Deus Irae - Philip K. Dick

poĉne da radi na svom murcrku, to će biti odluĉujuća prednost za SluGove, a naroĉito za oca
Hendija.’ Iz toga nije teško zakljuĉiti šta zaista ţelite i šta bi bilo najbolje za Staru crkvu.”

„To je najveći greh”, reĉe doktor Abernati, ,,ubistvo. Zapovest kaţe ’Ne usmrti.’”
„Kaţe ’Ne ubij’”, odgovori Pit. „Postoje tri reĉi na hebrejskom koje znaĉe ubiti ili nešto sliĉno
ubistvu; u ovom sluĉaju znaĉenje reĉi ubistvo jeste ’uposlen’. Liĉno sam proverio hebrejski izvor. I
znam o ĉemu priĉam.”
„Svejedno...”
Pit mu upade u reĉ: „Neću ga povrediti. Ne nameravam da mu naudim.” Ali, razmišljao je, ako
me Tibor Makmasters zaista odvede do Boga gneva - takozvanog - onda ću... šta ću da uradim? -
zapitao se. Videćemo, odluĉio je. „Kako je Lurin?” upita, menjajući temu.
„Dobro.”
„Znam šta je to što radim”, reĉe Pit. „Samo me pustite da uradim ono što moram, oĉe. Ja sam za
to odgovoran, ne Vi, ukoliko mi ne zamerate što sam tako direktan.”
„A ja”, reĉe doktor Abernati, „ja sam odgovoran za tebe.”
Kratka pauza.
„Izveštavaću dvaput dnevno”, reĉe Pit. „Uveren sam da moţemo da se dogovorimo. I, naravno,
Tibor Makmasters moţda nikad ne naĊe Karla Luftojfela, tako da je ono o ĉemu priĉamo ĉista
teorija.”
„Moliću se za tebe”, reĉe doktor Abernati.
Veza bi prekinuta; doktor Abernati ju je prekinuo. Odmahujući glavom i gunĊajući, Pit spakova
radio-opremu natrag u ranac. Neko vreme je ĉuĉao, a onda izvadi pakovanje Pal Mala i zapali jednu
od malobrojnih dragocenih cigareta.
Zašto sam ovde? - pitao se. Da li me je moj pretpostavljeni poslao ovamo? Da li je trebalo da
izvuĉem takav zakljuĉak iz razgovora koji smo vodili u gradu... ili sam drugaĉije shvatio ono što je
doktor govorio? Teško je znati sa sigurnošću, pomislio je. Ako poĉinim zloĉin, ili greh, doktor
Abernati moţe da ga porekne. „Neće znati”, kao što su gangsteri iz davnina govorili o zloĉinu. Crkve
i Koza Nostra imaju nešto zajedniĉko - odreĊenu savršenu nezainteresovanost u samom vrhu
organizacije. Svi zloćudni poslovi zapadnu nekom potrĉku s dna lestvice.
A ja sam jedan od njih, uvide.
Nisu mu se dopadale takve misli; pokušao je da ih odagna. MeĊutim, odbijale su da odu.
„Oĉe na nebesima”, molio se dok je paţljivo pušio cigaretu, „pomozi mi da spoznam šta treba da
radim. Treba li da nastavim da pratim Tibora Makmastersa ili da odustanem iz moralnih razloga?
Ali ima još nešto - mogu da pomognem Tiboru - ne bi trebalo da ide tako daleko u tim svojim
kolicima s kravom. Ja bih mu, naravno, pomogao, da se zaglavi ili ih ošteti ili se povredi; to se
podrazumeva. Stoga, moj put oĉigledno nije zloćudan; moţe biti iz dobrog razloga, humanitarna
potraga za nepotom koji je, u stvari, moţda već mrtav. Uh, ma nek ide sve do vraga.” Odustao je od
molitve i ostao da sedi, zamišljen.
Postalo je toplo. U gustišu oko njega, jurcali su insekti i ptice, a na tlu se moglo videti nekoliko
ţivotinjica, koje su sve pratile unutrašnji sveti poriv koji je u njih usadio Jehova da ga vole i štite.
Završio je cigaretu, bacio pikavac u splet poponca i divlje zobi.
A sada, u kom pravcu bi mogao da ide? - pitao se Pit. Izvadio je mapu i paţljivo je prouĉavao. Tu
sam negde, razmišljao je dok je obeleţavao mesto. Blizu Velike K... Neću ni da priĊem toj
prokletinji. A šta ako je šĉepala Tibora Makmastersa? Moţda ĉu ipak morati da idem tuda.
„Do vraga”, progunĊa naglas. Nije se osećao baš hrišćanski dok je razmišljao o tom podivljalom
elektronskom entitetu zaostalom iz predratnih dana. Što se prosto nije istrošila i umrla? - pitao se. S
kojom svrhom ju je Bog ostavio da traje, tako kako traje? Pretnja svakom organskom stvoru u krugu
od 8 kilometara.
Nek sam proklet ako krenem tuda, pomisli. Ako je Tibor tamo, onda prosto nemam sreće. A ni
on - uostalom, pokušavam da mu pomognem. Ili ne? Bio je potpuno zbunjen. Neću znati dok ne
doĊe vreme za to, uvideo je. Poput egzistencijaliste, izvešću zakljuĉak o stanju na osnovu sopstvenih
postupaka. Misli prate dela, kao što je govorio Musolini. In Anfang war die Tat, kao što Gete kaţe u
Faustu. U poĉetku beše delo, ne reĉ, kako je Jovan uĉio, Jovan i njegova doktrina o Logosu.
Grkizacija teologije.
Izvuĉe dvogled iz ranca; osmotrio je horizont kroz njega, pokušavajući da vidi šta se nalazi pred
njim. Svet, zoološki vrt u kojem sve vrvi od ţivota. Vrste koje postoje ovde, ali ne i tamo. Stvorovi
kojih se svi plaše, kao i stvorovi za koje niko nikad nije ni ĉuo. Ljudski, poluljudski, kvaziljudski,
pseudoljudski... svaka zamisliva vrsta i nekoliko nezamislivih.
Tamo, zdesna, nalazilo se prebivalište Velike K. Pa, nema šanse da ide tuda. Alternativni putevi?
Zurio je, uţivajući u efektu saţimanja svetlosti u soĉivima dvogleda. Polja, sa poljoprivrednicima,
ljudima i robotima koji su tumarali preko kiselog zemljišta... teško je bilo razlikovati robote od ljudi.

51

Prah prahu, reĉe u sebi. Dann es gehet dem Menschen wie dam Vier; wie dies stirbt, so stirbt mer
auch. Kako ljudima, tako i ţivotinjama - kako jedno umire, tako umire i drugo.

Šta znaĉi „umreti”? - pitao se. Jedinstveno uvek strada. Priroda funkcioniše po principu
hiperprodukcije svake vrste; jedinstvenost je mana, propust prirode. Za opstanak su potrebne
stotine, hiljade, ĉak milioni jedinki jedne vrste, i sve su zamenljive - ako sve osim jedne umru,
priroda je pobedila. Uopšte gledano, ona gubi. Ali on. Ja sam jedinstven, zakljuĉio je. Zato sam
osuĊen na propast. Svaki ĉovek je jedinstven i zato osuĊen na propast.

Melanholiĉna pomisao.
Pogledao je u ruĉni sat. Tibor je krenuo pre šezdeset dva sata. Koliko su mogla da preĊu kolica s
kravom za šezdeset dva sata? Priliĉno. Tempo kornjaĉe je konstantan, malo po malo, prelazi
kilometre. Verovatno je oko sedamdeset kilometara od Šarlotsvila, zakljuĉi Pit. Bolje da
pretpostavim najgore.
Pitam se da li oseća da ga pratim, zapita se.
Šta bi nepot uradio? Navodno je naoruţan; Eli je napomenuo tako nešto. Tibor će, naravno,
štititi sebe; kao što bi i svako drugi. Pit je u rancu imao ĉetiri šarţera za trideset osmicu i policijski
revolver. Mogu time da ga raznesem u komade, zakljuĉi Pit. I uradio bih to da on prvi zapuca na
mene. Obojica bismo uĉinili šta treba da zaštitimo svoje ţivote; to je Bogom dan instinkt. Nemamo
izbora.
Ovde, daleko od grada, obojica su vodila bitku smrti protiv Suparnika. U formi raspada,
Suparnik se hranio obojicom; hranio se telima ţivih, ĉime ih je vraćao u njihovo zemaljsko stanje...
iz kojeg će ih Bog podići kada osvane ĉas. Vaskrsenje tela, savršenog, nekvarljivog, finalnog tela koje
ne moţe da istruli, da nestane, niti da se promeni nabolje ili na gore. Krv i telo nisu meso koje visi na
krstu. Et cetera. U to, u šta veruju ĉak i jeretici Crkve gneva - sada se univerzalno veruje. Bez pitanja.
Tibor, pred njim, mora da je imao iste misli dok se vozio svojim kolicima s kravom, koja su se
truckala, kotrljala i škripala preko beţivotnog tla. Ujedinjeni smo, on i ja, ovom zajedniĉkom
dogmom. Nakratko, mi smo jedna osoba. Makmasters i ja. Osećam to. Ali nikada ne traje. Poput
jedinstvenosti, propada.
Sve što je dobro propada, razmišljao je Pit. Bar je ovde tako; na ovom svetu. Ali na drugom,
nalikuje Platonovoj teoriji matrice - iznad gubitka i uništenja.
U sluĉaju nuţde Tiborova krava bi trĉala. Tako da moţe da ide brţe od mene, pretpostavljao je
Pit. Ako zna da idem za njim, moţe da poţuri, ide dobrim tempom i ostavi me ovde. Što je moţda
bolji ishod, kad se sve uzme u obzir. On je ţiv, ja sam ţiv... nastavljamo onako kako je sada. Osim što
ne moţemo tako da nastavimo, jer će Tibor imati ili nepokretne slike na kojima će biti Deus Irae, ili
će imati filmski snimak. Šta kaţete na to? Otreţnjujuća pomisao. Utica j na Šarlotsvil - nemoguće je
predvideti. Previše mogućnosti, a većina njih je loša.
Ĉudno, razmišljao je. Brinemo samo za naš gradić; nije nas briga za pobedu Boga gneva, u
ostatku sveta - mislimo samo na naše majušno podruĉje. Eto u šta smo se pretvorili, nakon rata,
uvideo je. Naši horizonti su se suzili; naš svet je uveo. Poput starih dama smo, grebemo
reumatiĉnim kandţama po prašini. Struţemo isto malo podruĉje da iz njega izvuĉemo sve moguće
hranljive materije. Evo me ovde i plašim se; hoću da se vratim u Šarlotsvil, a nepot se verovatno
oseća isto tako. Mi smo dva stranca na putovanju, nesrećna i umorna, koja ĉeznu da se vrate u
sopstvenu zemlju.
Prišla mu je ţenska figura, koraĉajući bosonoga preko otuţnog tla, ispruţenih ruku.
Produţetak Velike K.

12

„Da li ste ĉuli za Alberta Ajnštajna?11 upita ţenski produţetak velikog kompjutera i šĉepa ga
gvozdenim stiskom; njene velike metalne ruke sklopiše se oko njegovih.

„Relativitet“, reĉe Pit. „Teorija...”
„Hajdemo negde gde moţemo da popriĉamo o tome”, reĉe produţetak, vukući ga ka sebi.
„O, ne“, reĉe Pit. Ĉitav ţivot je slušao priĉe o ruiniranom, poluţivom konstruktu. Kao dete ga se
plašio, uţasavao se ovog susreta. A to se sada desilo. „Ne moţeš da me prisiliš da siĊem dole”, reĉe i
pomisli na kupku od kiseline u kojoj završavaju njene ţrtve. Nije to za mene, pomisli i nape se da
oslobodi ruke; uneo je svu snagu u to, pokušavajući da izvuĉe prste iz njenog stiska.
„Postavi mi pitanje“, reĉe produţetak, još uvek ga vukući; nevoljno, napravio je nekoliko koraka
u tom pravcu.
„Dobro“, procedi Pit. „Da li je jedan fokomelus prošao ovuda na malim kolicima?“

52

„Da li je to tvoje prvo pitanje?“ upitala je.
„Ne”, reĉe. „To je moje jedino pitanje. Ne ţelim da se igram s tobom; tvoje igre su destruktivne i
uţasne. Ubijaju ljude. Ĉuo sam za tebe.“ Zapitao se kako je Tibor prošao pored ovog? Ili moţda nije
prošao; moţda je umro dole u tami, meĊu šištavim zvucima spremišta za kiselinu.
Ko joj ga je sklepao u doba tame? - pitao se Pit. To niko ne zna. Moţda ni Velika K to ne zna.
Zloćudan stvor koji je sklepao tank za kiselinu verovatno je prvi stradao u njemu. I poĉe još više da
se plaši. Strah ga potpuno obuze. Šta je sve Zemlja izrodila za nekoliko kratkih godina, pomisli.
Kakve metastaze uţasa.
„Da”, reĉe Velika K. „Jedan fokomelus je nedavno bio ovde i upucao je jedan od mojih pokretnih
delova u drţaĉ za mozak. Uništio ga je i on je umro.”
„Ali imaš druge”, Pit reĉe dahćući. „Poput ove koja me drţi. Imaš još puno njih. Ali jednog dana,
neko ljudsko ili moţda neljudsko biće - kako god, neko će doći i uništiće te. Voleo bih da ja mogu to
da uradim. “
„Da li je to tvoje drugo pitanje?“ upitala je. „Da li će neko konaĉno doći da me uništi?“
„To nije pitanje“, reĉe Pit. To je vera, pomislio je. Poboţno verovanje da zle stvari umiru.
Velika K reĉe: „Jednom je Albert Ajnštajn bio ovde i traţio moj savet.“
„To je laţ“, reĉe Pit. „Umro je davno pre nego što si napravljena. To je zabluda megalomanijaka.
Pokvarila si se i zarĊala; više ne razlikuješ ispunjenje ţelje od stvarnosti. Luda si.“ Prezrivo,
podrugljivo, nastavio je: „Prestara si. Suviše mrtva. Samo deo tebe, iskrica, još uvek ţivi. Zašto se
hraniš pravim ţivotom? Zar ga mrziš? Da li su te tako uĉili?“
„Hoću da preţivim“, odgovorila je imitacija ţenske figure koja ga je drţala gvozdenim stiskom.
Uporno.
„Ĉuj!11 reĉe Pit. „Mogu ti dati znanje. Tako da moţeš bolje da odgovaraš na pitanja. Pesmu.
Nisam siguran da ću se setiti kako taĉno ide, ali otprilike ovako. ’Videh veĉnost pre neki dan.’” Ili
beše ’veĉe’? - zapitao se. A šta zna Velika K? Svakako nema pojma o poeziji. Postala je previše
pakosna za tako nešto; pesma bi umrla u njoj, izgubila se u njenoj neopipljivoj mrţnji. „’Videh
veĉnost pre neko veĉe’”, ispravi se i zastade.
„Je l’ to sve?” upita smesta Velika K.
„Ima još. Pokušavam da se setim.”
„Da li se rimuje?”
„Ne.”
„Onda i nije neka pesma”, reĉe Velika K i povuĉe ga teturavo sa sobom dok se povlaĉila u svoju
mraĉnu pećinu, ulaz u veliku, razjedenu masu mašinerije koja se nalazila dole.
„Mogu da ti recitujem Bibliju”, reĉe Pit i oseti kako se znoji od straha; hteo je da se otrgne, da
pobegne, na svojim zdravim nogama. Ali još uvek ga je drţala. Šĉepala ga je kao da joj ţivot zavisi od
toga šta on govori i šta ona govori i šta se dešava. Da, pomislio je; to bukvalno jeste njen ţivot. Pošto
mora da vreba psihu ţivih stvorenja. Ne ţudi za fiziĉkom energijom, ne treba joj ona - već duhovna
energija, koju crpi iz ukupnog neurološkog sistema svojih ţrtava. Onih koje se previše pribliţe.
Crna deca mora da su mamci, pomislio je. Nisu vredni njene paţnje. Ţivoti su im premali.
Postoji sigurnost u malenkosti, pomislio je.
„Nijedan ţivi varvarin”, reĉe Velika K, „nije ĉuo za Alberta Ajnštajna. On nikada ne bi trebalo da
bude zaboravljen. On je izmislio moderan svet, ukoliko se kao datum uzme...”
„Rekao sam ti”, Pit joj upade u reĉ, „da sam ĉuo za doktora Ajnštajna.” Zar nije ĉula? Rekao je
glasnije. „Jasno sam prepoznao ime.”
„Molim?”
Delimiĉno je ogluvela; nije ga ĉula. Ili je već zaboravila. Verovatno je ovo drugo u pitanju.
Zaboravila. Moţda bi mogao da iskoristi njeno uţasno propadanje.
„Nisi mi odgovorila na treće pitanje”, reĉe naglas, odluĉnim glasom.
„Tvoje treće pitanje?” Zvuĉala je zbunjeno. „Šta si pitao?”
Pit reĉe: „Nema pravila da moram da ponovim pitanje.”
„Šta sam ja rekla?” upita Velika K.
„Okolišala si ne dajući pravi odgovor. Ispuštala si nejasne vrĉave i kliktave zvuke. Nalik brisanju
trake, recimo.”
„Umem to da radim”, priznade i stisak oko njegovih ruku popusti. Samo blago. Ali - iskusio je
njenu istinsku i stvarnu senilnost. Njen gubitak kontrole nad situacijom. Moć koja je strujala kroz
nju je štucala, sada neodgovarajuće rasporeĊena.
„Ti si ta”, on smelo reĉe, „koja je zaboravila doktora Ajnštajna. Ĉega se sećaš, ako se iĉega sećaš?
Kaţi mi; slušam.”
„Njegova je teorija jedinstvenog polja.”
„Kaţi kako ide.”

53

„Ja...” Stisak se pojaĉa. Kao da je sakupila svu snagu; dovela je sebe u red, pokušavajući da izaĊe
na kraj s ovom neobiĉnom situacijom. Nije ţelela da plen preĊe u napad.

Mogu da je pobedim, razmišljao je Pit, jer sam još davno prošao kroz jezuitsku obuku; moja vera
mi sada pomaţe. U ĉudnom, ali neobiĉnom prostoru u vremenu. Toliko o onima koji kaţu da je
teologija beskorisna u bilo kom praktiĉnom smislu. Ti, „jednom roĊeni”, kako ih je još davno nazvao
Vilijam Dţejms. U nekom drugom svetu.

„Hajde da definišemo ’ĉoveka’”, reĉe Pit. „Hajde da prvo probamo da ga opišemo kao skup
infrabioloških procesa koji...”

