je. Ova beba je neželjena. Treba li da to još
plastičnije opišem..."
"Dosta", prekide je Nikol, gadljivo napućivši usne. "Pojedinosti tvog ličnog
života stvarno me se ne tiču. Moram odlučiti šta je najbolje za tebe i za
misiju." Zastala je. "U svakom slučaju, insistiram na odgovarajućem
pregledu, uključujući komplet snimaka pelvične unutrašnjosti. Ukoliko
odbiješ, neću odobriti pobačaj. I, razume se, bila bih prisiljena da podnesem
potpuni izveštaj..."
Franćeska se nasmejala. "Ne moraš da mi pretiš. Nisam toliko glupa. Ukoliko
se budeš osećala bolje ako mi nabiješ svoju smešnu opremu između nogu,
onda samo napred. Ali daj da to napravimo što pre. Želim da ta beba leti iz
mene pre izlaska u Ramu."
Nikol i Franćeska jedva da su izmenile desetak reči tokom sledećeg sata.
Otišle su zajedno u malu ambulantu, gde je Nikol upotrebila svoje osetljive
instrumente da odredi postojanje i veličinu emnriona. Takođe je proverila
Franćeskinu sposobnost da podnese tečnost za izazivanje pobačaja. Fetus je
rastao u Franćeskinoj utrobi već pet dana. Ko li si ti? mislila je Nikol dok je
na monitoru gledala mikroskopsku sliku majušne vrećice ugneždene u zidu
materice. Čak ni na mikroskopu sonde nije bilo načina da se odredi da li je
skupina ćelija živa. Ali već jesi živ. A najveći deo budućnosti već ti je
programiran genima.
Nikol na štampaču napravi listu onoga što bi Franćeska mogla da očekuje u

fizičkom pogledu pošto jednom proguta sredstvo. Fetus će biti spran, telo će
ga odbaciti u sledeća dvadeset i četiri časa. Moglo bi biti blagih problema sa
normalnom menstruacijom koji će smesta uslediti.
Franćeska je bez oklevanja ispila tečnost. Dok joj se pacijentkinja odevala,
Nikol se u mislima vrati u vreme kada je po prvi put posumnjala u sopstvenu
trudnoću. Nijednom nisam pomislila... i to ne samo zbog toga što joj je otac
bio princ. Ne. Bilo je to pitanje odgovornosti. I ljubavi.
"Znam šta misliš", rekla je Franćeska kada je bila spremna da pođe. Stajala je
kraj vrata ambulante. "Ali ne traći vreme. Imaš i sama dovoljno problema."
Nikol nije odgovorila. "I znači sutra malog kopilana više neće biti", rekla je
Franćeska hladno, očiju umornih i besnih. "Prokleto dobra stvar. Svetu nije
potrebno još jedno polu-crnče." Franćeska nije sačekala na Nikolin odgovor.

