fantaziji dima i uništenja. Te noći u Strezi ona je odlučno zahtevala da izvrše probu (on u svojim kratkim gaćama za spavanje, ona u svojoj džudo-čudo pidžami) akrobatskog bekstva u olujnu tminu silaskom niz preterano kitnjasto pročelje hotela, s četvrtog sprata na drugi, a otuda na krov jedne galerije među nepokorno razmahano drveće. Zalud se Hju ubeđivao s njom. Srčana devojka tvrdila je da kao vrhunski verač uz planine zna da je to ostvarljvo korišćenjem kao oslonaca za noge različitih ornamenata na fasadi, predusretljivih izbočina, i malenih balkona s ogradama, koji su omogućavali obazrivi silazak. Naredila je Hjuu da krene za njom i da joj odozgo osvetljava put baterijskom lampom. Trebalo je, takođe, i da bude dovoljno blizu nje da bi joj ako se ukaže potreba pomogao tako što bi je pridržao i time joj povećao dužinu dok bosom nogom opipava tražeći sledeći oslonac. Uprkos svojim snažnim udovima, Hju je bio neponovljivo nespretan antropoid. Potpuno je upropastio poduhvat. Zaglavio se na jednom ispustu odmah ispod njihovog balkona. Baterijskom lampom nasumično je prošarao po jednom malom delu fasade, da bi je potom ispustio iz ruke. Počeo je da je sa svog mesta doziva i preklinje da se vrati. Pod nogama mu se naglo otvorio prozorski kapak. Hju je uspeo da se uzvere natrag na svoj balkon, bez prestanka urlajući njeno ime, premda je do tog časa već bio uveren da je nastradala. Konačno ju je, međutim, pronašao u jednoj sobi na trećem spratu, gde je umotana u ćebe spokojno pušila, opružena na krevetu nekog neznanca, koji je kraj tog kreveta sedeo na stolici, čitajući nekakav časopis. Njene seksualne ludorije zbunjivale su i mučile Hjua. Tokom putovanja uspevao je da se nosi s njima. Postale su rutina kada se sa odveć zahtevnom nevestom vratio u svoj njujorški stan. Armana je objavila da će redovno morati da vode ljubav u vreme za čaj, u dnevnoj sobi, kao na zamišljenoj pozornici, uz neprekinuto nehajno ćaskanje, oboje propisno odeveni, on u svoje najbolje poslovno odelo s tačkastom kravatom, ona u lepu crnu haljinu zatvorenu oko vrata. Kao ustupak prirodi, bilo je dopušteno razmaknuti, ili čak raskopčati donji veš, ali vrlo, vrlo diskretno, bez i najmanjeg narušavanja elegantnog čavrljanja: nestrpljivost će se smatrati nepriličnom, razodevanje čudovišnim. Novine ili poveća knjiga, služile su kao paravan za pripreme koje je bezuslovno morao da obavi, nesrećni Hju, i jao njemu ako bi se slučajno uzmuvao ili ušeprtljao tokom samog čina; mnogo gora od užasnog povlačenja dugih gaća u haosu pričepljenog međunožja ili oštrog dodira s njenim kao oklop glatkim čarapama, bila je obaveza lake konverzacije, o poznanicima, ili o politici, ili o horoskopskim znacima, ili o posluzi, a u međuvremenu, uz strogu zabranu vidljivije žurbe, taj gorki posao trebalo je neupadljivo privesti grčevitom svršetku, u iskrivljenom polusedećem
položaju na maloj neudobnoj sofi. Hjuova osrednja potencija možda i ne bi preživela to iskušenje da je Armani uspelo da potpunije no što joj se činilo sakrije od njega činjenicu da uzbuđenje počiva na kontrastu između fiktivnog i stvarnog - kontrastu koji, na kraju krajeva, polaže izvesno pravo na umetničku prefinjenost, ako se prisetimo običaja pojedinih dalekoistočnih naroda, praktično retardiranih na mnogo drugih načina. Najvažniju podršku, međutim, pružalo mu je nikada iznevereno očekivanje omamljujuće ekstaze koje je njene mile crte lica postepeno činilo idiotskim, uprkos njenim nastojanjima da nastavi neobavezno ćućorenje. Na izvestan način, više mu se dopadao ambijent salona od onog još manje normalnog dekora u retkim prilikama kada bi poželela da mu se poda u postelji, zatrpana pokrivačima, pri čemu bi telefonirala, ogovarajući nekog s prijateljicom ili nagovarajući na nešto kakvog njemu nepoznatog muškarca. Sposobnost našeg Persona da se sa svim tim pomiri, da pronađe razumna objašnjenja i tome slično, čini nam ga simpatičnijim, ali istovremeno, avaj, na trenutke sasvim razumljivo izaziva smeh. Tako je, na primer, objasnio sebi da ona odbija da se svuče zbog toga što se stidi svojih malih prpošnih grudi i ožiljka na butini od jedne ozlede na skijanju. Budalasti Person! Da li mu je bila verna tokom onih meseci braka koje su proveli u krhkoj, opuštenoj, veseloj Americi? Tokom njihove prve i poslednje tamošnje zime nekoliko puta išla je na skijanje bez njega, u Aval, Kvebek, ili u Šut, država Kolorado. U danima samoće, branio je sebi da duže razmišlja o banalnostima neverstva, kao što su držanje za ruke s nekim momkom ili dopuštanje poljupca za laku noć. Zamišljanje tih banalnosti za njega je bilo bolno koliko i zamišljanje pohotnog polnog opštenja. Čelična vrata duha ostajala su bezbedno zatvorena sve vreme njenog odsustva, ali čim bi se vratila, blistavo preplanulog lica, stasa vitkog kao u stjuardese, u plavom kaputu s ravnom dugmadi, sjajnom kao zlatni novčići, nešto grozomorno otvorilo bi se u njemu i tuce malih atleta sjatilo bi se i počelo da je čereči u svim motelima koje je mogao da zamisli, premda je, kao što znamo, tokom tri putovanja ostvarila potpunu vezu tek sa desetak vrsnih ljubavnika. Niko, a ponajmanje njena majka, nije mogao da shvati zbog čega se Armana udala za prilično običnog Amerikanca s ne previše solidnim zaposlenjem, ali mi sada moramo da okončamo našu priču o ljubavi.
18 Druge nedelje februara, otprilike mesec dana pre no što ih je smrt rastavila, Personovi su avionom otputovali na nekoliko dana u Evropu: Armana, da poseti majku koja je umirala u jednoj belgijskoj bolnici (savesna kći stigla je prekasno), a Hju, na zahtev firme, da potraži gospodina R-a i još jednog američkog pisca, takođe nastanjenog u Švajcarskoj. Kiša je lila u trenutku kada ga je taksi istovario ispred R-ove velike, stare i ružne seoske kuće iznad Verseksa. Uzverao se pošljunčanom stazom između potočića uzburkane vode koji su lili s obe strane. Ulazna vrata zatekao je odškrinuta, i dok je dobovao nogama po otiraču, radosno iznenađen ugledao je Džuliju Mor kako leđima okrenuta njemu stoji kraj telefonskog stočića u predvorju. Opet je imala onu lepu paž-frizuru iz prošlih dana i istu narandžastu bluzu. Završio je s brisanjem cipela u času kada je ona spustila slušalicu i okrenula se da bi se ispostavilo da je to neka sasvim druga devojka. „Oprostite što ste čekali”, reče ona, zagledavši se u njega osmehnutim očima. „Ja sam tu kao zamena za gospodina Tamvorta, koji je na odmoru u Maroku.” Hju Person kročio je u biblioteku, udobno nameštenu, ali namerno staromodnu i sasvim neprikladno osvetljenu prostoriju, tapaciranu enciklopedijama, rečnicima, imenicima i autorskim primercima piščevih knjiga u mnogobrojnim izdanjima i prevodima. Seo je u glomaznu fotelju i iz akt-tašne izvadio spisak tačaka koje je trebalo raspraviti. Dva najvažnija pitanja bila su: kako izmeniti izvesne odveć prepoznatljive osobe u rukopisu Tralalancija i šta učiniti s tim tržišno nezamisljivim naslovom. U tom trenutku ušao je R. Bilo je očito da se nije brijao prethodna tri ili četiri dana; na sebi je imao komičan plavi kombinezon koji mu je bio pogodan da po sebi rasporedi alatke svog zanata: olovke, hemijske olovke, tri para naočara, kartice, spajalice gumice, te konačno - u prvi mah nevidljiv - bodež koji je posle nekoliko reči dobrodošlice uperio prema našem Personu. „Ja jedino mogu da ponovim”, reče, sručivši se u fotelju iz koje je Hju ustao i
pokazavši mu pokretom ka sličnoj fotelji naspram nje, „ono što sam već rekao i to ne jednom već više puta: možete izmeniti mačku, ali ne možete menjati moje likove. Što se tiče naslova, koji predstavlja savršeno hvalevredan sinonim reči ’metafora’, ni krdo divljih konja neće mi ga izvući ispod nogu. Moj lekar savetovao je Tamvortu da mi zaključa vinski podrum, što je ovaj i učinio, i pritom sakrio ključ, čiji duplikat bravar ne može da mi izradi pre ponedeljka, a ja sam previše ponosan, znate, da bih kupovao ona jeftina vina kakva se prodaju u selu, tako da jedino što mogu da ti ponudim - unapred vrtiš glavom i potpuno si u pravu, sinak - jeste konzerva soka od kajsije. A sad dozvoli da ti nešto kažem o naslovima i optužbama za klevetu. Znaš, pozleleneo sam kad sam pročitao ono tvoje pismo. Jesu mene optuživali da se bavim sporednim stvarima, ali moji sporedni likovi su nedodirljivi, ako dozvoljavaš malu igru rečima.” Potom je krenuo da objašnjava da ako je pravi umetnik odlučio da neki lik stvori na osnovu živog pojedinca, onda je svako prepravljanje rukopisa čiji bi cilj bio da maskira taj lik bilo ravno uništenju živog prototipa, kao kad, shvataš, iglom probodeš malenu lutku od ilovače, a devojčica iz susedstva padne mrtva. Ako je smeša umetničke prirode, ako ne sadrži samo vodu već i vino, onda je ona u jednom smislu neranjiva, a u drugom zastrašujuće krhka. Krhka, zbog toga što kada je smerni urednik naterao pisca da „vitka” promeni u „punačka”, ili „smeđa” u „plava”, time je razorio i sliku, i nišu u kojoj je ona stajala i čitavu kapelu oko nje; a neranjiva, zbog toga što ma kako drastično izmenili sliku, njen će prototip ostati prepoznatljiv po obliku pukotine koja će ostati u tkivu pripovesti. Nezavisno od svega toga, međutim, gospoda čije je portrete navodno načinio bila su odviše superiorna da bi obznanila svoje prisustvo i svoje ogorčenje. Oni bi, u stvari, poprilično uživali u ćaskanjima u književnim salonima, s izrazom lica znalca, kako to kažu Francuzi. Pitanje naslova - Tralalancije - sasvim je druga priča. Čitaoci ne shvataju da postoje dve vrste naslova. Jedan je onaj koji glupavi autor ili promućurni izdavač pronađu kada je knjiga dovršena. To je jednostavno oznaka koja biva prilepljena i utapkana stisnutom pesnicom. Većina naših najgorih bestselera ima tu vrstu naslova. Postoji, međutim, i druga vrsta: naslov koji kao vodeni žig isijava kroz knjigu, naslov rođen zajedno s knjigom, naslov na koji je autor tokom godina gomilanja ispisanih stranica toliko svikao da je postao deo svake od tih stranica ponaosob i svih zajedno. Ne, gospodin R. se neće odreći naslova Tralalancije. Hju se osmeli da primeti kako jezik prirodno nastoji da umesto prvog od dva „l” ubaci „t”.