Njen stisak mu je drobio prste; oĉigledno je odabrao pogrešan pristup.
„Pusti me”, reĉe.
„Kao što Bob Dilan kaţe u pesmi”, reĉe Velika K. „Dao sam joj um, a ona je htela moju dušu.
Ţelim tvoju ţivotnost. Krećeš se po svetu dok ja stojim ovde, sama i prazna od gladi. Nisam se
nahranila već mesecima. Zaista mi trebaš.” Zatim ga povuĉe trzajem, nekoliko koraka; video je otvor
kako se pomalja. „Volim te”, reĉe mu.
„To što radiš nazivaš ljubavlju?”
„Pa, kao što Oskar Vajld reĉe, ’Svako ubija ono što voli’. Meni je to dovoljno.” Zatim zausti, kao
da se nešto desilo duboko dole u njenim kompleksnim sklopovima. „Ćela baza podataka upravo se
ukljuĉila”, reĉe svojim mehaniĉkim glasom bez emocija. „Znam tu pesmu. ’Videh veĉnost pre neko
veĉe’. Henri Von. Zove se ’Svet’. Iz sedamnaestog veka je, Engleska. Tako da ipak nemaš šta da me
nauĉiš. Samo je stvar u tome da nateram baze podataka da funkcionišu. Neke su još uvek inertne.
Zaista mi je ţao.” I povuĉe ga u rupu.
Pit reĉe: „Mogu da ih popravim.”
Zaĉudo, zastade; nakratko, ţenski produţetak prestade da ga vuĉe poput ranjene ribe s dna
okeana uhvaćene na udicu.
„Ne”, reĉe potom odluĉno. Naglo. „Ako uĊeš dole povredićeš me.”
„Zar ja nisam ĉovek?” reĉe Pit.
„Da.” Odgovorila je odseĉno.
„Zar ĉovek nema ĉast? Pokaţi mi gde još u univerzumu ima ĉasti osim kod ĉoveka.” Kazuistika
ga je dobro sluţila, primetio je. I to baš - bogu hvala – u pravom trenutku. „Na nebu?” reĉe joj.
„Pogledaj i kaţi mi ako vidiš ĉast meĊu biljkama i okeanima. Moţeš da proĉešljaš celu planetu, ali
ćeš na kraju morati da se vratiš meni.” Zatim zastade. Igrao je na opasnu kartu. Stavljajući sve na
jedan potez.
„Priznajem da sam zabrinuta”, reĉe Velika K. „Sposobnost fokomelusa... da ĉak i on, bez udova,
moţe da mi pobegne. Da deo mene pruţen u svet umre zbog njega. Nasamarena sam. Kao u
crtanom filmu. A on je otišao, netaknut.”
„To se nikad ne bi desilo”, reĉe Pit, „ranije. Tada, u to vreme, bila si jaka.”
„Teško mi je da se setim.”
„Moţda se ti ne sećaš. Ali ja se sećam.” Zatim je uspeo da oslobodi jednu ruku. „Do vraga”, reĉe,
„pusti me.”
„Pusti da ja probam”, reĉe glas kraj njega, ĉovek koji je tiho govorio; smesta se okrenuo. I video
ljudsko biće kako stoji, obuĉeno u vojniĉku uniformu s metalnim šlemom, s krestom, poput,
francuskih šlemova iz Prvog svetskog rata. Pit, zapanjen, nije rekao ništa dok je uniformisani ĉovek
vadio mali francuski kljuĉ iz koţne torbe; namestivši ga na šraf na lobanji ţenskog produţetka,
ĉovek poĉe snaţno da ga odvrće. „ZarĊao je”, reĉe, nastavljajući. „Ali radije će da te pusti nego da je
rastavim na delove. Je l’ tako, Velika K?” Nasmejao se, modnim, snaţnim osmehom. Osmehom
muškarca. Muškarca u najboljim godinama.
„Ubij je”, reĉe Pit.
„Ne. Ţiva je; ţeli da opstane. Ne moram da je ubijem da bih je naterao da te pusti.” Uniformisani
ĉovek petljao je kljuĉem oko metalne glave produţetka. „Još jedan okret”, reĉe, „i tvoja baza
selenoidnih ventila će pregoreti. Danas si vec izgubila jedan produţetak; moţeš li sebi da priuštiš
gubitak još jednog? Ne bih rekao. Nije ti ih još puno ostalo.”
„Mogu li da razmislim na trenutak?” upita Velika K.
Podigavši rukav, ĉovek pogleda u ruĉni sat... „Šezdeset sekundi”, reĉe. „A onda nastavljam da
odvrćem.”
„Lovĉe”, reĉe Velika K, „uništićeš me.”
„Onda pusti”, reĉe uniformisani ĉovek.
„Ali...”
„Pusti.”
„Smejaće mi se sav civilizovani svet.”
Uniformisani ĉovek reĉe: „Nema civilizovanog sveta. Tu smo samo mi. A ja imam francuski

54

kljuĉ. Našao sam ga u skloništu od vazdušnih napada pre nedelju dana, i otad...” Posegnuo je opet
ka šrafu, pruţivši kljuĉ.

Produţetak Velike K pusti Pitovu drugu ruku, spoji šake, podiţe ih i raspali uniformisanog
ĉoveka, jednim udarcem koji ga je odbacio poput debla; on pade, groteskno, oklevajući par
trenutaka na kolenima. Iz usta mu poteĉe krv. U tom trenutku izgledao je kao da se moli. A zatim
pade na stomak u hrpu poponca, koji je rastao oko njega. Kljuĉ ostade da leţi tamo gde ga je
ispustio.

„Mrtav je”, reĉe produţetak.
„Ne.” Pit se nagnu nad njim, oslanjajući se jednim kolenom o tlo; krv mu je natopila odeću, upila
se u grubo platno. „Uzmi njega umesto mene”, Pit reĉe produţetku i ustuknu, van njenog domašaja.
Produţetak je bio u pravu.
Velika K reĉe: „Ne volim lovce. Istroše hidroksid iz bernitijuma u mojim akumulatorima, a ako
misliš da je to smešno, trebalo bi da probaš nekad.”
„Ko je on?” reĉe Pit. „Šta je lovio?”
„Lovio je nakazu bez udova koja je prošla ovuda pre tebe. To mu je bio zadatak, platili bi mu. Svi
lovci budu plaćeni; ne rade ništa iz ubeĊenja.”
„Ko ga je plaćao?“
„Ko zna ko ga je plaćao. Plaćen je; to je to.”
Povlaĉeći se i dalje, Pit reĉe: „Ovo je nepotrebno ubistvo. Ne mogu to da podnesem. Ostalo je
tako malo ljudi.“ Zatim se okrenu i potrĉa.
Nije krenula za njim.
Kada se osvrnuo, video ju je kako uvlaĉi telo u rupu. Da se nahrani njim, ĉak i sada, iako je
najveći deo njegovog ţivota išĉileo. Da se hrani ostatkom ţivota - ćelijskom aktivnošću koja još nije
prestala. Uţas, pomisli, i strese se. I otrĉa.
Pokušao je da me spase, pomisli Pit.
Zašto?
Sa šakama oko usta, viknu ka Velikoj K: „Nikad nisam ĉuo za Alberta Ajnštajna.“ Ĉekao je, ali
nije bilo odgovora. Zatim, ĉekajući kratko za svaki sluĉaj, nastavi dalje.

13

Okrećući brzo pedale, sa slikom produţetka Velike K i lovca još uvek jasnom u umu, Pit je
upravljao bicikl krivudavim putem koji je vodio kroz kamenita brda. Prošavši oštru krivinu,
iznenada se našao licem u lice s više malih, pokretnih figura koje su zauzele put pred njim.

Postupio je bez razmišljanja.
„Ĉuvaj! “ viknu, okrećući volan i koĉeći.
Udario je u kamen, poleteo u vazduh. Bicikl zazveĉa i nastavi napred. Ogrebao je lakat, bok,
koleno. Trenutak pre nego što ga je zabolelo, uzviknuo je: „Bube!” istovremeno iznenaĊen i zgaĊen.
Dok je ustajao, otresajući prašinu, najbliţa buba se okrenu ka njemu.
„Hej, veliki“, reĉe mu. „Zgnjeĉite li nekog od nas videćete šta će da Vas snaĊe.”
„To su mravi”, reĉe Pit i dodade: „Do vraga! Ako ćete da se igrate na putu, onda baš traţite da vas
neko udari! “
„Sad baš i nije špic”, reĉe buba, okrećući se ka prašnjavoj braon sferi preĉnika oko dvadeset
centimetara. Poĉe da je gura niz stazu, dok je Pit proveravao da li je radio oštećen.
„Evo još jedne! “ uzviknu jedna od buba napred.
„Odliĉno! Stiţem.”
Kazaljke zasijaše. Uobiĉajena statika ispuni vazduh. Pit zakljuĉi da je radio prošao bolje od
njegovih leĊa i boka. Vraćajući se do bicikla opet se našao pred bubom. Ovaj put mu povetarac
donese poznat miris od kojeg mu se raširiše nozdrve.
„Ĉuj, bubo, šta...”
„Ĉuvaj!” viknu hitinski putnik.
Pitov skok je samo delimiĉno bio efikasan. Braon, drobljiva masa udari mu u stopalo i raspade
se.
Pogledao je uz put gde je još jedna buba stajala i smejala se.
„To si namerno uradio“, reĉe, otresajući nogu.
„Ne, nije“, reĉe buba kraj njega. „Dodavao ju je meni. Ovamo.“
Buba gurnu braon kuglu. Poĉe da ĉisti Pitovu ĉizmu, dodajući masu na kuglu.
„To je stajsko Ċubrivo“, reĉe Pit.

55

„A šta ste mislili da će balegar da gura putem - kugle od limuna?“
„Samo mi ga skini s noge. Ĉekaj malo!“
„Ĉek’, šta? Sad ga hoćete? Izvinite. Ko naĊe njegovo...“
„Ne, ne. Skidaj to. Ali - pošto si struĉnjak za takve stvari, kaţi mi - to je kravlja balega, zar ne?”
„Tako je”, reĉe buba, dodajući poslednje grudvice materije na svoju loptu. „Najbolja je. Greje
dobro i ujednaĉeno. Ne previše. Baš kako treba.“
„To znaĉi da je ovim putem prošla neka krava.“
Buba se zakikota.
„Postoji smislena veza izmeĊu te dve pojave.“
„Bubo, u pravu si”, reĉe Pit, „za sranje i to. Moţda bih to prevideo da nije bilo tebe. Ĉuj, traţim
jednog ĉoveka u kolicima koja vuĉe krava, nepota...“
„Po imenu Tibor Makmasters“, zausti buba, tapkajući loptu da je poravna, krenuvši ponovo.
„Priĉali smo s njim pre izvesnog vremena. Naš Hodo se poklapa s njegovim jedan deo puta.”
Pit podiţe bicikl, poravna korman. Osim toga, ĉinilo se da nije oštećen. Premestio ga je na stazu i
gurao ga uz sebe, prateći bubu.
„Imaš li pojma gde je sada?” upita.
„Na drugom kraju staze“, odgovori buba. „S kravom.“
„Je l’ bio dobro kad ste priĉali s njim?“
„Jeste. Ali kolica su mu zadavala muke. Trebalo mu je mazivo za toĉak. Otišao je da ga naĊe.
Krenuo je ka automat-servisu, s nekim trkaĉima.“
„Gde je to?”
„Tamo preko onih brda.“ Zastade da pokaţe. „Nije daleko. Staza je obeleţena.“
Tapkao je kuglu balege.
„... S vremena na vreme“, dodade. „Samo drţite oĉi širom otvorene.“
„Hvala, bubo. Šta htede da kaţeš kad reĉe da ste na Hodou? Nisam znao da bube idu na Hodo.“
„Pa”, reĉe, „matora dama se sprema da izleţe kamaru jaja. Hoće adekvatnu paţnju. Ĉitavu
papazjaniju. Izleći će se na samoj Boţjoj planini, gde će mladi prvo da vide Njega ĉim se ispile.“
„Vaš bog sedi na planini svima naoĉigled?“ upita Pit.
„Pa, vama je to brdo, ili humka“, odgovori buba, „i naravno da je od njega ostalo samo njegovo
mrtvo, kvarijivo, zemaljsko obliĉje.“
„Kako vaš bog izgleda?“
„Nešto nalik nama, samo veliĉine Boga. Ĉvršći je od našeg hitina, kao što to i treba da bude, ali
telo mu je sada ulubljeno i nagriţeno zubom vremena. Oĉi mu prekriva milion naprslina, ali još
uvek nisu smrskane. Delimiĉno je ukopan u pesak, ali još uvek baca pogled sa svoje planine, na svet,
do naših jama i naših srca.”
„Gde je to mesto?” upita Pit.
„A, ne! To je bubeća tajna. Tamo moţemo da idemo samo mi Odabrani. Bilo ko drugi bi oljuštio
Telo, ukrao sveto Ime.”
„Izvini”, reĉe Pit. „Nisam imao nameru da zabadam nos.”
„Vaša vrsta mu je to uradila”, buba nastavi ogorĉeno da govori. „Uhvatili ste ga tamo na
Njegovoj planini vašim prokletim ratom.”
„Nemam ja ništa s tim”, reĉe Pit.
„Znam, znam. Previše ste mladi, kao i ostali. Šta ţelite od nepota?”
„Hoću da idem s njim da ga štitim. Opasno je da bude sam, takav kakav je.”
„Imate pravo. Neko bi mogao da ukrade tu njegovu zapregu zbog delova. Ili kravu, da je pojede.
Bolje onda poţurite, gospodine...”
„Pit. Pit Sends.”
„Bolje onda da stignete nepota, Pite, pre ostalih. On je mali, kao i mi, pa bi ga lako zgnjeĉili. Ţao
mi je svakog ko je takav.”
Pit ponovo sede na bicikl.
„Probajte da ne gazite preko izmeta. Hoćete li, Pite? Od toga se brţe osuši i teţe se struţe.”
„Dobro, bubo. Paziću. - Vi ostale bube sklanjajte se s puta. Prolazim! “
Krenuo je napred. Poĉeo da okreĉe pedale.
„Pozdrav”, uzviknu.
„Neka Ve-duplo-ve štiti nepota dok ga ne pronaĊete”, reĉe buba, nastavljajući uz nagib.
Nakon nekoliko sati pronašao je automat-servis, prateći pravac koji mu je pokazala buba i
povremeno vidljive komade izmeta. „Tamo preko onih brda. Nije daleko”, rekla je buba. Ali brda su
se prokleto dugo pruţala dok nisu prešla u predeo sa zakrţljalim ţbunjem i suvim korovom. Sišao je
i gurao bicikl kraj sebe. Veĉe se već dobrano pribliţilo, ali svet je još uvek bio topao, s pramenĉićima
vreline, koji su lelujali nad sprţenim kamenjem, senkama koje su se dodatno izduţile preko

56

spaljenog peska i zalaskom sunca, koji je poput poţara u fabrici hemijskih proizvoda uništavao
zapad na njegove oĉi. Korov se uplitao u lanac bicikla, oko njegovih ĉlanaka. Ali videlo se da su kroz
njega prošla i kolica, koja vuĉe jedan papkar. Pratio je trag koji je nestajao u gustišu hajduĉke trave.
Ĉvrste stabljike zveckale su o ţbice.

Probijao se kroz njih, dok nije došao do ĉistine, ravne površine u ĉijem središtu su sunĉevi zraci
ocrtavali oblik velikog, okruglog komada metala.

Parkirao je bicikl i oprezno krenuo napred. Nemoguće je pretpostaviti šta bi oronuli
automat-servis mogao da smatra uvredljivim.

Pribliţio se. Proĉistio je grlo. Kako se obraća automat-servisu?
„Ovaj - Vaše Servisanstvo?11 zausti.
Ništa.
„... ObraĊivaĉu, ProizvoĊaĉu, Distributeru, Serviseru”, nastavio je, setivši se dela rituala, „Veliki
Tvorcu-proizvoda s garancijom, ne ukljuĉujući radnu snagu i delove. Ja, skromni potrošaĉ, po
imenu Pit Sends, molim da se predstavim pred Vama.”
Poklopac automat-servisa pomeri se u stranu. Iz otvorenog okna pomoli se šipka. Na njenom
kraju se nalazio megafon koji se okrenu ka njemu.
„Šta je u pitanju?” zagrme. „Otkazivanje ili mazivo?”
„Molim?”
„Hoćete da kaţete da se još niste odluĉili?” zaurla. „Sad ću smesta da Vas sprţim strujom! “
„Ne! Ĉekajte! Ja...”
Pit oseti blago golicanje po tabanima. Trajalo je samo trenutak i on poĉe da se povlaĉi, primetivši
pramenove tamnog dima koji su se sad izdizali iz otvora, šireći miris ozona i sprţene izolacije.
„Ne tako brzo! “ zagrme. „Šta je to iza Vas?”
„Ovaj - moj bicikl”, odgovorio je.
„Vidim u ĉemu je problem. Donesite ga ovamo.”
„Nemam problema s biciklom. Došao sam da se raspitam o nepotu po imenu Tibor Makmasters
i da li je dolazio...”
„Bicikl!” vrisnuo je. „Bicikl!”
Zatim, iz jame izaĊe duga savitljiva hvataljka i uhvati okvir vozila tik ispod sica. Odiţe ga od tla i
povuĉe ka otvoru. Pit uhvati ruĉke upravljaĉa dok je prolazio kraj njega, opirući se petama i vukući
ga ka sebi.
„Pusti mi bicikl! Do Ċavola! Samo mi treba informacija!”
Otrgnuo ga je i uvukao u otvor.
„Mušterija treba da saĉeka dok traje odrţavanje i popravka! “ povika.
Ruka se opet pomoli i spusti crvenu stolicu od vinila i aluminijuma, štos Riders dajdţesta,
pepeljaru i deo svetlozelene pregrade na kojoj je bio okaĉen Plejboj kalendar, izbledela slika jezera
Krater upljuvana od muva, kao i znaci na kojima je pisalo MUŠTERIJA JE UVEK U PRAVU;
OSMEH; RAZMIŠLJAJ; JA NE DOBIJAM PLIKOVE. JA IH IZAZIVAM; I SAMO VI MOŢETE DA
SPREĈITE ŠUMSKE POŢARE.
Uzdahnuvši, Pit sede i poĉe da ĉita ĉlanak o leku za rak.
Iz dubine otvora ĉulo se zujanje, koje se brzo pojaĉalo u urlik, praćen neravnomernim lupanjem
i škripom nastalom kidanjem metala. Nekoliko trenutaka kasnije ĉuo je kako se lift podiţe uz zveket.
„Usluga s maksimalnom efikasnošću!” zatrube glas. „Saĉekajte da preuzmete proizvod! “
Pit ustade i udalji se od otvora. Zatim se, jedna za drugom, pojaviše tri ruke. Svaka je drţala po
jedan sjajan tricikl.
„Do Ċavola! “ uzviknuo je. „Upropašten mi je bicikl!”
Ruke zastadoše, oklevajuci.
„Mušterija nije zadovoljna?” upita tih, smrtonosan glas.
„Pa - ovo su predivni tricikli”, reĉe. „Zaista kvalitetan rad. To svako moţe da vidi. Ali meni treba
samo jedan, u punoj veliĉini - s dva toĉka, jednim napred i dugim nazad.”
„U redu. Saĉekajte izmene!”
„Dok to radite”, reĉe Pit, „moţete li da mi kaţete da li je Tibor Makmasters prolazio ovuda?”
Uvukao je tricikle i opet se zaĉu buka. Preko njih, glas zagrme: „Mali foko mi je ostavio
narudţbinu i nije se vratio po nju niti je otkazao. Evo! “ Pakovanje maziva izlete iz otvora i pade pred
njega. „To je njegova narudţbina! Dajte mu je ako ţelite - kaţite mu da mi ne trebaju takve mušterije
kao što je on! “
Pit zgrabi pakovanje i krenu unazad, dok je buka ispod zemlje dosegla zlokoban nivo, nalik
grmljavini, tako da tlo poĉe da se trese od vibracija.
„Vaša porudţbina je sada spremna!” zatutnja. „Sačekajte!”
Pit se okrenu i potrĉa, ulete u gustiš rastinja.

57

Senka prekri nebo i on se baci kraj jedne gromade, zaštitivši glavu rukama.
Poĉeše da padaju pogo štapovi.

