(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНО БЛАГО НАШЕГ КРАЈА ОШ "Вук Караџић" Књажевац

ОШ „Вук Караџић” Књажевац

Српски рјечник је прво дело штампано новом,
Вуковом ћирилицом, коју и данас користимо;
То је прво дело у коме је остварена Вукова
правописна реформа;
Уз ово дело штампана је и прва граматика
српског језика;
У предговору рјечника доказано је да основа
књижевног језика може бити само народни
језик
Српски рјечник истолкован је немачким и латинским
речима.
Објављен је 1818. године и садржао је 26 270 речи.
Обухватао је и загонетке, пословице, предања, описе
обичаја, народне лирске песме, анегдоте и сл.

Торлачки дијалект је говор Источне Србије, карактеристичан
за становнике околине Књажевца, а по неким лингвистима то је
други назив за призренско-тимочки дијалект који се говори у
областима око реке Тимок на северу до Призрена на југу, а обухвата и
делове западне Бугарске и северне Македоније.

Одлике торлачког говора су:
1. један нагласак углавном на последњем слогу у речи;
2. падежни систем чине номинатив, акузатив и вокатив;
3. задржао је гласове из старословенског и старосрпског језика

полуглас ъ који је у српском прешао у а
дъ́ н-дан тъ́ нък-танак

самогласно л које је прешло у у
пл́н-пун сл́за-суза сл́нце-сунце

сугласници ћ и ђ прелазе у ч и џ
свећа-свеча међа-меџа

глаголски облици футур: ћу/ће+презент
радни глаголски придев задржао л:

казал, работил.

Торлачког живља је све мање. Све је мање становника који још увек говоре овим
дијалектом. Истраживање је, зато, било веома тешко. Обилазили смо села и разговарали са
бакама и декама. Истраживали смо и у библиотеци. Научили смо много нових речи и прича.
Неке од њих поклањамо свим читаоцима како бисмо њихову лепоту сачували од заборава.

Први разред је радио речник старих имена нашег краја.
Други разред је истраживао кућу, окућницу и башту.
Трећи се бавио свадбеним обичајима.
Четврти је одшкринуо лонце бакине кухиње.
Пети се распитивао о митолошким бићима нашег краја.

2

Древно је веровање по ком је име у суштини исто оно што означава.
Још више то важи за однос имена и човека.
Српска имена су првобитно у потпуности чинила словенска народна
имена, која су давана углавном по именима животиња и биљака,
природним појавама или добрим и пожељним особинама. Некада су имена
носила одређена магијска значења и веровало да одређују
човекову судбину у времену и простору. У средњем веку прихваћена су и
календарска имена хебрејског и грчког порекла

АВРАМ – старохебрејско име у значењу “узвишени Бог отац народа”.
АРСЕНИЈЕ – грчко: који је јуначан, мужеван, узвишен.
АНЂЕЛКО – одмила од анђел – весник.
АТАНАСИЈЕ – грчко: који је бесмртан.
АЊА – српско, хришћанско наслеђе. Потиче од старохербејске речи Ханах што
значи милост, захвалност. Племенита, милосрдна, благородна.
БАЛША – старо српско име које значи “јак, крупан,
снажан” момак. Изведено је од речи “обалити” што
значи оборити, срушити.
БОГДАН – од основе Бог и придева трпног глагола
дати: дан.
БОРИВОЈЕ – старо словенско име сложено од речи
“борити се” и “војник”. Давало се детету за које су
родитељи желели да буде борац у животу.
БОЖИДАР – ово старо српско име је превод грчког
имена “Theodoros” које се састоји из речи Бог и дар.
Давало се детету које су родитељи дуго очекивали.
БИСЕРКА – попут бисера

Још док бе́ ше на мајћу́ си у меши́ ну, тој бе́ше ја́ ко тр́ клесто и пога́ но
живи́ нче. Нема, нема па му се ма́ ти по́ жали: ,,Е́ ве, па ме ри́ тну! Кад ме ово́ лко
ри́ та и мла́ ти а још се не́ ни роди́ ло, кво́ ли ће да рабо́ ти кад се ро́ ди?!

И ро́ ди се му́шко дете́ , здра́ во, гласо́ вито и пога́ но, па му кум да́ де име
Буди́ мир, да буде миран! И такво́ си бе́ше кроз жи́ вот. Проо́ дил још у де́вет
ме́ сеци, пр́ ви свуде́ сти́ зал. Све виде́л и научи́ л, све помо́ гне и урабо́ ти, први је у
село́ бил́ за ра́ боту, најголе́ м радник. О́ жени се од сви́ врсни́ ци пр́ ви сас́
Рато́ мирку, која́ бе́ ше ту комши́ ка.

