Stephen.King.Uporiste II

Stju i Freni su se popeli na planinu Flagstaf oko jedanaest sati. Parkirali su
se na polovini uspona do vrha i Stju je poneo korpu dok je Fren nosila stolnjak i
bocu „blu nana“.73 Ona je predložila da poñu na izlet, ali meñu njima je vladala
čudna i neprijatna tišina.

„Pomozi mi da ga raširim“, reče ona. „I pazi na te bodljike tu.“
Bili su u maloj udolini, trista metara ispod Amfiteatra izlaska sunca. Bolder
je ležao ispod njih u plavoj jari. Danas se leto u potpunosti vratilo. Sunce je sijalo
snažno i neprikosnoveno. Zrikavci su zrikali u travi. Jedan skakavac je skočio i
Stju ga je uhvatio brzim pokretom desne ruke. Osećao ga je ispod prstiju,
golicavog i uplašenog.
„Pljuni pa da te pustim“, izgovori on staru dečju bajalicu, i podiže pogled
kako bi ustanovio da mu se Fren setno osmehuje. Brzo, damski precizno, ona
okrenu glavu i pijunu. Srce ga je zabolelo kada je video da je to uradila. „Fren...“
„Ne, Stju. Nemoj sada pričati o tome. Ne sada.“
Raširili su beli stolnjak koji je Fren pokupila u hotelu Bolderado, i ona je
krajnje efikasno (čudno se osećao dok je gledao kako se saginje i pomera sasvim
gracilno, kao da nikada nije ni patila od ušinutog vrata i ukočenih leña) postavila
njihov rani ručak: krastavce i zelenu salatu prelivenu sirćetom; hladne sendviče sa
šunkom; vino; pitu od jabuka kao desert.
„Dobro piće, dobra klopa, navalimo iz ovih stopa“, reče ona. On sede kraj
nje i uze sendvič i malo salate. Nije bio gladan. Sve ga je bolelo unutra. Ali, jeo je.
Kada su oboje dovršili po jedan simboličan sendvič i gotovo svu salatu -
sveži zeleniš je imao izvrstan ukus - te po mali režanj pite od jabuka, ona reče:
„Kad krećete?“
„U podne“, reče on. Pripali cigaretu, zaklonivši plamen šakama. „Koliko će
vam trebati da stignete tamo?“
On slegnu ramenima. „Peške? Ne znam. Glen nije mlad. Nije ni Ralf, kad
smo već kod toga. Ako budemo mogli da prevaljujemo do pedeset kilometara
dnevno, valjda ćemo stići tamo do prvog oktobra.“
„A ako u planinama padne rani sneg? Ili u Juti?“
On slegnu ramenima, zagledan netremice u nju.
„Još vina?“ upita ona.
„Ne. Izaziva mi kiselinu. Uvek mi je smetalo.“
Fren nasu sebi još jednu čašu i ispi je.
„Je li ona bila glas božji, Stju? Je li?“
„Freni, prosto ne znam.“
„Sanjali smo je, i bila je to. Cela ova stvar je samo deo nekakve glupe igre,
znaš li to, Stjuarte? Jesi li ikad pročitao Knjigu o Jovu?“
„Tja, nikad nisam mnogo voleo Bibliju.“
„Moja mama jeste. Ona je mislila kako je veoma važno da moj brat Fred i ja

steknemo izvesna znanja iz veronauke. Nikada nam nije rekla zbog čega. Jedino
što je meni to donelo, koliko znam, bila je sposobnost da uvek tačno odgovaram na
biblijska pitanja u kvizu ’Opasnost’. Sećaš li se ’Opasnosti’, Stju?“

