COVEK PRAZNIH SAKA - Legvin Ursula

"Ali i projekat pošumljavanja, poljoprivredni projekti, praktična obuka, odbori blokova, dobrovoljni rad od početka suše; uobičajena količina neophodnog klegiča. Meni se to, međutim, dopadalo. Ali ja se bavim i fizikom. Uostalom, šta imaš na umu?" Kako Sabul ništa nije odgovorio, već ga je samo pogledao ispod teških, masnih veđa, Ševek dodade: "Bilo bi bolje da to otvoreno kažeš, jer inače nešeš stići do toga preko moje društvene savesti." "Smatraš li da da je posao kojim se baviš funkcionalan?" "Da. 'Što je organizovaniji, organizam je i središnjiji: pod središnjošću se ovde podrazumeva polje stvarnog funkcionisanja.' Tomarove Definicije. Budući da temporalna fizika nastoji da organizuje sve što je pojmljivo ljudskom umu, ona je po definiciji središnja funkcionalna delatnost." "Ljudi od nje neće dobiti hleba." "Upravo sam proveo šest dekada obezbeđujući hleb. Kada me ponovo budu pozvali, poći ću opet. U međuvremenu, držaću se svog posla. Ukoliko negde valja raditi fiziku, zahtevam svoje pravo da je radim." "Ono sa čim moraš da se suočiš jeste činjenica da u ovom trenutku nema potrebe za fizikom. Bar ne za onakvom kakvom se ti baviš. Morali smo da pređemo na praktične stvari." Sabul se promeškolji na stolici. Izgledao je smrknut i ispunjen nelagodnošću. "Bili smo prinuđeni da pet ljudi pošaljemo na premeštaj. Žao mi je što moram da ti kažem da si ti jedan od njih. Eto, tako stvoje stvari." "Baš kao što sam i mislio", reče Ševek, premda, zapravo, sve do tog trenutka nije shvatio da ga Sabul izbacuje sa Instituta. Čim je, međutim, to čuo, vest mu se učinila poznata; neće nipošto pružiti Sabulu zadovoljstvo da ga vidi uzdrmanog. "Protiv tebe je bio splet okolnosti. Teško pojmljiva, nepraktična priroda istraživanja kojima si se bavio poslednjih nekoliko godina. Plus izvesno osećanje, ne nužno opravdano, ali i prisutno među mnogim studentskim i nastavnim članovima Instituta, da i tvoje predavanje i tvoje ponašenje održavaju izvesnu odbojnost, određen stepen zasebništva, nealtruizma. To je otvoreno rečeno na sastanku. Ja sam se, razume se, založio za tebe. Ali ja sam samo jedan sindik među mnogima." "Od kada je to altruizam odonjanska vrlina?" upita Ševek. "No, svejedno. Jasno mi je šta imaš na umu." On ustade. Nije više mogao da sedi, ali je inače vladao sobom i govorio savršeno prirodno. "Pretpostavljam da me nisi preporučio za predavačko mesto negde drugde."

"Kakve bi bilo svrhe?" reče Sabul, gotovo melodičnim glasom opravdanja. "Niko ne traži nove predavače. Predavači i studenti rade rame uz rame na poslovima oko suzbijanja gladi širom planete. Razume se, ova kriza neće dugo potrajati. Kroz godinu dana, otprilike, s ponosom ćemo se osvrnuti na sve ovo, dičeći se žrtvama koje smo podneli i poslom koji smo obavili; stajaćemo jedni pokraj drugih, svako sa jednakim udelom. Ali u ovom trenutku..." Ševek je stajao uspravan, opušten, gledajući kroz mali, izgreban prozor golo nebo. Osećao je silnu želju da konačno kaže Sabulu da ide u pakao. Ali iza reči koje je najzad izgovorio stajao je jedan drugačiji, dublji poriv. "U stvari", reče on, "verovatno si u pravu." Klimnuo je Sabulu i izišao. Uhvatio je omnibus i odvezao se do središta grada. Još je bio u žurbi, pogonjen napred. Držao se jednog smera i hteo je da stigne do kraja njime, da se uspokoji. Otišao je do središnjih ureda za razmeštaj pri Odeljenju za rad da zatraži premeštaj u zajednicu u koju je Takver otišla. Odrad, sa svojim kompjuterima i svojim ogromnim zadatkom usaglašavanja, zauzimao je jedan ceo trg; njegove zgrade bile su lepe, upečatljive prema anareškim merilima, sa finim, ravnim linijama. Unutra, prostorije središnjeg ureda za razmeštaj imale su visoke tavanice i nalikovale su na ambare, prepune ljudi i živosti, sa zidovima prekrivenim premeštajnim objavama i uputstvima o tome do kog stola ili odseka treba otići za taj i taj posao. Dok je čekao u jednom redu, Ševek je slušao razgovor dvojice muškaraca ispred sebe, jednog mladića od šesnaest godina i čoveka koji je već prevalio šezdesetu. Dečak se dobrovoljno javio za neki posao na sprečavanju gladi. Bio je pun otmenih osećanja, rasipajući se bratstvom, pustolovnošću, nadom. Bio je očaran što se najzad osamostaljuje, što ostavlja za sobom svoje detinjstvo. Nije zatvarao usta, poput kakvog deteta, govoreći glasom koji još nije bio navikao na svoje dublje tonove. 'Sloboda, sloboda!' odzvanjalo je u njegovom uzbuđenom govoru, u svakoj reči; a starčev glas tu i tamo bi gunđao i brundao, peckajući, ali ne vređajući, rugajući se, ali ne opominjući. Sloboda, kadrost da se ode negde i da se učini nešto, sloboda je bila ono što je starac hvalio i uvažavao kod mladića, čak i kada se rugao njegovoj samodopadljivosti. Ševek ih je slušao sa zadovoljstvom. Oni su mu prekinuli jutarnji niz groteski. Čim je Ševek objasnio kuda želi da pođe, na lici činovnice pojavio se brižan izraz; otišla je po atlas i otvorila ga na pultu koji ih je razdvajao. "Gledaj

sad", reče ona. Bila je to ružna, sitna žena, sa izrazitim sekutićima; njene šake na šarenim stranama atlasa delovale su vešto i meko. "Ovo je Rolni, vidiš, poluostrvo koje se pruža u severni deo Temaenskog mora. Posredi je samo običan peščani sprud. Na njemu nema ničeg drugog do morske laboratije, ovde, na samom kraju, vidiš? Okolna obala je sve sama baruština i slana močvara čak dovde, do Saglasja, hiljadu kilometara dalje. A na zapadu se pruža Barensova Obala. Najbliže Rolniju možeš biti u nekoj varoši u planinama. Ali tamo ne traže vanrednu radnu snagu; prilično su samodovoljni. Razume se, ti tamo možeš poći i bez premeštaja", dodade ona pomalo drugačijim tonom. "Predaleko je od Rolnija", reče on, gledajući kartu i zapazivši tog časa u planinama Severoistoka malu, izdvojenu varoš u kojoj je Takver odrasla, Okruglu Dolinu. "Da im možda nije potreban jedan domar u morskoj laboratoriji? Statističar? Neko ko bi hranio ribe?" "Proveriću." Ljudsko-kompjuterska arhivaska mreža u Odradu dejstvovala je zadivljujuće delotvorno. Činovnici nije bilo potrebno ni pet minuta da dođe do željene informacije; podatak je izdvojen iz ogromnog, neprekidnog priliva i odliva informacija koje su se odnosile na svaki posao što se obavlja, na svako željeno radno odredište, na svakog potrebnog radnika, kao i na prvenstva svega toga u opštoj ekonomiji globalnog društva. Upravo im je upućena vanredna pomoć... to ti je ortak, zar ne? Dobili su sve koje su tražili, četiri tehničara i jednog iskusnog ribara. Upotpunjeno im je osoblje. Ševek se osloni laktovima na pult i pognu glavu, češkajući je; iza tog gesta smetenosti krila se zbunjenost i poraženost. "Dobro", reče on, "šta sad da radim?" "Čuj, brate, koliko ti traje ortakov premeštaj?" "Neodređeno." "Ali to je posao oko sprečavanja gladi, zar ne? Neće ovako potrajati doveka. Ne može! Počeće da pada kiša, ove zime." On podiže pogled ka sestrinom iskrenom, blagonaklonom, brižnom licu. Osmehnuo joj se malo, zato što nije mogao da joj ne uzvrati na napor da mu ulije nadu. "Već ćete se ponovo spojiti. U međuvremenu..." "Da. U međuvremenu", uzvrati on. Čekala je da on donese odluku. To je bilo na njemu; a pružale su mu se beskrajne mogućnosti. Mogao je da

ostane u Abenaju i da organizuje predavanja iz fizike ukoliko uspe da pronađe studente-dobrovoljce. Mogao je da ode do poluostrva Rolni i da tamo živi sa Takver, iako bez mesta u istraživačkoj postaji. Mogao je da živi bilo gde i da ne radi ništa drugo do da dva puta dnevno odlazi u najbližu trpezariju da jede. Mogao je činiti šta mu je volja. Istovetnost reči 'rad' i 'igra' na praviku imala je, razume se, snažan etički značaj. Odo je uvidela opasnost od krutog moralizma proisteklog iz upotrebe reči 'rad' u njenom analognom sistemu: ćelije moraju da rade zajedno, optimalni rad organizma, rad koji vrši svaki elemenat, i tako dalje. Saradnja i funkcionisanje, suštinske kategorije Analogije, u podjednakoj su meri pretpostavljale pojam rada. Dokaz nekog ogleda - dvadeset epruveta u laboratoriji ili dvadeset miliona ljudi na mesecu - sasvim je jednostavan: da li dejstvuje? Odo je uočila moralnu zamku. 'Svetac nikada nije prezaposlen', kazala je ona, možda pomalo tužno. "Dobro", reče Ševek, "upravo sam se vratio sa vanrednog rada na sprečavanju gladi. Ima li još nešto slično što treba raditi?" Činovnica ga pogleda očima starije sestre, sa nevericom, ali i uz oproštaj. "Ima oko sedam stotina hitnih poziva oglašenih okolo po prstoriji", reče ona. "Koji bi ti se dopao?" "Da li je negde potrebna matematika?" "Uglavnom se traže poljoprivredni i kvalifikovani radnici. Imaš li iskustva sa inženjerijom?" "Ne mnogo." "A kako ti izgleda usaglašavanje poslova. Tu je potrebno razumeti se u brojke. Šta kažeš na to?" "U redu." "Mesto je na Jugozapadu, u Prašini, znaš." "Već sam bio u Prašini. Osim toga, kao što kažeš, jednog dana će početi da pada kiša..." Ona klimnu, nasmešivši se i otkuca na njegov karton u Odradu: IZ Abenaja, SZ Sred nauč inst. U Lakat, JZ us po, fosfatara, br. 1: VANRED PREM: 5- 1-3-165 - neodređeno.

9. URAS Ševeka su probudila zvona sa kapelske kule koja su odjekivala zvucima Vrhovnog saglasja za jutarnju religijsku službu. Svaka nota delovala je kao udarac u njegov potiljak. Toliko se osećao slabo i malaksalo da čak nije mogao duže ni da sedi. Konačno, uspeo je nekako da se odvuče do kupatila, gde je dugo ostao pod hladnim tušem, što je odagnalo glavobolju; ali i dalje je celo telo osećao nekako neobično - nekako odvratno. Kada je ponovo postao kadar da razmišlja, um su mu preplavili odlomci i trenuci iz prethodne noći, živi, nesuvisli, kratkotrajni prizori sa Veinog prijemma. Pokušao je da ne misli na njih, ali onda nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom. Sve, baš sve je postalo odvratno. Seo je za pisaći sto i ostao tako narednih pola sata, zureći preda se, nepomičan, osećajući se sasvim ubogo. Ranije mu se često događalo da dospeva u neprilike i da se oseća kao budala. Kao mladića morio ga je utisak da ga drugi smatraju čudakom, različitim od sebe; u docnijim godinama sam bi hotimice izazivao ljutnju i prezir mnogih svojih sunarodnika sa Anaresa. Ali on nikada nije prihvatio njihov sud. Nikada se zbog toga nije postideo. Sada nije znao da ovo parališuće poniženje predstavlja hemijsku posledicu pijanstva, baš kao i glavobolja. Doduše, čak i da je ovo znao, to mu ne bi bilo od velike pomoći. Sramota - osećanje odvratnosti i samootuđenja - za njega je bila otkrovenje. Video je najednom sa novom jasnošću, sa gnusnom jasnošću; dosegao je pogledom znatno dalje od tih nepovezanih prisećanja na svršetak večeri kod Vee. Nije ga izdala samo sirota Vea. To što je pokušao da povrati nije bio jedino alkohol, već svekoliki hleb koji je pojeo od kada je kročio na Uras. Oslonio je laktove na sto i zagnjurio glavu u šake, pritiskajući slepoočnice, zgrčene tačke bola; a onda se osvrnuo na vlastiti život u svetlosti sramote. Na Anaresu je odabrao, prkoseći očekivanjima vlastitog društva, da se bavi onim za šta se kao pojedinac osećao pozvan. Baviti se time značilo je pobuniti se: rizikovati sebe zarad društva. Ovde, na Urasu, čin pobune bio je luksuz, ugađanje vlastitim sklonostima. Biti fizičar u A-Iou značilo je služiti ne društvu, ne čovečanstvu, ne istini, već Državi. Još prve noći u ovoj sobi upitao ih je, izazovno i radoznalo: "Šta ćete sa mnom?" Sada je znao šta su učinili sa njim. Čifoilisk mu je kazao tu

jednostavnu činjenicu. Posedovali su ga. Mislio je da se pogađa sa njima, što je bila veoma naivna anarhistička zamisao. Pojedinac se ne može pogađati sa državom. Država ne priznaje nijednu drugu monetu do moći: a ona je sama štampa. Sada je uvideo - do u tančine, korak po korak od početka - da je pogrešio što je došao na Uras; njegova prva velika greška, i to greška koje se neće osloboditi do kraja života. Tek kada je uvideo sve to, kada je pomno pretresao sve činjenice o tome, koje je mesecima potiskivao i poricao - a za to mu je bilo potrebno mnogo vremena, dok je sedeo tu, nepomično, za pisaćim stolom - sve do one smešne i grozne poslednje scene kod Vee, koju je takođe ponovo proživeo, osećajući pri tom kako mu lice postaje zajapureno i kako mu u ušima odzvanja: tek tog časa je sve bilo gotovo. Čak ni u ovoj postalkoholnoj dolini suza nije se osećao kriv. Sve je sada bilo gotovo i jedino o čemu je još trebalo da razmišlja bilo je šta mu dalje valja činiti. Zatvorivši se u tamnicu, kako je mogao da dela kao slobodan čovek? Neće se baviti fizikom za političare. To je bilo jasno, sada. Ako bude prestao da radi, da li će ga pustiti da se vrati natrag? Pomislivši na to, duboko je uzdahnuo i podigao glavu, posmatrajući praznim pogledom suncem obasjan zeleni predeo kroz prozor. Bilo je to prvi put da je o povratku na matični svet pomislio kao o stvarnoj mogućnosti. Ta pomisao zapretila je da sruši sve brane i preplavi ga neodoljivom čežnjom. Govoriti na praviku, razgovarati sa prijateljima, videti Takver, Pilun, Sadik, dodirnuti prašinu Anaresa... Oni ga neće pustiti da ode. Nije platio za putovanje. Niti je on sam mogao dopustiti da ode: da digne ruke i pobegne. Sedeći za pisaćim stolom u blistavosti jutarnjeg sunca, on hotimice i oštro udari šakama po bridu plohe pred sobom, jednom, dvaput, triput: lice mu je bilo spokojno i izgledalo je zamišljeno. "Kuda da pođem?" upita on naglas. Zakucavši, Efor uđe u sobu; doneo je poslužavnik sa doručkom i jutarnje novine. "Došo u šest ko obično ali vi spavali", reče on, zadivljujuće vešto razmeštajući posude na poslužavniku. "Napio sam se sinoć", reče Ševek. "Divno dok traje", uzvrati Efor. "To je sve, ser? Vrlo dobro." Izišao je iz sobe uz iste spretne kretnje, naklonivši se uz put Paeu koji je upravo ušao. "Nisam želeo da vas ometam pri doručku! Vraćajući se iz kapele, pomislio