Сад има осамдесе́ т годин деда Буда и каже мени он: ,,Е, съ́ г ми се ви́ ше не
жу́ри то́ лко да урабо́ тим све . Съ́ г ћу си бу́дем ми́ ран!

3

ВЕЛИЗАР – грчко: гром, копље, стрела.
ВЕДРАНА – од основе ведра –весела
ВУКАН – старословенско име изведено од речи “вук”. Давало се детету да би се
заштитило од болести и злих духова који су по веровању бежали од звери.

ГВОЗДЕН – јак као гвожђе
ГРАДИМИРКА – мирна
ГОРИЦА – попут горе
ГРОЗДА – старо словенско име које води
порекло од речи “грозд” у старом значењу виноград.

Баба Го́ рица се и дан дана́ с сећа како́ су се не́кад сви у село́ збира́ ли
испр́ ед дом́ и игра́ ли тру́ле коби́ ле, па казува́ ли љу́ди на децу́ да ра́ но
ле́гају, да се ма́ ну ћо́ рава по́ сла, јер и́ че́ ка ра́ бота голе́ ма ка́ д се изди́ зају.
Додели́ ли јој име по шу́мицу, да бу́де чвр́ ста и ја́ ка, сна́ жна и спо́ собна.

ДОБРИМИР – сложено име од основе добри и основе мир
ДОСТАНА – моћ заустављања
ДЕСПОТ – води порекло од грчке речи “despotes” што значи господар.
Деспот је назив српских владара после Косовске битке.
ДРАГОЉУБ – старо словенско име настало од речи “драг” и “љубак”.

Голе́ ма же́ља на мате́ р ЂУРАЂ – грчки: земљорадник
да има сина војни́ ка, дове́ ла ју ЂУРЂИЦА – грчки: који обрађује земљу
је до то́ ј, да на си́ на даде име
Добри́ воје , дума́ ли љу́ди да то́ ј ЕВГЕНИЈЕ – благородан
зна́ чи добар војник. Добри́ воје
је четвр́ то дете́ . Сва су била́ ЖЕЛИМИР – од императива глагола
му́шка деца́ , ал била́ несре́ ћа у желети: жели и основе мир
ку́ћу. Од три си́ на у ку́ћу ни ЖИВОРАД –
једа́ н не служи́ л во́ јску. У то́ ј старо
вре́ ме била́ бру́ка кад му́шко српско име
не слу́жи во́ јску, кад је сложено од
фа́ личан.
ЗДРАВКО –

У село́ кру́ же ра́ зне полити́ ке, вре́ ве си љу́ ђе кво́ си оче́ , а пра́ баба Зла́ та и дан
дана́ с само рабо́ ти, ако ју́ сти́ гле осамдесе́т го́ дине и ако но́ ђе одказа́ ле и сави́ ла се
до́ зам. Не́ ма с куга́ да провре́ ви, оста́ ла са́ ма у кра́ ј, а прозбори́ ла би си и она́ да има сас́
куга́ . Да́ доше јој име Зла́ та , да се си́ ја како́ зла́ то.

4

ИЛИЈА – по свецу

ЈАВОРКА – старо српско име изведено од назива дрвета јавор. Његово значење је
“чврста, снажна, отпорна, карактерна”. Повезује се са добротом и достојанством.
ЈАКОВ – име хебрејског порекла које потиче од старохебрејске речи “пета”. По легенди
из Библије, Јаков је, рађајући се, ухватио брата близанца за пету. Јаков је онај који
прати. ЈОРДАНКА – по реци
КАЈА – потиче од грчке речи “katharos”што значи “чистота емоције”.
КОВИЉКА – по цвећу ковиљ
КРУНА – старо српско име води порекло од латинске речи “coronatus” што значи
крунисање, круна, венац. Код старих Грка и Римљана било је највише одликовање које
се давало победницима на такмичењима и војсковођама.
КОСТАДИН – старо српско име које води порекло од грчког “constans”у значењу
“постојан, сталан, чврст”.