„Jezik neukog”, viknu gospodin R. Njegova ljupka mala sekretarica na to je ušla i objavila da on ne bi trebalo da se uzbuđuje ili zamara. Velikan je s naporom ustao, sav uzdrhtao i isceren zastao, pa ispružio krupnu kosmatu šaku. „Dobro”, kaza Hju, „svakako ću preneti Filu koliko vam je stalo do pitanja koja je on pokrenuo. Doviđenja, gospodine. Uzorak korica dobićete sledeće nedelje.” „U zdravlje i vidimo se uskoro”, reče gospodin R.
19 Ponovo smo u Njujorku i ovo je njihovo poslednje zajedničko veče. Pošto im je poslužila prvoklasnu večeru (malkice prebogatu, možda, no ipak ne preobilnu - nijedno od njih nije se odlikovalo prevelikom ljubavlju prema hrani) gojazna Polin, femme de ménage, koju su delili s belgijskim slikarem iz stana tačno iznad njih, oprala je posuđe i otišla u uobičajeno vreme (devet i petnaest, ili tu negde). Pošto je imala neprijatnu naviku da na trenutak sedne i pogleda televizijski program, Armana je uvek čekala da ona ode, i tek onda bi uključila televizor radi vlastitog zadovoljstva. Sada je to i učinila, ostavila ga da nakratko poživi, izmenjala kanale - a onda ubila sliku uz zgađeni frktaj (njene sklonosti i odbojnosti u tim stvarima behu lišene svake logike; umela je strastveno redovno da prati jedan ili dva programa ili, nasuprot tome, da ne uključuje televizor nedeljama, kao da želi da kažnjava tu čudesnu spravu zbog neke samo njoj znane nepodopštine, te je Hju stoga najradije ignorisao njene čudnovate rasprave s glumcima ili komentatorima). Otvorila je knjigu, no tada je Filova žena nazvala kako bi je pozvala na sutrašnju pretpremijeru jedne lebijske drame s glumicama-lezbijkama. Njihov razgovor potrajao je dvadeset pet minuta, pri čemu je Armana govorila zaverenički prigušeno, dok je Filis bila tako glasna da je Hju, koji je sedeo za jednim okruglim stolom unoseći ispravke u svežanj štamparskih otisaka, mogao da čuje, samo da je želeo, obe strane te bujice trivijalnosti. On se, međutim, zadovoljio rezimeom koji mu je ponudila Armana kada se vratila na divan od sivog pliša pokraj lažnog kamina. Kao i u nekoliko ranijih navrata, negde oko deset sati, odozgo se začula zaglušujuća buka izazvana udarcima i škripom: to je kreten s gornjeg sprata vukao teški komad nedokučive skulpture (u katalogu navedene pod nazivom ’Pauline anide’) iz središta svog ateljea u ugao u kome je ona stajala preko noći. Kao i uvek u prethodnim situacijama te vrste, Armana se zagledala u tavanicu i rekla kako bi se, da je u pitanju manje prijatan i predusretljiv sused, još davno požalila Filovoj rođaki (koja je vodila tu stambenu zgradu). Kada je ponovo zavladao mir, počela je da traži knjigu koju je imala u ruci pre no što je zazvonio telefon. Njen bi suprug osetio talas neke posebne nežnosti koja mu je pomagala da
se pomiri s dosadnom ili brutalnom nakaznošću onoga što ne preterano srećni ljudi nazivaju „životom”, svaki put kada bi u sređenoj, preduzimljivoj, razboritoj Armani opazio lepotu i bespomoćnost ljudske zamišljenosti. Ovog puta je pronašao predmet njene patetične potrage (nalazio se na stalku za časopise blizu telefona), i dok joj ga je vraćao, bi mu dopušteno da joj pobožnim usnama dotakne slepoočnicu i pramen plave kose. Potom se on vratio papirima, a ona svojoj knjizi - francuskom turističkom vodiču u kome behu popisani mnogi predivni restorani, sa viljuškama i zvezdicama, ali nevelik broj „prijatnih, mirnih, hotela na dobrom mestu” sa po tri ili više kula i ponekad s pticom-pevačicom na grančici. „Lepe li koincidencije”, primeti Hju. Jedan od likova u knjizi, u jednom prilično opscenom odeljku - uzgred, da li se piše „Savoia” ili „Savoja”? „U čemu je koincidencija?” „Oh. Jedan od likova prelistava ’mišlenov’ vodič i kaže: dug je put od Kondoma u Gaskonji do Meribele u Savoji.” „Savoj je hotel”, reče Armana i dvaput zevnu, najpre stisnutih vilica, potom otvoreno. „Ne znam zašto sam tako umorna”, dodade, „ali znam da ovo silno zevanje samo rasteruje san. Mislim da ću večeras probati svoje nove tablete.” „Pokušaj da zamisliš kako se spuštaš na skijama niz vrlo glatku padinu. Ja sam u mladosti obično u mislima igrao tenis, i to je često delovalo, naročito s novim, izrazito belim lopticama?” Ona osta da sedi, zamišljena, još jedan tren, a potom označi mesto u knjizi crvenom trakom i ode u kuhinju po čašu. Hju je voleo da po dva puta čita prelomljen tekst, jednom da potraži tipografske greške, a drugi put zbog vrlina teksta. Bilo je bolje, verovao je, ako vizuelna provera prethodi duhovnom zadovoljstvu. Sada je uživao u ovom drugom, i premda nije tragao za greškama, i dalje je bio u prilici da uhvati propuštenu brljotinu - svoju sopstvenu ili štamparsku. Povrh toga, dozvolio je sebi da krajnje snebivljivo, na margini drugog primerka (namenjenog autoru), postavi neka pitanja o stilskim i pravopisnim osobenostima, s nadom da će veliki pisac shvatiti da se tu ne dovodi u pitanje genijalnost, već gramatika. Posle podužeg dogovaranja s Filom, odlučili su da ne pokušavaju da uklone rizik od optužbi za klevetu, stvoren zbog otvorenosti s kojom je R, opisivao svoj zapetljani ljubavni život. On je to „već jednom platio samoćom i kajanjem, a sada je bio spreman da plati u
gotovom svakoj budali koju bi njegova priča mogla povrediti” (skraćen i pojednostavljen navod iz njegovog poslednjeg pisma). U dugom poglavlju, znatno opscenijem (uprkos monumentalnoj rečitosti) od muških priča pomodnih pisaca koje je kritikovao, R. je prikazao majku i kćer kako spektakularnim zagrljajima pružaju zadovoljstva svom mladom ljubavniku na planinskom visu ponad impresivnog ambisa, kao i na drugim, manje opasnim mestima. Hju nije poznavao gospođu R. dovoljno dobro da bi mogao da proceni njenu sličnost sa matronom iz knjige (opuštene grudi, mlohava bedra, rakunsko graktanje tokom kopulacije, i tome slično); no zato je kćer, po držanju i kretnjama, po zadihanom govoru, po mnogim drugim crtama s kojima on nije bio neposredno upoznat ali koje su se uklapale u sliku, bez ikakve sumnje bila Džulija, premda joj pisac jeste dao plavu kosu, i ponešto umanjio njenu evroazijsku lepotu. Hju je čitao sa zanimanjem i usredsređenošću, ali je kroz prozirnost teksta i dalje unosio ispravke, kao što to i neki od nas katkad pokušavaju da čine - ovde popravljao okrnjeno slovo, tamo ukazivao da nešto treba ispisati kurzivom, pri čemu su njegovo oko i kičma (najvažniji organ pravog čitača) više sarađivali no što su se međusobno ometali. Ponekad bi se zapitao šta tačno znači „bezinformacija” i kako to izgleda „balanska šljiva”, i da li bi tu možda trebalo da dođe veliko „b” i da ubaci „k” iza „l”? Rečnik koji je koristio kod kuće bio je manje informativan od onog velikog i pohabanog u kancelariji, a počele su da ga zbunjuju stvari kao što je „blatnožuta krošnja” i „nepregledna morska paučina”. Proverio je srednju reč u imenu „Adam von Librikov”, jednog sasvim sporednog junaka, zbog toga što mu se učinilo da nemačka partikula nije u skladu s ostatkom imena; ili je možda čitava ta kombinacija bila lukav anagram? Na kraju je precrtao svoj upisani upitnik, ali je zato u drugom pasusu vratio izraz „vladavine krute”: smernija korektorka pre njega pretpostavila je da poslednju reč treba prepraviti u „knute” - bila je ruskog porekla, kao Armana. Naš Person, naš čitalac, nije bio siguran da li baš sasvim odobrava R-ov raskošni i povarenjački stil; ipak, u svojim najboljim trenucima („siva duga maglom opsedanog meseca”) umeo je da bude đavolski slikovit. Isto tako, uhvatio je sebe kako na osnovu fiktivnih podataka pokušava da utvrdi u kom je uzrastu, u kakvim okolnostima, pisac počeo da kalja Džulijinu čistotu: da li je to bilo u njenom detinjstvu - da li ju je golicao u kadi, ljubio njena vlažna ramena, da bi je jednoga dana, umotanu u veliki peškir, odneo u svoju jazbinu, kako je to prelepo opisano u romanu. Ili je možda flertovao s njom tokom njene prve godine na koledžu, kada je za honorar od dve hiljade dolara pred ogromnim uglednim auditorijumom pročitao jednu od svojih pripovedaka, pre toga mnogo puta objavljivanu, ali uistinu predivnu? Kako je dobro posedovati tu vrstu talenta!
