Ostrva na nebu - Arthur C. Clarke

postoje, pošto sam toliko dugo bio lišen odrednica „gore” i
„dole".) Razlog ovome bio je sasvim jednostavan. Sada sam
živeo u unutrašnjosti jednog džinovskog cilindra koji se
lagano okretao oko svoje ose. Centrifugalna sila — ista ona
koja je držala stanicu na nebu — i ovde je dejstvovala,
prilepljujući me za stranicu bubnja koji se okretao. Ako
biste išli stalno napred obišli biste skroz stanicu i vratili se
na mesto odakle ste krenuli. U svakoj tački „gore” bi se
nalazilo u pravcu središnje ose cilindra — što je značilo da
bi neko ko stoji na samo nekoliko jardi od vas niz
zakrivljenost stanice, izgledao nagnut ka vama. No, njima
bi se sve činilo savršeno normalnim i vi biste bili ti koji bi
bili nagnuti! U prvo vreme to je stvaralo pometnju, ali, kao
što je i sa svim ostalim slučaj, i na to biste se uskoro
privikli. Projektanti stanice pribegli su nekim domišljatim
dekoraterskim trikovima kako bi prikrili ono što se,
zapravo, zbiva, tako da je u manjim prostorijama
zakrivljenost poda bila odveć mala da bi se mogla zapaziti.

Stanica nije naprosto predstavljala samo jedan cilinder:
bilo ih je, u stvari, tri i stajali su jedan u drugome. Kako ste
se udaljavali od središta, rastao je osećaj težine. Unutrašnji
cilinder predstavljao je nivo s jednom trećinom Zemljine
gravitacije, a budući da se nalazio najbliže vazdušnim
komorama kod stanične ose uglavnom je bio usredsređen
na prijem ili otpremu putnika i njihovog prtljaga. Postojala
je izreka da ako dovoljno dugo sedite naspram recepcionog
pulta, neizostavno ćete doći u priliku da vidite sve
najvažnije ličnosti sa četiri planete..

Oko tog središnjeg cilindra nalazio se prostraniji nivo s
dve trećine Zemljine gravitacije. Sa jednog na drugi nivo
prelazilo se ili liftovima, ili čudno zakrivljenim stepenicama.
Bilo je to neobično iskustvo spuštati se niz te stepenice i u
prvi mah sam našao da je potreban popriličan napor volje,
budući da još nisam bio čestito priviknut ni na jednu
trećinu moje zemaljske težine. Dok sam lagano išao niz

stepenice (čvrsto se držeći za rukohvat), osećao sam da
neprestano postajem teži. Kada sam stigao do srednjeg
nivoa, pokreti su mi postali veoma spori i otežani, tako da
mi se činilo da svima moram biti upadljiv. No, uskoro sam
se privikao na to osećanje. Morao sam, naime, ako sam
uopšte želeo da se vratim na Zemlju!

Najveći deo putnika nalazio se na tom nivou s dve
trećine Zemljine gravitacije. Gotovo svi su bili na povratku
sa Marsa; iako su se međutim, nalazili pod dejstvom
normalne Zemljine teže najmanje nekoliko nedelja, koliko je
trajalo putovanje sa crvene planete — zahvaljujući
okretanju broda kojim su se prevozili — očigledno je bilo da
im se ovde osobito ne dopada. Koračali su veoma teturavo i
svaki čas su nalazili razne izgovore da odu „gore”, do
unutrašnjeg nivoa, gde je sila teže imala istu vrednost kao
na Marsu.

Nikada ranije nisam imao priliku da upoznam nekog
kolonistu sa Marsa, a oni su me sada smesta očarali.
Njihova odeća, njihovi naglasci — sve u vezi s njima —
imalo je prizvuk nečeg stranog, čudnovatog, premda je
često bilo teško razabrati u čemu se ta neobičnost ogledala.
Izgledalo je da se svi znaju po imenu: možda to i nije bilo
iznenađujuće posle dugotrajnog zajedničkog putovanja, ali
sam kasnije ustanovio da je isti slučaj i na Marsu.
Naseobine su tamo bile još male, tako da su se svi
međusobno poznavali. Ustanoviće da su stvari sasvim
različite kada se budu vratili na Zemlju..

Osetio sam se pomalo usamljeno među svim tim
strancima, a proteklo je izvesno vreme pre no što sam
sklopio prva poznanstva. Na nivou s dve trećine Zemljine
gravitacije nalazilo se nekoliko malih radnji, gde su se
mogle nabaviti stvarčice za toaletu i suveniri, i ja sam
upravo bio u jednoj od njih kada mi priđe grupa od troje
mladih kolonista. Najstariji među njima bio je jedan mladić

otprilike mog uzrasta, a pratile su ga dve devojke,
očigledno njegove sestre.

Zdravo — reče on. — Ti nisi bio na brodu.

Nisam — uzvratih ja. — Upravo sam stigao s druge
polovine stanice.

Kako se zoveš?

Dole na Zemlji, tako otvoreno pitanje moglo bi izgledati
kao odraz neotesanosti ili bar nedostatka manira, ali ja sam
se u međuvremenu privikao na okolnost da su kolonisti
naprosto takvi. Ophodili su se neposredno i otvoreno,
nikada se ne razbacujući rečima. Odlučio sam da se i ja
ponašam na isti način.

Roj Malkolm. Ko ste vi?

Oh! — reče jedna od devojaka — čitali smo o tebi u
brodskim novinama. Leteo si oko Meseca i još mnogo toga.

Bio sam polaskan saznanjem da su čule za mene, ali sam
samo slegao ramenima, kao da je to nešto potpuno
nevažno. U svakom slučaju, nije bilo mesta da se pravim
važan, budući da su oni putovati znatno dalje od mene..

Ja sam Džon Mur — predstavi se mladić — a ovo su moje
sestre, Rabi i Mej. Ovo je prvi put da idemo na Zemlju.

Hoćeš da kažeš da ste rođeni na Marsu?