На́ ша комши́ ка Ка́ менка је дошла́ од
Ста́ ру плани́ ну. Име јој дали́ да бу́де ка́ ко
каме́ н чвр́ ста, на њу́ бо́ лест да се не ва́ та.
Во́ де да ју́ ко́ лају, а да се не разби́ је, во́ јске по

њу́ да о́ де и но́ ге да си скр́ ше. Да ју́ цвеле́ , да
ју́ ја́ де, она́ сузу́ да не пу́сти ка́ ко ка́ мен.

Од стенови́ ту и камени́ ту плани́ ну
дошла́ Ка́ менка и еве́ ју́, јо́ ш седи́ на клу́пицу

пре́ д капи́ ју.

ЛЕПОМИР – леп и миран МЕЛАНИЈА – старо српско име грчког порекла и
значи црна, тамна. То је име хришћанске
ЉУБИЦА – старо српско светитељке.
име изведено од речи МИРКО – миран
“љубити, љубљена”. МИТАР – потиче од грчке речи “Demetrios” што
ЉИЉАНА – старо српско значи “земљин род”. У грчкој митологији
име настало по називу за Деметра је била богиња жита, плодности,
цвет љиљан. заштитница младих и зелене земље.
ЉУБИВОЈЕ – рођен из НАДЕЖДА – старо српско име, има словенске и
љубави арапске корене. У словенским језицима има
значење “нада”. У арапским језицима има
значење “племенита, великодушна”.

5

По ба́ ба Зла́ тину вре́ ву, ње́ н све́ кар ЊЕГОМИР – мир
На́ јден је доби́ л име тако́ што́ га на ћупри́ ју
наша́ л чове́к и задену́л му тој́ име, крсти́ л ОГЊЕНКА – име словенског
га. На њего́ ву ма́ ти Ја́ ворку умира́ ла деца́ , па прекла изведено од речи
јој ре́ кли да га оста́ ји, да би га нећи́ наша́ л и “огањ” у значењу “пламен,
спаси́ л. ватра”. Давало се деци како
би се заштитила од болести
ПАРАСКЕВА – света за које се веровало да беже
Петка од ватре.
ОЗРЕНКА – оштар поглед

РАДИВОЈ – словенско име изведено СЕНКА – сено
од речи “радост” и СЛАВИША – старо српско име изведено од
“војевати” (борири се). речи “слава”.
СЛАВКО – старо српско име изведено од
речи “слава”.

Моја́ пра́ баба Ратоми́ рка се ТИХОМИР – старо српско име сложено од
роди́ ла међу́ ра́ тови. речи “тих” и “мир”. Давало се детету за које
Било́ је те́шко вре́ ме, ра́ тови, су родитељи хтели да буде смирено и тихо.
гину́ло се, матер́ је су сас́ бо́ су
децу́ у сце́пене дре́ шке Задену́ли му име по ћири́ лицу, да
кулучи́ ле и надничи́ ле на буде па́ метан. Казува́ л кад бил́ млад да је
туђа́ има́ ња. Зато́ су јој дали́ најпа́ метан у село́ , да му Бо́ г дал́ па́ мет за
то́ ј и́ ме, да под́ сећа на ра́ т, све ра́ боте. Дума́ л још да је на́ јбољи га́ зда.
али и на ми́ р. Све било́ како́ тре́ бе, ал се Ћири́ ло не́
ни́ кад ожени́ л.

УБАВКА – да буде лепа

Ди́ же се саба́ јле мо́ ј Ра́ доје, па ХРАНИМИР – мир
припу́шти ја́ ганчи́ ћи. Кад њи́ одвоји́
он пушти́ и овчи́ це. Ја му тури́ у Бе́ше пра́ зник, Цве́ти. Роди́ ла га
торби́ цу че́ три јајца́ , крава́ јче, пи́ пер ма́ ти на ти́ ја да́ н, па му да́ доше то́ ј и́ ме.
и сирињи́ це. Ка́ д напаса ́овчи́ це он Лепошка́ сто, црнома́ њесто дете́ нце,
дојде́ до́ м и спре́ ми се за шко́ лу. Ја бе́ше ја́ ко пога́ но, па га са́ мо лемза́ ли.
му вели́ м: „Си́ не, учи́ чко́ лу да бу́деш Съ́ г држи́ дућа́ н, изра́ сал у голе́ мог
памета́ н“. Мо́ ј Ра́ доје мло́ го је до́ бар, чове́ ка.
а до́ ма мло́ го вре́ дан. Ка́ д се врну́л
из чко́ лу од написа́ за́ датак и опе́ т ЧЕДОМИРКА – спокојна, мирна
оти́ де код овчи́ це.