sam da navratim malo." "Sedi. Uzmi malo čokolade." Ševek nije mogao da jede sve dok se Pae nije bar napravio da obeduje sa njim. Pae je uzeo komad uvijače od meda i stao da ga mrvi po tanjiru. Ševek se i dalje osećao malaksalo, ali sada je bio veoma gladan i prionuo je na doručak. Paeu kao da je bilo teže nego inače da zapodene razgovor. "I dalje dobijate ovo đubre?" upita on konačno vedrim tonom, dodirnuvši presavijene novine koje je Efor ostavio na stolu. "Efor ih donosi." "Je li?" "Ja sam ga zamolio", uzvrati Ševek, uputivši Paeu kratak, ispitivački pogled. "One proširuju moje razumevanje vaše zemlje. Zanimaju me vaše niže klase. Većina Anarešana potiče iz nižih klasa." "Da, svakako", reče mlađi čovek, uz izraz pun poštovanja i klimaj. Pojeo je komadić uvijače od meda. "Mislim da bih ipak uzeo malo čokolade", reče on i zatrese zvonce sa poslužavnika. Efor se pojavi na vratima. "Još jednu šolju", reče Pae, ne okrenuvši se. "Nameravali smo, ser, da vas ponovo malo povedemo napolje, sada pošto se vreme prolepšalo, da vam pokažemo nove krajeve zemlje. Možda čak i da odemo u inostranstvo. Ali ovaj prokleti rat osujetio je sve te planove, bojim se." Ševek baci pogled na naslov novina sa vrha: SUDAR IOA I TUA BLIZU PRESTONICE BENBILIJA. "Na telefaksu ima još svežijih vesti", reče Pae. "Oslobodili smo glavni grad. General Havevert biće vraćen na vlast." "Onda je rat gotov?" "Nije sve dok Tu i dalje drži dve istočne pokrajine." "Shvatam. Znači da će se vaša i tuuška vojska sukobiti u Benbiliju. Ali ne i ovde?" "Ne, ne. To bi bilo sasvim bezumno od njih da krenu na nas, ili obratno. Prerasli smo tu vrstu varvarizma koja je dovodila rat u samo srce visokih civilizacija! Ravnoteža sila održava se ovakvim policijskim akcijama. Međutim, mi smo zvanično u ratu. To znači da na snagu stupaju sve one stare, zamorne mere ograničenja, bojim se." "Ograničenja?" "Tajnost istraživanja koja se vrše u Koledžu otmene nauke, na primer. Ništa značajno, međutim, samo običan vladin pečat. Biće ponekad i odlaganja štampanja nekog rada, kada oni gore budu smatrali da je posredi nešto

opasno samo zato što ništa ne razumeju!... A i putovanja su malo ograničena, naročito za vas i ostale strance ovde, bojim se. Sve dok bude trajalo ratno stanje, vi, zapravo, ne bi trebalo da napuštate kampus, pretpostavljam, bez dozvole Glavnog rektora. Ali ne obazirite se na to. Ja vas mogu izvesti odavde kad god to poželite bez svih tih petljavina." "Ti držiš ključeve", reče Ševek, uz iskreni smešak. "Oh, ja sam pravi stručnjak za to. Obožavam da izigravam pravila i da nadmudrujem vlasti. Možda sam prirodni anarhista, a? Gde li je, do vraga, ta matora budala koju sam poslao po čokoladu?" "Mora da siđe dole do kuhinje da bi doneo." "Nije mu potrebno pola dana za to. No, neću da čekam. Ne želim da vas gnjavim celo jutro. Uzgred budi rečeno, jeste li videli poslednji Bilten zadužbine svemirskih istraživanja? Štampali su Reumereove planove za ansibl?" "Šta je to ansibl?" "Posredi je nešto što on naziva uređaj za trenutno komuniciranje. Kaže da ako bi temporalisti... a to ste, razume se, vi... samo došli do jednačina za vreme i inerciju, onda bi inženjeri... odnosno, on... bili kadi da naprave tu prokletu stvar, da je stave na probu i tako uzgredno dokažu valjanost teorije za samo nekoliko meseci ili čak nedelja." "Sami inženjeri su dokaz o postojanju uzročne kružnosti. Taj Reumere je već napravio posledicu pre no što sam mu ja pružio uzrok." Ponovo se osmehnuo, ovoga puta manje iskreno. Kada je Pae zatvorio vrata za sobom, Ševek naglo ustade. "Ti prvljavi, profiterski lažove!" reče on na praviku, pobeleo od srdžbe, stisnutih šaka kako bi se uzdržao da ne dočepa nešto i ne zavitla za Paeom. Ubrzo se pojavi Efor, noseći šolju čokolade i tacnu na poslužavniku. Zastao je na vratima, sa brižnim izrazom lica. "Sve je u redu, Efore. On nije... nije želeo čokoladu. Možeš sve sada da pokupiš." "Vrlo dobro, ser." "Slušaj. Ne bih voleo posetioce neko vreme. Možeš li da ih zadržiš?" "Lako, ser. Imate li nekog posebnog na umu?" "Da, njega. U stvari, sve. Kaži da radim." "Biće mu milo da to čuje, ser", reče Efor, a bore mu za trenutak omekšaše od izraza zlobe; zatim dodade prisnim tonom, ali i punim poštovanja: "Niko koga ne želite neće proći pokraj mene." Konačno, završi glasom formalne

pristojnosti: "Hvala, ser, i dobar vam dan." Hrana i adrenalin raspršili su Ševekovu oduzetost. Stao je da korača goredole po sobi, razdražen i uznemiren. Želeo je da dela. Proveo je skoro godinu dana ne radeći ništa, osim što se poneo kao budala. Kucnuo je čas da nešto preduzme. Dobro, šta je došao ovde da uradi? Da se bavi fizikom. Da potvrdi, svojom nadarenošću, prava svakog građanina u svakom društvu: pravo na rad, da bude izdržavan dok radi i da podeli plod tog rada sa svima koji to budu hteli. Prava jednog odonjanina i jednog ljudskog bića. Njegovi blagonakloni i zaštitnički domaćini dopustili su mu da radi i izdržavali su ga dok je radio; to je bilo u redu. Poteškoća se javljala na trećoj stepenici. Ali on još nije stigao do nje. Nije obavio svoj posao. Nije mogoa da deli ono što nema. Vratio se za sto, seo i izvadio dva gusto naškrabana papirića iz najteže dostupnog i najnekorisnijeg džepa svojih uskih, pomodnih čakšira. Raširio je papiriće prstima i zagledao se u njih. Palo mu je tog časa na um da sve više liče na Sabula po tome što piše veoma sitnim rukopisom, u skraćenicima, na komadićima hartije. Sada mu je bilo jasno zašto je to Sabul činio: bio je posesivan i tajnovit. Ono što je bilo psihopatija na Anaresu na Urasu je bilo razložno ponašanje. Ševek ponovo ostade da sedi nepomično, pognute glave, proučavajući dva komadića papira na kojima je zabeležio izvesne ključne tačke Opšte temporalne teorije, do mesta gde je stigao. Proveo je tako za stolom naredna tri dana, netremice zureći u ta dva komadića hartije. Povremeno bi ustajao i šetao po sobi, nešto zapisao, poradio na stonom računaru, zatražio od Efora da mu donese nešto za jelo, ili legao da malo odspava. Potom bi se vraćao za sto i ostajao tamo da sedi. Uveče trećeg dana sedeo je, promene radi, na mermernom sedištu pokraj ognjišta. Sedeo je tu i prve noći kada je ušao u ovu sobu, ovu prekrasnu zatvorsku ćeliju, a i inače je sedeo tu kada bi imao goste. U ovom trenutku nije bilo posetilaca, ali on je razmišljao o Saio Paeu. Kao i svi ljudi koji žude za vlašću, Pae je bio neverovatno kratkovid. Njegov um bio je u biti ništavan, zakržljao; nedostajali su mu dubina, strast, mašta. Bio je to, zapravo, primitivan instrument. Pa ipak, njegovi potencijali bili su stvarni; izobličeni, doduše, ali ne i izgubljeni. Pae je bio

veoma oštrouman fizičar. Odnosno, tačnije govoreći, umeo se veoma oštroumno postaviti prema fizici. Nije uradio ništa originalno, ali njegov oportunizam, njegovo osećanje za to gde se nalaze prednosti, vodili su ga, iz navrata u navrat, do polja koje najviše obećava. Imao je njuh za to gde da se da na posao, baš kao i Ševek, i Ševek je poštovao to i njemu i u sebi, budući da je posredi naročito značajna crta jednog naučnika. Pae je bio taj koji je dao Ševeku knjigu prevedenu sa teranskog, simpozijum o teorijama relativnosti; zamisli o tome sve više su mu zaokupljale um u poslednje vreme. Da li je moguće da je on, posle svega, došao na Uras naprosto zato da bi upoznao Saio Paea, svog neprijatelja? Da je došao u potragu za njim, znajući da će možda dobiti od svog neprijatelja ono što nije mogao dobiti od svoje braće i svojih prijatelja, ono što nijedan Anarešanin nije mogao da mu da: znanje o stranom, o tuđem: novosti... Zaboravio je na Paea. Misli mu se upraviše ka knjizi. Nije mogao jasno da razabere šta je to, tačno, našao tako podsticajno u njoj. Najveći deo fizike bio je, uostalom, zastareo; metodi su bili nezgrapni, a stavovi tuđinaca ponekad sasvim odbojni. Terani su bili intelektualni imperijalisti, ljubomorni graditelji zidova. Čak je i Ainsetain, tvorac teorije, osećao obavezu da upozori na to kako njegova fizika ne obuhvata nijedan drugi način do fizičkog i kako u njoj ne bi trebalo tragati za metafizičkim, filozofskim ili etičkim značenjima. To je, razume se, u površinskoj ravni bilo tačno; pa ipak, on je koristio broj, most između razumskog i opaženog, između psihe i materije, 'Broj Neosporni', kako su ga nazvali drevni osnivači Otmene Nauke. Primeniti matematiku u tom smislu bilo je isto što i primeniti način koji prethodi svim ostalim načinima i vodi do njih. Ainsetain je to znao; uz dirljiv oprez, priznao je kako veruje da njegova fizika uistinu opisuje stvarnost. Stranost i bliskost: u svakoj kretnji teranske misli Ševek je prozrevao tu kombinaciju, ona mu je stalno pobuđivala zanimanje. I ispunjavala ga naklonošću: jer i Ainsetain je tragao za objedinjujućom teorijom polja. Objasnivši gravitacionu silu kao funkciju geometrije prostorvremena, pokušao je da proširi ovu sintezu tako da ona obuhvati i elektromagnetne sile. Nije u tome uspeo. Još za njegovog života, kao i tokom mnogo decenija posle njegove smrti, fizičari sa njegovog sveta okretali su leđa njegovim nastojanjima i neuspehu, sledeći veličanstvene nesaglasnosti kvantne teorije sa njenim visokim tehnološkim plodovima; usredsredili su se konačno u toj meri na ovaj tehnološki vid da su zapali u ćorsokak, što je

predstavljalo katastrofalan krah mašte. No, njihova prvobitna intuicija bila je valjana: u tački gde su zapeli napredak je ležao u neodređenosti koju je stari Ainsetain odbijao da prihvati. A to njegovo odbijanje bilo je podjednako ispravno - posmatrano na duge staze. Jedino su mu nedostajala sredstva da to dokaže - Saebaove varijable i teorije o beskonačnoj brzini i složenom uzroku. Njegovo objedinjeno polje je postojalo, u cetijanskoj fizici, ali je postojalo pod uslovima koje on možda ne bi bio voljan da prihvati; jer brzina svetlosti kao ograničavajući činilac bila je od suštinske važnosti u njegovim velikim teorijama. Obe njegove teorije relativnosti bile su, posle svih stoleća minulih u međuvremenu, podjednako predivne, valjane i korisne, ali su ipak obe zavisile od jedne hipoteze koja se nije mogla dokazati kao ispravna, a za koju se moglo dokazati - i dokazalo se - da je, pod izvesnim okolnostima, pogrešna. Ali zar jedna teorija za čije se sve elemente može dokazati da su ispravni ne predstavlja puku tautologiju? Na području nedokazivog, ili čak osporivog, počivala je jedina prilika da se iziđe iz kruga i krene napred. A u tom slučaju, da li je nedokazivost hipoteze o stvarnom uporednom postojanju - problem oko koga je Ševek očajnički lupao glavu tokom ova poslednja tri dana, odnosno tokom poslednjih deset godina - uistinu važna? Pipao je u mraku i posezao za izvesnošću, kao da je to nešto što je mogao da poseduje. Zahtevao je sigurnost, jemstvo, što nije bilo dato, a i koje bi, sve i da jeste, postalo tamnica. Pretpostavivši naprosto valjanost stvarnog uporednog postojanja najednom se našao sa odrešenim rukama da koristi predivne geometrije relativnosti; a tada se otvorila mogućnost da krene napred. Naredni korak bio je savršeno jasan. Uporednim postojanjem sleđenja moglo se baratati Saebaovim transformacionim nizom; ako im se tako pristupi, sleđenje i pisutnost uopšte nisu bili u odnosu antiteze. Temeljno jedinstvo sekvencijalnog i simultanog gledišta postalo je očito; koncepcija intervala služila je kao veza između statičkog i dimaničkog vida Vaseljene. Kako je mogao da deset godina netremice posmatra stvarnost, a da to ne vidi? Više nije bilo nikakvih poteškoća da se krene dalje. U stvari, on je već dobrano odmakao. Do samog cilja. Sagledao je sve ono što će doći još pri tom prvom, na izgled letimičnog pogledu na metod, pogledu koji je došao u priliku da uputi zahvaljujući tome što je shvatio suštinu jedne pogreške u dalekoj prošlosti. Zid je bio srušen. Vid mu je postao jasan i celovit. Ono što je video bilo je jednostavno, jednostavnije od svega ostalog. A u toj jednostavnosti nahodila se svekolika složenost, svekoliko

obećanje. Bilo je to otkrovenje. Bio je to čist put, put kući, svetlost. Njegov duh bio je poput deteta koje istrčava na sunce. Bez ikakvog kraja, bez kraja... Pa ipak, sred tog vrhunskog olakšanja i sreće zadrhtao je od straha; šake su mu se zatresle, a oči su mu se ispunile suzama, kao da gleda pravo u sunce. Uostalom, telo nije providno. A neobično je, nadasve neobično shvatiti da je život postao ispunjen. No, nastavio je da gleda, hitajući sve dalje, uz istu detinju radost, sve dok najednom dalje više nije mogao; vratio se onda i, osvrnuvši se, ugledao kroz suze da je u sobi mrak i da su visoki prozori puni zvezda. Trenutak je minuo; video ga je kako nestaje. Nije pokušao da ga zadrži. Znao je da je on deo tog trenutka, a ne trenutak njega. On je bio u posedu trenutka. Nedugo potom on drhtavo ustade i uključi svetiljku. Koračao je malo po sobi, dodirujući stvari, povez jedne knjige, senku jedne svetiljke, radostan što se vratio među te poznate predmete, u vlastiti svet - jer tog trenutka razlika između ove planete i one, između Urasa i Anaresa, nije mu bila nimalo značajnija od razlike između dva zrnca peska na morskoj obali. Nisu više postojale provalije, nije bilo zidova. Nije više bilo izgnanstva. Video je same temelje Vaseljene i oni su bili stameni. Otišao je u spavaću sobu, hodajući lagano i pomalo nesigurno, i opružio se na postelju, ne svukavši se. Ležao je tako sa rukama ispod glave, predviđajući i planirajući pojedinosti rada koji je valjalo obaviti, ispunjen svečanom i ushitnom zahvalnošću, koja se postepeno pretapala u vedro sanjarenje, a zatim u san. Spavao je deset časova. Probuio se razmišljajući o jednačinama koje će izraziti pojam intervala. Vratio se za sto i latio se rada na njima. Imao je predavanje tog popodneva i otišao je na njega; večerao je u trpezariji višeg nastavnog osoblja i razgovarao sa kolegama koji su se tu zatekli, o vremenu, ratu i drugim stvarima. Ako su i zapazili neku promenu u njemu, on to nije doznao, zato što ih, zapravo, uopšte nije bio svestan. Zatim se vratio u sobu i ponovo dao na rad. Urašani su dan delili na dvadeset časova. Čitavih osam dana on je radio između dvanaest i šesnaest časova dnevno za pisaćim stolom, ili bi tumarao po sobi, upravljajući često svetle oči ka prozorima kroz koje je sijala topla, prolećna sunčeva svetlost, odnosno zvezde i žutosmeđi mesec koji se postupno smanjivao.

Ušavši sa doručkom na poslužavniku, Efor ga je zatekao kako poluodeven leži na postelji, zatvorenih očiju, govoreći na nekom stranom jeziku. Prodrmao ga je. Ševek se probudio uz grčevit trzaj, ustao iz postelje i oteturao se u drugu sobu, do pisaćeg stola, koji je bio potpuno prazan; bacio je pogled prema kompjuteru, u kome je sve bilo izbrisano, a onda je ostao tu da stoji poput čoveka koji je bio udaren u glavu, ali to još ne zna. Efor je uspeo da ga nagna da ponovo legne, rekavši mu pri tom: "Groznica, bome, ser. Zovem doktora?" "Ne!" "Sigurno, ser?" "Ne! Ne pušaj nikoga ovamo. Kaži da sam bolestan, Efore." "Onda će poslati doktora sigurno. Mogu da kažem još radite, ser. To im se dopada." "Zaključaj vrata kada iziđeš", reče Ševek. Njegovo neprovidno telo ga je izneverilo; bio je slab od iscrpljenosti, te stoga lako razdražljiv i sklon panici. Bojao se Paea, Oiiea, policijske pretrage. Sve što je čuo, pročitao, napola razumeo o uraškoj policiji, tajnoj policiji, izronilo mu je živo i užasno na površinu sećanja, kao kada se čovek, priznavši samome sebi da je bolestan, priseća svake reči koju je ikada pročitao o raku. Upiljio se u Efora, sav malaksao od groznice. "Možete pouzdati u mene", reče čovek na svoj pokoran, iskrivljen, hitar način. Doneo je Ševeku čašu vode i izišao, a za njim se oglasio zvuk zaključavanja spoljnjih vrata. Starao se o Ševeku naredna dva dana uz taktičnost koja nije imala nikakve veze sa njegovom obukom za poslužitelja. "Trebalo je da budeš lekar, Efore", reče Ševek, kada mu je slabost postala samo telesna, a ne više neprijatna klonulost. "Što reče i moja matora krmača. Nikad neće da je neko drugi pazi kad skikne. Kaže: 'Ti imaš ruku. ' Vala, i imam." "Jesi li ikada radio sa bolesnima?" "Nisam, ser. Nisam hteo da se petljam sa bolnicama. Ima da mi svane crni dan kad dođe vreme da crknem u nekoj od tih kužnih rupendara." "Bolnica? U čemu je nevolja sa njima?" "Ništa, ser, ništa sa onima gde bi vas odveli da ste se pogoršali", uzvrati Efor blago. "Pa na kakve si onda mislio?"