14

Tibor je posmatrao kako se veĉe presvlaĉi, video kako se pejzaţ deli i udaljava, nagore i nadole,
mraĉan. Kako ono beše ide, ona otuţna pesmica? Rilkeova „Abend”:

Der Abend wechselt langsam die Gewänder,
die ihm Rand von alien Bäumen hält;
du schaust: und von dir scheiden sich die Länder,
ein himmelfahrendes und eins, das fällt;
und lassen dich, zu keinem ganz gehörend,
nicht ganz so dunkel wie das Haus, das schweigt,
nicht ganz so sicher Ewiges beschwörend
wie das, was Stern wird jede Nacht und steigt;
und lassen die (unsäglich zu entwirrn)
dein Leben, bang und riesenhaft und reifend,
so dasz es, bald begrenzt und bald begreifend,
abwechselnd Stein in dir wird und Gestirn.
On zna kako se ja osećam, zakljuĉi, koji ne pripadam nikome, ne tako pouzdano obećan veĉnosti
kao sve ovo, zbunjen, sam, uplašen. Da sada mogu da se pretvorim u kamen i zvezde, uradio bih to.
Bog gneva mi je dao noge i ruke. A onda ih opet uzeo. Da li se to zaista desilo? Da, jeste. Uveren sam.
Zašto mi je davao udove ako ne mogu da ih zadrţim? Bilo bi tako dobro prosto drţati bilo šta i
osećati to neko vreme. Mislim da je to sadistiĉki, ali kad malo bolje razmislim, hrišćanska verzija je
mazohistiĉka, odagnavanje svega lošeg, što je opet, samo po sebi, loše. On voli svakoga,
demokratski, ĉak neumitno. Ali on je stvorio ljude tako da ne mogu da idu kroz ţivot, a da ga ne
povrede. Ţeleo je da voli nešto bolno. I jedno i drugo je bolesno. Moraju biti. - Kako se grozno
osećam, tako bezvredno. Ali ipak ne ţelim da umrem. Mada, plašim se da opet upotrebim megafon.
Sada kad je mrak. Ko zna šta bi moglo da ga ĉuje i doĊe - sada.
Tibor poĉe da plaĉe. Zvuke noći - cvrĉanje, zujanje, suvo grebuckanje granĉica o koru -
nadglasaše njegovi jecaji.
Zaĉu se udarac i škripanje, kao da je neko dodao teret na njegova kolica. Boţe! Šta je to? - zapita
se. Potpuno sam bespomoćan. Moraću da leţim ovde i pustim da me pojede. Previše je mraĉno da
bih video u kom pravcu da pruţim ekstenzor da se odbranim. Negde iza mene je, prilazi...
Osetio je hladan, vlaţan dodir na vratu, zatim krzno. Prišlo mu je. Liznulo mu obraz.
„Tobi! Tobi...”
Bio je to pas kojeg su mu dali gušteri. Pobegao je ranije, a on je pretpostavio da se vratio bivšim
vlasnicima. Sada je mogao da mu vidi njušku kako se ocrtava naspram neba, isplaţen jezik, bele
zube, nalik osmehu.
„Ipak si ostao uz mene”, reĉe. „Nemam ĉime da te hranim. Nadam se da si nešto sam našao.
Ostani uz mene. Sklupĉaj se i spavaj kraj mene. Molim te. Nastaviću da priĉam s tobom, Tobi.
Dobra kuca, dobra kuca... Izvini što ne mogu da te pomazim. Pod ovim svetlom, mogao bih loše da
procenim i smrvim ti lobanju. Ipak, ostani. Ostani...”
Ako preţivim noć, pomisli... ako preţivim, biće to zbog tebe.
„Nagradiću te jednog dana”, Tibor obeća psu, koji se promeškolji ĉuvši saosećajan ton u
njegovom glasu. „Spašću ti ţivot. Ako ti spaseš moj, ako budem ţiv kad doĊe pomoć - obećavam!
Ako još uvek budem ţiv, ako ti ikada budeš u opasnosti, ĉućeš povik i hitanje, i kotrljanje, i grmlje će
se uzburkati! Lišće i prašina će se podići i ti ćeš znati da sam krenuo, ma gde da sam, da ti
pomognem! Tutnjava i ţestina kotrljanja spasa koji donosim preplašiće bilo koga. Zaštitiću te,
voleću te, baš onako kako ti meni pomaţeš da preţivim ovu noć. To je moje sveto, sveĉano obećanje
pred samim Bogom.”
Pas mahnu repom.

Pit Sends, hoda pod meseĉinom, preko mraĉnih ravnica, pešaĉi izmeĊu tragova kolica koja vuĉe

58

krava, zastaje povremeno da se uveri da su još tu. Ne bi trebalo da je napolju po mraku. Trebalo bi
da naĊe neko zaklonjeno mesto i legne da spava. Mada, treba mi veća razdaljina, izmeĊu mene i tog
šizoidnog automat-servisa. Pretpostavljam da sam odmakao dovoljno. Ali sada se osećam ranjivo,
izloţeno. Ravno, prazno, ovo mesto. Ali videlo se drveće u daljini pre nego što je svetlost nestala.
Ĉini se da je ovo dobar pravac. Taj desni kolotrag postaje krivudav. Bez maziva, otići će mu guma.
Da li je dobro? Boli me kuk. Izgubio sam i šešir. Sad će mi glava pocrveneti i poĉeti da se ljušti.
Potom će opet da pocrveni. Onda će opet da se ljušti. Nikad ne pocrni... Kako ide Tiboru? Koliko li
su jaki ti ruĉni hvataĉi? - pitam se. Moţe li da se zaštiti? Boli me i koleno. Eto problema koji on
nikada neće imati. Koliko bi ţivot bio lakši da je Luftojfel imao toliko obzira da umre onda kada je
trebalo i svi to znaju. MeĊutim, sada... Šta da radim ako se stvarno pojavi? Šta ako ovih dana mazi
kuĉiće i daje deci slatkiše? Šta ako ima ţenu i desetoro dece koja ga vole? Šta ako... Do vraga! Previše
pretpostavki. Šta bi Lurin rekla? Ne znam šta bi Lurin rekla... Gde se dede taj prokleti kolotrag?

Ĉuĉnuo je i osmotrio tlo. Postalo je šljunkovito, progutalo je brazde. Ustavši, slegnu ramenima i
nastavi dalje. Nema razloga da iznenada promeni pravac. Nastaviće pravo, zasad.

Povremeno je proveravao trag, ali put je i dalje imao grubu, šljunkovitu teksturu. Moraću da ga
potraţim ujutru, zakljuĉi.

Koraĉajući dalje, primetio je blago treperenje zdesna, jedva vidljivo uz obod skupine stena. Malo
dalje, svetio postade vidljivije, dok se naposletku nije pretvorilo u malu logorsku vatru. U njenoj
blizini se ocrtavala samo jedna figura, biće s ĉudno zašiljenom glavom. Kleĉalo je, oĉigledno
usredsreĊeno na vatru.

Pit uspori, prouĉavajući prizor. Nekoliko trenutaka kasnije, oseti u povetarcu pikantan miris i
na usta mu krenu pljuvaĉka. Prošlo je dosta vremena od poslednjeg obroka.

Stajao je još jedan trenutak, a onda se okrenuo i krenuo ka vatri, hodajući polako, oprezno. Dok
je prilazio, video je odsjaj plamena na metalnom šlemu. Bio je to zašiljen šlem, kakav neće tako lako
zaboraviti. Zatim je uoĉio crte lica pod njim. Da, nije bilo sumnje.

Ubrza korak.
„Lovac! “ reĉe. „Ti jesi isti ĉovek. Jesi li? Tamo kod Velike K...?“
Ĉovek se nasmeja, ispuštajući tri duboka izdaha od kojih zadrhtaše plamenovi o kojima je vodio
raĉuna.
„Da, da! PriĊi i sedi! Mrzim da jedem sam.”
Pit spusti ranac i kleknu kraj njega, uz vatru, naspram drugog ĉoveka.
„Zakleo bih se da si mrtav”, reĉe. „Sva ona krv. Nisi se pomerao. Mislio sam da te je ubila. Kad te
je odvukla unutra... Bio sam siguran da si gotov.”
Ĉovek klimnu, okrećući raţnjiće od kosti na koje su bili nabodeni komadići mesa.
„Razumem zašto si se prevario“, reĉe. „Evo!”
Ĉovek izvuĉe meso iz plamena i dodade mu ga. Pit liznu prste da se ne opeĉe i uze ga. Meso je
bilo dobro, soĉno. Pit pomisli da upita od ĉega je, ali odustade. Lovac uvek moţe da naĊe nešto
jestivo. Bolje da ne zalazi u to.
Ĉovek je jeo s neprirodnom preciznošću, a Pit je shvatio zašto mu tako paţljivo gleda lice - donja
usna mu je bila jako zaseĉena, duboko rascepljena.
„Da”, promrmlja ĉovek, „krv je mogla da zavara - delom iz usta, a delom iz sveţe rane na glavi
koja se opet otvorila. Zato sam nosio oklop.“ Potapšao je šlem. „Dobra stvar. Spreĉio ju je da mi
rascopa lobanju.“
„Ali”, upita Pit, „kako si joj pobegao?“
„O, nije to neki problem“, odgovorio je. „Izašao sam ĉim me je uvukla. Već sam razlabavio šraf
na lobanji skoro do kraja. Rekoh da treba još jedan okret i još jedan okret je i trebao. Prstima.
Presto!“ Pucnuo je prstima. Ubacio je još jedan komad mesa u usta. „Onda je pala, a ja sam ustao i
to je to. Šteta. A opet, dao sam joj šansu. Svestan si toga, zar ne?“
„Bio si maksimalno fer“, reĉe Pit, dovršavajući svoj raţnjić i posmatrajući druge koji su još uvek
cvrĉali.
Ĉovek mu dodade još jedan.
A ruke su mu još uvek smirene, pomisli Pit, prihvatajući meso. Sve u jednom danu.
Kompetentnost, struĉnost - nervi poput fino spletenih niti platine, zglobovi poput paţljivo spojenih
zupĉanika i kugliĉnih leţajeva od nerĊajućeg ĉelika. Veština, petlja - eto šta je potrebno da bi neko
bio lovac. Ali ima i srce. Saosećanja. Koliko nas bi bilo toliko uljudno prema neĉemu što hoće da nas
pojede?
„Nakon što sam otišao odande”, reĉe lovac, „nastavio sam dalje, zadovoljan što si bio dovoljno
razuman da se skloniš.”
O, boţe! - pomisli Pit. Nadam se da je stvarno bio u nesvesti, da ne kaţe to tek tako. Šta ako je
ĉuo kako govorim Velikoj K da uzme njega umesto mene? A opet, stvarno sam mislio da je mrtav.

59

Upravo sam mu to rekao. Pa ako me je i ĉuo da to govorim, zna da sam to zato uradio. Ali mogao
sam to da mu kaţem, tek da ispadne da sam dobar, iako to nisam imao na umu kad sam to rekao. S
druge strane, ako je ĉuo, mora da je dovoljno dobar ĉovek pa mi je oprostio - u kom sluĉaju se
pretvara da nije ĉuo - što znaĉi da nikad neću saznati. O, boţe! A ja ovde jedem njegove raţnjiće.

„Šta se desilo s tvojim biciklom?” upita ga lovac.
„Automat-servis ga je pretvorio u pogo štapove”, reĉe Pit.
Lovac se nasmeši.
„Nisam iznenaĊen”, reĉe. „Kad im nadereri odu, poĉnu da rade najgluplje stvari. Ali nosio si
nešto što nisi imao ranije. Da li je odista ispunio formular kako treba pre nego što ti je uništio
bicikl?”
„Neĉiju narudţbinu”, reĉe Pit. „Redosled isporuka mu je takoĊe poremećen.”
„Šta ćeš sa svim tim mazivom?”
„Nosim ga ĉoveku kome zaista i treba”, reĉe Pit, setivši se da je K rekla da lovac prati Tibora. Što
je lako mogla da bude dezinformacija. Ipak...
Napunio je usta da ne bi morao dalje da odgovara na pitanja, a da prethodno ne napravi pauzu
od bar desetak sekundi da razmisli.
Mada, zašto bi on traţio Tibora? - pitao se. Šta bi on hteo od njega? Što bi Tibor bio vredan lova?
To jest, vredan nekom drugom...?
Kad su završili s jelom, Pit je znao da bi trebalo da ponudi ĉoveku jednu od preostalih cigareta.
Uĉinio je to, a onda i sam uzeo jednu. Zapalili su ih ţeravicom iz vatre, a onda se pruţili uz gromade
stena, da se odmore, popuše.
„Nisam siguran”, reĉe Pit, „u primerenost pitanja. Zato izvini ako sam nepristojan. Ne srećem
ĉesto lovce pa ne znam da li je na mestu. Pitao sam se - da li sada loviš nešto ili nekog odreĊenog, ili
- imaš pauzu izmeĊu dva lova?“
„O, u lovu sam”, reĉe ĉovek. „Traţim malog fokomelusa po imenu Tibor Makmasters. I rekao bih
da je trag sad priliĉno sveţ.”
„O, zaista?” reĉe Pit, uvlaĉeći dim cigarete, s jednom rukom iza glave, pogleda usmerenog u
zvezde. „Šta je uradio?”
„O, ništa, još uvek ništa. Nije naroĉito bitan. Samo delić veće priĉe.”
„ Ah.” Šta sad da kaţem? - zapitao se. Zatim reĉe: „Inaĉe, ja sam Pit. Pit Sends.”
„Znam.”
„Zaboravio sam da se predstavim ranije, a - Znaš? Kako?”
„Jer znam svakog iz Šarlotsvila, u Juti - odnosno, svakog ko ima veze s Tiborom Makmastersom.
Mali je to grad. Nema vas baš toliko.”
„Efikasan”, reĉe Pit, osetivši se sada kao da neko vuĉe bodlje koje su mu pre toga bile bezbolno
zabijene u meso. „Mora da je tvoj poslodavac uloţio znatan trud i sredstva. Bilo bi lakše prići mu još
dok je bio u gradu.”
„Ali tamo bi to bilo uzaludno”, odgovori ovaj. „A mom poslodavcu poteškoće i troškovi ne znaĉe
ništa.”
Pit je ĉekao, pušeći. Bio je siguran da ne bi bilo primereno da ga pita za identitet poslodavca.
Moţda ga on sam kaţe ako jednostavno budem ĉekao, zakljuĉio je.
Vatra zapucketa. U daljini, nešto poĉe da zavija, a nešto drugo se zakikota.
„Ja sam Šuld, Dţek Šuld”, reĉe lovac, pruţajući ruku.
Piter se okrenu na bok i stegnu je. Stisak je bio, kao što je i pretpostavljao, dovoljno snaţan da
nadjaĉa njegov, a opet dovoljno kontrolisan da to pokaţe bez previše uloţenog napora. Pustivši
ruku, Pit se nasloni i poĉe da prouĉava raspored zvezda. Meteor razmaza beo plamen preko neba.
Kada zvezde baciše sama, setio se, Koplja, zališe svod suzama... Kako ide dalje? Nije mogao da se
seti.
„Tibor je na opasnom Hodou”, reĉe Šuld, „a nedavno je izrazio ţelju da se prekrsti u veru u kojoj
treba da dobiješ svešteniĉku sluţbu.”
„Ti si baš temeljan”, primeti Pit.
„Da, rekao bih da jesam. Vama hrišćanima baš i ne ide ovih dana”, nastavi, „pa ĉak i jedno
preobraćanje puno znaĉi u malom mestu kakvo je Šarlotsvil, u Juti. Osam?”
„Ne sporim”, reĉe Pit.
„Pa te je tvoj pretpostavljeni poslao da se postaraš za katehumenat, da paziš da ga ne snaĊe
nešto dok obavlja svoj poslić za konkurenciju.”
„Ţelim da ga naĊem i zaštitim”, reĉe Pit.
„A predmet njegove potrage? Da li si se imalo zapitao o onom kojeg je unajmljen da naslika?”
„O, ponekad se pitam da li je taj ĉovek još uvek zaista ţiv”, reĉe Pit.
„Ĉovek?” reĉe Šuld. „Još uvek moţeš tako da ga zoveš?”

60

„Pa, za razliku od naše konkurencije, zaista ne mogu da ga smatram pogodnim za bilo koju
znaĉajniju ulogu. “

„Ne govorim o teologiji”, reĉe Šuld. „Samo sam ukazao na tvoje spominjanje njegove ĉoveĉnosti
kad govorimo o nekome ko je izgubio svako pravo na bilo šta ljudsko. U poreĊenju s njim Adolf
Ajhman je bio ministrant. Govorimo o zveri koja je uništila najveći deo sveta.”

„Ne mogu da osporim tu ĉinjenicu, ali ni da mu sudim. Kako kad ne znam koji su mu motivi,
namere?”

„Osvrni se. Bilo kada. Bilo gde. Njihove posledice su sada vidljive u svakoj fazi postojanja. On je,
prosto i jednostavno reĉeno, neljudsko ĉudovište.”

Pit klimnu.
„Moţda”, reĉe „Ako je stvarno razumeo prirodu i suštinu svojih postupaka, onda pretpostavljam
da je tada bio nešto stvarno neizrecivo.”
„Probaj Karlton Luftojfel. To se moţe izreći. Danas nema nijednog ţivog stvora na zemlji koji
zbog njega nije spoznao patnju. Ne postoji ništa ĉemu on nije doneo planinu jada, kontinent oĉaja.
Obeleţen je onog dana kada je doneo odluku.”
„Ĉuo sam da su lovci plaćenici, da ne rade iz sopstvenih ubeĊenja.”
„Preduhitrio si me, Pite. Nisam ga imenovao kao predmet moje potrage.”
Pit se zakikota. Šuld takoĊe.
„Ali srećna su vremena kada se ţelja spoji s okolnostima”, konaĉno reĉe Šuld.
„Zašto onda traţiš Tibora?” upita Pit. „Ne razumem tu vezu najbolje.”
„Zver je oprezna”, odgovori Šuld, „ali ne verujem da će posumnjati u fokomelusa.”
„Poĉinjem da shvatam.”
„Da. Odvešću ga do njega. Tibor moţe da uzme njegov lik. Ja ću telo.”
Pit se stresao. Situacija se promenila i postala mraĉnija, ali mogla bi, zahvaljujući svim
okolnostima, da se preokrene u njegovu korist.
„Nameravaš li da to uradiš brzo, kratko?“ upita.
„Ne”, odgovori Šuld. „Unajmljen sam da se postaram da bude upravo suprotno. Vidiš,
angaţovala me je svetska tajna policijska organizacija koja već godinama traga za Luftojfelom - baš
zbog toga.“
„Shvatam“, kaza Pit. „Gotovo bih poţeleo da to ne znam. Gotovo...“
„Govorim ti ovo jer će mi biti lakše ako jedan od vas to zna. Što se tiĉe Tibora, on je ĉlan Slugu
gneva, a njihovi simboli moţda još uvek imaju nekog uticaja na njega. Ti, s druge strane,
predstavljaš suparniĉki tabor. Razumeš li šta hoću da kaţem?“
„Hoćeš da pitaš, da li ću saraĊivati?“
„Da. Hoćeš li?”
„Mislim da nisam sposoban da zaustavim nekog kao što si ti.“
„Nisam te to pitao.“
„Znam.“ Do vraga! Bar da mogu sad da popriĉam s Abernatijem - pomisli. Ali nema šanse da
obavim poziv. A on mi ne bi dao pravi odgovor. Ovu odluku moram sam da donesem. Tiboru ne sme
biti dozvoljeno da se sretne s Luftojfelom. Mora da postoji neki naĉin. Imaću vremena da smislim
kako - a onda pustim Šulda da obavi posao umesto mene. Sad ne mogu ništa drugo da kaţem, osim:
„Dobro, Dţek. SaraĊivaću.”
„Dobro“, odgovori Šuld. „Znao sam da hoćeš.“
Oseti kako mu nakratko ona moćna šaka stiska rame. U tom trenutku oseti se opkoljen stenama
i zvezdama.

15

Svet, dan, rasipa se: ovde: upiti ptica, nesigurni, zatim samouvereni: ovde: rosa poput daha na
staklu, povlaĉi se, nestala: ovde: trake boja dok beţe s istoka, dok bledi, bledi, plav: ovde: poput
lutke od voska, poluistopljene: Tibor, mek u polomljenim kolicima; pas naĉuljenih ušiju kraj njega,
posmatra svet kako se pomalja.

Zatim zeveţ, treptaj, sporo prisećanje. Tibor zgrĉi i opusti mišiće ramena. Izometrika. Istezanje.
Grĉenje. Opuštanje.

„Dobro jutro, Tobi. Novi dan. Pretpostavljam da od ovog zavisi. Ti jesi dobar pas. Prokleto
dobar. Najbolji pas kojeg znam. Sad moţeš da siĊes. Ulovi doruĉak ako umeš. Bojim se da je to
jedini naĉin da nešto pojedeš.”

