51 Pu, jebemti, rekao je Balard. Tresnuo je još tri novčića na pult. Priđi, rekao je radnik, puneći pušku. Kada je sledeća karta skinuta, na njoj nisi mogao da nađeš tragove crvenog ni mikroskopom. Radnik je Balardu dodao gigantskog medveda od mohera, a Balard je ponovo tresnuo tri novčića. Kada je osvojio dva medveda, tigra i naklonost male publike, radnik mu je oteo pušku. Za tebe više nema, druškane, prosiktao je. Nisi uopšte ništa kazo kolko puta može da se dobije. Priđite, dame i gospodo. Ko je sledeći. Tri velike glavne nagrade po osobi, to je naš limit. Ko je sledeći pobednik. Balard je uprtio svoje medvede i tigra i krenuo kroz gomilu. Bože sačuvaj, vidi šta je sve dobio, rekla je jedna žena. Balard se blago osmehnuo. Lica mladih devojaka plutala su pored njega – bezvezna i glatka kao šlag. Poneko je zurio u njegove igračke. Gomila se kretala ka ivici polja i tamo se skupljala. Balard je bio među njima, u moru seljaka koji su buljili u mrak i čekali da neko ponoćno takmičenje počne. Negde u polju, blesnulo je svetlo i plavorepa raketa se vinula prema Velikom psu. Eksplodirala je visoko nad njihovim uzdignut glavama, mlazevi zažarenog glicerina bleštali su u noći, putujući preko neba u lagano padajućim tračicama vrele raznobojnosti, koje bi brzo gorele ni u šta. Još jedna je poletela, uz dug zvižduk, krivudajući u visinu. Kada se racvetala, ostaci prethodne rakete pojavili su se poput senke, oblak crnog dima iz koga su pepeljasti tragovi pravili lukove na dole, kao da ogromna mračna meduza čuči na nebu. Po raspršenom svetlu mogla su se razaznati i dva čoveka daleko u polju, nagnuta nad sandukom vatrometa, kao atentatori ili bombaši. A među licima u gomili – devojčica sa ušećerenom jabukom u ustima i široko otvorenim očima. Njena bleda kosa mirisala je
52 na sapun, devojče iz nekog drugog vremena, ushićeno pod sumpornim sjajem i čađavom svetlošću nekog srednjovekovnog vašara. Tanka nebeska sveća probijala je tamnu površinu jezera njenih očiju. Prsti su joj se zgrčili. U pucajućem naletu ove plamteće galaksije primetila je čoveka sa medvedima kako je gleda, primakla se bliže devojci pored sebe i hitro rukom začešljala kosu.
53 Balard je ušao vukući za sobom gomile paprati potamnele od snega, zatim je pao na kolena, mrveći šaku po šaku te osušene ili smrznute materije i gurajući je u kamin. Lampa u podu treperi na vetru, a vetar zavija u dimnjaku. Pukotine u zidovima su tragovima uletelog snega koso oslikane preko podnih dasaka, a vetar drmusa karton na prozorima. Balard je doneo i naramak pritki za pasulj; pronašao ih je u ambaru, pa ih sada lomi i slaže. Kada je uspeo da zapali vatru, skinuo je cokule i stavio ih na vrh kamina, zatim zgulio čarape koje su se zgužvale oko prstiju i raširio ih da se suše. Onda je seo i osušio pušku; izbacio je čaure sebi u krilo, osušio ih, obrisao iglu i podmazao je, podmazao zatvarač i burence i šaržer i ručicu, ponovo napunio pušku, ubacio metak u cev, spustio oroz i položio pušku na pod kraj sebe, Projakoju je ispekao u vatri jekašasta i prosta,samo od brašna i vode. Bezukusna je i korica koju kruto žvaće i spira vodom. Dva medveda i tigar isplaženh crvenih plišanih jezika gledaju sa zida plastičnim očima koje se sijaju na slaboj svetlosti vatre.
54 Psi su prešli u uskoj tamnoj koloni preko snežne kosine na obronku. Daleko ispod njih, divlji vepar koga su gonili klatio se, koračajući krupno i neobično kruto, uzdignutih leđa, crn i u jakom kontrastu sa zimskim pejzažem. Lavež pasa odjekivao je u tom neizmernom bledoplavom protranstvu kao jauci demonskih jodlera. Vepar nije hteo da pređe reku. Kada je to konačno učinio, bilo je prekasno. Izašao je iz vrbaka; sa njega se dizala para i sav gladak krenuo je preko zaravni. Iza njega psi su histerično padali niz planinu i sneg je eksplodirao svuda oko njih. Kada su uleteli u vodu, krenuli su da se puše kao vrelo kamenje, zatim su kroz šipražje izlazili na zaravan u oblacima blede pare. Vepar se nije osvrnuo sve dok ga prvi pas nije stigao. Okrenuo se prema njemu, zasekao ga i nastavio dalje. Ostali psi krenuli su da se roje oko njegove zadnjice i on se ponovo okrenuo, počeo da bode svojm britkim kljovama i propeo se na zadnje noge, ali nije mogao nigde da se skloni. Nastavio je da se vrti, zarobljen unutar kola režećih pasa, dok nije jednog potkačio kljovom, zaleteo se na njega, priklještio ga na zemlju i rasporio. Kada se ponovo okrenuo da zaštiti sapi, to je bio kraj. Balard je posmatrao taj balet, bacakanje i kovitlanje, blato koje je kipilo po snegu, posmatrao je divnu krv kako se talasa u svom holografu bitke, mlaz kako šiklja iz probijenog pluća, krv iz tamnog srca, kolutove i piruete, dok se nisu začuli pucnji i sve bilo gotovo. Mladi pas grizao je veprove uši, drugi je ležao mrtav, jarki konci creva bili su rasprostrti po
55 snegu, a treći se vukao okolo i cvileo. Balard je izvadio ruke iz džepova i uzeo pušku koju je naslonio na drvo. Dve malene prilike, uspravne i naoružane, kretale su se uz reku, žureći u svetlu koje je slabilo.
56 U kovačnici, skoro potpuno mračnoj, osim blagog sjaja u ćošku u kome je tinjala vatra, bila je i kovačeva silueta nagnuta nad nekim poslom. Balard je stajao u dovratku sa zarđalom glavom sekire koju je našao. Dobro jutro, rekao je kovač. Dobro jutro. Šta mogu da uradim za tebe? Imam ovu sikiru što treba da se naoštri. Prešao je preko zemljanog poda do mesta na kome je kovač stajao nad nakovnjem. Na zidovima prostorije visile su svakave alatke. Komadi poljoprovredne mašinerije i auto-delovi bili su svugde razbacani. Kovač je izbacio bradu i pogledao sekiru. Jel ta? – rekao je. Jeste. Kovač je okretao glavu sekire u ruci. Nema neke vajde da se ovo izbrusi, rekao je. Nema? Šta si teo da staviš za držalju? Mislio da kupim.
57 Podigao je glavu sekire da je pogleda na svetlu. Ne možeš samo da brusiš i brusiš oštricu, rekao je. Vidiš kako je iskrzana? Balard je video. Ako oćeš da sačekaš minut, ja ću ti pokažem kako da središ sikiru tako da seče duplo bolje nego bilo koje govno što ćeš da kupiš novo dole u onoj gvožđari. Kolko će to da košta? Misliš sa novom držaljom i sve? Jeste, sa držaljom. Ima te košta dva dolara. Dva dolara. Jašta. Držalja ti je dolar dvaes pet centi. Ja sam mislio da mogu samo da je naoštrim za dvaes pet centi, tako nešto. Ne bi nikad bio zadovoljan, rekao je kovač. Mogu novu da uzmem za četiri dolara. Ja ti kažem da ti je bolje da imaš ovu kako treba sređenu nego dve nove. Pa... Ajde, reci. U redu.