"Naše. Prljave. Ko đubretarova guzica", reče Efor, bez siline, opisno. "Straćare. Umrlo dete u jednoj. U podu su rupe, prave rupčage, vide se grede, shvatate? Kažem: 'Kako to?' Pacovi naviru iz rupa, pravo u krevete. Oni kažu: 'Stara zgrada, bolnica već šest stotina godina.' Utočište božanskog saglasja za siromašne, zove se. Guzica, eto šta je!" "Je li to tvoje dete umrlo u bolnici?" "Jeste, ser, moja kćer Laia." "Od čega je umrla?" "Sračani zalistak. Kažu. Nije mnogo porasla. Dve godine kad je umrla." "Imaš li još dece?" "Nema živih. Troje rođeno. Teško za matoru krmaču. Ali sad kaže: 'Oh, pusti, šta ima da i žališ, pa vako im je bolje!' Mogu li još nešto da učinim za vas, ser?" Iznenadni prelaz na sintaksu gornje klase trže Ševeka; on reče nestrpljivo: "Da, možeš! Nastavi da pričaš." Zato što je to kazao spontano ili zato što je bio bolestan, pa mu je trebalo ugađati - tek, Efor se ovoga puta nije ukrutio. "Mislio da pođem za vojnog lekara, jednom", reče on, "ali ovi me prvi zgrabili. Prekomanda. Kažu: 'Posilni, imaš da budeš posilni.' I ja bio. Dobra obuka, za posilne. Iz vojske pravo otišo u gospodsku službu." "Mogao si da budeš obučen za lekara, u vojsci?" upita Ševek. Razgovor se nastavio. Ševeku je bilo teško da prati Efora, kako u jezičkom pogledu, tako i u pogledu sadržine onoga što je govorio. Slušao je o stvarima o kojima nije imao nikakvo iskustvo. Nikada nije video pacova, kasarnu, azil za umobolne, sirotište, zalagaonicu, pogubljenje, lopova, najamnu kasarnu, ubirača zakupa, čoveka koji hoće da radi, ali ne može da nađe posao, ili mrtvu bebu u jarku. Sve te stvari javljale su se u Eforovim prisećanjima kao opšta mesta ili kao uobičajeni užasi. Ševek je morao da napregne maštu i da prizove u pomoć svaki delić znanja koji je imao o Urasu da bi ih uopšte mogao razumeti. Pa ipak, te stvari su mu na određen način bile poznatije od svega ostalog što je video ovde i zato je razumeo. To je bio Uras o kome je učio u školi na Anaresu. To je bio svet sa koga su njegovi preci pobegli, opredelivši se pre za glad, pustinju i beskrajno izgnanstvo. To je bio svet koji je obrazovao Odoin um u utamničio je osam puta zato što je govorila ono što misli. Bila je to ljudska patnja u kojoj su počivali utemeljeni ideali njegovog društva, tlo iz koga su nicali. To nije bio 'pravi Uras'. Dostojanstvo i lepota sobe u kojoj su se on i Efor nalazili bili su podjednako stvarni kao i prljavština iz koje je potekao Efor.

Za njega, zadatak mislioca bio je ne da porekne jednu stvarnost u korist druge, već da ih spoji, poveže. A taj zadatak nije bio lak. "Izgledate umorni ponovo, ser", reče Efor. "Bolje se odmorite." "Ne, nisam umoran." Efor se zagleda u njega za trenutak. Kada je Efor dejstvovao kao poslužitelj, njegovo izborano, glatko izbrijano lice ostajalo je sasvim bezizražajno; no, tokom poslednjeg sata Ševek je video kako ono prolazi kroz izuzetne promene, od oporosti, preko vedrine i cinizma, pa sve do bola. U ovom trenutku imao je blagonaklon, ali i uzdržan izraz. "Razlikuje se ovde od onoga odakle ste vi", reče Efor. "Veoma se razlikuje." "Niko nikad nije bez posla, tamo." U glasu mu se javio slabašan prizvuk ironičnosti ili ljubopitstva. "Nije." "I niko nije gladan?" "Niko ne gladuje dok drugi ima da jede." "Ah." "Ali bili smo gladni. Gladovali smo. Vladala je glad, znaš, pre osam godina. Poznavao sam tada jednu ženu koja je ubila svoju bebu zato što nije imala mleka, a nije postojalo ništa drugo, baš ništa što bi joj dala. Nije sve... sve med i mleko na Anaresu, Efore." "Ne sumnjam u to, ser", uzvrati Efor uz jedan od onih neobičnih prelaza na učtivu dikciju. A onda dodade uz grimasu, povlačeći usne sa zuba: "Pa ipak, tamo nema nijednog od njih!" "Njih?" "Pa, znate, gospodine Ševek. Ono što ste jednom kazali. Vlasnika." Sledeće večeri navratio je Atro. Pae mora da je bio na straži, jer samo nekoliko minuta pošto je Efor pustio starca unutra, pojavio se i on, raspitujući se uz ljupku blagonaklonost za Ševekovo zdravlje. "Prekomerno ste radili poslednje dve nedelje, ser", reče on. "Ne smete se tako iscrpljivati." Nije seo, već se ubrzo oprostio i otišao, u znak učtivosti. Atro je nastavio da priča o ratu u Benbiliju, koji se pretvorio, kako je on rekao, u 'operaciju velikih razmera'. "Da li ljudi u ovoj zemlji odobravaju taj rat?" upita Ševek, prekinuvši izlaganje o strategiji. Zbunjivalo ga je odsustvo moralne osude o ovoj stvari u semenjarskim novinama. Njihova bučna uzbuđenja sasvim su presahla;

napisi su im često bili u dlaku isti sa biltenima na telefaksu koje je izdavala vlada. "Odobravaju? Ne misliš, valjda, da svi treba da poležemo i dopustimo da nas prokleti Tuvijanci pregaze? U pitanju je naš status kao svetske sile!" "Ali imao sam na umu narod, ne vladu. Ljude... koji moraju da se bore." "Šta se to njih tiče? Oni su navikli na masovne regrutacije. Upravo su za to i stvoreni, dragi moj prijaško! Da se bore za svoju zemlju. I reći ću ti još nešto: nema boljeg vonika na svetu od jednog Iota u uniformi koji je naučen da izvršava naređanja. U vreme mira on može da drži sentimentalne govorancije o pacifizmu, ali kada zatreba nikad mu ne ponestaje hrabrosti. Običan vojnik oduvek je bio naša najveća nacionalna uzdanica. Tako smo se i domogli vodećeg mesta." "Penjući se uz gomilu mrtve dece?" reče Ševek, ali zbog srdžbe ili, možda, zbog nepriznate nevoljnosti da povredi starčeva osećanja glas mu je ostao prigušen i Atro ga nije čuo. "Ne", nastavi Atro, "naći ćeš da je duša naroda čvrsta poput čelika kada zemlji zapreti opasnost. Šačica bundžija iz Nioa i industrijskih gradova diže grdnu dreku između ratova, ali silno je videti kako ljudi zbijaju redove kada je zastava ugrožena. Nisi spreman da u to poveruješ, znam. Nevolja se odonizmom, znaš, dragi moj prijaško, jeste u tome što je on sav nekako ženski. On naprosto ne uključuje muževnu stranu života. 'Krv i čelik, bojne dike', kao što reče stari pesnik. Odonizam ne shvata hrabrost, ljubav prema zastavi." Ševek je ćutao jedan minut, a onda reče, blago: "To je možda, delimično, tačno. Mi, naime, nemamo zastave." Pošto je Atro otišao, ušao je Efor da uzme poslužavnik sa ostacima večere. Ševek ga zaustavi. Prišao mu je, rekavši: "Izvini, Efore", i stavio komadić papira na poslužavnik. Na papiru je pisalo: 'Postoji li mikrofon u ovoj sobi?' Poslužitelj sagnu glavu i pročita poruku, polako, a onda podiže pogled prema Ševeku, dug pogled sa malog rastojanja. Zatim mu oči za trenutak skliznuše ka dimnjaku kamina. "Spavaća soba?" upita Ševek na isti način. Efor odmahnu glavom, odloži poslužavnik i krenu za Ševekom u spavaću sobu. Zatvorio je vrata za sobom potpuno bešumno, kako to dolikuje dobrom poslužitelju. "Uočio ga još prvog dana, čisteći prašinu", reče on uz osmeh koji je produbio bore na njegovom licu u oštre grbine.

"Ovde ga nema?" Efor slegnu ramenima. "Nisam primetio. Mogu pustim vodu tamo, ser, kao u špijunskim pričama." Produžili su u veličanstven hram od zlata i slonovače koji se nazivao nužnik. Efor pusti slavine, a onda stade da pretražuje zidove. "Ne", reče najzad. "Mislim nema. A moje špijunsko oko mora da ih vidi. Nalazio ih kada sam radio za jednog čoveka u Niou. Kad ih jednom nađete, više nema promašaja." Ševek izvadi novi komadić hartije iz džepa i pokaza ga Eforu. "Znaš li odakle ovo?" Bila je to poruka koju je našao u džepu kaputa: 'Pridruži se nama, tvojoj braći.' Posle izvesne pauze - čitao je polako, mičući zatvorene usne - Efor reče: "Ne znam odakle je ovo." Ševek je bio razočaran. Palo mu je na um da je sam Efor bio u izvrsnoj prilici da spusti nešto u džep svog 'gospodara'. "Znam od koga. Na izvestan način." "Od koga? Kako da dođem do njih?" Nova pauza. "Opasna rabota, gospodine Ševek." On se okrenu i pojača mlaz vode iz slavina. "Ne želim da te uplićem. Kada bi samo mogao da mi kažeš... da mi kažeš kuda da pođem. Šta da pitam. Bar jedno ime." Duža pauza. Eforovo lice izgledalo je kao ištipano i oporo. "Ja ne..." zausti on, ali zastade. Zatim reče, naglo i veoma tiho: "Čujte, gospodine Ševek, sam Bog zna da vas žele, da ste nam potrebni, ali pazite, vi ne znate kako je to. Kako ćete se kriti? Čovek poput vas? Koji ovako izgleda? To je stupica ovde, ali stupica je i bilo gde drugde. Možete bežati, ali se ne možete kriti. Ne znam šta da vam kažem. Da vam dam imena, dobro. Pitajte bilo kog Niotu, on će vam reći kuda da pođete. Došlo nam je već dovde. Potrebno nam je malo vazduha da dišemo. Ali vas uhvate, ubiju, a šta ja da osećam? Radim za vas osam meseci i zavoleo vas. Divim vam se. Stalno me spopadaju. Ja kažem: 'Ne. Pustite ga. Dobar čovek, a i nema veze s našim nevoljavama. Nek se vrati odakle je došao, gde su ljudi slobodni. Neka bar neko ode slobodan iz ovog prokletog zatvora u kome živimo!'" "Ne mogu se vratiti. Još ne. Želim da se sretnem s tim ljudima." Efor uzvrati ćutanjem. Možda je posredi bila njegova životna navika kao poslužitelja, kao nekoga ko izvršava naređenja, tek on konačno klimnu i

reče šapatom: "Tuio Maeda, taj koga hoćete. U Veseloj ulici, u Starom Gradu, u drogeriji." "Pae kaže da mi je zabranjeno da napustim kampus. Mogu me zaustaviti ako me vide kako ulazim u voz." "Taksi, možda", reče Efor. "Ja vam ga zovem, vi siđete stepenicama. Poznajem Kaea Oimona, na stanici. On je čist. Ali ne znam." "U redu. Smesta. Pae je upravo izišao odavde, video me je, misli da ostajem unutra zato što sam bolestan. Koliko je sati?" "Pola osam." "Ako sada pođem, imam celu noć da pronađem to što tražim. Zovi taksi, Efore." "Spakovaću vam torbu, ser..." "Šta ćeš da mi spakuješ?" "Biće vam potrebna odeća..." "Pa nosim odeću! Hajde!" "Ne možete naprosto poći bez ičega", usprotivi se Efor. Ovo ga je ispunilo većom brižnošću i nelagodnošću od svega drugog. "Imate para?" "Oh, da, to treba da uzmem." Ševek je već bio u pookretu; Efor se počeša po glavi, smrknutog i strogog izraza, ali ipak ode do telefona u predvorju da pozove taksi. Vratišvi se, zatekao je Ševeka kako čeka ispred vrata predvorja, obučen u kaput. "Siđite niz stepenice", reče Efor, gunđavo. "Kae će biti kod stražnjih vrata, pet minuta. Kažite mu da iziđe Putem gaja, tu nema provere ko na glavnoj kapiji. Ne idite preko kapije, tamo vas sigurno zaustave." "Da li će te okriviti zbog ovoga, Efore?" Obojica su šaputala. "Ne znam da ste otišli. Ujutro kažem još niste ustali. Spavate. Zadržim ih tako malo." Ševek ga uhvati za ramena, zagrli ga, stisnu mu ruku. "Hvala, Efore!" "Srećno", uzvrati čovek, pometen. Ševek je već izišao. Skup dan sa Veom odneo je Ševeku bezmalo svu gotovinu koju je imao uza se, a na vožnju taksijem do Nioa otišlo je još deset jedinica. Naložio je vozaču da stane kod glavne stanice podzemne železnice i pomoću karte pronašao put metroom do Starog Grada, područja prestonice koje još nije imao priliku da vidi. Vesela ulica nije se nalazila na karti, tako da je izišao iz podzemne železnice na središnjoj stanici za Stari Grad; obrevši se na

ulici, pred prostranim, mermernim zdanjem, zbunjeno je zastao. Ovo nije ličilo na Nio Eseiju. Sitna, maglasta kiša rominjala je u potpunoj tami; nije bilo ulične rasvete. Svtiljke su, doduše, postojale, ali svetla na njima ili nisu bila uključena ili su sijalice bile razbijene. Žuti tračci svetlosti krzavo su dopirali tu i tamo kroz proreze oko prozorskih kapaka. Dalje niz ulicu svetlost se slivala sa jednog otvorenog ulaza, oko koga je zaludno stajala skupina muškaraca, glasno razgovarajući. Pločnik, gladak od kiše, bio je pun iscepanog papira i otpadaka. Pročelja radnji, koliko je mogao da ih razabere, bila su niska i potpuno prekrivena teškim metalnim ili drvenim kapcima, sa izuzetkom jednog čiji su šaloni izgoreli; ono je sada stajalo crno i prazno, sa komadima stakla koji su i dalje počivali u okviru razbijenih izloga. Ljudi su promicali poput utihlih, žurnih senki. Jedna starica pela se stepenicama iza njega i on se okrenu prema njoj da je upita za put. U svetlosti žute kugle koja je obeležavala ulaz u podzemnu železnicu jasno je razabrao njeno lice: belo i izborano, sa mrtvim, neprijateljskim pogledom koji je održavao iznurenost. Velike staklene naušnice igrale su joj po obrazima. S naporom se pela uz stepenice, pogrbivši se od umora, atritisa ili nekog izobličenja kičme. Ali nije bila stara, kao što je pomislio; nije joj bilo još ni trideset godina. "Možeš li mi reći gde je Vesela ulica", upita je on, mucajući. Ona mu uputi kratak, ravnodušan pogled, ubrza korak kada je sitigla do vrha stepenica i produži bez reči. On krenu nasumce niz ulicu. Uzbuđenje zbog iznenadne odluke i bekstva sa Ieu Euna pretvorilo se u zebnju, u osećanje da je progonjen, da je lovina. Izbegao je susret sa skupinom muškaraca okupljenih oko ulaza; nagon ga je upozorio na to da samotni stranac ne bi trebalo da se približi takvoj grupi. Videvši ispred jednog čoveka kako ide sam, on ga stiže i ponovi pitanje. Čovek reče: "Ne znam", i skrenu u stranu. Nije mu preostalo ništa drugo do da nastavi dalje. Došao je do jedne bolje osvetljene poprečne ulice koja je sa obe strane zavojito nestajala u maglastoj kiši, puna prigušenih, sumornih, drečavih svetlećih znakova i reklama. U njoj je bilo mnoštvo vinara i zalagaonica od kojih su neke još bile otvorene. Na ulici je bilo prilično sveta koji je žurno promicao pokraj Ševeka ili ulazio u vinare i izlazio iz njih. Jedan čovek je ležao na tlu, u slivniku, sa kaputom podignutim preko glave, ležao na kiši, zaspao, bolestan, mrtav. Ševek se užasnut upilji u njega, a onda i u okolne