20 Bilo je već prošlo jedanaest. Ugasio je svetlo u dnevnoj sobi i otvorio prozor. Vetrovita martovska noć napipala je nešto u sobi. Svetleća reklama s natpisom DOPLER, provukla se kroz napola navučene roletne prešavši u ljubičastu boju, i osvetlila samrtnički belu hartiju koju je Hju ostavio na stolu. Sačekao je da mu se oči naviknu na tamu u susednoj sobi, pa se ušunjao u nju. Njen prvi san obično je bio propraćen gromkim hrkanjem. Nemoguće je bilo ne zapitati se kako to da jedna tako tanka i krhka devojka uspeva da stvori tako moćne vibracije. U prvim danima njihovog braka ta je pojava brinula Hjua, zbog podrazumevane pretnje da bi se to mogla nastaviti čitavu noć. Nešto bi je, međutim, neka buka spolja, ili kakav potres u njenom snu, ili diskretno nakašljavanje iz grla njenog blagorodnog supruga, nateralo da se promeškolji, da uzdahne, da cokne usnama, možda, ili se okrene na stranu, i potom nastavi da spava bez glasa. Ta promena ritma očito se već odigrala u trenucima dok je on još uvek radio u salonu; i sada, da bi sprečio da se čitav ciklus odigra iznova, pokušao je da se svuče što je mogao tiše. Kasnije se sećao kako je vrlo energično povukao jednu izuzetno škripavu fioku (čiji zvuk u drugim prilikama nikada nije primetio) da bi izvukao novi par kratkih gaćica koje je nosio umesto pidžame. Tiho je opsovao glupu tugovanku starog drveta i odustao od namere da gurne fioku natrag; podne daske su se, međutim, javile čim je na prstima krenuo ka svojoj strani bračnog kreveta. Da li ju je to probudilo? Jeste, donekle, ili ju je makar malo uznemirilo, te je promrmljala nešto o svetlu. Zapravo tamu je ugrožavao tek jedan zrak koji je pod uglom dopirao iz dnevne sobe, čija je vrata ostavio odškrinuta. Sada ih je nežno zatvorio, i pipajući nastavio svoj put ka postelji. Neko vreme je ležao otvorenih očiju osluškujći još jedan uporan tihi zvuk, zvuk vode koja je kapala na linoleum ispod neispravnog radijatora. Rekoste da vam se činilo da vas čeka besana noć? Ne baš. U stvari, bio je prilično pospan, pa nije osećao potrebu za uznemirujuće delotvornom „Marfijevom pilulom”, kojoj je katkad pribegavao; no uprkos pospanosti bio je
svestan kako poveći broj briga čeka spreman da ga zaskoči. Kakvih briga? Običnih, ni po čemu posebnih ili naročitih. Ležao je na leđima, čekajući ih da se sakupe, što su one učinile naporedo s bledim mrljama koje su se prikrale da bi zauzele svoje uobičajeno mesto na tavanici, kada su mu se oči privikle na mrak. Razmišljao je o tome kako njegova supruga ponovo glumi da su je spopale ženske boljke da bi ga odagnala od sebe; kako ga verovatno obmanjuje na mnogo drugih načina; kako je i on nju izdao time što je od nje prikrio da je proveo noć s drugom devojkom, pre braka, kada je reč o vremenu, ali u ovoj istoj sobi, ako je reč o prostoru; o tome kako je pripremanje tuđih knjiga za štampu ponižavajući posao; o tome kako je svako trajno kulučenje ili privremeno nezadovoljstvo sasvim nevažno u poređenju sa njegovom neprekidno sve većom, sve nežnijom, ljubavlju prema supruzi; o tome kako će sledećeg meseca morati da ode do nekog očnog lekara. Zamenio je pogrešno slovo jednim „n” i nastavio da pregleda šareni otisak u koji se postepeno pretvaralo crnilo utamničene vizije. Dvostruka sistola ponovo ga je kao iz katapulta vratila u svesno stanje, pa je svom neispravljenom „ja” obećao da će sebi dnevnu dozu cigareta ograničiti na svega nekoliko otkucaja srca. „I onda ste potonuli u san?” „Da, može biti da sam nastavio da se upinjem da razaznam nejasni odštampani red, ali - jesam, zaspao sam.” „Nemirno, pretpostavljam?” „Ne, naprotiv, nikada nisam dublje spavao. Znate, prethodne noći uspeo sam da odspavam tek nekoliko minuta.” „OK. A sada da vas pitam, znate li da su psiholozi koji su radili u velikim zatvorima, izučavali, pored ostalog, i onaj deo tanatologije koji se bavi sredstvima i metodama nasilne smrti?” Person se oglasio nekako umornom negacijom. „Evo, da kažemo to ovako: policija voli da zna kakvim se oruđem poslužio prestupnik; tanatolog žali da zna zašto je i kako ono upotrebljeno. Je li ovo do sada jasno?” Umorna potvrda. „Oruđa su, eto - oruđa. Ona mogu, zapravo, biti integralni deo delatnika, kao što je, recimo, drvodeljin uglomer odista deo drvodelje. Ali oruđa mogu biti i od krvi i mesa, poput ovih” (prihvatanje Hjuovih šaka, tapšanje jedne pa druge, okretanje dlanova kao na početku
nekakve dečije igre). Hjuove krupne šake behu vraćene vlasniku kao dve prazne posude. Potom mu bi objašnjeno kako se prilikom davljenja mlađe odrasle osobe obično koriste dva metoda: onaj amaterski, ne preterano delotvoran, napadom spreda, i profesionalniji pristup otpozadi. Pri korišćenju prvog metoda, osam prstiju kruto obuhvata vrat žrtve dok joj dva palca pritiskaju grlo; tu, međutim, postoji rizik da žrtva rukama ščepa zglobove napadača ili na neki drugi način odbije napad. Drugi, znatno pouzdaniji način, otpozadi, zasniva se na čvrstom pritisku oba palca na zadnji deo vrata momka ili, još bolje, devojke, i delovanju prstiju na grlo. Prvopomenuti stisak se u našim krugovima naziva „kandža”, a onaj drugi „prstaš”. Znamo da ste vi napali otpozadi, ali tu se javlja pitanje: kad ste odlučili da zadavite svoju suprugu, zbog čega ste odabrali „prstaš”? Zbog toga što ste instinktivno osetili da taj iznenadni i snažni stisak daje najbolje izglede za uspeh? Ili ste se možda rukovodili drugačijim, subjektivnim razmišljanjima, možda pomišlju da bi vam zaista bilo mrsko da gledate promene njenog izraza lica tokom narečenog procesa? Nije on ništa odlučio. On je tokom tog užasnog automatskog čina spavao, a probudio se tek kada su zajedno pali na pod kraj kreveta. Spomenuo je kako je sanjao da je u kući izbio požar? Tačno. Plamenovi su sukljali na sve strane i vidik su zaklanjale skerletne pruge staklaste plastike. Njegova slučajna suložnica širom je otvorila prozore. O, a ko je bila ona? Poticala je iz prošlosti - uličarka koju je pokupio prilikom svog prvog putovanja u inostranstvo, pre nekih dvadesetak godina, sirotica iz mešovitog braka, premda zapravo Amerikanka, i to vrlo ljupka, po imenu Đulija Romeo, prezime koje na arhaičnom italijanskom znači „hodočasnik”, ali nismo li svi mi hodočasnici, i nisu li svi naši snovi u stvari anagrami dnevne stvarnosti. Jurnuo je za njom da bi je sprečio da iskoči kroz prozor. Prozor je bio veliki i nizak; imao je širok prag, tapaciran i zastrt, kako je to uobičajeno u toj zemlji leda i vatre. Kakvi glečeri, kakva svitanja! Đulija, ili Džuli, preko svog obasjanog tela imala je šaru svetleće reklame; pružila se preko prozorskog praga, dotičući krila prozora raširenim rukama. On je preko nje bacio pogled naniže, i tamo, duboko dole, u ambisu dvorišta ili vrta, isti plamenovi kretali su se kao oni jezici od crvenog papira koje skriveni ventilator pokreće oko lažnih cepanica u prazničnim izlozima ili snegom zavejanim detinjstvima. Pokušaj da skoči, ili da se spusti niz privezane čaršave (vezivanje čvorova pokazala mu je jedna nekako srednjovekovna, nekako flamanska, dugovrata prodavačica u