Tako je. Vraćamo se kući zbog koledža.

Zvučalo je čudno čuti taj izraz .vraćamo se kući" iz usta
nekoga ko još nijednom nije kročio na Zemlju. Gotovo sam
upitao: .Zar nemate dobre škole na Marsu?" — ali sam
srećom odustao u poslednjem trenutku. Kolonisti su bili
veoma osetljivi na kritikovanje vlastite planete, čak i kada
to nije učinjeno sa zadnjim namerama. Takođe im se nije
dopadala reč .kolonisti" i nju je stoga valjalo izbegavati u
njihovom prisustvu. No s druge strane, nisu se ni sasvim s
pravom mogli nazvati „Marsovcima" zato šio je taj naziv
trebalo sačuvati za prvobitne žitelje planete.

Tražimo suvenire koje bismo poneli kući — reče Rabi. —
Zar ti se ne čini da je plastična astronomska karta prelepa?

Više mi se dopada ovaj isklesani komad meteora
uzvratih ja — ali cena mu je baš meteorska.

Koliko imaš? — upita Džon.

Ja prevrnuh sve džepove i na brzinu izračunah. Na moje
silno iznenađenje Džon odmah predloži: — Mogu ti
pozajmiti ostatak. Vratićeš mi kada stignemo na Zemlju.

Bio je to moj prvi susret sa iskrenom velikodušnošću
koju su svi držali za nešto sasvim obično na Marsu. Nisam
mogao da prihvatim ponudu, ali nisam hteo ni da uvredim

Džona. Srećom, imao sam dobar izgovor.

Lepo od tebe — rekoh — ali upravo sam se selio da sam
već iskoristio svu dopuštenu težinu prtljaga. Time je stvar
rešena: naprosto, nisam u prilici da bilo šta više ponesem
kući.

Brižno sam sačekao nekoliko trenutaka, strepeći da će
mi neko od Murovih ustupiti i malo svog prostora u prtljagu
ali mora da su ga i oni već potpuno iskoristili.

Posle toga bilo je neizbežno da me povedu da upoznam
gospodu i gospodina Mura. Zatekli smo ih u glavnom
salonu kako prelistavaju mnogobrojne novine sa Zemlje.
Istog trenutka kada me je ugledala, gospoda Mur je
uzviknula: — šta ti je to sa odećom? — i ja sam tog trenutka
prvi put shvatio da su se posledice života na Unutrašnjoj
stanici i te kako videle na mom odelu. pre no što sam
uopšte shvatio šta se događa, obukli su mi jedno Džonovo
odelo jarke boje. Broj mi je odgovarao, ali zato je kroj bio
krajnje upadljiv, premda ovde svakako nije skretao pažnju.

Bilo je toliko tema za razgovor da su časovi koje smo
proveli u čekanju na brod protekli izuzetno biro. Život na
Marsu predstavljao je u podjednakoj meri novinu za mene
kao i život na Zemlji za Murove. Džon je imao lepu zbirku
fotografija koje je sam snimio; snimci su prikazivali

unutrašnjost velikih gradova prekrivenih kupolama pod
pritiskom kao i pejsaže šarolikih pustinja. Prilično je
proputovao i tako došao do nekih uistinu divnih slika
predela i života na crvenoj planeti. Bile su toliko dobre da
sam mu predložio da ih ponudi ilustrovanim časopisima.
Pomalo uvređenim glasom on mi je uzvratio: — Već sam to
učinio.

Fotografija koja me je najvećma očarala prikazivala je
veliki predeo prekriven vegetacijom — Sirtis Major, kazao
mi je Džon. Načinjena je sa prilične visine, a kadrom je
obuhvaćena padina jedne prostrane doline. Pre mnogo
miliona godina kratkovečna Marsova mora počivala su
povrh ove zemlje, tako da su se u njenim stenama još
nalazile zaptivene kosti neobičnih morskih stvorenja. Sada
se novi život začinjao na planeti: dole, u dolini, velike
mašine prekopavale su tle crveno poput cigle, pripremajući
teren za koloniste sa Zemlje. U daljini sam uspeo da
razaberem jutra takozvanog aerokorova” nedavno
zasađenog u pravilno razmeštenim lejama. Kako ova
neobična biljka bude rasla, ona će razlagati minerale u tlu i
oslobađati kiseonik, tako da će jednoga dana ljudi biti kadri
da žive na crvenoj planeti bez maski za disanje.

Gospodin Mur stajao je u prvom planu, dok mu se sa
svake strane nalazio po jedan mali Marsovac. Sitna
stvorenja držala su ga za prste svojim majušnim šakama
sličnim kandžama i netremice su gledala u kameru
krupnim, bledim očima. Bilo je nečeg dirljivog u tom
prizoru: on kao da je dramatizovao prijateljski kontakt dve
rase onako kako to ništa drugo nije moglo učiniti.

Hej! — uzviknuh ja iznenada — pa tata ti ne nosi masku
za disanje!

Džon se nasmeja.

Baš sam se pitao kada ćeš to primetiti. Proteći će još
podosta vremena pre no što u atmosferi bude dovoljno
kiseonika da ga možemo disati, ali neki među nama već

mogu da izdrže bez maske nekoliko minuta: naime, pod
uslovom da pri tom ne čine ništa što bi nalagalo iole
naprezanja.

Kako vam je sa Marsovcima? — upitah ja. — Smatrate li
da su jednom imali civilizaciju?

Ne znam za to — uzvrati Džon. — Počesto se, doduše,
mogu čuti govorkanja o ruševinama gradova u pustinjama,
ali do sada se uvek ispostavljalo da su posredi obmane ili
šale. Nema nikakvih nalaza o tome da su se Marsovci ikada
razlikovali od onoga što predstavljaju danas. Nisu baš
osobito prijateljski nastrojeni, izuzev kad su mladi ali nam
ne stvaraju nikakve poteškoće. Odrasli te naprosto
prenebregavaju sve dok im se ne nađeš na putu. Uopšte se
odlikuju krajnje skromnom ljubopitljivošću.