ШУМЕНКО – по шуми

6

Ода́ вна се љу́ђе несу́ кара́ ли како́ дана́ с. Несу́ се
тужева́ ли за меџе́ , несу́ се напиња́ ли ко́ ј поуба́ в, побога́ т,
познао́ ран. Ко́ ј је има́ л, има́ л је. Ко́ ј не – не. Сва́ ћи се
упиња́ л да си ство́ ри по́ боље за ве́к. А не́ се мло́ го ни
извољева́ ло. Ни за је́ дење , ни за пи́ јење, ни за
облекува́ ње. Чове́ к се не мо́ ж нау́чи до́ кле је жи́ в. То́ ј је
голе́ ма ис́тина.

Волим да идем на село. Тамо имам бабу Алексију и деду Бранислава и прабабу Видимку.
С њом волим да седим и слушам кад ми прича о прошлим временима. Тако је било и ове
суботе. Затекао сам је као и обично, седела је испред куће, на малој столици коју она зове
ТРОНОШКА, ослоњена на штап односно по њеном „НА ТОВАШКУ“. Чим ме је угледала јако ми
се обрадовала готово да је скочила са столичице и цикнула:“ Бабино, оооо бабино, ДОЈДИ
малко на овам да те баба исцука, несмо се виђували од прошлу недељу, паричко моја, ја млого
волим да те виђујем и почесто кад би могло и млого си волим да повревимо“.

Сео сам крај ње и по свом обичају кренула је да ми прича...
„ Да неси́ гла́ дан, оч́ да ти ба́ ба даде́ неку́ манџу́? Неса́ м вари́ ла ни́ шта за ручъ́ к ал че га
зго́ твимо по́ после́ ја и ти зачъ́ с. На ба́ бу ја́ ко ми́ ло и кад си порабо́ тимо нешто́ за́ једно кад ме
пома́ гаш, јес́ неса́ м ка́ дра ко не́када, а че пр́ во да се ора́ тимо ма́ лко...

Зовем се Павле Бабић. Ђак сам првак. Волим да идем у школу и жао ми
је што школа не ради викендом.

Вероватно се питате зашто сам одлучио да пишем овај речник.
Одговор је врло једноставан. Имена мојих предака се разликују од данашњих,
модерних имена, која по мени немају никакво значење. Шта значи име Леа,
или Хана, или на пример Нора?

Некад су деци давана имена која су означавала нешто, неку особину.
Објаснићу вам у наставку.

Мој прадеда је Радослав. Његово име се састоји из две речи: рад и
слава. Могу вам рећи да му баш одговара. Мој прадеда Рачко је радан и
вредан. Има 87 година, а и даље чува стоку. Врло је забаван и кад год се
видимо увек ми исприча неку анегдоту из своје младости. Једном ми је
испричао како се упознао са мојом прабабом.

„Роди́ л сам се у Жл́не. Ту́ј сам живе́ л са́ с голему́ фами́ лију. Има́ ло ни́
гоџа́ . Ал сви́ смо́ си другова́ ли. Кад попора́ сто ма́ лко, почесмо́ си ото́ димо у
дру́га се́ ла на игра́ нке. Пи́ смо та́ м, игра́ смо и гледа́ смо девојчићи́ . Кад видо́
Жи́ ћу, а она́ руме́ на у образи́ , кожа́ бе́ ла ко́ млеко́ и ја се зацопа́ . Ал́ Жи́ ћа ни
да ме погле́ да. Све́ се ку́та неку́д, тра́ жи ме́ сто куде́ ће ци́ седне дале́ ко од ме́н.
Ал ја́ мангу́п. Пола́ к, пола́ к па јој се додвори́ . Гледа́ смо се тако́ сва́ ку субо́ ту на
игра́ нку. Поче́ си Жи́ ћа мен́ гле́ да. Наста́ де голе́ мо воле́ ње. По́ после ње́ н
башта́ Вели́ зар нареди́ да се же́нимо и ку́ћу ку́ћимо. Она́ пројде́ по́ ред ме́н,
се́ дну на кре́ вет и рове́ ли рове́ . Ја ју́ узе́ за ру́ку, помилова́ ју́, по́ сле се
ожени́ мо. Ете́ де́ дин, живи́ мо си ве́ ћ ско́ ро седамдесе́ т го́ дине.
Дочека́ мо и ти да ни́ се ро́ диш.“

7

авли́ ја – двориште око куће
„ Загра́ дио авли́ ју да му не
уле́ зне нека́ лиси́ ца да му
однесе пили́ чи.“

бàсамак – степеник. „У нáши бáсамаци и́ ма осомнáес бáсамака.“
бáшча – земљиште на коме се гаји поврће, башча, градина.