Tobi skoĉi, olakša se kraj drveta, obiĊe oko kolica, onjuši tlo. Tibor aktivira ekstenzor i izvede

61

svoj sopstveni jednostavni ritual.
Pretpostavljam da bi trebalo da probam opet s megafonom, pomisli. Ali plašim se. Zaista se

plašim. To mi je poslednja nada. Ako me izneveri, ništa mi više ne preostaje.
Dugo je oklevao. Pretraţivao je pogledom nebo, drveće.
Plava šojka? Je l’ nju traţim? - zapita se. Ne znam šta traţim. Biće da još uvek nisam skroz

budan. Tobi ode u ţbunje. Pitam se da li ću ga opet videti. Moţda ću biti mrtav kad se vrati.
Nemoguće je reći - Prekini! Dobro. Šoljica kate bi mi prijala. Baš bi mi prijala. Poslednja šoljica... U
redu! Probaću s megafonom.

Podiţe ga, ukljuĉi i povika:
„Halo! Ovde Tibor Makmasters. Imao sam nezgodu. Kolica su mi zaglavljena. Zarobljen sam.
Ako me iko ĉuje, potrebna mi je pomoć. Ĉujete li me? Moţete li da mi pomognete? Ima li koga?”
Ništa. Ĉekao je nekih petnaestak minuta, a onda ponovo pokušao. Opet ništa.
Još tri pokušaja. Prošao je sat i ĉetvrt. Tobi se vratio, popriĉao nešto s kravom, legao u senku.
Tiho... Je l’ to bio povik? Ili ga uši varaju? Spoj nade, straha, zvukova u daljini? Zov ţivotinje?
Poĉe da se znoji, napinjući se da razabere kroz zvuke prirode, osluškujući ne bi li opet ĉuo.
Tobi zacvile.
Okrenuvši se, Tibor vide da je pas ustao i da gleda niz tragove, podignutih ušiju, napetog tela.
Ukljuĉio je megafon i opet ga podigao.
„Halo! Halo! Ovamo! Gore! Zarobljen sam! Zatoĉen u pokvarenim kolicima! Ovde Tibor
Makmasters! Imao sam nezgodu! Ĉujete li me?”
„Da!” Reĉ odjeknu meĊu brdima. „Stiţemo!”
Tibor poĉe da se smeje. Oĉi mu ovlaţiše. Zakikotao se. U tom trenutku, uĉini mu se da vidi obris
plave šojke kako nestaje meĊu drvećem. Ali nije bio siguran.
„Završićemo mi ovaj Hodo, Tobi”, reĉe. „Uspećemo, ĉini mi se.”
Prošlo je još deset minuta pre nego što se Pit Sends i Dţek Šuld prateći stazu pojaviše iza krivine.
Tobi spusti uši i zareţa, povlaĉeći se prema kolicima.
„U redu je, Tobi”, reĉe Tibor. „Poznajem jednog od njih. Došao je da uradi ono što hrišćani rade.
Da bude dobar Samarićanin, a onda da bude uz mene. A potreban mi je. Cena je visoka, koja god da
je.”
„Tibore!” povika Pit. „Jesi povreĊen?”
„Ne, samo kolica”, odgovori. „Otpao toĉak.”
PriĊoše mu.
„Vidim toĉak”, reĉe Pit. Pogleda u svog pratioca. „Ovo je Dţek Šuld. Juĉe sam ga sreo dok sam
pratio trag. Dţek, ovo je Tibor Makmasters - veliki umetnik.”
Tibor klimnu.
„Ne mogu da pruţim ruku”, reĉe.
Šuld se osmehnu.
„Pomoći ću ti”, reĉe. „Vratićemo taj toĉak oĉas posla. Pit ima malo maziva.”
Šuld priĊe toĉku, podiţe ga iz gustiša u kojem je leţao, dokotrlja ga do kolica.
Okretno, pomisli Tibor. Svi poznavaoci pokreta neosakaćenog sveta sloţili bi se s tim. Šta ţeli?
Tobi zareţa kad je Šulc doneo toĉak do prednjeg dela kolica.
„Nazad, Tobi! Odlazi! Oni mi pomaţu”, reĉe Tibor.
Pas se povuĉe desetak koraka i sede, posmatrajući.
Pit donese mazivo.
„Moraćemo da podignemo kolica”, reĉe. „Pitam se...”
„Ja ću ih podići”, reĉe Šuld.
Dok su radili, Tibor reĉe: „Pretpostavljam da bi trebalo da vas pitam šta traţite ovde.”
Pit podiţe pogled i nasmeši se. Zatim uzdahnu.
„Znaš”, reĉe. „Otišao si ranije jer nisi hteo da idem s tobom. Dobro. Ali morao sam da krenem za
tobom - baš zbog mogućnosti da se desi ovako nešto.” Odmahnu prema kolicima.
„Dobro”, reĉe Tibor. „Dobro. Kako se ispostavilo, nisam nezahvalan. Hvala što ste se pojavili.”
„Mogu li to da shvatim kao naznaku da sam dobrodošao da ti se pridruţim ostatak puta?”
Tibor se zakikota.
„Recimo da trenutno ne mogu da se bunim zbog tvog prisustva.”
„Pretpostavljam da je to dovoljno.”
Pit opet usmeri paţnju na rad.
„Gde si sreo gospodina Šulda?”
„Spasao me tokom susreta s produţetkom Velike K.”
„Dobro da se našao”, reĉe Tibor.
Šuld se nasmeja i Tibor poskoĉi kad je ĉuĉnuo uz kolica, a onda ustao, podiţući ih na ramenima.

62

„Dţek Šuld se jeste dobro našao,” reĉe. „Da, jeste”, i dodade „Zaista. - Pite, stavi ga sad u leţište.”
Pretpostavljam da bi trebalo da budem srećan što su ljudi opet oko mene, pomisli Tibor, posle
svega što mi se desilo u poslednje vreme. Ipak...
„Eto”, reĉe Pit. „Sad moţeš da ga spustiš.”
Šuld spusti kolica, udalji se od njih. Pit poĉe da zateţe maticu.
„Zahvaljujem”, reĉe Tibor.
„Nema na ĉemu”, reĉe Šuld. „Drago mi je da sam od pomoći. - Tvoj prijatelj mi kaţe da si na
Hodou.”
„Tako je. Deo posla za koji sam...”
„Da, i to mi je rekao. Ideš da baciš pogled na starog Luftojfela za mural. Vredan projekat, rekao
bih. A ĉini mi se da se pribliţavaš.”
„Znaš nešto o njemu?”
„Mislim da znam. Kruţe glasine, znaš. Dosta putujem. Sve ih ĉujem. Neki kaţu da je onaj grad
na severu njegov. - Ne, ne vidi se odavde. Ali nastavi ovim putem i na kraju ćeš doći do naseobine.
To je ta - tako kaţu.”
„Veruješ li glasinama?”
Šuld protrlja tamnu bradu i pogled mu odluta u daljinu.
„Rekao bih da je šansa priliĉno velika”, reĉe. „Da. Mislim da bih tamo mogao da ga naĊem.”
„Pretpostavljam da više ne koristi svoje pravi ime”, reĉe Tibor. „Verovatno sad ima neki drugi
identitet.”
Šuld klimnu.
„Rekao bih da je tako.”
„Znaš li koji je?”
„Ime? Ne. Identitet? Mislim da znam. Ĉuo sam da je sad veterinar, da ţivi u preureĊenom
atomskom skloništu, da s njim ţivi jedna retardirana devojĉica.”
„Je l’ to mesto u gradskom podruĉju?”
„Ne. Podalje od grada. Lako ga je prevideti - tako kaţu.”
Pit uzdahnu i ustade. Ubra šaku lišća i poĉe da briše ruke o njih. Dovršio je brisanje o pantalone.
„Eto”, reĉe. „Sad ako mi gurnemo, a ti nateraš kravu da povuĉe, trebalo bi da te vratimo na put.
Onda ćemo videti kako stoji. - Dţek, pomozi mi sad, hoćeš li?”
Šuld se udalji, ode iza kolica.
„Dobro, spreman”, reĉe Pit.
„Spreman.”
„Guraj! “
„Ustaj! “ reĉe Tibor.
Kolica zaškripaše, zaljuljaše se unapred, unazad, unapred, napred, krenuše uz kanal, uhvatiše
ivicu, popeše se uz nju. Minut kasnije, vratili su ih na put.
„Probaj sad”, reĉe Pit. „Vidi kako ide po ravnom.”
Tibor ih pokrenu.
„Bolje”, reĉe. „Osećam razliku. Mnogo bolje.”
„Dobro.”
Zatim nastaviše niz stazu, gore, dole, okolo, oko brda.
„Dokle ideš?” Tibor upita Šulda.
„Daleko“, odgovori ĉovek. „Idem kroz taj grad o kojem smo priĉali. Mogli bismo zajedno do
tamo.“
„Da. Misliš li da ćeš imati vremena da mi pokaţeš to mesto?“
„Luftojfelovo? Svakako. Pokušaću. Pokazaću ti gde ja mislim da se nalazi. Vidiš, hoću da ti
pomognem.“
„Pa, to bi bilo od pomoći“, reĉe Tibor. „Kad misliš da ćemo stići?“
„Verovatno sutra u neko doba.“
Tibor klimnu.
„Šta zaista misliš o njemu?“ upita.
„Dobro pitanje“, odgovori lovac, „koje sam znao da ćeš postaviti pre ili kasnije. Šta ja mislim o
njemu?“ Povuĉe nos. ProĊe prstima kroz kosu. „Puno sam putovao“ , reĉe, „i video sveta, i pre i
posle. Preţiveo sam dane uništenja. Video sam kako gradovi umiru, kako priroda vene. Video sam
kako zemlja bledi. Znaš, u stara vremena je još uvek bilo neke lepote. Gradovi su bili uţurbana,
prljava mesta, ali u nekim trenucima - obiĉno kad dolaziš i odlaziš - pogled na njih noću, osvetljene,
recimo, iz aviona na nebu bez oblaka - gotovo da si mogao, u tom trenutku, imati viziju nalik viziji
svetog Avgustina. Urbi et orbi, moţda, bar taj jedan trenutak. A kad bi se udaljio od gradova, po
vedrom danu, bilo je puno zelenog i braon, proţetog svim drugim bojama, ĉistom tekućom vodom,

63

slatkim vazduhom - A onda je došao taj dan. Spustio se gnev. Greh, krivica i odmazda? Maniĉna
psihoza tih entiteta koje smo nazivali drţavama, institucijama, sistemima - moć, vlast, dominacija -
stvari koje se veĉno proţimaju s ĉovekom i izviru iz njega? Naša tama, otelotvorena i vidljiva? Ma
kako da gledaš na to, dosegnuta je kritiĉna taĉka. Gnev se spustio. Dobro, loše, lepo, mraĉno,
gradovi, zemlja - ceo svet - na tren su se ogledali u podignutom seĉivu. Ruka koja je drţala seĉivo
bila je ruka Karltona Luftojfela. U trenutku kad ga je zario u naša srca, to više nije bila ruka kojom
zamahuje ĉovek, već Deus Irae, Bog gneva liĉno. To što je ostalo postoji zahvaljujući njegovoj
milosti. Ako već treba da postoji neka vera, onda ovu vidim kao jedini logiĉan princip. Koja druga
verzija priĉe bi mogla da opiše dogaĊaje? Eto kako ja vidim Karltona Luftojfela, kako mislim da
mora biti ovekoveĉen u tvojoj umetnosti. Zato sam voljan da ti ga pokaţem.“

„Shvatam“, reĉe Tibor, oĉekujući Pitovu reakciju, razoĉaran kad je uvideo da je nema. Zatim
reĉe: „Ima smisla“, reĉe, delimiĉno da bi iznervirao Pita. „Najveći renesansni slikari su pokušali to
da predstave. Ali niko od njih u stvari nije video predmet svojih slika, lik Boga. Ja ću to uraditi, a
kada ljudi budu videli sliku, znaće da ja jesam, jer će biti istinski. Reći će, ’Tibor Makmasters je
video i pokazao je to što je video.’”

Šuld pljesnu bok kolica i zakikota se.
„Uskoro“, reĉe. „Uskoro.“

Te veĉeri, dok su skupljali drva za vatru, Pit reĉe Šuldu: „Mislim da si ga skroz nasamario. Hoću
reći, to o ţelji da Luftojfel bude ovekoveĉen u njegovoj umetnosti.“

„Gordost”, odgovori Šuld. „Bilo je prosto. Skrenuo sam brzo paţnju sa sebe na njega. Sad sam
deo njegovog Hodoa - Vodiĉ. Veĉeras ću opet razgovarati s njim, u poverenju. Moţda ako bi hteo
malo da prošetaš nakon veĉere...“

„Naravno.“
„Kad završim, nestaće sve sumnje koje moţda ima u moju iskrenost. Nakon toga, sve bi trebalo
da ide glatko. “
Suptilnost i osećaj za vreme poput termostata ili meraĉa srĉanog ritma, zakljuĉi Pit - to je
potrebno za lovca - osećaj za ritam stvari i moć nad njima. Ovo se dobro razvija. Samo što Tibor ne
sme zaista da vidi Luftojfela...
„Verujem ti”, reĉe Pit. Zatim dodade: „Mada, nisam siguran kako ovo da kaţem, pa ću biti
direktan - da li tebi liĉno išta znaĉi ijedna od dve vere koje su upletene u sve ovo?”
Ogroman štap puĉe u Šuldovim rukama.
„Ne”, reĉe.
„Nisam ni mislio, ali sam hteo prvo to da razjasnim. Kao što znaš, meni jedna od njih znaĉi.”
„Oĉigledno.”
„Ono što imam u vidu jeste ĉinjenica da mi hrišćani ne bismo bili baš srećni da vidimo Luftojfela
stvarno ovekoveĉenog u tom muralu.”
„Laţna vera, laţni bog, što biste vi rekli. Zašto je bitno šta će da okaĉe u svojoj crkvi?”
„Moć”, reĉe Pit. „To moraš da ceniš. Iz ĉisto vremenskog aspekta, posedovanje prave stvari -
kako to oni vide - predstavljalo bi za njih nešto više. Nazovi to manom. Da mi iznenada dobijemo
komadić ţivotvornog Krsta, to bi malo raspalilo naš ţar, dodalo malo energije u naša dela. Mora da
ti je poznat taj fenomen. Nazovi to inspiracijom.”
Šuld se nasmeja.
„Šta god da Tibor naslika, oni će misliti da je to istina. Rezultat će biti isti.”
Hoće da kaţem da verujem u Boga gneva i da ga se plašim, pomisli Pit. Neću.
„Kad je već tako, radije bismo da to ne bude Luftojfel”, reĉe Pit.
„Zašto?”
„Jer bismo to smatrali bogohuljenjem, ruţenjem Boga kako mi Njega vidimo. Ne samo da bi
oboţavali nekog ĉoveka, već ĉoveka odgovornog za naše sadašnje jade, ĉoveka kojeg si i ti sam
nazvao neljudskim ĉudovištem.”
Šuld polomi još jedan štap.
„Da, naravno”, reĉe. „Ne zasluţuje pristojno iskopanu rupu u zemlji, a kamoli oboţavanje.
Shvatam šta hoćeš da kaţeš. Šta predlaţeš?”
„Upotrebi nas kao pokriće”, reĉe Pit, „kao što si i nameravao. Lociraj ga. Pribliţi mu se koliko
misliš da je potrebno da se uveriš u njegov identitet. Zatim reci Tiboru da si pogrešio. Da to nije on.
Tu ćemo da se rastanemo. Mi idemo dalje, nastavljamo našu potragu - a ti uradi ono što moraš.
Luftojfel je tako sklonjen iz našeg vidokruga.”
„Šta ćeš zatim da uradiš?”
„Ne znam. Ići dalje. Moţda locirati zamenu. Ne znam. Ali bar će Karlton Luftojfel biti uklonjen iz

64

priĉe.”
„Onda, to je pravi razlog što si ovde? Ne samo da zaštitiš Tibora?”
„Moţda je imalo uticaja na odluku - malo.”
Šuld se opet nasmeja.
„Dokle si spreman da ideš da se uveriš da ga Tibor neće videti? Pitam se. Dolazi li u obzir i

istinsko nasilje?”
Sad Pit polomi štap.
„To si ti rekao”, reĉe. „Ne ja.”
„Moţda ti uĉinim uslugu pukom ĉinjenicom da samo radim svoj posao”, reĉe Šuld.
„Moţda.”
„Šteta što to ranije nisam znao. Ako neko treba da radi za dva gospodara, onda bar moţe da

izvuĉe dobru zaradu od obojice.”
„Hrišćanstvo je bez prebijene pare”, reĉe Pit. „Ali setiću te se u mojim molitvama.”
Šuld ga šljepnu po ramenu.
„Pite, dopadaš mi se”, reĉe. „Dobro. Uradićemo kako ti kaţeš. Tibor ne mora da zna.”
„Hvala.”
Dok su se vraćali Pit se pitao, šta je, ispod tog švajcarskog mehanizma, pokretaĉ - glavna opruga

- zaista, lovĉe? Novac koji će ti dati? Mrţnja? Ili nešto drugo?
Zaĉu se oštro kevtanje. Šuld je šutnuo Tobija, koji se pojavio pred njim, reţeći. Moţda je bilo

sluĉajno, ali... „Prokleti pas!” reĉe. „Mrzi me.”

16

Pit Sends je podešavao svoju radio-opremu pod meseĉinom, radeći nasred malog proplanka oko
ĉetiristo metara niţe niz put od mesta gde su se ulogorili.

Zgodno je, pomisli, kako je ispalo, da Šulds predloţi ono što sam inaĉe nameravao da uradim -
da idem tim putem.

Stavio je slušalicu u uho, ukljuĉio predajnik.
„Doktore Abernati“, reĉe, podiţući mikrofon. „Ovde Pit Sends. Halo?”
Zaĉu se kratkotrajan šum statike, a onda: „Halo, Pite. Ovde Abernati. Kako je?”
„Locirao sam Tibora”, reĉe Pit.
„Da li je svestan tvog prisustva?”
„Jeste. Sad putujemo zajedno. Zovem malo dalje od logora.”
„O. Znaĉi pridruţio si mu se. Kakav ti je plan?”
„Malo je komplikovan”, reĉe Pit. „Postoji treće lice u priĉi - tip po imenu Dţek Šuld. Juĉe sam ga
upoznao. U stvari, spasao mi je ţivot. Ĉini se da vrlo dobro zna gde je Luftojfel. Ponudio se da nas
odvede do njega. Moţda ćemo već sutra stići tamo.”
Pit se nasmeši kad ĉu oštar udah s druge strane. Nastavio je: „MeĊutim, sklopio sam pogodbu s
njim. Neće ga pokazati Tiboru. Priznaće da je pogrešio, proći ćemo pored pravog Luftojfela i
nastaviti dalje.”
„Ĉekaj malo, Pite. Ne shvatam te. Zašto onda uopšte i raditi sve to? Zašto uopšte ići tim putem?“
„Pa”, Pit reĉe neuverljivo, „uĉiniće mi uslugu u zamenu za naše društvo do tamo.”
„Pite, kaţi šta mi ne govoriš? To nema smisla. Mora da postoji još nešto.”
„Dobro. On je ubica. Pošao je da ubije Luftojfela. Smatra da će biti manje sumnjiv ako bude
putovao u pratnji jednog nepota.”
„Pite! To te ĉini sauĉesnikom u ubistvu! “
„Ne baš. Ne opravdavam ubistvo. Priĉali smo ranije o tome. A moţda ĉak ima i zakonsko pravo
da to uradi - kao dţelat. Njega jeste angaţovala policijska organizacija - bar tako kaţe, a ja mu
verujem. Kako god, nemoćan sam da ga spreĉim, bez obzira na to šta ja mislim o tome. Da ste ga
dobro odmerili, znali biste šta hoću da kaţem. Mislio sam da će Vam biti drago da ĉujete...”
„... da će ĉovek da umre. Pite, to mi se uopšte ne dopada.”
„Onda predloţite nešto drugo, gospodine.”
„Moţeš li da se izvuĉeš od tog Šulda? Da se ti i Tibor odšunjate tokom noći? Da idete sami?”
„Prekasno. Tibor neće saraĊivati ako mu ne dam jako dobar razlog - a nemam ga. Veruje da će
mu Šuld pokazati tog ĉoveka. A ja sam ionako uveren da ne bismo mogli da se iskrademo. Šuld je
previše paţljiv tip. On je lovac.”
„Misliš li da bi mogao da upozoriš Luftojfela kad ga naĊete?”
„Ne”, reĉe Pit, „ne sada kad sam sredio sve da ga Tibor potpuno zaobiĊe ili samo baci pogled na

65

njega ne znajući ko je on. - Nisam mislio da ćete to ovako da primite.”
„Pokušavam da te spreĉim da poĉiniš greh.”
„Ne vidim to tako.”
„... najverovatnije smrtni.”
„Nadam se da nije tako. Ĉini mi se da ću morati da radim po osećaju. Javiću Vam šta se dešava.”
„Ĉekaj, Pite! Slušaj! Probaj nekako da se odvojiš od tog Šulda što je pre moguće. Da nema njega,

ne bi ni prišao Luftojfelu. Nisi odgovoran za Šuldove postupke ako nisi u prilici da utiĉeš na njih
svojim delima ili uzdrţavanjem od delovanja. Moralno, a i praktiĉno, bolje ti je bez njega. Beţi! Beţi
od njega! “

„I da ostavim Tibora?”
„Ne, povedi Tibora sa sobom.”
„Protiv njegove volje? Hoćete da kaţete, da ga kidnapujem?”
Nastupi tišina, zatim se zaĉu statiĉki šum.
Konaĉno reĉe: „Ne znam kako da ti kaţem da to uradiš”, reĉe. „To je tvoj problem. Ali moraš da
pronaĊeš naĉin.”
„Videću šta mogu da uradim”, reĉe Pit, „ali okolnosti ne obećavaju.”
„Nastaviću da se molim”, odgovori doktor Abernati. „Kada ćeš me opet zvati?”
„Sutra uveĉe. Pretpostavljam. Verovatno neću moći da se javim tokom dana.”
„Dobro. Ĉekaću. Laku noć.”
„Laku noć.”
Namesto statiĉkog šuma zaĉuše se popci. Pit rasklopi opremu.