Negde sam pročitao — rekoh ja — da se pre ponašaju
kao inteligentni konji nego kao bilo koja druga životinja sa
Zemlje.

Ne bih umeo da ti kažem — uzvrati Džon. — Nikada
nisam video nekog konja.

Trgoh se na ovo, a onda mi sinu da je, zapravo, bilo
sasvim malo životinja koje je Džon video u prirodi. Na
zemlji ga čeka puno iznenađenja, znači. šta ćeš tačno raditi
kada stigneš na Zemlju? — upitah Džona. — Mislim, pored
toga što ćeš da pohađaš koledž.

Učinio sam sve što sam mogao da se ne osmehnem. Iako
sam živeo u više zemalja, nisam, zapravo, do sada uspeo da
vidim neki zamašniji deo Zemlje, što me je navelo da se
zapitam da li Murovi odista shvataju koliko je to velika
planeta. Razmere sa kojima su oni računali mora da su se
bitno razlikovale od mojih. Mars je mala planeta, a uz to su
i ograničena područja na kojima je život moguć. Ukoliko
biste sakupili sve oblasti sa vegetacijom, one jedva da bi
sačinile kakvu osrednju evropsku državu. A, razume se, još
su nesravnjivo manja ona područja koja se nalaze pod
kupolama pod pritiskom.

Odlučio sam da ustanovim šta moji novi prijatelji stvarno
znaju o Zemlji. — Svakako — rekoh — postoje neka mesta
koja biste naročito hteli da posetite.

Oh, da! — uzvrati Rabi. — Želim da vidim neke šume. Ta
velika stabla koja imate: ne postoji ništa slično njima na
Marsu. Mora da je čudesno šetati pod njihovim krošnjama i
posmatrati ptice kako lete unaokolo.

Mi, naime, nemamo ni ptica — dodade Mej prilično
čežnjivim glasom. — Vazduh je odveć redak za njih.

Želim da vidim okean — reče Džon. — Voleo bih da odem
na jedrenje i ribarenje. Istina je zar ne, da se možete toliko
otisnuti na more da se uopšte ne vidi kopno?

Svakako — uzvratih ja.

Rabi blago zadrhta.

Sva ta voda. Bojala bih se. Silno bih se uplašila da se ne
izgubim, a i čitala sam da od putovanja brodom čovek
postaje užasno bolestan.

Oh — uzvratih ja vedro — već ćeš se navići na to.
Razume se, više nema mnogo brodova, osim onih za
zabavu. Do pre stotinak godina najveći deo svetske trgovine
išao je morem, ali je onda glavnu ulogu preuzeo
aerotransport. Možeš, međutim, da iznajmiš brodić u
priobalnim mestima, kao i da angažuješ ljude koji će
upravljati njime.

Ali je li cela stvar bezbedna? — nije popuštala Rabi. —
Čitala sam da su vaša mora puna užasnih čudovišta koja
mogu izroniti i progutati vas.

Sada više nisam mogao da obuzdani smešak.

Nema razloga za brigu — uzvratih. — To se gotovo više
ne događa u naše vreme.

A šta je sa kopnenim životinjama? — upita Mej. — Neke
među njima prilično su velike, zar ne? Čitala sam o
tigrovima i lavovima i pouzdano znam da su opasni. Bojim
se da ne sretnem nekog od njih.

Pa pomislih ja čini mi se da ja znam nešto malo više o
Marsu nego vi o Zemlji! Upravo sam se spremao da im
objasnim kako se tigrovi-ljudožderi ne sreću baš svaki dan
u našim gradovima kada spazih kako Rabi kriomice upućuje
smešak Džonu — i tog časa shvatih da me oni zapravo, sve
vreme zavitlavaju.

Posle toga smo svi zajedno otišli na ručak u jednu veliku
trpezariju gde sam se osećao prilično nelagodno. Da bi
stvari ispale još gore smetnuo sam s uma da se ponovo
nalazimo pod dejstvom sile teže i tako mi se dogodilo da
prolijem čašu vode na pod. Kako su međutim, svi to
prihvatili sa vedre strane, nisam se mnogo uzrujao: jedina
osoba kojoj je to teško palo bio je stjuard koji je morao da
obriše lokvu.

Skoro sve preostalo vreme mog kratkog boravka na
Obitavališnoj stanici proveo sam sa Murovima. I upravo
sam tu, što je bilo prilično iznenađujuće, konačno video
nešto što mi je promicalo na svim ostalim putovanjima, lako
sam posetio više svemirskih stanica, još nisam imao priliku
da vidim neku koja je u izgradnji. Sada smo mogli da
steknemo izvrstan uvid u tu operaciju — i to bez gnjavaže
sa skafandrima. Obitavališna stanica bila je proširivana i mi
smo kroz prozore na kraju nivoa s dve trećine Zemljine
gravitacije mogli da pratimo ceo taj očaravajući posao. Bilo
je to konačno nešto što sam bez bojazni od zavitlavanja
mogao da objašnjavam mojim novim prijateljima: razume se
nisam im kazao da bi do pre samo dve nedelje ceo taj prizor
bio i za mene podjednako čudan i neobičan.

Činjenica da smo pravili pun krug svakih deset sekundi
u prvi mah je delovala pomalo zbunjujuće i devojke su
gotovo pozelenele pred prizorom zvezda koje orbitiraju s
druge strane prozora. Međutim, zbog potpunog odsustva
vibracija lako je bilo zamisliti — baš kao što je to i na Zemlji
slučaj —da smo mi uistinu nepomični, a da se to zvezde
stvarno okreću.