ogledalu negde u zaleđu njegovog sna), učinio mu se kao suluda zamisao, pa je jadni Hju učinio sve što je mogao da bi zadržao Džulijet. Trudeći se da je što bolje uhvati, ščepao ju je za vrat otpozadi, njegovi prsti četvrtastih noktiju zarili su se u njen ljubičasto osvetljen potiljak, njegovih osam prstiju stislo je njeno grlo. Zgrčeni dušnik ukazao se na platnu bioskopa s druge strane dvorišta ili ulice, ali je sve drugo postalo sasvim bezbedno i ugodno: uspeo je čvrsto da stegne Džuliju i nema sumnje da bi je spasao sigurne smrti da mu nije nekako kliznula preko prozora povukavši i njega u bezdan. Kakav pad! Kakva blesava Džulija! Kakva sreća što je gospodin Romeo nastavio da stiska i uvrće i krši taj iskrivljeni vratić pred rendgenski prodornim pogledima vatrogasaca i planinskih vodiča okupljenih na ulici. Kako su samo poleteli! Supermen s mlađanom dušom u zagrljaju! Sudar sa tlom bio je mnogo manje brutalan no što je očekivao. Ovo je mala bravura, a ne san jednog pacijenta, Persone. Moraću da vas prijavim. Ozledio je lakat, a njen noćni stočić srušio se zajedno s lampom, čašom, knjigom; ali je, hvala Umetnosti, ona bila bezbedna, bila je s njim, ležala je sasvim mirno. Pipanjem je potražio srušenu lampu i uredno je upalio u njenom neobičnom položaju. Na tren se zapitao šta to njegova supruga tu radi, opružena na podu, raširene plave kose kao da leti. A onda se zagledao u svoje snebivljive kandže.
21 Dragi File, Ovo je, sumnje nema, poslednje pismo koje ti pišem. Odlučio sam da te napustim. Napuštam te zbog jednog značajnijeg Izdavača. U toj izdavačkoj kući korekturu će mi raditi heruvimi - a štamparske greške praviće đavoli, zavisno od toga u koji će odeljak dospeti moja uboga duša. Zato zbogom, dragi prijatelju, i neka tvoj naslednik dobro unovči ovo pismo. Pismo je holografske prirode zbog toga što ne bih voleo da ga pročita Tom Tam ili neki od njegovih momaka-daktilografa. Ja ležim smrtno bolestan posle neuspele operacije u jedinoj zasebnoj sobi jedne bolonjske bolnice. Ljubazna mlada sestra koja će poslati ovo pismo saopštila mi je groznim odsečnim gestovima nešto za šta sam joj platio isto onako velikodušno kao što bih joj platio njene usluge da sam još uvek muškarac. Usluge smrti, zapravo, bezmerno su dragocenije od usluga ljubavi. Po rečima moje male špijunke bademastih očiju, taj nenadmašni hirurg, dabogda mu jetra istrulila, slagao me je kada je juče pogrebnički isceren izjavio da je operazione bila perfetta. Može biti i da jeste, u onom smislu u kome je Ojler nulu nazvao savršenim brojem. U stvari, oni su me rasporili, bacili jedan užasnut pogled na moju satrulelu fegato, i ne dotaknuvši je ponovo me zašili. Ne bih da te gnjavim problemima s Tamvortom. Trebalo je da vidiš onaj samozadovoljni izraz na bradatim usnama tog zaobljenog tipa kada me je jutros posetio. Kao što znaš - kao što svako, čak i Marion, zna - taj tip se petljao u sve moje poslove, uspevao da se uvuče u svaki kutak, da zapamti svaku moju reč s nemačkim akcentom, tako da sada nad pokojnikom može da gospodari isto onako kako je gospodario nad živim čovekom. Napisaću, takođe, mom i tvom advokatu, kakve mere treba preduzeti posle mog odlaska da bi se Tamvort osujetio gde god je to moguće u njegovim kao lavirint zapetljanim planovima. Jedino dete koje sam ikada voleo jeste mahnita, luckasta, prevrtljiva mala Džulija Mor. Svaki cent i santim koji posedujem, kao i svi književni ostaci koji se mogu iščupati iz Tamvortovih kandži, moraju biti predati njoj, ma kakve nejasne dvosmislenosti bile sadržane
u mom testamentu: Sem zna na šta ciljam, i postupiće u skladu s tim. Poslednja dva dela mog Opusa u tvojim su rukama. Veoma mi je žao što Hju Person nije tu da se pobrine za objavljivanje. Kad pročitaš ovo pismo, nemoj nijednom rečju da kažeš da si ga primio, već mi umesto toga, na način koji će mi pokazati da pismo imaš na umu, reci, kao kakav dobar trač, nešto o njemu - zbog čega je, na primer, bio u zatvoru godinu dana - ili više? - ako je zaključeno da je delovao u čisto epileptičkom zanosu; zbog čega je bio prebačen u azil za poremećene kriminalce kada je njegov slučaj ispitan tako da tu nije utvrđen nikakav zločin? I zašto su ga narednih pet ili šest godina šetali između zatvora i ludnice sve dok nije završio kao pacijent na kućnom lečenju? Kako iko može da leči snove, ako nije šarlatan? Molim te mi ispričaj sve to, zato što je Person bio jedna od najprijatnijih osoba koje sam poznavao, a i zato što u pismu o njemu možeš da prokrijumčariš sve moguće tajne podatke za ovu ubogu dušu. Uboga duša je u pravu, da znaš. Moja jadna jetra teška je kao odbijeni rukopis: užasni hijenski bol uspevaju da obuzdaju čestim injekcijama, ali on nekako uspeva da ostane trajno prisutan iza zida moga tela kao prigušeni grom ili neprestana lavina koja tamo, izvan mene, uništava sva postrojenja moje imaginacije, sve međaše mog svesnog ja. Znam da je to komično - ali ja sam nekada verovao da ljudi na samrti uviđaju taštinu svega što postoji, uzaludnost slave, strasti, umetnosti, i tako redom. Verovao sam da se sećanja sačuvana u umu samrtnika pretvaraju u pramičke duge; sada, međutim, osećam upravo suprotno: moja najtrivijalnija osećanja, kao i osećanja svih ostalih ljudi, poprimila su divovske razmere. Čitav solarni sistem samo je odraz u kristalu mog (ili tvog) ručnog sata. Što više sahnem, to sam veći. Pretpostavljam da to nije uobičajena pojava. Totalno odbacivanje svih religija o kojima je čovek ikad sanjao i totalna pribranost pred licem totalne smrti! Kada bih taj trostruki totalitet mogao da objasnim u jednoj velikoj knjizi, ta bi knjiga nesumnjivo postala nova biblija, a njen autor tvorac nove vere. Srećom po moje samopoštovanje, ta knjiga neće biti napisana - ne samo zbog toga što čovek na samrti ne može da piše knjige, već i stoga što ta knjiga nikada ne bi umela da u jednom komadu izrazi ono što se može shvatiti samo na neposredan način. Beleška dopisana rukom primaoca: Primljeno na dan piščeve smrti. Dokument zaveden pod R.
