Matica Zemlja - Arthur C. Clarke

Klark Artur

MATICA ZEMLJA
Prevod: Živković Zoran
Clarke Arthur IMPERIAL EARTH, 1975.

KENTAUR
1978.

Prvi deo: TITAN

1. URLIK U NOĆI

Dankanu Mekenziju bilo je deset godina kada je otkrio čarobni broj.
Dogodilo se to pukim slučajem; nameravao je da pozove Baku Elen, ali pri
tom nije bio dovoljno pažljiv i tako je prstima dotakao pogrešne dirke. Istog
časa je shvatio da je pogrešio, pošto se Bakin vid uključivao sa dve sekunde
zakašnjenja, čak i na 'automatskom snimanju'. Ova veza je, međutim, oživela
istog trena. Pa ipak, nije se začuo zvuk zvonca, niti je bilo slike. Ekran je
stajao potpuno prazan, pa se čak nisu videle ni tačkice interferencije. Dankan
je u prvi mah pomislio da se uključio na neki isključivo zvučni kanal, ili da je
uhvatio neku stanicu gde je kamera bila isključena. U svakom slučaju, ovo
jamačno nije bio Bakin broj i zato on posegnu rukom da prekine kontakt.
Istog trena postao je svestan zvuka. U prvi mah mu se učinilo da to neko tiho
diše u mikrofon na drugom kraju veze, ali je ubrzo uvideo da je u zabludi.
Šum koji je čuo odlikovao se izvesnim nepravilnim, neljudskim svojstvom;
nedostajao mu je bilo kakav postojan ritam, a takođe su se javljali dugi
intervali potpune tišine.
Dok je osluškivao, Dankana je počelo da prožima sve jači osećaj
strahopoštovanja. Suočio se sa nečim što je stajalo sasvim postrani od
njegovog normalnog, svakodnevnog iskustva, pa ipak ga je odmah
prepoznao. Tokom njegovog desetogodišnjeg života, utisci sa mnogih
svetova bili su mu uvreženi u umu, a niko ko bi makar samo jednom čuo ovaj
najprizivniji od svih zvukova nije ga više mogao zaboraviti. Do ušiju su mu
dopirali glasovi vetra, koji je uzdisao i šaputao preko beživotnog predela sto
metara iznad dečakove glave.
Dankan je sasvim smetnuo Baku s uma i okrenuo dugme za jačinu zvuka do
kraja. Zavalio se na kauč, zaklopio oči i pokušao da projektuje sebe u
nepoznat, negostoljubiv svet od koga ga je štitila sva sila sigurnosnih uređaja
koje je moglo da mu pruži tri stotine godina svemirske tehnologije. Jednoga
dana, kada bude prošao testove opstanka, izići će gore u taj svet i videće
vlastitim očima jezera i provalije, kao i nisko polegle narandžaste oblake,
obasjane tanušnim, hladnim zracima dalekog Sunca. Iščekivao je taj dan, pre
sa pribranim naslućivanjem nego sa uzbuđenjem - Mekenzijevi su bili
poznati po tome što se nikada ne uzbuđuju - ali je sada iznenada shvatio šta
mu nedostaje. Isto bi se dogodilo sa nekim detetom na Zemlji koje bi, usred

neke prašnjave pustinje daleko od okeana, stavilo školjku uz uho i uz
čežnjivu žudnju osluškivalo muziku nedostupnog mora.
Zvuk koji je čuo nije bio ni malo tajnovit, ali kako je stigao do njega? Mogao
je da potiče sa ma kog mesta širom stotinu miliona kvadratnih kilometara koji
su se pružali gore. Negde - možda u nekom napuštenom konstrukcionom
projektu ili eksperimentalnoj stanici - ostao je u vodovima neki uključen
mikrofon, izložen smrznutim, otvorenim vetrovima površinskog sveta. Nije
bilo mnogo verovatno da će dugo stajati neotkriven; ranije ili kasnije, neko će
ga otkriti i isključiti. Na dečaku je bilo da brže-bolje uhvati poruku koja mu
je prispela spolja dok to još može, čak i da je znao broj koji je slučajno
pozvao, sumnjao je da bi mogao ponovo uspostaviti vezu.
Količina audio-vizuelne građe koju je Dankan uskladištio pod MEŠ bila je
više nego zamašna, čak i za jednog preterano Ijubopitljivog desetogodišnjaka.
Nije problem bio u tome što mu je nedostajala vičnost za organizaciju -
naprotiv, ona je spadala u jednu od najslavnijih nadarenosti Mekenzijevih -
već je dečak naprosto ispoljavao zanimanje za više stvari nego što je bio
kadar da ih razvrsta. Bio je to onaj teži način da se otkrije kako neprikladno
klasifikovana informacija može da bude nepovratno izgubljena.
Pomno je razmišljao nekoliko trenutaka, dok je samotni vetar jecao, ridao i
donosio mu mrzlost svemira u toplu, malu kabinu za spavanje. Zatim je
otkucao: ALFA INDEKS - ZVUCI VETRA - STALNO USKLADIŠTENJE.
Čim je dodirnuo taster sa oznakom UKLJUČENJE, do njega su doprli
glasovi gornjeg sveta. Ako sve bude u redu, moći će ponovo da ih čuje u
svako doba kada odabere indeks sa natpisom ZVUCI VETRA. Čak i ako je
pogrešio i tragač programa konzole nije uspeo da locira snimak, ovaj će se u
svakom slučaju nalaziti negde u večitom, neizbrisivom pamćenju mašine.
Uvek je postojala nada da bi ga jednoga dana mogao ponovo slučajno
pronaći, kao što se sve vreme događalo sa informacijama koje bi uskladištio
pod MEŠ.
Odlučio je da produži sa snimanjem vetra još nekoliko časaka, pre no što
ponovo započne prekinuti poziv Baki. Umešao se, međutim, neki hir sreće,
jer istog časa kada je pritisnuo dirku UKLJUČENJE vetar je zamakao,
prepuštajuci mesto dugoj, neprijatnoj tišini. A onda se, iz te tišine, javilo
nešto novo.
Bilo je slabašno udaljeno, pa ipak, stvaralo je utisak neke svemoćne sile.
Najpre se začuo prigušen krik, čija se jačina povećavala iz sekunde u
sekundu, ali se zbog nečega uopšte nije približavao. Krik se ubrzo uspeo do

demonskog urlika, u čijem se zaleđu oglašavala grmljavina - da bi se
najednom sve ponovo utišalo isto tako brzo kao što je i počelo. Od prvog
šuma do kraja prošlo je manje od pola minuta. Sada se ponovo čulo samo
uzdisanje vetra, još samotnije nego ranije.
Jedan dugi, dražestan trenutak Dankan se napajao jedinstvenim
zadovoljstvom straha bez opasnosti; a onda je reagovao kao i uvek kada bi
nabasao na nešto novo ili uzbudljivo. Otkucao je broj Karla Helmera i rekao:
"Slušaj ovo."
Tri kilometra dalje, na severnom kraju Oaze Grada, Karl je sačekao da
otegnuti krik zamre u tišinu. Kao i uvek, na licu mu se nije moglo pročitati
šta ima na umu; konačno reče: "Pusti da čujem ponovo."
Dankan pusti još jednom snimak, uveren da će tajna uskoro biti razrešena. Jer
Karlu je bilo petnaest godina, što znači da je on već sve znao.
Njegove sjajnoplave oči, naizgled tako prostodušne, pa ipak već pune tajni,
netremice su bile upravljene u Dankana. Karlovo iznenađenje i iskrenost bili
su krajnje ubedljivi kada je upitao: "Zar nisi mogao da prepoznaš?"
Dankan je načas oklevao. Sada su mu na um pale neke očigledne mogućnosti
- ali ako se među njima bude opredelio za pogrešnu, Karl će mu se nasmejati
u brk. Bolje je ne izlagati se riziku...
"Nisam", uzvrati. "Jesi li ti?"
"Razume se", reče Karl svojom najotmenijom bojom glasa. Zastao je da bi
stvorio utisak, a onda se naže prema kameri tako da mu se lice rasprostrlo
gotovo preko celog ekrana.
"To je hidrosaurus koga je obuzeo bes."
U deliću sekunde Dankan ga je shvatio ozbiljno - što je upravo pogodovalo
Karlovom naumu. On se brzo povuče nazad i isceri se prijatelju u lice.
"Baš si lud. Ni ti ne znaš šta je to."
Hidrosaurus Reks, čudoviste koje diše metan, predstavljalo je njihovu
privatnu šalu, proizvod mladalačke mašte, rasplamsane posredstvom slika
drevne zemlje i čudesa koje je ona iznedrila u praskozorju stvaranja. Dankan
je savršeno dobro znao da sada ništa ne živi niti je ikada živelo na svetu koji
je njegov dom; samo je Čovek stupao smrznutom površinom koja se pružala
gore. Pa ipak, da je kojim slučajem hidrosaurus postojao, onaj zastrašujući
zvuk odista bi mogao predstavljati njegov borbeni urlik, ispušten u trenutku
kada se bacio na kakvog dobroćudnog karhoterijuma, koji se brčkao u nekom
amonijačnom jezeru...
"Oh. Ja znam šta je proizvelo zvuk", reče Karl izveštačenim glasom. "Zar

stvarno nisi mogao sam da pogodiš? Bio je to tanker-prikupljač koji je
usisavao unaokolo. Ako pozoveš Kontrolu saobraćaja, reći će ti u kom pravcu
ide."
Karl je iskoristio zgodu da se našali, a objašnjenje koje je dao bilo je
nesumnjivo tačno. Dankan je i sam pomislio na to, ali se ipak nadao da će
posredi biti nešto romantičnije. Bilo je, doduše, previše očekivati metanska
čudovista, ali je, s druge strane, svakodnevni svemirski brod takođe
predstavljao razočaravajaći antiklimaks. Obuzeo ga je osećaj potištenosti i
bilo mu je žao što je Karlu pružio još jednu priliku da mu oskrnavi snove.
Ovaj je bio pravi majstor u tome.
Ali, kao što je to bio slučaj sa svim zdravim desetogodišnjacima, i Dankana
je bilo teško izbaciti iz koloseka. Čarolija ipak nije bila uništena. Iako su se
prvi brodovi vinuli sa Zemlje tri stoleća pre njegovog rođenja, čudo svemira
još nije bilo iscrpeno. Postojalo je dovoljno romantičnosti u tom urliku sa
ruba atmosfere, nastalom dok je orbitni tanker sakupljao vodonik da obezbedi
pogonsko gorivo za trgovinu Sunčevog Sistema.
Kroz nekoliko časova, dragoceni tovar nalaziće se na putu prema Suncu, gde
će najpre proći pored ostalih Saturnovih meseca, pa pokraj džinovskog
Jupitera, da bi se konačno susreo sa jednom od stanica za gorivo koje kruže
oko unutrašnjih planeta. Biće mu potrebni meseci, čak godine, da stigne do
odredišta, ali nije bilo razloga za žurbu. Sve dok jeftini vodonik bude tekao
kroz nevidljivi cevovod preko Sunčevog sistema, rakete na fusioni pogon
moći će da lete sa sveta na svet, baš kao što su nekada veliki prekookeanski
brodovi plovili morima Zemlje.
Dankan je to bolje shvatao od većine dečaka njegovih godina; promet
vodonikom takođe je predstavljao priču njegove porodice i uplivisaće na
njegovu vlastitu budućnost kada bude dovoljno odrastao da uzme udela u
poslovima Titana. Prošlo je već gotovo celo stoleće od časa kada je deda
Malkolm shvatio da je Titan ključ za sve planete i počeo da se promućurno
koristi tim saznanjem za dobrobit čovečanstva - i samoga sebe.
I tako je Dankan nastavio da preslušava snimak nakon što se Karl isključio.
Stalno je nanovo puštao taj likujući poklič moći, pokušavajući pri tom da
odredi tačan trenutak kada je urlik sasvim zamro u svemirskom bezdanu.
Zvuk će ga mesecima posle toga pohađati u snovima; budiće se noćima,
uveren da ga je opet začuo kroz stenoviti krov koji je štitio Oazu od
negostoljubive divljine što se pružala gore.
A kada bi nakon toga ponovo utonuo u san, uvek bi sanjao Zemlju.

2. DINASTIJA

Malkolm Mekenzi bio je pravi čovek u pravom vremenu. I drugi su pre
njega upravljali pohlepne poglede prema Titanu, ali on je bio prvi koji je
razradio sve inženjerijske pojedinosti i postavio temelje celom sistemu
orbitalnih crpki, kompresora, i jeftinih, prostranih tankera koji su uz
minimalne gubitke transportovali vodonik sporom vožnjom u pravcu Sunca.
U to vreme, tokom osamdesetih godina 22. veka, Malkolm je bio mladi i
nadareni aerosvemirski projektant pri Port Lavelu, koji se upinjao da
konstruiše avion kadar da prevozi koristan teret u retkoj atmosferi Marsa. Tih
dana se još zvao Malkolm Mekenzi, pošto je do omaške kompjutera, koja mu
je neopozivo promenila prezime samo za jedno slovo, došlo tek pošto je
emigrirao na Titan. Nakon što se pet godina uzalud upinjao da ispravi grešku,
Malkolm se konačno pomirio sa neumitnošću. Bila je to jedna od retkih borbi
u kojima su Mekenzijevi priznali poraz, premda su bili prilično ponosni na
svoje jedinstveno ime.
Kada je završio proračune i proveo dovoljan broj časova uz kompjuter za
projektovanje da bi izradio divan svežanj skica, mladi Malkom se zaputio u
Biro za planiranje marsovskog Nadleštva za transport. Nije očekivao
ozbiljnije zamerke, pošto je znao da se njegovim činjenicama i logici nema
šta zemeriti.
Ogroman svemirski brod na fusioni pogon mogao je da utroši po deset hiljada
tone vodonika na jednom letu, najvećim delom kao nedelatnu radnu tečnost.
Devedeset devet procenata ove količine nije uzimalo nikakvog udela u
nuklearnoj reakciji, već je nizmenjeno bivalo izbačeno iz mlaznjaka, što se
odražavalo u vidu dodatnih kilometara u sekundi, povećavajući momenat
brodu koji se kretao među planetama.
Na Zemlji je vodonika bilo u izobilju, i to lako dostupnog u okeanima; ali
troškovi podizanja megatona u orbitu svake godine bili su ogromni. Što se
ostalih nastanjenih svetova tiče - Marsa, Merkura, Ganimeda i Meseca - od
njih nije bilo velike vajde. Oni nisu imali nikakav suvišak vodonika.
Razume se, Jupiter i ostali Gasni Džinovi raspolagali su neograničenim
količinama ovog vitalnog elementa, ali njihova gravitaciona polja čuvala su
ga znatno pomnije nego sve večno budne aždaje koje su bdile nad nekim
mitskim riznicama Bogova. U čitavom Sunčevom sistemu, Titan je