16. RAMO, RAMO, BLISTAJ SJAJAN

Spuštanje blizu ulaza u Ramu bilo je glatko i bez ikakvih nevolja. Sledeći
prethodnicu zapovednika Nortona od pre sedamdeset godina, general Borzov
naloži Jamanaki i Turgenjevoj da dovedu "Njutna" do tačke kontakta
neposredno pored stometarskog kružnog diska centriranog na obrtnoj osi
divovskog cilindra. Skupina niskih struktura nalik kutijama za pilule
privremeno je držala zemaljski svemirski brod na mestu spram blage
centrifugalne sile koju je stvarao Rama što se obrtao. U roku od deset minuta
snažne veze su čvrsto usidrile "Njutna" uz njegovu metu.
Veliki disk bio je, kao što se i predviđalo, spoljašnji kapak ramanske
vazdušne komore. Vejkfild i Tabori su izašli sa "Njutna" u svojoj
vanvrodskoj opremi i počeli da tragaju za skrivenim točkom. Točak, koji je
predstavljao ručnu kontrolu ulaza u vazdušnu komoru, nalazio se tačno na
predviđenom mestu. Okretao se kao što je bilo očekivano i otkrio otvor u
spoljašnji omotač Rame. Pošto se ništa u vezi sa Ramom II nije razlikovalo
od njegovog prethodnika, dvoje kosmonauta nastaviše ulaznu proceduru.
Četiri časa kasnije, posle podugačkog šetkanja napred-nazad duž pola
kilometra koridora i tunela koji su povezivali ogromnu, šuplju unutrašnjost
tuđinskog svemirskog broda sa spoljašnjom vazdušnom komorom, dvojica
ljudi su dovršili otvaranje troje reduntantnih cilindričnih vrata. Takođe su
postavili transportni sistem koji će prenositi ljude i opremu od "Njutna" do
Ramine unutrašnjosti. Taj transporter inženjeri sa Zemlje tako su konstruisali
da klizi duž paralelnih brazdi koje su Ramanci usekli u zidove spoljašnjih
tunela pre neznano koliko vekova.
Posle kratke pauze za ručak, Jamanaka se pridružio Vejkfildu i Taboriju i njih
trojica stadoše da montiraju planiranu komunikacijsku relejnu stanicu Alfa na
unutrašnjem kraju tunela. Oblik antene bio je naročito konstruisan da,
ukoliko je druga ramanska letelica istovetna prvoj, omogući dvosmernu
komunikaciju između kosmonauta koji se nalaze na bilo kom mestu na
stepeništu ili u severnoj polovini Središnje nizije. Glavni komunikacioni plan
zahtevao je uspostavljanje još jedne velike relejne stanice, koja je trebalo da
se zove Beta, u blizini Cilindričnog mora; te dve stanice će omogućiti jake
veze svuda po severnom polucilindru, pa čak do ostrva zvanog Njujork.
Braun i Takagiši zauzeše svoje položaje u kontrolnom centru čim je

potvrđeno stavljanje u dejstvo relejne stanice Alfa. Odbrojavanje do
lansiranja dronova za unutrašnjost se nastavljalo. Takagiši je očigledno bio i
nervozan i uzbuđen dok je dovršavao pretpoletne testove na svom dronu.
Braun je, pak, delovao opušteno, čak bezbrižno, dok je privodio kraju
pripreme. Franćeska Sabatini je sedela pred višestrukim monitorima, spremna
da odabere najbolje slike za direktni prenos na Zemlju.
General Borzov lično je obznanio glavne događaje čitavog postupka. Zastao
je radi dramatičnog uzimanja daha pre nego što je izdao naredbu da se
aktiviraju dva drona. Dronovi onda odleteše u mračnu prazninu Rame.
Nekoliko sekundi kasnije, glavni ekran u kontrolnom centru, čija je slika
direktno dolazila sa drona kojim je upravljao Dejvid Braun, nađe se
preplavljen svetlošću pošto se prva raketa za osvetljavanje upalila. Kada je
svetlo postalo normalnije, pojavili su se obrisi prvog širokougaonog snimka.
Od početka je bilo predviđeno da ta prvobitna slika predstavlja složeni prikaz
Severne polulopte koji će obuhvatiti čitavu teritoriju, od udubljenog kraja u
kome su ušli, sve do Cilindričnog mora na središnjoj tački veštačkog sveta.
Oštra slika koja se konačno sledila na ekranu bila je zapanjujuća. Jedno je
bilo čitati o Rami i izvoditi simulacije unutar njegove replike; sasvim je
drugo bilo naći se usidren za divovski svemirski brod u blizini Venerine
orbite i bacati prvi pogled u unutrašnjost...
To što je prizor bio poznat jedva da je malo smanjilo začudnost slike. Na
kraju glavčine u obliku kratera, sa početkom kod tunela, na sve strane se
pružao kompleks terasa i rampi sve do glavnog tela cilindra. Tu glavčinu
seklo je na tri jednaka dela troje lestvi koje su podsećale na široke železničke
pruge i koje su se sve kasnije širile u ogromno stepenište sa po više od
trideset hiljada stepenika. Kombinacija lestve/stepenište podsećala je na tri
podjednako razmaknute žice kišobrana i omogućavala je spuštanje (ili
penjanje) sa ravnog dna kratera do prostrane Središnje nizije optočene oko
zidova obrtnog cilindra.
Severna polovina Središnje nizije prostirala se i ispunjavala najveći deo slike
na ekranu. Ogromno prostranstvo bilo je podeljeno u četvorougaona polja
nepravilnih razmera, osim neposredno oko "gradova". Tri grada u
širokougaonoj slici - skupine visokih, vitkih objekata koji su podsećali na
zgrade podignute čovekovom rukom, povezane među sobom nečim što je
podsećalo na autoputeve koji su se pružali duž granica između polja - posada
je smesta prepoznala kao Pariz, Rim i London, kako su ih nazvali prvi
istraživači Rame. Isto toliko upečatljive na slici bile su i tri dugačke, prave