22 Person se gnušao izgleda i dodira svojih stopala. Bila su neobično nezgrapna i osetljiva. Čak i kao odrastao čovek, nastavio je da izbegava da ih pogleda prilikom svlačenja. Zato je i izbegao američku maniju bosonogog hodanja po kući - taj povratak preko detinjstva u jednostavnije i štedljivije vreme. Kakvu je testerastu hladnoću osećao na samu pomisao da bi mu se nokat nožnog prsta mogao zakačiti za svilu čarape (zato nikada nije nosio svilene čarape)! Tako žene umeju da se stresu na škipu trenja po staklu. Bila su čvornovata, bila su slabašna, večito su ga bolela. Kupovina cipela bila je ravna odlasku kod zubara. Sada je bacio dug, gadljiv pogled na predmet koji je na putu za Vit kupio u Brigu. Samo se kutije za cipele zamotavaju tako dijabolički uredno. Cepanje papira donelo mu je nervozno olakšanje. Ovaj par odvratno teških planinskih cipela već je jednom isprobao u prodavnici. Sigurno je da su bile odgovarajuće veličine, i podjednako sigurno da nisu bile onako udobne kako ga je prodavac uveravao da jesu. Prisne, da, ali neprijatno. Navukao ih je ječeći i zašnirao uz kletve. Kako god bilo, ovo se mora izdržati. Uspon o kome je razmišljao ne može se savladati u gradskim cipelama: prvi i jedini put kada je to pokušao, sve vreme je gubio oslonac na klizavim kamenim pločama. Ove su cipele makar uspevale da stisnu te podmukle površine. Prisetio se i žuljeva koje mu je napravio jedan sličan par, ali par antilopskih cipela, koje je kupio pre osam godina i bacio ih prilikom odlaska iz Vita. Jeste, leva je stezala nešto manje nego desna - slaba uteha. Odbacio je tamnu, tešku jaknu i navukao staru vetrovku. Pri silasku kroz hodnik, pre no što je stigao do lifta, naišao je na tri stepenika. Jedini smisao koji im je mogao pripisati bio je taj da treba da ga upozore da mu predstoji patnja. No on je zanemario tananu hrapavu ivicu bola, i zapalio cigaretu. Tipično, kao što već biva u drugorazrednim hotelima, najlepši pogled na planine pružao se s prozora smeštenih na severnom kraju hodnika. Tamni, gotovo crni stenoviti visovi, išarani belim prugama, s grebenima koji su se ovde-onde utapali u natmureno nebo; podno njih pružalo se krzno od četinarskih šuma, a još niže prostiralo se svetlo zelenilo polja.
Melanholične planine! Slavom ovenčano grumenje gravitacije! Podnu površinu doline, s gradićem Vitom i zaseocima poređanim duž uzane reke, činili su mali, neugledni pašnjaci opkoljeni bodljikavom žicom i ukrašeni jedino smrdljivim krupnim cvetovima komorača. Zagušena grmljem jove, reka je tekla pravo kao kakav kanal. Pogled se pružao nadaleko, ali se oči tu nisu mogle nagledati lepote, ni u blatnjavom tragu goveda naspram pokošene padine, niti u drvoredu ariša sa suprotne strane. Prva etapa njegovog ponovnog obilaska (Person je bio sklon hodočašćima koliko i jedan njegov predak Francuz, pesnik i katolik, umalo i svetac) sastojala se od šetnje kroz Vit do grupe planinskih kućica iznad njega. Sam gradić delovao je još ružnije i nekako još više raštrkano. Prepoznao je fontanu, i banku, i crkvu, i onaj veliki kesten, i kafeteriju. A tu je bila i pošta, s klupom kraj vrata, u iščekivanju pisama koja nikada neće stići. Prešao je preko mosta ne zastavši da oslušne prostački šum rečice koji mu nije mogao ništa reći. Vrh padine bio je obrubljen jelama pod kojima se uzdizalo još jela - maglenih utvara ili stabala izraslih umesto nekih drugih - sivkasto raspoređenih pod kišnim oblacima. U međuvremenu beše sagrađen nov put a s njim su izrasle i nove kuće, a one su zatrpale one bledunjave međaše koje je pamtio, ili mislio da pamti. Sada je trebalo da pronađe vilu Nastja, koja je u svom imenu još uvek čuvala staričin apsurdni ruski deminutiv. Pre svoje poslednje bolesti starica ju je prodala jednom engleskom paru bez dece. Nameravao je samo da baci pogled na trem, kao kad čovek u sjajni koverat ubaci kakav prizor iz prošlosti. Na uglu ulice Hju je zastao. Tu sasvim blizu, jedna žena je za tezgom prodavala povrće. Est-ce que vous savez, madame - da, znala je, odmah tu uvrh ove stazice. Dok je govorila, iz jedne gajbe ispuzao je krupan, beli, uzdrhtali pas, i Hju se s neprijatnim osećanjem nepotrebnog prepoznavanja setio kako je osam godina ranije zastao na tom istom mestu i primetio tog psa, koji je i tada bio prilično mator, a sada se hvatao u koštac s bajkovitom starošću tek da bi se našao na usluzi njegovom oslepelom sećanju. Okruženje je bilo neprepoznatljivo - s izuzetkom belog zida. Srce mu je snažno tuklo posle tegobnog uspona. Omalena plavokosa devojka s reketom za badminton čučnula je i s pločnika pokupila lopticu. Nešto dalje uzbrdo, opazio je vilu Nastja, sada obojenu u nebesko plavo. Na svim prozorima kapci su bili zatvoreni.
23 Odabravši jednu od označenih staza što su vodile u planine, Hju je prepoznao još jedan detalj iz prošlosti, časnog čuvara klupa - umrljanih ptičijim izmetom i starih koliko i on sam - koje su kraj nepokolebljivo idilične pešačke staze što se penjala ka vodopadu raštrkane trulile u senovitim zakutcima: ispod njih prostiralo se potamnelo lišće, nad njima zeleno. Prisetio se čuvareve lule iz koje su štrčali opiljci duvana veliki kao gljive (sasvim u skladu s prištevima na nosu njenog vlasnika) kao i Armanine navike da s tom starinom na švajcarskonemačkom jeziku razmenjuje bestidne replike dok je ovaj proveravao đubre ispod napukle klupe. Turistima je predeo sada nudio nove uspone i žičare kao i novi autoput od Vita do one stanice žičare do koje je Armana s prijateljima nekada stizala pešice. U svoje vreme Hju je pažljivo proučio javnu mapu, veliku Kartu za turiste ili Kartu za mučenje, istaknutu na jednom panou blizu pošte. Da je u tom trenutku poželelo da udobno otputuje do glečerskih padina mogao je da iskoristi novu autobusku liniju koja je odskora povezivala Vit sa žičarom u Drakoniti. On je, međutim, poželeo da to obavi na tegoban starinski način te da tako prilikom uspona prođe kroz onu nezaboravnu šumu. Nadao se da će kabina žičare biti ona koju je pamtio - mala kabina s dve naspramno postavljene klupe. Uspinjala se držeći se nekih dvadesetak metara iznad kratkom travom obrasle staze iskrčene između jelovih stabala i grmlja jove. Na svakih tridesetak sekundi uz iznenadni zveket i potrese suočila bi se sa stubom dalekovoda, ali je inače dostojanstveno klizila. Hjuovo sećanje slilo je u jednu stazu nekoliko šumskih puteljaka i puteva za prevoz stabala koji su vodili do prve teške etape uspona - gomile krupnog stenja i džungle rododendrona odakle je trebalo krenuti naviše da bi se stiglo do žičare. Nije ni čudo što se ubrzo izgubio. Njegovo sećanje, u međuvremenu, nastavilo je da sledi svoju sasvim ličnu stazu. Ponovo je dahtao prateći njen nemilosrdni korak. I ponovo je ona zadirkivala Žaka, zgodnog mladog Švajcarca s lisičje riđim maljama i mutnim pogledom sanjara. Ponovo je koketovala s
onim eklektičkim blizancima Englezima, koji su jaruge nazivali prohladnim ratovima, a grebene velikim iz-ah-zovima. Uprkos svojoj moćnoj građi, Hju čak ni u sećanju nije imao ni noge ni pluća da bi s njima održao korak. A kada je njih četvoro ubrzalo ritam uspona i iščezlo sa svojim svirepim sekirama za led i konopcima i ostalim spravama za mučenje (oprema koja je blagodareći njegovom neznanju delovala još više monumentalno), on je zastao da se odmori na jednoj steni, i kada je bacio pogled nadole učinilo mu se da kroz uskovitlane magle vidi prostore gde nastaju one iste planine kojima su se upravo peli njegovi mučitelji, kristalnu pokoricu koja se zajedno s njegovim srcem zanjihala na dnu pradrevnog mora. Sve u svemu, ipak, osetio je da više ne želi da tabana za njima još pre no što su izašli iz šume kržljavih starih jela, sa strmim blatnjavim puteljcima i čestarima vlažne vrbovice. Sada se peo kroz tu istu šumu, dahćući isto onako tegobno kao nekada kada je pratio Armanin zlaćani potiljak ili veliki ranac na golim muškim leđima. Kao i tada, pritisak vrha cipele na njegovo desno stopalo ubrzo mu je ogulio kožu na zglobu trećeg prsta stvorivši crveno oko koje bi se zažarilo na svaku njegovu otrcanu misao. Na kraju mu je ipak pošlo za rukom da se otarasi šume i stigne do jedne kamenjem posute poljane i ambara koga se, činilo mu se, sećao, samo što nigde nije bilo potočića u kome je nekada oprao noge, kao ni napuklog mosta koji je u njegovoj svesti iznenada premostio provaliju vremena. Krenuo je dalje. Namah mu se učini da se razvedrilo, ali istoga časa jedan oblak ponovo zakloni sunce. Staza ga je dovela do pašnjaka. Na jednom kamenu opazi krupnog belog leptira raširenih krila. Ta hartijasta krilca s crnim mrljama i pegavom bledogrimiznom bojom, imala su ružno naboran prozirni obrub, koji je lako podrhtavao na bezvoljnom vetru. Hju se gadio insekata, a ovaj je izgledao naročito odvratno. Ipak, nalet nekog čudnovatog milosrđa nagna ga da u sebi suzbije poriv da slepom cipeletinom smlavi leptira. S nejasnom pomišlju da je to stvorenje svakako umorno i gladno te da će mu biti drago ako ga prenese na obližnji jastučić od ružičastog cveća, Hju se naže nad njim, no leptir uz silno mlataranje i šušketanje izmače njegovoj maramici, tromo mahnu krilima da bi nadvladao silu teže, a onda živahno odjedri u nepovrat. Hju priđe putokazu. Četrdeset pet minuta do Lameršpica, dva i po sata do Rimperstajna. Nije to bio put do žičare na glečeru. Daljine koje su tu spominjane delovale su mu mutno kao u delirijumu. Zaobljene sive stene sa zakrpama od crne mahovine i bledozelenog lišaja oivičavale su stazu ispod putokaza. Podigao je pogled put oblaka koji su mutili vidik ka dalekim vrhovima ili kao salo tonuli između njih. Nije više vredelo nastavljati taj usamljenički uspon.