„На башту́ од Ми́ рољуба бáшче су билé óдма онáм преко Тимо́ к.“
баштá – отац. „Баштá му е би́ л јáко добъ́ р човéк.“
баџá – озидано ложиште.
берићéт – плодови пољопривредног рада, берићет.

„Овýј годин би́ л дóбар берићéт.“
броби́ њак – мрав. „Лази му броби́ њак низ грбину.“
броби́ њало – мравињак. „Чéш да сéднеш и ти́ у броби́ њало.“

Вели́ гден – Ускрс.

„Вели́ гден је голе́ м пра́ зник, тъ́ г жене́ иду у
цр́ кву, му́жје печу́ ја́ гањци, а деца́ се чу́ кају с

пера́ шће.“

вијо́ ка – ладица, фијока.
„Да зна́ еш да па́ ре стоју́ у до́ љњу вијо́ ку.“
виња́ га – високо подигнут, па у виду кишобрана разгранат,
чокот винове лозе.
„Це́ ла му пре́ дња авли́ ја под виња́ ђе.“
вису́љћа – оно што виси, леденица која зими виси са
стрехе. „Вису́љће вису́ од ча́ ндију, а деца́ и дова́ чају и си́ сају
ко лули́ цу.“
вракњи́ ца – капија на огради, обично исплетена од прућа
или направљена од дрвета.
„Къд нате́раш о́ вце у трља́ к до́ бро да затво́ риш вракњи́ цу.“

во́ чка – воћна садница, воћка. „Ко́ рисно е да поса́ диш било какву́ во́ чку.“
во́ че – плодови воћака, воће. „Ову́ј го́ дин роди́ ло до́ ста во́ че.“
воденъ́ ац – врста сочне крушке, водењача „Воденци́ су во́ дне кру́шће, зато́ ј се и зову те́ка.“

8

гра́ дина – башта, повртњак, врт.

„ У гра́ дину се са́ ди зе́ље, пипе́р, петлиџа́ н, зеле́ни лук, кра́ ставице и
нећи́ зеленчу́зи.“

гра́ ња – грана дрвета. „На По́ кладе мо́ мци вр́ жу љу́љћу на на́ јдебелу
гра́ њу, па се љу́љају с дево́ јће, а нас де́ цу не припу́штају.“

гњездо́ – гнездо. „Къд моја́ баба напра́и гњездо́ , она́ га напл́ни
са́ с невла́ чену вуну да ју коко́ чице лепо носе ја́ јца .“

гра́ орка – кокошка грахорастог перја. „Една́
гра́ орка, една́ голоши́ јћа, една́ чулума́ нка и
пет онакве́ си коко́ шће, то́ лко имам.“
гоџа́ – много, превише. „И́ ма гоџа́ има́ ње.“
грби́ на – леђа, кичма. „Дова́ тим бре́ме,
ту́рим га на грби́ ну и однесе́ м га до́ м.“

грама́ да – гомила камења избачена из
њиве, громада. „Къд ри́ љамо за ло́ зје,
тре́ бимо

голе́ма врата – главна врата на ижи на која се улази у кућу; на
супротној страни су мала врата.
Голе́ми пости́ – ускршњи пост. „Ода́ вна смо пости́ ли преко це́ли Голе́ми
пости́ .“
госја́нин – гост. „Ко́ љемо пра́ се, че д и́ мамо госја́ ње .“
гро́ зје – грожђе. „ Ју́тре че да бе́ремо гро́ зје.“
гро́ мка – звечка „Къд о́ чемо да смиримо дете́ ми́ му даде́ мо гро́ мку да
гро́ ма.“

домачи́ н – кућни старешина, домаћин. „Ми́ слиш ли ти, бећа́ рине, да
поста́ неш некада́ домачи́ н?“
домачи́ ца – домаћица, вредна и уредна жена. „Ње́гова е жена́ ја́ ко домачи́ ца.“
до́ лма – грађење куће на тај начин што је скелет од дрвета, а међупростори
се зидају на пола цигле. „Ку́ће на до́ лму пра́ и само сироти́ ња?“
до́ ми се – ствара кућу и породицу. „Реши́ л си и ти́ да се до́ миш, ку́ј би ре́кал!“
дрво́ – дугогодишња биљка са стаблом, гранама, лишћем и кореном.