brazde ili doline u Središnjoj niziji. Ta tri linearna jarka, duga deset
kilometara i široka stotinu metara, bili su smeštena na jednakim rastojanjima
po krivini Rame. Tokom prvog susreta sa Ramom te doline predstavljale su
izvore svetlosti koja je ispunila šuplji svet ubrzo po otapanju Cilindričnog
mora.
Neobično more, masa vode koja je opasivala čitav cilindar, nalazilo se na
najdaljem kraju slike. Još je bilo smrznuto, kao što se i očekivalo, a u središtu
mu se nalazilo tajanstveno ostrvo ogromnih oblakodera koje je nazivano
Njujorkom još od njegovog prvobitnog otkrića. Oblakoderi su se pružali
preko kraja slike, visoki tornjevi koji su mamili da im se dođe u posetu.
Čitava posada ćutke je piljila u tu sliku skoro pun minut. Onda dr Dejvid
Braun poče da galami. "U redu, Ramo", rekao je ponosnim glasom. "Vidite li,
svi vi, neverne Tome", povikao je, dovoljno glasno da bi ga svi čuli,
"potpuno je jednak prvom." Franćeskina video kamera se okrete da snimi
Braunovo uzbuđenje. Najveći deo posade i dalje je bio bez reči, opčinjen
pojedinostima sa monitora.
U međuvremenu, Takagišijev dron prenosio je uskougaone fotografije oblasti
neposredno ispod tunela. Te slike su prikazivane na manjim ekranima oko
kontrolnog centra. Slike će biti upotrebljene da se potvrde konstrukcije
komunikacione i transportne infrastrukture koja će se uspostaviti unutar
Rame. Bio je to pravi "posao" ove faze misije - upoređivanje hiljada
fotografija koje će snimiti ovi dronovi sa postojećim mozaičnim snimcima sa
Rame I. Iako se najveći deo poređenja mogao obaviti digitalno (i prema tome
automatski), uvek će biti razlika koje će zahtevati ljudsko razjašnjavanje. Čak
i kada bi dva svemirska broda bila sasvim istovetna, različiti nivoi osvetljenja
u vreme snimanja stvorili bi neke veštačke nepodudarnosti.
Dva časa kasnije poslednji dron se vratio do relejne stanice i početni pregled
fotografskog ispitivanja bio je dovršen. Nije bilo nikakvih većih strukturnih
razlika između Rame II i prethodne svemirske letelice, sve do razmere od
stotinu metara. Jedina bitna oblast razlikovanja bilo je samo Cilindrično
more, ali refleksije sa leda bile su odavno na zlom glasu kao pojava koju je
teško obraditi direktnim digitalnim algoritmom za poređenje. Bio je to dug i
uzbudljiv dan. Borzov je obznanio da će zadaci za posadu vezani za prvu
operaciju bili objavljeni za jedan sat i da će "specijalna večera" biti poslužena
u kontrolnom centru dva časa potom.
"Ne možeš to učiniti", povika besni Dejvid Braun, uletevši u odaju
zapovednika bez kucanja i izvukavši štampani spisak zadataka za prvu