„Tibor”, reĉe Šuld, prebirajući po vatri. „Tibor Makmasters, na svom putu ka besmrtnosti.”
„A?” reĉe Tibor. Zurio je u plamen, gledao u lice devojke po imenu Fej Blejn, koja je prema
njemu bila više nego ljubazna u prošlosti. Da mi je ostavio one ruke i noge, razmišljao je, mogao bih
da se vratim i da joj kaţem kako se zaista osećam. Mogao bih da je zagrlim, provuĉem prste kroz
njenu kosu, dodirom pratim njenu figuru poput vajara. A ona bi mi dozvolila, bar mislim. Bio bih
poput drugih ljudi. Ja...
„A?”
„Besmrtnost”, ponovi Šuld. „Bolja je ĉak i od potomstva, jer ono ume da razoĉara, osramoti,
povredi svoje roditelje. Ali slikanje je ’unuĉe prirode i roĊak Boga.’”
„Ne razumem”, reĉe Tibor.
„’Mada je pesnik slobodan poput slikara u svojim izmišljotinama, one ne priĉinjavaju isto
zadovoljstvo ljudima kao slike’”, reĉe Šuld, „’jer, mada poezija moţe reĉima da opiše forme,
postupke i mesta, slikar se bavi stvarnom sliĉnošcu s formama, kako bi ih predstavio. Sad mi recite
šta je bliţe istinskom ĉoveku - ĉovekovo ime ili ĉovekova slika. Ĉovekovo se ime razlikuje u
razliĉitim zemljama, ali njegovu formu moţe da promeni samo smrt.’”
„Mislim da shvatam šta ţeliš da kaţeš”, reĉe Tibor.
„’... A to je istinsko znanje i legitimno pitanje prirode.’ Leonardo da Vinĉi je to napisao u jednoj
od svojih svesaka. I zvuĉi ispravno. I baš je prigodno za ovu situaciju. Neće te pamtiti, Tibore
Makmasterese, po gomili slinavih derišta koja puze ka obodu veĉnosti, tupavim varijacijama DNK
koje su ti zapale, već po ostvarenju tvoje moći da stvoriš drugi lik - besmrtnu sliĉnost s odreĊenom
formom. I postaćeš otac vizije koja se izdiţe iznad same prirode, koja je superiornija od nje jer je
boţanska. Od svih ljudi, ti si odabran za taj oblik besmrtnosti.”
Tibor se nasmeši.
„Dali su mi priliĉno veliku odgovornost”, reĉe.
„Veoma si skroman”, reĉe Šuld, „i više nego naivan. Zar misliš da si odabran samo zato što si
najbolji slikar u gradu kad je SLuGovima zatrebao mural? Ima tu još nešto. Da li bi poverovao da je
Šarlotsvil, u Juti, odabran da bude mesto gde će biti mural pre nego što je postao tvoj grad? Da li bi
poverovao da je tvoj grad odabran zato što si danas najveći ţivi slikar?“
Tibor se okrenu i zagleda se u njega.
„Otac Hendi nikad nije nagovestio tako nešto”, reĉe.
„On dobija uputstva šta treba da radi, kao i oni koji mu ih daju.”
„Ne razumem te - opet”, reĉe Tibor. „Otkud ti to znaš?”
Šuld se osmehnu i zagleda se u njega, malo podignute glave, poluspuštenih kapaka, na licu koje
je gotovo pulsiralo u odsjaju plamena.
„Jer sam ja izdao prvo uputstvo”, reĉe. „Ţeleo sam da budeš moj umetnik. Ja upravljam Slugama
gneva, kao privremeni voĊa istinske vere u Deus Irae.”
„Boţe! “ reĉe Tibor.

66

„Da”, reĉe Šuld. „Iz oĉiglednih razloga, ĉekao sam dosad da ti kaţem. Nisam ţeleo da se
razotkrijem pred Pitom Sendsom.”

„Da li ti je Šuld pravo ime?” Tibor ga upita.
„Ime se ĉoveku razlikuje od zemlje do zemlje. Šuld će da posluţi. Pridruţio sam ti se u ovom delu
Hodoa jer nameravam liĉno da se postaram da naĊeš pravog ĉoveka. Pit će bez sumnje probati da te
navede na pogrešan trag. On je, naravno, dobio svoja uputstva. Ali ja ću se postarati da ne zalutaš.
Imenovaću Luftojfela, daću ti njegovu formu u pravom trenutku. Stara crkva ne moţe ništa da uradi
da bi to spreĉila. Ţelim da budeš svestan toga.”
„Osetio sam nešto ĉudno u vezi s tobom”, reĉe Tibor. Zaista jesam, pomisli. Ali ne ovo. Ne znam
puno o hijerarhiji u Slugama gneva. Samo znam da postoji. Uvek sam pretpostavljao da mural
predstavlja lokalnu odluku u vezi s dekoracijom enterijera. Mada, ima smisla, kada razmislite o
tome. Luftojfel je u središtu vere. Sve što ima veze s njim liĉno sigurno će privuci paţnju onih na
najvišem nivou. A ovaj ĉovek Šuld je šef. Ako namerava da se uopšte pojavi, onda je ovo pravi
trenutak. Niko drugi ne bi znao, ne bi mogao da zna, ne bi smislio takvo objašnjenje ili potrefio ovaj
trenutak. Verujem mu.
„Verujem ti”, reĉe Tibor. „A to je pomalo - zapanjujuće. Hvala što imaš vere u mene. Nastojaću
da je budem vredan.”
„Jesi”, reĉe Šuld, „što je razlog zašto si odabran. I kazaću ti sad da će to moţda biti iznenada, da
ću moţda morati da organizujem susret priliĉno nenadano. To je neophodno zbog Pitovog
prisustva. Moraš biti pripravan da u bilo kom trenutku nakon ovog snimiš ono što ti pokaţem, u
istom trenutku. “
„Drţaću fotoaparat u pripravnosti”, reĉe Tibor, aktivirajući svoj ekstenzor i premeštajuci spravu
na novo mesto, „a moje oĉi, naravno - uvek su spremne.”
„Dobro. To je u suštini sve što od tebe traţim, zasad. Kad mu jednom uhvatiš lik, ni Pit, niti cela
njegova crkva, neće moći da ti ga oduzmu. Murcrk će biti naslikan, kako je planirano.”
„Hvala ti”, reĉe Tibor. „Usrećio si me. Nadam se da se Pit neće umešati...”
Šuld ustade i stisnu mu rame.
„Dopadaš mi se”, reĉe. „Ne boj se. Sve sam isplanirao.”

Dok je pakovao opremu, Pit Sends je razmišljao 0 reĉima doktora Abernatija, razmišljao je o
Šuldu, i o Karltonu Luftojfelu.

Ne moţe da prelomi i kaţe mi da ubijem Luftojfela, iako zna da bi nam to rešilo problem. Ĉak ne
moţe da zanemari ni Šuldove namere u tom smislu, kad je ĉuo kakve su. To je prokleta dilema koja
se proteţe sve do osnovnog paradoksa u ĉinjenici da treba voleti svakoga, ĉak i dţelata koji se
sprema da te obezglavi. Logiĉno, ukoliko ništa ne uradiš, umireš, a on ostvaruje svoju nameru.
Ukoliko jedini praktikuješ takvu filozofiju, onda i ona umire s tobom. Još nekoliko njih - dobro -
stiţe i njih, i opet umire. Plemeniti ideal, caritas, nestaje s lica zemlje. Mada, ukoliko ubijemo da
bismo to spreĉili, ona smo ga izdali. Tu zalazimo u zen - Ako ništa ne uradiš, uništitelj je na potezu.
Ako nešto uĉiniš, sam ćeš ga uništiti. A zadatak ti je da ga oĉuvaš. Kako? Odgovor bi trebalo da bude
da je to boţji zakon i da će svakako biti volja njegova. Rešavam koan istovremeno s ĉinom
odustajanja od njega. Onda ću dobiti uvid u njegovo znaĉenje. Ili, hrišćanski reĉeno, moju volju
snaţi situacija izrazite kušnje i biće mi data izuzetno velika milost. Mada, uopšte je ne osećam da u
ovom trenutku ide ka meni. U stvari, poĉinjem da osećam da lupam glavu oko nemoguće situacije.
Iskreno, ne ţelim da ubijem Luftojfela. Ne ţelim bilo koga da ubijem. Moji razlozi nisu teološki. To
su jednostavna humanitarna pitanja. Ne volim da uzrokujem bol. Vrlo je moguće da je to jadno
kopile, ako je još uvek ţivo, već samo dosta propatilo. Ne znam. Ne ţelim da znam. Uz to, gadljiv
sam.

Pit zakopĉa ranac i napusti proplanak.
Osim toga, razmišljao je dok je koraĉao, gde je taj caritas koji bi trebalo da praktikujem? Ni toga
nema baš previše unaokolo. Mogu li da volim Karltona Luftojfela - ili bilo koga - u takvoj meri da to
što oni jesu, to što su uĉinili, nema nikakve veze? Da ih sama ĉinjenica da postoje dovoljno
kvalifikuje da budu meta za strelu s takvim osećanjem? To bi zaista bilo boţje, i predstavlja, rekao
bih, suštinu ideala da nastojimo da oponašamo boţansku ljubav. Ne znam. Bilo je situacija kada
sam se tako osećao, ma kako kratke da su bile. Šta im je u srcima? Biohemija, moţda. Potraga za
krajnjim uzrokom je zaista nemoguć cilj. Mada, sedam se onog dana s Lurin. „Šta je ein
Todesstachel?” pitala me je, a ja sam joj ispriĉao 0 ţaoci smrti i onda sam o Boţe osetio kako mi se
zabija u bok poput metalnog harpuna koji se okreće kida o Gospode vodi mi telo ka bolnom
Totentanz u sobi Lurin pokušava da me obuzda i onda gore gledam s pola Zemlje u nebesa vazdiţući
se Osoba onda tri koje su me drţale i u oĉi koje videše o Lurin srce moje potrage i tvog pitanja tamo

67

ovde i svuda bol nikada ne prestaje i probada radost koja leţi iza svega i ubrzava dok satire opet u
srcu drveta i noći oj Svi ovde sam nisam to traţio ali sam...

Dalje napred, mogao je da razazna Šuldovo i Tiborovo obliĉje kraj vatre. Smejali su se, ĉini se da
su srećni i to bi trebalo da je dobro. Osetio je da mu se nešto oĉešalo o nogu. Kad je spustio pogled,
video je Tobija. Pruţio je ruku da pomiluje podignutu glavu.

Alis je drţala lutku, pevušeći joj, njišući se. Ljuljala se napred-nazad, s jedne noge na drugu.
Hodnik pred njom je bio blago nagnut. Ĉuĉnuvši, spustila je lutku na kovĉeg. Gurnuvši ga blago,
poslala ga je na put niz tunel. Smejala se dok je ubrzavao. Kad je udario u zid i prevrnuo se, vrisnula
je.

„Ne! Ne! Ne! Ne!”
Dotrĉavši do njega, podigla je lutku i drţala je.
„Ne”, reĉe. „Budi dobro.”
Uspravila je kovĉeg, ponovo namestila lutku.
„Sada!” reĉe, gurnuvši ga opet.
Njen smeh ga je pratio dok se okretao, izbegavajući prepreke koje su se nagomilale u hodniku,
dok nije naleteo na gajbu punu plastiĉnih ploĉica. Kad je udario u nju, lutka odlete par metara i
glava joj otpade, odskakujući niz hodnik.
„Ne! Ne! “
Dahćući, zgrabila je telo i pojurila za glavom.
„Budi dobro”, reĉe kad je stigla do nje. „Budi dobro. “
Ali nije mogla opet da vrati glavu. Drţeći ih zajedno, otrĉa do sobe sa zatvorenim vratima i otvori
ih.
„Tatice!” reĉe. „Tatice! Tatice popravi! “
Soba je bila prazna, mraĉna, neuredna. Popela se na nenamešten krevet, sela nasred njega.
„Otišao”, reĉe, ljuljajući lutku u krilu. „Budi dobro! Molim te budi dobro.”
Drţala je glavu na mestu i gledala kroz vlaţne prizme koje su se formirale bez jecaja. Ostatak
sobe je poĉeo da se ĉini mnogo mraĉnijim.

Krava je dremala uz drvo za koje je bila zavezana. U kolicima, Tibor je razmišljao - i gde je onda
ushićenje? Moj san, suština mog remek dela, moje ţivotno delo - skoro nadohvat ruke. Bilo bi toliko
bolje da mi se On nije ukazao i uradio ono što je uradio. Sada kada sam obezbedio priliku da
prikaţem Njega u mojoj umetnosti, predeo moje radosti deli se i napušta me, ne tako mraĉan kao
tiha kuća, ali zbunjen, a moj ţivot ogroman, dostigavši taĉku pucanja, od straha i ambicija koje
prethodna noć ostavi. Da sve to preobratim u kamen i zvezde - da, moram da pokušam. Jedino,
jedino što će sada biti teţe nego što sam to mislio. Da još uvek imam snage, da je još uvek imam...

„Pite”, reĉe, kad je ovaj stigao u logor, s Tobijem, koji mu je bio za petama, mahao repom. „Kako
je bilo u šetnji?“

„Prijatno”, reĉe Pit. „Lepa je noć.”
„Mislim da je ostalo malo vina”, reĉe Šuld. „Što ne bismo svi popili po piće i priveli ovo veĉe
kraju?”
„Dobro. Hajde.”
Dodao im je bocu.
„Poslednje vino”, reĉe, bacajući praznu flašu preko ramena meĊu drveće. „Nema ni hleba.
Koliko još ima do dana kad će poslednji od vas to morati da kaţe, Pite? Šta te je navelo da odabereš
karijeru koju si odabrao, imajući u vidu kakva su vremena?”
Pit slegnu ramenima.
„Teško je objasniti. Oĉigledno, nije stvar u popularnosti. Zašto iko išta odabere i dozvoli da mu
to dominira ţivotom? Traţio sam neku vrstu istine, pretpostavljam, neku vrstu lepote...”
„Ne zaboravi dobrotu“, reĉe Šuld.
„I to.”
„Shvatam. Akvinski vam je proĉistio grĉki, pa je Platon u redu. Do Ċavola, ĉak ste krstili
Aristotelove kosti, kad smo već kod toga, ĉim ste u njegovim mislima našli neke koristi. Da se
oduzmu grĉki logiĉari i jevrejski mistici ne bi vam bog zna šta ostalo.”
„Ipak smatramo da su i stradanje i vaskrsenje nešto”, reĉe Pit.
„Dobro. Izostavio sam mistiĉne orijentalne religije. A kad smo već kod toga, krstaške ratove,
svete ratove, inkviziciju.”
„Shvatio sam šta hoćeš da kaţeš”, reĉe Pit. „Umoran sam od toga i dovoljno problema mi zadaje

68

to kako radi moj sopstveni um. Ako ti se raspravlja, prikljuĉi se debatnoj grupi.”
Šuld se nasmeja.
„Da, u pravu si. Nisam nameravao da te uvredim, uveravam te. Znam da tvoja vera ima dovoljno

svojih problema. Nema svrhe dodatno kopati.”
„Šta hoćeš da kaţeš?”
„Da citiram velikog matematiĉara, Erika Bela, ’Svako verovanje ima tendenciju da se podeli na

dva, od kojih se svako dalje deli na još dva, i tako dalje, dok nakon odreĊenog ograniĉenog broja
generacija (koji se lako moţe izraĉunati logaritmima) ima manje ljudskih bića u svakoj datoj veri,
ma kako velika bila, nego što ima verovanja, a dalje slabljenje originalne dogme otelotvorene u
prvom verovanju oslabi je do prozirnog gasa koji je preslab da bi odrţao veru u bilo kom ljudskom
biću, ma kako da je malo.’ Drugim reĉima, raspadate se sami od sebe. Svaka mala naseobina širom
zemlje ima svoju verziju vere.”