58 Kovač je gurnuo sekiru u vatru i par puta napumpao meh. Žuti plamenovi pokuljali su od ispod oštrice. Njih dvojica su posmatali. Gledaš da ti plamen bude visok, rekao je kovač. Osam do desetsantimetara iznad duvnica. Isto gledaš da ti vatra bude čista, od dobrog uglja koji nije ležao na suncu. Okrenuo je glavu sekire mašicama. Gledaš da ti za prvu obradu bude ozbiljna toplota, pa da je polako smanjivaš. Ovo još nije dovoljno vruće. Povisio je glas dok je izgovarao ova zapažanja, iako peć nije ispuštala nikakve zvuke. Ponovo je par puta pumpao meh i gledali su kako se vatra diže. Nikad previše brzo, rekao je kovač. Lagano. Tako da ga greješ. Gledaš kake ti je boje. Ako ti slučajno pobeli, onda piši propalo. Evo, saće lepo. Izvukao je sekiru iz vatre – drhtala je od toplote i sijala providnožutim sjajem – i položio je na nakovanj. Gledajsad da radišsamo gde je ravno,rekao je podižući čekić. Počneš od oštrice. Zamahnuo je čekićem i meko gvožđe je uz čudno tupo odzvanjanje krenulo da menja oblik. Obradio je oštricu sa obe strane i vratio glavu sekire u vatru. Zagrejemo je još jednom, ali ne tolko ko prvi put. Jarka crvena boja će biti dosta. Spustio je mašice na nakovanj i temeljito obrisao dlanve o kecelju, ne skidajući oči sa vatre. Pažljivo je gledaj, rekao je. Nikad ne ostavljaj čelik u vatri duže nego što mu treba da se zagreje. Neki ljudi krenu da čačkaju nešto drugo i ostave alatljiku koju greju da ode u tri lepe, ali najbolje ti je da je izvadiš iz vatre čim dobije boju koja ti treba. Sad oćemo lepo jarko crvenu. Jarko crvenu oćemo. Evo je sad.
59 Prebacio je ponovo sekiru mašicama na nakovanj, oštrica je bila duboka, narandžaste boje, sa vrelim iglicama koje su se prelamale na njoj. Vidiš, sad, na drugom zagrevanju, tučeš je od oštrice unazad. Udarci čekića pravili su onaj ne u potpunosti metalni zvuk. Jedno dva santimetra. Vidiš kako se širi. Možeš da je pustiš da bude široka ko lopata, ako izdrži, ali nikad čekićem ne diraš samu ivicu, ili ćeš da izgubiš svu snagu što je sad u ravnom delu. Mlatio je čekićem odmereno i bez napora, oštrica se hladila i njeno svetlo postalo je blago pulsirajuće boje krvi. Balard je gledao po radnji. Kovač je položio glavu sekire na nakovanjsko dleto i maljem potkresao ivice. Tako smanjivamo širinu, rekao je. Sad je još jednom zagrejemo, da očvrsne. Stavio je sekiru u vatru i napumpao meh. Ovog puta slaba vatra, rekao je. Samo na minut. Samo da se malo zasija i dosta. Evo je. Sad je istučeš lepo sa obe strane. Mlatio ju je kratkim zamasima. Okrenuo i obradio i drugu stranu. Vidi kako crna postaje, rekao je. Crni se i sija ko čamugino dupe. Ovo sabija čelik i čini ga jakim. Sad je spremna da se stvrdne. Čekali su dok se sekira zagrevala. Kovač je izvadio pljosnati opušak iz džepa kecelje i zapalio ga komadićem uglja iz peći. Zagrejemo samo deo na kome smo radili, rekao je. A što je manja toplota na kojoj ga ščvršnjavaš, to bolje. Neka trula višnja, to će bitikako treba. Neki ljudi vole da je zagase u ulju, ali voda najbolje kali na niskim temperaturama. Malo soli da smekšaš vodu. Mekana voda, tvrd čelik. Evo je. Sad kad je uzmeš i umočiš, gledaj da je umačeš severno. Sa oštricom pravo na dole, vako. Spustio je drhteću oštricu u kofu za gašenje i oblak pare se podigao. Metal je zašištao na sekund i zatim utihnuo. Kovač ga je pomerao gore-dole po
60 vodi. Polako ga hladi i nikad neće da pukne, rekao je. Sad ga ispoliramo i lepo iskalimo. Izribao je oštricu štapom umotanim u šmirglu. Uhvativši glavu sekire mašicama, počeo je polako da je pomera iznad vatre. Samo je stalno pomeraj i nemoj je gurati u vatru. Tako će ujednačeno da se iskali. Sad je malo zažutela. To je u redu za neke alatljike, ali mi ćemo ovu na plavo da kalimo. Sad postaje braon. Gledaj je sad. Vidiš tamo? Skinuo je glavu sekire sa vatre i položio je na nakovanj. Moraš da je pažljivo gledaš i da ne pustiš da se ivice prve ohlade. Oblik vatre uvek da odgovara poslu. Jel to to? – rekao je Balard. To je to. Sad ćemo samo da joj napravimo držalju i da je naoštrimo i onda možeš da ideš. Balard je klimnuo glavom. To ti je kao i sa mnogo drugih stvari, rekao je kovač. Ako i najmanji deo odradiš kako ne treba, to ti bude isto kao da ništa nisi uradio kako treba. Prebirao je po držaljama koje su stajale u buretu. Šta misliš, jel bi mogo ti da uradiš, sad kad si vido kako? Šta da uradim, rekao je Balard.
61 Zatrčao se niz padinu, sneg mu je bio do butina, valjao se po nanosima sa puškom koju je jednom rukom držao iznad glave. Uhvatio se za lozu, zavrteo okolo i onda stao. Kiša mrtvog lišća i grančica pala je na glatki plašt snega. Istresao je trunje iz kragne i pogledao dalje niz padinu da vidi gde može opet da se zaustavi. Kada je došao do zaravni u podnožju planine, našao se okružen jelama i meksičkim klekama. Pratio je zečije staze kroz šumu. Sneg se otopio i ponovo smrzao, i tanka ledena korica se uhvatila na vrhu; dan je bio veoma hladan. Izašao je na čistinu; crvendać je poletao. Pa još jedan. Držali su krila raširenim i sletali poskakujući po snegu. Balard je pažljivije pogledao. Celo jato bilo je šćućureno pod kedrom. Kada im je prišao, razdvojili su se u parove i trojke i krenuli da cupkaju i gegaju se po ledenoj korici, vukući krila za sobom. Balard je potrčao za njima. Raspršili su se i izmakli. On je padao i ustajao i trčao smejući se. Uhvatio je jednog i držao ga na dlanu, toplog i pernatog, dok mu je srce tuklo samo tako. Popeo se uz izbrazdan prilaz pored kola koja su sa isečenim krovom stajala na betonskim blokovima. Strujni kabal bio je razvučen preko blata – pod krovom od kola gorela je sijalica, a ispod nje hrpa deprimiranih pilića se zbijala i pijukala. Balard je pokucao o pod trema. Bio je hladan i tmuran dan. Gusti kolutovi smeđkastog dima kovitlali su se nad krovom, a prnje snega ležale su po dvorištu, sive, čipkane i flekave od čađi. Umilno je pogledao pticu koju je držao na grudima. Vrata su se otvorila. Ulazi unutra, rekla je žena u tankoj pamučnoj kućnoj haljini.
62 Popeo se uz stepenice trema i ušao u kuću. Pričao je sa ženom, ali je gledao kćerku. Mučno se kretala po kući, sva od sisa, mladih bedara i golih nogu. Jel ti ladno? – rekao je Balard. Šta kažeš, kakvo je ovo vreme, rekla je žena. Doneo sam mu lepića-igračkića, rekao je Balard, klimajući glavom prema stvari na podu. Žena je okrenula svoje lice u obliku plitkog tanjira ka njemu. Šas radio? Dono mu igračkića. Vidi vamo. Izvukao je polusmrznutog crvendaća ispod svoje košulje i ispružio ga. Ovaj je okrenuo glavu. Oko mu je igralo. Pogle vamo, Bili, rekla je žena. On nije pogledao. Ćelavi, glavati i balavi primat koji je bio nastanjen u donjim predelima kuće, blizak prijatelj deformisanih dasaka i rupa zakrpljenih spljoštenim konzervama hrane, družbenik bubašvaba i velikih dlakavih paukova kad im je sezona, večito upoganjen i mučen bezimenom štrokom. Evo ga lepić-igračkić. Crvendać je krenuo preko poda, krila su mu se klatila kao latinska jedra. Primetio je... šta? Dete? Da, dete je primetio i skrenuo ka ćošku. Detetove mutne oči su ga pratile. Tromo se pomakao. Balard je uhvatio pticu i pružio mu je. Dete ju je uzelo u debele sive ruke. Ubiće ga, rekla je devojka.