predstavljao jedino mesto gde je Priroda pristala na paradoks niske sile teže u
kombinaciji sa atmosferom zavidno bogatom vodonikom i njegovim
jedinjenjima.
Malkolm je bio u pravu kada je pretpostavio da mu niko neće staviti nikakvu
primedbu na proračune, niti da će poreći izvodljivost celog projekta, ali zato
je jedan dobrodušan viši službenik uzeo na sebe da mladom Mekenziju održi
predavanje o političkim i ekonomskim činjenicama života. Zapanjujuće brzo
je stekao uvid u krivulje rasta, predstojeći pad cena, međuplanetne dugove,
stopu opadanja vrednosti i tehnološko zastarevanje, shvativši pri tom po prvi
put zašto u temelju solara ne stoji zlato, već kilovat-časovi.
"Posredi je stari problem", objasni mu strpljivo učitelj. "U stvari, on seže sve
do samih začetaka astronautike, još u dvadesetom stoleću. Nismo mogli da
imamo trgovačke svemirske letove sve dok nije bilo naprednih vanzemaljskih
kolonija - a ovih kolonija nije moglo biti sve dok nismo dobili trgovački
svemirski transport. U ovom začaranom krugu stopa rasta je veoma spora sve
dok se ne dođe do uzletišta. A onda, najednom, krivulje prosto suknu uvis i
odmah ste do guše u poslovima...
Možda je isti slučaj sa vašim planom za eksploataciju goriva sa Titana... ali,
imate li bilo kakvu predstavu o tome koliko bi iznosila neophodna početna
ulaganja? Jedino bi Svetska banka mogla da stoji iza jednog takvog
poduhvata..."
"A šta je sa Selenskom bankom. Zar ona nije poznata po tome što je spremna
na riskantnije korake?"
"Ne smete verovati u sve što ste pročitali o Gnomima Aristarha; i oni su
oprezni kao i svi drugi. Moraju to da budu; bankari na Zemlji još i mogu sebi
da dozvole neku rđavu investiciju..."
Pa ipak, bila je to baš Selenska banka koja je, tri godine kasnije, uložila pet
megasola u početno istraživanje izvodljivosti celog projekta. Zatim se za
stvar zainteresovao najpre Merkur, a onda, konačno, i Mars. U to vreme
razume se, Malkolm više nije bio aerosvemirski inženjer. Njegovo
napredovanje išlo je - možda ne baš tim redom - od finansijskog stručnjaka,
preko savetnika za odnose sa javnošću i rukovodioca medija, do lukavog
političara. Kroz samo dvadeset godina, što je u ovim stvarima bio
neverovatno kratak vremenski raspon, prvi brodski tovar vodonika krenuo je
sa Titana put Sunca.
Malkolmov poduhvat bio je izuzetan i u potonjim vremenima podrobno
dokumentovan u desetinama učenih studija, od kojih su mu sve odavale

poštovanje, premda neke nisu bile baš najlaskavije. Ono što ga je učinilo
osobito značajnim - čak jedinstvenim - bio je način na koji je svoju teško
stečenu stručnost na polju tehnologije zamenio ništa manjom vičnošću u
upravljanju. Ovaj proces bio je tako neosetan da niko nije shvatio šta se,
ustvari, događa. Malkolm nije bio prvi inženjer koji je postao šef države; ali
je zato bio prvi, preko volje su isticali kritičari, koji je osnovao dinastiju.
Osim toga, učinio je to savladavši teškoće pred kojima bi mnogi drugi
ustuknuli.
Kada je napunio četrdeset četvrtu godinu, 2195, oženio se sa Elen Kilner,
koja je nedavno pre toga emigrirala sa Zemlje. Njihova kćer Anitra bila je
prvo dete koje je rođeno u maloj graničnoj zajednici Oaze, u to vreme jedinoj
stalnoj bazi na Titanu; tek nekoliko godina kasnije, predani roditelji su
shvatili kako se priroda okrutno poigrala sa njima.
Još kao beba, Anitra je bila veoma lepa, što je dalo osnovu za nagađanje da
će, kada bude porasla, biti sasvim razmažena. Nema potrebe posebno isticati
da tada još nije bilo dečjih psihologa na Titanu; i tako, niko nije primetio da
je devojčica odveć slatka, odveć valjana - i odveć ćutljiva. Tek kada je mala
napunila četiri godine, Malkolm i Elen su se konačno pomirili sa činjenicom
da Anitra nikada neće biti sposobna da govori; Ijupka Ijuštura koju su njihova
tela uobličila, bila je lišena duše.
Greška je bila do Malkolmovih gena, a ne do Eleninih. Nekom prilikom,
tokom čestih letova između Marsa i Zemlje, jedan od zalutalih fotona, koji je
hrlio kroz svemir još od kosmičkog osvita, srušio mu je sve nade u
budućnost. Šteta koju mu je naneo nije se mogla popraviti, kako je Malkolm
ustanovio pošto je konsultovao najbolje genetske hirurge na četiri sveta. Bilo
je nečeg jezovitog u samoj pomisli da su sa Anitrom još imali sreće; ishod je
mogao da bude znatno, znatno gori...
Na istovremenu tugu i olakšanje celog malog sveta, Anitra je umrla pre no
što je napunila šest godina, a sa njom je skončao i brak Mekenzijevih, u
neurozi, žalosti i međusobnim optuživanjima. Elen je potražila utehu u radu,
a Malkolm je otišao u svoju poslednju posetu Zemlji. Bio je odsutan gotovo
dve godine i tokom tog razdoblja stekao je mnogo.
Konsolidovao je svoj politički položaj i postavio je temelje ekonomskom
razvoju Titana za narednih pola stoleća. Takođe je dobio sina kome se
posvetio svim srcem.
Klonovanje Ijudi - stvaranje istovetne kopije neke osobe iz bilo koje ćelije
njenog tela sa izuzetkom polnih ćelija - ostvareno je u praksi još početkom

dvadeset prvog veka. No, čak i kada se tehnologija ovog postupka usavršila,
on ipak nikada nije postao široko rasprostranjen, delimično zbog etičkih
prepreka, a delom i zbog toga što je bilo svega nekoliko okolnosti koje su
opravdavale klonovanje.
Malkolm nije bio imućan - već dobrih sto godina nije bilo velikih
pojedinačnih bogataša - ali zato nije bio ni siromašan. Pribegao je umesnoj
kombinaciji novca, laskanja i nekih još tananijih pritisaka da bi ostvario svoj
naum. Kada se vratio na Titan, doneo je sa sobom bebu koja je predstavljala
njegovog identičnog blizanca - samo mlađeg za pola stoleća.
Kada je Kolin odrastao, nikako se nije mogao razlikovati od svog klon-oca u
odgovarajućem uzrastu. Fizički, on je bio tačan duplikat u svakom pogledu.
Ali Malkolm nije imao narcisoidne sklonosti i nije ga zanimalo da stvori
potpunu indigo-kopiju samog sebe; bio mu je potreban kako ortak, tako i
naslednik. I tako je Kolinov program obrazovanja bio usredređen na slaba
mesta Malkolmovog; iako je stekao valjanu osnovu iz naučnih disciplina,
specijalizovao se na polju istorije, prava i ekonomije. Ovo usmerenje uslovilo
je da Kolin bude upravljač-inženjer, nasuprot Malkolmu koji je bio inženjer-
upravljač. Još kao dvadesetogodišnji mladić, istupao je kao očev zastupnik
gde god je to bilo zakonski odobreno, a ponekad i tamo gde nije bilo. Skupa,
dvojica Mekenzijevih predstavljala su nepobediv tandem, a jedna od
omiljenih dokolica Titanjana bili su pokušaji da razgraniče tanane različitosti
između njihovih psihologija.
Možda zbog toga što nikada nije bio primoran da se bori za postizanje nekog
velikog cilja i što su mu sve životne niti bile utanačene još pre rođenja, Kolin
je bio blaži i pristupačniji od Malkolma - pa dakle i omiljeniji. Niko izvan
porodice Mekenzi nije nikada zvao oca po imenu; slično tome, bilo je tek
ponekeg koji bi sina oslovio prezimenom. Kolin nije imao prave neprijatelje i
na celom Titanu postojala je samo jedna osoba koja ga nije volela. Uostalom
bar se pretpostavljalo da je to slučaj sa Malkolmovom otuđenom ženom Elen,
pošto je ona odbijala da prizna postojanje naslednika.
Možda je Kolina smatrala za uzurpatora, neprihvatljivu zamenu za svog sina
koji nikada neće biti rođen. Ako je to odista bilo posredi, onda se teško
moglo objasniti zašto se toliko vezala sa Dankana.
Dankan je, doduše, bio klonovan od Kolina gotovo četrdeset godina kasnije,
a u to vreme Elen je doživela još jednu tragediju - koja ovoga puta nije imala
nikakve veze sa Mekenzijevima. Za Dankana, ona je oduvek bila Baka Elen,
ali dečak je sada već bio dovoljno odrastao da shvati kako u svom srcu ona

objedinjuje dva pokolenja, ispunjavajući jednu prazninu koju je u ranijim
vremenima bilo nemoguće ni zamisliti, niti poverovati u nju.
Ako je Baka i imala neke genetske veze sa njim, svi tragovi bili su pometeni
pre mnogo vekova na jednom drugom svetu. Pa ipak, nekim čudnim hirom
slučaja i ličnog vezivanja, ona je za njega postala privid majke koju nikada
nije imao.

3. POZIV NA PROSLAVU

"A ko je, do đavola, taj Džordz Vašington?" upita Malkolm Mekenzi.
"Sredovečni farmer iz Virdžinije koji upravlja nekim mestom po imenu
Maunt Vernon..."
"Šališ se."
"Ne šalim se. Nema nikakvih rodbinskih veza sa prvim predsednikom, jer
Stari Džordž je bio bez dece, ali čovek se stvarno tako zove i odista postoji."
"Pretpostavljam da si to proverio u ambasadi?"
"Svakako, i dobio sam pri tom popis njegovog porodičnog stabla dug pedeset
redi. Izuzetno je impresivan: tu je polovina američke aristokratije iz
poslednjih tri stotine godina. Čitav niz Kabota, Di Pontovih, Kenedijevih i
Kisindžera. A pre toga, i nekoliko afričkih kraljeva."
"To je možda impresivno za tebe, Koline", prekide ga Dankan, "ali pošto sam
bacio pogled na program, sve mi izgleda pomalo detinjasto. Odrasli Ijudi, a
hoće da izigravaju istorijske ličnosti. Zar će odista bacati čaj u bostonsku
luku?" Misli se na epizodu iz Rata za nezavisnost poznatu pod nazivom
"Bostonska čajanka"; prim. prev..

Pre no što je Kolin stigao da odgovori, umeša se deda Malkolm. Razgovor
između trojice Mekenzijevih - kome bi samo veoma retko prisustvovao neko
četvrti - više je ličio na monolog nego na raspravu. Kako su se njihove tri
ličnosti razlikovale jedino po uticajima drugačijih sredina u kojima su rasli i
drugačijem obrazovanju koje su stekli, doslovce se nije događalo da među
njima dođe do nekog ozbiljnijeg neslaganja. Kada je trebalo doneti neku
tešku odluku, Dankan i Kolin zauzeli bi oprečna stanovišta i branili bi ih u
Malkolmovom prisustvu - koji bi samo slušao, uopšte se ne uplićući, premda
bi mu veđe u takvim prilikama bile veoma rečite. Samo se ponekad zbilo da
je on morao da kaže poslednju reč, pošto bi dvojica zastupnika obično
postizali saglasnost bez većih problema; ali kada bi do toga ipak došlo,
njegova reč okončala bi spor. Bio je to prilično dobar način da se upravlja
porodicom - ili svetom.
"Ne znam o čaju, koga će sigurno biti u izobilju po pedeset solara kilo, ali
nisi bio mnogo pravičan prema gospodinu Vašingtonu i njegovim
prijateljima. Kada mi budemo imali pet stotina godina iza sebe, sasvim će na

mestu biti ako sebi dozvolimo malo pompe i svetkovine. I ne zaboravi:
Proglašenje Nezavisnosti bio je jedan od najznačajnijih istorijskih događaja u
poslednjih tri hiljade godina. Da nije bilo toga, ni nas sada ne bi bilo više
ovde. Uostalom, Ugovor o Fobosu počinje ovim rečima: Kada, u toku
Ijudskih zbivanja, postane neophodno za jedan narod"
"Sasvim neprimereno ovom kontekstu. Na kraju krajeva, Zemlji baš nije
prepuklo srce što nas se otarasila."
"Sasvim tačno, ali pazi dobro da te Zemljani nikada ne čuju."
"Još uvek sam zbunjen", reče Dankan pomalo žalosnim glasom. "Šta zapravo
taj dobri General hoće od nas? Kako mi, sirovi kolonizatori, možemo da
uzmemo udela u toj svečanosti?"
"On je samo profesor, a ne general", uzvrati Kolin. "Ovih poslednjih nema
više ni na Zemlji. Koliko sam ja shvatio, biće dovoljno nekoliko lepo
sročenih govora u kojima ćeš povući bilo kakvu paralelu između naših
istorijskih situacija. Izvestan egzotični šarm... znaš, duh granice, gde ljudi još
žive na rubu opasnosti. Uobičajena varvarska muškost, tako neodoljiva
dekadentnim Zemljanima oba pola. Uz to, ali nipošto na poslednjem mestu,
uzdržana ali i iskrena zahvalnost za neočekivani poklon u vidu povratne karte
na relaciji Titan - Zemlja zajedno sa plaćenim troškovima dvomesečnog
boravka. To nam rešava nekoliko problema i trebalo bi da cenimo ovu
predusretljivost."
"Nema sumnje", uzvrati Dankan zamišljeno, "iako nam zbog toga padaju u
vodu planovi za narednih pet godina."
"Baš naprotiv", reče Kolin. "Tako ćemo ih samo osnažiti. Zarađeno vreme je
i stvoreno vreme. A politički uspeh"
"...zavisi od umešnog upravljanja nepredvidljivim, kako ti obožavaš da kažeš.
Pa, vidiš, ovaj poziv je sigurno došao nepredviđeno i ja ću pokušati da
umesno iziđem s njime na kraj. Da li smo poslali zvaničnu zahvalnicu?"
"Samo uobičajenu notu u kojoj se rutinski zahvaljujemo; predlažem da joj ti,
Dankane, dodaš ličnu poruku predsedniku... hoću da kažem profesoru
Vašingtonu."
"Obe titule važe", reče Malkolm, pročitavši ponovo formalnu pozivnicu.
"Ovde lepo kaže: 'Predsedavajući komiteta za proslavu petstote godišnjice i
Predsednik istorijskog udruženja Virdžinije'. Do tebe stoji da se odlučiš za
jednu od njih."
"Moramo biti veoma oprezni sa tim, pošto bi inače neko mogao iskoristiti
eventualnu grešku u Skupštini. Da li je poziv bio zvaničan ili ličan?"