operaciju.
"O čemu to pričaš?" odvratio je general Borzov. Braunovo nasilničko
upadanje prilično ga je naljutilo.
"Mora biti da je neka greška" produži Braun glasno. "Ne očekuješ valjda da
ostanem ovde na 'Njutnu' tokom prvog izlaska." Kada nije bilo odgovora od
generala Borzova, američki naučnik promeni taktiku. "Hoću da znaš da ne
prihvatam ovo. A ni rukovodstvu MSA se to neće dopasti.
Borzov ustade iza stola. "Zatvori vrata, dr Braune", rekao je mirno. Dejvid
Braun tresnu kliznim vratima. "A sada slušaj ti mene jedan minut", nastavio
je general. "Nije me briga koga poznaješ. Ja sam zapovednik ove misije.
Ukoliko nastaviš da se ponašaš kao primadona, postaraću se da nikada ne
kročiš unutar Rame."
Braun spusti glas. "Ali zahtevam objašnjenje", rekao je sa neprikrivenim
neprijateljstvom. "Ja sam vodeći naučnik na ovoj misiji. Takođe sam vodeći
zagovornik projekta 'Njutn' u medijima. Kako možeš da opravdaš to što me
ostavljaš na 'Njutnu' dok devet drugih kosmonauta ide u Ramu?"
"Nema potrebe da opravdavam svoje postupke", odvratio je Borzov, na
trenutak uživajući u svojoj nadmoći nad nadmenim Amerikancem. Nagao se
napred. "Ali da stvar bude jasna, kao i zato što sam predvideo ovaj tvoj
detinjast ispad, reći ću ti zbog čega ne ideš u prvi izlaz. Postoje dva osnovna
cilja naše prve posete: uspostavljanje komunikaciono/transportne
infrastrukture i dovršavanje podrobnog pregleda unutrašnjosti kojim će se
ustanoviti da li je ovaj svemirski brod u potpunosti jednak prvom..."
"To su kapsule već potvrdile", umešao se Braun.
"Prema dr Takagišiju, nisu", prekide ga Borzov. "On kaže da..."
"Sranje, generale, Takagiši neće biti zadovoljan dok se ne bude pokazalo da
je svaki kvadratni centimetar Rame istovetan prvom brodu. Video si rezultate
ispitivanja sa dronova. Zar još imalo sumnjaš da..."
Dejvid Braun zastade usred rečenice. General Borzov je lupkao prstima po
stolu i gledao dr Brauna hladnim pogledom. "Hoćeš li me sada pustiti da
dovršim?" reče najzad Borzov. Čekao je još nekoliko sekundi. "Šta god ti
mislio", nastavio je zapovednik, "dr Takagiši je svetski priznat stručnjak za
unutrašnjost Rame. Ne možeš ni za trenutak ustvrditi da je tvoje znanje o
pojedinostima ove letelice makar i blizu njegovog. Potrebno mi je svih pet
svemirskih kadeta za radove na infrastrukturi. Dvoje novinara moraju ići
unutra, ne samo zbog toga što postoje dva posebna zadatka, već i zato što je
pažnja sveta sve vreme usredsređena na nas. Konačno, verujem da je važno