63 Balard joj se iskezio. Njegov je, i može da ga ubije ako tako oće, rekao je. Devojka je ozlojeđeno napućila usta. Sranje, rekla je. Ima nešto i tebi da donesem, Balard joj je rekao. Nemaš ti ništa što ja oću, rekla je. Balard se nacerio. Imam još vruće kafe na šporetu, iz kuhinje je govorila žena. Jesi teo možda malo? Uopšte mi ne bi smetalo da popijem jednu šolju, rekao je Balard, trljajući ruke da pokaže koliko je bilo hladno. Za kuhinjskim stolom, sa ogromnom šoljom od mlečnog porcelana ispred sebe, sa parom koja se belela na hladnoći pored prozora kod koga je sedeo, i sa vlagom koja se kondenzovala na izbledeloj cvetnoj mušemi. Sipao je mleko iz konzerve i promešao. Kad misliš da će Ralf da se vrati? Nije reko. Pa... Samo ga ti sačekaj, ako oćeš. Dobro. Sačekaću ga koji minut. Ako on ne dođe, moram onda da idem. Čuo je kako se zadnja vrata zatvaraju. Video ju je kako ide niz blatnjavu i utabanu stazu do poljskog WC-a. Pogledao je ženu. Pravila je uštipke na kuhinjskom pultu. Na brzaka je pogledao kroz prozor. Devojka
64 je otvorila vrata od WC-a i zatvorila ih za sobom. Balard je spustio lice u paru iz svoje šolje. Ralfa nije bilo, pa ga nije bilo. Balard je popio kafu i rekao da je bila dobra i ne, hvala, nije hteo još. Ponovio je to i rekao da je bolje da krene. Mama, oću da dođeš nešto da pogledaš,rekla je devojka iz druge sobe. Šta je bilo? – rekla je žena. Balard je ustao i nelagodno se protegao. Bolje da krenem, rekao je. Sačekaj ga samo, ako... Mama. Balard je pogledao u prednju sobu. Ptica je čučala na podu. Devojka se pojavila u dovratku. Htela sam ovde nešto da pogledaš. Pa, šta je bilo? – rekla je žena. Ona je pokazala ka detetu. Sedelo je kao i pre – ogavna klecava masa u maloj sivoj majici. Usta su mu bila umazana od krvi i žvakalo je. Balard je prišao i sagao se da uzme pticu. Zalepršala je krilima i pala na pod. Podigao ju je. Dve male crvene izbočine virile su iz mekanog perju. Balard je brzo spustio pticu. Lepo sam ti kazala da mu je ne daješ, rekla je devojka. Ptica se batrgala po podu. Žena je sada došla u sobu. Obrisala je ruke o kecelju. Svi su gledeli u pticu. Žena je rekla: Šta joj je uradio? Uzo je i odrigzo joj noge, rekla je devojka. Balard se mučenički osmehnuo. Nije hteo da mu pobegne, rekao je.
65 Ja da tolko nemam razuma, ja bi odustala od života, rekla je devojka. Ćuti tu, rekla je žena. Bolje mu izvadi to iz usta, pre nego što krene da povraća.
66 Nijedan od njih nikad nije bio neko, barem ja za to nisam čuo. Sećam se njegovog dede, zvao se Liland, kao starac je primao vojnu penziju. Umro je kasnih dvadesetih. Navodno je bio u vojsci Unije. Dobro je bilo poznato da ceo rat nije radio ništa sem što je čučao u žbunju. Dva-tri puta su dolazili da ga traže. Dođavola, nikad on nije bio u ratu. Tako priča matori Kameron i ja stvarno ne znam koji bi on razlog imao da laže. Kaže da su došli da traže Lilanda Balarada i dok su ga tražili po kući i u ambaru i pušnici, on je iz žbunja gde se krio otišao do mesta gde su bili njihovi konji i otsekao kožu sa narednikovog sedla da zakrpi svoje cipele. Ne, ja ne znam odakle je dobijao tu penziju. Cenim da ih je lagao. Okrug Sevier je u vojsku Unije poslao više ljudi nego što je imao registrovanih glasača, ali on nije bio jedan od njih. Ali je zato bio jedini od njih koji je bio dovoljno bestidan da traži penziju. Reći ću vam šta je bio, ako nije bio vojnik. Bio je, Boga mi, Bela Kapa. O da. To jeste bio. Imao je mlađeg brata i on je bio isto to, ali je u to neko doba pobegao odavde. Dobro se zna da su ga obesili u Hetisburgu, u Misisipiju. To lepo pokazuje da mesto nije bitno. Njega bi obesili gde god da je živeo. Ali za Lestera se jedna stvar mora kazati. Ako oćeš, možeš da mu pratiš porodično stablo sve do Adama i nek sam proklet ako ih on nije sve nadmašio. To je istina živa.
67 Priče o Lesteru... Pričajte vi kolko oćete, mene čeka kući večera.
68 JEDNOG LEDENOG ZIMSKOG JUTRA u ranom decembru, Balard je sišao niz planinu sa niskom veverica za pojasom i izašao na put. Kada je pogledao prema okretnici, primetio je da su tamo stajalakola sa upaljenim motorom koji je nežno brundao i plavkastim dimom koji se dizao u hladan jutarnji vazduh. Balard je prešao preko puta i sišao u šiprag, i onda se penjao kroz šumu dok nije došao do iznad okretnice. Kola su i dalje stajala upaljena. Nije video nikog unutra. Prišunjao se kroz rastinje dok nije stigao na oko deset metara od kola, tamo je stao da osmotri. Čuo je ujednačeno brujanje motora, a odnekud u tihom planinskom jutru jedva čujno je dopirao zvukgitare i pevanja. Posle nekog vremena muzika je prestala i čuo se samo glas. To je radio, rekao je. Nije bilo znakova da je neko bio u kolima. Prozori su bili zamagljeni, ali nije izgledalo kao da ikoga ima unutra. Izašao je iz žbunja i krenuo ka automobilu. Ako se bilo koga ticalo, on je bio samo lovac na veverice koji prolazi putem. Dok je prolazio pored kola, bacio je pogled unutra. Prednje sedište bilo je prazno, ali na zadnjem su dvoje polugolih bili zajedno ispruženi. Gola butina. Podignuta ruka. Par dlakavih guzova. Balard je nastavio da hoda. Zatim je stao. Dva oka koja zure, neskrenuta i netrepćuća.
69 Okrenuo se i pošao nazad. Sa očima punim nespokoja zagledao se kroz prozor. Iz zbrke izvijenih udova i razbacane odeće, druge oči su slepo zurile sa tupog belog lica. Pripadale su mladoj devojci. Balard je pokucao na staklo. Čovek na radiju je rekao: Sledeću pesmu bismo posebno želeli da posvetimo onima koji su bolesni i koji su vezani za kuću. Na planini su se dozivale dve vrane, slabašno hrapavo graktanje odzvanjalo je kroz vazduh, hladan i samotan. Balard je otvorio vrata od kola, sa puškom na gotovs. Čovek je ležao među devojčinim raširenim butinama. Hej, rekao je Balard. Za gospodarev buket sakupljam cveće. Predivno cveće koje uvenuti nikad neće. 1 Balard je sedeo na ivici sedišta, naslonjen na volan. Ispružio je ruku i ugasio radio. Motor se čuo: brm, brm, brm. Pogledao je nadole, napipao ključ i ugasio ga. Bilo je jako tiho tu u kolima, samo njih troje. Kleknuo je na sedište, okrenuo se pozadi i pogledao drugo dvoje. Posegnuo je i uhvatio muškarca za rame. Njegova ruka je skliznula sa sedišta i pala na pod, i Balard se brecnuo od tog iznenadnog pokreta i lupio glavom o krov automobila. Nije ni opsovao. Samo je mirno klečao i buljio u dva tela. Ove ovde džukele su prokleto mrtve, rekao je. Jedna od devojčinih grudi je virila. Bluza joj je bila otkopčana i brushalter podignut oko vrata. Balard je jako dugo zurio. Konačno je pružio ruku preko mrtvačevih leđa i dodirnuo je. Bila je meka i hladna. Gladio je široku smeđu bradavicu vrhom palca. 1 Stihovi „Gathering Flowers for the Master’s Bouquet”, pesme Kiti Vels, prve ženske kantri zvezde. (Prim, prev.)