"Milo mi je što nije posredi odnos između dve vlade, pošto se sponzorstva
latio komitet. Osim toga, poruka je bila adresovana na Uvaženog Malkolma
Mekenzija, a ne na Predsednika." Uvaženi Malkolm Mekenzi, takođe
Predsednik Titana, očigledno je bio zadovoljan ovim tananim
razgraničenjem.
"Da li su u celu stvar možda umešani i otmeni prsti tvog dobrog prijatelja,
ambasadora Farela?" upita Kolin.
"Siguran sam da on nema veze sa svim ovim."
"I ja sam to pomislio. Svejedno, čak i ako se nalazimo na čvrstom legalnom
tlu, to neće sprečiti primedbe. Ponovo će se čuti protesti zbog privilegija i još
jednom ćemo biti optuženi da upravljamo Titanom imajući za cilj samo
vlastitu dobit."
"Voleo bih da znam od koga li je samo potekao izraz feud. Moraću malo da
pronjuškam o tome."
Kolin je prešao preko Malkolmove upadice. U svojstvu Glavnog Upravnika,
on se iz dana u dan suočavao sa problemima vezanim za vođenje jednog
sveta i nije mogao da dopusti sebi izvesnu neodgovornost koju je njegov
'otac' počeo da ispoljava pod stare dane. Nije posredi bila izlapelost - dedi je,
uostalom, bilo tek sto dvadeset četiri godine - već pre nehajnost, olimpijsko
držanje čoveka koji je sve video i sve iskusio i ispunio sva svoja stremljenja.
"Postoje dve stvari koje nam idu u prilog", nastavi Kolin. "Nikakva zvanična
sredstva nisu umešana, tako da nas niko ne može kritikovati zbog korišćenja
državnog novca.
Osim toga, nemojmo se kititi lažnom skromnošću - Zemlja će očekivati
nekog od Mekenzijevih. Mogli bi čak smatrati za uvredu ako se niko od nas
ne pojavi. A kako je Dankan jedina mogućnost, onda je stvar rešena."
"Potpuno si u pravu, naravno. Ali neće svi gledati tvojim očima. Nema te
porodice koja neće poželeti da pošalje svoje mlade sinove i kćeri."
"Ništa ih ne sprečava u tome", umeša se Dankan.
"Koliko će njih moći da sebi dozvoli tako nešto? Ali, na primer, nismo
mogli."
"I te kako smo mogli, samo da nismo imali na umu neke dodatne troškove.
Za to su isto tako kadri Tanaka-Smitovi, Mohadinovi, Švarcovi, Divejovi..."
"Ali, kako mi se čini, ne i Helmerovi."
Kolin je to rekao s izvesnim omalovažavanjem u glasu, premda bez prisenka
humora, a zatim je usledila duga tišina dok se u glavama sve trojice
Mekenzija rojila ista misao. Konačno, Malkolm progovori polako: "Ne

podcenjuj Karla. Mi imamo samo snagu i umove. Ali on raspolaže
genijalnošću, a to je uvek nepredvidljivo."
"Ali on je lud", usprotivi se Dankan. "Poslednji put kad smo se sreli, pokušao
je da me ubedi da na Saturnu ima razumnog života."
"Da li mu je to uspelo?"
"Gotovo."
"Ako je stvarno lud - u šta sumnjam, uprkos tom neslavnom kiksu - onda je
još opasniji. Posebno po tebe, Dankane."
Dankan nije ni pokušao da nešto odgovori. Njegovi mudriji i stariji blizanci
imali su razumevanja za osećanja svog najmlađeg parnjaka, premda ih nikada
nisu u potpunosti delili.
"Postoji još nešto", reče Malkolm zamišljeno, "što može da se pokaže kao
najznačajnije. Možda će nam na raspolaganju stajati samo deset godina, za
koje vreme treba promeniti čitavu osnovu naše ekonomije. Ako budeš u
stanju da nađeš odgovor na ovaj problem tokom putovanja - pa čak i samo
nagoveštaj odgovora - postaćeš heroj kada se budeš vratio. Niko neće imati
ništa da zameri tvojim ostalim aktivnostima, javnim ili privatnim"
"Malo si prekardašio sa tim zahtevom. Pa ja nisam čarobnjak."
"Onda bolje da što pre počneš da uzimaš časove. Ako asimptotski pogon nije
čisto čarobnjaštvo, onda ne znam šta je."
"Samo trenutak!" reče Kolin. "Nije li tačno da će prvi brod na A-pogon stići
ovamo kroz nekoliko nedelja?"
"Drugi. Pre njega je bio onaj teretni, Fomalhaut. Bio sam na njemu, ali mi
nisu dozvolili da vidim ništa. Sirius je prvi putnički brod; ući će u parkirnu
orbitu kroz... hm... tridesetak dana."
"Možeš li do tada da se spremiš, Dankane?"
"Čisto sumnjam."
"Svakako da možeš."
"Mislim u fiziološkom pogledu. Čak i u okviru ubrzanog programa, potrebni
su meseci da bi se pripremilo za Zemljinu gravitaciju."
"Mmm. Prilika je odveć povoljna da bi se propustila; sve se uklapa ne može
biti bolje. Uostalom, ti si rođen na Zemlji."
"Baš kao i ti. A koliko je tebi bilo potrebno da se pripraviš - kada si se
vratio?"
Kolin uzdahnu.
"Činilo mi se veoma dugo, ali do sada su se sigurno usavršile tehnike. Već
primenjuju neuroprogramiranje u toku spavanja."

"Kažu da za to vreme imaš jezive snove, a meni je potrebno da spavam što
bolje mogu. Pa ipak, ono što je dobro za Titan..."
Nije bilo potrebno da završi navod, koji je skovao neki nepoznati cinik pre
pola stoleća. Čitavih trideset godina Dankan ni jedan jedini put nije
posumnjao u ovaj kliše - koji je, iako prvobitno sračunat da uvredi, kasnije
doslovce prihvaćen kao porodični moto.
Ono što je bilo dobro za Mekenzijeve stvarno je bilo dobro i za Titan.

4. CRVENI MESEC

Od osamdeset pet poznatih prirodnih satelita, samo je Ganimed, gospodar
Jupiterovog sistema, premašivao Titan po veličini - i to za sasvim usku
marginu. No, u jednom drugom pogledu, Titan je bio bez premca; meseci
svih ostalih planeta jedva da su raspolagali izvesnim prisenkom atmosfere.
Titanov gasni omotač, sa druge strane, bio je toliko gust da je, da se kojim
slučajem sastojao od kiseonika, lako mogao biti dovoljan za normalno disanje
Ijudi.
Kada je ova činjenica otkrivena, krajem dvadesetog stoleća, astronomi su se
našli pred prvorazrednom tajnom. Kako to da jedan svet ne mnogo veći od
Zemljinog potpuno bezvazdušnog Meseca uopšte može da ima atmosferu - i
to baš takvu koja je bogata vodonikom, najlakšim od svih gasova? Sve je
ukazivalo da je on još davno trebalo da iscuri u svemir.
No, to nije bila jedina enigma. Slično Mesecu, gotovo svi ostali sateliti bili su
doslovce bezbojni, odnosno prekriveni slojem stena i prašine razasutim
tokom eona meteorskog bombardovanja. Ali Titan je bio crven - crven baš
kao i Mars, čiji je zlokobni sjaj podsećao Ijude u drevnim vremenima na
krvoproliće i rat.
Prve robot-sonde rešile su neke od Titanovih tajni, ali, kako to uvek biva,
donele su i čitav niz novih problema. Crvena boja potiče od sloja niskih,
gustih oblaka, sačinjenih od iste zbunjujuće mešavine organskih jedinjenja
kojom se odlikuje i Velika Crvena Pega na Jupiteru. Ispod tih oblaka ležao je
svet topliji za više od sto stepeni nego što je imao prava da bude; štaviše,
postojala su i takva područja na Titanu gde su čoveku bili dovoljni samo
maska sa kiseonikom i jednostavno odelo od termofolije da bi se slobodno
mogao kretati na otvorenom. Ispostavilo se da je najveći Saturnov mesec
najgostoljubivije mesto u Sunčevom sistemu, odmah posle Zemlje.
Ova neočekivana toplota delimično se mogla objasniti postojanjem efekta
'staklene bašte', u okviru koga je dolazilo do hvatanja i zadržavanja slabašnih
zraka dalekog Sunca u vodoničnoj atmosferi. Ali njen znatno veći deo vodio
je poreklo iz unutrašnjih izvora; polutarno područje Titana obilovalo je onim
što bi se, u nedostatku pogodnijeg termina, moglo označiti kao vulkani. U
retkim prilikama, događalo se da su neki od njih prilikom erupcija izbacivali
čak i vodu u tečnom stanju.

Ova aktivnost, izazvana radioaktivnom toplotom generisanom duboko u
jezgru Titana, obogaćivala je atmosferu megatonima vodonikovih jedinjenja i
tako neprekidno nadoknađivala onu količinu koja je postojano oticala u
svemir. Jednoga dana, razume se, ove zapretene rezerve biće utrošene - baš
kao što je to bio slučaj i sa iscrpenim naftonosnim poljima na Zemlji - ali
geolozi su izračunali da će Titan moći da drži na distanci vakuum svemira još
najmanje dve milijarde godina. Čovekova najneumerenija eksploatacija
atmosfere džinovskog meseca, imaće samo zanemarljiv uticaj na pomenutu
procenu.
Slično Zemlji, i Titan ima razgraničena godišnja doba - premda je teško
primeniti termin 'leto' u situaciji kada se temperatura usred podneva samo
retko kad penje iznad minus pedeset stepeni. Kako je Saturnu potrebno
gotovo trideset godina da napravi krug oko Sunca, svako godišnje doba na
Titanu trajalo je više od sedam zemaljskih godina.
Sićušno Sunce, kome je bilo potrebno osam dana da prevali put preko neba,
retko se kad moglo videti kroz gust pokrov oblaka; postojale su veoma male
temperaturne razlike između dana i noći - odnosno, u istom smislu, između
polova i polutara. Titanu su tako nedostajali klimatski pojasi, premda je on
povremeno bio u stanju da priredi krajnje spektakularne vremenske mene.
Najzadivljujuća meteorološka pojava bio je takozvani 'metanski monsun',
koji se često - premda ne i uvek - poklapao sa dolaskom proleća na severnu
hemisferu. Tokom duge zime, izvesne količine metana u atmosferi
kondenzovale su se u lokalne hladne tačke, obrazujući pri tom plitka jezera,
koja su se prostirala i na hiljade kvadratnih kilometara, premda su retko gde
bila dublja od nekoliko metara; gusto su bila prekrivena fantastično
uobličenim bregovima i santama amonijačnog leda. Kako je, međutim, bila
potrebna izuzetno niska temperatura od minus sto šezdeset stepeni da bi se
metan održao u tečnom stanju, ovakvi fenomeni nisu bili dugovečni, pošto
nijedan deo Titana nije dugo ostajao okovan tako velikom hladnoćom.
Dašak 'toplog' vetra ili provetrica u oblacima - i metanska jezera bi za tili čas
isparila. Bilo je to kao kada bi na Zemlji jedan od okeana iznenada iščileo u
vidu pare, naglo povećavši vlastitu zapreminu stotinama puta, što bi dovelo
do potpune promene ustrojstva atmosfere. Ishod bi bio katastrofalan, što je
ponekad gotovo bio slučaj i na Titanu. Zabeleženi su vetrovi čija je brzina
premašivala pet stotina kilometara na čas - odnosno, preciznije govoreći, ova
cifra je procenjena na osnovu izvesnih posledičnih efekata. Ovi orkani trajali
bi svega nekoliko minuta; ali i to je bilo više nego dovoljno. Nekoliko ranih

ekspedicija prosto su zbrisali monsuni, pre no što se došlo do načina da se
predvidi njihov nailazak.
Pre prvog spuštanja na Titan, početkom dvadeset prvog stoleća, neki
optimistički nastrojeni egzobiolozi su se nadali da će se pronaći tragovi
života u zonama srazmerno toplih oaza za koje se pouzdano znalo da postoje.
Ova nada, na žalost, polako je iskopnila, premda ju je, svojevremeno, na
kratko oživelo otkriće neobičnih voštanih formacija u čuvenim Kristalnim
Pećinama. No, krajem tog stoleča, postalo je sasvim izvesno da na Titanu
nikada nije postojao nikakav domorodački život.
Niko se nije čak ni u potaji nadao da će doći do otkrića života na drugim
mesecima, gde su uslovi bili nesravnjivo negostoljubiviji. Od njih su samo
Japet i Rea, koji su bili upola manji od Titana, imali tek neki tračak
atmosfere. Ostali sateliti predstavljali su gole agregate stena, grudve
džinovskih razmera, ili mešavine ova dva slučaja. Do sredine dvadeset trećeg
stoleća otkriveno ih je više od četrdeset, ali su prečnici većine njih bili manji
od sto kilometara. Spoljni meseci - koje je od Saturna delilo dvadesetak
miliona kilometara - kretali su se svi u retrogradnoj orbiti, što je predstavljalo
jasno svedočanstvo da su samo privremeni posetioci iz asteroidnog pojasa;
vodile su se mnoge rasprave o tome da li ih uopšte treba računati u prave
satelite. Iako su geolozi istražili neke od njih, većina nikada nije bila ispitana
neposredno, već samo putem robot-sondi, ali nije bilo razloga da se
pretpostavi kako oni kriju u sebi neko veće iznenađenje.
Možda će jednoga dana, kada Titan bude u punom napretku i kada bude
postao malo dosadan, buduća pokolenja prihvatiti izazov ovih sićušnih
svetova. Neki optimisti su čak govorili o preobraćanju snežnih grudvi bogatih
ugljenikom u orbitalne zoološke vrtove, koji bi se grejali toplotom vlastitih
fusionih sunaca i pružali okrilje neobičnim oblicima života. Drugi su sanjali o
privatnim kupolama zadovoljstva, o odmaralištima na niskoj gravitaciji, kao i
o ostrvima u svemiru za eksperimente na planu stilova života koji se temelje
na super-tehnologiji. Ali sve su to bile maštarije jedne utopijske budućnosti;
Titanu je sada bila potrebna sva raspoloživa energija da bi rešio predstojeću
krizu, u ovoj polumilenijumskoj godini - 2276.

5. POLITIKA VREMENA I PROSTORA

Kada bi samo dvojica Mekenzijevih vodili razgovor, njihovo opštenje bilo
je još jezgrovitije i telegrafskije nego kada su bila prisutna sva trojica.
Intuicija, uporedni misaoni tokovi i zajedničko iskustvo učinili su da mnogo
toga bude suvišno, što je uslovljavalo da pretežan deo onoga o čemu su
pričali bude potpuno nerazumljiv nekome sa strane. "Uspeti?" upita
Malkolm.
"Mi?" uzvrati Kolin.
"Trideset prvoj? Dečak!"
Prevedeno na normalan engleski, to bi značilo: "Misliš li da će uspeti da
obavi posao?"
"Zar sumnjaš da bismo mi mogli?"
"U trideset prvoj? Nisam siguran. Pa on je još dečak." "U svakom slučaju,
nemamo izbora. Ovo je bogom dana... ili Vašingtonom dana... prilika, koju
nikako ne smemo propustiti. Moraće da prođe super-kratak kurs o stvarima
vezanim za Zemlju i da nauči sve što je neophodno o Sjedinjenim Američkim
Državama..."
"To me podseti... koliko danas ima sjedinjenih država? Nešto sam izgubio
račun."
"Trenutno ima ukupno četrdeset pet država: Teksas, Novi Meksiko, Aljaska i
Havaji ponovo su se pridružili savezu, bar za ovu godinu, kada se slavi
petstota godišnjica."
"Ima li to neki pravni značaj?"
"Ne veliki. Ove države drže do svoje autonomnosti, ali i plaćaju pokrajinske i
savezne poreze kao i sve druge. To je tipično zemaljski kompromis."
Ne gubeći nikada sasvim iz vida sopstveno poreklo, Malkolm je ponekad
nalazio za shodno da uzme u zaštitu svoj rodni svet protiv ovako ciničnih
opaski.
"Čini mi se da i nama ovde nedostaje malo zemaljskih kompromisa. Bilo bi
lepo obuhvatiti nekim od njih rođaka Armanda."
Armand Helmer, kontrolor resursa, nije zapravo bio Malkolmov rođak, već
nećak njegove bivše žene Elen. Međutim, na zatvorenom, malom svetu
Titana, svako je sa svakim - izuzov sasvim skorašnjih useljenika - bio u
nekakvom srodstvu, tako da su se svi, sa veselom nehajnošću, međusobno