Produžetak stanice i dalje je predstavljao tek masu
otvorene rešetkaste konstrukcije, koja je samo delimično
bila prekrivena metalnom oplatom. Njeno okretanje još nije
započeto, zato što bi to dalju gradnju učinilo nemoguće
teškom. U ovom trenutku ona je lebdela na oke pola milje
od nas, a uz nju su stajale dve teretne rakete. Kada bude
završena, biće lagano dovedena do stanice, da bi potom,
posredstvom malih raketnih motora, počela da se okreće
oko svoje ose. Čim se dve rotacije budu sasvim uskladile,
doći će do spajanja jedinica — i Obitavališna stanica
postaće dvostruko duža. Cela ova operacija prilično će
podsećati na spajanje kakve džinovske kopče.

Upravo dok smo posmatrali, ljudi koji su radili na
konstrukciji istovarivali su veliku gredu-nosač s jedne od
teretnih raketa. Greda je bila dugačka oko četrdeset stopa;
iako, razume se, ovde nije imala nikakvu težinu, njena masa
i inercija ostale su nepromenjene. Bio je potreban
popriličan napor da se ona pokrene — kao i podjednak da
se ponovo zaustavi. Osoblje na konstrukciji radilo je u
pravim sićušnim svemirskim brodovima — malim cilindrima
dugačkim oko deset stopa, opremljenim raketama na nizak
pogon i mlaznicama za upravljanje. Snalazili su se u njima
zadivljujuće umešno, krećući se napred, bočno, ili se
zaustavljajući u mestu. Domišljati mehanizmi za upravljanje
i šiljate metalne ruke omogućavale su im da obavljaju sve
montažerske zadatke gotovo podjednako lako kao da ih
vrše vlastitim rukama.

Ekipom je preko radio-veze upravljao predradnik — ili,
kako se to dostojanstvenije nazivalo, kontrolor — u maloj
kabini pod pritiskom pričvršćenoj za grede-nosače
delimično izgrađene stanice. Dok su se kretali napred-
nazad i gore-dole pod njegovim upravljanjem, podsetili su
me na jato zlatnih ribica u akvarijumu. I odista, Sunčeva
svetlost koja im je blistala na oklopima činila je da
neodoljivo podsećaju na kakva podvodna stvorenja.

Greda-nosač je u međuvremenu skinuta s broda koji ju je
dovezao s Meseca i dva radnika zakačila su je čakljama i
stala da lagano vuku ka stanici. Odveć kasno, kako je meni
izgledalo, stavili su u dejstvo svoje jedinice za kočenje. No,
između grede i kostura konstrukcije i dalje je bilo dobrih
šest inča kada su se zaustavili. Potom se jedan od njih
dvojice vratio da pomaže kolegama oko istovarivanja, dok je
drugome ostalo da sa gredom-nosačem prevali preostali
deo puta i uklopi je u glavni deo konstrukcije. Kako greda
nije ležala u sasvim odgovarajućem položaju, on ju je morao
i u izvesnoj meri iskositi. Potom je postavio zavrtnje i počeo
da ih pričvršćuje. Sve je izgledalo krajnje lako i lišeno bilo
kakvog napora — ali bilo mi je jasno da iza te prividne
jednostavnosti stoje ogromno umjeće i praksa.

Pre no što dobijete odobrenje da krenete na Zemlju,
trebalo je da provedete dvanaest časova u karantinu na
nivou s punom Zemljinom gravitacijom — spoljnjem od tri
sloja stanicc. 1 tako, ponovo sam se spustio jednim od onih
zakrivljenih stepeništa, pri čemu mi se težina povećavala sa
svakim korakom. Kada sam stigao do dna, noge su mi bile
sasvim slabe i klecave. Gotovo da nisam mogao poverovati
da je to normalna gravitaciona sila pod čijim sam dejstvom
proveo ceo život.

Murovi su pošli sa mnom i za njih je sve to bio još veći
napor. Gravitacija je ovde trostruko nadmašala onu sa
njihovog matičnog Marsa i ja sam u dva navrata morao da
zadržim Džona kako ne bi pao pošto se nesigurno zateturao
pod vlastitom težinom. Treći put mi, međutim, to nije pošlo
za rukom i mi smo se obojica našli na podu. Izgledali smo
tako ubogo da smo kroz jedan minut počeli da se smejemo
jedan drugome zbog izraza na licu, što nam je malo
povratilo dobro raspoloženje. Zakratko smo ostali da
sedimo na debelom gumenom podu (projektanti stanice
dobro su zna gde će ovakav tapacirung biti najpotrebniji!),
prikupljajući snagu za novi pokušaj. I odista, više nismo

pali. Džona je, međutim prilično ozlojedilo saznanje da su
sa ovom nevoljom znatno bolje izlazili nakraj ostali članovi
njegove porodice.

Nismo mogli da odemo sa Obitavališne stanice a da ne
vidimo jednu od njenih glavnih atrakcija. Nivo sa punom
Zemljinom gravitacijom imao je i bazen za plivanje — mali,
doduše, ali glas o njemu proneo se celim Sunčevim
sistemom.

Znamenit je bio zbog toga što nije bio ravan. Kao Što
sam objasnio, budući da je gravitacija stanice bila stvarana
njenim okretanjem, vertikala je u svakoj tački pokazivala ka
središnjoj osi. Svaka slobodna voda morala je stoga da ima
ulubljenu površinu, poprimajući zapravo oblik šupljeg
cilindra.

Nismo mogli da odolimo iskušenju i ušli smo u bazen ali
ne samo zbog toga što će u vodi gravitacija predstavljati za
nas manje opterećenje. Iako sam se u međuvremenu
navikao na mnoge neobičnosti u svemiru, naježio sam se
kada sam se obreo samo sa glavom iznad površine bazena i
kada sam pogledao duž vodene plohe. U jednom pravcu
onom koji je bio u poredan sa osom stanice — površina je
bila sasvim ravna. Ali u drugom, zakrivljavala se nagore sa
obe strane. Na rubu bazena, zapravo, nivo vode bio je iznad
moje glave. Izgledalo je da se nalazim u dolji nekog velikog,
smrznutog talasa.. Očekivao sam da me voda svakog
trenutka preplavi u času kada se površina neumitno bude
izravnala. No, to se, razume se, nije dogodilo — zato što je
ona već bila „ravna” u ovom neobičnom gravitacionom
polju. (Kada sam se vratio na Zemlju, napravio sam priličnu
gužvu pokušavajući da demonstriram ovo dejstvo tako što
sam okretao vedro s vodom oko glave, držeći ga vezano na
užetu. Ako pokušate isti opit, nastojte bar da ga ne izvodite
unutra..)