Pit se razvedri.
„Ako je to odista zakon prirode”, reĉe, „onda on vaţi za sve. SluGovi će osetiti njegovo delovanje
baš kao i mi. Samo što mi imamo tradiciju stvorenu iskustvom dugim dve hiljade godina da
prebrodimo njegovo delovanje. Meni je to ohrabrujuće.”
„Alip retpostavimo”,reĉe Šuld, „samo pretpostavimo - da su SluGovi u pravu, a vi grešite? Šta
ako boţanski uticaj zaista deluje tako da za njih poništi taj zakon? Šta onda?”
Pit pognu glavu, podiţe je, opet se nasmeja.
„Kao što Arapi kaţu, ’Ako je takva volja Boţja tako će i biti.’”
„Alahova”, ispravi ga Šuld.
„Šta je ime? Razlikuje se od jedne zemlje do druge.”
„Istina. I od jedne generacije do druge. Štaviše, još jedna generacija, i sve moţe da se promeni.
Ĉak i suština.”
„Moguće”, reĉe Pit, ustajuci. „Moguće. Upravo si me podsetio da mi je bešika prepuna. Izvinite
me.”
Dok je Pit išao ka ţbunju, Tibor reĉe: „Moţda bi bilo bolje da ga ne ljutiš toliko. Uostalom, to
moţe samo da mu još više oteţa da se suoĉi s tim kada doĊe vreme da mu skreneš paţnju ili da ga
obmaneš ili šta god da si nameravao da uradiš kad naĊemo Luftojfela.”
„Znam šta radim“, reĉe Šuld. „Hoću da pokaţem kako je slabašna, u kakvoj je zabludi, ta stvar
koju on predstavlja.“
„Već mi je jasno da znaš više o veri od njega“, reĉe Tibor, „pošto si voĊa cele tvoje crkve i sve to, a
on samo pripravnik. Ne moraš to da mi demonstriraš. Radije bih da ostatak puta provedemo u
prijatnoj atmosferi i da svi budemo prijatelji.“
Šuld se nasmeja.
„Samo ĉekaj i gledaj“, reĉe. „Videćeš da će sve da ispadne kako treba.“
Ovo Hodo uopšte nije ispalo onako kako sam zamišljao, pomisli Tibor. Voleo bih da sam mogao
sam da ga završim, da sam sâm našao Luftojfela, video njegov lik bez halabuke i problema, vratio se
u Šarlotsvil i završio posao. To je sve. Odbojne su mi bilo kakve rasprave. A sad ovo, ovde, s njima.
Neću da stajem ni na ĉiju stranu. Mada, saosećam s Pitom. Nije on prvi poĉeo. Neću lekciju iz
teologije na njegov raĉun. Voleo bih da to jednostavno prestane.
Pit se vratio.
„Postaje malo sveţe“, reĉe, sagnuvši se da doda još koju granu u vatru.
„To samo ti osećaš“, reĉe Šuld, „kako te tama pritiska, konaĉno.“
„O, za ime Boga!“ reĉe Pit, ustajući. „Ako si toliko zabrazdio u tu blesavu veru, što im se ne
pridruţiš? Idi klekni pred sluţbenika koji je izdao naredbu zbog koje se sve sjebalo! Napravi njegove
plastiĉne biste na osnovu Tiborovog murcrka! Igraj mu bingo pod nogama! Organizuj nagradne igre
i dobrotvorne piknike za Dan gneva, kad smo već kod toga! Još uvek treba mnogo toga da nauĉiš, a
to će sve doci kasnije. A u meĊuvremenu, prosto me boli dupe!“
Šuld puĉe od smeha.
„Jako dobro, Pite! Jako dobro!” reĉe. „Drago mi je da ti rigor mortis nije uticao na jezik. I
podsetio si me na nešto što sad i ja moram da uradim.”
Šuld ode u grmlje, još uvek se cereći.
„Nek je proklet!” reĉe Pit. Teško je sećati se da mi je spasao ţivot i da je poenta u ljubavi. Šta ga
je spopalo da postane moja muka za danas? Ĉini se da taj sistem s vazdušnim hlaĊenjem i
ubrizgavanjem goriva, s apsolutno izbalansiranim pritiskom i izduvnim ciklusom, sada ima za cilj
da me zgazi, vraćajući se preko ostataka da napravi savršenu kašu i ostavi me tamo spljeskanog kao
ukras, poput Tiborovog murcrka. Prosto ću odbiti da priĉam s njim ako opet poĉne o tome.
„Zašto je odjednom postao takav?” reĉe Pit, više za sebe.
„Ĉini mi se da ima nešto protiv hrišćanstva”, reĉe Tibor.

69

„Nikad mi ne bi palo na pamet. Mada, ĉudno je to. Meni je rekao da mu vera ne znaĉi puno.”
„Je l’? To je ĉudno, zar ne?”
„Kako se tebi ĉini to o ĉemu je priĉao, Tibore?”
„Nekako kao i tebi”, reĉe Tibor. „Mislim da i mene boli dupe.”
Zatim zaĉuše zavijanje, koje se završi kratkim, snaţnim kevtajem i veoma slabim cviljenjem.
Zatim prestade.
„Tobi! “ vrisnu Tibor, aktivirajući kolo koje radi na akumulator i pokrenuvši kolica u pravcu
vapaja. „Tobi!”
Pit se okrenu, potrĉi da ga stigne. Kolica se probiše kroz niz ţbunova, proĊoše pokraj velikog
ĉvornovatog drveta.
„Tobi...”, zaĉu kad Tibor reĉe, dok su se kolica škripeći zaustavljala. Potom: „Ti-si ga-med...”
„Bilo koji drugi postupak liĉno ne bi bio izvodiv”, zaĉu Šuldov glas kako odgovara. „Imam
standardni reaktivni stav prema ispodljudskim formama koje se ogreše. To mi je uobiĉajeno
iskustvo, taj izazov. Detektuju moj...”
Zamahnuvši, ekstenzor šibnu poput opruge koja puĉe i uhvati Šulda preko lica. Ĉovek se
zatetura unazad, oslonivši se o drvo. Zatim se uspravi. Šlem mu je pao na tlo. Kotrljajući se,
zaustavio se uz telo psa, ĉiji vrat je bio okrenut pod neprirodnim uglom. Dok se Pit borio da se
probije kroz šiblje, vide da se Šuldu opet otvorila usna i da mu krv ide na usta, sliva se niz bradu,
kaplje. Povreda glave o kojoj je govorio sada je opet bila vidljiva i ona poĉe da se presijava u tami. Pit
se sledi od prizora, jer je bio uţasan u polusenci i konstantno titrajućoj svetlosti vatre. Zatim uvide
da Šuld gleda u njega. U tom trenu, obuze ga apsolutna mrţnja i on izgovori reĉi: „Znam te! “
nevoljno. Šuld se osmehnu i klimnu, kao da nešto ĉeka.
Ali onda Tibor, koji je takoĊe posmatrao, zajauka: „Ubico!” i ekstenzor još jednom šibnu napred,
oborivši Šulda na tlo.
„Ne, Tibore”, viknu Pit, ĉija se vizija prekide. „Stani! “
Šuld skoĉi na noge, polovine lica prekrivene krvlju, dok je druga ljudskija polovina sada bila
oprezna, razrogaĉenih oĉiju i iskrivljena od nagoveštaja straha. Okrenuo se i potrĉa.
Ekstenzor polete za njim, omota mu se oko noge, zateţe se i podiţe ga, još jednom ga oborivši na
tlo.
Kolica škripeći poleteše nekoliko koraka unapred i Pit pojuri za njima.
Dok je stigao do prednjeg dela, Šuld se već podigao na kolena, lica i grudi pretvorenih u prljavu i
krvavu ogavštinu.
„Ne!” Pit opet viknu, jurnuvši da se postavi izmeĊu Tibora i njegove ţrtve.
Ali ekstenzor bi brţi. Udari još jednom, oborivši Šulda na leĊa.
Pit pojuri da opkoraĉi palog ĉoveka i podiţe ruke pred Tiborom.
„Nemoj, Tibore! “ viknuo je. „Ubićeš ga! Ĉuješ li me! Za ime Boga, Tibore! On je ĉovek! Poput
tebe i mene! Nemoj...”
Pit se zgrĉio spremivši se na udarac, ali nije ga bilo. Umesto toga, ekstenzor mu dolete sleva i
ruĉna hvataljka ga uhvati za podlakticu. Kolica zaškripaše i nagnuše se od napora, ali Pit bi podignut
u vazduh - metar, još malo više iznad tla. Zatim, iznenada, ekstenzor polete poput biĉa i zavitla ga ka
busenu šiblja. Ĉuo je Šuldov jauk kad je pao.
Bio je ogreban i izboden, ali nije bio ozbiljno udaren, pošto se šiblje savilo i ublaţilo mu pad.
Ponovo je ĉuo škripanje kolica. Zatim, nekoliko trenutaka, nije mogao da se pomera, tako upleten i
zapleten. Dok se borio da se oslobodi, ĉuo je isprekidano krkljanje, nakon kojeg se ĉuo oštar zvuk
gušenja.
Grabeći šiblje i grane, konaĉno je uspeo da se pridigne i vidi šta je Tibor radio.
Ekstenzor je bio pruţen i podignut, sada ĉvrst poput ĉeliĉne šipke. Visoko nad tlom, više nego
što je Pit prethodno bio, visio je Šuld, s hvataljkama ĉvrsto stisnutim oko grla. Izbeĉio je oĉi i
isplazio jezik. Vene na ĉelu ocrtavale su se poput kablova. Dok je Pit gledao, njegovi udovi okonĉaše
Totentanz, klonuše, oklembešeni.
„Ne”, Pit tiho reĉe, shvativši da je već bilo prekasno, da više ništa nije mogao da uĉini.
Tibore, molim se da nikad ne shvatiš šta si uradio, razmišljao je, podiţući šaku da zakloni oĉi, jer
nije bio u stanju da ih zatvori ili da skrene pogled. Isplanirano je, Tibore, sve je isplanirano do
najsitnijeg detalja. Osim ovoga. Osim ovoga... Mene. Hteo je mene. Da ga ja ubijem. Njega. U
poslednjem trenutku, baš u poslednjem, viknuo bi. Viknuo bi tebe, Tibore. Viknuo. „Ecce! Ecce!
Ecce! “ I ti bi znao, osetio, video, jer je ţeleo, planirao, zahtevao, od mojih ruku, nuţnu smrt Kartona
Luftojfela. Visi ovde, sada, sav krvav i prljav, oĉiju koje gledaju pravo, zauvek, preko površine sveta -
hteo je da mu ja to uradim, njemu, da ti budeš svedok, ovde i za svagda, ovde i na velikom murcrku
u Šarlotsvilu, da budeš svedok celom preobraţaju iskrivljenog, muĉenog stvora, koji je ţudeo za
oboţavanjem i kaznom, oboţavanjem i smrću - ovde razotkriven, iznenada, nakon što ga ubijem,

70

ovde preobraţen, odmah, za tebe, za ceo svet, u trenutku smrti - Deus Irae. Boţe! To je i moglo da se
desi! Moglo je. Ali sada si zaslepljen ludilom i besom, prijatelju. Nek odnesu ovaj prizor sa sobom
kada budu odlazili, molim se da tako bude. Da nikad ne saznaš šta si uradio. Da nikad ne saznaš. Da
nikad ne saznaš. Amen.

17

Kiša... Siv svet, hladan svet - Ajdaho. Baskijska zemlja. Ovce. Pelote. Jezik kojim, kaţu, ni sam
Đavo nije uspeo da ovlada...

Pit je koraĉao uz škripavu prikolicu. Bogu hvala, razmišljao je, pa nije bilo teško ubediti Tibora
da mesto gde je Luftojfel nije ni blizu onog o kojem je Šuld govorio. Dve nedelje. Dve nedelje, a
Tibor još uvek pati. Nikada ne sme saznati koliko je blizu u stvari bio. Sad Šulda vidi kao ludaka.
Voleo bih da i ja to mogu. Najteţe je bilo zakopati ga. Trebalo je da kaţem nešto, ali ostao sam nem
poput devojke s polomljenom lutkom u krilu kraj koje smo prošli pre neki dan, dok je sedela na
raskršću. Trebalo je da kaţem neku molitvu. Uostalom, bio je ĉovek, imao je besmrtnu dušu... Usta
mi, meĊutim, ostadoše prazna. Usne mi ostadoše spojene. Idemo dalje.... Neophodan uzaludan
trud. Sve dok je Tibora moguće ubediti da je Luftojfel još uvek tamo negde, moramo da idemo dalje.
Zauvek, ako treba, u potrazi za ĉovekom koji je već mrtav. Tiborova je krivica, takoĊe, što misli da je
lik Boga zaista moguće predstaviti, što veruje da smrtan umetnik moţe da namaţe prosvetljenje
svojim bojama. To je pogrešno, drskost najveće vrste. Ipak... Sad sam mu potreban više nego ikada
pre, zbog stanja u kojem se nalazi. Moramo da idemo dalje... gde? Samo Bog zna. Odredište više nije
vaţno. Ne mogu da ga ostavim, a on ne moţe da se vrati - zakikotao se. „Praznih šaka” je pogrešan
izraz.

„Šta je smešno?” upita Tibor, uzdignut na kolicima.
„Mi.”
„Zašto?“
„Nemamo zdrave pameti da se sklonimo s kiše.”
Tibor frknu. Tako uspravljen, imao je malo bolji pogled od Pita.
„Ako te samo to muĉi, vidim neku graĊevinu dole nizbrdo. Izgleda kao deo ambara. Moţda se
bliţimo nekom naselju. Ĉini se da ima još nešto u daljini.”
„Hajdemo do ambara”, reĉe Pit.
„Već smo mokri do gole koţe. Ne moţemo biti mokriji.”
„To ne pomaţe tvojim kolicima.”
„Istina. Dobro. Ambar.”
„Slikar po imenu Vajet je voleo ovakve prizore”, reĉe Pit kad im sklonište uĊe u vidokrug,
nadajući se da će tako Tiboru malo zaokupiti misli. „Jednom sam u nekoj knjizi video njegove slike.”
„Prizori s kišom?”
„Ne. Ambari. Slike sela.”
„Je l’ bio dobar?”
„Mislim da jeste.”
„Zašto?”
„Slike su mu bile izuzetno realistiĉne.”
„U kom smislu realistiĉne?”
„Onako kako stvari zaista izgledaju.”
Tibor se nasmeja.
„Pite”, reĉe, „postoji bezbroj naĉina da se prikaţe kako stvari zaista izgledaju. I svi od njih su
ispravni, jer to pokazuju. Ipak, svaki umetnik tome drugaĉije pristupa. Delom zavisi od toga šta
odluĉiš da naglasiš, a delom kako to radiš. Oĉito je da nikad nisi slikao.”
„Istina”, reĉe Pit, ignorišući vodu koja mu se slivala niz vrat, zadovoljan što je naveo Tibora da
priĉa o temi koja mu je priliĉno zaokupila paţnju. A onda mu jedna ĉudna misao pade na pamet.
„Kad je već tako”, reĉe nenadano, „ako - kada naĊemo Luftojfela, kako ćeš zaista ispuniti svoj
zadatak, ako postoji bezbroj naĉina na koji bi to mogao da uradiš? Naglašavanje znaĉi prikazivanje
jedne stvari na uštrb druge. Kako ćeš onda napraviti istinski portret?”
Tibor snaţno odmahnu glavom.
„Nisi me razumeo. I dalje postoje naĉini da se to uradi, ali samo jedan je najbolji.”
„Kako znaš koji je najbolji?” upita Pit.
Tibor je ćutao neko vreme. Zatim reĉe: „Prosto znaš. Osećaš da je - odgovarajući.”
„Još uvek ne razumem.”

71

Tibor je opet ućutao.
„Ni ja”, reĉe konaĉno.
U ambaru je bilo sena. Pit odveza kravu i ona poĉe da ga ţvaće. Zatvorio je vrata. Legao je u seno
i slušao kišu.
Boţe! Umoran sam! Bile su to dve duge nedelje, pomisli. Nisam zvao Abernatija otkad se to
desilo. Mada, nema šta novo da se kaţe. Idi dalje, rekao je. Ne dozvoli da Tibor sazna. Vodi ga kroz
zemlju. Nastavi potragu. Moliću se za tebe. Laku noć.
To je bio jedini naĉin. Sada mu je to bilo jasno. Vlaţna slama je slatko mirisala. Komad ĉvrste
koţe visio je s eksera nad njim. Kiša je prokapljivala kroz nekoliko rupa na krovu. U najudaljenijem
uglu nalazila se zarĊala mašina. Pit je razmišljao o bubama i produţetku Velike K, o
automat-servisu i krivudavom putu od Šarlotsvila; razmišljao je o partiji karata koju je odigrao ono
veĉe, s Tiborom. Abernatijem i Lurin; i o Tiborovoj iznenadnoj veri; razmišljao je o Lurin; setio se
svoje vizije Boţanstva s kukom, i, iznenada, one o posmatraĉu bez kapaka koji gleda svet i sve u
njemu; zatim Luftojfela, obešenog visoko, mraĉnog, strašnog u svom krajnjem uţasu; mislio je na
Lurin...
Uvideo da je bio zaspao. Kiša je prestala. Ĉuo je Tibora kako hrĉe. Krava je preţivala. Protegao
se. Poĉešao se i ustao.
Tibor je posmatrao senke meĊu gredama nad sobom. Da mi nije uzeo ruke i noge, razmišljao je,
nikad ne bih mogao da ubijem tog ĉudaka, tog lovca, tog Dţeka Šulda. Bio je prejak. Samo su
manipulatori to mogli. Zašto bi mi ostavio naprave koje bi mi pomogle da ubijem? Neko vreme se
ĉinilo da sve ide kako treba... Ĉinilo se kao da je sve blizu razrešenja, kao da bi još nekoliko dana
uspešno privelo Hodo kraju. Ĉinilo se kao da bi lik uskoro mogao da bude zabeleţen, a posao
završen. Imao sam - nadu. Zatim, tako brzo... oĉaj. Da li je to jedino gledište Boga gneva? Moţda je
Pit postavio ispravno pitanje. Šta naglasiti u takvom sluĉaju? Ĉak i da mu vidim lice, da li je moguće
da, ovaj put, ne budem u mogućnosti da ga ispravno naslikam? Kako da uhvatim suštinu takvog
bića na površini s bojom? To - to izmiĉe razumu... Nedostaje mi Tobi. Bio je dobar pas. Voleo sam
ga. Ali siroti ludak - ţao mi je što sam ga ubio. Nije on kriv što je bio lud. Da sam zadrţao one ruke i
noge, sve bi bilo drugaĉije... Moţda bih odustao i odšetao kući. Uostalom, nisam ĉak ni siguran da
bih mogao da slikam s pravim rukama. Boţe, ako ikada, kojim sluĉajem, poţeliš da mu ih vratiš...
Ne, mislim da ih nikada više neću imati. To - ne razumem. Pogrešio sam što sam prihvatio ovaj
posao. Sad sam siguran u to. Hteo sam da predstavim ono što se ne moţe prikazati, ono što se ne
moţe razumeti. To je nemoguć zadatak. Gordost. Više mi ništa nije ostalo osim umeća. Znam da
sam dobar. Mada, ono je sve što imam i već sam ga precenio. Osećao sam, nekako, da je više nego
dovoljno, ne samo da me uĉini jednakim s kompletnim ĉovekom, nego ĉak i da nadmaši ljudsko.
Ţeleo sam da ĉitave buduće generacije oboţavalaca gledaju to delo i da vide ovo. Nije Bog gneva taj
kojeg sam ţeleo da gledaju sa strahopoštovanjem, vec umeće Tibora Makmastersa. Ţeleo sam to
strahopoštovanje, njihovo ĉuĊenje, njihovo divljenje - njihovo oboţavanje. Ţeleo sam obogotvorenje
kroz umetnost, sad to uviĊam. Gordost me je vodila sve vreme. Sad ne znam šta da radim. - Idi
dalje, dalje, naravno. To moram da uradim. Uopšte nisam zamišljao da će stvari ovako da ispadnu.
Kiša je stala. Zgrĉio je i opustio mišiće. Podigao je pogled. Krava je preţivala. Ĉuo je kako Pit
hrĉe. Ne. Pit je ustajao, gledao u njega.
„Tibore”, reĉe Pit.
„Da?”
„Odakle dopire to hrkanje?”
„Ne znam. Mislio sam da si to ti.”
Pit ustade, osluškujući. Osvrnuo se po ambaru, okrenuo i krenuo ka oboru. Pogledao je u njega.
Pomislio bi da je to samo gomila krpa i otpadaka da se nije ĉulo hrkanje. Nagnuo se bliţe i bi
uhvaćen u auru vinskih isparenja koja su ga okruţivala. Brzo je ustuknuo.
„Šta je to?” povika Tibor.
„Neka propalica”, reĉe Pit, „mislim da je zaspao u prolazu.”
„O. Moţda bi mogao da nam kaţe nešto o naseobini niz put. Moţda zna još nešto osim toga...”
„Sumnjam”, reĉe Pit. Zadrţavši dah, vratio se i paţljivo osmotrio obliĉje - nepodšišana brada
umrljana brojnim bojama, prastare mrvice hrane još uvek zarobljene u njoj, svetlucava linija
pljuvaĉke koja se sli vala niz njene pramenove, koji su uokviravali zube potamnele do braon nijanse,
od kojih su neki bili polomljeni, mnogi su nedostajali, preostali su bili izlizani; lice s dubokim
borama izgledalo je bledo na svetlosti koja je dopirala do njega kroz najbliţe rupe na krovu; nos
lomljen bar dva puta; skorene naslage krmelja u uglovima oĉiju, suve na trepavicama; kosa u
pramenovima, upletena, duga i bledosiva poput dima. Napetost od bola na licu ĉak i u snu, tako da
su ga tikovi, trzaji i iznenadne grimase neprirodno pokretale, kao da mu se rojevi insekata kreću pod
koţom, a bore mnoţe, umiru. Uopšte, obliĉje je bilo mršavo, iznureno, dehidrirano. „Matora

72

pijanica”, reĉe Pit, okrenuvši se opet. „To je sve. Nemoguće da zna nešto o naselju. Verovatno su ga
isterali odande.”