obilato nazivali tečama, tetkama, nećacima i rođacima.
"Rođak Armand", reče Kolin sa izvesnim osećanjem zadovoljstva u glasu,
"biće veoma uzrujan kada čuje da se Dankan sprema na Zemlju."
"I šta će preduzeti s tim u vezi?" upita Malkolm tiho.
Pitanje je bilo dobro postavljeno i za trenutak su obojica Mekenzijevih
utonula u razmišljanje o sve dubljem suparništvu između svoje i Helmerove
porodice. Na izvestan način, to je već poprimilo široke razmere; Armand i
njegov sin Karl bili su rođeni na Zemlji i poneli su sa sobom, preko provalije
od milijardu kilometara, onu razgnevljujuću auru nadmenosti koja je tako
često predstavljala demonsko znamenje njihovog matičnog sveta. Nekim
useljenicima na kraju je polazilo za rukom da je se otarase, ali taj proces bio
je prilično težak. Malkolm Mekenzi je to uspeo tek nakon tri planete i stotinu
godina, ali Helmerovi nisu čak ni pokušali. Štaviše, iako je Karlu bilo samo
pet godina kada je napustio Zemlju, izgledalo je da je narednih trideset
utrošio na to da postane veći Zemljanin čak i od samih Zemljana. Takođe nije
mogla da bude samo slučajnost što su mu sve žene poticale sa Zemlje.
Pa ipak, cela ova stvar pre je bila predmet zavitlavanja nego Ijutnje, samo do
pre deset godina. Kao dečaci, Dankan i Karl bili su nerazdvojni i nije
postojao nikakav uzrok sukoba između dve porodice sve dok Armandov brzi
uspon kroz tehnološku hijararhiju Titana nije ovoga doveo u položaj
moćnika. Kontrolor se sada više nije trudio da prikrije svoje uverenje kako su
tri pokolenja Mekenzijevih sasvim dovoljna. Bez obzira da li je od njega
potekla čuvena uzrečica "Ono što je dobro za Mekenzijeve..." on ju je u
svakom slučaju neštedimice navodio.
Pravde radi, treba reći da su Armandova stremljenja bila više usredsređena na
njegovog sina jedinca nego na njega samoga. Već bi i to bilo dovoljno da
baci izvesnu senku na prijateljstvo između Karla i Dankana, ali bi ono po
svoj prilici preživelo očinske pritiske sa obe strane. Ono što je dovelo do
konačnog razlaza i dalje je unekoliko bilo obavijeno velom tajne i često se
dovodilo u vezu sa psihološkim slomom koji je Karl doživeo pre petnaest
godina.
Kada se oporavio od toga, ispostavilo se da su mu nadarenosti i sposobnosti
neoštećene, ali i da mu je ličnost primetno izmenjena. Nakon što je sa
odličnim uspehom diplomirao na Titanovom univerzitetu, uzeo je učešća u
nizu istraživačkih aktivnosti, od merenja galaktičkih radio-talasa, do
izučavanja magnetskih polja oko Saturna. Svi ovi poslovi imali su određen
praktičan značaj, a Karl je isto tako odigrao važnu ulogu u postavljanju i

održavanju komunikacione mreže od koje je zavisio život na Titanu. Istini za
volju, međutim, valja reći da su njegova zanimanja bila pre teorijske nego
praktične prirode i on je ponekad pokušavao da to iskoristi kad god bi stara
rasprava o 'Dve Kulture' podigla svoju sedu glavu.
Iako su pogrde sa obe strane štedro bile upućivane već dobrih nekoliko
stoleća, niko nije ozbiljno verovao da su Naučnici, sa velikim 'N', bili
kulturniji (ma šta to značilo) od Inženjera. Čistota teorijskog znanja
predstavljala je filosofsku aberaciju koju bi glatko izvrgli ruglu oni grčki
mislioci kojima je ona bila pripisana, više od hiljadu godina kasnije činjenica
da je najveći skulptor na Zemlji započeo svoju karijeru kao konstruktor
mostova, a najbolji violinista na Marsu i dalje obavljao svoj prvobitni posao
vezan za teoriju brojeva, nije išla u prilog ni jednom od oponenata. Ali
Helmerovima se dopadalo da tvrde kako je kucnuo pravi čas za promenu;
inženjeri su sasvim dovoljno upravljali Titanom i sada su imali savršenu
zamenu, koja će ovom svetu doneti malo intelektualnih obeležja.
U trideset šestoj godini, Karl je i dalje posedovao onaj šarm kojim je stekao
naklonost svih sebi ravnih, ali mnogima se činilo - a osobito Dankanu - da
mu sada u zaleđu stoji nešto oporo, proračunato, čak pomalo odbojno. I dalje
je mogao da bude voljen, ali je izgubio sposobnost da i sam voli; bilo je,
pored toga, neobično što nijedan od njegovih spektakularnih brakova nije
urodio potomkom.
Ali ako se Armand već spremao da baci rukavicu u lice Mekenzijevom
režimu, činjenica da Karl nije imao naslednika nije predstavljala njegov
jedini problem. Ma šta Sedam Svetova govorilo i mislilo o sopstvenoj
nezavisnosti, središte moći i dalje je bila Zemlja. Kao što su, pre dve hiljade
godina, ljudi odlazili u Rim da traže pravdu, društveni prestiž ili znanje, tako
je u ovom dobu Matična planeta predstavljala neodoljiv mamac za svoju
raštrkanu decu. Niko nije imao izgleda da bude shvaćen ozbiljno na poprištu
solarne politike ako se nije lično poznavao sa ključnim figurama Zemlje i ako
bar jednom nije prošao kroz lavirint zemaljske birokratije.
A da bi se to učinilo, moralo se otići na Zemlju; baš kao i u danima Careva,
alternative nije bilo. Oni koji su mislili - ili su se pretvarali da misle -
suprotno, izlagali su se opasnosti da im se pripiše omraženi pridev
'kolonijalni'.
Stvari bi verovatno bile drugačije da je brzina svetlosti neograničena; ali ona
je iznosila samo pukih milijardu kilometara na čas - te će stoga zauvek ostati
nemoguć pravi, istovremeni razgovor između Zemlje i bilo koga ko se nalazi

sa spoljne strane Mesečeve orbite. Globalno električno selo, koje već
stolećima postoji na matičnom svetu, nikada neće moći da se proširi i na
svemir; političke i psihološke posledice ove okolnosti bile su nesagledive i
još nepotpuno shvaćene.
Već pokolenjima su žitelji Zemlje bili naviknuti da se trenutno nađu sa ma
kim u društvu samo na običan pritisak dugmeta. Komunikacioni sateliti su
najpre omogućili, a zatim učinili neumitnim stvaranje Svetske Države u
punom smislu reči. I uprkos mnogim ranijim strahovanjima, tom Državom su
i dalje upravljali Ijudi, a ne mašine.
Postojalo je možda hiljadu ključnih pojedinaca, kao i deset hiljada važnih - i
oni su međusobno trenutno opštili sa pola na pol. Odluke od životne važnosti
po sudbinu sveta ponekad su morale biti donesene u roku od nekoliko minuta
i upravo je stoga od suštinske važnosti bila trenutna povratna sprega
neposrednog razgovora licem u lice. Na razdaljini koja se merila delićem
svetlosne sekunde to se lako dalo urediti i već tri stotine godina ljudi su
uzimali zdravo za gotovo da ih udaljenost više ne može razdvojiti.
Ali kada je osnovana prva baza na Marsu, došao je kraj ovoj prisnosti. Zemlja
je mogla da razgovara sa Marsom - ali njenim rečima bi uvek bilo potrebno
najmanje tri minuta da stignu na odredište, odnosno isto toliko da prispe
odgovor. Uobičajeno opštenje nije više bilo moguće i svi poslovi morali su se
obavljati putem teleksa ili raznih ekvivalenata ovog uređaja.
Teorijski posmatrano, to nije trebalo da stvori veće probleme i obično nije.
Ali zato je bilo i nesrećnih izuzetaka - skupih i ponekad fatalnih
međuplanetnih nesporazuma koji su proishodili iz činjenice da se dva čoveka
na suprotnim krajevima veze međusobno nisu poznavala, niti mogla da
shvate način mišljenja jedan drugoga, pošto nikada ranije nisu bila u ličnom
kontaktu.
A lični kontakti bili su od osobite važnosti na najvišim nivoima državništva i
upravljanja. Diplomatima je to poznato već nekoliko hiljada godina i upravo
zato su izmislili taj silan aparat, poslanstava, izaslanika i zvaničnih poseta.
Tek nakon kontakta, koji je pratilo neizbežno procenjivanje karaktera, i pošto
su uspostavljene tananije veze međusobnog razumevanja i zajedničkih
interesa, stvari su mogle početi da se obavljaju posredstvom
telekomunikacija, uz visok stepen poverenja.
Malkolm Mekenzi nikada ne bi doživeo uspon na Titanu bez prijateljstava
koje je sklopio prilikom povratka na Zemlju. Jednom mu je palo na um da je
krajnje neobično što mu je lična tragedija otvorila put do moći i odgovornosti

o kojima u mladim danima čak nije ni sanjao; ali, za razliku od Elen, on je
zakopao mrtvu prošlost za sobom i ova je prestala da ga proganja pre mnogo
vremena.
Kada je Kolin krenuo 'očevim' stopama, pre četrdeset godina, i vratio se na
Titan sa malim Dankanom, položaj klana neizmerno se ojačao. Većina
pripadnika Ijudske rase sada je gotovo doslovce poistovećivala Saturnov
najveći mesec sa Mekenzijevima. Niko nije gajio nadu da bi im se mogao
suprotstaviti ako prethodno ne bude razradio bar približno obimnu mrežu
ličnih veza koju su oni rasprostrli ne samo na Zemlji, već gde god je to bilo
potrebno. Upravo su posredstvom ove mreže, znatno više nego putem
zvaničnih kanala, Mekenzijevi sredili stvari - to su im priznavali, doduše
preko volje, čak i njihovi protivnici.
A sada je u pripremi bilo i četvrto pokolenje koje je trebalo da dalje
konsoliduje dinastiju. Svi su znali da će se to jednom dogoditi, ali niko nije
očekivao da će do toga doći tako brzo.
Čak ni sami Mekenzijevi; a naročito ne Helmerovi.

6. NA DIVOTNIM, DIVOTNIM OBALAMA JEZERA

PAKLENI KOTAO

U prošlosti, Dankan bi se uvek odvezao biciklom do kuće Bake Elen ili bi
uzeo električna kola kada je trebalo da joj odnese nešto od kućnih
potrepština. Ovoga puta, međutim, pešice je prevalio dva kilometra, koliko je
bio dugačak tunel koji je vodio iz grada, noseći sa sobom pedeset kilograma
brižljivo raspoređene mase - premda mu je ona povećavala težinu samo za
deset kilograma. Da je znao da su takve spodobe uopšte postojale, verovatno
bi osetio izvesnu naklonost prema starovremenim krijumčarima, koji su nosili
stilski prsluk pun zlatnih šipki.
Kolin mu je poklonio složenu opremu sačinjenu od tkanine i fišeklija, uz
iskren uzdah olakšanja: "Bogu hvala što to više neću morati da koristim!
Znao sam da sam je zaturio negde, ali nisam ni pomislio da će mi biti
potrebno dva dana da je pronađem. Kako izgleda, više je nego tačno da
Mekenzijevi nikada ništa ne bacaju."
Dankan je ubrzo otkrio da su mu potrebne obe ruke da bi podigao opremu sa
stola; kada je otvorio zip jedne od mnogih malih fišeklija, ustanovio je da se
u njoj nalazi šipkica veličine olovke nekog neobičnog metala, koji je bio
zapanjujuće masivan.
"Šta je ovo?" upita on. "Izgleda teže od zlata."
"I jeste. U pitanju je super legura tungstena, ako me sećanje ne vara. Ukupna
masa iznosi sedamdeset kilograma, ali nemoj odmah da počneš pod punim
opterećenjem. Ja sam počeo sa četrdeset i svakodnevno sam dodavao po dva-
kilograma. Najvažnije je da razmeštaj mase bude jednoobrazan i da izbegneš
da se ozlediš usled trenja."
Dankan je na brzinu obavio u glavi nekoliko računskih radnji i došao do
onespokojavajućeg zaključka. Zemljina sila teže pet puta je veća od Titanove
- a ova đavolska naprava uspeće da mu samo udvostruči ovdašnju težinu.
"Nemoguće je", reče on smrknuto. "Nikada neću biti u stanju da hodam
Zemljom."
"Meni je, vidiš, uspelo.. . premda u početku uopšte nije bilo lako. Radi sve
ono što ti doktor bude rekao, čak i ako ti bude zvučalo smešno. Provodi što
više možeš vremena u kupatilima ili naprosto u ležećem položaju. Nemoj se
uopšte stideti da koristiš kolica na točkovima ili razna pomagala, bar prvih

nekoliko nedelja. I ni za živu glavu nemoj trčati."
"Trčati!"
"Pre ili kasnije smetnućeš s uma da si na Zemlji, a onda ćeš slomiti nogu.
Hoćeš da se kladimo da će ti se to dogoditi?"
Klađenje je bilo jedan od korisnih poroka Mekenzijevih. Novac je ostajao
unutar porodice, a onaj ko bi izgubio uvek bi nešto vredno naučio. Iako
Dankan nije bio u stanju da sebi predoči petostruko uvećanu silu teže, bilo je
neporecivo da je Kolin proveo čitavih godinu dana na Zemlji, odnosno ostao
u životu da bi im ispričao kako je bilo. Prema tome, opklada nije nudila neke
izglednije šanse.
I tako je počeo da veruje u Kolinova predviđanja, najpre u pogledu mase, čije
povećanje gotovo da nije opažao - bar dok se kretao pravolinijski; tek kada bi
pokušao da promeni pravac, osetio bi da je pod vlašću neke neodoljive sile.
Ne računajući posetioce sa Zemlje, on je sada po svoj prilici bio najjači čovek
na Titanu. Nije, međutim, stvar bila u tome što mu je telo steklo novu snagu;
ono je pre otkrivalo sopstvene skrivene moći, koje su bile uspavane u
očekivanju trenutka kada će ih nešto prizvati na površinu. Da je čekao još
samo nekoliko godina, za ono što je sada pokušavao bilo bi odveć kasno.
Tunel širok četiri metra bio je probijen laserom pre mnogo godina kroz ivicu
malog kratera koji je okružavao Oazu. On je prvobitno predstavljao cevovod
za amonijačne petrohemikalije, dovodene iz prikladno nazvanog jezera
Pakleni Kotao, jednog od glavnih prirodnih resursa u ovom području. Većina
jezera bila je utrošena na zadovoljavanje potreba Titanovih industrija;
kasnije, eksploatacija unutrašnje toplote meseca, kao deo lokalnog planetnog
inženjerskog projekta, uslovila je da preostali deo ispari.
Bilo je izvesnog prigušenog gunđanja kada je Elen Mekenzi obznanila svoj
naum, ali Nadleštvo za resurse ipak je ispumpalo ono malo vodonično-
metanske magle što se još zadržalo u tunelu i od tog vremena njegovo
punjenje kiseonikom išlo je na račun gradskih rezervi vazduha, što je
periodično dovodilo do Ijutitih protesta. Postojala su dva pregradna zida
kojima se ručno upravljalo, kao i hermetički sistem samoga grada. Svako ko
bi prešao drugi pregradni zid išao je na vlastiti rizik, koji je, doduše, bio
zanemarljiv. Tunel se nalazio u čvrstoj steni i sve dok je pritisak unutra bio
veći od onoga u spoljnem svetu nije postojala opasnost da Titanovi otrovi
pokuljaju unutra.
Pola tuceta bočnih tunela, koji su sada svi bili zapreteni, vodilo je iz glavnog
prolaza. Kada je, još kao sasvim mali, prvi put došao ovamo, Dankan je