prolaznike, koji su odlazili svojim putem, uopšte se ne osvrćući. Dok je tu ukočno stajao, neko se zaustavi pokraj njega i zagleda mu se u lice, jedan niski, neobrijani čovek, iskrivljenog vrata, od svojih pedeset ili šezdeset godina, sa crveno oivičenim očima i bezubim ustima koja su se smejala. Stajao je i budalasto se cerekao krupnom, užasnutom čoveku, pokazujući drhtavom šakom ka njemu. "Odakle ti tolka kosurina, a, a, al ti je izrasla, odakle ti, je l?" nije prestajao da mumla. "Možeš li... možeš li mi reći kako da stignem do Vesele ulice?" "Jašta, veselo, ja sam veseo, veselo je biti švorc. Nego, je l imaš jedan mali plavutak za pićence u ladnoj noći? Ma, sigurno imaš mali plavutak." On se primače. Ševek ustuknu, videvši pruženu šaku, ali ne razumejući. "Ajde, budi mi veseo, gospone, udeli jedan mali plavutak", mumlao je dalje čovek, bez pretnje ili preklinjanja, mehanički; usta su mu još bila otvorena u budalasto cerenje, a šaka ispružena. I Ševeku sinu tog časa. Hitro je zavukao ruku u džep, pronašao ostatak novca, tutnuo ga u prosjakovu šaku i, hladan od straha, ali ne za samoga sebe, promakao pokraj čoveka, koji je još mumlao i pokušavao da ga uhvati za kaput. Ušao je na najbliža otvorena vrata. Povrh njih stajao je natpis: 'Zalaganje i polovne stvari - najbolja prilika.' Obrevši se unutra, sred mnoštvo pohabanih kaputa, cipela, šalova, pokvarenih instrumenata, razbijenih svetiljki, neobičnog posuđa, kanistera, kašika, niski, starudija i drangulija, sa cenom na svakom komadu ovog smeća, zaustavio se, pokušavajući da se pribere. "Tražite nešto?" Ševek ponovo postavi svoje pitanje. Vlasnik dućana, crnomanjast čovek visok kao Ševek, ali pogurenog držanja i veoma mršav, podozrivo ga pogleda. "Šta ćete tamo?" "Tražim jednu osobu koja tamo živi." "Odakle ste?" "Moram da stignem tamo, do Vesele ulice. Je li ona daleko odavde?" "Odakle ste, gospodine?" "Sa Anaresa, sa meseca", uzvrati Ševek ljutito. "Moram da stignem do Vesele ulice sada, noćas." "Vi ste taj? Onaj naučnik? Šta, do vraga, radite ovde?" "Bežim od policije! Hoćeš li im reći da sam ovde, ili ćeš mi pomoći?" "Do vraga", reče čovek. "Do vraga. Slušajte..." Zastao je, zaustio da kaže nešto, pa nešto drugo i konačno reče: "Samo produžite." A onda, u istom

dahu, premda na izgled potpuno se predomislivši, dodade: "U redu. Zatvaram. Vodim vas tamo. Čekajte. Do vraga!" Stao je da nešto prebira po stražnjem delu radnje, a onda je pogasio svetla, izišao napolje sa Ševekom, spustio metalne zastore, zaključao ih, stavio katanac na vrata i krenuo oštrim korakom, rekavši: "Ajmo!" Prošli su između dvadeset i trideset blokova, zalazeći sve dublje u lavirint krivudavih ulica i uličica samog srca Starog Grada. Maglasta kiša blago je padala kroz neravnomerno osvetljenu tminu, podstičući smradove raspadanja, mirise vlažnog kamena i metala. Skrenuli su u jednu neosvetljenu i neobeleženu ulicu između visokih, starih najamnih kasarni, u čijem su se prizemlju poglavito nalazili dućani. Ševekov vodič zaustavi se pred jednom od njih i pokuca na prozorski kapak; iznad vrata stajao je natpis: 'V. Maeda, Drogerija i galanterija.' Prošlo je prilično vremena pre no što se ona otvoriše. Zalagaoničar stade da razgovara sa nekim unutra, pokaza jednom na Ševeka, pa obojica uđoše. Unutra ih je pustila jedna devojka. "Tuio je pozadi, hajdete", reče ona, podigavši pogled prema Ševeku pri slaboj svetlosti koja je dopirala iz jednog stražnjeg hodnika. "Vi ste to, znači?" Glas joj je bio prigušen i žuran; ona se neobično osmehnu. "Stvarno ste to vi?" Tuio Maeda bio je crnomanjast čovek u četrdesetim godinama, sa napetim, intelektualnim licem. Zatvorio je jednu knjigu u kojoj je nešto pisao i hitro ustao u času kada su oni ušli. Pozdravio je zalagaoničara po imenu, ali uopšte nije skidao pogled sa Ševeka. "Došao u moj dućan tražeći put ovamo, Tuio. Kaže on je onaj, znaš, sa Anaresa." "Vi ste to, zar ne?" upita Maeda polako. "Ševek. Šta radite ovde?" Posmatrao je Ševeka uznemirenim, sjajnim očima. "Tražim pomoć." "Ko vas je poslao meni?" "Prvi čovek koga sam pitao. Ja ne znam ko si ti. Pitao sam ga kuda da pođem i on me je uputio tebi." "Zna li još neko da ste ovde?" "Ne znaju da sam otišao. Sutra će saznati." "Idi po Remeivija", reče Maeda devojci. "Sedite, doktore Ševek. Ispričajte mi, molim vas, šta se zbiva." Ševek sede na jednu drvenu stolicu, ali nije otkopčao kaput. Bio je toliko umoran da je drhtao. "Pobegao sam", reče on. "Sa univerziteta, iz zatvora.

Ne znam kuda da pođem. Možda je ovde svuda zatvor. Došao sam kod vas zato što govore o nižim klasama, radničkim klasama; pomislio sam, to liči na moj narod. Ljudi koji se mogu međusobno pomagati." "Kakvu vrstu pomoći tražite?" Ševek se napreže da se pribere. Osvrnuo se po maloj, prljavoj kancelariji, a onda pogledao Maedu. "Imam nešto što oni hoće?" reče on. "Jednu zamisao. Naučnu teoriju. Došao sam na Uras sa Anaresa zato što sam smatrao da ovde mogu da obavim posao do kraja i da objavim celu stvar. Nisam shvatao da je ovde svaka zamisao vlasništvo države. Ja ne radim za državu. Ne mogu da uzimam novac i stvari koje mi daju. Želim da odem odavde. Ali ne mogu natrag. I tako sam došao ovde. Vi ne želite moju nauku, a možda ni vi ne volite svoju vladu." Maeda se osmehnu. "Ne, ne volim je. Ali ni moja vlada ne voli mene. Niste odabrali najbezbednije mesto gde ćete doći; ni za vas ni za nas... Ali ne brinite. Šta je, tu je. Već ćemo odlučiti šta nam valja činiti." Ševek uze belešku koju je našao u džepu kaputa i pruži je Maedi. "Ovo me je dovelo. Je li to od nekoga koga poznaješ?" "'Pridruži se nama, tvojoj braći...' Ne znam. Može biti. "Jeste li vi odonjani?" "Delimično. Sindikalisti, libertarijanci. Sarađujemo sa tuvijanistima, savezom socijalističkih radnika, ali mi smo anticentralisti. Došli ste u prilično burnom trenutku, znate." "Rat?" Maeda klimnu. "Zakazane su demonstracije kroz tri dana. Protiv prisilne regrutacije, ratnih poreza, povećanja cena hrane. U Nio Eseiji ima četiri stotine hiljada nezaposlenih, a oni vrtoglavo dižu poreze i cene." Netremice je posmatrao Ševeka sve vreme razgovora; sada, kao da je ispitivanje okončano, on odvrati pogled, zavalivši se u stolicu. "Ovaj grad je spreman na sve. Štrajk je ono što nam je potrebno, opšti štrajk i masovne demonstracije. Kao Štrajk devetog meseca koji je Odo predvodila", dodade on uz suvi, napeti osmeh. "Sada možemo da iskoristimo jednu Odo. Ali ovoga puta nemaju mesec kojim bi nas kupili. Isteraćemo pravdu ovde ili nigde." Ponovo je upravio pogled ka Ševeku, a onda rekao blažim glasom: "Znate li šta je vaše društvo značilo nama, ovde, tokom poslednjih sto pedeset godina? Znate li da ljudi, kada žele da jedni drugima požele sreću, kažu: 'Neka se ponovo rodiš na Anaresu!' Znati da on postoji, znati da ima jedno društvo bez vlade, bez policije, bez ekonomskog izrabljivanja, da više

nikada ne mogu reći da je posredi samo privid, opsena, san idealiste! Pitam se da li potpuno razumete zašto su vas držali tako dobro skrivenog tamo na Ieu Eunu, doktore Ševek? Zašto vam nikada nije bilo dopušteno da se pojavite na nekom javnom mitingu? Zašto će vam progoniti kao psi zeca onog časa kada ustanove da ste nestali? To nije samo stoga što žele tu vašu zamisao. Već zato što ste vi jedna zamisao. I to opasna. Zamisao anarhizma, otelotvorena. Koja hoda među nama." "Onda ste dobili svoju Odo", reče devojka svojim tihim, žurnim glasom. Vratila se u prostoriju kada je Maeda govorio. "Uostalom, Odo je bila samo zamisao. Doktor Ševek je dokaz." Maeda je ćutao jedan minuta. "Dokaz koji se ne može pokazati", reče najzad. "Zašto?" "Ako ljudi doznaju da je on ovde, doznaće i policija." "Neka samo dođu i pokušaju da ga se domognu", uzvrati devojka i osmehnu se. "Demonstracije će biti potpuno nenasilne", reče Maeda uz iznenadnu silovitost. "To je prihvatio čak i SSR!" "Ja to nisam prihvatila, Tuio. Neću dopustiti crnokaputašima da mi smrskaju lice ili prospu mozak. Ako primene silu, ja ću im uzvratiti istom merom." "Što im se onda ne pridružiš, ako ti se dopadaju njihovi metodi. Pravda se ne postiže silom!" "A moć se ne postiže pasivnošću." "Mi ne tražimo pomoć. Mi tražimo okončanje moći! Šta vi kažete?" obrati se Maeda Ševeku. "Sredstva su cilj. Odo je to govorila celog života. Samo mir donosi mir, samo pravična delanja donose pravdu! Ne možemo se u tom pogledu podvajati uoči akcije!" Ševek ga pogleda, pa devojku i najzad zalagaoničara koji je stajao pomno slušajući kraj vrata. Zatim reče umornim, tihim glasom: "Ako vam mogu biti od koristi, iskoristite me. Možda bih mogao da objavim izjavu o tome u nekim vašim novinama. Nisam došao na Uras da bih se krio. Ako svi ljudi budu znali da sam ovde, možda će se vlada uplašiti od toga da me javno uhapsi? Ne znam." "Tako je!" reče Maeda. "Razume se." Tamne oči zasijaše mu od uzbuđenja. "Gde je, do vraga, Remeivi? Javi se njegovoj sestri, Siro, i reci joj da ga pronađe i pošalje ovamo... Napišite zašto ste došli ovamo, pišite o Anaresu,

napišite zašto se ne prodajete vladi, pišite šta vam drago... mi ćemo to objaviti. Siro! Zovi i Mesitea... Sakrićemo vas, ali ćemo, tako mi Boga, staviti do znanja svakom čoveku u A-Iou da ste ovde, da ste sa namam!" Reči su samo tekle iz njega, šake su mu se trzale dok je govorio, a i žurno je koračao napred-nazad po prostoriji. "A onda, posle demonstracija, posle štrajka, videćemo. Možda će stvari tada biti drugačije! Možda više nećete morati da se krijete!" "Možda će se vrata svih zatvora otvoriti", reče Ševek. "Dobro, dajte mi malo papira, pisaću." Devojka po imenu Siro mu priđe. Osmehnuvši se, ona se pognu kao da mu se klanja, pomalo bojažljivo, ali dolično, i poljubi ga u obraz; zatim iziđe. Dodir njenih usana bio je hladan i on ga je još dugo osećao na obrazu. Proveo je jedan dan u potkrovlju jedne najamne kasarne u Veseloj ulici, a zatim dve noći i jedan dan u nekom podrumu ispod dućana za promet polovnim nameštajem, u neobičnom, tamnom mestu, punom praznih okvira za ogledala i slomljenih krevetskih okvira. Pisao je. Donosili su mu to što je pisao, odštampano, kroz samo nekoliko časova: najpre u novinama Moderno doba, a kasnije, pošto je redakcija Modernog doba zatvorena, a urednici pohapšeni, kao letke štampane u ilegalnoj štampariji, zajedno s planovima i podsticajima za demonstracije i opšti štrajk. Nije čitao ono što je napisao. Samo je površno slušao Maedu i ostale koji su mu opisivali oduševljenje sa kojim su novine čitane, sve šire prihvatanje plana za štrajk, utisak koji će njegovo pisustvo na demonstracijama ostaviti u očima sveta. Kada bi ga ostavili nasamo, on bi ponekad uzimao malu beležnicu iz džepa na košulji i posmatrao šifrovane beleške i jednačine Opšte temporalne teorije. Gledao je u njih, ali nije bio u stanju da ih pročita. Nije ih shvatao. Odložio bi tada ponovo beležnicu i ostajao da sedi, zagnjurivši glavu u šake. Anares nije imao zastavu kojom bi se moglo mahati, ali na plakatima koji su najavljivali opšti štrajk i na plavim i belim zastavicama sindikalista i socijalističkih radnika bilo je mnoštvo znakova domaće izrade koji su prikazivali zeleni Krug Života, stari simbol odonjanskog pokreta od pre dve stotine godina. Sve zastave i svi znaci gizdavo su blistali na suncu. Bilo je dobro naći se napolju, posle svih onih soba sa zaključanim vratima, skrovišta. Dobro je bilo koračati, njihati rukama, udisati bistar vazduh

proletnjeg jutra. Biti među takvim mnoštvom ljudi, sred tako ogromne mase, među hiljadama koji su skupa marširali, ispunjavajući sve bočne ulice kao i prostranu aveniju kojom su stupali, delovalo je zastrašujuće, ali ga je i ispunjavalo uzbuđenjem. Kada bi zapevali, uzbuđenje i strah pretvarali bi se u slepo ushićenje; oči bi mu se tada ispunile suzama. Bilo je to duboko, u dubokim ulicama, umekšano otvorenim vazduhom i udaljenošću, nerazlučivo, silno, to uspenje hiljadu glasova u jednu pesmu. Pevanje čeonog dela marša, daleko uz ulicu, kao i neizmernog mnoštva koje je stupalo pozadi, nije bilo usklađeno zbog udaljenosti koju je zvuk morao da prevali, tako da je stalno izgledalo da melodija zaostaje i sustiže samu sebe, poput kanona, i da se svi delovi pesme pevaju istovremeno, u istom trenutku, iako su svi pevači pevali normalno pesmu, od početka do kraja. Nije poznavao njihove pesme, već je samo slušao i prepuštao se muzici da ga nosi, sve dok sa čela nije u nizu naizmeničnih talasa doplovila niz veliku, sporu reku ljudi jedna melodija koju je poznavao. Podigao je glavu i zapevao sa ostalima, na vlastitom jeziku, kako ju je naučio: himna ustanka. Pevao ju je na ovim ulicama, pre dve stotine godina, isti ovaj narod, njegov narod. O, moćna svetlosti dana, probudi nas sve rano! Tama će biti odagnana, obećanje održano Ljudi u redovima oko Ševeka utonuše u tišinu da bi ga čulil i on zapeva iz sveg glasa, osmehujući se, stupajući napred sa njima. Na trgu Kapitol iskupilo se možda stotinu hiljada ljudskih bića, ili čak dvostruko toliko. Pojedinci, poput čestica iz atomske fizike, nisu se mogli izbrojati, njihov položaj se nije mogao ustanoviti, niti im se ponašanje moglo predvideti. Pa ipak, kao masa, ta ogromna masa činila je upravo ono što su od nje očekivali organizatori štrajka: okupljala se, stupala u poretku, pevala, ispunjavala trg Kapitol i sve okolne ulice, stajala u svojoj neizbrojivosti nemirna, ali i strpljiva pri blistavom sjaju podnevnog sunca, slušajući govornike, čiji su pojedinačni glasovi, neprirodno pojačani, odzvanjali i odjekivali, odbijajući se od obasjanih pročelja Senata i Upravništva, šišteći i pišteći povrh neprekidnog, mekog, ogromnog