Kiša je stala i još uvek je bilo nešto svetlosti, pomisli Pit. Bolje da ga ostavimo ovde i krenemo
dalje. Šta god da ima da nam kaţe to teško da će biti vredno slušanja i zaglavili bismo se s
mamurnom pijanicom.

„Hajde da ga prosto ostavimo i krenemo”, reĉe Tiboru.
Dok se udaljavao, ĉovek zastenja i promrmlja: „Gde si?”
Pit je ćutao.
„Gde si?” opet se zaĉu škripav glas, praćen komešanjem unutar obora.
„Moţda je bolestan”, reĉe Tibor.
„Ne sumnjam.”
„Hodi”, zaĉu se glas, „hodi ’vamo...”
Pit pogleda Tibora.
„Moţda moţemo nešto da uradimo”, reĉe Tibor.
Pit odmahnu glavom, vrati se do obora.
Taman kad se nadvirio preko pregrade, ĉovek reĉe: „Tu si.” Ali nije gledao u Pita. Obraćao se
vrĉu koji je izvukao ispod gomile sena. Otvorio ga je, ali nije imao snage da ga podigne do usana.
Onda zabaci glavu i okrenu je na stranu. Nagnu vrĉ ka ustima, poĉe da pije iz njega. Malo vina razli
mu se po licu. Kad je uspravio vrĉ, uhvati ga napad kašlja. Hrapavi, oštri zvuci zaĉuše mu se iz pluća,
grla, usta. Kad je pljunuo, Pit nije bio siguran da li je ispljunuo krv ili ostatak vina od kojeg se
crvenela pljuvaĉka. Pit koraknu unazad.
„Vidim Vas”, iznenada reĉe ĉovek, glasa malo ĉvršćeg nego malopre. „Ne idite. Pomozite
matorom Tomu.” Glas mu zatim preĊe u uveţbano jadikovanje. „ Molim Vas, gospodine, moţete li
da udelite - pomoć? Da mi pomognete? Ruke mi ne rade kako treba. Mora da sam ĉudno spavao na
njima.”
„Šta ţelite?” upita Pit
„Pridrţite mi ovaj vrĉ, molim Vas. Ne bih da prospem.”
„Dobro”, reĉe Pit.
Drţeći dah, uĊe u obor i kleknu kraj starca. Podiţe slabašna ramena desnom rukom, uhvati vrĉ.
levom. „Eto”, reĉe i nagnu ga dok je ovaj uzimao niz dugih gutljaja iz njega.
„Hvala”, reĉe ĉovek, kašljući slabije nego malopre, ali je ipak isprskao Pitov zglob i podlakticu.
Pit ga brzo spusti i odloţi vrĉ. Poĉe da uzmiĉe, ali košĉata ruka ga zgrabi za zglob.
„Ne idite, ne idite. Ja sam Tom, Tom Glison. Odakle ste?”
„Juta. Šarlotsvil, u Juti”, reĉe Pit, trudeći se da ne diše.
„Denver”, reĉe Tom, „to je sve, hvala. Bio je to lep grad. Dobri ljudi, znate? Ljudi su uvek znali
cenu neuspeha - kako ono beše? Tanderbird! “ Zakikota se. „Koja je cena? Trideset dvoja. Hoćete
piće, gosn? Uzmite malo ovog. Nije loše. Naš’o sam ga u podrumu neke stare kuće usput…“ Ruka mu
klonu. „Kuda? Do vraga. Ima tamo još. Uzmite malo. Ima ovde još dosta. “
„Hvala“, reĉe Pit. „Ne.”
„Jeste ikad bili u Denveru?“
„Ne.“
„Sećam se kako je lep bio pre nego što su ga spalili. Ljudi su bili fini, znate? Oni...”
Pit izdahnu, udahnu, zagrcnu se.
„Da, i mene tako hvata“, reĉe Tom. „Spaliti tako fino mesto. Što su to uopšte uradili?“
„Bio je – rat“, reĉe Pit. „Gradove bombarduju kad je rat.“
„Ja nisam hteo rat. Bilo je to fino mesto. Nije bilo razloga da se bombarduje mesto poput
Denvera. Opekao sam se kad su ga gaĊali.“ Ruka mu slabašno uhvati pocepanu košulju. „Hoćete da
vidite oţiljke?“
„Nema potrebe.“
„Imam ih. Imam puno. Neko vreme su me drţali u poljskoj bolnici. Izbacili me ĉim mi je bilo
bolje. Više nije bilo fino. Skoro ništa da se pije, niti jede. Bilo je ĉupavo, tada. Više se ne sećam tako
dobro, ali obišao sam puno mesta otad. Mada, ništa nije bilo kao Denver. Ništa lepo nije ostalo. Ni
ljudi više nisu tako fini, znate? Teško je dobiti malo soka od ljudi ovih dana. - Sigurno nećete?“
„Bolje ga ĉuvajte“, reĉe Pit. „Teško se nabavlja.“
„Istina. Pomozite mi još jednom, ’oćete?“
„Okej.”
Dok mu je pomagao, Tibor viknu: „Kako mu je?”
Pit reĉe: „Dolazi sebi.“ Onda dodade: „Ĉekaj malo.“
Zatim, iznenada, upita Tima: „Znate li ko je bio Karlton Luftojfel?“
Ĉovek ga bledo pogleda, odmahnu glavom.

73

„Moţda sam ĉuo ime. Moţda nisam. Više se ne sećam tako dobro. Drugar...?”
„I meni je samo ime”, reĉe Pit. „Ali imam drugara ovde - jadni mali nepot, koji ga traţi.
Verovatno ga nikada neće naći. Verovatno će samo idi sve dalje i dalje dok ne umre traţeći ga.”
U Tomovim oĉima se pojaviše suze.
„Jadni mali nepot”, reĉe, „jadni mali nepot...”
„Moţete li da izgovorite ime?” upita Pit.
„Koje ime?”
„Karlton Luftojfel.”
„Dajte još je’an gutljaj, molim Vas.”
Pit ga opet pridrţa.
,,A sada?” reĉe. „Moţete li sada da izgovorite Karlton Luftojfel?”
„Karlton Luftojfel”, reĉe Tom. „Još uvek mogu da priĉam. Samo me sećanje ne sluţi...”
„Hoćete li...” Ne, to je besmisleno. Tibor bi ga odmah prozreo. Ili ne bi? - pitao se Pit. Tom
Glison je otprilike tih godina. Tibor već misli da je bolestan, zna da pije. A što je još vaţnije, moţda,
Tiborova vera u sopstvenu procenu kao da je splasnula otkad je ubio Šulda/Luftojfela. Ako budem
ubedljiv, razmišljao je Pit, hoće li dodatni podsticaj biti dovoljan da ga navedem da poveruje? Ako
budem uverljiv i ako Tom to bude tvrdio? Mogli bismo da idemo veĉno, da lutamo, traţimo, bez još
jedne prilike kao što je ova, šanse da se vratimo u Šarlotsvil, da završim studije, da opet vidim Lurin.
A ukoliko uspem, zamisli samo kakva bi to ironija bila! Zamisli samo Sluge gneva kako se klanjaju,
mole, poštuju, oboţavaju, ne svog boga u obliĉju Karltona Luftojfela, ved jednu od njegovih ţrtava -
bezvrednu propalicu, pijanu poremećenu matoru skitnicu, prosjaka, pijanduru, ĉoveka - ĉoveka koji
nikada ništa nije uradio drugima ili za druge, sakatu ljudsku nulu koja nikada nije imala bilo kakvu
moć; samo ĉoveka, na samom dnu. Zamisli kako mu SluGovi odaju poĉast! Moram da pokušam.
„Da li biste uĉinili dobro delo za mog malog drugara nepota?” upita.
„Šta da uĉinim? Dobro delo? Boţe, da... Ima dovoljno bede na ovom svetu. Mislim, ako nije
nešto mnogo teško. Nisam više ĉovek kakav sam nekad bio. Šta ’oće?”
„Hoće da vidi Karltona Luftojfela, ĉoveka kojeg nikada neće pronaći. Samo hoće da ga slika. Da
li biste - da li bi hteo da kaţeš da si Karlton Luftojfel, da si nekada bio predsedavajuci AEIR-a? I ako
te pita, da si izdao nareĊenje za bombu? Hoćeš li?”
„Još jedno piće”, reĉe Tom.
Pit mu prinese vrĉ.
„Je l’ sve u redu?” viknu Tibor.
„Da”, odgovori Pit. „Ovo je moţda vaţno! Moţda smo imali sreće, ako uspem ovog da vratim u
formu... Drţ’ se! “
Spustio je vrĉ. Tom se odmaĉe od njegove ruke i sede bez pomoći. A onda, polako, zatvori oĉi.
Onesvestio se. Ili to, ili - boţe saĉuvaj; bio je mrtav.
„Tome”, reĉe Pit.
Tišina. I nepomiĉnost koja traje milion godina - nešto ispod nivoa ţivota, nešto još uvek neţivo
što se nikad nije probilo do postanja. I verovatno nikada ni neće.
Sranje, pomisli Pit Sends. Uze bocu s vinom, zavrnu ĉep, sede. „Sreća o kojoj sam govorio”,
povika. „Veruješ li uopšte u sudbinu?”
„Šta?” uzvrati Tibor, zvuĉeci iznervirano.
Posegnuvši u dţep, Pit Sends izvadi smotuljak srebrnih novĉića, koji je uvek tu drţao. Osvojeni
imetak za sve namene, pomisli; stisnuo je svitak s novĉićima i onda njime ćušnuo Toma u obraz.
Ništa. Nema reakcije. Pit zatim odmota ĉvrst omotaĉ od braon papira. Metalni novĉići su klizili i
zveckali jedan o drugi, postajući vidljivi.
„Karlton Luftojfel”, promrmlja matori Tom, još uvek zatvorenih oĉiju. „Taj jadni mali nepot. Ne
bih da jadni zakrţljali nepot luta dok se ne povredi. Opak je svet tamo napolju, znate?” Matori Tom
otvori oĉi; bile su bistre i lucidne dok je posmatrao mnoštvo novĉića na Pitovom dlanu.
„Predsedavajući AEIR-a, ma šta da je to - i izdao sam nareĊenje za bombu, ako nepot pita. Okej;
skontao. Karlton Luftojfel, to sam ja.” Opet se zakašlja i pijunu, provuĉe prste kroz kosu. „Da
nemate ĉešalj, kojim sluĉajem? Ako treba da se slikam... “ Ispruţio je ruku. Pit mu dade novĉiće.
Sve.
„Bojim se da nemam”, reĉe Pit.
„Pomozite mi onda da ustanem. Karlton Luftojfel, AEIR, nareĊenje za bombu, ako pita.” Matori
Tom skloni novĉiće, van vidokruga; odjednom nestadoše. Kao da ih nikad nije ni bilo.
Pit reĉe naglas. „Ovo je neverovatno. Misliš li da postoji natprirodno biće koje vodi ljude tokom
svakog koraka koji naĉine u ţivotu? Misliš li da je tako, Tibore? Ja to nikad nisam mislio, ne dosad.
Ali, boţe. Razgovaram s ovim ĉovekom otkad se probudio. Nije mu dobro, ali mnogo toga je
preţiveo.“ Ćušnu Toma Glisona. „Kaţi mom drugaru ko si”, reĉe.

74

Tom pokaza osmeh od polomljenih zuba. „Zovem se Karlton Luftojfel.”
Tibor se zagrcnu. „Šalite se?”
„Ne bih se šalio sa sopstvenim imenom, sinko. Ĉovek moţe da koristi mnoga imena na raznim
mestima. Ali u ovakva vremena, kad neko tako naporno traga za mnom, nema svrhe da poriĉem.
Da, ja sam Karlton Luftojfel. Bio sam predsedavajući AEIR-a.” Tibor je zurio u njega ne pomerajući
se.
„Ja sam izdao nareĊenje za bombu”, dodade starac.
Tibor je i dalje zurio.
Tom je izgledao malo nesigurno, ali je stajao, osmehivao se.
Ali nekoliko trenutaka je prošlo, a Tibor i dalje nije reagovao. Konaĉno, Tomovo lice se
oklembesi.
Još malo; a zatim reĉe: „Jesi nekad bio u Denveru?”
„Ne”, reĉe Tibor.
Pit poţele da vrisne, ali Tom onda reĉe: „Bio je to fin grad. Lep. Dobri ljudi. Onda je došao rat.
Spalili su ga, znaš...” Lice mu se zgrĉi i oĉi mu se zacakliše.
„Bio sam predsedavajući AEIR-a. Ja sam izdao nareĊenje za bombu”, reĉe opet.
Tiborova glava se pokrenu i jezikom liznu kontrolnu jedinicu. Ekstenzor se pokrenu, aktivirajući
stereo, kolor, širokougaoni, tel-skop, brzopotezni, fotoaparat, preostao iz rata, veliĉine dugmeta za
košulju koji su mu Sluge gneva dale za tu svrhu.
Nikad neću znati koji je najbolji naĉin, pomisli Tibor. Nikad neću obaviti savršen posao s
ovakvim modelom. Ipak, nije bitno. Uradiću ga najbolje što mogu, najbolje što mogu da ga pokaţem
kakav jeste, da im dam njihov murcrk, kakav ţele, da slave svog boga, kako ţele da ga slave, ne zato
da bih ja bio više poštovan i slavljen, ili ĉak on, nego prosto da ispunim svoj zadatak, kao što sam
obećao. Kakva god da je sudbina ili prosto sreća, nije bitno. Naše putovanje je gotovo. Hodo je
završeno. Imam njegov lik. Šta bih mogao da mu kaţem sad kad je sve gotovo?
„Drago mi je što smo se upoznali”, reĉe Tibor. „Upravo sam Vas slikao. Nadam se da Vam je to u
redu.”
„Svakako, sinko, svakako. Drago mi je da sam od pomoći. Mada, sad moram da nastavim da se
odmaram, ako tvoj prijatelj hoće da mi pomogne. Boli me, znaš.”
„Moţemo li ikako da pomognemo?“
„Ne, hvala. Imam dovoljno lekova. Vi ste fini ljudi. Ţelim vam ugodan put.”
„Hvala vam, gospodine.”
Tom mu mahnu jednom rukom, kad ga Pit uhvati za ruku i odvede ga nazad u obor.
Kući! - pomisli Tibor, dok su mu se oĉi punile suzama. Sada moţemo da idemo kući...
Ĉekao je da Pit doĊe i upregne kravu.
Te noći sedeli su uz vatricu koju je Pit zapalio. Oblaci su se razišli i zvezde su blistale na sveţem,
ĉistom nebu. Jeli su iz zaliha suve hrane. Pit je našao pola tegle instant kafe u napuštenoj seoskoj
kući. Bila je bajata, ali bila je topla i crna i privlaĉno se pušila na povetarcu s juga.
„Bilo je trenutaka”, reĉe Tibor, „kad sam mislio da nikada neću uspeti.”
Pit klimnu.
„Još si ljut što sam pošao s tobom?” upita.
Tibor se zakikota.
„Hajde, izazivaj svoju sreću”, reĉe. „... Baš ti je dobar naĉin da privuĉeš vernike.”
„Da li si još uvek hrišćanin?”
„Još uvek razmišljam o tome. Ĉekaj da prvo završim posao.”
„Naravno.” Pit je probao malo ranije da dobije Abernatija, ali ga je oluja odsekla. Mada, sad
nema razloga za ţurbu, pomisli. Sve je u redu. Gotovo.
„Hoćeš opet da vidiš sliku?”
„Da.”
Tiborov ekstenzor se pokrenu, izvuĉe sliku iz pregrade, dodade mu je.
Pit je prouĉavao umorne, matore crte Toma Glisona. Jadnik, razmišljao je. Moţda je već mrtav.
Mada, nismo nikako mogli da mu pomognemo. Šta ako... Recimo da je to sluĉajnost? Recimo da
nam ga je dovelo nešto više od puke sreće? Ironija koju sam video u obogotvorenju Luftojfelove
ţrtve... Da li je to nešto dublje od ironije? Okrenuo je sliku, zagledao se u oĉi, koje su na trenutak
postale sjajnije kad je ĉovek shvatio da će nekoga da usreći, traĉak patnje u potištenosti, nabiranje
obrva dok se prisećao svog lepog Denvera koji je nestao...
Pit uze gutljaj kafe, dodade sliku Tiboru.
„Ne izgledaš nesrećno”, reĉe Tibor, „što konkurencija dobija šta ţeli.”
Pit slegnu ramenima.
„Nije to meni tako znaĉajno”, reĉe. „Uostalom, to je samo slika.”

75

Tibor je vrati u pregradak.
„Da li izgleda kao što si mislio da će izgledati?” upita.
Pit klimnu, razmišljajući o licima koja je poznavao.
„Priliĉno”, reĉe. „Jesi li odluĉio kako ćeš to da rešiš?”
„Odradiću im dobar posao. Znam to.”
„Još kafe?”
„Hvala.”
Tibor pruţi šoljicu. Pit je napuni, dodade malo u svoju. Zatim podiţe pogled ka zvezdama,
oslušnu zvuke noći, udahnu topao vetar - baš je postalo toplo! - i uze gutljaj kafe.
„Šteta što nisam našao i koju cigaretu.”

18

Uz ivicu prašnjave staze, koja je sluţila kao put, dementna devojka Alis je sedela u tišini, i
hiljadu godina je prošlo otkad je sunce izašlo, osvetlilo dan i konaĉno se spustilo u tamu. Znala je da
je mrtav, ĉak pre nego što joj je gušter prišao.

„GospoĊice.”
Nije podigla pogled.
„GospoĊice, poĊite s nama.”
„Ne! “ reĉe besno.
„Leš...”
„Nećem! “
Nakon što je seo kraj nje, gušter joj strpljivim glasom reĉe: „Po obiĉaju treba da ga potraţujete.”
Vreme je prolazilo; ţmurila je, da ne bi videla, zbog ruku na ušima nije bila sigurna da li još uvek
govori ili ne. Na posletku joj je dodirnuo rame. „Ti si retardirana, zar ne?”
„Ne.”
„Previše si retardirana da bi znala o ĉemu priĉam. Obuĉen je kao lovac, ali on je matorac s kojim
si ţivela, ĉovek pacov. On je ĉovek pacov, zar ne? Maskiran. Šta je radio maskiran? Pokušavao da
umakne neprijateljima, je l’?” Gušter se zatim hrapavo nasmeja, a krljušti na njegovom telu
kostrešile su se u ritmu zvuka njegovog glasa. „Nije upalilo. Rascopali su mu lice. Treba da ga vidiš,
ništa osim kaše i...”
Skoĉila je i potrĉala, a onda se vratila po lutku koju je zaboravila. Gušter je drţao lutku, i gušter
joj se iscerio; nije joj dao lutku već ju je privio uz svoje grudi prekrivene krljuštima. Rugao joj se
imitirajući je.
„On dobar ĉovek! “ divljaĉki je vikala, dok je grabila ka lutki, svojoj lutki.
„Ne, nije bio dobar ĉovek. Nije ĉak bio ni dobar lovac na pacove. Mnogo puta, više nego što znaš,
prodavao je ţilave matore pacove po ceni koja je vaţila za mlade bucmaste. Šta je radio pre nego što
je postao lovac na pacove?”
Alis reĉe: „Bombe.”
„Tvoj tatica.”
„Da, moj tatica.”
„Pa, pošto je bio tvoj tatica, donećemo ti leš. Budi tu.” Gušter ustade, baci lutku pred nju, a onda
ode, sebi svojstvenim hodom.
Sedeći kraj lutke, posmatrala je guštera kako odlazi, osećajući kako joj se suze tiho slivaju niz
obraze. Znala sam da neće upaliti, pomislila je. Znala sam da će ga uhvatiti. Moţda zbog loših
pacova; matorih i ţilavih... kao što malopre reĉe.
Zašto se sve ovo dešava? - pitala se. On mi je dao ovu lutku, još davno. Sad mi više ništa neće
dati. Nikada. Nešto nije u redu, uvide. Ali zašto? Ljudi, tu su neko vreme, a onda ĉak i kad ih voliš
nestanu i to zauvek, nikada se ne vrate, ne više.
Opet zatvori oĉi i poĉe da se ljulja sedeći, napred- nazad.
Kad je opet pogledala, ĉovek koji nije bio gušter pribliţavao joj se prašnjavom stazom. Bio je to
njen tatica. Kad je skoĉila razdragano, uvidela je da mu se nešto desilo, i ona se zatetura, iznenaĊena
koliko se promenio. Sad je stajao uspravljenije, a lice mu je sijalo od ljubaznosti, topao izraz, bez
grĉa na koji je bila navikla.
Tatica joj priĊe, korak po korak, na odreĊen odmeren naĉin, kao da sveĉano pleše ka njoj, a
onda sede neĉujno, pokazujući joj da i ona sedne. Ĉudno je, pomisli, da ne priĉa, da samo
gestikulira. Zraĉio je smirenošću kakvu još nikada nije videla, kao da se vreme vratilo, uĉinivši ga
istovremeno mlaĊim i - neţnijim. Više joj se dopadao ovakav; strah koji je uvek osećala zbog njega

76

poĉe da ĉili, i ona posegnu, oklevajući, da mu dotakne ruku.
Prsti joj proĊoše kroz njegovu ruku. I onda uvide, tog trenutka, u deliću sekunde, bljesak

spoznaje, da je to samo njegov duh, da je njen tatica, kao što je gušter rekao, mrtav. Njegov duh je
na svom putu zastao da bi bio s njom, da provede poslednji tren odmarajući se kraj puta s njom.
Zato nije govorio. Duhove je nemoguće ĉuti.