Da li je ona ikada tuda prošla, jesu li đonovi njenih cipela ikada utisnuli svoju složenu šaru u tu ilovaču? Zastao je da razgleda ostatke nekog samotničkog izleta, komade ljuske od jajeta polomljene rukom nekog drugog usamljenog izletnika koji je tu sedeo pre nekoliko minuta, i uz njih zgužvanu plastičnu kesu u koju su nekada ranije vešte ženske ruke nizom pokreta malenom štipaljkom spustile bele kriščice jabuke, crne šljive, orahe, suvo grožđe, lepljivu mumiju banane - a sve je to do sada već bilo svareno. Uskoro će sve biti obavijeno sivilom kiše. Osetio je njen prvi poljubac na ćelavom delu temena, i krenuo natrag ka šumama i udovištvu. Dani poput ovoga pružaju očima priliku da se odmore i dopuštaju drugim čulima da slobodnije delaju. Zemlja i nebo behu potpuno lišeni bilo kakve boje. Kiša je padala ili se pretvarala da pada ili uopšte nije padala, ali se ipak činilo da pada na način koji tek izvesni stari severnjački dijalekti mogu ili da izraze verbalno ili da ga ne izraze, već preoblikuju, takoreći, kroz utvaru zvuka što se stvara u izmaglici sitnih kapi na zahvalnom grmlju ruža. „Kiša pada u Vitenbergu, ali ne i u Vitgenštajnu.” Tako glasi jedna nejasna šala u Tralalancijama.
24 Neposredno uplitanje u život neke osobe ne utiče na polje našeg delanja niti je s druge strane, tralalancijski rečeno, sudbina te osobe nalik na lanac sačinjen od unapred utvrđenih karika: može biti da su pojedini „budući” događaji verovatniji od nekih drugih, u redu, ali su svi oni zapravo himerični, a svaki uzročno-posledični sled događaja uvek je posve slučajna stvar, čak i onda kada vam se oko vrata stežu negve dok maloumna gomila zuri bez daha. Samo bi haos proistekao iz situacije u kojoj bi neki od nas stali na stranu gospodina X, a da pritom druga grupa podržava Džuliju Mor, za čije se predmete interesovanja, kao što su na primer daleke diktature, ispostavilo da su u sukobu s interesovanjima njenog bolešljivog starog udvarača, gospodina (sada već lorda) X. Najviše što možemo učiniti dok svog miljenika nastojimo da usmerimo na najbolji način, tako da to ne naškodi nikome, jeste da se ponašamo kao dašak vetra i izvršimo najlaganiji, najposredniji pritisak, u vidu pokušaja da izazovemo san za koji se nadamo da će ga se naš miljenik setiti kao proročanskog, ukoliko se verovatni događaj zaista odigra. Na štampanoj stranici, reči „verovatni” i „zaista” treba odštampati u kurzivu, makar diskretno, da bi se ukazalo na to kako se diskretan dašak vetra spušta na te junake (kao i na slova u knjizi). Zapravo, mi od kurziva zavisimo još i više no što u svojoj nestašnoj egzotičnosti od njega zavise pisci dečjih knjiga. Ljudski se život može uporediti sa osobom koja na različite načine pleše oko vlastitog bića: tako povrće iz prve slikovnice okružuje dečaka u snu - zeleni krastavac, plavi patlidžan, crvena repa. Krompir pére, krompir fils, devojački tanan asparagus i, oh, još mnogo toga drugog, što u sve brže zaošijanom ronde postepeno stvara prozirni prsten zapretanih boja oko počivše osobe ili planete. Još nešto što se od nas ne očekuje jeste pokušaj da se objasni neobjašnjivo. Ljudski je rod svikao na život s tim crnim bremenom, tom golemom i bolnom grbom: pretpostavkom da je „stvarnost” možda samo „san”. Koliko li bi tek bilo strašno kada bi sama svest o tome da ste svesni snolike prirode realnosti bila samo san, ugrađena halucinacija! Trebalo bi, međutim, imati na umu, da ne postoji fatamorgana bez tačke nestanka, kao što ne postoji
jezero bez zatvorenog kruga pouzdanog kopna. Ukazali smo na našu potrebu za znacima navoda („stvarnost”, „san”). Odlučno tvrdimo da znaci kojima Hju Person još uvek zasipa margine prelomljenog teksta poseduju metafizički ili zodijački značaj! „Prah prahu” (mrtvi će umeti da to smešaju kako valja, to je bar sasvim sigurno). Jedan pacijent u jednoj od Hjuovih duševnih bolnica, loš čovek ali dobar filozof, koji je u to vreme bio neizlečivo bolestan (grozan izraz koji nikakvi znaci navoda ne mogu da zaleče) zapisao je u Hjuov „Album duševnih bolnica i tamnica” (neku vrstu dnevnika koju je ovaj vodio tokom tih strašnih godina) sledeće reči: Obično se smatra da bi čovek, kada bi uspeo da činjenično ustanovi postojanje života posle smrti, tom prilikom pronašao rešenje, ili bar zakoračio ka rešenju, zagonetke Postojanja. Avaj, ta dva problema ne moraju nužno da se međusobno preklapaju ili pretapaju. Ovom bizarnom zabeleškom zatvaramo raspravu o narečenoj temi.
25 Šta si uopšte očekivao od svog hodočašća, Persone? Tek ponovno, do detalja istovetno preživljavanje negdanjih muka? Saosećanje kakvog starog kamena? Iznuđeno oživljavanje nepovratnih sitnica? Potragu za izgubljenim vremenom u sasvim različitom smislu od onog kukulele odurnog Je me souviens, je me souviens de la maison ou je suis né, ili, uistinu, prustovsko traganje? On ovde nikada nije iskusio (izuzev jednom, na samom kraju svog poslednjeg uspona) ništa sem dosade i gorčine. Nešto drugo je njega nagnalo da ponovo poseti turobni i sivi Vit. Nije to bilo verovanje u duhove. Ko bi se još mučio da ganja napola zaboravljene grudve materije (nije ni znao da Žak leži sahranjen ispod dva metra snega u Šutu, država Kolorado), da sledi nepouzdane maršrute, da traži kolibu do koje nekim čudom nije uspeo da stigne, i čije je ime ionako beznadežno pobrkao sa rečju „Drakonit”, nazivom stimulativnog sredstva koje se više nije proizvodilo ali čije su se reklame još uvek mogle videti na ogradama, pa čak i na liticama. Ipak, nešto što jeste povezano sa utvarama nateralo ga je da potegne toliki put sa drugog kontinenta. Valjalo bi da to malo razjasnimo. Praktično svi snovi u kojima mu se ona posle svoje smrti javljala bili su smešteni ne u ambijent američke zime, već među švajcarske planine i italijanska jezera. Nije uspeo da pronađe čak ni ono mesto u šumi na kome je vesela družina malih planinara prekinula jedan nezaboravni poljubac. Ono za čime je on žudeo bio je trenutak susreta s njenim suštastvenim likom sred precizno upamćenog okruženja. Po povratku u hotel Askot najpre je prožderao jednu jabuku, potom je zarežavši skinuo ilovačom ukaljane cokule, da bi odmah zatim, zanemarivši žuljeve i vlažne čarape, uskočio u udobnost svojih gradskih cipela. A sada, natrag na mučni zadatak! S nadom da bi ga kakav mali vizuelni podsticaj mogao naterati da se seti broja sobe u kojoj je obitavao osam godina ranije, prošao je duž čitavog hodnika na trećem spratu - da bi na kraju, pošto se suočio s praznim pogledima čitavog niza brojeva, zastao: očekivana pomoć
ipak je stigla. Ugledao je izrazito crn broj 313 na izrazito belim vratima i istog trena se setio kako je rekao Armani (koja je obećala da će ga posetiti a nije želela da se najavljuje): „Mnemonički, taj broj bi trebalo zamisliti kao tri male figure gledane iz profila, zatvorenika koji prolazi s jednim stražarem ispred i jednim iza sebe.” Armana je uzvratila da njoj to zvuči odveć nestvarno, i da će jednostavno upisati broj u mali rokovnik koji je nosila u tašni. S druge strane vrata zakevta pas: znak nečijeg trajnog boravka, reče on sebi. Svejedno, udaljio se s osećajem zadovoljstva, osećajem da je uspeo da povrati jedan značajan komad te sasvim određene prošlosti. Potom je sišao niz stepenice i zamolio lepu recepcionerku da pozove telefonom hotel u Strezi i proveri da li bi mu na nekoliko dana mogli izdati sobu u kojoj su pre osam godina boravili gospodin i gospođa Person. Naziv te sobe, dodao je, zvuči nekako kao „Lepi Romeo”. Ponovila je naziv izgovorivši ga tačno, ali je rekla da bi to moglo potrajati nekoliko minuta. Sačekaće on u foajeu. Tamo je bilo samo dvoje ljudi, jedna žena koja je daleko u uglu jela nekakav laki obrok (u restoran se nije moglo, pošto još nije bio počišćen nakon jedne farsične tuče), i švajcarski biznismen, koji je listao prastari broj nekog američkog časopisa (časopis je tu ostavio Hju pre osam godina, samo što posle toga niko nije krenuo tim životnim pravcem). Sto pored tog gospodina Švajcarca bio je prekriven hotelskim prospektima i ne tako starim časopisima. Čovekov lakat počivao je na Transatlantiku. Hju povuče časopis, i Švajcarac lako poskoči na stolici. Izvinjenja i uzvratna izvinjenja rascvetala su se u razgovor. Jezik gospodina Vajlda po mnogo čemu podsećao je na Armanin, kako gramatikom tako i intonacijom. Preko svake mere bio je preneražen jednim člankom iz Hjuovog Transatlantica (na trenutak ga je uzeo, ovlažio palac, pa onda vratio časopis udarivši spoljnom stranom prstiju po stranici na kojoj se nalazio taj neprijatni članak). „Reč je o čoveku koji je pre osam godina ubio svoju suprugu i...” Recepcionerka, čiji je pult i bistu u minijaturi mogao da nazre s mesta na kome je sedeo, davala mu je izdaleka nekakve znake. Odlučno je izašla iz svog zabrana i krenula ka njemu: „Niko se ne javlja”, reče. „Hoćete li da nastavim da pokušavam?” „Da, o, da”, reče Hju, podigavši se na noge, naletevši na nekoga (ženu koja je masne ostatke šunke uvijala u papirnu salvetu i spremala se da napusti foaje). „Da. Oh, oprostite. Da, svakako. Molim vas nazovite informacije ili tako nešto.”