mrmljanja same gomile. Na trgu je sada stajalo više ljudi nego što ih je živelo u Abenaju, pomisli Ševek, ali ta pomisao bila je besmislena, pokušaj da se izmeri neposredno iskustvo. Stajao je sa Maedom i ostalima na stepeništu Upravništva, pred stubovima i visokim bronzanim vratima, i gledao preko ustreptalog, tmastog polja, slušajući, baš kao i oni, govornike: nije ih slušao i shvatao u smislu u kome pojedinačni razum opaža i shvata, već pre kao što čovek gleda i sluša vlastite misli, ili kao što jedna misao opaža i shvata sebe. Kada je on progovorio, to govorenje malo se razlikovalo od slušanja. Nije ga pokretala nikakva svesna volja, nije bilo samosvesti u njemu. Mogostruki odjeci njegovog glasa iz dalekih zvučnika i sa kamenih pročelja masivnih zgrada malo su ga, međutim, remetili, nagoneći ga da povremeno okleva i da govori sasvim polako. Ali nikada nije oklevao zato što bi ostao bez reči. Govorio je ono što je njima bilo na umu, u njihovom biću, iako nije kazao ništa više nego što je ranije govorio iz svoje izdvojenosti, iz samog središta vlastitog bića, pre mnogo vremena. "Ono što nas upućuje jedne na druge jeste naša patnja. To nije ljubav. Ljubav se ne pokorava umu i pretvara se u mržnju kada se nađe u stisci. Veza koja nas spaja nadrasta svaki izbor. Mi smo braća. Braća smo po tome šta delimo. Po bolu koji svako od nas mora sam da trpi, po gladi, po siromaštvu, po nadi, po tome se poznaje naše bratstvo. Mi to znamo zato što smo morali da naučimo. Znamo da jedino možemo od samih sebe da očekujemo pomoć, da se nijedna ruka neće pružiti da nas izbavi ako je sami ne pružimo. A šaka koju pružate je prazna, baš kao i moja. Nemate ništa u šaci. Ne posedujete ništa. Niste vlasnik ničega. Slobodni ste. Sve što imate jeste ono što sami jeste i što dajete. Ja sam ovde zato što vi u meni vidite obećanje, obećanje koje smo dali pre dve stotine godina u ovom gradu, održano obećanje. Održali smo ga, na Anaresu. Nemamo ništa drugo do svoju slobodu. Nemamo nikakvih zakona do samo jedno načelo međusobne pomoći pojedinaca. Nemamo nikakvu vladu, do samo jedno načelo slobodnog udruživanja. Nemamo država, nemamo nacija, nemamo predsednika, nemamo premijera, nemamo šefova, nemamo generala, nemamo poglavara, nemamo bankara, nemamo vlastelu, nemamo nadnice, nemamo dobrotvornost, nemamo policiju, nemamo vojnike, nemamo ratove. A ni mnogo drugoga nemamo. Mi delimo, a ne posedujemo. Kod nas ne vlada blagostanje. Niko od nas nije bogat. Niko od nas nije moćan. Ako je to Anares koji želite, ako je to budućnost koju

tražite, onda vam kažem da morate doći praznih šaka. Morate tamo doći sami, nagi, kao što dete dolazi na svet, u svoju budućnost, bez prošlosti, bez ikakvog vlasništva, potpuno zavisno od drugih ljudi za život. Ne možete uzeti ono što niste dali, a morate dati sebe. Ne možete kupiti revoluciju. Ona je ili u vašem duhu ili nije nigde." Dok je završavao govor, reska buka policijskih helikoptera koji su se približavali poče da mu nadjačava glas. Odmakao se od mikrofona i podigao pogled, začkiljivši zbog sunca. Kako je najveći deo okupljene mase učinio isto, kretnja njihovih glava i šaka nalivakovala je na prelaz vetra preko suncem obasjanog žitnog polja. Grmljavina rotirajućih elisa letelica u ogromnoj kamenoj kutiji trga Kapitol ubrzo je postala nepodnošljiva, čegrtanje i tutnjava slični glasu kakvog čudovišnog robota. Ova buka sasvim je prigušila štektanje mitraljeza sa helikoptera. Čak i kada je bučnost gomile prerasla u pravi metež, i dalje se kroz njega moglo čuti čegrtanje helikoptera, bezumni urlik oružja, besmislen zbor. Vatra sa helikoptera bila je usredsređena na ljude koji su stajali najbliže stepeništu Upravništva. Natkriven trem sa stubovima duž zdanja pružao je neposredno pribežište onima na stepeništu i samo nekoliko sekundi kasnije taj prostor je već bio dupke ispunjen. Buka gomile, koja je u panici pokušavala da se domogne neke od osam ulica što su vodile sa trga, postala je pravi huk, sličan fijuku velikog vetra. Helikopteri su se nalazili na maloj visini, ali se nije moglo razabrati da li su prestali sa vatrom ili se sa njih još puca: mrtvi i ranjeni u gomili bili su odveć pripijeni uz ostale, tako da nisu mogli pasti. Vrata Upravništva, okovana bronzom, popustila su uz tresak koji niko nije čuo. Ljudi su nahrupili ka njima, gazeći jedni preko drugih, da bi se domogli zaklona, da bi umakli metalnoj kiši. Nagrnuli su na stotine u visoke mermerne dvorane; neki se odmah sklonište u prva pribežišta koja su ugledali, drugi pohitaše dalje kroz zdanje da se domognu stražnjih izlaza, dok su treći ostali unutra da porazbijaju ono što mogu pre no što vojnici stignu. Kada su ovi konačno došli, marširajući u svojim urednim, crnim kaputima uz stepenište među poginulim muškarcima i ženama i onima na umoru, našli su na visokom, sivom, uglačanom zidu velikog predvorja jednu reč ispisanu u visini čovekovih očiju širokim tragom krvi: DOLE. Osuli su paljbu u poginulog koji je ležao najbliže zidu, a kasnije, kada je ponovo zaveden red u Upravništvu, reč je oprana sa zida vodom, sapunom i

krpama, ali je ipak ostala; bila je izgovorena; imala je smisao. Shvatio je da ne može dalje sa svojim sadrugom koji je bivao sve slabiji, počinjući da posrće. Nigde se drugde nije moglo poći osim što dalje od trga Kapitol. Takođe se nigde nije moglo zastati. Masa se dva puta okupljala u bulevaru Mese, pokušavajući da obrazuje front pred policijom, ali iza kordona policajaca išla su vojna oklopna kola i potiskivala ljude napred, ka Starom Gradu. Crnokaputaši nisu ni u jednom od ta dva navrata pucali, ali se puščana paljba mogla čuti iz drugih ulica. Čangrtavi helikopteri kružili su iznad ulica, podižući se i spuštajući; njima se nikako nije moglo umaći. Sadrug mu je roptavo disao, s mukom hvatajući vazduh dok se upinjao da korača. Ševek ga je napola nosio već nekoliko blokova i oni su sada bili poprilično iza glavnine mase. Nije bilo nikakve svrhe pokušavati da je stignu. "Evo, sedi ovde", reče on čoveku i pomože mu da se spusti na gornji stepenik ulaza u podrum nekakvog stovarišta, preko čijih je spuštenih prozorskih kapaka krupnim slovima stajalo ispisano kredom: ŠTRAJK. Sišao je do podrumskih vrata i pokušao da ih otvori; bila su zaključana. Sva vrata su bila zaključana. Vlasništvo je bilo privatno. Uzeo je komad gaznog kamena koji se odvalio sa ugla jednog stepenika i njime stao da udara po kvaki i katancu, ne čineći to ni krišom, niti osvetnički, već uz samopouzdanje čoveka koji otvara vlastita ulazna vrata. Pogledao je unutra. Podrum je bio pun nekih sanduka, ali unutra nije bilo nikoga. Pomogao je sadrugu da siđe niz stepenice, zatvorio vrata za njima i rekao: "Sedi ovde; lezi, ako hoćeš. Videću da li negde ima vode." U podrumu, koji je očigledno pripadao nekom hemijskom stovarištu, nalazio se niz praonika, kao i protivpožarni cevovodni sistem. Iz jedne cevi curila je voda i on je to iskoristio da čoveku opere šaku i pogleda mu ranu. Bilo je rđavije nego što je mislio. Mora da ju je pogodilo više metaka, budući da su mu dva prsta bila otkinuta, a dlan i zglob razmrskani. Krzvavi komadi slomljene kosti štrčali su poput čačkalica. Čovek je stajao nedaleko od Ševeka i Maede kada su helikopteri osuli paljbu i, pogođen, zateturao se prema Ševeku, pruživši ruke ka njemu u potrazi za osloncem. Ševek ga je pridržavao jednom rukom sve vreme bekstva kroz Upravništvo; dvojica su lakše mogla ostati na nogama nego jedan u prvim trenucima mahnite pometnje. Učinio je što je mogao da zaustavi krvarenje, podvezavši mu ruku i previvši, ili bar prekrivši, uništenu šaku; takođe ga je odveo da popije malo

vode. Nije mu znao ime; sudeći po beloj traci preko mišice, bio je to aktivista Saveza socijalističkih radnika; izgledao je kao da je Ševekovih godina, četrdeset, ili nešto stariji. U industrijskim postrojenjima na Jugozapadu Ševek je viđao znatno teže ranjenike od njega, stradale pri nesrećnim slučajevima, i tada je naučio da ljudi mogu da izdrže i prežive neverovatno teške povrede i bolove. Ali tamo su oni imali negu. Postojao je hirurg koji je vršio amputacije, bilo je plazme kao nadoknade za gubitak krvi, kao i postelje gde se moglo leći. Seo je na pod pokraj čoveka, koji je sada ležao polusvestan u šoku, i pogledao okolo po naslaganim sanducima, između kojih su se pružali dugački, tamni prolazi; beličast sjaj dnevne svetlosti dopirao je sa prozorskih proreza sa rešetkama duž uličnog zida, tavanicom su se pružale bele pruge šalitre, a prašnjavi, cementni pod bio je prekriven otiscima čizama radnika i točkovima kolica. Pre jedan sat stotine hiljada ljudi pevalo je pod otvorenim nebom; a sada se dva čoveka kriju u podrumu. "Vi ste dostojni prezira", reče Ševek na praviku svom sadrugu. "Nikada nećete biti slobodni." Blago je dodirnuo čovekovo čelo; bilo je hladno i znojavo. Nakratko mu je olabavio podvez, zatim ustao, prešao mračnim podrumom do vrata i izišao na ulicu. Prošla je kolona oklopnih kola. Nailazili su retki učesnici demonstracija, žurno, pognutih glava, krećući se neprijateljskom teritorijom. Ševek je pokušao da zaustavi dvojicu, ali je tek treći zastao. "Potreban je lekar, dole je jedan ranjenik. Možeš li poslati ovamo nekog lekara?" "Bolje ga izvedi napolje." "Pomozi mi da ga nosim." Čovek pohita dalje. "Dolaze ovamo", doviknu mu preko ramena. "Bolje iziđite." Niko više nije prošao, a onda Ševek ugleda, daleko niz ulicu, stroj crnokaputaša. Vratio se u podrum, zatvorio vrata, otišao do ranjenika i seo na prašnjavi pod. "Pakao", reče on. Posle izvesnog vremena izvadio je malu beležnicu iz džepa na košulji i stao da proučava zabeleške. Po podne, kada je oprezno provirio napolje, video je sa druge sgrane ulice postavljena oklopna kola, kao i još dvoja, okrenuta u suprotnom smeru, kod obližnje raskrsnice. To je objašnjavalo uzvike koji su počeli da se oglašavaju: zacelo su posredi vojnici koji izdaju naređenja jedni drugima. Atro mu je jednom objasnio kako to dejstvuje, kako narednici mogu da

izadaju zapovesti redovima, kako poručnici mogu da izdaju zapovesti redovima i narednicima, kako kapetani... i tako dalje i tako dalje sve do generala, koji mogu da izdaju naređenja svima ostalima, a ne moraju da ih primaju ni od koga, osim od vrhovnog zapovednika. Ševek je slušao objašnjenje uz nevericu i odbojnost. "I to nazivate organizacija?" upitao je on. "Čak disciplina? Ali to nije ni jedno ni drugo. Posredi je mehanizam prinude koji je izuzetno nedelotvoran, kao nekakva parna mašina iz sedmog hiljadugodišta! Šta se može učiniti takvim krutim i krhkim ustrojstvom što bi bilo vredno truda?" To je Atrou pružilo priliku za raspravu o vrednosti ratovanja kao tla na kome niču hrabrost i muškost, a vene sve što nije doraslo za to, ali već sam pravac takvog razmišljanja primorao ga je da prizna delotvornost gerile, organizovane odozdo, samodisciplinovane. "Ali to dejstvuje jedino ako ljudi misle da se bore za nešto što pripada njima... znaš, za svoje domove, neku zamisao i slično", uzvrati je starac. Ševek je odustao od dalje rasprave. Sada ju je nastavio, u sve gušćoj tami podruma među naslaganim sanducima neobeležnih hemikalija. Objasnio je Atrou da konačno shvata zašto je vojska baš ovako organizovana. Odista je tako bilo nužno. Nikakav razuman oblik organizacije ne bi služio toj svrsi. On naprosto nije bio razumeo da je ta svrha da se omogući muškarcima sa mašinkama da ubijaju nenaoružane muškarce i žene lako i u velikom broju kada im se to naloži. Ono što još jedino nije uspevao da razabere bilo je kakve veze sa svim tim imaju hrabrost, muškost ili doraslost. Povremeno se obraćao i svom sadrugu, kako se smrkavalo. Čovek je sada ležao otvorenih očiju; dva puta je zajecao na način koji je uzbudio Ševeka, detinje, strpljivo. Preduzeo je srčan napor da ne klone i nastavi da korača, sve vreme dok su bili u prvoj panici mase što ih je nagonila u Upravništvo, pa kroz njega, da bi potom trčali, a zatim išli korakom ka Starom Gradu; držao je ranjenu šaku pod kaputom, stisnutu uz bok, upinjući se koliko je mogao da ide dalje i da ne zadržava Ševeka. Kada je drugi put zaječao, Ševek ga je uzeo za zdravu šaku i prošaputao: "Nemoj. Nemoj. Tiho, brate", samo zato što nije mogao da podnese da sluša čovekove bolove, a da pri tom ne bude u stanju išta da učini za njega. Čovek je verovatno pomislio da ga Ševek utišava kako se ne bi odali policiji, jer je slabašno klimnuo i čvrsto stisnuo usne. Njih dvojica izdržala su tu tri noći. Sve to vreme čula se sporadična borba u okolnom području, a vojna blokada ostala je naspram tog bloka bulevara Mese. Okršaj se nikada nije sasvim primakao, a i u sastavu blokade bilo je

premnogo vojnika, tako da dva čoveka u skloništu uopšte nisu imala prilike da iziđu napolje, ukoliko ne bi želela da se predaju. Jednom, kada mu je sadrug bio budan, Ševek ga upita: "Kada bismo izišli pred policiju, šta bi oni učinili sa nama?" Čovek se osmehnu i prošapta: "Ubili bi nas." Kako je satima unaokolo bilo puščane vatre, u blizini i podalje, a povremeno se čula i poneka snažna eksplozija, kao i čegrtanje helikoptera, njegova pretpostavka izgledala je sasvim osnovana. Razlozi za njegov smešak bili su manje jasni. Umro je usled gubitka krvi te noći, dok su ležali jedan uz drugoga, da bi se zagrejali, na dušeku koji je Ševek načinio od slame što je služila kao ambalaža u paketima. Već se ukrutio kada se Ševek probudio; ovaj se pridigao i stao da osluškuje tišinu u velikom, mračnom podrumu, napolju na ulici i u celom gradu, tišinu smrti.