др́ т – који је стар, матор. „Јуче́р прода́ до др́ ту козу́ за добре́ па́ ре.“

дуба́ р – пањ извађен из земље пошто је дрво пртходно одсечено или
комад дрвета који није било могуће расцепати. „Тури́ едъ́ н дуба́ р у
ога́ њъат, да не уга́ сне.“

ду́нђерин – мајстор који је вешт у градњи куће од дрвеног материјала.

„Све́ та Чура́ вина е би́ л по́ знат ду́нђерин, да́ ко не́ има́ л не́колко пр́ ста

на едну́ ру́ку.“

ду́вар – зид. „На едъ́ н ду́вар огледа́ ло, на дру́ђи сли́ ка.“

дива́ на – трем, тераса. „Ле́ти спи́ мо на дива́ ну.“ души́ чина – Мајчина душица.

9

ђуве́з – тамно- црвена, љубичаста боја. еле́че – женска одећа украшена гајтанима и
шљокицама, кратка до појаса, која стеже струк и
ђерђе́в – рам на коме се разапне истиче прса. „Дево́ јће се преме́не у еле́чичи, бе́ле
платно за вез, ђерђеф. кошу́ље, шарене́ бо́ шче и но́ ви опъ́ нци, па изле́ зну на
ђо́ з – лековита биљка, мента. Користи
се као зачин. сабо́ р.“
еле́к – мушка горња одећа без рукава, дуга до појаса.

„Ода́ вна се носи́ ли еле́ци и антери́ је.“

ега́ – речца ваљда, можда. „Ега́ испа́ дне не́што од ње́г.“

ете́ – речца за показивање на некога или нешто. „Ете́

га и́ де оту́д иза те́б.“

е́џ – једи. „Ако си гла́ дан ти е́џ, ако ли не́ си, ти́ отоди́ ,

ми́ че те сти́ гнемо.“

же́га – велика врућина, врелина,
припека. „Петро́ ве же́ ђе.“
же́љћа – корњача. „И́ де ко же́љћа
забра́ ди – повеже главу марамом. „Ако о́ ч да ти лице́ и
преко у́гар.“
жл́т – који је жут. „Жл́т ко ду́ња.“ ле́ти бу́де бело́ , забради́ ма́ раму, па ју потегљи́ напред,
жл́т васу́љ – врста пасуља жуте да ти повиси́ над чело́ .“
боје. „Жл́т васу́љ е по́ благ од бе́л.“ заве́ћина – сеоска слава. „О́ ч ли д и́ мо на Ма́ ли
жл́т пипе́р – врста паприке жуте Спа́ совдан на заве́ћину у Кали́ чину?“
боје. „Жл́т пипе́р къд поседи́ загње́зди – намести нешто тако као да га је ставио у
отћи́ нут и о́ н поцрвене́ е.“ гнездо. „Се́ ди на ко́ ла и загњезди́ се не́како, а ја́ чу да
живина́ – животиња, зверка, сваки во́ дим воло́ ви.“
живи створ. „Ве́чером затва́ рај заграџу́е – прави ограду, ограђује. „Реши́ л сам,
коко́ шће од живину́ .“ заграџу́јем авли́ ју с sи́ д“

жми́ чка – шљапка вода у поцепаној за́ јучер – прекјуче. „То́ ј не било́ јуче́р, него за́јучер.“
обући. „Жми́ чка ми вода́ у опа́ нци.“ закућу́е се – кући кућу. „Поче́л се и Са́ ва закућу́е.“
зама́ н – време. „Дојдо́ ше у не́ћи зама́ н“