Nismo stigli da se igramo u tom neobičnom bazenu
onoliko koliko bi se to meni dopalo, zato što je jednog

trenutka zvučnik počeo prigušeno da poziva i meni je bilo
jasno da mi vreme ističe. Svi putnici su zamoljeni da
provere da li im je prtljag pripremljen i da se okupe u
glavnoj dvorani stanice. Kolonisti su, znao sam to,
priređivali oproštaj; iako me to nije mnogo zanimalo,
najednom me je nešto podstaklo da se i ja pridružim. Posle
druženja sa Murovima počeo sam da osećam naklonost
prema njima i da znatno bolje razumem njihov pogled na
svet.

Kroz nekoliko minuta pristupili smo neupadljivom,
malom skupu. To više nisu bili čvrsti, samouvereni pioniri:
znali su da će se uskoro razdvojiti i obreti se u jednom
neobičnom svetu, medu milionima drugih ljudskih bića s
potpuno drugačijim načinima života. Svi njihovi pređašnji
razgovori o „povratku kući” sada su netragom nestali: ako
su i osećali nostalgiju u tom trenutku, ona se odnosila na
Mars, a ne na Zemlju.

Dok sam slušao njihova opraštanja i kratke govore,
najednom mi ih je bilo veoma žao. A bilo mi je žao i samoga
sebe, jer ću kroz nekoliko časova i ja reći zbogom svemiru.

Dvanaesta glava

DUGO SPUŠTANJE KUĆI

 

Sa Zemlje sam stigao sam — ali sam se kući vraćao u
povećem društvu. Na nivou s jednom trećinom Zemljine
gravitacije tiskalo se približno pedeset putnika, čekajući na
ukrcavanje. Bili su to oni koji će krenuti prvom raketom:
ostali kolonisti moraće da sačekaju na potonje letove.

Pre no što smo pošli sa stanice, svi smo dobili po svežanj
listova punih uputstava, upozorenja i saveta o uslovima koji
vladaju na Zemlji. Razume se, nije bilo potrebe da ja to
čitam, ali sam papire ipak uzeo kao još jedan suvenir sa ove
posete. Svakako je bilo mudro što su ti listovi podeljeni
odmah na početku putovanja kući — budući da će oni
potpuno vezati pažnju većine putnika, koji tako neće imati
vremena da brinu ni o čemu drugom sve dok se ne budemo
spustili.

Razmere vazdušne komore bile su tolike da je u nju
moglo stati samo desetak ljudi odjednom, tako da je prošlo
prilično vremena dok svi nismo prošli. Kada bi jedna grupa
ušla, otpočelo bi okretanje komore u smeru suprotnom
dotadašnjem, da bi potom usledilo spajanje sa brodom koji
je čekao, pa razdvajanje pošto su se putnici ukrcali, a onda
se ceo taj niz operacija ponavljao. Zapitao sam se šta bi se
dogodilo ako bi se nešto zaglavilo dok je stanica koja se
okreće povezana sa stacionarnim brodom. Verovatno bi
brod izvukao deblji kraj — ali bi svakako najgore prošli
nesrećnici koji bi se zatekli u vazdušnoj komori! Kasnije
sam, međutim, ustanovio da postoji i jedan dodatni pokretni
spoj koji je trebalo da posluži upravo pri takvim
neprilikama.

Letelica za Zemlju bila je najveći svemirski brod u kome
sam se ikada našao. Unutra se nalazila jedna velika kabina
za putnike, sa redovima sedišta na kojima je trebalo da

ostanemo vezani pojasevima tokom putovanja. Budući da
sam imao sreće i da sam se među prvima ukrcao, došao
sam u priliku da sednem do prozora. Većina putnika mogla
je samo međusobno da se gleda — ili da čita listove koji su
im uručeni pre ukrcavanja.

Protekao je skoro puni sat pre no što su se svi smestili i
pre no što je utovaren sav prtljag. Potom su nam preko
zvučnika saopštili da se pripremimo za poletanje kroz pet
minuta. Brod je sada bio potpuno odvojen od stanice i
odmakao se od nje nekoliko stotina stopa.

Stalno sam mislio da će povratak na Zemlju predstavljati
prilični antiklimaks posle uzbuđenja vezanih za poletanje.

Sada je, istina, postojalo drugačije osećanje nego ranije
— ali je posredi i dalje bilo izuzetno iskustvo. Do ovog časa
smo, ako već ne izvan domašaja gravitacije, bar putovali
toliko brzo našom orbitom da nas Zemlja nikako nije mogla
privući dole. Od ovog trenutka, međutim, počećemo da
odbacujemo tu brzinu koja nam je pružala bezbednost.
Spuštaćemo se sve dok ponovo ne budemo ušli u atmosferu,
da bismo potom bili prisiljeni da se zavojitom putanjom
zaputimo ka površini. Ukoliko bi ulazak bio pod odveć
velikim uglom, naš brod bi naprosto blesnuo preko neba
poput meteora i doživeo isti plameni kraj.

Osvrnuo sam se po napetim licima oko mene. Možda su
se u glavama kolonista sa Marsa vrzmale iste misli: možda
su se pitali šta će zateći i šta će raditi dole na planeti koju
su samo retki medu njima ranije neposredno videli. Nadao
sam se da neće biti mnogo razočaranih.