10. ANARES Železnica je na Jugozapadu poglavito išla nasipima metar ili više iznad ravnice. Na tim uzdignućima dolazilo je do manjeg taloženja prašine, a i putnici su odozgo imali bolji pregled na okolnu pustoš. Jugozapad je bio jedini od osam podeoka Anaresa na kome nisu postojale zemašnije količine vode. Na krajnjem jugu leti bi dolazilo do obrazovanja močvara zahvaljujući polarnim otapanjima; u smeru polutara nalazila su se samo plitka lužnata jezera u ogromnim slanim udubinama. Nije bilo planina; na svakih stotinak kilometara lanac bregova pružao bi se u pravcu sever-jug; bila su to gola, ispucala uzvišenja, koja su klimatski uslovi pretvorili u grebenje i šiljkove. Brda su bila isprugana ljubičastom i crvenom bojom, a na pročeljima grebenova rasla je, u vrletnim sunovratima sivozelenog, kamena mahovina, biljka koja je uspevala i pri izuzetnoj toploti, hladnoći, sušnosti i vetru, tvoreći pravougaone šare sa slojevima peščanog kamena. Svekoliki okolni predeo znao je samo za tamnosmeđu boju, koja se pretapala u beličastu na mestima gde su slane udubine ležale dopola prekrivene peskom. Retki olujni oblaci kretali su se povrh ravnice, izrazito beli spram ružičastog neba. Oni, međutim, nisu donosili kišu, već samo senku. Nasip i sjajna pruga pružali su se pravo iza šinskog kamiona sve do ruba vidnog polja, baš kao i ispred. "Ništa drugo ne možeš da uradiš sa Jugozapadom", reče vozač, "do da pređeš preko njega." Saputnik mu ništa nije odgovorio, budući da je zaspao. Glava mu se njihala u ritmu vibriranja motora. Ogrubele od rada i pocrnele od promzlina, šake su mu mlitavo počivale na bedrima; njegovo opušteno lice bilo je izborano i tužno. Stopirao je u Bakarnoj Planini, a kako nije bilo drugih putnika vozač ga je zamolio da pređe u kabinu da bi mu pravio društvo. Zaspao je čim je seo. Vozač bi ga pogledao s vremena na vreme, razočarano, ali sa naklonošću. Video je toliko iznurenih ljudi poslednjih godina da mu je to stanje sada izgledalo normalno. U pozno popodne čovek se probudio i pošto je neko vreme piljio u pustinju, upita: "Uvek sam putuješ ovuda?" "Poslednje tri, četiri godine." "Je l' ti se nekad desio kvar?" "Nekoliko puta. Ima mnogo hrane i vode u ormaniću. Jesi l' gladan, kad

smo već kog toga?" "Nisam još." "Pošalju servisna kola iz Samotnog kroz dan ili dva." "To je naredno naselje?" "Tako je. Hiljadu sedam stotina kilometara od Rudnika Sedep do Samotnog. Najveća razdaljina koju treba preći između dva susedna grada na Anaresu. Vozim ovde već jedanaest godina." "Nisi se umrorio?" "Nisam. Volim kad sam obavljam posao." Putnik klimnu u znak saglasnosti. "A i jednolično je. Meni se to dopada; čovek može da razmišlja. Petnaest dana vozim, a petnaest sam sa ortakom u Novoj Nadi. I tako iz godine u godinu; a tu su uvek suša, glad. Ništa se ne menja, ovde stalno vlada suša. Volim ovu liniju. Dodaj mi vodu, molim te. Hladnjak je pozadi ispod ormanića." Obojica su otpila dobar gutljaj iz boce. Voda je imala bljutav, lužnat ukus, ali je bila hladna. "Ah, baš prija!" reče zahvalno putnik. On odloži bocu u hladnjak, vrati se na svoje sedište u prednjem delu kabine i protegli se, oduprevši se šakama o krov vozila. "Znači, imaš ortaka", reče on. U načinu na koji je to kazao postojala je izvesna jednostavnost koja se dopala vozaču, i on uzvrati: "Osamnaest godina." "Tako reći na početku." "Prokletstvo! Slažem se! To je ono što neki ne vide. Al evo kako ja gledam na stvari: ako u mladim godinama imaš dovoljno odnosa, onda i najviše dobijaš od seksa, ali i shvatiš da ti je to, u stvari, sve manje-više isto. Premda silno! No, ono što je različito nije sam seks, već uvek druga osoba. A osamnaest godina je stvarno tek početak da bi se shvatila ova razlika. Ili bar da bi pokušao da shvatiš neku ženu. Jedna žena, međutim, neće nikad dopustiti da joj muškarac predstavlja takvu zagonetku, ali možda se one pretvaraju... U svakom slučaju, u tome je čar. Zagonetke, pretvaranja i sve ostalo. Raznovrsnost. Ali raznovrsnost se ne stiče samo švrljanjem unaokolo. Ja sam ti kao mlad prošo Anares uzduž i popreko. Vozio sam u sve podeoke. Bavio sam se seksom sigurno sa stotinu devojaka u raznim mestima. I postalo mi dosadno. Vratio sam se onda ovde i sada krećem na put svake tri dekade, iz godine u godinu, stalno istom pustinjom u kojoj ne možeš da razlikuješ dva susedna peščana brega i sve ti je tako tri hiljade kilometara ma gde pogledao; posle se vraćam kući istom ortaku... i uopšte

mi nije dosadno. Ono što ti je zanimljivo nije da često menjaš mesta, već da pridobiješ vreme na svoju stranu. Da radiš sa njim, a ne protiv njega." "Baš tako", reče putnik. "Gde ti je ortak?" "Na Severoistoku. Već četiri godine." "Predugo", uzvrati vozač. "Trebalo je da vas postave zajedno." "Ne tamo gde sam ja bio." "A gde je to?" "Lakat, pa Velika Dolina." "Čuo sam o Velikoj Dolini." Pogledao je sada putnika uz poštovanje koje zavređuje preživeli. Zapazio je suv izgled čovekove potamnele kože, svojevrsnu istrošenost koja kao da je sezala do samih kostiju; video je to isto svojstvo i kod ostalih koji su prošli kroz godine gladi u Prašini. "Nije trebalo da po svaku cenu održavamo ta postrojenja." "Bili su nam potrebni fosfati." "Ali kažu da su postrojenja i dalje radila čak i pošto je voz sa hranom bio zaustavljen u Portalu, tako da su ljudi skapavali od gladi na poslu. Samo bi se malo sklonili u stranu, legli na zemlju i skončali. Je l' stvarno tako bilo?" Čovek klimnu. Ništa nije rekao. Vozač nije više navaljivao, već reče posle izvesnog vremena: "Pitam se šta bih uradio da je moj voz ikada napadnut." "To se nije dogodilo?" "Nije. Stvar je u tome što ne prevozim hranu; najviše po jedan tovar, za Gornji Sedep. Moj teret je ruda. Ali ako bih dobio hranu, pa me potom zaustavili, šta bih učinio? Smakao ih i odvezao hranu gde je predviđeno? Ali, prokletstvo, zar bi ti smakao decu, starce? Oni postupaju rđavo, ali zar će ih ubiti zbog toga? Ne znam!" Prave, blistave šine promicale su pod točkovima. Oblaci na zapadu tvorili su velike, drhtave prikaze na ravnici, seni snova o jezerima koja su tu iskopnela pre deset miliona godina. "Jedan sindik, čovek koga sam godinama poznavao, učinio je upravo to, severno odavde, šezdeset šeste. Pokušavali su da otkače vagon sa žitom sa njegovog voza. Krenuo je vozom unazad, ubio dvojicu pre no što su raščistili prugu, bili su kao crvi u crknutoj ribi, zbijeni, kazao je. Osam stotina ljudi čeka taj vagon žita, rekao je, i koliko će njih umreti ako ga ne dobiju? Više nego dvojica, mnogo više. Izgleda tako da je bio u pravu. Ali, proklestvo! Ne mogu se stvari tako računati. Ne znam da li je pravo brojati ljude kao što se broje brojke. Ali, sa druge strane, šta učiniti? Koje bi

ubio?" "Druge godine u Laktu pravio sam radne spiskove, kada je sindikat tvornice smanjio sledovanja. Ljudi koji rade šest sati u postrojenju dobijaju puna sledovanja, što je jedva bilo dovoljno za tu vrstu posla. Ljudi sa pola radnog vremena dobijaju tri četvrtine sledovanja. Ukoliko bi biili bolesni ili preslabi za rad, dobijali bi samo polovinu. A sa pola sledovanja nije nimalo bilo lako. Nisi se mogao vratiti na posao. Jedva da si nekako preživljavao. Trebalo je da ja odredim ko će dobijati pola sledovanja, i to među onima koji su već bili bolesni. Ja sam radio puno vreme, osam, deset časova ponekad, za stolom, tako da sam dobijao puno sledovanje: zaslužio sam ga time što sam sastavljao spisak onih koji će gladovati." Čovekove svetle oči pogledaše napred u suvu svetlost. "Kao što si kazao, morao sam da brojim ljude." "Napustio si posao?" "Da, napustio sam ga. Otišao sam u Veliku Dolinu. Ali neko drugi je preuzeo pravljenje spiskova u postrojenjima u Laktu. Uvek postoji neko ko je voljan da pravi spiskove." "Ne valja", reče vozač, upiljivši se smrknuto u blesak pred njima. Smeđe lice i glava bili su mu lišeni kose; nimalo je nije ostalo između obraza i zatiljka, iako je tek bio u sredini četvrdesetih godina. Imao je snažno, čvrsto i nedužno lice. "Nipošto ne valja. Trebalo je da zatvore postrojenja. Ne možete tražiti od čoveka da to čini. Pa zar mi nismo odonjani? Čoveku može da padne mrak na oči, u redu. Upravo se to dogodilo sa ljudima koji su nasrnuli na vozove. Bili su gladni, deca su bila gladna, i to dugo gladna, a hrana prolazi kraj vas, ali nije za vas, pada vam mrak na oči i vi posežete za njom. Isto je i sa onim prijateljem: ljudi su stali da rasturaju voz koji je on vozio, pao mu je mrak na oči i krenuo je unazad. Nije ništa brojao. Bar ne tada! Kasnije, možda. Zato što mu se smučilo kada je video šta je učinio. Ali to što su tebe naterali da radiš, da određuješ ko će da živi, a ko će da umre, to nije posao koji iko ima prava da vrši, niti da zahteva od nekoga da ga obavlja." "Bilo je to rđavo vreme, brate", reče putnik blago, posmatrajući blistavu ravnicu po kojoj su se seni vode talasale i mreškale na vetru. Stari, teretni dirižabl prejezdio je planine i ukotvio se na aerodromu na Bubrežnoj Planini. Tri putnika su se iskrcala. U istom trenutku kada je poslednji od njih kročio na tle, ono je salo da se džilita i propinje.

"Zemljotres", primeti ovaj; bio je to meštanin koji se vratio kući. "Prokletstvo. Pogledajte samo tu prašinu! Jednog dana ćemo se spustiti ovde, ali više neće biti nikakve planine." Dvojica putnika odlučila su da sačekaju na utovar kamiona, kako bi se povezla njima. Ševek je rešio da krene pešice, zato što mu je meštanin kazao da je Čakar udaljen samo šest kilometara niz planinu. Put se spuštao u dugačkim krivinama sa kratkim usponom na kraju svake. Padina koja se uzdizala levo od puta i ona koja se spuštala desno bile su gusto prekrivene šipražjem holuma; nizovi visokih holumovih stabala, koja su se nalazila na pravilnom međusobnom razmaku, što je stvaralo utisak da su tu zasađena, sledili su žile podzemne vode duž planinskih obronaka. Na vrhu jednog uspona Ševek ugleda bistro zlato sunčevog zalaska povrh tamnih, naboranih brda. Ovde nije bilo nikakvog drugog znamenja čovečanstva osim samog puta, koji je ponirao u senku. U času kada je pogledao nadole, vazduh je malo zatutnjao i on oseti neku neobičnost; ne potres, ne drhtaj, već svojevrsno pomaknuće, uverenje da stvari nisu kako treba. Završio je korak koji je započeo i tlo mu se našlo pod stopalom. Nastavio je; put se i dalje postojano pružao. Nije se našao u opasnosti, ali još nijednom, u bilo kojoj opasnosti, nije se toliko osetio blizu smrti. Smrt je bila u njemu, pod njim; sama zemlja postala je nesigurna, nepouzdana. Postojano, pouzdano, to je samo obećanje koje daje ljudski um. Ševek oseti hladan, bistar vazduh u ustima i plućima. Oslušnuo je. Negde daleko dole, u senkama, hučao je planinski brzak. Stigao je u Čakar u pozni sumrak. Nebo je bilo tamnoljubičasto iznad crnih hrbata. Ulične svetiljke sjale su jarko i samotno. Pročelja kuća izgledala su kao u obrisima pri toj veštačkoj rasveti, a divljina što se pružala iza njih bila je tmasta. Postojalo je mnoštvo praznog prostora, mnogo pojedinačnih kuća: stara varoš, krajiška varoš, izvojena, raštrakana. Neka žena koju je Ševek susreo pokazala mu je put do obitavališta osam: "Ovuda, brate, pored bolnice, na kraju ulice." Ulica je vodila u tamu pod planinskim obronkom i okončavala se kod vrata jedne niske zgrade. Ušao je i obreo se u predvorju jednog varoškog obitavališta koje ga je vratilo u detinjstvo, do mesta u Slobodi, Planini Bubganj, Prostranim Ravnicama, gde je živeo sa ocem: prigušeno svetlo, iskrpljena prostirka: plakat sa rasporedom obuke mesnih mašinista, obaveštenje o sastancima sindikata, najava jedne dramske predstave od pre tri dekade, sve to istaknuto na oglasnoj tabli; uokvirena amaterska slika, koja je prikazivala Odo u zatvoru, okačena iznad sofe u

zajedničkoj prostoriji; harmonijum načinjen u kućnoj radinosti; spisak prebivalaca i obaveštenje o vremenu kada u varoškim kupatilima ima tople vode, prikačeni kraj vrata. Šerut, Takver, br. 3. On zakuca, posmatrajući odraze svetlosti iz hodnika na tamnoj površini vrata koja nisu sasvim stajala u okviru. Jedna žena reče: "Napred!" On otvori vrata. Iza nje je dopiralo snažnije svetlo u sobi. Zbog ovog kontravida nije u prvi mah uspeo da razabere da li je to pred njim Takver. Bila je licem okrenuta prema njemu. Ispružila je ruku, kao da želi da ga odgurne od sebe ili da ga privuče k sebi, nesigurna, nezavršena kretnja. On je uze za ruku, a onda se uhvatiše, primakoše i pripiše jedno uz drugo na nepouzdanoj zemlji. "Uđi", reče Takver. "Oh, uđi, uđi." Ševek ovori oči. Dalje u sobi, koja mu je još izgledala jarko osvetljena, ugledao je ozbiljno, pomno lice jednog deteta. "Sadik, ovo je Ševek." Dete dođe do Takver, uhvati se za njenu nogu i briznu u plač. "Ali ne plači, zašto plačeš, mala dušo?" "A zašto ti plačeš?" prošaputa dete. "Zato što sam srećna! Samo zato što sam srećna. Sedi mi u krilo. Ali Ševeče, Ševeče! Pismo od tebe stiglo je tek juče. Spremala sam se da odem do telefona kada odnesem Sadik na spavanje. Kazao si da ćeš zvati noćas. Ne da ćeš doći! Oh, ne plači, Sadik, vidi, ni ja više ne plačem, zar ne?" "I čovek je plakao." "Sigurno da jesam." Sadik ga odmeri nepoverljivo i radoznalo. Bile su joj četiri godine. Imala je okruglu glavu, okruglo lice, sva je bila okrugla, crnomanjasta, krznasta, meka. U sobi nije bilo nikakvog drugo nameštaja do dva krevetska uzvišenja. Takver je sedela na jednom sa Sadik u krilu, dok je Ševek seo na drugo i ispružio noge. Obrisao je oči nadlanicama i ispružio zglavke na prstima da ih pokaže Sadik. "Vidiš", reče on "vlažni su. A i nos mi curi. Imaš li maramicu?" "Imam. Zar ti nemaš?" "Imao sam, ali se izgubila u perionici." "Možemo da podelimo maramicu koju ja koristim", uzvrati Sadik posle izvesne pauze.