„Ĉuješ li me?” upita ga.
Nasmešivši se, njen tatica klimnu potvrdno.
Neobiĉan osećaj spoznaje poĉe da struji kroz nju, poput neke vrste uzbunjenosti kakvu nikada
ranije nije osetila. Kao da joj je... nije mogla da naĊe pravu reĉ. Neka vrsta membrane uklonjena s
uma; videla je stvari tako da je sada mogla da razume ono što ni kada pre nije razumela. Osvrnuvši
se, videla je istinu, u pravoj istini, jedan drugaĉiji svet, svet konaĉno shvatljiv, makar samo na
trenutak.
„Volim te”, reĉe mu.
On se opet nasmeši.
„Hoću li te videti ponovo?“, upita ga.
On klimnu potvrdno.
„Ali moram...“ Oklevala je, jer bile su to teške misli. „Prvo da preĊem, pre toga.“
Nasmešivši se, on klimu potvrdno.
„Bolje se osećaš, zar ne”, reĉe. To je mogla da vidi bez ikakve sumnje, iz svakog njegovog delića.
„Iz tebe je nestalo nešto strašno“, reĉe. Do sada, sada kada ga više nema, nikada nije mogla da shvati
kako je strašno to bilo. „To zlo je bilo u tebi. Je l' se zato osecaš bolje? Jer je sada zlo iz tebe... “
Ustavši polako, njen tatica poĉe da se udaljava, niz nejasne ivice puta.
„Ĉekaj “, reĉe mu.
Ali on nije mogao ili nije ţeleo da ĉeka. Nastavio je da se udaljava, sada, leĊima okrenut,
postajući sve manji, i manji, dok na kraju nije išĉezao; posmatrala ga je kako odlazi, a onda je videla
kako ono što je ostalo od njega ide kroz hrpe smeća i ruševina - kroz, ne oko njih, postao je sablasan
i bled; nije skretao da ih zaobiĊe. I sada se jako smanjio, svega metar visok, bledeo je i smanjivao se,
pretvarajući se u iskrice obiĉne svetlosti, koje je vetar iznenada u kovitlacima razneo i rastopio u
dnevnoj svetlosti.
Dva guštera su joj se pribliţavala krećući se s naporom, obojica su izgledala zbunjeno i donekle
besno.
„Nestao je”, reĉe joj prvi gušter. „Tvoj leš je nestao - hoću da kaţem, tvoj otac.“
„Da“, reĉe Alis. „Znam.“
„Pretpostavljam da je ukraden“, reĉe drugi gušter. Više sebi u bradu, dodade: „Nešto ga je
odvuklo... moţda je pojeden.“
Alis reĉe: „Ustao je.“
„Šta je radio?“ Oba guštera se zagledaše u nju, a onda istovremeno prasnuše u smeh. „Ustao iz
mrtvih? Otkud znaš? Je l’ dolebdeo dovde?“
„Da”, reĉe ona. „I zastao je da malo posedi sa mnom.“
Oprezno, jedan od guštera reĉe svom dugaru, potpuno drugaĉijim tonom glasa: „Ĉudo.“
„Samo je retardirana”, reĉe drugi. „Blebeće gluposti, ko što umeju. Trabunjanje sprţenog
mozga. To je samo mrtav ĉovek, ništa više.”
Iskreno radoznao, drugi gušter upita devojĉicu: „Gde je otišao odavde? Moţda moţemo da ga
stignemo. Moţda moţe da proriĉe budućnost i isceljuje! “
„Rasplinuo se”, reĉe Alis.
Gušteri trepnuše, a onda jedan od njih nakostreši krljušti od nelagodnosti i promrmlja: „Nije
ona retardirana; jesi ĉuo koju je reĉ upotrebila? Retardirani ne koriste takve reĉi, ne koriste reĉi
poput ’rasplinuti se’. Siguran si da je to ta devojka?”
Alis, ĉvrsto stiskajući lutku, okrenu se da krene. Nekoliko ĉestica svetlosti koje su ĉinile
transformisano biće njenog tatice proleteše kraj nje, poput zraka meseĉine vidljivih usred dana,
poput magiĉnog, ţivog praha koji se širi krajolikom sveta, i postaje sve sitniji i sitniji, sve reĊi, ali
nikada potpuno ne nestaje. Bar ne kad je ona u pitanju. Još uvek je mogla da oseti njegove deliće,
tragove, oko sebe, u samom vazduhu, kako lebde i ne odlaze, i na neki istinski naĉin, prenose
odreĊenu poruku.
A membrana koja joj je, celog ţivota, pomraĉivala um - i dalje se nije vraćala. Misli su joj ostale
jasne i razgovetne, i takve će i ostati, do kraja ţivota.
Napredovali smo do mnoštva koje jedan pokreće, pomisli. Moj otac i ja... on van vidokruga, a ja
konaĉno u vidokrugu.
Oko nje, svet se presijavao na toploti dana i ĉinilo joj se da se trajno promenio. Kakve su te
promene? - zapitala se. Sigurno će ostati; sigurno će opstati. Ali nije mogla da bude zaista potpuno

77

sigurna, jer nikada ranije nije bila svedok neĉemu poput ovoga. U svakom sluĉaju, ono što je videla
svuda oko sebe dok se udaljavala od zbunjenih guštera bilo je dobro. Moţda je, pomisli, proleće.
Prvo proleće nakon rata. Razmišljala je - zagaĊenje nestaje iz svih nas, konaĉno, kao i iz mesta na
kojem ţivimo. I znala je zašto je tako.

Doktor Abernati je osetio kako pritisak stvarnosti popušta, ali nije imao nikakvog uvida u to
zašto je pritisak popustio. U trenutku kada je to osetio, išao je na pijacu da kupi povrće. Vraćajući se,
osmehnuo se, uţivajući u vazduhu jer je - kako se to nekad zvalo? - nije mogao da se seti. A, da -
ozon. Negativni joni, pomisli. Miris novog ţivota. Povezan s prolećnom ravnodnevicom; onom koja
puni zemlju energijom od solarnih oluja, moţda, iz velikog izvora.

Negde se, razmišljao je, desilo nešto dobro, i proširilo. ZaĉuĊen, video je stabla palmi.
Odjednom se ukopa, stade drţeći ĉvrsto korpu s boranijom i repom. Topao vazduh, palme... ĉudno,
pomisli, nikada nisam primetio da ovde rastu palme. A suva prašnjava zemlja, kao da sam na
Bliskom istoku. Drugi svet - dodir drugog kontinuuma. Ne shvatam, razmišljao je. Šta se to
promalja? Kao da su mi se oĉi otvorile, na neki naroĉit naĉin.

Zdesna, nekoliko ljudi, koji su bili u kupovini, posedali su usput da se odmore. Video je mlade
ljude, prašnjave od hodanja, oznojane, ali pune ĉistote koja mu je bila nepoznata. Jedna lepa
tamnokosa devojka, debeljuškasta, otkopĉala je košulju; nije mu smetalo; nisu ga vreĊale njene gole
grudi. Koprena je sastrugana, pomisli, i ponovo se zapita zašto. Uĉinjeno je neko dobro delo? Teško.
Nije bilo takvog dela. Zastade, stojeći, diveći se mladim ljudima, nagosti devojke koja, ĉinilo se,
uopšte nije svesna svog izgleda, mada je videla njega, hrišćanina, kako zuri.

Nekako se pojavila dobrota, zakljuĉio je. Kako je Milton jednom napisao: „Iz zla se raĊa dobro.”
Obrati paţnju, reĉe u sebi, na relativnu razliĉitost dva termina; zlo je najmoćniji izraz za ono što je
loše, a dobro - jedva da nadmašuje svoju suprotnost. Pad Satane, pad ĉoveka, raspeće Hristovo... iz
tih uţasnih, zlih ĉinova izrodilo se dobro; zahvaljujući padu ĉoveka i izgonu iz Raja, ĉovek je nauĉio
šta je ljubav. Iz Trojstva zla konaĉno je nastalo Trojstvo dobrog! To je ravnoteţa.

Onda, pomisli, moguće je da je svet osloboĊen surove koprene nekim zlim ĉinom... ili je to
previše? Kako bilo, osećao je razliku; bila je stvarna.

Mogao bih da se zakunem da sam negde u Siriji, pomisli. U Levantu. Verovatno u nekom
ranijem periodu. .. Moţda pre više hiljada godina. Stajao je osvrćući se, udišući, uzbuĊen, zapanjen.

Zdesna, ruševine predratne filijale ameriĉke Pošte.
Stare ruševine, pomisli. Antiĉki svet. Ponovo roĊen, nekako, u ovoj našoj sadašnjosti. Ili sam
vraćen u prošlost? Nisam se ja vratio, zakljuĉi, već je ona nekako preneta kroz vreme, kao da je
prošla kroz neku slabu taĉku, došla ovamo i preplavila nas. Ili mene. Verovatno je niko osim mene
ne vidi. Boţe, razmišljao je, ovo je nalik Pitu Sendsu i njegovim drogama, samo što ja ništa nisam
uzeo. Ovo što osećam je rastakanje normalnog i prodiranje, ili upad, paranormalnog; ovo je,
zakljuĉi, vizija, a ja moram probati da proniknem u nju.
Išao je polako preko strnjika i prašine, ka ruševinama male filijale ameriĉke Pošte. Uz jedan zid,
koji je još uvek bio uspravan, stajalo je naslonjeno nekoliko ljudi, uţivajući u podnevnom odmoru i
suncu. Suncu! Kakva se nevidljiva snaga sada prenosila njegovom svetlošću!
Oni ne vide ono što ja vidim, zakljuĉi. Za njih se ništa nije promenilo. Šta je izazvalo ovo?
Obiĉan sunĉan dan u svetu... ukoliko ovo što vidim protumaĉim kao obiĉan simbol - sunĉan dan,
koji predstavlja, s najvišeg nivoa, prekid vladavine zla, njegove mraĉne nadmoći? Da, nešto zlo je
nestalo, zakljuĉi i, uvidevši to, srce mu zaigra od radosti.
Nešto konkretno što je bilo zlo, razmišljao je, postalo je samo senka. Nekako je izgubilo suštinu
otelovljenja. Da li je Tibor slikao Boga gneva i tim činom mu ukrao dušu?
Zakikotao se sa zadovoljstvom, stojeći kraj ruševina stare filijale ameriĉke Pošte, obasjan
zracima sunca, dok su polja zujala i rumorila od zadovoljstva, beskrajnom tihom pesmom ţivota.
Pa, reĉe u sebi, ako je moguće ukrasti dušu Karltona Luftojfela, onda on nije bog, nego ĉovek, kao i
svi mi. Bogovi nemaju zašto da se plaše fotoaparata. Osim, pomisli, zadovoljan igrom reĉi, zbog
straha od (nasmeja se s oduševljenjem) eksponiranja.
Nekoliko pospanih ljudi podiţe pogled ka njemu i blago se osmehnu, ne znajući zašto se on
smeši, a opet osećajući isto.
Sada natmureniji, doktor Abernati pomisli - Sluge gneva mogu ostati još dugo s nama - laţne
vere traju koliko i prave, reklo bi se - ali njena stvarnost je izbledela i povukla se s ovog sveta, a ono
što je preostalo je šuplje i nema mekkis, moć, koju je ta vera imala.
Voleo bih da vidim fotografiju koju će Tibor i Pit Sends doneti, zakljuĉi. Kao što kaţu, od dva zla
biraj manje.
Kada su mu uhvatili lik, slomili su ga, uvide. Sveli su ga na nivo smrtnika.

78

Palme su rumorile na toplom podnevnom povetarcu, upoznajući ga dalje, bez suvišnih reĉi, sa
sunĉanom misterijom iskupljenja. MeĊutim, pitao se s kim bi mogao da podeli igru reĉi koja mu je
pala na pamet. Laţni bog, ponavljao je u zanosu, pošto mu inaĉe vicevi nisu išli od ruke, ne moţe da
preţivi eksponiranje. Mora zauvek da ostane skriven. Izmamili smo ga i zamrznuli mu lik. I sada
je osuĎen na propast.

I tako, naglasi u sebi, zahvaljujući ideji osmišljenoj lukavstvom i ambicijama samih Sluga gneva,
mi hrišćani, oĉito poraţeni, trijumfujemo; taj portret je pokrenuo proces njegovog uništenja,
samom svojom autentiĉnošću - ili, bolje reĉeno, ĉinjenicom da će Sluge gneva insistirati na njegovoj
autentiĉnosti. Da, pomisli, dokumentovaće i potvrditi njegovu autentiĉnost, ĉime će doprineti
sopstvenoj propasti. Tako istinski Bog koristi zlo da proĉisti dobro, a dobro da proĉisti loše, što
znaĉi da ćemo na kraju utvrditi da svi sluţe samom Bogu. Svakim postupkom, bio on dobar ili loš.

Hoću da kaţem, pomisli, bio on obeleţen kao dobar ili loš. Dobro ili loše, istina ili pogreška,
pogrešan put ili pravi put, neznanje, zloba, mudrost i ljubav... sve njih, pomisli, treba posmatrati
kao Omniae vitae ad Deum ducent. Svi ţivoti, kao i svi putevi, vode ne u Rim, već do Boga.

Produţivši dalje, uvideo je da treba da stavi to u propoved zajedno sa igrom reĉi; to je nešto što
treba reći ljudima, da ih nasmeje poput onih što su se odmarali kraj ruševina stare ameriĉke Pošte.
Iako nisu mogli da shvate tako sloţene misli, ipak su mogli da uţivaju u njima.

Ponovno uţivanje... ugnjetavanje sveta, savladano ĉinom koji niko ne vidi, ne moţe zadrţati
ljude; mogu da uţivaju na suncu, smeše se i otkopĉavaju košulje da uhvate malo sunca i uţivaju u
duhovitosti obiĉnog sveštenika.

Voleo bih da znam šta se dogodilo, pomisli. Ali Bog drţi ĉoveka u neznanju da bi ispunio svoju
volju.

Moţda je bolje ovako, zakljuĉi doktor Abernati.
Steţući ĉvrsto korpu s boranijom i repom, nastavio je da hoda ka Šarlotsvilu i svojoj crkvici.

19

Murcrk koji je naslikao Tibor polako je postao poznat širom sveta i na kraju je ocenjen jednako
vrednim kao i dela velikih umetnika italijanske renesanse, koja su uglavnom bila dostupna kao
replike, jer su originali bili izgubljeni.

Sedamnaest godina nakon Tiborove smrti, vrh Slugu gneva objavio je zvaniĉnu potvrdu. To je
zaista bio lik Boga gneva, Karltona Luftojfela. Nije bilo sumnje. Svako osporavanje toga smatra se
protivzakonitim i kaţnjava se kastriranjem muškaraca, odsecanjem jednog uveta ţenama. To je
trebalo da obezbedi poštovanje u svetu bez poštovanja, veru u društvu koje je izgubilo veru, i veru u
svet koji je već spoznao da je većina onoga u šta je verovao u stvari bila laţ.

Pre nego što je umro, Tibor se izdrţavao od male svote koju mu je Crkva uplaćivala svake
godine, uz garantovano odrţavanje kolica, seno od lucerke za dve krave - zbog izvanrednosti dela
dodeljene su mu dve krave, umesto jedne, da mu vuku kolica. Kad bi prolazio, ljudi bi ga prepoznali
i pozdravljah. Davao je autograme turistima. Deca su vikala za njim bez ruganja; Tibora su svi voleli
i mada je postao ekscentriĉan i naprasit pod stare dane, zajednica ga je cenila... uprkos ĉinjenici da
nakon izrade portreta s istinskim likom Boga gneva više nikada ništa nije naslikao.

Govorilo se da se u njegovim stvarima nalaze izvesni rukopisi nalik dnevniku koje je povremeno
pisao, u kojima je, više za sebe, iznosio odreĊene sumnje u autentiĉnost svog velikog murcrka.
MeĊutim, takve liĉne holograme niko nije video. Ako su i postojali, Sluge gneva, koje su prisvojile
njegove dokumente, arhivirale su ih iza zakljuĉanih metalnih vrata, ili su, što je mnogo verovatnije,
bili uništeni.

Njegove poslednje dve krave su ubijene, preparirane i izloţene, po jedna sa svake strane
njegovog velikog murcrka, da zure sveĉanim - i staklastim pogledom - u turiste koji doĊu da odaju
poĉast ĉuvenoj slici. Samog Tibora Makmastersa Crkva je konaĉno proglasila svecem. Mesto
njegovog groba nije poznato. Nekoliko gradova s ponosom tvrdi da poĉiva u njima.

79

Deus Irae je postapokaliptični SF
roman Filipa K. Dika i Rodžera
Zelaznija. Deus Irae znači Bog gneva na
latinskom. Ime je igra reči od Dies Irae,
što znači Dan gneva ili Sudnji dan.
Roman je zasnovan na Dikovoj kratkoj
priči “Veliko C”.

Dik je započeo knjigu, ali je shvatio
da ne zna dovoljno o Hrišćanstvu.
Zamolio je Teda Vajta da sarađuje s
njim oko toga, ali pošto je pročitao
tekst, Vajt je odustao. Zelazni je otkrio
rukopis u Vajtovoj kući, 1968. godine,
pročitao ga, a onda kontaktirao Dika i
dogovorio se s njim oko saradnje.
Sporadično su radili na tome nekoliko
godina, jer su obojica na smenu
zaboravljali na to i najzad završili 1975.
godine.

Roman opisuje svet nakon razornog
nuklearnog rata sa radijacijom i
mutacijama u ljudskom i životinjskom
svetu. Pored gnosticizma, prisutna je i
nova mesijanska religija. Pripadnici ove
religije, poznati kao Sluge gneva,
obožavaju tvorca najboljeg ratnog
oružja, Karletona Luftefela (od
nemačke reči “Luft”, koja znači
“vazduh”, i “Teufel”, što znači
“Đavo”), bivšeg predsedavajućeg
Agencije za istraživanje i razvoj
energije Sjedinjenih američkih država.
Ali i drugi organizmi na Zemlji, pa i
jedan oblik veštačke inteligencije
smatraju da im pripada pravo da budu
gospodari Zemlje…

80