запа́ ти – почне да гаји. „Воле́ла би да запа́ тим пу́јће.“

за́ пне – закључа врата. „Иди́ запни́ вракњи́ цу.“

зара́ мчи – стави неки предмет на раме. „Зара́ мчим

бъ́ дњък, едва́ га донесе́ м.“

за́ пне се – закључа се, закључа врата изнутра. „Ве́чером

се за́ пнемо и не пу́штамо ни́ куга.“

за́ прега – сукња. „Имам гоџа́ за́пређе.“

зби́ ра – сакупља. „Зби́ рамо сли́ ве ве́ч два́ да́ на.“

згри́ ба – гребући сакупља. „Ста́ нија це́л дъ́ н згриба́ла

се́ но.“

зе́љћа – главица купуса. „Зе́ље ве́ч напраи́ ло зе́љће.“

зо́ р – нужно, неопходно. „Зо́ р ми за па́ре.“

10

и́ жа – кућа. „Обра́ д
напраи́ л у́баву и́ жу, със
три́ оделе́ња.“

извр́ же – све веже што је било за везивање. „Извр́ жемо
кра́ ставице на ко́ лци.“
извр́ ља – избацује. „Извр́ ља из по́ друм некакву́
старуди́ ју.“
извр́ љи – избаци. „Не́кња изврљи́ мо пъ́ шкъве ја́ блће.“
изи́ да – озидати. „Изи́ дал је це́л ну́жник за́дан.“
изми́ та – метлом избацује, чисти. „Изми́ та авли́ ју, че
на́ м
до́ јду госја́ње.“изи́ ска – измоли. „Едва́ му изи́ ска два́ ес ба́ нће.“
изџа́ ка – дигне галаму, изгалами. „Изџака́ ше се до́ ле код Тимо́ к.“
изнао́ ди – све пронађе. „Истро́ ве се о́ вце па и едва́ изнао́ дим.“
исвр́ љи – избаци. „Исврљи́ тој на буњи́ ште.“
искљуве́ – искљуца, кљуном ископа. „Коко́ шће ми све искљува́ ле
петлиџа́ н.“
и́ жа – кућа. „Об́ рад напраи́ л у́баву и́ жу, със три́ оделе́ња.“
искубе́ – ишчупа. „Иди́ искуби́ не́ ћи стру́к лу́к.“
исти́ ка – изгуби, погуби. „Успу́т истика́ л све́ кво́ е има́ л код ње́г.“

ја́ гње – младунче овце. „Од четвр́ ту
го́ дин сам поче́ л да ва́рдим ја́ ганци.“
јајце́ – јаје. „У гње́здото и́ маше са́ мо
едно́ јајце́.“
ја́ тка – језгро ораха, лешника. „Он
прода́ ва чи́ сте ја́ тће од оре́си.“

казани́ ца – зграда у којој се налази казан за
печење ракије. „Док де́да у казани́ цу пече́
рећи́ ју, ми и́ скамо да ни опече́ и по нећи́
ко́ рен.“
калаву́з – посебан књуч којим се мож
отворити свака брава. „Сва́ ћи крадљо́ в има
по едъ́ н калаву́з.“

канта́ р – справа за мерење тежине са полугом и ђулетом.
капи́ ја – велика улазна врата на дворишту. „На́ ша е капи́ ја трокри́ лна.“
ка́ пка – кап, капљица. „Не тече́ него ка́пе на ка́ пће.“
карака́ ча – инсект са више ногу. „Ла́ зи бу́ба карака́ ча.“
ка́ терица – веверица. „Ка́ чи се по др́ вја ко ка́терица.“
ка́ ца – ваљкаст дрвени суд шири при дну. „У ону́ј ка́ цу ту́рамо зе́ље.“
ка́ чи се – пење се. „Ка́ чи се уз дрво́ .“
ква́ чка – кокошка која лежи на јајима. „Раскваца́ ле ми се три́ ква́ чће.“
клу́вче – клупко конца, клубе. „Клу́вче ми се откола́ ло под аста́л.“
клоца́ ње – народни обичај по коме се на Покладе увече, као завршни чин узимања мрсне
хране уочи поста, о таваницу концем закачи кувано и ољуштено јаје, зањише у круг, а сви га
присутни хватају зубима.
кљу́ца – једе зрно по зрно. „Дете́ кљу́ца цре́ шње.“