Tri oštra tona iz zvučnika predstavljala su poslednje
upozorenje. Pet sekundi kasnije motori su se blago oglasili,
ali su onda brzo stali da pojačavaju snagu do punog
potiska. Video sam kako se Obitavališna stanica hitro
povlači za nama i kako joj se veliki bubanj koji se okreće
smanjuje spram zvezda. A onda, nešto mi se skupilo u grlu
kada je pored mene stao da promiče neskladan lavirint

greda nosača i komora pod pritiskom koji je predstavljao
dom velikog broja mojih prijatelja. Iako je taj gest bio
sasvim uzaludan, nisam mogao da odolim da im ne
mahnem. Konačno, znali su da sam na ovom brodu i možda
su me načas mogli spaziti kroz prozor..

Dva sastavna dela Unutrašnje stanice sada su se brzo
udaljavala iza nas i uskoro su nestala sa vidika, zaklonjena
velikim krilom letelice. Bilo je teško pojmiti da smo,
zapravo, mi gubili brzinu, dok se stanica i dalje kretala
svojim postojanim tempom. A uporedo sa gubljenjem brzine
počećemo da padamo ka Zemlji dugom krivom koja će nas
odvesti do druge strane planete pre no što budemo ušli u
atmosferu.

Posle iznenađujuće kratkog razdoblja motori su ponovo
zamukli. Smanjili smo brzinu koliko je to bilo neophodno, a
za ostalo će se pobrinuti gravitacija. Većina putnika dala se
u čitanje, ali ja sam odlučio da poslednji put osmotrim
zvezde čiji sjaj nije prigušivala atmosfera. Bila je to takođe
moja poslednja prilika da iskusim bestežinsko stanje, ali
ona je propala zato što nisam mogao da napustim sedište.
Pokušao sam to da učinim, doduše, ali me je stjuard odmah
vratio na mesto.

Brod je sada bio upravljen u smeru suprotnom od onoga
kojim se kretao svojom orbitom i trebalo ga je okrenuti za
sto osamdeset stepeni kako bi čeonim delom ušao u
atmosferu. Bilo je sasvim dovoljno vremena da se izvede
ovaj manevar i pilot je to učinio natenane, pomoću
upravljačkih mlaznika na niski pogon sa vrhova krila. Sa
mesta gde sam sedeo mogao sam da vidim kratke stubove
magle kako izbijaju iz izduvnih cevi, a onda su zvezde stale
da se sasvim polako okreću oko nas. Proteklo je dobrih
deset minuta pre no što se ovo kretanje okončalo i sada je
čeoni deo broda stajao okrenut ka istoku.

'Još smo se nalazili gotovo pet stotina milja iznad
polutara krećući se brzinom od približno osamnaest hiljada

milja na čas. Ali ipak smo već tagano ponirali ka Zemlji:
kroz trideset minuta prvi put ćemo se susresti sa
atmosferom.

Džon je sedeo pored mene, što mi je pružilo priliku da se
malo razmećem svojim znanjem geografije.

Ono dole je Tihi okean — rekoh ja. A onda me nešto
nagna da dodam, iako to nije bilo odveć taktično: — Mogao
bi da zaroniš ceo Mars u njega, a da se uopšte ne približi
nijednoj obali.

Džon je, međutim, bio suviše opčinjen velikim
prostranstvom vode, tako da ga ova opaska nije pogodila.
To uistinu mora da je bio izuzetan prizor za svakoga ko je
poticao sa Marsa lišenog mora. Na crvenoj planeti nije bilo
čak ni stalnih jezera — tek nekoliko plitkih bazena koji su
se obrazovali tokom leta oko otapajućih ledenih kapa. A
sada je pred Džonovim očima stajala voda koja se u svim
pravcima pružala unedogled, prošarana tek tu i tamo
retkim mrljama kopna.

Gledaj! — rekoh — pravo napred! Pojavljuje se obala
Južne Amerike. Sada smo na visini od najviše dve stotine
milja.

Brod je i dalje u mukloj tišini ponirao ka Zemlji, dok je
okean promicao za nama. Svako ko je iole bio u prilici da
gleda kroz prozor više nije čitao. Bilo mi je veoma žao
putnika u sredini kabine koji nikako nisu mogli da
posmatraju približavanje površine.

Obala Južne Amerike minula je za svega nekoliko
sekundi i pred nama su se sada prostirale ogromne džungle
Amazona. Tu se nahodio život u takvim razmerama koje su
bile nedostupne Marsu, možda čak i u danima njegove
mladosti. Hiljade kvadratnih milja guste prašume,
nebrojeni potoci i reke — sve je to promicalo pod nama
tako brzo da čim biste zapazili neku pojedinost, ona bi već
nestala sa vidika.

A onda je velika reka stala da se širi kako smo
napredovali povrh nje. Približavali smo se Atlantiku, koji je
već trebalo da se vidi, ali su ga očigledno skrivale magle.
Kada smo prošli iznad ušća Amazona, zapazio sam da dole
besni velika oluja. S vremena na vreme blistave munje
zaigrale bi preko oblaka: bilo je krajnje neobično
posmatrati taj prizor u mukloj tišini dok smo promicali
povrh njega.

Tropska oluja — objasnih Džonu. — Imate li nešto slično
na Marsu?

Ne sa kišom, razume se — uzvrati on. — Ali ponekad se
podižu prilično nezgodne peščane oluje u pustinjama. A
video sam i munje jednom. ili dva puta.

Šta, bez kišnih oblaka?—upitah ja.

Oh, da: dolazi do naelektrisavanja peska. ne odveć često,
ali ipak se događa.

Oluja je u međuvremenu ostala daleko za nama i svuda
unaokolo prostirao se Atlantik, gladak na večernjem Suncu.
Nismo, međutim, još dugo bili u prilici da ga posmatramo —
jer ispred se pružala tama. Približavali smo se noćnoj strani
planete i na obzorju sam ugledao pojas senke koji se brao
primicao kako smo hitali u sumrak. Bilo je nečeg jezivog u
tom strmoglavom zaranjanju u zastor tame. Nasred
Atlantika izgubili smo Sunce i skoro istog trenutka začuli
smo prve šapate vazduha duž trupa broda.