za moje kasnije rukovođenje misijom da bar jednom lično odem unutra, a ja
odabiram da to učinim sada. Pošto procedure jasno stavljaju do znanja da
tokom ranih operacija bar tri člana posade moraju ostati izvan Rame, nije
teško zaključiti..."
"Nisi me zavarao ni na trenutak", prekide ga gnevno Dejvid Braun. "Znam
zbog čega se sve ovo dešava. Tražiš prividno logičan izgovor da sakriješ
pravi razlog za moje isključenje iz prvog ekspedicionog tima. Ljubomoran si,
Borzove. Ne možeš da podneseš činjenicu da me većina ljudi smatra pravim
vođom ove misije."
Zapovednik je posmatrao naučnika preko petnaest sekundi, ne progovorivši
pri tom ni reči. "Znaš, Braune", reče on najzad, "žao mi te je. Izuzetno si
nadaren, ali tu nadarenost prevazilazi tvoje sopstveno mišljenje o njoj. Da
nisi takav..." Ovog puta je na Borzova bio red da se zaustavi usred rečenice.
Skrenuo je pogled. "Slučajno, pošto znam da ćeš se vratiti u svoju sobu i
smesta kmečati MSA, trebalo bi verovatno da ti kažem da je sanitetski oficir
u svom izveštaju o spremnosti posade otvoreno preporučio da te ne upućujem
ni na kakve zajedničke dužnosti sa Vilsonom - zbog lične animoznosti koju
ste obojica ispojili."
Braunove oči se skupiše. "Hoćeš da kažeš da je Nikol de Žardan stvarno
ispunila službeni memorandum u kome navodi Vilsona i mene po imenu?"
Borzov klimnu.
"Kučka", promrmlja Braun.
"Uvek je reč o tuđoj greški, zar ne, dr Braune?" reče general Borzov i
nasmeši se svom protivniku.
Dejvid Braun se okrete i izađe iz prostorije.
General Borzov naredio je da se za banket otvori nekoliko dragocenih boca
vina. Zapovednik je bio odlično raspoložen. Franćeskin predlog bio je dobar.
Među kosmonautima je vladao nepobitni osećaj drugarstva dok su sastavljali
male stolove u kontrolnom centru i pritezali ih uz pod.
Dr Dejvid Braun nije došao na banket. Ostao je u svojoj kabini dok se ostalih
jedanaest članova posade gostilo piletinom i pirinčem. Franćeska je nespretno
javila da se Braun "ne oseća baš najbolje", ali kada se Janoš Tabori
razdragano prijavio da ode i proveri u čemu je stvar, Franćeska je žurno
dodala da dr Braun želi da ga ostave na miru. Janoš i Ričard Vejkfild, koji su
popili po nekoliko čaša vina, šegačili su se sa Franćeskom za jednim krajem
stola, dok su na drugom kraju Redži Vilson i general O'Tul učestvovali u
živoj raspravi o nastupajućem prvenstvu u bezbolu. Nikol je sedela između

generala Borzova i admirala Hajlmana i slušala njihova prisećanja na
održavanje mira u danima posle Haosa.
Kada je obrok bio gotov, Franćeska se izvinila. Ona i dr Takagiši nestadoše
na nekoliko minuta. Kada su se vratili, Franćeska zatraži od kosmonauta da
okrenu stolice prema velikom ekranu. A onda, kada su pogašena svetla, ona i
dr Takagiši pustiše projektciju pune spoljašnje slike Rame na monitor. To
sada nije bio mutno sivi cilindar koga su svi prethodno videli. Ne, ovaj Rama
bio je vešto obojen pomoću potprograma za procesiranje slike i sada je to bio
crni cilinder sa zlatnožutim prugama. Kraj cilindra delovao je gotovo kao
lice. Na trenutak je u odaji zavladala tišina pre nego što je Franćeska počela
da recituje:

Tigre, tigre, blistaj sjajan,
U prašumi noći tajan,
Besmrtna ti ruka kakva
Simetriju groznu dade?

Nikol de Žardan oseti kako joj se hladni trnci penju uz kičmu dok je slušala
kako Franćeska počinje sledeći stih.

U kakvim je nebesima
Blesno oganj oka tvog?...