On reče s osmejkom: „A sad evo našeg domaćina, Aleksa Trebeka.“
„Taj je. Naopaki kviz. Daju ti odgovor; ti im daš pitanje. Kada se radilo o
Bibliji, znala sam sva pitanja. Jov je bio predmet opklade izmeñu boga i ñavola.
Đavo je rekao: ’Svakako da te on obožava. Ide mu dobro u životu. Ali ako mu
budeš dovoljno dugo pišao u lice, ima da te se odrekne.’ I bog je prihvatio opkladu.
I pobedio.“ Tupo se osmehnula. „Bog uvek pobeñuje. Kladim se da bog navija za
Boston Seltikse.“
„Možda ovo i jeste opklada“, reče Stju, „ali ulog su njihovi životi, životi
svih onih ljudi tamo dole. I mališe u tebi. Kako ga je ono nazvala? Momčić?“
„Nije mogla ništa da obeća čak ni u vezi s njim“, reče Fren. „Da je mogla to
da uradi... samo to... bilo bi mi makar malo lakše da te pustim da ideš.“
Stju nije znao šta da kaže.
„Pa, bliži se podne“, reče Fren. „Pomozi mi da se spakujem, Stjuarte.“
Polupojedeni ručak se ponovo našao u korpi, sa stolnjakom i preostalim vinom.
Stju pogleda tamo gde su sedeli i pomisli kako je ostalo samo nekoliko mrva kao
trag da je tu neko dolazio na izlet... a ptice će uskoro počistiti i to. Kada je podigao
pogled, Freni ga je gledala i plakala. On joj priñe.
„U redu je. To je zbog trudnoće. Stalno nešto cmizdrim. Izgleda da je to jače
od mene.“
„Nema veze.“
„Stju, vodi ljubav sa mnom.“
„Ovde? Sada?“
Ona klimnu glavom, a onda se malčice osmehnu. „Biće u redu. Ako
pripazimo na one bodljike tamo.“
Ponovo raširiše stolnjak.

U podnožju ulice Bejslajn naterala ga je da stane tamo gde je do pre dva
dana bila Ralfova i Nikova kuća. Čitav zadnji deo kuće bio je raznesen. Zadnje
dvorište bilo je prekriveno otpacima. Razbijeni digitalni radio-časovnik ležao je na
iskidanoj zadnjoj živici. U blizini se nalazila sofa pod kojom je Freni bila
prikovana. Na zadnjim stepenicama videla se mrlja od sasušene krvi. Zagledala se
netremice u to.

„Je li to Nikova krv?“ upitala ga je ona. „Da li bi mogla da bude?“
„Freni, u čemu je stvar?“ upita Stju nelagodno.
„Je li to?“
„Pobogu, ne znam. Moglo bi da bude, valjda.“
„Stavi ruku tamo, Stju.“

„Freni, zar si poludela?“
Na čelu joj se pojavila bora, ona bora koju je prvi put primetio još u Nju
Hempširu i koja joj se pojavljivala onda kada je nešto tvrdoglavo zahtevala.
„Stavi ruku tamo!“
Nevoljno, Stju stavi ruku na mrlju. Nije znao je li to Nikova krv ili ne (i
mislio je, u stvari, da verovatno nije), ali od tog gesta su ga podilazili jezivi žmarci.
„A sad se zakuni da ćeš se vratiti.“
Stepenik je tu bio prilično topao i on je hteo da skloni ruku.
„Fren, kako mogu da...“
„Bog ne može o svemu da vodi računa!“ zašišta ona na njega. „Ne o svemu.
Zakuni se, Stju, zakuni se!“
„Freni, kunem se da ću pokušati.“
„Pa, valjda će to morati da mi bude dovoljno, zar ne?“
„Moramo da siñemo do Lerija.“
„Znam.“ Ali zagrlila ga je još jače. „Reci da me voliš.“
„Znaš da te volim.“
„Znam, ali reci. Hoću to da čujem.“
On je uhvati za ramena. „Fren, volim te.“
„Hvala ti“, reče ona i spusti obraz na njegovo rame. „Mislim da sada mogu
da kažem zbogom. Mislim da mogu da te pustim.“
Zagrlili su se u razorenom zadnjem dvorištu.