70 I dalje je držao pušku. Izvukao se sa sedišta i stao na put, posmatrao i osluškivao. Nije se čuo ni zov ptica. Skinuo je veverice sa pojasa i poredao po krovu, uspravio pušku o branik i ponovo seo u auto. Nagnut preko sedišta, pokušao je da skine muškarca sa devojke. Telo je tromo ležalo, glava se oklembesila. Balard ga je pomerio u stranu, ali bio je zaglavljen uz zadnji deo prednjeg stedišta. Sada je mogao bolje da vidi devojku. Pružio je ruku i pomilovao joj drugu dojku. Radio je to neko vreme, a onda joj je sklopio oči palcem. Bila je mlada i veoma lepa. Balard je zbog hladnoće zatvorio prednja vrata kola. Ponovo je uhvatio čoveka. Izgledalo je da je obdaren. Nosio jekošulju, a pantalone su mu ležale zgužvane preko cipela. Sa nekom vrstom otupelog prezira, Balard je zgrabio go i hladan kuk i povukao ga ka sebi. Čovek se okrenuo na drugu stranu i skliznuo na pod između sedišta, gde je ležao sa jednim okom otvorenim, a drugim poluzatvorenim. Boga mi miloga, rekao je Balard. Mrtvačev penis, obložen mokrim, žutim kondomom bio je kruto uperen u njega. Izašao je unazad izkola, uzeo pušku i otišao do mesta sakog je mogao da vidi niz put. Vratio se, zatvorio vrata od kola i obišao na drugu stranu. Bilo je jako hladno. Posle nekog vremena, ponovo je ušao u kola. Devojka je ležala zatvorenih očiju, golih grudi koje su virile iz raskopčane bluze i raširenih butina. Balard se uspentrao preko sedišta. Mrtvac ga je posmatrao sa poda automobila. Balard mu je pomerio noge tako što ga je šutnuo, a onda podigao devojčine gaćice, onjušio ih i stavio u džep. Pogledao je kroz stražnji prozor i oslušnuo. Klečeći između devojčinih nogu, otkopčao je kaiš i spustio pantalone. Pomahnitali gimnastičar uposlen hladnim lešom. Prosipao je u to voskasto uvo sve što je ikada pomislio da kaže nekoj ženi. Ko bi mogao reći da ga ona nije čula? Kada je bio gotov, izdigao se i ponovo pogledao
71 okolo. Prozori su bili zamagljeni. Zgrabio je rub devojčine suknje da se obriše. Stajao je na mrtvačevim nogama. Mrtvačeva alatka je i dalje stajala uspravno. Balard je navukao pantalone, ponovo se uspentrao preko sedišta, otvorio vrata i izašao napolje na put. Upasao je košulju i zategao kaiš. Zatim je uzeo pušku i krenuo niz put. Nije daleko odmakao pre nego što je stao i vratio se. Prvo što je video bile su veverice na krovu. Pokupio ih je i strpao pod košulju, otvorio vrata od kola, gurnuo ruku, okrenuo ključ i pritisnuo dugme za paljenje. Kola su glasno zakloparala u tišini i motor se probudio. Pogledao je merač benzina. Igla je bila na četvrtini. Bacio je pogled na tela na zadnjem sedištu, zatvorio vrata i ponovo krenuo niz put. Odmakao je otprilike četristo metara pre nego što je stao ponovo. Stajao je na sred puta i gledao pravo ispred sebe. E jebeš ga, rekao je. Krenuo je nazad. Onda je počeo da trči. Kada je stigao do kola, ona su i dalje brundala, i Balardu je nestalo daha, usisavao je duge mlazeve hladnog vazduha niz grlo u užarena pluća. Cimnuo je vrata, uspentrao se unutra, na zadnjem sedištu napipao mrtvačeve pantalone, gurnuo ruku u zadnji džep i izvukao novčanik. Otvorio ga je. Porodične slike u požutelim plastičnim prozorčićima. Izvukao je tanak snop novčanica i prebrajao ih. Osamnaest dolara. Presavio je pare, strpao ih u džep, vratio novčanik u mrtvačeve pantalone, izašao iz kola i zatvorio vrata. Izvadio je novac i ponovo ga prebrajao. Krenuo je da uzme pušku, ali je zastao i ponovo se zavukao u kola. Gledao je pozadi po podu, gledao je ispod sedišta i ispod leševa. Onda je pogledao napred. Njena tašna bila je na podu. Otvorio ju je, izvukao novčanik za sitninu, otvorio ga i istresao malu hrpu srebrnih novčića i dve zgužvane novčanice od dolar. Preturao je po tašni, izvadio karmin i rumenilo, stavio ih u džep, zatvorio tašnu i sedeo neko vreme sa njom u krilu. Onda je primetio pregradu na instrument tabli. Pružio je ruku,
72 pritisnuo dugme i ona se otvorila. Unutra su bili papiri, baterijska lampa i flaša od pola litre kupovnog viskija. Izvadio ju je i podigao. Bila je dve trećine puna. Zatvorio je pregradu, izašao iz kola, stavio flašu u džep i zalupio vrata. Pogledao je devojku još jednom i ponovo krenuo niz put. Ovog puta je napravio samo par koraka pre nego što se vratio. Otvorio je vrata i upalio radio. U utorak uveče bićemo u školi u Buls Gepu, rekao je radio. Balard je zatvorio vrata i krenuo niz put. Posle nekog vremena je zastao, izvadio flašu i otpio, a onda nastavio. Skoro da je stigao do raskrsnice u podnožju planine, pre nego što se poslednji put predomislio. Okrenuo se i pogledao uz put. Čučnuo je na sred puta, spustio pušku kundakom na dole i obuhvativši rukohvat sa obe šake, naslonio bradu na zglob. Pljunuo je. Pogledao je u nebo. Posle nekog vremena, ustao je i krenuo nazad. Soko je jedrio na vetru iznad padine, donje strane krila bile su jarkobele na decembarskom suncu. Obrušio bi se, raširio krila, uzdigao se. Balard je žurio uz put. Želudac mu je bio prazan i zgrčen. Stigao je kući sa mrtvom devojkom u kasno jutro. Nosio ju je preko ramena kilometar i po pre nego što mu je potpuno ponestalo snage. Njih dvoje ležali su na lišću u šumi. Balard je tiho disao hladan vazduh. Sakrio je pušku i veverice u hrpi crnog lišća pod krečnjačkom liticom uz koju se popeo naprežući se sa devojkom, i onda nastavio put. Izašao je iz šume sa zadnje stranekuće,kroz podivljalo žbunje i mrtav korov pored ambara, progurao devojku kroz uzan dovratak, a onda i sam ušao. Položio ju je na madrac i pokrio. Zatim je izašao napolje noseći sekiru. Vratio se sa naramkom drva, zapalio vatru u ognjištu i seo ispred da se odmori. Onda se okrenuo prema devojci. Skinuo joj je odeću i gledao,
73 pažljivo proučavajući svaki deo njenog tela, kao da hoće da vidi kako je napravljena. Izašao je napolje i posmatrao kroz prozor njeno golo telo kako leži pored vatre. Kada se vratio unutra, otkopčao je pantalone, iskoračio iz njih i legao pored devojke. Navukao je ćebe preko njih dvoje.
74 Popodne se vratio po pušku i veverice. Strpao je veverice pod košulju, proverio šaržer puške da vidi da li je i dalje puna ikrenuo uz planinu. Kada je izašao iz ogolele zimske šume na okretnicu, kola su i dalje bila tamo. Motor se ugasio. Čučnuo je, naslonjen na pete i posmatrao. Bilo je veoma tiho. Od dole je dopirao prigušen zvuk radija. Posle nekog vremena je ustao, pljunuo, po poslednji put proučio to mesto i vratio se niz planinu. Sledeće jutro, kada su crne mladice stajale kao noževi u izmaglici nad obronkom, dva dečaka su prošla kroz dvorište i ušla u kuću, gde je Balard ležao sklupčan pod ćebetom pored ugašene vatre. Mrtva devojka je ležala u drugoj sobi, dalje od izvora toplote, kako se ne bi pokvarila. Stajali su u dovratku. Balard je skočio na noge iskolačenih očiju i izbacio ih nazad u dvorište, urlajući i posrćući. Šta kog đavola oćete? – drao se. Stajali su u dvorištu. Jedan je imao pušku, a drugi luk koji je sam napravio. Ovaj je Čarlsov rođak, rekao je onaj sa puškom. Ne moš da ga oteraš. Kazali su nam da možemo ovde da lovimo. Balard je pogledao rođaka. Ajde, idite lovite, rekao je. Ajde, Arone, rekao je dečak sa puškom. Aron je kivno pogledao Balarda i onda su se uputili preko dvorišta.