Bio je to utvaran zvuk od koga mi se kosa pomalo digla
na potiljku. Posle tišine svemira bilo kakav zvuk izgledao je
krajnje nepriličan. Ali postojano se pojačavao, kako su
minuti prolazili, rastući od slabašnog, dalekog jecanja do
visokog urlika. Još smo se nalazili na visini od preko
pedeset milja, ali pri brzini kojom smo putovali čak se i
neverovatno retka atmosfera protivila dok smo je parali.

No, dejstvo je bilo uzajamno: i ona je delovala na brod,
usporavajući ga. Pojasevi su nas slabašno, ali sve jače

stezali: usporenje je nastojalo da nas izbaci iz sedišta. Bilo
je isto kao da smo sedeli u kolima pri postepenom kočenju.
Ali u našem slučaju kočenje će potrajati dva sata i mi ćemo
napraviti još jedan krug oko sveta pre no što se konačno
budemo zaustavili..

Više se nismo nalazili u svemirskom brodu, već u
vazduhoplovu. U gotovo potpunoj tami — nije bilo Meseca
— prešli smo iznad Afrike i Indijskog okeana. Okolnost da
smo hitali kroz noć, putujući povrh nevidljive Zemlje
brzinom od mnogo hiljada milja na sat, činila je ceo
doživljaj još upečatljivijim. Prigušen krik gornje atmosfere
pretvorio se u postojano akustičko zaleđe našeg leta: nije
postajalo ni bučnije ni tiše kako su minuti proticati.

Pogled mi je bio uprt u tamu kada sam najednom pod
sobom ugledao slabašan crveni sjaj. U prvi mah, zato što
nije postojalo osećanje perspektive ili udaljenosti, učinilo
mi se da je to rumenilo na neizmernoj udaljenosti pod
brodom i nikako nisam mogao zamisliti Šta bi moglo biti
posredi.

Ogroman šumski požar, možda — ali sada smo već,
nesumnjivo, opet iznad okeana. A onda shvatih, uz
iznenađenje od koga sam gotovo poskočio sa sedišta, da taj
zloslutni crveni sjaj potiče sa našeg krila.. Toplota izazvana
našim prolaskom kroz atmosferu zaodenula ga je rumenim
usijanjem.

Nekoliko sekundi sam netremice posmatrao taj
uznemirujući prizor pre no što sam shvatio da je ipak sve u
redu. Sva naša zastrašujuća energija kretanja pretvarala se
u toplotu — premda uopšte nisam shvatio koliko će,
zapravo, toplote biti stvoreno. Sjaj se, naime, pojačavao na
moje oči: kada sam priljubio lice uz prozor mogao sam da
vidim deo prednje ivice, a on je mestimično već bio
jarkožut. Pitao sam se da li su i ostali putnici to zapazili —
ili su im možda mali listovi, koje ja nisam mario da
pročitam, već kazali da nema razloga za zabrinutost.

Bilo mi je milo kada smo ponovo izbili na dnevnu stranu,
pozdravivši zoru iznad Tihog okeana. Sjaj sa krila više se
nije video i tako je prestao da me brine. Osim toga, sve
drugo bacio je u zasenak uistinu raskošan izlazak Sunca
kome smo se približavali brzinom od približno deset hiljada
milja na sat. Sa Unutrašnje stanice često sam posmatrao
svanuća i smiraje dana kako prelaze preko Zemlje. Ali tamo
gore bio sam izdvojen, nisam predstavljao deo samog
prizora. Sada sam se, pak ponovo nalazio u atmosferi i te
čudesne boje stajale su svuda oko mene.

Već smo načinili jedan puni krug oko Zemlje, pri čemu
nam se brzina smanjila za više od polovinu. Ovoga puta
potrajalo je znatno duže pre no što su se brazilske džungle
pojavile na vidiku i sada su sporije promicale. Na području
ušća Amazona oluja je i dalje besnela, na maloj razdaljini
pod nama, u času kada smo se otisnuli na poslednji
prelazak preko južnog Atlantika.

Ponovo se spustila noć i u tami oko broda opet je postalo
upadljivo krilo rumenog sjaja. Sada je izgledalo još toplije,
ali možda sam se ja već navikao na njega, tako da me prizor
više nije zabrinjavao. Bili smo gotovo stigli — na poslednjoj
etapi našeg putovanja. U međuvremenu smo sigurno
izgubili toliko na brzini da se sada verovatno nismo kretali
brže od mnogih normalnih vazduhoplova.

Mnoštvo svetla duž obale istočne Afrike stavilo nam je
do znanja da se ponovo zapućujemo preko Indijskog
okeana. Poželeo sam da se nalazim u kontrolnoj kabini i da
posmatram pripreme za pristupanje kosmodromu. Pilot je
već svakako uhvatio navodne signale radio-farova i sada se
drži njihovog snopa, krećući se i dalje velikom brzinom, ali
saglasno brižljivo pripremljenom programu. Kada budemo
stigli do Nove Gvineje, brzina će nam gotovo potpuno biti
utrošena. Naš brod sada nije predstavljao ništa više od
velike jedrilice koja leti noćnim nebom, koristeći poslednje
ostatke inercije.

Tok misli prekide mi glas iz zvučnika.

Pilot putnicima. Predviđamo spuštanje kroz dvadeset
minuta.

Čak i bez ovog upozorenja mogao sam da razaberem da
će nam se let uskoro okončati. Urlik vetra s druge strane
trupa spustio se do piska, a usledila je i jedva primetna
promena pravca kada se brod nagnuo nadole. A
najupadljivije znamenje bilo je brzo prituljivanje rumenog
sjaja s druge strane prozora. Preostalo je još samo nekoliko
zagasitih mrlja, blizu prednje ivice krila, ali je kroz svega
nekoliko minuta i njih nestalo.