ispunio te zatvorene prohode čudesima i čarolijama; sada je znao da oni
naprosto vode do davno napuštenih izlaznih komora. Pa ipak, iako ih više
nije obavijao već tajanstvenosti, i dalje mu je izgledalo da ove hodnike
nastanjuju dva duha. Prvi je bio duh jedne devojčice koju je poznavala i
volela tek nekolicina pionira; drugi je pripadao jednom džinu koga su
oplakali milioni.
Postojale su nebrojene šale vezane za prezime Roberta Klajamana, pošto je
ova ljudeskara bila visoka gotovo dva metra i uz to veoma skladno građena.
Pored toga, nadarenosti kojima se odlikovao ni malo nisu zaostajale za
njegovim fizičkim karakteristikama; sa samo trideset godina, već se računao
u prvorazredne pilote, premda se stalno suočavao sa poteškoćama oko
skučenosti standardnih svemirskih oprema. Dankan nikada nije smatrao da on
nešto naročito izgleda, ali ga je u ovom pogledu sasvim nadglasala mala
armija žena - uključujući tu i Elen Mekenzi.
Baka se srela sa kapetanom Klajamanom samo godinu dana nakon konačnog
raskida sa Malkolmom; ona se upravo nalazila na putu emocionalnog
oporavka, što sa njim svakako nije bio slučaj. Pa ipak, posle tog susreta
kapetan nije pogledao nijednu drugu ženu i njihov odnos pretvorio se u jednu
od onih Ijubavnih veza o kojima se pričaju priče na mnogo svetova. Ta veza
trajala je za vreme planiranja i priprema prve ekspedicije na Saturn, odnosno
sve dok Čelendžer nije bio opremljen i izveden iz orbite oko Titana. Što se
Elen Mekenzi tiče, ona za nju nikada nije prestala; zauvek je ostala zaleđena
u trenutku kada se brod suočio sa svojom tajanstvenom i još nerazjašnjenom
sudbinom, duboko u mlaznicama Južne Umerene Zone.
Krećući se sada znatno sporije nego kada je pošao, Dankan je stigao do
poslednjeg pregradnog zida. Za Bakin stoti rođendan, mladi članovi porodice
iscrtali su ga blistavim fluorescentnim bojama, koje nisu potpuno izbledele
tokom poslednjih desetak godina. Kako Elen to nikada nije pominjala, a i
oduvek se pravila da ne čuje ona pitanja na koja nije htela da odgovori,
nikako se nije moglo ustanoviti da li joj se ovaj gest dopao.
"Došao sam, Bako", reče Dankan u stari interkom koji joj je davno poklonio
neki anonimni obažavalac. (Na uređaju se još mogao pročitati zaštitni znak:
'Proizvedeno u Hong Kongu', a odmah ispod toga bilo je ugravirano da datira
negde oko 1955. godine. Sramno je i pomenuti, ali zabeležen je jedan pokušaj
da se interkom ukrade; kako je, međutim, sama krađa bila doslovce nešto
nepoznato na Titanu, ovde je verovatno bila posredi neka nestašna dečja
vragolija ili kakav izraz bunta protiv Mekenzijevih).

Na poziv, kao i uvek, nije bilo odgovora, već su se samo vrata odmah otvorila
i Dankan je ušao u malo predsoblje. Bakin elektrocikl nalazio se na mestu sa
koga se nije pomerio već godinama; Dankan je proverio baterije i nogom
opipao napunjenost guma, veoma savesno kako je to oduvek činio. Ovoga
puta nije bilo potrebe za dodatnim punjenjem ili dopumpavanjem; ako stara
dama iznenada bude poželela da malo skokne do grada, ništa joj neće stajati
na putu.
Kuhinja, koja je predstavljala jedinicu kompletno izvađenu i prenesenu sa
jednog malog orbitalnog putničkog broda, bila je nešto urednija nego obično;
biće da je to jedan od dobrovoljnih pomoćnika upravo obavio svoju nedeljnu
posetu. Pa ipak, vazduh je bio ispunjen starim, neprijatno kiselastim mirisom
sporog kulinarskog razlaganja i neprikladnog recikliranja, tako da je Dankan
zadržao dah i pohitao da što pre stigne u dnevnu sobu. Kod bake nikada ne bi
uzeo ništa više od šoljice kafe, pošto se bojao slučajnih trovanja ako bi samo i
okusio neki od proizvoda njenog robotskog spravljača jela. Ali samoj Elen
kao da to ni malo nije škodilo; tokom svih ovih proteklih godina, ona je
sigurno uspostavila neku vrstu simbioze sa sopstvenom kuhinjom, za koju je
još, doduše, važila proizvođačeva garancija protiv svih kvarova, iako je
ispuštala najneobičnije mirise. Nema sumnje da ih Baka više uopšte nije
primećivala; Dankan se pitao šta li će učiniti kada konačno dođe do neke
nesreće.
Glavna dnevna soba bila je prenatrpana kao i uvek. Na jednom zidu nalazile
su se police sa brižljivo etiketiranim komadima stena - kompletna
mineraologija Titana i ostalih ispitanih Saturnovih meseca, uz uzorke iz
svakog od prstenova. Od kad je dolazio ovamo, Dankan je uvek viđao prazno
samo jedno mesto: kao da se Baka, čak i sada, još uvek nadala u Klajamanov
povratak.
Suprotni zid bio je nešto proređenije zapreten komunikacionom i
informacionom opremom i stalcima mikromodula, koji bi, ukoliko su
potpuno zaštićeni, mogli da sadrže više znanja nego sve biblioteke na Zemlji
sve do dvadeset prvog veka. Preostali deo prostorije predstavljao je zbijenu,
malu radionicu; pretežan deo poda zauzimale su mašine koje su opčinjavale
Dankana tokom detinjstva i koje će on dovoditi u vezu sa Bakom Elen sve
dok bude živeo.
Bili su to petrološki mikroskopi, alatke za glačanje i sečenje, ultrasonični
čistači, laserski noževi i sva sila ostale blistave opreme gemologa i
draguljara. Dankan je tokom proteklih godina naučio da se koristi velikim

brojem ovih alatki i uređaja, premda je stekao samo delić Bakinog umeća,
dok mu je gotovo potpuno nedostajala njena umetnička nadarenost. Ono što
je, međutim, imao zajedničko s njom u znatno većoj meri bilo je zanimanje
za matematiku, kojom se ona bavila pomoću malog kompjutera i s njim
povezanog holografskog prikazivača.
Baš kao i kuhinja, kompjuter je takođe odavno bio zreo za penziju. Ali radio
je potpuno autonomno, tako da Baka ni na koji način nije morala da završi od
nesravnjivo većih skladišta informacija u gradu. Iako je memorija njenog
računara bila tek nešto veća od pamćenja čovekovog uma, i to je bilo sasvim
dovoljno za njene prilično skromne ciljeve. Bakino zanimanje za minerale
neumitno je uputilo na kristalografiju, zatim na teoriju skupova i konačno do
jedne neškodljive opsesije koja je ispunjavala veliki deo njenog samotnog
življenja. Pre dvadeset godina, u ovoj istoj sobi, ona je time zarazila i
Dankana. U njegovom slučaju, bolest više nije bila prenosna, pošto je on
preležao samo za nekoliko meseci; no, i pored toga, znao je, uz izvesno
osećanje nehajne popustljivosti, da će mu se ona tokom života povremeno
vraćati. Bilo je neverovatno kako su tih pet savršeno istovetnih kvadrata
mogli da stvore čitav jedan univerzum za sebe, koji ni čovek ni kompjuter
nisu bili kadri da u potpunosti istraže...
Ništa se u ovoj poznatoj prostoriji nije promenilo od kada je poslednji put bio
kod Bake u poseti, pre tri nedelje. Mogao je čak zamisliti kako se Elen uopšte
nije makla sa mesta tokom tog razdoblja; i dalje je sedela za svojim radnim
stolom, raspoređujući kamenje i kristale, dok je iza nje ekran za čitanje
neprekidno prikazivao rešenja nekog problema koji je kompjuter upravo
podvrgavao analizi. Ona je, kao i obično, nosila dugačak plašt u kome je
ličila na rimsku matronu, premda je Dankan bio siguran da nijedna haljina
bilo koje rimske matrone nikada nije izgledala tako zapuštena, odnosno,
iskreno govoreći, toliko vapila za pranjem. Od kada je Dankan poznavao,
Elenina brižnost koju je posvećivala uređajima i opremi nikada se nije
proširila i na njen lični izgled.
Nije ustala kada je on ušao, već mu je samo blago pružila ruku da bi mogao,
kao i uvek, da je iskreno poljubi. U času kada je to činio, primetio je da je
došlo do promene bar u spoljnom svetu.
Pogled sa Bakinog prozora-slike bio je čuven - ali samo po ugledu koji je
uživao, pošto je bio sasvim mali broj onih koji su imali tu povlasticu da ga
vide vlastitim očima. Njen dom delimično je stajao u jednom grebenu koji se
nadnosio nad isušeno korito jezera Pakleni Kotao i nad uglom od sto

osamdeset stepeni, mogla videti panorama najslikovitijeg predela na Titanu.
Ponekad, kada su planinama besnele oluje, oblaci amonijačnih kristala satima
bi sasvim zaprečili pogled; ali danas je vreme bilo vedro i Dankanov pogled
prodirao je najmanje dvadeset kilometara u daljinu.
"Šta se zbiva tamo?" upita on.
U prvi mah je pomislio da je posredi jedan od plamenih izvora koji bi
ponekad šiknuli na nastabilnom području; ali, u tom slučaju, grad bi se našao
u opasnosti, i on bi o svemu jamačno čuo mnogo ranije. A onda je shvatio da
blistavi ali i dimni stub svetlosti, koji postojano plamti na prevoju brda tri ili
četiri kilometra odavde, jedino može da bude nešto što je čovek proizveo.
"To je neki fusor preko kod Hajgensovoh. Ne znam šta rade, ali to što gori je
kiseonik."
"Oh, jedan od Armandovih projekata. Zar ti ne smeta?"
"Ne, mislim da je divan. Osim toga, potrebna nam je voda. Pogledaj te kišne
oblake, u pitanju je prava kiša. Čini mi se da tamo čak nešto raste. Primatila
sam kako su stene promenile boju od kako je oganj počeo da plamti."
"Opšte nije isključeno: momci iz bio-inženjeringa će sigurno sve znati o
tome. Jednoga dana, možda će ti pod prozorom stajati šuma umesto ovih
golih gudura."
Šalio se, svakako, i ona je to znala. Izuzev na sasvim ograničenim
područjima, ovde na otvorenom nije mogla da uspeva nikakva vegetacija. Ali
opiti ove vrste bili su tek početak u jednoga dana, ko zna.
Preko, na planini, radila je jedna centrala na vodoničnu fusiju, rastapajući
Titanovu koru da bi oslobodila sve elemente potrebne za industriju malog
sveta. A kako se polovina kore sastojala od kiseonika, koji je sada bio
potreban u sasvim malim količinama u reciklirajućem sistemu gradova, bez
oklevanja se puštalo da on sagori.
"Shvataš li, Dankane", reče iznenada Baka, "kako taj plamen valjano
simbolizuje razliku između Titana i Zemlje?"
"Pa oni ne moraju da rastapaju stene da bi dobili sve što im je potrebno."
"Imala sam na umu nešto znatno dublje. Ako je nekom Zemljaninu potrebna
vatra, on naprosto potpali mlaz udljovodonika i pusti ga da gori. Mi radimo
sasvim suprotno. Mi potpaljujemo mlaz kiseonika i puštamo ga da gori u
našoj vodonično-metanskoj atmosferi."
Ovo je bila tako elementarna životna činjenica - čak i ekološka trivijalnost -
da se Dankan osetio razočaranim; očekivao je neko zadivljujuće otkrovenje.
Biće da su mu se misli mogle pročitati na licu, pošto mu Baka nije pružila

priliku da kaže svoj komentar.
"Ono što pokušavam da ti kažem", reče ona, "jeste da ti možda neće biti tako
lako da se privikneš na Zemlji kao što misliš. Možeš da znaš - ili da misliš da
znaš - kakvi uslovi tamo vladaju, ali to znanje se ne zasniva na iskustvu.
Kada ti bude bilo potrebno u nekoj hitnji, neće ga biti ni od korova. Tvoji
nagoni stečeni na Titanu lako ti mogu dati sasvim pogrešne odgovore. Prema
tome, sve što radiš, radi polako, i uvek pomno promisli pre no što napraviš
neki pokret."
"Nemam drugog izbora do da delam polako - o tome će se već pobrinuti moji
titanski mišići."
"Koliko ćeš dugo biti odsutan?"
"Oko godinu dana. Zvaničan poziv glasi samo na dva meseca, ali pošto mi je
put plaćen, imaću sredstava da znatno duže ostanem. Osim toga, bilo bi glupo
propustiti ovu priliku, budući da će to biti jedina koju imam."
Nastojao je da mu glas zvuči što je moguće vedrije i optimističkije, premda je
savršeno dobro znao kakve se misli sada motaju po Bakinoj glavi. Oboje su
bili savršeno svesni da bi ovo mogao biti njihov poslenji susret; sto četrnaest
godina nije bila prekomerna starost za ženu - ali, iskreno govoreći, šta je
Baku još moglo držati u životu? Nada da ga ponovo vidi kada se bude vratio
sa Zemlje? Dopadalo mu se da to misli.
Postojalo je, osim toga, još nešto, što se uopšte nije pominjalo već je sve
vreme ostajalo negde u zaleđini. Baka je savršeno dobro znala glavnu svrhu
njegove poseta Zemlji i to saznanje mora da je, čak i posle svih ovih godina,
duboko diralo u srce. Ona nikada nije oprostila Malkolmu; nikada nije
prohvatila Kolina; da li će i njega dalje prihvatati kad se bude vratio sa malim
Malkolmom?
Nezgrapnošću koje ni malo nije priličila njenim normalnim, odmerenim
kretnjama, ona poče da prebire u jednoj od kockastih rupa na svom radnom
stolu.
"Ponesi ovaj suvenir sa sobom."
"Šta, oh, divan je!"
Divljenje koje je izrazio nije bilo pritvorno; iza ove reakcije stajalo je iskreno
iznenađenje. Pljosnata kutijica sa kristalnim poklopcem koju je sada držao u
rukama odista je predstavljala jedno od najizvrsnijih ostvarenja gemetrijske
umetnosti koje je on ikada video. Baka naprosto nije mogla da izabere
nijedan drugi predmet koji bi ga više podsećao na mladost i na svet koji, bez
obzira što se spremao da ga napusti, mora zauvek ostati njegov dom.

Dok je posmatrao mozaik raznobojnih kamičaka koji su tačno ispunjavali
kutijicu, pozdravljajući pri tom svaki od poznatih odličja kao kakvog starog
prijatelja, oči mu se zamagliše i godine kao da stadoše da se odmotavaju
unazad. Baka se nije promenila, ali njemu je bilo samo deset godina.