75 Bolje da vas ne vidim ovde, doviknuo im je Balard sa trema. Drhtao je od hladnoće. To vam je svima bolje. Kada su nestali iz vidokruga, jedan je odnekle iz osušenog korova dobacio nešto, ali Balard nije mogao da razazna reći. Stajao je u dovrtaku, na mestu na kome su oni stajali, i gledao po sobi da vidi da li može da ustanovi šta su oni videli. Ništa nije bilo sigurno. Ona je ležala pod ritama. Ušao je, ponovo potpalio vatru i čučnuo pred nju, psujući. Kada se vratio iz ambara, vukao je za sobom nevešto napravljene merdevine, ušao je sa njima u sobu gde je devojka ležala, naslonio ih uza zid kod male četvrtaste rupe u plafonu, popeo se i promolio glavu na tavan. Drveni crep bio je naslagan kao luđačka slagalica, i u kariranoj pomračim nazirao je par starih kutija punih prašnjavih tegli. Popeo se i raščistio prostor na klimavim daskama; obrisao ih nekim dronjavim krpama i zatim sišao. Bila je previše teška za njega. Stao je na pola puta, sa jednom rukom na poslednjoj prečazi merdevina, a drugom oko struka mrtve devojke, oklembešene u pocepanoj i nevešto zašivenoj spavaćici. Sišao je. Pokušao je da se popne držeći je oko vrata. Nije odmakao dalje. Seo je sa njom na pod, a dah mu je pravio bele oblike po hladnom vazduhu sobe. Onda je ponovo otišao do ambara. Vratio se sa starim komadima uzdi,seo kraj vatre ikrenuo da ih spaja. Zatim je otišao u drugu sobu i vezao ih oko struka bledog leša, uzeo drugi kraj uzdi i popeo se uz merdevine. Ona je ustala sa poda pognutih ramena – sva kosa joj je padala na dole – i polako krenula da se trza uz merdevine. Na pola je zastala, klateći se. Zatim je nastavila da se diže.
76 Od veverica je napravio neku vrstu gulaša sa repom, čije je ostatke sada ostavio pored vatre da se ugreju. Nakon što je jeo, odneo je pušku na tavan i tamo je ostavio, zatim uzeo merdevine i naslonio ih na zadnji deo kuće. Onda je izašao na put i uputio se ka gradu. Tek poneka kola bi prošla. Balard, hodajući po sivoj travi pored puta, među limenkama piva i drugim otpadom, nije čak ni podizao pogled. Zahladnelo je, i on je bio skoro potpuno poplaveo kada je tri sata kasnije stigao do Seviervila. Balard u kupovini. Stajao je ispred prodavnice mešovite robe u čijem izlogu je bila grubo istesana lutka, bez glave, nataknuta na šipku, sa priprostom crvenom haljinom. Napravio je nekoliko krugova po radnji i pregledao sve artikle, šake su stezale novac u džepvima. Prodavačica koja je stajala ruku prekrštenih i obgrljenih oko ramena, nagnula se prema njemu kada je prošao. Mogu da vam pomognem? – rekla je. Nisam još sve dobro vido, rekao je Balard. Krenuo je u još jedan juriš između rafova sa donjim vešom, blago mahnitog pogleda, kao da je preplašen od tananih pastelnih stvari raspoređenih po njima. Kada je ponovo prošao pored prodavačice, gurnuo je ruke u zadnje džepove i nehajno zabacio glavu ka izlogu. Pošto ona crvena aljina tamo, rekao je.
77 Ona je uperila pogled ka prednjem delu radnje i stavila ruku na usta da bi se prisetila. Pet i devedes osam, rekla je. Zatim je krenula da klima glavom. Da, da. Pet i devedes osam. Uzeću, reko je Balard. Prodavačica je prestala da se naginje nad pultom. Ona i Balard su bili otprilike iste visine. Rekla je: Koja vam veličina treba? Balard ju je pogledao. Veličnina, rekao je. Da li znate njenu veličinu? Krenuo je da trlja vilicu. Nikad nije video devojku kako stoji. Pogledao je prodavačicu. Ne znam koju ona veličninu ima, rekao je. Pa, kolika je ona? Ne verujem da je tolko velika ko ti. Da li znate koliko je teška? Ima oko pedes kila ili malo jače. Devojka ga je pogledala pomalo čudno. Mora da je prilično mala, rekla je. Nije uopšte velika. Ovamo stoje, rekla je devojka, pokazujući mu da pođe za njom. Prešli su preko škripavog i nauljenog drvenog poda do rafa sa haljinama, napravljenog od pocinkovanih vodovodnih cevi; prodavačica je razmakla ofingere, izvukla crvenu haljinu i pokazala mu je. Ovo je sedmica. Ja bi rekla da će joj odgovarati, osim ako je stvarno majušna. Okej, rekao je Balard.
78 Ako joj ne odgovara, može da je zameni. Okej. Prebacila je haljinu preko ruke. Da li ste hteli još nešto? – rekla je. Da, rekao je Balard. Trebaju joj još neke stvari. Devojka je čekala. Trebaju joj još neke stvari koje idu uz aljinu. Šta joj sve treba? – rekla je devojka. Trebaju joj neke gaćice, izbrbljao je Balard. Devojka se zakašljala u šaku, okrenula i pošla nazad uz rafove, a Balard je išao iza nje, plamtećeg lica. Stali su pored rafa, koji je on sve vreme krajičkom oka proučavao, i devojka je prstima kucnula po maloj staklenoj šipci, gledajući iza Balarda. On je stajao raširenih laktova, sa rukama i dalje naguranim u zadnje džepove. Imaju ovde sve ove, rekla je devojka, uzimajući olovku iza uha i njome prelazeći preko stalka. Imate li crnih? Počela je da pretura po obešenom vešu i izvukla par crnih gaćica sa roze mašnama. Uzeću ih. I jednu od onih tamo stvari. Ona je pogledala u pravcu u kome je pokazivao. Slip? – rekla je. Da.
79 Pomerila se uz pult. Evo, ovaj je lep, crveni, rekla je. Lepo bi se slagao sa haljinom. Crveni? – rekao je Balard. Pokazala mu je. Uzeću i to, rekao je Balard. Još nešto želite? – rekla je. Ne znam, rekao je Balard, kružeći pogledom po radnji. Da li joj treba brushalter? Ne. Je li, a da nemate onake gaće u crvenoj boji? Kada je Balard stigao do Foksove radnje, bio je polusmrznut. Plavetni sumrak oblivao je okolnu pustu šumu. Odmah se uputio do peći i stao pored njenog prašnjavog i sivog bureta; zubi su mu cvokotali. Jel ti dovoljno ladno? Balard je klimnuo. Na radiju kažu da će večeras da bude i do minus šesnes. Balard nije bio za ćaskanje. Išao je po radnji birajuću konzerve pasulja i viršli, pokazao od kog parizera iz frižidera sa mesom hoće trista grama, uzeo dve vekne hleba, litar svežeg mleka, malo sira i krekera i pakovanje kolača. Gospodin Foks je sračunavao zbir u svom blokčiću, gledajući artikle na pultu preko ivica naočara. Balard je svoje pakete iz grada držao čvrsto pod pazuhom.
80 Šta kažeš na onog dečka što su ga tamo našli juče uveče? Šta s njim? – rekao je Balard.
81 Potpalio je vatru u ognjištu, odrvenelim prstima odvezao pertle i kašikom cipele smakao sa listova, udarajući petama u pod dok se nisu skinule. Pogledao je svoja stopala. Bila su bledo žuta sa svetlim flekama. Kada je otišao u drugu sobu, jedva da je osećao pod. Činilo mu se da hoda na gležnjevima. Izašao je napolje bosonog, dovukao merdevine, popeo se i gledao devojku. Sišao je sa puškom i naslonio je pored kamina. Zatim je otvorio pakete iz grada i izvadio stvari, mirisao ih, pa ih ponovo savio i odložio. Otvorio je konzervu pasulja i konzervu viršli, spustio ih uz vatru i pristavio šerpu vode za kafu. Zatim je ostale stvari odložio u ormar i, sedeći na ivici dušeka, ponovo navukao cipele. Sa sekirom u ruci, zatrupkao je preko poda, pa napolje, u noć. Ponovo je počeo da pada sneg. Dovlačio je drvo sve dok celu sobu nije ispunio ogromnom kamarom u kojoj je bilo parčića starih panjeva, zakržljalih mladica i jedan deo neke drvene ograde na kojoj su komadi trule žice visili između stubova. Kada je bio gotov, mrak je već odavno pao. Dobro je naložio vatru, seo ispred nje i pojeo svoju večeru. Kada je završio, upalio je lampu, otišao sa njom u drugu sobu i popeo se uz merdevine. Usledili su zvuci makljanja i promumlanih psovki. Silazila je niz merdevine dok nije dotakla pod stopalima i onda stala. On je pustio još konopca, ali ona je stajala tu na podu, naslanjajući se o merdevine. Stajala je na prstima i nije se presavila. Balard je sišao niz merdevine i odvezao konopac sa njenog struka. Zatim ju je odvukao u
82 drugu sobu i položio pored ognjišta. Uhvatio joj je ruku i pokušao da je podigne, ali celo se telo pomaklo – bilo je sasvim drveno. Prokleta smrznuta kučka, rekao je Balard. Nabacio je još drveta na vatru. Prošla je ponoć pre nego što je ona ponovo bila dovoljno gipka za presvlačenje. Ležala je gola na madracu, bledih grudi koje su se širile na svetlu kao voštano cveće. Balard je krenuo da je oblači u novu odeću. Sedeo je i češljao joj kosu jeftinom četkom koju je kupio. Skinuo je poklopac karmina, odvrnuo ga i krenuo da joj šminka usta. Postavljao bi je u razne položaje, a onda izlazio i posmatrao je kroz prozor. Posle nekog vremena, samo je sedeo i držao je u naručju, opipavajući rukama telo ispod nove odeće. Svukao ju je veoma polako, razgovarajući sa njom. Zatim je skinuo pantalone i legao pored nje. Raširio je njene olabavele butine. Baš si se uželela, rekao joj je. Kasnije ju je odvukao nazad u drugu sobu. Bila je skorz mlitava i nimalo laka za manevrisanje. Kosti su joj klimavo ležale u mesu. Pokrio ju je ritama, vratio se ispred vatre i založio je najjače što je mogao, zatim je legao i posmatrao je. Kamin je toliko jako vukao da je dimna cev brektala, a crveni plamičci plesali su na vrhu dimnjaka. Ogromna sveća od cigala koja je gorela u noći. Balard je gurao granje i komade panjeva direktno u grlo dimnjaka. Napravio je kafu i seo na madrac. Sad se ti smrzni, prokletnice, rekao je noći sa druge strane prozorskog stakla. To se i dogodilo. Spustilo se do minus dvadeset jedan. Cigla se srušila među plamenove. Balard je podložio vatru, navukao svu svoju ćebad i pripremio se za spavanje. U kućici je bilo svetlo kao danju. Ležao je buljeći u plafon. Zatim je ustao, upalio lampu i otišao u drugu sobu. Okrenuo je devojku na drugu stranu, vezao joj konopac oko struka i popeo se na tavan. Ponovo se uspinjala, sada gola. Balard je sišao, spustio merdevine, položio ih uza zid i vratio se u krevet. Napolju je sneg meko padao.