Eto, taj ubica osuđen je pre osam godina na doživotnu robiju (na nju je, u jednom starijem smislu, pre osam godina bio osuđen i Person, koji je svoj život ionako protraćio, uludo protraćio, u jednom nezdravom snu!), a sada se, odjednom, našao na slobodi, zato što je, znate, bio uzoran zatvorenik, pa je čak svoje drugove iz ćelije podučavao stvarima kao što su šah, esperanto (bio je priznati esperantista), najbolji način pripremanja pite od tikava (po profesiji je bio poslastičar), znakovi u horoskopu, remi, i tako dalje, i tako dalje. Ima ljudi, avaj, koji misle da reč „bol” označava jedinicu za ubrzanje koja se koristi u geodeziji. Stravično je to, produžio je Švajcarac, upotrebivši izraz koji je Armana nekada davno bila pokupila od Džulije (danas ledi X), zaista je stravično to koliko danas maze zločince. Evo baš je danas jedan plahoviti konobar, optužen da je ukrao gajbu hotelskog šampanjca (koji, u zagradi rečeno, gospodin Vajld uopšte ne preporučuje) raspalio upravnika hotela preko oka, i napravio mu i te kakvu modricu. I šta misli cenjeni sagovornik, je li osoblje hotela pozvalo policiju? Ne, gospodine, nije. Eh bien, na jednom višem (ili nižem) nivou situacija je ovde slična. Da li je bilingvalni gospodin ikada razmišljao o problemu zatvora? O, da, jeste. I sam je jednom dospeo u tamnicu, pa u bolnicu, pa ponovo u tamnicu, dva puta mu je suđeno zbog davljenja jedne mlade Amerikanke (danas ledi X): Jedno vreme imao sam čudovišnog ćelijskog sustanara - čitavu jednu godinu. Da sam pesnik (ali ja sam tek običan korektor) opisao bih vam nebeski uzvišenu prirodu samotnog tamnovanja, blaženstvo besprekorno čistog toaleta, slobodu misli u idealnoj tamnici. Smisao postojanja zatvora (uz osmeh upućen gospodinu Vajldu koji je gledao u svoj sat pa ionako nije mogao da opazi bogzna šta) svakako nije u tome da se ubica izleči, niti pak samo u tome da bude kažnjen (kako je uopšte moguće kazniti nekog ko sve svoje nosi sa sobom, u sebi, oko sebe?). Jedini njihov smisao, prozaičan ali i jedini logičan smisao, jeste u tome da ubicu spreče da ponovo ubije. Rehabilitacija? Pomilovanje? Mit, šala. Beštije se ne popravljaju. Sitne lopuže nisu vredne popravljanja (u njihovom slučaju kazna je dovoljna). Danas se, u soi-dissant liberalnim krugovima, mogu primetiti izvesni načini razmišljanja koji su za svaku osudu. Najkraće rečeno, ubica koji sebe doživljava kao žrtvu nije samo ubica, već i moron.” „Mislim da mi je vreme da krenem”, oglasi se jadni ravnodušni Vajld. „Duševne bolnice, odeljenja za umobolne, azili, sve mi je to takođe poznato. Živeti u jednom takvom odeljenju na gomili s tridesetak beslovesnih idiota pravi je pakao. Pretvarao sam se da sam sklon nasilju da bih dobio samicu ili da bi me zaključali u obezbeđenom krilu te proklete bolnice, koje je za takvog pacijenta predstavljalo neiskaziv raj. Moja jedina šansa
da ostanem duševno zdrav bila je u tome da se pravim nenormalan. Trnovit put. Jedna zgodna i pozamašna sestra volela je da mi zadaje udarce forhendom smeštenim između dva bekhenda - stoga sam se vratio blagoslovenoj samoći. Moram da dodam i to da je jedan zatvorski psihijatar, kad god bi moj slučaj došao na red, tvrdio kako odbijam da s njim razgovaram o onom što je on žargonom svoje profesije nazivao ’bračnim seksualnim odnosima’. Dodajem, s nekom tužnom ozarenošću, a i sa tužnim ponosom, i to da ni čuvari (među kojima je bilo i humanih i promućurnih) niti frojdovski inkvizitori (svi odreda budale ili prevaranti) nisu uspeli da slome ili na bilo koji drugi način promene moju urođenu tugu.” Gospodin se Vajld, zaključivši da je Hju ili pijan ili lud, trapavo udaljio. Ljupka recepcionerka (putenost je putenost, crvena žaoka je l’aiguillon rouge, a moja mi ljubav ne bi zamerila) ponovo poče da mu maše. Ustao je i prišao njenom pultu. U hotelu Streza obavlja se rekonstrukcija posle nekakvog požara. Mais (s uzdignutim ljupkim kažiprstom)... Čitavog svog života, beležimo sa zadovoljstvom, naš je Hju imao onaj čudnovati osećaj (znan trojici čuvenih teologa i dvojici manje poznatih pesnika) da iza njega - na njegovom ramenu, takoreći - postoji jedan krupniji, neuporedivo mudriji, pribraniji i snažniji neznanac, moralno superioran nad njim. Bio je to, zapravo, njegov glavni „senoviti sabrat” (jedan budalasti kritičar ozbiljno je zamerio R-u na upotrebi takvog epiteta) i da nije bilo te prozirne senke, ne bismo se ni paštili s pričom o našem dragom Personu. U onom kratkom prostoru između stolice u foajeu i devojčinog prekrasnog vrata, punih usana, dugih trepavica, skrivenih draži, Person je jasno osetio da ga nešto ili neko upozorava da bi istoga časa trebalo da napusti Vit i zaputi se u Veronu, Firencu, Rim, Taorminu, ako već ne može u Strezu. Odlučio je da ne posluša svoju senku, i suštinski je možda bio u pravu. Po našem mišljenju, on je pred sobom imao još nekoliko godina ispunjenih animalnim zadovoljstvima; bili smo spremni da mu tu devojku domamimo u krevet, ali je njemu bilo ostavljeno da sam odabere, da sam odabere i smrt, ako tako poželi. Mais! (rečca snažnija od „ali”, pa čak i od „međutim”) ona je za njega imala i dobru vest. Želeo je da se preseli na treći sprat, je li tako? Večeras može to da učini. Ona dama sa psetancetom napustiće hotel pre večere. Vrlo zabavna priča. Gospođin suprug, izgleda, bavi se čuvanjem pasa čiji gospodari moraju da otputuju. Tako ta dama, kad god sama krene na neki put, obično povede sa sobom i kakvu manju životinju, koju odabere među onima koje joj deluju najviše ojađeno. Jutros joj je suprug javio telefonom da se vlasnik ranije vratio s puta i da uz silnu vrisku i ciku traži natrag svog ljubimca.