To je, posle svega, pravo pitanje, pomisli Nikol, Ko je napravio taj
gargantuanski svemirski brod. To je mnogo važnije za našu konačnu sudbinu
nego zašto.

Kakav čekić? Lanac kakav?
U kojoj peći bi mozak takav?
Na kom nakovnju? Koji stisak strašni
obgrli tebe u očaj posvemašnji?...

Sa druge strane stola, generala O'Tula je takođe hipnotisalo Franćeskino
recitovanje. Um mu se borio sa istim osnovnim pitanjem koje ga je morilo još
od kako se prvobitno prijavio za misiju. Blagi bože, pitao se, Kako se ovi
Ramanci uklapaju u tvoju Vaseljenu? Da li si njih stvorio prve, pre nas? Da li
su nam na neki način rođaci? Zbog čega si ih poslao ovamo u ovom času?

Kada zvezde koplja odbaciše
Nebesa suzama svojim pokvasiše
Da li se On svom delu nasmešio,
Da li je tvorac jagnjeta i tebe stvorio?

Kada Franćeska završi kratku pesmu, načas je usledila tišina, a onda je došlo
do spontanog pljeska. Ona je skromno primetila da je dr Takagiši obezbedio
sve potrebno znanje za procesiranje slike, a simpatični japanski kosmonaut se
postiđeno nakloni. Onda Janoš Tabori ustade sa svoje stolice. "Mislim da
govorim u ime svih nas, Šig i Franćeska, kada vam upućujem čestitke na ovoj
originalnoj i izazovnoj predstavi", rekao je sa osmehom. "Zamalo, ali ne
sasvim, da me navedete da ozbiljno uzmem ono što ćemo preduzeti sutra."
"A kada već govorimo o tome", reče general Borzov i ustade na čelu stola sa
tek otvorenom bocom ukrajinske votke, iz koje je već povukao dva dobra
gutljaja, "kucnuo je čas za starinsku rusku tradiciju - zdravice. Doneo sam
samo dve boce ovog nacionalnog blaga i predlažem da ih obe podelimo,
drugovi moji i kolege, ove vrlo posebne večeri."
Stavio je obe boce u ruke generala O'Tula, a Amerikanac spretno upotrebi
raspršivač tečnosti da podeli votku i male, pokrivene čaše koje su podeljene
oko stola. "Kao što Irina Turgenjev zna", produžio je zapovednik, "na dnu
boce ukrajinske votke uvek postoji jedan crvić. Predanje kaže da će onaj ko
pojede crva imati posebne moći sledeća dvadeset četiri časa. Admiral
Hajlman je označio dna dve čaše infracrvenim krstićima. Ono dvoje koji
budu pili iz označenih čašica moći će da pojedu po jednog crvića zasićenog
votkom."
"Fuj", reče Janoš trenutak kasnije, kada je dodao infracrveni skener Nikol. On
je prvi proverio da na dnu njegove čašice nema infracrvenog krsta. "Ovo je
takmičenje u kome mi je drago što gubim."
Nikolina čašica je imala oznaku na dnu. Ona je bila jedan od dvoje srećnih
kosmonauta koji će moći da pojedu ukrajinskog crva za desert. Zatekla je
sebe kako se pita: Moram li to da učinim? - a onda je potvrdno odgovorila na
sopstveno pitanje kada je videla ozbiljni pogled na licu zapovednika. Oh,
dobro, pomislila je, verovatno me neće ubiti. Sve parazite je alkohol
verovatno učinio bezopasnim.
General Borzov podiže drugu čašicu sa krstom na dnu. General se nasmešio,
stavio jednog majušnog crva u svoju čašicu, a drugog u Nikolinu, i podigao