83 Probudio se u noći sa zlokobnom slutnjom. Uspravio se. Vatra je spala na jedan plameni jezičak koji je skoro nepomično virio iz pepela. Upalio je lampu i odvrnuo fitilj. Bezoblična dimna zavesa visila je nad sobom. Gusti mlazevi belog dima slivali su se između plafonskih dasaka i odozgo je čuo zvuk blagog pucketanja kao da se nešto hrani. O, sranje, rekao je. Ustao je sa ćebetom ogrnutim preko mršavih i gnevnih ramena. Kroz procepe u daskama iznad video je pakleni, vrelo-narandžasti sjaj. Navukao je jaknu i cipele. Sa puškom u ruci, izašao je na sneg. Tamo, u izgaženom korovištu, stajao je i gledao u krov. Jato plamenova luđačkog izgleda izletelo je iz dimnjaka i zatim nestalo. Besno je pucketalo iz potkrovlja. Oblaci pare su se dizali sa užarenog krova i vrele iglice svetla lebdele su kroz vetar među pahuljama. A u pičku materinu, rekao je Balard. Naslonio je pušku uz drvo, požurio nazad unutra, skupio posteljinu i izvukao je napolje u sneg i ponovo uleteo u kuću. Pokupio je posuđe i mali orman koji mu je služio kao ostava, izneo ih, takođe i sekiru i ono malo alata koje je posedovao, i razne ostale komade opreme koje je vremenom dovlačio u praznu sobu, sve je pobacao po dvorištu, potrčao nazad, uzeo merdevine, uspravio ih u otvor i pogledao gore. Ogromni naradžasti plameni čirevi pulsirali su po potkrovlju. Popeo se uz merdevine i proturio glavu kroz rupu u plafonu. Odmah je osetio kako mu kosa biva oprljena. Sagnuo se i potapšao glavu. Oči su mu već bile crvene i suzne od dima. Čučao je na vrhu merdevina par minuta, škiljeći gore u vatru i onda je sišao. Kada je ponovo izašao napolje, držao je medvede i tigra u naručju. Ceo krov je sada goreo. Kroz njegovu snažnu riku, čulo se kako stari ispucali hrastov crep sa druge strane kuće uz prasak buknjava u plamen, red za redom. Vrelina je bila veličanstvena.
84 Balard je stajao u snegu oklembešene vilice. Plamenovi su trčali goredole po spoljnim daskama poput veverica. Kroz vatru na krovu video se zakovani okvir u obliku niza gorućih slova A. Nekoliko trenutaka kasnije, kućica je bila samo ogromni vatreni zid. Ono malo prozorskih stakala se, uz pucketanje, sručilo iz okvira u bezbroj krhotina i krov se tutnjeći strovalio u kuću. Vrelina je bila toliko jaka, da je Balard morao da napravi korak unazad. Sneg oko kuće jekrenuo da se povlači ostavljajući za sobom prsten vlažne zemlje. Posle nekog vremena i sama zemlja je počela da se puši. Još pre nego što je svanulo, kuća koja je Balarda štitila od vremenskih nepogoda bila je samo čađavi dimnjak sa gomilom tinjajućih dasaka u podnožju. Balard je prešao preko gnjecavog tla, popeo se na ognjište i seo tamo kao sova. Zbog toplote. Odavno je imao naviku da priča sam sa sobom, ali sada nije rekao ni reči.
85 Bilo je još uvek mračno kada ga je hladnoća probudila. Naslagao je grane i mrtav korov, prebacio madrac preko toga i zaspao sa nogama okrenutim ka ugarcima kuće, dok je sneg padao na njega iz crnila nebesa. Sneg se topio po njemu, a onda se, u hladnijim časovima jutra, zaledio, tako da se Balard probudio pod ledenim pokrivačem koji se lomio kao staklo svaki put kada bi se promeškoljio. Othramao je do ognjišta u tankoj jakni, pokušavajući da se ogreje. I dalje je blago snežilo i on nije znao koliko bi moglo da bude sati. Kada je prestao da drhti uzeo je tiganj, napunio ga snegom i stavio na žar. Dok se voda grejala, zgrabio je sekiru i njome odsekao dve pritke kako bi okačio ćebe da se suši. Svitanje ga je zateklo kako sedi na hrpi korova koju je naslagao na ognjište i pije kafu iz ogromne porcelanske šolje koju je držao sa obe ruke. Nakon pojave te tužne sive svetlosti, ispio je poslednjih par kapi iz šolje, sišao sa svog uzvišenja i krenuo štapom da nabada po pepelu. Proveo je veći deo jutrakopajući po ruševinama, bio je do kolena crn od pepela,ruke su mu takođe bile crne, kao i delovi lica, od trenutaka kada se počešao ili kada ga je nešto zbunilo. Nije našao nijednu koščicu. Kao da devojke nikad nije ni bilo. Konačno je odustao. Očistio je sneg sa ostatka svojih zaliha i napravio sebi dva sendviča sa parizerom, čučnuo na toplo mesto među pepelom i jeo ih, crnih prstiju na bledom hlebu, očiju tamnih i ogromnih i potpuno praznih.
86 Gacajući kroz snegom prekrivenu šumu na obronku planine sa zalihama smotanim u ćebe prebačeno preko ramena, izgledao je kao neki poremećeni zimski gnom. Padao je, mlatarao rukama i psovao. Trebalo mu je sat vremena da stigne do pećine. Vratio se i doneo sekiru, pušku i kanticu od masti koju je napunio zažarenim ugarcima spaljene kuće. Moralo je da se puzi da bi se ušlo u pećinu, i Balard je od dolazaka i odlazaka spreda sav bio prekriven glatkim crvenim blatom. Unutra je bila velika soba u kojojse zraksvetla pružao ukoso – od crvenog glinenog poda do rupe u plafonu, poput plamtećeg stabla. Balard je uspeo da zapali bednu vatricu duvajući u hrpu suve trave koju je razbacao po ugarcima; sklopio je lampu, upalio je i šutnuo ostatke stare vatre ispod rupe u plafonu. Vratio se vukući ogromne komade drveta, otkinute sa ljusaka mrtvih stabala koja su i dalje stajala svuda po planini. Ubrzo je u pećini imao pristojnu vatru. Kada jekrenuo po madrac, punačakstub belog dima uzdizao se iz rupe u litici iza njega.
87 Vreme se nije menjalo. Balard je razvio naviku da luta po snegu preko planine do svog starog prebivališta i posmatra kuću i novog stanara. Odlazio bi noću, ležao na obali potoka i posmatrao ga kroz kuhinjski prozor. Ili sa nastrešnice nad bunarom, odakle je mogao da gleda u prednju sobu u kojoj je Grir sedeo, izuvenih nogu, podignutih ispred Balardovog šporeta. Grir je nosio naočare i čitao, činilo se, kataloge semenja. Balard je postavio nišan puške na njegove grudi. Zatim ga je podigao na mesto tik pored Grirovog uha. Prst mu je ispunio hladnu krivinu okidača. BENG, rekao je.