"On ne zna gde se nalazi", reče Takver. Sadik se spusti iz majčinog krila i donese maramicu iz ladice u ormanu. Dala ju je Takver, koja ju je pružila Ševeku. "Čista je", reče Takver uz svoj široki osmeh. Sadik je pomno motrila dok je Ševek brisao nos. "Da li se ovde nedavno osetio zemljotres?" upita on. "Neprestano podrhtava, tako da na kraju više ne primećuješ", reče Takver, ali Sadik, očarana time što joj se pružila prilika da pokaže koliko zna, dodade svojim visokim, ali hrapavim glasom: "Da, bio je jedan veliki pre večere. Kada je zemljotres, prozori se tresu, pod se ljulja i treba da staneš u dovratak ili iziđeš napolje." Ševek pogleda Takver; ona mu uzvrati pogled. Ostarila je više od četiri godine. Nikada nije imala najbolje zube, a sada je izgubila dva, odmah iza očnjaka, i praznine bi se tamo videle kada bi se osmehnula. Koža joj više nije imala onu finu, zategnutu površinu kao u mladosti, a i kosa joj je, uredno začešljana unazad, izgubila nekadašnji sjaj. Ševek je jasno video da je Takver izgubila svoju mladalačku draž i da je izgledala kao obična, umorna žena, blizu polovine svog životnog veka. Video je to znatno jasnije nego što bi iko drugi mogao da vidi. Video je sve što se ticalo Takver na način koji nikom drugom nije bio moguć, iz perspektive godina prisnosti i godina žudnje. Video ju je takvu kakva jeste. Oči im se sretoše. "Kako je... kako je ovde?" upita on, sav porumenevši najednom i očigledno govoreći nasumce. Ona oseti opipljivi talas, plimu njegove želje. I sama je blago porumenela, osmehnuvši se, a onda reče svojim hrapavim glasom: "Oh, isto kao onda kad smo razgovarali telefonom." "To je bilo pre šest dekada!" "Stvari se ovde malo menjaju." "Prelepo je ovde... brda." Ugledao je u Takverinim očima tamu planinskih dolina. Silovitost njegove seksualne želje najednom postade neodoljiva i začas ga obuze vrtoglavica, ali onda je uspeo da privremeno obuzda krizu, pokušavši da to učini i sa erekcijom. "Da li bi htela da ostaneš ovde?" upita on. "Svejedno mi je", reče ona svojim neobičnim, tamnim, hrapavim glasom. "Nos ti i dalje curi", primeti Sadik, bodro, ali bez mnogo osećanja. "Dobro je što je samo to", uzvrati Ševek. Takver reče: "Ćuti, Sadik, ne sebičari!" Oboje odraslih se nasmejaše. Sadik nastavi da proučava Ševeka. "Dopada mi se varoš, Ševe. Ljudi su fini... sve zrele ličnosti. Ali rad nije

ništa naročito. Običan laboratorijski posao u bolnici. Već je gotovo sa nedostatkom tehničara, tako da mogu uskoro da krenem, ne ostavivši ih u neprilici. Volela bih da se vratim u Abenaj, ako na to misliš. Jesi li dobio premeštaj?" "Sam ga nisam tražio, niti sam proveravao. Proveo sam na putu čitavu dekadu." "Šta si radio na putu?" "Putovao, Sadik." "Prevalio je pola sveta, čak sa juga, iz pustinja, da bi došao k nama", reče Takver. Dete se osmehnu, smesti se udobnije u njeno krilo i zevnu. "Jesi li jeo, Ševe? Jesi li iscrpljen? Moram odneti ovo dete u postelju, upravo smo se spremale da krenemo kada si ti zakucao." "Već spava u spavaonici?" "Od početka ovog četvrtgodišta." "Već mi je bilo četiri", izjavi Sadik. "Kaže se, već mi je četiri", reče Takver, spustivši je sa krila da bi joj uzela kaputić iz ormana. Sadik stade okrenuta postrance Ševeku; bilo ga je izuzetno svesna i opaske je upućivala njemu. "Ali bilo mi je četiri, a sada mi je više od četiri." "Temporalist, kao i otac!" "Ne mogu ti biti četiri i više od četiri u isto vreme, zar ne?" upita dete, osetivši odobravanje i sada se obraćajući pravo Ševeku. "Oh, da, lako. A mogu ti biti četiri i blizu pet u isto vreme, takođe." Sedeći na niskom uzvišenju, mogoa je da drži glavu na istom nivou sa detetovom, tako da ga ona nije morala gledati odozdo. "Ali zaboravio sam da su ti skoro pet, znaš. Kada sam te poslednji put video, bila si sasvim malecka." "Stvarno?" Ton joj je nesumnjivo bio koketan. "Da. Evo kolika si bila", on neznatno razmače šake. "Jesam li umela da govorim?" "Znala si da kažeš 'uaa' i još nekoliko stvari." "Jesam li budila sve u spavaonici kao Čebenina beba?" upita ona, uz širok, veseo osmeh. "Svakako." "Kad sam stvarno naučila da pričam?" "Kad ti je bilo oko godina i po", reče Takver, "i od tada ne zatvaraš usta. Gde ti je kapica, Sadikiki?" "U školi. Mrzim tu kapicu", obavesti ona Ševeka.

Krenuli su sa detetom vetrovitim ulicama prema spavaonici središta za učenje i uveli je u predvorje. I to je bila mala, uboga prostorija, ali oživljavali su je crteži dece, nekoliko lepih, mesinganih modela lokomotiva, kao i mnoštvo razbacanih igrački-kućica i obojenih, drvenih figura ljudi. Sadik poljubi majku na rastanku, a onda se okrenu ka Ševeku i podiže ruke; on se pognu ka njoj; poljubila ga je uzdržano, ali snažno i rekla: "Laku noć!" Zatim je otišla sa noćnim paziteljem, zevajući. Čuli su njen glas iz spavaonice, kao i paziteljev koji ju je utišavao. "Prelepa je, Takver. Prelepa, pametna, čila." "I razmažena, bojim se." "Ne, ne. Izvrsno si je odgojila, fantastično... u takvim vremenima..." "Nije ovde bilo tako rđavo, bar ne onako kao na jugu", reče ona, podignuvši pogled prema njegovom licu dok su izlazili iz spavaonice. "Deca su ovde imala da jedu. Ne baš najbolje, ali dovoljno. Ovdašnje zajednice mogu same da proizvode hranu. Ako ništa drugo, postoji šipražje holuma. Sakupiš semenje divljeg holuma i usitniš ga za obrok. Niko ovde nije gladovao. Ali razmazila sam Sadik. Dojila sam je do treće godine; zašto bih je i odbijala od sise, kada nije bilo ničeg boljeg! Ali zamerali su mi zbog toga, u istraživačkoj stanici u Rolniju. Želeli su da je dam u jasle na stalni boravak. Kazali su da se ponašam posednički prema detetu i da ne dajem svoj puni doprinos društvenim nastojanjima da se prevlada kriza. Bili su, u stvari, u pravu. Ali ponašali su se tako moralizatorski. Niko od njih nije shvatao šta znači biti sam. Svi su oni bili članovi grupe, a ne samostalne ličnosti. Žene su bile te koje su mi prebacivale zbog dojenja. Pravi telesni profiteri. Ostala sam tamo zato što je hrana bila dobra... probajući alge da vidiš da li su jestive često dobiješ poprilično više od uobičajenih sledovanja, premda ponekad imaju ukus tutkala... sve dok me nisu mogli zameniti nekim ko se tamo bolje uklapao. Potom sam otišla u Novi Početak na oko deset dekada. Bilo je to u zimu, pre dve godine, onda kada pošta dugo nije stizala i kada je bilo najteže tamo gde si se ti nalazio. U Novom Početku sam videla objavu o ovom odredištu i tako sam došla. Sadik je ostala sa mnom u obitavalištu sve do ove jeseni. I dalje mi nedostaje. U sobi je veoma tiho bez nje." "Zar ne deliš sobu?" "Da, sa Šerut; ona je divna, ali radi u noćnoj smeni u bolnici. Bilo je vreme da Sadik ode, dobro je za nju da živi sa drugom decom. Postajala je stidljiva. Odlično se ponela kada je trebalo da pređe tamo, veoma stoički.

Deca se uopšte drže stoički. Plaču zbog ćuške, ali velike stvari prihvataju onakve kakve jesu, ne cmizdre zbog njih kao mnogi odrasli." Koračali su jedno pokraj drugog. Izišle su jesenje zvezde, neverovatno brojne i blistave, trepereći i gotovo žmirkajući zbog prašine koju su uskomešali zemljotres i vetar, tako da je izgledalo da svekoliko nebo podrhtava, treptaji dijamanstkih krhotina, svetlucanje sunca na crnom moru. Pod tim nepostojanim blistanjem brda su bila tmasta i stamena, krovovi čvrstih ivica, a sjaj uličnih svetiljki blag. "Pre četiri godine", reče Ševek. "Bilo je to pre četiri godine kada sam se vratio u Abenaj iz onog mesta na Jugoishodu... kako li se zavaše?... iz Crvenih Izvora. Bila je noć kao i sada, vetrovita, zvezdana. Trčao sam, trčao celim putem od Ulice ravnica do obitavališta. A tebe tamo nije bilo, otišla si. Četiri godine!" "Istog trenutka kada sam krenula iz Abenaja shvatila sam da sam postupila kao budala što sam to učinila. Bez obzira na glad. Trebalo je da odbijem premeštaj." "Ne bi to mnogo promenilo. Sabul me je čekao da mi kaže da nisam više u Institutu." "Da sam bila tamo, ne bi otišao dole u Prašinu." "Možda ne bih, ali teško da bismo uspeli da ostanemo zajedno. Zakratko je izgledalo da se ništa ne može održati na okupu, zar ne? U gradovima na Jugozapadu uopšte nije ostalo dece. I dalje ih nema tamo. Poslali su ih na sever, u oblasti gde se proizvodila hrana, ili bar gde je bilo izgleda za to. A odrasli su ostali da rade u rudnicima i industrijskim postrojenjima. Pravo je čudo što smo to prebrodili, svi mi, zar ne?... Ali, prokletstvo, sada ću se malo baviti svojim poslom!" Ona ga uze za ruku. On zastade kao ukopan; njen dodir kao da ga je silovito protresao strujom. Ona ga blago prodrma, osmehnuvši se. "Nisi jeo, zar ne?" "Nisam. Oh, Takver, bio sam bolestan za tobom, bolestan za tobom!" Išli su zajedno, držeći se čvrsto, tamnom ulicom između svetiljki, pod zvezdama. A onda se naglo razdvojiše i Ševek se osloni leđima o najbliži zid. "Trebalo bi da pojedem nešto", reče on, a Takver dodade: "Da, ili ćeš pasti pravo na nos! Hodi." Otišli su jednu ulicu dalje do trpezarije, najveće zgrade u Čakaru. Vreme večere bilo je prošlo, ali kuvari su upravo jeli, tako da je i putnik dobio zdelu kuvanog povrća i hleba koliko je želeo. Svi su sedeli za stolom najbližim kuhinji. Ostali stolovi već su bili očišćeni i

pripremljeni za naredno jutro. Velika prostorija bila je nalik na kakvu pećinu, sa tavanicom koja se gubila u senci, a naspramni kraj počivao je u tami koju su tu i tamo narušavali odsevi sa neke zdele ili šolje na mračnim stolovima. Kuvari i posluživači bili su tihi, umorni posle celodnevnog rada; obedovali su brzo, ne razgovarajući mnogo, niti obraćajući pažnju na Takver i stranca. Završavali su sa jelom jedan za drugim, a zatim ustajali i odnosili posuđe na pranje u kuhinju. Jedna starica obratim im se kada je ustala: "Ne žurite, amari, još predstoji pun sat pranja." Imala je smrknuto lice i izgledala je strogo, nimalo majčinski, nimalo dobroćudno; ali govorila je saosećajno, dobrostivo, kako to već priliči jednakima. Nije mogla učiniti ništa drugo za njih do da im kaže: "Ne žurite", i da im za trenutak uputi pogled pun bratske ljubavi. Ni oni nisu mogli da učine ništa više za nju, a tek nešto malo više za same sebe. Vratili su se u obitavalište osam, sobu tri, i tu je najzad njihova duga želja bila utažena. Nisu čak ni uključili svetiljku; oboje su voleli da vode ljubav u tami. Prvi put su oboje svršili istog časa kada je Ševek prodro u nju; drugi put su se rvali i uzvikivali u pomami radosti, produžujući vrhunac kao da odlažu trenutak smrti; treći put su bili oboje poluusnuli i kružili su oko središta beskrajnog blaženstva, oko vlastitog bića, poput planeta što kruže, slepo i bešumno, u plimi sunčeve svetlosti, oko zajedničkog gravitacionog središta, njišu se i kruže u beskraj. Takver se probudila u zoru. Oslonila se na lakat i bacila pogled preko Ševeka ka sivom kvadratu prozora, a zatim ka njemu. Ležao je na leđima, dišući tako tiho da su mu se prsa jedva pomicala; lice mu je bilo pomalo povučeno unazad, daleko i ozbiljno pri slabašnoj svetlosti. Došli smo jedno drugom, pomisli Takver, sa velike udaljenosti. Uvek smo to činili. Sa velike udaljenosti, preko godina, preko bezdana slučaja. Samo stoga što on dolazi sa tolike daljine ništa nas ne može razdvojiti. Ništa, nikakve razdaljine, nikakve godine ne mogu biti veće od udaljenosti koja je već među nama, udaljenosti naših polova, razlike naših bića, naših umova; ta provalija, taj bezdan koji premošćujemo jednim pogledom, jednim dodirom, jednom reči, najlakša stvar na svetu. Koliko je samo daleko sada, dok spava. Koliko je samo daleko, uvek daleko. Ali on se vraća, vraća se, vraća... Takver je najavila odlazak u bolnici u Čakaru, ali ostala je sve dok nisu našli zamenu za nju u laboratoriji. Imala je osmočasovni radni dan - u

trećem četvrtgodištu 168. godine mnogi ljudi još su radili duže nego što je bilo uobičajeno; na snazi je i dalje bilo vanredno stanje, jer iako je suša prestala 167, ekonomija se još nipošto nije oporavila. 'Mnogo rada - malo hrane!' - još je bilo pravilo za kvalifikovane radnike, ali obroci su sada već postali razmerni dnevnom radu, što, međutim, nije bio slučaj pre godinu dana i pre dve godine. Ševek neko vreme nije radio gotovo ništa. Nije se smatrao bolestan; posle četvorogodišnjeg gladovanja svi su bili navikli na uslove mukotrpnog života i slabe ishrane, tako da im je to stanje izgledalo normalno. Imao je prašinski kašalj koji je bio endemičan u zajednicama iz južnih pustinja, hroničnu nadraženost bronhija sličnu silikozi i drugim rudarskim bolestima, ali i to je predstavljalo nešto što se smatralo uobičajeno tamo gde je on živeo. Naprosto je uživao u okolnosti da ako mu se nije radilo ništa, i nije trebalo da radi. Nekoliko dana on i Šerut delili su sobu preko dana, spavajući sve do poznog popodneva; potom su Šerut, žena blage naravi od svojih četrdeset godina, preselila kod jedne druge žene koja je takođe radila u noćnoj smeni, tako da su Ševek i Takver ostali sami u sobi još četiri dekade koliko su se zadržali u Čakaru. Dok je Takver bila na poslu, on je spavao ili odlazio u šetnje na polja i na suva, gola brda iznad varoši. Prošao bi pokraj središta za učenje u pozno popodne i posmatrao Sadik i ostalu decu na igralištu ili uzimao udela, kao što su to često činili odrasli, u nekom dečijem projektu, pridruživši se grupi ludih sedmogodišnjih drvoseča ili paru visprenjih dvanaestgodišnjih geodeta koji imaju poteškoća sa triangulacijom. Potom bi otišao sa Sadik u sobu; sačekali bi Takver posle posla, a zatim bi se svi zajedno uputili na kupanje, pa u trpezariju. Sat ili dva posle večere on i Takver odveli bi dete u spavaonicu, pa se vratili u sobu. Dani su proticali sasvim spokojno, pri jesenjem suncu, u tišini brda. Bilo je to za Ševeka vreme izvan vremena, mimo toka, nestvarno, postojano, začarano. On i Takver bi ponekad ostali veoma kasno u razgovoru; drugih noći odlazili bi u postelju nedugo posle sumraka i spavali devet časova, deset časova, u dubokoj, kristalnoj tišini planinske noći. Kada je došao u Čakar, uza se je imao prtljag: malu, pohabanu, kartonsku torbu, na kojoj je crnim mastilom bilo ispisano krupnim slovima njegovo ime; prilikom putovanja svi Anarešani nosili su papire, suvenire i dodatni par čizama u istoj vrsti torbe od narandžastog kartona, najčešće prilično izgrebanoj i ulubljenoj. U njegovoj su se nalazili jedna nova košulja, koju je

uzeo pri prolasku kroz Abenaj, dve knjige i nešto papira, kao i jedan neobičan predmet koji je, dok je stajao u torbi, izgledao kao da se sastoji od niza pljosnatih žičanih petlji i nekoliko staklenih perli. Druge večeri po dolasku pokazao je taj predmet Sadik, uz izvesnu tajanstvenost. "To je ogrlica", reče dete sa strahopoštovanjem. Ljudi u malim mestima nosili su prilično nakita. U profinjenom Abenaju postojalo je izrazitije osećanje napetosti između načela neposedovanja i poriva za samoukrašavanjem, i tamo su prsten ili broš predstavljali granicu dobrog ukusa. Ali drugde se naprosto nije mnogo marilo za duboku vezu između želje za lepim i želje za sticanjem; ljudi su se ukrašavali preko mere. Mnoga područja imala su profesionalnog izrađivača nakita koji je radio svoj posao iz ljubavi i zbog slave, kao i umetničke radionice gde ste sami mogli dati maha vlastitom ukusu, koristeći skroman raspoloživ materijal - bakar, srebro, perle, spinele, granat i žute dijamante sa Jugoishoda. Sadik nije imala priliku da vidi mnogo blistavih, tananih stvari, ali znala je šta je ogrlica i tako ju je prepoznala. "Nije: gledaj", reče joj otac, a onda svečano i spretno podiže predmet, držeći ga za nit koja mu je povezivala mnoštvo petlji. Viseći mu sa ruke, stvar najednom kao da je oživela: petlje su stale da se slobodno okreću, opisujući koncentrične vazdušne lopte, dok su staklene kuglice odražavale sjaj svetiljke. "Oh, lepo!" reče dete. "Šta je to?" "Visi sa tavanice; ima li ovde neki ekser? Može da posluži i kuka sa vešalice dok ne nabavim ekser iz Zaliha. Znaš li ko je ovo napravio, Sadik?" "Ne... Ti." "Ona. Majka. Ona je napravila." On se okrenu prema Takver. "Ovo mi je nadraži deo, onaj koji se nalazio iznad pisaćeg stola. Ostale sam dao Bedapu. Nisam hteo da ih ostavim onoj staroj... kako li se zvaše... zavidljivici, niže niz hodnik." "Oh, Bunub! Godinama mi nije pala na pamet!" Takver se grohotom nasmeja. Upiljila se u mobile kao da ih se plaši. Sadik ih je netremice posmatrala dok su se bešumno okretali u potrazi za ravnotežnim položajem. "Volela bih", reče ona konačno, brižljivo, "da mogu da ih podelim jedne noći iznad kreveta u kome spavam u spavaonici." "Napraviću ti ih, mila dušo. Za svaku noć." "Stvarno ih možeš napraviti, Takver?"