votku prema tavanici svemirskog broda.
"Pijmo svi za uspeh misije", rekao je. "Za svakog od nas, sledećih nekoliko
dana i nedelja biće najveća pustolovina u životu. U doslovnom smislu reči,
nas dvanaestoro predstavljamo ljudske ambasadore pred tuđinskom kulturom.
Budimo odlučni u tome da damo sve od sebe kako bismo valjano predstavili
svoju vrstu."
Skinuo je poklopac sa čašice, pazeći da je ne uzdrma, i onda sve ispio u
jednom gutljaju. Progutao je crva celog. I Nikol je na brzinu pojela crva,
zaključivši da je jedina stvar goreg ukusa koju je ikada stavila u usta bio onaj
gnusni koren koji je pojela tokom obreda poro u Obali Slonovače.
Posle još nekoliko kratkih zdravica svetla u odaji počeše da tamne. "A sada",
obznani general Borzov, načinivši širok gest, "pravo iz Stratforda, 'Njutn'
vam ponosno predstavlja Ričarda Vejkfilda i njegove darovite robote."
Prostorija se sasvim zamrači osim jednog kvadratnog metra sa leve strane
stola koji je bio osvetljen reflektorom odozgo. Usred svetlosti stajao je presek
nekog starog zamka. Ženski robot, visok dvadeset centimetara i odeven u
starinsku odoru, koračao je po jednoj odaji. Na početku scene čitala je pismo.
Ali posle nekoliko sekundi spustila je ruke uz bokove i počela da govori.

Glamis si ti, i Kodor; a i ono
Što je narečeno bićeš. Ali ja se
Prirode tvoje ne bojim; prepuna je
Mleka dobrote čovečanske da bi
Najprečim putem udarila. Ti
za veličinom čezneš...

"Poznajem tu ženu", reče Janoš sa osmehom Nikoli. "Već sam je negde
upoznao."
"Pst", odvrati Nikol. Bila je opčinjena preciznošću pokreta Ledi Makbet. Taj
Vejkfild je stvarno genije, pomišljala je. Kako samo uspeva da konstruiše
tako neverovatne pojedinosti na tako malim stvarima? Nikol je zapanjio broj
različitih izraza lica robota.
Dok se Nikol usredsređivala, majušna pozornica poče da joj pliva u glavi. Na
trenutak je zaboravila da gleda robote u minijaturnoj predstavi. Glasnik je
došao i rekao ledi Makbet da joj muž dolazi i da će kralj Dankan provesti noć
u njihovom zamku. Nikol stade da posmatra kako se lice ledi Makbet ozaruje
u ambicioznim naslućivanju, čim je glasnik otišao.

O, dođite, vi duhovi, što pravac
mislima ubilačkim dajete,
pa mene pola moga lišite
I svirepošću strašnom svu me
od glave do pete ispunite;
Grubošću krv mi zgusnite...

Moj bože, pomisli Nikol, trepćući očima da se uveri da se ove ne igraju
njome, ona se menja! I zaista je to činila. Kada je robot izgovorio reči: "Pa
mene pola moga lišite", njen (ili njegov) oblik poče da se menja. Izbočine
grudi na metalnoj odori, oblina bokova, čak i mekoća lica nestali su u
potpunosti. Androgini robot je nastavio da glumi ledi Makbet.
Nikol je bila opčinjena i lebdela je u fantaziji koju su zajedno stvorili njena
divlja mašta i naglo uzimanje alkohola. Novo lice robota nejasno je
podsećalo na nekoga koga je poznavala. Začula je komešanje sa svoje desne
strane i okrenula se, ugledavši Redžija Vilsona kako nešto živo raspravlja sa
Franćeskom. Nikol stade da gledala tamo-amo od Franćeske do ledi Makbet.
To je to, rekla je sebi, ova nova ledi Makbet podseća na Franćesku.
Nalet straha, predosećaj tragedije iznenada zahvati Nikol i gurnu je u užas.
Nešto strašno će se dogoditi, govorio joj je um. Nekoliko puta je duboko
udahnula i pokušala da se smiri, ali sablasno osećanje nije htelo da se povuče.
Na maloj pozornici, kralja Dankana upravo je pozdravila ljupka domaćica. Sa
svoje leve strane Nikol vide da Franćeska nudi generalu Borzovu poslednje
gutljaje vina. Nikol nije mogla da pritomi paniku.
"Nikol, šta se dešava?" upita je Janoš. Video je da je uznemirena.
"Ništa", rekla je. Prikupila je svu snagu i digla se na noge. "Mora da mi nije
prijalo nešto što sam pojela. Mislim da ću poći u svoju sobu."
"Ali propustićeš film posle večere", reče Janoš raspoloženo. Nikol se prisili
da se bolno osmehne. Pomogao joj je da ustane. Nikol je čula kako ledi
Makbet prekoreva svog muža zbog nedovoljne hrabrosti i preplavi je novi
talas predosećajnog straha. Čekala je dok se nalet adrenalina nije povukao, a
onda se tiho izvinula grupi. Lagano je otišla do svoje sobe.