88 Balard je otresao sneg sa cipela, naslonio pušku na kuću i pokucao na vrata. Gledao je okolo. Sofa je bila prekrivena snegom, a sneg je bio prekriven čađu i tragovima mačijih šapa. Iza kuće su bili ostaci nekoliko automobila, i kroz zadnje staklo jednog od njih, ćurka je posmatrala Balarda. Vrata su se otvorila i na njima se pojavio čuvar otpada u košulji i tregerima. Uđi, Lestere, rekao je. Balard je ušao, oči su mu preletale po prostoriji, lice mu je bilo razvučeno u osmeh porcelanske lutke. Ali unutra nije bilo nikoga da to vidi. Devojčica je sedela na sedištu iščupanom iz automobila, držeći bebu, i čim je Balard ušao, ona je ustala i otišla u drugu sobu. Dođi vamo da se ogreješ, pre nego što crkneš od zime, rekao je čuvar otpada, krećući ka šporetu. De su svi? – rekao je Balard. Do mojega, rekao je čuvar otpada, svi su ošli odavde. Gospođa nije tu, jel tako? Ma kaki! Ošla je u posetu kod sestre i tih tamo. Sve su devojke isto ošle, osim najmanje. Dve su nam bebe još ovde. Kako se to desilo da sve otiđu tako odjednom?
89 Nem pojma. Ovi današnji mladi, ništa nemoš da im kažeš. Trebo bi da se ponosiš, Lestere, što se nikad nisi ženio. Muka je to i nevolja i nikaku nagradu ne dobiješ za to. Šta radiš – gajiš neprijatelje u sopstvenoj kući, da bi jedan dan porasli i počeli da te psuju. Balard je okrenuo zadnjicu ka šporetu. E, tako, rekao je. Ja nikad nisam mogo sve to. Zato si ti pametan, rekao je čuvar otpada. Balard se nemo složio, klimajući glavom. Čuo sam da te je vatra isterala iz kuće. Izgorelo sve do temelja. Nikad nisam vido takav požar. Šta ga je napravilo? Nem pojma. Krenulo je na tavanu. Mislim da mora da je od varnica iz dimnjaka. Jesi bio spavo? Jesam. Jedva sam pobego. Šta je Voldorp reko? Ne znam. Nisam ga vido. Nisam ga ni tražio. Budi srećan što nisi prošo ko matori Parton, onda što je izgoreo tamo u sopstvenom krevetu. Balard se okrenuo i grejao šake iznada šporeta. Jesu ikad našli išta od njega? – rekao je.
90 Kada je stigao do ivice udoline, zastao je da se odmori, gledajući sve vreme iza sebe. Tragovikoje je pratio bilisu ispunjeni vodom i išlisu skroz uz planinu, ali se nisu vraćali. Kasnije ih je izgubio, pa je našao druge i proveo popodne šunjajući se okolo po šumi kao pravi lovac, ali kada se, malo pre mraka, vratio u pećinu, stopala utrnulih u bušnim cipelama, tamo uopšte nije bilo viskija, a nije bilo ni Kirbija. Naleteo je na Grira sledeće jutro. Krenula je kiša, sitna zimska kiša i Balard ju je psovao. Spustio je glavu, gurnuo pušku pod ruku i stao u stranu kako bi ga Grir zaobišao, ali njemu to nije bila namera. Vozdra, rekao je. Vozdra, rekao je Balard. Ti si Balard, jel tako? Balard nije podigao glavu. Gledao je čoveku u cipele, tu na mokrom Ušću koje je prekrivalo obrasli šljunčani put. Ne, nisam ja taj, rekao je i nastavio. O. Bože! Lestere, uvatili su me, rekao je Kirbi. Uvatili su te? Dobio sam tri godine uslovno.
91 Balard je prešao pogledom preko male sobe sa linoleumskim podom i jeftinim nameštajem. Eh sad, majku li mu jebem, rekao je. Zar život nije kurva? Nikad nisam mislio da će mi poslati crnčuge. Crnčuge? Čamuge su poslali. Njima sam prodo. Tri puta sam im prodo. Jedan od njih je seo odma tu u stolicu i popio pola litra. Popio i usto i lepo išeto i seo u kola. Ne znam kako mu je uspelo. Kolko ja znam, možda je se čak i odvezo. Sve su uvatili. Čak i matoru gospođu Brajt tamo u okrugu Kok, a ona je neprekidno prodavala viski – još od pre nego što sam se ja rodio. Balard se nagnuo i pljunuo u konzervu na podu. E, pa, jebeš ga onda, rekao je. Siguran sam da nikad ne bi ni pomislio da će oni crnčuge da pošalju.
92 Balard je stajao na vratima. U prilazu nije bilo kola. Trepezoid bledo žute svetlosti ležao je u blatu pod prozorom. Unutra, dete-idiot je puzilo po podu, a devojka je bila sklupčana na sofi i čitala časopis. Podigao je ruku i pokucao. Kada su se vrata otvorila, on je stajao već noseći svoj bolesni osmeh, suvih usana čvrsto zategnutih preko zuba. Vozdra, rekao je. Nije ti on ovde, rekla je devojka. Stajala je u dovratku, naherenih kukova, i posmatrala ga je sa iskrenom nezainteresovanošću. Kad očekuješ da će se vrati? Nem pojma. Odveo je mamu u crkvu. Neće se vrate pre pola jedanes, jedanes. Aha, rekao je Balard. Ona nije rekla ništa. Baš je zaladnelo, zar ne? Pa jeste kad stojim ovde sa otvorenim vratima. Pa, zar neš da me pozoveš da uđem samo na minut. Dobro je razmislila o tome pre nego što je širom otvorila vrata. Videlo joj se u očima da ne želi. Ali ga je ipak pustila, budala nesretna. Ušao je vukući noge i pljeskajući rukama.
93 A kako je veliki dečko? – rekao je. Ništa manje lud, rekla je, uputivši se natrag ka sofi i svom časopisu. Balard je čučnuo pred uflekanog i ubalavljenog kretena i razbarušio mu skoro nepostojeću kosu. Ma kakvi, ima ovaj dečko nešto u glavi, rekao je. A ti? Mani me se, rekla je devojka. Balard ju je odmerio. Nosila je roze pantalone od jeftinog pamuka i sedela je u sofisa nogama prekrštenim ispod sebe i jastukom u krilu. Ustao je, otišao do peći i stao okrenut leđima. Peć je bila okružena ogradom od tanke žice u visini struka. Stubići su bili zakucani za pod, a i žica je bila na isti način pričvršćena. Da se kladimo da bi on mogo da sruši ovo, samo kad bi teo? – rekao je Balard. Da se zapali, pa da ga posle šamarima gasim, rekla je devojka. Balard ju je posmatrao. Zaškiljio je lukavo i osmehnuo se. On je tvoj, jel jeste? – rekao je. Devojčino lice je odmah postalo gnevno. Ti si lud ko struja, rekla je. Balard se nakezio. Para se dizala sa njegovih tamnih nogavica. Nemoš mene da prevariš, rekao je. Ti si jedan lažov, rekla je devojka. Ma, to bi ti volela. Bolje da si ućuto. Balard se okrenuo da ogreje svoju prednju stranu. Automobil je prošao putem. Oboje su izvili vratove da isprate farove u prolazu. Ona se okrenula, videla ga kako se izviruje i počela da imitira radoznalu kokošku
94 kako bi mu se narugala. Dete na podu sedelo je i balavilo, potpuno nepomično. Da nije možda u pitanju onaj ludi Tomasov dečko, je li? – rekao je Balard. Devojka ga je preko gledala. Lice joj je bilo zajapureno, a oči crvene. Nisi se valjda motala po žbunju sa tom starom ludačinom? Bolje da začepiš gubicu, Lestere Balarde. Reći ću te tati mom. Reći ću te mom tati, zacmizdreo je Balard. Samo sačekaj, pa ćeš videti dal oću. Ma, beži, rekao je Balard, samo sam se zajebavo sa tobom. Što se sad lepo ne pokupiš. A ti si, čini mi se, malo previše mlada da znaš kad se čovek sa tobom zajebava. Ti nisi čak ni neki čovek. Samo si jedna budaletina. Možda sam ja više nego što ti misliš, rekao je Balard. A što ti nosiš te pantalone? A šta se to tebe tiče? Balardu su usta bila suva. Nemoš ništa da vidiš, rekao je. Gledala ga je belo, a onda je pocrvenela. Nemam ja ništa što ti trebaš da vidiš, rekla je. Balard je napravio parkrutih korakaka sofi, a zatim stao na pola puta. A što mi ne pokažeš te tvoje lepe siske, rekao je promuklo.