"Pa, nekada sam mogla. Mislim da ću ponovo umeti." Takverine oči ispuniše se suzama. Ševek je obgrli. I dalje su oboje bili razdražljivi, prenapeti. Sadik ih za trenutak osmotri zagrljene svojim mirnim, pomnim pogledom, a zatim ga ponovo upravi ka Zauzimanjima nenastanjenog prostora. Kada bi ostali sami, uveče, Sadik je često bila predmet njihovog razgovora. Takver je donekle bila odveć zaokupljena detetom, zbog nedostatka drugih prisnosti, i njen strogi zdravi razum zatamnjivale su materinske ambicije i brižnosti. No, to nije bilo njeno prirodno svojstvo; ni takmaštvo ni uzimanje u zaštitu nisu predstavljali snaže pobude u životu Anarešana. Bilo joj je milo što sada može, zahvaljujući Ševekovom prisustvu, da razgovara o svojim brigama i da ih se na taj način oslobodi. Tokom prvih noći pričala je uglavnom ona, a on je slušao kao što bi slušao muziku ili vodu koja teče, uopšte ne pokušavajući da nešto uzvrati. U stvari, već četiri godine nije mnogo govorio; izgubio je naviku da razgovara. Ona ga je oslobodila tog ćutanja, kao što je, uostalom, uvek činila. Kasnije, on je bio taj koji je poglavito pričao, iako je uvek zavisio od njenih reakcija. "Sećaš li se Tirina?" upita je on jedne noći. Bilo je hladno; stigla je zima, a soba, koja se nalazila najdalje od ložionika obitavališa, nikada se nije stvarno zagrevala, čak i kada bi regulator bio postavljen na najjače. Uzeli su posteljinu sa oba uzvišenja i ležali su priljubljeni na uzvišenju bližem grejaču. Ševek je nosio jednu veoma staru, često pranu košulju da bi mu na grudima bilo toplo, budući da je voleo da sedi u postelji. Takver, koja nije imala ništa na sebi, ležala je do ušiju ispod pokrivača. "Šta je bilo sa narandžastim ćebetom?" upita ona. "Kakav posednik! Ostavio sam ga." "Onoj zavidljivici? Baš tužno. Nisam je posednica. Samo sam sentimentalna. Bilo je to prvo ćebe pod kojim smo spavali." "Ne, nije. Mora da smo koristili neko ćebe gore na Ne Teri." "Ako i jesmo, ne sećam se." Takver se nasmeja. "O kome si me ono pitao?" "O Tirinu." "Ne sećam ga se." "Iz Severozalaznog oblasnog instituta. Crnomanjast momak, prćastog nosa..." "Oh, Tirin! Svakako. Mislila sam na Abenaj." "Video si Tirina? Kako je on?" Ševek ništa nije odgovorio neko vreme, prateći jednim prstom liniju nabora

ćebeta. "Sećaš se šta nam je Bedap rekao o njemu?" "Da je neprekidno bio premeštan na klegiče, stalno se seljakao i na kraju završio na ostrvu Segvina, zar ne? I da mu je Dap izgubio svaki trag." "Jesi li videla onu njegovu dramu, onu koja ga je i uvalila u nevolje?" "Na Letnjoj svetkovini, pošto si ti otišao? Oh, da. Ne sećam je se, bilo je tako davno. Izgledala mi je luckasta. Duhovita... Tirin je bio duhovit. Ali luckast. Govorilo se o nekom Urašaninu, tako je. Taj Urašanin se sakrije u hidrofonski tank na teretnjaku za mesec, diše kroz slamku i jede korenje biljaka. Kazala sam ti da je luckasta! I tako se prokrijumčari na Anares. Zatim krene unaokolo, pokušavajući da kupuje stvari po skladištima, kao i da ih prodaje ljudima; istovremeno sakuplja zlatno grumenje; na kraju ga ima toliko da više ne može da se kreće. I tako, mora da ostane tamo gde se zatekao; tu sagradi palatu i proglasi se vlasnikom Anaresa. A bio je i onaj strašno smešan prizor kada on i jedna žena hoće da imaju odnos; ona je širom otvorena i spremna, ali on ne može ništa da uradi ako joj najpre ne da svoje zlatno grumenje, ako joj ne plati. Ali ona to ne želi. Baš je bilo smešno: žena leži na leđima i maše nogama, on se baca na nju, ali odmah skače kao oparen i kače: 'Ne smem! To nije moralno! Nije valjan posao!' Siroti Tirin! Bio je tako smešan, tako pun života." "On je igrao Urašanina?" "Da. Bio je čudesan." "Prikazao mi je komad. Više puta." "Gde si ga sreo? U Velikoj Dolini?" "Ne, ranije, u Laktu. Radio je kao domar u industrijskom postrojenju." "Je li sam izabrao to mesto?" "Mislim da Tirin više uopšte nije bio u stanju da bira... Bedap je oduvek smatrao da je on bio prisiljen da ode na Segvinu, da je pretnjama nagnan da zatraži terapiju. Ne znam. Kada sam ga video, nekoliko godina posle terapije, bio je uništena ličnost." "Misliš da su mu uradili nešto na Segvini...?" "Ne znam; verujem da u azilu pokušavaju da pruže sklonište, utočište. Sudeći po njihovim sindikalnim izdanjima, u najmanju ruku postupaju čovekoljubivo. Sumnjam u to da su oni nagnali Tirina preko ruba." "Ali šta ga je, onda, slomilo? Samo to što nije našao mesto koje je želeo?" "Drama ga je slomila." "Drama? Buka koju su one matore ukropine podigle oko nje? Oh, ali slušaj, da bi čovek poludeo od takvih moralizatorskih pridika mora već pre toga da

bude lud. Sve što je trebalo da uradi bilo je da ih prenebregava!" "Tir je već bio lud. Prema merilima našeg društva." "Kako to?" "Pa, mislim da je Tirin rođeni umetnik. Ne običan majstor, već stvaralac. Izumitelj-uništavač, čovek koji mora da sve okrene naglavce i posuvrati. Satiričar koji veliča kroz pomamu." "Je li mu drama bila tako dobra?" upita Takver naivno, izmilevši inč ili dva ispod ćebadi i zagledavši se u Ševekov profil." "Ne, mislim da nije. Mora da je delovala smešno na pozornici. Bilo mu je, uostalom, samo dvadeset godina kada ju je napisao. Nije prestajao posle toga da radi na njoj. Nije više napisao ništa drugo." "Pisao je stalno tu istu dramu?" "Pisao je stalno tu istu dramu." "Uf", reče Takver uz sažaljenje i odbojnost. "Svakih nekoliko dekada dolazio bi do mene i pokazivao mi je. Ja bih je čitao ili se pretvarao da je čitam, a onda bih pokušavao da razgovaram sa njim o komadu. Očajnički je želeo da razgovara o tome, ali nije mogao. Bio je odveć prestrašen." "Čega se plašio? Ne razumem." "Mene. Svakoga. Društvenog organizma, ljudske rase, bratstva koje ga je odbacilo. Kada se čovek oseti sam u odnosu na ostale, i te kako može da bude prestrašen." "Hoćeš da kažeš da je on zaključio da su svi protiv njega samo zato što su neki ljudi nazvali njegovu dramu nemoralnom i kazali da bi mu trebalo uskratiti mogućnost da predaje? Pa to je pomalo ludo!" "Ali ko je bio na njegovoj strani?" "Dap... i svi ostali prijatelji." "Ali izgubio ih je. Premešten je." "Zašto onda nije odbio premeštaj?" "Slušaj, Takver. I ja sam pomislio to isto. Uvek to kažem. Ti si to rekla: trebalo je da odbiješ da odeš u Rolni. Sam sam to kazao istog časa kada sam stigao u Lakat: slobodan sam čovek, nisam morao da dođem ovde!... Uvek to pomislimo i kažemo, ali nikada ne uradimo. Zadržimo inicijativu duboko zapretanu u vlastitom umu, kao kakvu sobu u koju možemo ući i reći: 'Ja ne moram ništa da uradim, mogu sam da odaberem, ja sam slobodan.' A onda iziđemo iz te male sobe u umu i odlazimo tamo gde nas šalje UPR i ostajemo sve dok ne dobijemo nov premeštaj."

"Oh, Ševe, nije tako. Jedino za vreme suše. Pre toga nije bilo ni upola toliko premeštanja. Ljudi su naprosto obavljali poslove tamo gde su to želeli, pridruživali se nekom sindikatu ili osnivali novi, a zatim se prijavljivali u Odrad. Odrad je razmeštao poglavito one koji su želeli da budu raspoređivani na nekvalifikovane poslove. Sada će ponovo biti kao ranije." "Ne znam. Trebalo bi, razume se. Ali čak i pre gladi stvari nisu više išle u tom smeru, već u suprotnom. Bedap je bio u pravu: svako vanredno stanje, čak svako veće sazivanje radne snage, po pravilu dovodi do povećanja birokratske mašinerije unutar UPR-a, kao i do svojevrsne krutosti: tako je bilo, tako jeste i tako mora biti... Stvar je i te kako postojala i pre suše. Pet godina stroge kontrole možda su već trajno okamenili takvo stanje. Nemoj da gledaš tako skeptično. Slušaj, reci mi, za koliko ljudi znaš da su odbili premeštaj, čak i pre gladi?" Takver se zamisli. "Ne računajući nučnibe?" "Ne, ne. Nučnibi su važni." "Dobro, evo. Nekoliko Dapovih prijatelja: onaj fini kompozitor, Salas, i još nekolicina čudaka. Pravi nučnibi često su prolazili kroz Okruglu Dolinu kada sam bila mala. Samo, uvek sam mislila da su varalice. Pričali su tako lepe laži i priče, gatali su, pa je svima bilo milo da ih vide, zadrže i hrane koliko god budu želeli da ostanu. No, nikada ne bi dugo ostali. Ali uvek je bilo ljudi koji bi se samo digli i otišli; najčešće je to bila mladež, koja baš nije volela poljoprivredne poslove, tako da bi jednostavno napustila radno odredište i odlazila. Činilo se to svuda, u svako vreme. Polazili bi u potragu za nečim boljim. Ne možeš, valjda, to nazvati odbijanjem premeštaja!" "Zašto da ne?" "Na šta ciljaš?" progunđa Takver, povukavši se dublje pod ćebad. "Evo na šta. Stidimo se da kažemo da odbijamo premeštaj. Društvena svest stoji nam potpuno iznad pojedinačne svesti, umesto da je sa ovom u ravnoteži. Mi ne sarađujemo, mi se pokoravamo. Bojimo se da nas ne odbace, da nas ne nazovu lenjima, nefunkcionalnima, sebičnjacima. Plašimo se mišljenja naših suseda više nego što poštujemo sopstvenu slobodu izbora. Ne veruješ mi, Tak, ali pokušaj, samo pokušaj da zakoračiš preko linije, bar u mašti, i vidićeš kako ćeš se osećati. Shvatićeš tada šta je Tirin, zašto je ruševina od čoveka i izgubljena duša. On je zločinac! Mi smo stvorili zločin, baš kao i posednici. Izgnali smo jednog čoveka iz kruga našeg odobravanja, a zatim smo ga osudili zbog toga. Načinili smo zakone, zakone uobičajenog ponašanja, podigli zidove svuda oko nas, a nismo u

stanju da ih vidimo, zato što su oni deo našeg načina razmišljanja. Tir to nikada nije učinio. Poznajem ga još od kada smo bili desetogodišnjaci. On to nikada nije učinio, nikada nije mogao da podiže zidove. Bio je prirodni buntovnik. Bio je prirodni odonjanin, onaj pravi! Bio je slobodan čovek, a mi ostali, njegova braća, oterali smo ga u ludilo, kažnjavajući ga za njegov prvi slobodan čin." "Ne mislim", reče Takver, ututkana u postelji, odbrambeno, "da je Tir bio odveć jaka ličost." "Ne, bio je izuzetno osetljiv." Usledila je duga tišina. "Nije čudo što te proganja pomisao na njega", reče ona najzad. "Njegov komad. Tvoja knjiga." "Ali ja sam imao više sreće. Naučnik može da se pretvara da njegovo delo nije on sam, već da je posredi bezlična istina. Umetnik se, međutim, ne može skrivati iza istine. On se, zapravo, nigde ne može sakriti." Takver ga je neko vreme posmatrala krajičkom oka, a zatim se okrenu i sede, ogrnuvši se ćebetom. "Brr! Baš je hladno... Pogrešila sam, zar ne, povodom knjige. Što sam dopustila da je Sabul skrati i stavi svoje ime na nju. Izgledalo mi je ispravno. Izgledalo mi je kao pretpostavljanje rada radniku, ponosa taštini, zajednice egu, i sve u tom smislu. Ali stvar uopšte nije bila u tome, zar ne? Posredi je bila kapitulacija. Predaja Sabulovom autokratizmu." "Ne znam. Stvar je uglavnom objavljena." "Ispravan cilj, pogrešna sredstva! Dugo sam razmišljala o tome u Rolniju, Ševe. Reći ću ti šta nije valjalo. Bila sam u drugom stanju. A trudnice su bez etike. Znaju smo za najprimitivniji vid poriva žrtvovanja. U pakao sa knjigom, ortaštvom i istinom ako ugrožavaju dragoceni fetus! To je nagon za očuvanjem rase, ali može dejstvovati pravo protiv zajednice; biološki je, a ne društveni. Muškarac može biti zahvalan što mu nikada nije izložen. Ali on bi ga bolje shvatio nego što to može jedna žena i umeo bi da ga se čuva. Mislim da je to omogućilo starim arhizmima da koriste žene kao vlasništvo. Zašto su one to dopuštale? Zato što su neprestano bile trudne, zato što su bile posednute, zarobljene!" "U redu, možda, ali naše društvo ovde istinska je zajednica gde god uistinu otelotvoruje Odoine zamisli. Žena je bila ta koja je dala Obećanje! A šta ti radiš: prepuštaš se osećanju krivice? Valjaš se u ukropini?" Izraz koji je on upotrebio nije značio 'valjati se u ukropini', budući da na Anaresu nije bilo

životinja koje bi to činile; posredi je bila složenica koja je doslovce značila 'neprestano se premazivati debelim nanosom izmetine'. Izražajnost i određenost pravika bile su omogućene zahvaljujući stvaranju živih metafora koje njegovi izumitelji uopšte nisu predvideli. "Pa, ne. Bilo je divno imati Sadik! Ali pogrešila sam oko knjige." "Oboje smo pogrešili. Uvek smo zajedno grešili. Ne misliš, valjda, da si me ti nagnala da promenim mišljenje?" "U tom slučaju mislim da jesam." "Ne. Činjenica je da nijedno od nas dvoje nije promenilo mišljenje. Nismo mi bili ti koji su odabrali. Dopustili smo da Sabul odabere za nas. Naš vlastiti, unutarnji Sabul: uobičajenost, moralizatorstvo, strah od društvenog izopštenja, strah od razlikovanja od drugih, strah od slobode! No, nikad više. Ja učim polako, ali učim." "Šta ćeš učiniti?" upita Takver; glas joj je zadrhtao od saglasnosti i uzbuđenja. "Otići ću u Abenaj sa tobom i osnovaću sindikat, štamparski sindikat. Objaviću Načela, neskraćena. I sve drugo što budemo želeli. Bedapov Nacrt otvorenog obrazovanja u nauci koji UPR nije hteo da pusti u promet. I Tirinovu dramu. Dugujem mu to. Naučio me je šta su tamnice i ko ih podiže. Oni koji podižu zidove sami su svoji sužnji. Ispuniću svoju pravu funkciju u društvenom organizmu. Počeću da rušim zidove." "Mogla bi da se podigne silna prašina", reče Takver, obavijena u ćebad. Oslonila se na njega, a on je obgrli oko ramena. "Nadam se da hoće." Dugo pošto je Takver zaspala te noći Ševek je ležao budan, držeći šake pod glavom, zureći u tamu, osluškujući tišinu. Razmišljao je o svom dugom putovanju iz Prašine, sećajući se ravni i prikaza pustinje, vozovođe sa ćelavom, smeđom glavom i iskrenim očima, koji je kazao da čovek mora da radi sa vremenom, a ne protiv njega. Ševek je naučio nešto o vlastitoj volji tokom ove četiri poslednje godine. U njenoj osujećenosti razabrao je njenu snagu. Nije joj bio ravan nikakav društveni ili etički imeprativ. Nije je mogla prigušiti čak ni glad. Što je manje imao, to je izrazitija bila njegova potreba da bude. Shvatio je tu potrebu, govoreći odonjanskim rečnikom, kao svoju 'ćelijsku funkciju', što je predstavljalo analogan izraz za pojedinačnost pojedinca, za posao koji može da uradi najbolje, te tako da ostvari najbolji doprinos društvu. Zdravo društvo bi mu dopustilo da slobodno vrši najkorisniju