17. SMRT VOJNIKA

U svom snu Nikol je imala deset godina i igrala se u grmlju iza kuće u
pariskom predgrađu Šili-Mazaren. Iznenada joj se javio osećaj da joj majka
umire. Devojčica se uspaničila. Potrčala je kući da kaže ocu. Mala, siktava
mačka prepreči joj put. Nikol stade. Začula je vrisak. Išla je stazom između
drveća. Granje joj je grebalo kožu. Mačka ju je sledila. Nikol ču novi krik.
Kada se probudila, prestrašeni Janoš Tabori je stajao nad njom. "U pitanju je
general Borzov", reče Janoš. "Oseća užasan bol."
Nikol hitro skoči iz ležaljke, baci ogrtač preko ramena, dohvati prenosni
medicinski komplet i pođe za Janošem u hodnik. "Izgleda kao upala slepog
creva", napomenu on dok su žurili u zajedničku prostoriju. "Ali nisam
siguran."
Irina Turgenjeva je klečala pored zapovednika i držala ga za ruku. Sam
general bio je ispružen na kauču. Lice mu je bilo bledo, a čelo oznojeno. "Ah,
doktor de Žardan je stigla." Uspeo je da se nasmeši. Borzov pokuša da
ustane, lecnu se od bola i ponovo se spusti. "Nikol", reče on tiho, "u agoniji
sam. Nikada u životu nisam iskusio ovako nešto, čak ni kada sam bio ranjen
u vojsci."
"Kada je počelo?" upita ona. Nikol izvadi skener i biometrijski monitor da
proveri sve vitalne statistike. U međuvremenu, Franćeska i njena video
kamera preselili su se na desnu stranu da bi snimali kako doktorica postavlja
dijagnozu. Nikol joj nestrpljivo mahnu da se odmakne.
"Pre možda dva ili tri minuta", reče general Borzov sa naporom. "Sedeo sam
ovde u stolici, gledao film i slatko se smejao, koliko se sećam, kada me je
iznenada prožeo jak, oštar bol, ovde pri dnu desne strane stomaka. Osetio
sam kao da me nešto pali iznutra."
Nikol programira skener da pretražuje poslednja tri minuta detaljnih podataka
koje su snimale Hakamacuove sonde u telu Borzova. Odredila je početak
bola, lako prepoznatljiv po brzini otkucaja srca i endokrinom lučenju. Onda
je zatražila puni snimak sa svih kanala za kritično razdoblje. "Janoše", rekla
je svom kolegi, "idi do ostave sa zalihama i donesi mi prenosnog
dijagnostičara." Pružila je Taboriju kodnu karticu za vrata.
"Imaš blagu groznicu, što nagoveštava da ti se telo bori protiv neke
infekcije", rekla je Nikol generalu Borzovu. "Svi unutrašnji podaci potvrđuju