95 Ona je ustala i pokazala na vrata. Goni se odavde, rekla je. Odma sad. Ajde, šištao je Balard. Neću više ništa da ti tražim. Lestere Balarde, kad se Tata vrati kući, ima da te ubije. Kazala sam ti da se goniš odavde i skroz sam ozbiljna. Lupila je nogom. Balard ju je pogledao. U redu, rekao je. Ako ti tako oćeš. Otišao je do vrata, otvorio ih i izašao zatvorivši ih za sobom. Čuo je kako ona navlači rezu. Napolju je noć bila hladna i vedra, i mesec je visio u velikom prstenu svetla na nebu. Balardov dah se beličasto uzdizao ka tamnim nebesima. Osvrnuo se i pogledao ka kući. Ona ga je gledala iz krajička prozora. Uputio se niz razrovani prilaz ka putu, prešao jarak i kretao se uz ivicu dvorišta, a onda prišao kući sa zadnje strane. Uzeo je pušku sa mesta gde ju je ostavio naslonjenu na stablo divlje jabuke i potom krenuo uz bočnu stranu kuće, popeo se na nizak zidić od betonskih blokova i preko njega prošao pored žice za veš i nagomilanog uglja sve do mesta sa kog je mogao da gledakroz prozor. Video je vrh njene glavekako viri iznad naslona sofe. Posmatrao ju je neko vreme, a onda je podigao pušku, repetirao je i nanišanio njenu glavu. U trenutku kada je to uradio, ona je iznenada ustala sa sofe i okrenula se ka prozoru. Balard je opalio. U hladnoj tišini večeri, pucanj iz puške odjeknuo je bezočno glasno. Kroz raspuklo staklo video je devojku kako je posrnula i ponovo se uspravila. Ubacio je još jednu čauru u cev i podigao pušku, i tada je ona pala. Posegao je ka dole i počeo da kopa po smrznutom blatu, ali nije mogao da nađe praznu čauru. Optrčao je okolo do prednje stane kuće, poleteo uz tesne stepenice i zakucao se u vrata. Pseto jedno glupavo, rekao je sebi. Čuo si je kako zaključava. Skočio je na zemlju i trčeći se vratio do zadnje strane kuće, popeo se na nizak zastoren trem, gurnuo vrata od kuhinje i prošao do prednje sobe. Ona je ležala na podu, ali nije bila mrtva. I dalje se mrdala. Izgledalo je kao da pokušava da ustane. Tanak potočić
96 krvi tekao je preko žutog linoleumskog tepiha i tamno ponirao u drveni pod. Balard je stegao pušku i posmatrao devojku. Umri, prokleta bila, rekao je. Ona je to i učinila. Kada je prestala da se mrda, on je krenuo da skuplja novine i časopise po sobi i da ih cepa. Idiot je nemo posmatrao. Balard je pokidao žičanu ogradu oko peći i nogom oborio peć na pod. Sulundar se survao na pod u oblaku čađi. Otkinuo je vratanca od peći i usijani žar se prosuo okolo. Nagomilao je novine preko njega. Ubrzo je na sred sobe gorela vatra. Balard je podigao mrtvu devojku. Bila je klizava od krvi. Prebacio ju je preko ramena i pogledao okolo. Puška. Bila je naslonjena na sofu. Zgrabio ju je ikrenuo mahnito da zvera okolo. Plafon je već bio prekriven kiptećim slojevima dima i sitni plamenovi nagrizali su delove drvenog poda koji nisu bili pokriveni linoleumom. Dok se vrteo okolo u dovratku kuhinje poslednja stvar koju je video kroz dim bilo je dete-idiot. Sedelo je među raznobojnim plamenovima i posmatralo ga raširenih zenica, prljavo i neuplašeno.
97 Balard je išao putem blizu vrha planine, kada je šerif stao kolima iza njega. Rekao je Balardu da spusti pušku, ali Balard se nije ni mrdnuo. Samo je stajao tu pored puta koji je išao pravo i na gore i na dole, sa puškom u jednoj ruci, nije se čak ni okrenuo da vidi ko mu govori. Šerif je uperio svoj revolver kroz prozor i podigao obarač. Kroz hladan vazduh se veoma jasno čulo škljocanje oroza i škljocanje mehanizma za kočenje burenceta. Sinak, bolje da je zabiješ u zemlju, rekao je šerif. Balard je spustio kundak puške na zemlju i pustio je. Pala je u žbunje pored puta. Okreni se. Sad dođi vamo. Sad lepo stoj tu, samo malo. Sad uđi ovde. Sad ispruži ruke. Ako ostaviš moju pušku tamo, neko će da je ukrade. Ja ću da se brinem za tvoju prokletu pušku. Čovekza stolom je sklopio ruke ispred sebekao da hoće da se pomoli. Gledao je u Balarda preko vrhova svojih prstiju. E, sad, rekao je, ako nisi
98 uradio ništa što nije trebalo, zašto si se dao u smucanje po žbunju i niko živi nije mogao da te nađe? Znam ja kako ti smeste, progunđao je Balard. Bace te u zatvor i onda ubju Boga u tebi. Šerife, da li je ovaj čovek ikada ovde bio maltretiran? Dobro on zna da ne odgovara na takva pitanja. Kažu mi da si opsovao zamenika Vokera. Pa, jesi li? Zašto gledaš tamo? Ništa, samo sam ga pogledo. Gospodin Voker ti neće reći šta treba da pričaš. Možda će mi reći šta ne treba. Da li je istina da si spalio kuću gospodina Voldorpa? Ne. Ti si u njoj živeo u trenutku kada je izgorela. To je... Nisam to bio ja što je tamo. Ja sam otišo odatle mnogo pre nego što se desilo. U sobi je vladala tišina. Posle nekog vremena, čovek za stolom je spustio ruke i sklopio ih u svom krilu. Gospodine Balard, rekao je. Moraćete ili da nađete neki drugi način nakoji ćete da živite ili neko drugo mesto na ovom svetu u kome ćete da živite.
99 Balard je uleteo u radnju zalupivši za sobom vrata sa gvozdenim rešetkama. U radnji nije bilo nikog osim gospodina Foksa koji je samo klimnuo glavom ka sitnom i izmrcvarenom kupcu. Kupac nije uzvratio klimanje. Hodao je između polica preturajući i birajući robu – konzerve su bile sve lepo složene sa etiketama napred, a on je pravio rupe u njihovim pedantnim redovima i slagao ih na pult pred dućandžiju. Naposletku se nacrtao ispred frižidera sa mesom. Gospodin Foks je ustao i obukao belu kecelju – stare fleke od krvi izbledele su do svetloružičaste – vezao ju je pozadi, prišao frižideru i upalio sijalicu koja je osvetlila redove parizera u crevu, koture sira i oval tanko sečenih krmenadli među kobasicama i švarglama. Naseci mi oko trista grama tamo onog parizera, rekao je Balard. Gospodin Foks je izvukao salamu i stavio je na dasku, uzeo nož i počeo da odseca tanke kriške. Njih je jednu po jednu prebacivao na parče masnog papira. Kada je završio, odložio je nož i prebacio papir na vagu. Balard i on posmatrali su kako se kazaljka na vagi zanjihala. Šta bi još, rekao je dućandžija, podvezujući uzicom paket sa mesom. Daj mi i malo onog tamo sira. Kupio je vrećicu duvana za cigarete i stajao motajući ga i klimajući glavom u pravcu namirnica. Saberi to, rekao je.
100 Dućandžija je napravio zbir u svom notesu, prebacujući artikle sa jedne strane pulta na drugu kada bi ih upisao. Ustao je i palcem gurnuo naočare sa vrha nosa. Pet dolara i deset centi, rekao je. Stavi mi to samo na račun. Balarde, kaćeš da mi platiš? Pa, mogu da ti dam neki deo danas. Koliki deo? Pa. Recimo tri dolara. Dućandžija je sračunao nešto u notesu. Kolko ti sve zajedno dugujem? – rekao je Balard. Trideset četiri dolara i devetnaest centi. Uključujući i ovo ovde? Uključujući i ovo ovde. E, da ti onda lepo dam četri dolara i devetnes centi, pa mi to ostavlja okruglo tries dolara. Dućandžija je pogledao Balarda. Balarde, rekao je, koliko ti imaš godina? Dvaes i sedam, ako te baš zanima. Dvadeset sedam. I u tih dvadeset i sedam godina uspeo si da zgrneš četiri dolara i devetnaest centi.