26 Hotelski restoran, prilično čemerna odaja nameštena u rustikalnom stilu, nije bio ni izbliza pun, ali očekivalo se da sledećeg dana stignu dve poveće porodice, a trebalo bi, ili je trebalo (glagolska vremena se gadno ispreturaju kada treba pričati o zgradi koja se renovira) da u drugoj, jeftinijoj polovini avgusta, pristigne i sasvim fina grupica Nemaca. Nova ružnjikava devojka u narodnoj nošnji koja je otkrivala veliki deo ružičastog poprsja, zamenila je mlađu od dve konobarice, a levo oko turobnog kapetana prekrivala je crna fleka. Trebalo je da naš Person odmah posle večere pređe u sobu 313; predstojeći događaj proslavio je ispivši svoju razboritu dozu - Krvavog Ivana (votka sa sokom od paradajza) pre supe od graška, buteljku rajnskog vina uz svinjetinu (pod maskom „telećih kotleta”) i dupli voćni liker uz kafu. Gospodin Vajld je skrenuo pogled u stranu dok je pripiti, ili drogirani Amerikanac, prolazio mimo njegovog stola. Soba je izgledala upravo onako kako je priželjkivao ili bio priželjkivao (opet ispreturana vremena!) prilikom njene posete. Postelja u jugozapadnom uglu bila je uredno prekrivena, a sobarica koja će ubrzo pokucati ili bi ubrzo mogla da pokuca neće biti ili ne bi bila puštena unutra - ukoliko unutra i napolje, vrata i kreveti još uvek budu postojali. Na stočiću kraj kreveta prvi sused nenačete kutije cigareta i malog budilnika bila je lepo umotana kutija sa zelenom figuricom mlade smučarke koja se presijavala kroz dvostruki sloj laka. Maleni ćilim pored kreveta, koji je u jednom veličanstvenom trenutku poslužio kao peškir, iste bledoplave boje kao prekrivač postelje, bio je uguran ispod noćnog stočića, no pošto je unapred odbila (hirovita! blazirana!) da ostane do zore, ona neće ni videti, nikada neće videti maleni ćilim kako obavlja svoju dužnost prihvatajući prvi kvadratić sunca i prvi dodir Hjuovih flasterom oblepljenih nožnih prstiju. Sentimentima sklon pomoćnik upravnika, ili sam Person, stavio je buket zvončića i različaka (čije su različute nijanse bile zaokupljene ljubavničkom prepirkom) u vazu na komodi tik kraj Personove ostavljene kravate, takođe plave, ali načinjene od drugog materijala (serikaneta). Smeša prokelja i krompir-pirea, u živim bojama pomešana s ružičastim mesom, mogla se, pravilnim načinom posmatranja,
razaznati kako u Personoviim crevima izvodi vrtoglave okrete, a u tom lavirintskom prizoru moguće je bilo razaznati i dve-tri semenke jabuke, ponizne saputnice zaostale iz nekog ranijeg obroka. Srce mu je imalo oblik suze, i bilo je premaleno za jednog tako krupnog momka. Vratimo li se uobičajenom nivou posmatranja, ugledaćemo Hjuov crni mantil okačen na vešalici i tamnosivi sako prebačen preko naslona stolice. Ispod patuljastog pisaćeg stola, prepunog beskorisnih fioka, u severoistočnom uglu lampom osvetljene prostorije, u dnu korpe za otpatke, koju je hotelski momak netom bio ispraznio, ostala je mrlja od briljantina i komadić papirne maramice. Maleni pas, špic, spava na zadnjem sedištu automobila za čijim se volanom psetareva žena vraća u Truks. Person je svratio u kupatilo, ispraznio bešiku, porazmislio o tome da li da se istušira, ali ona bi mogla stići svakog trena - ako uopšte dođe! Obukao je svoj lepi džemper s rolkragnom, i pronašao poslednju tabletu antacida u dobro upamćenom ali ne i pravilno lociranom džepu sakoa (zbilja je čudno to koliko je nekim ljudima teško da jednim pogledom razaznaju levu i desnu stranu na sakou prebačenom preko naslona stolice). Ona je oduvek isticala kako pravi muškarci moraju biti besprekorno odeveni, ali da ne valja da se prečesto kupaju. Muški zadah iz predela gousset, rekla je, zna da bude vanredno privlačan u izvesnoj vrsti suočavanja, a samo velike dame i sobarice koriste dezodorans. Nikada u životu nije nekoga ili nešto iščekivao s takvim uzbuđenjem. Čelo mu je bilo vlažno, podrhtavao je, hodnik je bio dug i nem, ono malo gostiju hotela većinom se nalazilo u prizemlju, u foajeu, zabavljeno ćaskanjem ili partijom karata, ili jednostavno zadovoljnim balansiranjem na mekanom rubu sna. Skinuo je prekrivač s postelje i spustio glavu na jastuk, ali su mu pete ostale na podu. Početnici vole da posmatraju neodoljive tričarije kao što je plitko udubljenje na jastuku viđeno kroz nečije čelo, čeonu kost, namreškani mozak, potiljačnu kost, potiljak, i crnu kosu. Na početku našeg neprestano omamljujućeg, na trenutke zastrašujućeg, novog vida postojanja, ta vrsta bezazlene radoznalosti (dete koje se igra s titravim odrazima u vodi potoka, časna sestra Afrikanka koja u arktičkom samostanu prvi put u životu radosno dotiče krhku kapicu maslačka) nije nimalo neobična, posebno ne ako dotičnu personu i seni s njom povezane materije pratimo od mladosti do smrti. Persorfa, ova persona, bila je na samom zamišljenom pragu zamišljenog blaženstva u času kada su se začuli Armanini koraci - i na margini teksta (nikada dovoljno širokoj za sve ispravke i pitanja!) označila je da treba izbaciti i ono „zamišljenom” i ono „zamišljenog”. Upravo na tom mestu orgazam umetnosti prožima čitavu kičmu snagom neuporedivo većom od snage seksualne ekstaze ili metafizičke panike.
U tom trenutku njenog sada već sasvim nečitkog ulaska kroz prozirna vrata njegove sobe, osetio je onaj zanos koji oseća turista u trenutku uzletanja kada se zemlja - da se poslužimo neohomerovskom metaforom - najpre iskosi a potom vrati u svoj horizontalni položaj, i kada se u, s kosmičke tačke gledišta, zanemarljivom deliću vremena odjednom nađemo hiljadama stopa iznad tla, kada nam se čini da oblaci (paperjasti laki oblaci, veoma beli, manje ili više široko razdvojeni) leže na ravnoj staklenoj ploči u nebeskoj laboratoriji i kada se kroz to staklo, negde duboko dole, vide delići crvenkaste zemlje, ožiljcima izbrazdano brdo, okruglo modro jezero, tamno zelenilo borovih šuma, i sela rasuta kao sitni ukrasi. Tada nailazi i stjuardesa nudeći pića jarkih boja, a to je niko drugi do Armana koja je upravo prihvatila njegovu bračnu ponudu premda ju je upozorio da je precenila mnoge stvari: zadovoljstva na njujorškim prijemima, značaj njegovog posla, nasledstvo koje ga očekuje, njegovog strica kao magnata karicelarijske opreme, planine u Vermontu - i u tom času avion eksplodira uz urlik i razoran kašalj. Kašljući, naš se Person uspravio u zagušljivoj tmini i pipanjem počeo da traži svetlo, ali je pritisak na prekidač bio nedelotvoran koliko i pokušaj da se pokrene paralizovani ud. Pošto je krevet u njegovoj doskorašnjoj sobi na četvrtom spratu bio u drugačijem, severnom položaju, on je sada jurnuo prema vratima i širom ih otvorio umesto da pokuša da pobegne, kao što je pomislio da bi mogao, kroz odškrinuti prozor koji se širom otvorio čim je u kobnom naletu promaje iz hodnika pokuljao dim. Požar se, podstaknut najpre uljem natopljenim krpama iz podruma a potom potpomognut benzinom za upaljače kojim ovde-onde behu razborito poprskane stepenice i zidovi, brzo proširio kroz hotel - mada je „srećom”, kako će sutradan ujutro zaključiti lokalni list, „stradalo svega nekoliko ljudi zbog toga što je tek nekoliko soba bilo popunjeno.” Sada su plamenovi hrlili uz stepenice, u parovima, u trojkama, u indijanskim kolonama, ruku pod ruku, jezičak za jezičkom, veselo su razgovarali i pevušili. Nije, međutim, vrelina njihovih titraja naterala Persona da se vrati u sobu, već ljuti tamni dim; pardon, rekao je uljudni plamičak zadržavši vrata koja je on uzaman pokušavao da zatvori. Prozor se zalupio s takvom silinom da su se okna rasprsla u bujicu rubina, i pre no što se ugušio shvatio je da oluja spolja potpomaže unutrašnji požar. Konačno je, da bi izbegao gušenje, pokušao da umakne kroz prozor, ali s te strane pomahnitale kuće nije bilo ni ispusta ni balkona. Kada je stigao do prozora, pred njim je zaplesao dugi plamen s vrhom boje lavande, da bi ga zaustavio elegantnim pokretom ruke u rukavici. Kroz lomljavu komada gipsa i drveta, do njega su doprli ljudski krici, i jedna od poslednjih njegovih zabluda bila je
ta da su to povici ljudi koji nastoje da mu pomognu, a ne urlici sapatnika. Okružiše ga prstenovi mutnih boja, nakratko ga podsetivši na ilustraciju koju je u detinjstvu video u jednoj strašnoj knjizi, sliku na kojoj različito povrće pobednički uzvitlano sve brže leti oko dečaka u pidžami koji očajnički pokušava da se probudi iz svetlucave omame snolikog života. Poslednju viziju predstavljala je užarena knjiga ili kutija, potpuno prozirna i šuplja. To je, po meni, upravo to: ne brutalni jad fizičke smrti već ni sa čim uporedivi, bolni i tajanstveni mentalni manevar potreban da bi se iz jednog vida postojanja prešlo u drugi. Dobro je, sinak, samo polako.