7. TITANITNI KRST

"Sada si već dovoljno veliki, Dankane, da razumeš ovu igru, premda je ona
nešto znatno više od igre."
Ma šta da je, pomisli Dankan, ne izgleda odveć uzbudljivo. Šta čovek može
da radi sa pet istovetnih kvadrata napravljenih od bele plastike, čija osnova
iznosi jedva nekoliko centimetara?
"Evo sada prvog problema", nastavi Baka. "Da vidimo koliko različitih
kombinacija možeš da dobiješ, slažući ove kvadrate."
"Dok leže vodoravno na stolu?"
"Da. Mora da im se tačno poklapa bar jedna ivica - preklapanje nije
dozvoljeno."
Dankan poče da meša kvadrate.
"Pa", reče on, "mogu da ih poređem sve u pravu liniju, evo ovako, Onda
mogu da savije jedan kraj i da dobijem slovo L, pa onda i drugi i to je slovo
U."
Hitro je napravio pola tuceta različitih slika sačinjenih od pet kvadrata, a
onda je ustanovio da se ponavlja.
"Mislim da je ono sve, oh, baš sam glup."
Propustio je da napravi najočigledniju figuru - krst ili slovo "X" - sastavljenu
od jednog kvadrata u sredini i četiri koja ga okružuju sa svih strana.
"Većina ljudi", reče Baka, "otkriju najpre tu kombinaciju. Ne znam šta ovo
svedoči o tvojim mentalnim procesima. Stvarno misliš da si ih sve
pronašao?"
Dankan je nastavio da razmešta kvadrate i konačno mu je pošlo za rikom da
načini još tri figure. Onda je odustao od daljeg kombinovanja.
"Nema više nijedna", izjavi samouvereno.
"A šta je onda ovo", upita Baka, pomerivši brzo kvadrate i dobivši sliku koja
je podsećala na slovo F sa donjom vodoravnom crtom okrenutom u
suprotnom smeru.
"Oh!"
"Ili ovo."
Dankan je taman počeo da se oseća kao budala, ali ga je naredna Bakina
rečenica ponovo osokolila: "Nisi bio tako loš: izostavio si samo ove dve.
Ukupno postoji dvanaest ovakvih slika - ni više ni manje. Evo ih. možeš

večno da tražiš ali više ne bi otkrio ni jednu."
Ona pokupi pet malih kvadrata i iznese na sto dvanaest jerko obojenih
komada plastike. Razlikovali su se po obliku i predstavljali su upravo one
figure u koje se moglo rasporediti pet kvadrata; Dankan više uopšte nije
sumnjao da je to odista konačan broj rešenja.
Ali ovde se jamačno krije još nešto osim toga. Igra nije mogla da već bude
gotova. Ne, Baka mora da čuva u rukavu još neko iznenađenje.
"Slušaj me sada pažljivo, Dankane. Svaka od ovih figura - koje se, izgred
budi rečeno, zovu pentominoi - očigledno je iste veličine, pošto se sve sastoje
od pet istovetnih kvadrata. A kako ih ukupno ima dvanaest, površina koju
zapremaju iznosi šezdeset kvadrata. Je li tako?"
"Ovaj, da."
"Šezdeset je, vidiš, lep, okrugao broj, koji se može zgodno podeliti na više
načina. Počnimo, na primer, sa deset puta šest, Pošto je najlakše. Upravo su
to razmere ove kutijice - deset jedinica puta šest jedinica. Dvanaest komada
trabalo bi tačno da stanu u nju, baš kao da je posredi neki prosti mozaik."
Dankan poče brzo da razmišlja u potrazi za nekom zamkom - verbalni i
matematički paradoksi predstavljali su Bakina omiljena sredstva, koja,
međutim, nisu uvek bila shvatljiva jednoj desetogodišnjoj žrtvi - ali nije
uspeo ništa da otkrije. Ako je kutija odista onih razmera koje Baka tvrdi,
onda bi dvanaest komada trabalo da odlično pasuju u nju. Uostalom, površina
je u oba slučaja iznosila šesdeset jedinica.
Samo tranutak, površina može da bude ista, ali to ne mora da bude slučaj i sa
oblikom. Nije isključeno da ne postoji način na koji bi se ovih dvanaest
komada postavilo u pravougaonu kutiju, bez obzira što je ona odgovorajuće
veličine.
"Prepustiću sada stvar tebi", reče Baka, pošto je prethodno nekoliko trenutaka
mašala komade. "Ali jedno ti obećavam: rešenje postoji"
Deset minuta kasnije, Dankan je prvi put posumnjao u to. Bilo je prilično
jednostavno rasporediti deset komada u zadati okvir - a jednom mu je čak
pošlo za rukom da smesti i celih jedanaest. Na žalost, praznina koje je tada
ostala u mozaiku nije bila istog oblika kao i deo koji je držao u ruci - premda
su, razume se, dve površine bile savršeno istovetne. Praznina je, naime,
odgovarala slovu X - dok je preostali deo imao oblik slova Z,
Trideset minuta kasnije, već mu se činilo da će pući od muke. Baka ga je
ostavila sasvim samog, posvetivši se potpuno nekom ozbiljnom dijalogu sa
svojim kompjuterom; ali bi s vremena na vreme bacila pogled prema njemu,

osmehnuvši se pri tom, kao da je time želela da kaže: "Vidiš, uopšte nije tako
lako kao što si mislio."
Dankan je za svoje godine bio više nego uporan; većina mališana od deset
godina odavno bi odustala. (Tek mnogo godina kasnije postalo mu je jasno da
ga je Baka tom prilikom podvrgavala i jednom izvrsnom psihološkom testu).
Nije zatražio pomoć gotovo četrdeset minuta.
Bakini prsti se razleteše preko mozaika. Komadi oblika slova U, X i L brzo
promeniše mesta u sputavajućem okviru - i, iznenada, kutijica bi savršeno
ispunjena. Komadi su se savršeno uklapali u mozaik.
"Pa ti si znala odgovor!" reče Dankan, pomalo snebivljivo.
"Odgovor?" uzvrati osorno Baka. "Da li bi možda okušao sreću u pogađanju
na koliko se različitih načina ovi komadi mogu smestiti u kutiju?"
Postojala je neka začkolica ovde - Dankan je bio sasvim siguran. Njemu nije
pošlo za rukom da pronađe ni jedno jedino rešenje posle gotovo punog časa
kombinovanja - a za to vreme je probao najmanje sto drugačijih rasporeda.
Doduše, to još nije isključivalo mogućnost da postoji, pa, recimo, desetak
različitih rešenja.
"Možda ima čak dvadeset načina da se komadi ukombinuju u okvir kutije",
reče on, odlučivši da malo prekomernosti ne može nikako da mu škodi.
"Pokušaj ponovo da pogodiš."
Bio je to opasan znak. Ovde se, očigledno, krilo znatno više nego što se
moglo videti na prvi pogled, tako da nije bilo nimalo uputno i dalje se
istrčavati.
Dankan odmahnu glavom.
"Ne mogu"
"Osetljivko moj. Intuicija je opasan vodič - premda je ponekad jedini koji
nam stoji na raspolaganju. Niko nikada ne bi mogao da pogodi tačan
dogovor. Postoji više od dve hiljade drugačijih načina da se ovih dvanaest
komada složi u zadati okvir kutije. Ili, precizno govoreći, taj broj iznosi
2.339. Kako ti se to čini?"
Nije bilo ni malo verovatno da ga Baka laže, pa ipak Dankan je iskusio takvo
poniženje zbog ovog totalnog kraha u pronalaženju bar jednog rešenja, da mu
se i nehotice otelo: "Ne verujem!"
Baka bi se samo retko kad naljutila, premda je umela da postane hladna i
uzdržana kada bi je on nečim uvredio, Ovoga puta, međutim, ona se samo
nasmejala i brzo izdala nekoliko instrukcija kompjuteru.
"Pogledaj ovamo", reče ona.

Na ekranu se pojavila shema svetlih linija, prikazujući sklop svih dvanaest
pantominoa smeštenih u okvir veličine šest puta deset jedinica. Slika je
stajala nekoliko sekundi, a zatim ja zamenila nova - očiglednno različita,
premda Dankan nije bio kadar da upamti prethodni raspored koji mu je
kratko bio pred očima. Onda je usledila nova slika, pa još jedan i još jedan,
sve dok Baka konačno nije obustavila dalje izvođenja programa.
"Čak i pri ovom brzom ritnu menjanja", reče ona, "potrebno je pet časova da
se sve izređaju. I veruj mi na reč - premda ih još niko živi nije sve
pojedinačno ispitao, niti bi to mogao učiniti - svaka od njih je različita."
Dugo vremena Dankan je netremice zurio u skup od dvanaest samo prividno
jednostavih figura. Dok je polako upijao u svest ono što mu je Baka kazala,
došao je do prvog stvarnog matematičkog otkrovanja u svom životu. Ono što
je u početku izgledalo kao puka dečja igra, raskrililo je beskrajne vidike i
prostore - premda čak ni najbistriji od svih desetogodišnjaka još ne bi mogao
ni naslutiti prave razmere univerzuma koji se sada otvorio pred njim.
Ovaj trenutak buđenja strahopoštovanja i čuđenja u dečaku bio je sasvim
pasivan; znatno snažnija eksplozija intelektualnog ushita usledila je onda
kada je došao do svog prvog samostalnog rešenja problema. Nedeljama je
svuda nosao sa sobom komplet od dvanaest pentominoa u plastičnoj kutiji,
igrajući se njima kad god bi mu se za to ukazala prilika. Na kraju se prema
tucetu raznolikih obličja ophodio kao prema starim prijateljima, nazivajući ih
po slovima na koja su najvećma ličila, premda je za ovakvu nomenklaturu u
pojedinim slučajevima bio potreban dobar uzlet mašte; prva je bila rasparena
grupa F, I, L, P, N, a zatim je dolazio završni deo alfabetskog niza: T, I, V,
W, X, Y, Z.
Jednom zgodom, u stanju svojevremenog geometrijskog transa ili ekstaze
koje nikada više nije doživeo, otkrio je, za manje od jednog časa, pet rešenja
za redom. Njutn, Ajnštajn ili Čen-cu jamačno nisu iskusili veću srodnost sa
bogovima matematike u vlastitim trenucima istine nego on u tom lucidnom
satu.
Nije mu bilo potrebno dugo vremana da shvati, bez ikakvog Bakinog
podsticaja, kako je takođe moguće rasporediti delove i u drugačije okvire, a
ne samo u prevougaonik razmera šest puta deset jedinica. Teorijski bar,
dvanaest pentominoa mogli su da tačno pokriju i pravougaonike čije su strane
iznosile pet puta dvanaest, četiri puta petnaest, pa čak i usku prugu od tri puta
dvanaest jedinica.

Bez mnogo napora pronašao je nekoliko primera za pravougaonike formata
5X12 i 4X15. A onda je proveo gnevnih nedelju dana, nastojeći da spoji
dvanaest delova u savršenu prugu razmera 3X20. Pravio je i pravio uske
pravougaonike, ali uvek bi mu preostao po neki deo, što ga je konačno navelo
na zaključak da ovde ne postoji rešenje.
Poražen, ponovo je otišao do Bake - gde ga je čekalo još jedno iznanađenje.
"Milo mi je što si se latio toga", reče ona. "Matematika i nije ništa drugo do
baš to uopštavanje, istraživanje svake mogućnosti. Ali nisi bio u pravu.
Rešanja ipak ima. Postoje, zapravo samo dva odgovora; ako budeš pronašao
jedan, lako ćeš otkriti i drugi."
Ohrabren, Dankan se ponovo dao na traganja sa obnovljenim žarom. Nedelju
dana kasnije, počeo je da dokučuje ogromnost problema. Broj različitih
načina na koji se pukih dvanaest predmeta mogu postaviti u oblik koji, u
suštini, odgovara pravoj liniji, uz dodatnu pretpostavku da većina njih mogu
da imaju najmanje četiri zasebna usmerenja, bio je više nego zadivljujući.
I tako se konačno, ponovo obratio Baki za pomoć, pozvavši se pri tom na
okolnost da je u ovom slučaju problema bio bitno različit od prethodnog. Ako
postoje samo dva rešenja, koliko je onda vremena potrebno da se ona otkriju.
"Reći ću ti", uzvrati ona. "Da si ti mehanički kompjuter i da raspoređuješ
komade na sve moguće načine brzinom od jedne kombinacije u sekundi,
obavio bi posao kroz...", zastala je radi efekta, "...šest miliona, miliona
godina."
Zemaljskih godina ili Titanskih godina, pade na um zabezeknutom Dankanu.
Doduše, ne zato što je to bilo šta menjalo na stvari.
"Ali ti nisi mehanički kompjuter", nastavi Baka. "Tebi je dovoljen samo
jedan pogled da uočiš sve kategorije koje se ne uklapaju u shemu, tako da
njih lako možeš izostaviti. Pokušaj ponovo."
Dankan je poslušao, premda bez mnogo oduševljenja i uspeha. A onda mu je
sinula sjajna ideja.
Karla je cela stvar zainteresovala i odmah je prihvatio izazov. Uzeo je
komplet pantominoa i Dankan nije čuo ni glasa od njega nekoliko časova.
A onda je konačno usledio poziv i na Karlovom licu mogla se videti
smetenost.
"Jesi li siguran da je izvodljivo?" upita on.
"Bespogovorno. Štaviše, postoje dva rešenja. Zar nisi uspeo ni jedno da
pronađeš? Mislio sam da ti matematika dobro ide."
"I ide mi dobro. Upravo stoga i znam koliko je zadatak težak. Treba ispitati

više od milion milijardi mogućih razmeštaja."
"Kako to radiš?" upita Dankan, radostan zato što je otkrio nešto što mu
prijatelja dovodi u zabunu.
Karl baci pogled na list hartije, išaran crtežima i brojevima.
"Pa, ako se isključe zabranjeni položaji i uzmu u obzir simetrije i rotacije,
dolazi se do rešenja koje glasi dvanaest puta dva na dvadeset prvi - premda ti
to ne bi shvatio! Mogu ti reći da je broj koji se dobija popriličan; evo ga."
On podiže list na kome je ispisao, velikim ciframa, impozantan niz brojki:

1.004.539.160.000.000.

Dankan zadovoljno osmotri rezultat; uopšte nije sumnjao u Karlovu
aritmetičku umešnost.
"Dakle, odustaješ."
"NE! Samo sam ti kazao koliko je teško." Kada je prekinuo vezu, Karl je
imao izraz smrknute odlučnosti.
Narednog dana, Karl je doživeo jedno od najvećih iznenađenja u svom
mladom životu. Sa podbulim očima, što je bio siguran znak da nije ni trenuo
od kada su poslednji put razgovarali, Karl se pojavio na ekranu.
"Evo ga", reče glasom u kome su se istovremeno osećali iscrpljenost i
trijumf.
Dankan gotovo da nije verovao vlastitim očima; bio je ubeđen da je
verovatnoća uspeha u ovom zadatku nezamislivo mala. Ali pred njim je
stajala uska pravougaona traka, široka tri a dugačka devedeset inča, sačinjena
od dvanaest đavoljih komada.
Prstima koji su blago podrhtavali od umora, Karl uze dva krajnja dela i
promeni im međusobno mesta, ne pomerivši pri tom uopšte središnji deo
mozaika.
"A evo ti i drugo rešenje", reče. "A sada idem u krevet. Laku noć, ili dobro
jutro, ako je to prikladnije."
Sasvim pometen, Dankan je ostao dugo vremena da netremice pilji u ekran.
Još nije sasvim shvatio ono što se dogodilo; jedino je bio svestan da je Karl
uspeo uprkos svim razumnim pretpostavkama.
Dankanu to, zapravo, nije bilo krivo; odveć je voleo Karla da bi ga zamrzeo
zbog ove male pobede, pa je čak bio spreman da podeli prijateljev trijumf,
bez obzira što mu je istupio kao takmac. Ali postojalo je tu i nešto neobično,
nešto gotovo čarolijski.