Još je bila noć kada smo preleteli iznad Sumatre i
Bornea. S vremena na vreme svetla brodova i gradova
zakratko bi zatreptala i ostala za nama — veoma sporo
sada, doduše, u poređenju sa onim vrtoglavim promicanjem
prilikom prethodnog kruga. U čestim razmacima preko
zvučnika su stizala obaveštenja o našoj brzini i položaju.
Brzina putovanja bila nam je ispod hiljadu milja na sat kada
smo prešli iznad gušće tame koja je krila obalu Nove
Gvineje.

— Evo nas! — prošaputah Džonu. Brod se malo nagnuo,
a pod krilom se sada pružalo veliko sazvežde svetla.
Signalna raketa vinula se u sporom, blagom luku i
rasprsnula se grimiznim plamenom. U tom kratkotrajnom
blesku spazio sam začas prizor belih planinskih vrhova koji
su okruživali kosmodrom i zapitao sam se koliku, u stvari,
marginu visine imamo. Bilo bi odista veoma ironično da
doživimo nesreću na poslednjih nekoliko milja pošto smo
prethodno prevalili svu onu razdaljinu.

Uopšte nisam uspeo da razaberem trenutak kada smo
dodirnuli tle budući da je spuštanje bilo besprekorno
izvedeno. U jednom času još smo bili u vazduhu, a već u
narednom svetla piste stala su da brzo promiču dok se brod
polako zaustavljao. Sedeo sam sasvim mirno na sedištu,
pokušavajući da shvatim da se ponovo nalazim na Zemlji. A

onda sam pogledao Džona. Sudeći po njegovom izrazu lica
on je u to teško mogao da poveruje.

Pojavio se stjuard koji je pomagao ljudima da otkače
pojaseve i davao im poslednje savete. Bacivši pogled po
pomalo smetenim posetiocima, nisam mogao da prigušim
izvesno osećanje nadmoćnosti. Ja sam znao šta me na
Zemlji čeka, ali za njih je sve to bilo novo i strano. Takođe
mora da su shvatali da se sad konačno nalaze pod punim
dejstvom Zemljine gravitacije — i da u tom pogledu baš
ništa ne mogu da učine sve dok se ponovo ne budu obreli u
svemiru.

Kako smo bili prvi koji su ušli u brod, sada smo iz njega
izišli poslednji. Pomogao sam Džonu da ponese prtljag koji
je uzeo sa sobom, budući da mu očigledno nije bilo lako i da
je želeo da ima bar jednu slobodnu ruku kako bi se negde
mogao uhvatiti.

Ništa se ne boj! — rekoh ja. — Uskoro ćeš skakutati baš
kao što si to činio i na Marsu.

Nadam se da si u pravu — uzvrati on smrknuto. — Sada
se, međutim, osećam kao bogalj koji je izgubio štake.

Gospođa i gospodin Mur, zapazio sam, imali su izraz
neumoljive odlučnosti dok su pažljivo koračali ka vazdušnoj
komori. Ako su i žalili što nisu na Marsu, to su valjano krili
u sebi. Isti je slučaj bio i s devojkama, koje je gravitacija
zbog nečega manje zabrinjavala nego sve nas ostale.

Izišli smo iz senke pod velikim krilom i lica nam zapahnu
redak planinski vazduh. Bio je prilično topao — što je bilo
iznenađujuće, budući da je bila noć i da smo se nalazili na
velikoj nadmorskoj visini. A onda sam shvatio da je krilo
iznad nas još toplo — možda čak toliko da se nije smelo
dodirnuti, iako se više nije sjajilo od usijanja.

Lagano smo krenuli od broda ka vozilima koja su nas
čekala. Pre no što sam ušao u autobus koji će nas prevesti
do pristanišnih zgrada, podigao sam još jednom pogled ka

zvezdanom nebu koje je nakratko bilo moj dom — i koje će,
čvrsto sam odlučio, to ponovo biti. Visoko gore u senci
Zemlje, upravljajući saobraćajem što teče s jednog sveta na
drugi, nalazili su se zapovednik Dojl, Tim Benton, Roni
Džordan, Norman Pauel i svi ostali s kojima sam se
sprijateljio prilikom posete Unutrašnjoj stanici. Setio sam
se obećanja zapovednika Dojla i zapitao sam se koliko će
vremena proteći pre no što ga podsetim na to..

Džon Mur je strpljivo čekao iza mene, čvrsto stežući
kvaku na vratima autobusa. Video je kako posmatram
nebeski svod i takođe je tamo upravio pogled.

Nećeš moći da vidiš stanicu — rekoh ja. — Pomračena jc.

Džon ništa nije odgovorio i ja tog časa spazih da on
gleda ka istoku gde su se povrh obzorja pojavile prve
rumeni praskozorja. Visoko spram mnoštva neznanih južnih
zvezda stajalo je nešto što nisam prepoznao — jedan
blistavi, crveni svetionik, najsjajnije telo na nebu.

Moj dom — reče Džon prigušenim, tužnim glasom.

Upravio sam pogled ka tom treperavom svetlu i prisetio
se slika koje mi je Džon pokazao, kao i priča koje mi je
ispričao. Gore su se prostirale velike, raznobojne pustinje,
stara morska korita koja je čovek ponovo oživljavao, mali
Marsovci koji su mogli, ili možda nisu mogli, pripadati
jednoj rasi što je bila drevnija od svih naših tog časa sam
shvatio da ću, ipak, morati da razočaram zapovednika
Dojla. Svemirske stanice sada su se nalazile odveć blizu
domu da bi me mogle zadovoljiti — moju maštu zarobio je
taj mali, crveni svet, što se odvažno sjajio spram zvezda.
Kada se ponovo budem otisnuo u svemir, Unutrašnja
stanica biće samo prvi miljokaz na mom putu što vodi sa
Zemlje.

Table of Contents

OSTRVA NA NEBU
Prva glava
Druga glava
Treća glava
Četvrta glava
Peta glava
Šesta glava
Sedma glava
Osma glava
Deveta glava
Deseta glava
Jedanaesta glava
Dvanaesta glava