Bio je to Dankanov prvi susret sa snagom intuicije i tajenstvenom
sposobnosti uma da natrkrili neumitnost činjenica i da pronađe prečice kroz
procese logike. Za samo nekoliko časova Karl je sproveo do kraja traganje
koji je nalagalo trilione operacija i na čijem bi sprovođenju najbrži postojeći
kompjuter utrošio popriličan broj sekundi.
Jednoga dana, Dankan će shvatiti da svi ljudi raspolažu tim moćima, premda
se njima koriste veoma retko, čak samo jednom u životu. Kod Karla je ta
nadarenost bila izuzetno razvijena; nakon ovoga, Dankan je počeo da
ozbiljno shvata čak i njegova najnesputanija razmišljanja.
Bilo je to pre dvadeset godina; šta li se samo zbilo sa onim malim kompletom
plastičnih figura? Nije se mogao setiti kada ga je poslednji put video.
Ali sada se ponovo stvorio tu, otelotvoren u raznobojnim mineralima -
neobičnom crvenkastom granitu sa Galilejevih Bregova, opsidijanu sa
Hajgensovih Visoranvi, lažnom mramoru sa Heršlove Strmine. A usred njih -
što je bilo neverovatno, premda i izvan svake sumnje - nalazio se i najređi i
najtajanstveniji od svih dragih kamenova pronađenih na ovom svetu. Figura u
mozaiku koja je imala oblik krsta ili slova X bila je načinjena od samog
titanita; nije moglo biti nikakve zabune u pogledu tog plavo-crnog dragulja,
prošaranog neuhvatljivim zlatnim senama. Komad pred njim bio je najveći od
svih koje je ikada video i on čak nije ni pokušao da mu proceni vrednost.
"Na znam šta da kažem", promuca on. "Predivan je. Nikada nisam video ništa
slično."
Obavio je ruke oko Bakinih mršavih ramena - i ustanovio da ona
nekontrolisano podrhtava, što ga je duboko zabolelo. Blago je držao dok
drhtanja nije prestalo, svestan da za ovakve trenutke ne postoje reči; shvatio
je tog časa, celovitije nego ikada pre, da je on predstavljao poslednju ljubav
njenog praznog života i da je sada ostavlja samu sa njenim sećanjima.

8. DECA HODNIKA

Postojalo je izvesno osećanje tuge i konačnosti koje je pratilo gotovo sve
što je radio tih poslednjih dana. To je ponekad zbunjivalo Dankana; trebalo
je, naprotiv, da bude uzbuđen, s obzirom na predstojeću veliku pustolovinu
koju je tek nekolicina ljudi sa njegovog sveta ikada imala priliku da iskusi. A
kako se nikada ranije nije razdvajao od prijatelja i porodice duže od nekoliko
časova, bio je ubeđen da će i njegovo jednogodišnje odusustvovanje brzo
proći usred čudesa i primamljivosti Zemlje.
Otkuda, onda, ta seta? Ako se već opraštao sa stvarima iz vlastite mladosti,
bilo je to samom na kratko; štaviše, kada se bude vratio, one će mu još više
značiti.
Kada se bude vratio. To je, razume se, bilo središte problema. U jednom
sasvim određenom smislu, Dankan Mekenzi koji se sada spremao da pođe na
put sa Titana, nikada se više neće vratiti; u stvari, to je i bila svrha njegove
misije. Kao i Kolin pre trideset godina, odnosno Malkolm daljnih četrdesest
godina ranije, i on je sada hitao put Sunca u potrazi za znanjem, moći - i
povrh svega za naslednikom koga njegov matični svet nije bio u stanju da mu
pruži. Jer, naravno, kao duplicirani Malkolm, i on je nosio u vlastitim
hromozomima fatalan Mekenzijev gen.
Ranije nego što je očekivao, morao je da pripremi svoju porodicu na novog
člana. Nakon uobičajenog broja ranijih iskustava, on se pre više godina vezao
za Mirisu, zavolevši njenu decu, bio je siguran u to, kao da su njegovo vlastiti
krv i telo. Klajdu je sada bilo šest godina, dok je Kerlajn imala samo tri; i
deca su, sa svoje strane, volela Dankana ljubavlju kojom se vole pravi očevi,
koji su, u ovom slučaju, bili smatrani kao počasni članovi Klana Mekenzi.
Uglavnom ista stvar dogodila se i sa Kolinovim pokolenjem - on je stekao ili
usvojio tri porodice - kao i sa Malkolmovom. Nakon što ga je Elen napustila,
deda više nije čačkao bračnu mečku, ali se zato nije ni dugo kušavao ženskog
društva. Samo bi kompjuter mogao da uhvati trag mnogobrojnim dolascima i
odlascima na periferiji Klana; često se sticao utisak da je većina Titana sa
njim u nekom srodstvu. U tom smislu je jedan od glavnih problema sa kojima
se Dankan sada suočio bio da ustanovi ko će se smrtno uvrediti ako ga
preskoči ili zaboravi prilikom opraštanja.
Sasvim nezavisno od činioca vremena, postojali su i drugi razlozi koji su ga

nagonili da izbegava pozdravljanja što više može. Izgledalo je da baš svako
od njegovih prijatelja i rođaka - a ponekad i od gotovo potpunih stranaca -
ima neku molbu za njega, bilo da je posredi neka misija koju je trebalo
izvršiti odmah po dolasku na Zemlju ili, još gore, nešto krajnje neophodno
što je trebalo doneti pri povratku. (Listom su ga svi uveravali kako mu to
neće biti ni najmanje teško). Dankan je seo i izračunao da bi mu bio potreban
specijalni teretni čarter ukoliko bi udovoljio svim tim molbama.
Svaki posao se sada mora razvrstavati u jednu od dve kategorije. Kao prvo,
postojale su stvari koje je morao uraditi pre no što krene sa Titana, a na drugo
mesto su dolazile one koje su se mogle odgoditi za razdoblje koje bude
proveo na brodu. U ovo poslednje, spadala su proučavanja trenutnih
aktuelnosti na Zemlji, u čemu je stalno zaostajao, uprkos Kolinovim sve
pomnijim nastojanjima da ga održi 'u toku'.
Takođe nije bilo lako da se odvoji od svojih zvaničnih dužnosti; kada je
počeo da radi na tome, Dankan je ubrzo shvatio da bi samo kroz koju godinu
to već postalo nemoguće. Bio je upleten u premnogo stvari, iako je to bila
stvar sračunate porodične taktike. Često je umeo da se požali kako mu zvanje
specijalnog pomoćnika glavnog upravnika pruža samo odgovornost bez moći,
na šta bi glavni upravnik, Kolin, uzvraćao: "Znaš li šta znači moć u našem
društvu? Izdavati naređenje ljudima da ih izvrše jedino onda ako i kada im se
to ushte."
Bila je to, razume se, teška kleveta na račun titanske birokratije, koja je
funkcionisala iznenađujuće uspešno i uz minimum bespotrebne složenosti
koja krasi administraciju. Pošto su se svi ključni pojedinci međusobno
poznavali, najveći deo poslova obavljao se kroz lične kontakte. Svako ko je
došao na Titan bio je izabran na osnovu inteligencije i opštih sposobnosti i
znao je da opstanak zavisi od saradnje. Oni koji bi ispoljavali sklonost da
zanemare svoje društvene odgovornosti valjalo je da odmah počnu da
vežbaju disanje metana na temperaturi od minus sto stepeni.
Postojala je, međutim, bar jedna neprijatnost koje je Dankan bio pošteđen.
Teško da je mogao krenuti sa Titana bez prethodnog pozdrava sa svojim
nekada najprisnijim prijateljem - ali, na sreću, Karl je bio odsutan. Pre
nekoliko meseci on se otisnuo na jednom transporteru od velikog
istraživačkog broda koji je bio zauzet ispitivanjem područja spoljnih meseca.
Bilo je izvesne ironije u činjenici da je Dankan tada pomalo zavideo Karlu na
prilici da vidi neke nepoznate svetove; sada je, međutim, došao red na Karla
da iskusi osećanje zavisti.

Lako je mogao zamisliti Karlovu pometenost kada bude čuo da se nalazi na
putu za Zemlju. Ova pomisao pre ga je ispunjavala tugom nego
zadovoljstvom; i pored svih mana, Mekenzijevi nisu bili osvetoljubivi. Pa
ipak, Dankan nije mogao a da ne pomisli, koliko će često Karlova maštanja
sada biti upravljena put Sunca, kao i usredsređena na onaj trenutak kada su
im se osećanja neopozivo vezala za matični svet.
Dankan tada tek što je napunio šesnaest godina, dok je Karlu već bila
dvadeset jedna, kada je veliki putnički brod Mentor stigao na svoju prvu i, u
šta su se svi iskreno nadali, poslednju posetu Titanu. Bila je to letelica na
fusioni pogon, spora kao teretni brod, ali zato ekonomična, s obzirom da su
se odgovarajuće količine vodonika mogle sakupiti na strateškim tačkama.
Mentor se zaustavio kod Titana da bi poslednji put napunio gorivo; bila je to
poslednja stanica 'Velike ture' u okviru koje su obiđeni Mars, Ganimed,
Evropa, Palas i Japet, uključujući tu i prolaske pored Merkura i Erosa. Čim
bude ukrcano petnaestak hiljada tona vodonika, već iscrpljena posada
planirala je da se odmah krene put Zemlje najbržom orbitom koja se može
izračunati, ostavivši prethodno, po mogućstvu, sve putnike na kakvom
pustom ostrvu.
Ovo krstarenje verovatno nije predstavljalo rđavu ideju, kada ga je isplanirao
konzorcijum zemaljskih univerziteta pre nekoliko godina. Tako je odista i
ispalo, posmatrano u globalu, pošto su diplomci sa Mentora dobili niz prilika
da dokažu svoje vrednosti kroz Sunčev sistem. Ali kada se brod najzad
zaustavio u parkirnoj orbiti, pod zapovedništvom prerano osedelog kapetana,
ceo poduhvat najvećma je ličio na katastrofu prvog reda.
Problemi vezani za pružanje zabave i vođenje računa da pet stotina odraslih
mladih ljudi ne zapadne u razne neprilike tokom šestomesečnog krstarenja
čak i na najvećem svemirskom putničkom brodu nisu prethodno u dovoljnoj
meri uzeti u obzir i predupređeni; jedan profesor prava, koji se prihvatio
dužnosti da bude sovojevrsni 'brodski policajac', kasnije je na sav glas
jadikovao zbog odsustva, u skladištu oružja na letelici, hipodermičkih pištolja
i gasova za onesvešćivanje. Sa druge strane, nije bilo ni jednog smrtnog
slučaja niti kakvog teškog ranjavanja, već samo jedna mala trudnoća, a i
mora se priznati da su svi stekli nova i korisna znanja, iako ne baš na onom
području koje su organizatori planirali. Prvih nekoliko nedelja, na primer,
poglavito je provedeno u eksperimentisanju sa seksom pri nultoj gravitaciji,
uprkos upozorenjima da je to skupa navika za one koji su primorani da
pretežan deo života provedu na površini planete.

Ostale brodske aktivnosti, vladalo je opšte uverenje, nisu bile baš tako
bezopasne. Dostavljeni su izveštaji o pušenju duvana - što, razume se, nije
bilo protivzakonito, već se pre računalo kao prilično nerazumno ponašanje, s
obzirom da su postojalne mnogobrojne bezbedne alternative. Do još veće
uzbune dovela su stalna šuškanja da je neko prošvercovao na brod Pojačivač
Osećanja. Takozvana 'mašina radosti' zabranjena je na svim planetama,
izuzev pod strogim nadzorom lekara; ali uvek će postojati ljudi kojima
stvarnost neće biti dovoljno dobra i koji će stoga biti spremni da okušaju
nešto bolje.
Iako su ostale luke u koje je Mentor već navraćao, izveštavale putem radija o
situacijama koje su ličila ne priče strave i užasa, Titan je nestrpljivo očekivao
da dočeka dobrodošlicom mlade posetioce. Svi su verovali da će oni znatno
osvežiti lokalni društveni život i da će doprineti da se uspostave razni prijatni
kontakti sa Majkom Zemljom. Uostalom, njihova poseta trajaća samo nedelju
dana.
Srećom, tada nikom ni u snu nije palo na pamet da će se ona produžiti na dva
puna meseca. Ali Mentor nije bio kriv zbog toga; krivica je potpuno išla na
dušu samom Titanu.
U vreme kada je Mentor ušao u parkirnu orbitu, Zemlja i Titan upravo su se
nalazili usred jedne od svojih povremenih rasprava vezanih za cenu
vodonika. Predloženo povećanje petnaest od petnaest odsto, urlali su
Zemljani, dovešće do kraha međuplanetne trgovine. Sve ispod deset
procenata, kleli su se Titanci, prouzrokovaće njihovo trenutno bankrotstvo i
onemogućiće im da uvezu bilo šta od skupih proizvoda čijim ih je ponudama
Zemlja neprestano obasipala. Svakom istoričaru ekonomije ovaj spor bio bi
dosadno poznat.
Pošto nije mogao da dobije pouzdanu cenu, Mentor je ostao nasukan u orbiti
sa praznim tankovima za gorivo. U prvi mah kapetana ovo nije odveć
onespokojilo; sada kada su svi putnici prevezeni na Titan i kada su se
razmileli po celom nesrećnom satelitu, on i posada su najzad dobili priliku da
malo odahnu. Ali nedelja dana se produžila u dve, zatim u tri, pa u ceo
mesec. Do tog vremena, Titan je već bio spreman na svaki ustupak; na žalost,
Mentor je sada propustio najbolju trajektoriju, a do otvaranja narednog
lansirnog prostora bile su potrebne još četiri nedelje. U međuvremenu, pet
stotina gostiju našlo je načina da uživa u svom produženom boravku, kao i
obično znatno više nego što je to sa njihovim domaćinima bio slučaj.
Ali za mlade Titance, to razdoblje donelo je puno raznih uzbuđenja da će ga

oni pamtiti za ceo život. Na malom svetu, gde su se svi međusobno
poznavali, odjednom se obrelo pola hiljade opčinjavajućih stranaca, sa
obiljem priča o čudesima Zemlje, od kojih je većina bila sasvim istinita. Na
Titan su prispeli muškarci i žene, tek ušli u dvadesete godine, koji su
vlastitim očima videli šume, prerije i okeane tečne vode i koji su stajali
nazaštićeni pod otvorenim nebom i Suncem čija se toplota mogla neposredno
iskusiti.
Sama po sebi, ova različitost u navikama mogla je predstavljati i izvor
opasnosti. Nije se smelo dopustiti da Zemljani na svoju ruku švrljaju
unaokolo, čak i u granicama naselja. Morali su uvek da imaju pratnju, po
mogućstvu odgovorne ljude koji će im biti bliski pre svega po godinama i
koji će voditi računa o tome da se iz nehata sami ne poubijaju, odnosno da ne
pomore svoje domaćine.
Prirodno, bilo je slučajeva kada im je smetao ovaj dobronamerni nadzor i
kada su čak pokušavali da mu se izmigolje. Jednoj grupi je to odista ii pošlo
za rukom; imali su mnogo sreće, jer su prošli samo sa bezazlenim udisanjem
amonijačnih isparenja. Posledice su bile srazmerno lako isceljive putem
rutinskog presađivanja pluća, ali posle ovog junačkog podviga više nije bilo
ozbiljnijih poteškoća.
Postojalo je, doduše, obilje drugih problema. Puka tehnika apsorbovanja pet
stotina posetilaca predstavljala je veliki izazov za jedno društvo čija su
životna načela još bila pomalo spartanska, a udobnosti ograničene. U početku
su svi neočekivani gosti bili smešteni u kompleks hodnika, preostao nakon
odustajanja od daljih rudarskih iskopavanja, koji je brzo preuređen u
spavaonice. A zatim, čim je raspored bio napravljen, putnici sa Mentora -
poput izbeglica iz nekog bombardovanog grada u kakvom drevnom ratu - bili
su razmešteni po svim domaćinstvima koja su mogla da im pruže smeštaj. U
ovom pogledu, dobrovoljci nisu nedostajali, a među njima su bili i Kolin i
Šila Mekenzi.
Njihov stan bio je sada dobrim delom prazan, pošto je Dankanov
pseudorođak Glin otišao da radi sa druge strane Titana; Šilino drugo dete,
Juri, nije bilo tu već čitavu deceniju. Iako se ne bi moglo reći da je Broj 402,
na Drugom Nivou, u Meridijan Parku bio osobito prostran po zemaljskim
merilima, pomoćnik upravnika Kolin Mekenzi, u kom je svojstvu onda bio,
izabrao je jednu od žena koje nisu našle utočište, za svoju privremenu
usvojenicu.
I tako je Kalindi ušla u Dankanov život; i u Karlov.

9. FATALNI DAR

Ketrin Linden Elerman proslavila je svoj dvadeset prvi rođendan
neposredno pre no što je Mentor stigao do Saturna; po svemu što je
priređeno, bila je to nazaboravna svetkovina, od koje je ono malo preostale
kapetanove kose dobilo završnu srebrnu glazuru. Na Kalindi, međutim, sve to
kao da uopšte nije delovalo; pored devojčine lepote, ovo je bila njena
najizrazitija odlika. Usred unezverene pometnje - koju je delimično i ona
sama stvorila - Kalindi je ostala tiho središte oluje. Po toj pribranosti koja je
išla daleko ispred mladih godina, ona je mladom Dankanu ličila na samo
otelovljenje zemljaske kulture i mudrosti. Deceniju i po kasnije, on bi se
verovatno samo osmehnuo svojoj dečačkoj naivnosti; ali ona nije bila sasvim
neosnovana. Po svim merilima, Kalindi je predstavljala izuzetnu pojavu.
Dankan je, razume se, znao da su svi Zemljani bogati. (Kako bi i moglo biti
drugačije, kada je svako od njih predstavljao naslednika sto hiljada
pokolenja?) Ali ipak ga je sasvim očarala raskošnost Kalindinog nakita i
svile, pri čemu mu uopšte nije palo na pamet da je kapacitet njenog ormana
za odeću ograničen i da taj privid obilja ona stvara prevashodno zahvaljujući
izvanrednoj nadarenosti za umešno kombinovanje. Najopčinjavajući je bio
jedan nepojmno lep ogrtač od zlatnog krzna - jedini koji se ikada video na
Titanu - načinjen od prirodnog omotača životinje koja se zvala lasica. To je
bilo tipično za Kalindi; nikom drugom ni na kraj pameti ne bi palo da ponese
krzneni ogrtača na svemirski brod. Ona to nije učinila - kako se zlobno
šuškalo tu i tamo - zato što je čula da je oko Saturna prilično hladnjikavo.
Bila je odveć inteligentna za ovu prizemnu vrstu gluposti i savršeno je znala
šta radi; ponela je sa sobom lasice naprosto zato što su bile predivne.
Možda stoga što je jedino mogao videti kroz koprenu obožavanja, Dankan u
potonjim godinama nije bio u stanju da je predoči sebi kao stvarno biće. Kada
bi razmišljao i Kalindi i pokušavao da zamisli njen lik, pred njim se ne bi
pojavljivala prava devojka, već uvek njena kopija koju je on satkao - i to ne
samo u uobrazilji, već i vidljivo, pomoću jedne od onih stereo opni koje su
postale popularne sredinom stoleća.
Koliko li je samo stotina puta uzimao u šake tu prividno čvrstu, pa ipak
gotovo neosetno laku kuglu, da bi je zatim blago protresao i na taj način
započeo petosekundnu predstavu! Izazvano tananom čarolijom organizovanih

gasnih molekula, od kojih je svaki oslobađao svoj programirani kvant
svetlosti, Kalindino lice bi izronilo iz vrtložne izmaglice - prozračno, pa ipak
besprekorno u pogledu boje i oblika. Najpre bi se pojavila iz profila, onda bi
se okrenula i najednom - Dankan nikada nije bio sasvim siguran kada će taj
trenutak uslediti - na usnama bi joj stao onaj nedokučivi osmeh koji je valjda
jedino Leonardo mogao da uhvati u jednom znatno ranijem dobu. Izgledalo je
kao da se ne osmehuje njemu, već nekom iza Dankanovog ramena. Ovaj
utisak bio je tako snažan da se on najednom osvrnuo, začuđen, da bi video ko
mu se to nalazi iza leđa.
A onda bi se slika utulila, opna bi postala neprozirna, a on bi morao da sačeka
pet minuta da sistem ponovo dobije električni naboj. Ali to i nije bilo važno;
bilo je dovoljno da samo zaklopi oči i odmah bi ugledao savršeni oval njenog
lica, nežnu kožu boje slonovače, sjajnu crnu kosu, sakupljeno ispod šešira
bez oboda i zakačenu srebrnom šnalom koja je pripadala jednoj španskoj
princezi, kada je Kolumbo još bio dete. Kalindi je volela da se uživljava u
razne uloge, iako nijednu nije uzimala odveć ozbiljno, a Karmen joj je
spadala u omiljene.
Kada je ušla u kuću Mekenzijevih, glumila je izgnanog aristokratu, sa nešto
malo porodičnog nasledstva što je uspeo da spase pred Revolucijom, koji
blagorodno prihvata gostoprimstvo predusretljivih provincijalaca. Kako to ni
na koga nije ostavilo utisak izuzev na Dankana, ona se brzo preobratila u
priježnog antroploga koji prikuplja građu za svoju tezu o neobičnim
nastrojenostima primitivnih društava. U ovoj ulozi bilo je izvesne iskrenosti,
pošto je Kalindi odista zanimala za različite stilove življenja; a po izvesnim
definicijama, Titan je zbilja mogao biti uvršten u kategoriju primitivnog - ili
bar, nerazvijenog oblika zajednice.
Tako su, na primer, Zemljani, za koje se držalo da ih ništa ne može
iznenaditi, istinski bili preneraženi činjenicom da postoje porodice na Titanu
koje imaju tri, pa čak i četiri deteta. Milioni kostura beba iz dvadesetog
stoleća još uvek su teško pritiskali savest sveta; isto su tako ostavili
neuklonjive ožiljke na ljudskoj psihi tragični, ali shvatljivi ekscesi kao što je
kampanja protiv rađanja, a da se i ne pomene paljenje Vatikana. Dankan se
još mogao jasno setiti Kalindinog izraza lica kada je prvi put naišla na
porodicu od šest članova; gnušanja prema ovoj pojavi uhvatilo se u njoj
ukoštac sa radoznalošću, da bi i jedno i drugo na kraju bilo upristojeno
dobrim zemaljskim manirima. On joj je strpljivo objasnio činjenice
ovdašnjeg načina življenja, istakavši pri tom da ne postoji ništa osobito sveto

i neprikosnoveno u dogmi o Nultom Rastu, odnosno da je stvarno potrebno
da Titan udvostručuje svoju populaciju svakih pedeset godina. Ona se na
kraju saglasila sa neumitnošću te logike, ali zato nikada nije bila u stanju da
je emocionalno prihvati. A upravo su osećanja predstavljala pokretačku silu
Kalindinog života; devojčina lepota, volja i inteligencija bile su samo njihove
sluge.
Za jednu mladu Zemljanku, ona uopšte nije bila promiskuitetna; jenom
prilikom je kazala Dankanu - u šta je on poverovao - da nikada nije imala
više od dva ljubavnika u isto vreme. Na Titanu, međutim, što je Dankana
osobito ozlojedilo, imala je samo jednog.
Čak i da Helmerovi i Mekenzijevi nisu bili povezani preko Bake Elen,
devojka bi neumitno kad-tad srela Karla na nekom od mnogobronih
koncerata, prijema i balova priređenih u čast izgnanika sa Mentora. Upravo
zbog toga Dankan nije morao da prebacuje sebi što je baš on bio taj koji ih je
upoznao; u krajnjoj liniji, to je bilo svejedno. Pa ipak, ponekad bi se zapitao.
Karl je u to vreme imao gotovo dvadeset dve godine - što znači da je godinu
dana bio stariji od Kalindi, premda i znatno manje iskusan od nje. I dalje je
posedovao donekle prekomerno mišićavu građu rođenog Zemljanina, ali se
tako uspešno prilagodio nižoj sili teže da se kretao znatno skladnije od većine
ljudi koji su čitav svoj vek proveli na Titanu. Izgledalo je da je otkrio tajnu
raspolaganja snagom koju ne prati neizbežna nezgrapnost. Osim toga, Karl je,
u sasvim doslovnom smislu, bio Zlatni Dečak svog pokolenja. Iako se
pretvarao da mrzi tu rečenicu, ipak se manje-više znalo da je u potaji ponosan
na epitet koji mu je neko dodelio u ranoj mladosti: "Dečak sa kosom kao
Sunce." Ovaj opis mogao je da potekne samo od nekog posetioca sa Zemlje.
Ni jednom Titancu on ne bi pao ni na kraj pameti - ali su se zato svi slagali da
je sasvim prikladan.
Jer Karl Helmer je spadao u one ljude kojima su Bogovi, vlastite zabave radi,
poklonili fatalni dar lepote.

Tak mnogo godina kasnije, i to delimično zahvaljujući Kolinu, Dankan je
počeo da uviđa sve nijanse onoga što se zbilo. Nekako odmah posle njegovog
dvadeset trećeg rođendana, Mekenzijevima je stigla poslednja čestitka za
Zvezdani Dan od Kalindi.
"Još uvek ne znam da li sam pogrešio", reče Kolin pomalo tužnim glasom,
vrteći među prstima svetli pravougaonik papira koji je preneo
konvencionalne čestitke kroz pola Sunčevog sistema. "U to vreme, zamisao

mi se činila prilično dobrom."
"Pa, sve u svemu, nikome nije nauđeno."
Kolin mu uputi začuđen pogled.
"Pitam se da li je tako. U svakom slučaju nije ispalo onako kako sam
očekivao."
"A kako si to očekivao?"
Imati za oca čoveka koji je u isti mah i tvoj četrdeset godina stariji blizanac
ponekad je bilo od velike koristi, ali je isto tako ponekad moglo da dovede do
nerešivih poteškoća. On je već znao sve greške koje ćeš počiniti, pošto ih je i
sam ranije počinio. On njega se nije mogla sakriti nikakva tajna, budući da su
sa njim deljeni doslovce istovetni misaoni procesi. U takvim okolnostima,
jedini stav koji je imalo smisla zauzeti bila je potpuna iskrenost, razume se u
meri u kojoj je jedno ljudsko biće kadro za to. "Nisam sasvim siguran. Ali
istog časa kada sam ugledao Kalindi, kako blista poput nove u onoj tmini i
metežu, dole u lavirintima starog rudnika, poželeo sam da je bliže upoznam,
da je uvedem u sopstveni život. Znaš na šta mislim."
Dankan je jedino mogao da klimne glavom u znak nemog potrvđivanja.
"Šila nije imala ništa protiv, uostalom, balavice me ne zanimaju! Oboje smo
se nadali da će te Kalindi nagnati da misliš malo i o nečem drugom, a ne
samo o Karlu."
"Već sam tada bio raskrstio sa tim. Postalo je krajnje onespokojavajuće."
Kolin se zakikota, što nije zvučalo neprijatno.
"Mogu misliti; Karl je prilično uzeo maha. Pola Titana bilo je tih dana
zaljubljeno u njega, odnosno, to je još i danas. Upravo zbog toga moramo da
ga držimo što dalje od politike. Podseti me da ti jednom ispričam i
Alkibijadu."
"O kome?"
"O drevnom grčkom vojskovođi, čija mudrost i omiljenost na kraju više nisu
bile od koristi ni njemu niti bilo kom drugom."
"Cenim tvoju brižnost", reče Dankan sa blagom primesom sarkastičnosti u
glasu, "ali ona mi je natovarila dvostruko veće probleme na vrat. Kalindi mi
je ubrzo jasno stavila do znanja da sam ja odveć mlad za nju; nakon toga je,
naravno, Karl ostao jedini kandidat. A da stvari budu još gore, čak nisu imali
ništa protiv da sa njima delim postelju, bar dok sam ostajao po strani od
glavnih zbivanja u njoj. Zapravo..."
"Da?"
Dankanovo lice postalo je smrknuto. Baš čudno da mu to nikada ranije nije

palo na pamet, a bilo je tako očigledno!
"Nisu marili, vraga! Uživali su u tome što sam i ja sa njima, samo da bi me
mučili! Bar je to bilo slučaj sa Karlom."
Ovo je moglo da bude prilično potresno otkriće, ali ga ipak nije pogodilo
onako kako bi to inače očekivao. Morao je već odavno shvatiti, bez ikakve
uviđavnosti prema samome sebi, da se Karl odlikovao sasvim izvesnom
crtom okrutnosti. Nema nikakve sumnje da su mu i u vođenju ljubavi
nedostajali nežnost i obziri; bilo je čak trenutaka kada je plašio Dankana
nečim što je bilo vrlo blisko impotentnosti. A učiniti to sa jednim normalno
razvijenim šesnaestogodišnjakom nipošto nije bila mala stvar.
"Milo mi je što si to uvideo", reče Kolin natmureno. "Trebalo je da sam
dođeš do toga, pošto nama ne bi poverovao. Ali ma šta da je Karl učinio, on
je jamačno platio za to. Njegov slom bio je ozbiljan. A, iskreno govoreći, ne
verujem da mu je oporavak bio tako uspešan kako lekari tvrde."
Ovo je takođe bila novost za Dankana i on stade da malo razmišlja o njoj.
Karlov nervni slom i dalje je u priličnoj meri bio obavijen velom tajne, o
kojoj pripadnici porodice Helmer nikada nisu razgovarali sa nekim ko im ne
pripada. Oni koji su bili skloni romantici, imali su jednostavno objašnjenje;
mladić nikako nije mogao da preboli gubitak Kalindi. Dankan to nikada nije
mogao da prihvati; Karl je bio odveć žilav da bi mogao da vene i pati kao
kakav nesrećni junak u nekoj starodrevnoj melodrami - posebno onda kada je
najmanje hiljadu dobrovoljaca jedva čekalo da mu pruže utehu. Pa ipak, nije
se moglo poreći da je nervni slom usledio samo nekoliko nedelja nakon što se
Mentor zahvalno vinuo put Zemlje.
Odmah zatim, došlo je do potpune promene njegove ličnosti: kad god bi ga
Dankan sreo poslednjih godina, izgledao mu je gotovo kao stranac.
U fizičkom pogledu, bio je lep kao i uvek - čak možda još i više, zahvaljujući
većoj zrelosti. I dalje se ophodio prijateljski, premda je dolazilo do
iznenadnih ćutanja kada je izgledalo da se on povlači u sebe bez nekog
vidljivog razloga. Ali prava komunikacija više nije postojala; možda je
nikada i nije bilo.
Ne, to je bilo nepošteno i neistinito. Njih dvojica su imala mnogo zajedničkih
trenutaka pre no što im je Kalindi ušla u život. A samo jedan jedini od kada je
izišla iz njega.
To je ujedno bio i najdublji bol koji je Dankan ikada iskusio. Ophrvan tugom,
nije bio u stanju da izusti ni reč kada su se oprostili na terminalu transportera
u Meridijanu, okruženi mnoštvom ostalih gostiju koji su takođe polazili na