11

кожу́в – крзнени прслук од овчијих кожа са руном са унутрашње стране. „Де́да но́ си ста́ р
кожу́ в.“
коли́ ба – мала зграда за становање. „На́ ша е коли́ ба уба́ ва.“
коло́ – точак. „Ле́ во sа́ дње коло́ ти шовр́ да.“
компи́ р – кромпир. „Во́ лим компи́ р пе́чен у пе́пел са све́ љу́спину.“
ко́ пка – мала баштенска мотичица. „С ко́ пку се пра́ ши гради́ на.“
коприва́к – место обрасло копривом. „Ко́ ми́ слиш да про́ јдеш преко
ова́ ј коприва́ к.“
корен – клип кукуруза. „Роди́ ли се ја́ ко кру́пни ко́ рење.“
коса́ – оруђе којим се коси трава, жито…
коси́ р – савијено сечиво са дршком за сечење трња, чврстог корова.
ко́ тарка – корпа, котарица. „Понеси́ го́ лему ко́ тарку за ја́годе.“
коча́ н – средишњи, тврди део купуса. „Не волим кочан у вариво.“
ко́ чина – кокошарник. „Се́дле коко́ шће у ко́ чину.“
ко́ чина – кост, коске. „Ни́ т кочи́ ну гло́ џе, ни́ т је дру́гом да́ ва.“
ко́ чица – коштица воћа. „Зо́ бемо цре́шње са све́ кочи́ це.“
кошу́љћа – кошуља. „Извл́кла му се кошу́љћа из га́ че.“
кре́сиво – оцило, огњило. „Кре́сиво си у́век но́ сим с ме́н.“ ко́ чина – кокошарник. „Се́дле
коко́ шће у ко́ чину.“ кро́ шња – котарица, корпа. „Пл́на кро́ шња с цре́шње.“
кубе́ – плехана пећ. „Ве́чером се́дне ус кубе́ и задре́ме.“
ку́кла – лутка од крпица коју праве девојчице. „Ми́ кица си пра́ и ку́клу.“
ку́та се – крије се, сакрива се. „Не ку́тај се, че те на́ јдемо ми́ .“

ладави́ на – место заклоњено од сунца. „По́ д нашиа́ н оре́ј дебе́ла
ладови́ на.“
ле́гало – лежај, кревет, постеља. „Вечеру́јте па си тра́ жите ле́гало.“
леле́јћа – платнена љуљашка у којој се носе и у којој спавају мала деца.
ли́ тар – узан женски појас, ткан као тканице, који се носи преко сукнене
хаљине и закопчава павтама.
ло́ зје – виноград. „Ве́ч је вре́ ме да се пр́ ска ло́ зје.“
лу́втер – горње, мање прозорско крило за проветравање. „Но́ чу ни
лу́втери седу́ отво́ рени.“
лубе́нче – мала лубеница. „Ко вели́ ш, да ку́пимо едно́ лубе́нче.“
лула́ – бакарна цев ракијског казана кроз коју протиче ракија. „Погле́ на
лулу́ту да л поте́ кло.“
лупе́ње – љушћење кукуруза. „На лупе́ње се збе́ру мо́ мци и дево́ јће, па
лу́пе, па поју́́, па се шале.“

љу́ђе – множина од човек, људи. „Не мо́ ж ти́ то́ ј сам, за то́ ј тре́бу љу́ђе.“
љу́љћа – љуљашка. „Вр́ жемо љу́љћу на оре́ј па се љу́љамо по цел́ да́ н.“
љу́ска– вади зрна из махуне. „Љу́ска гра́ шак за у замрзива́ ч.“
љу́спина – љуска, кора разних плодова. „Љу́спине од крастави́ це да даде́ш на сви́ ње.“

маи́ ја – греда на кровној конструкцији на гребену или ували. „За маи́ је тре́бу по́ јаће гре́де.“
мани́ ста – дугачка огрлица од ситних, разнобојних куглица. „Разниза́ ше ми се мани́ ста.“
ма́ ла вра́ та – задња врата на ижи која воде у споредно двориште.
„Боклу́к исвр́ љимо на ма́ ла вра́ та.“мозу́љ – жуљ. „Напраи́ ли ми се мо́ зуљи од лопа́ ту.“
мати́ ка – мотика. „С мати́ ку се ко́ па, а с пла́ вез се пису́е.“
мати́ чка – мала мотика, матичица. „Малу́ну мати́ чку да понесе́ш у гра́дину.“
ме́ рдиван – мердевине. „Ба́ тка Ву́ле се не ка́ чи на ме́рдиван къд кре́ чи со́ бу.“
марте́к – рог на кровној конструкцији. „За мерте́ ци на́јбоља је чамо́ вина,
ел багрено́ вина.“ меши́ на – стомак, трбух. „Це́л дъ́ н ме јуче́р боле́ меши́ на .“

12

наби́ ва – ударцима утерује у што. „Наби́ ва ко́ лци у ја́ з.“
наваџуе́ – залева башту на тај начин што у њу доводи воду вадом и после је
разводи мањим вадама или је пусти да плави целу површину. „Ми́ гради́ ну
наваџу́емо, не поље́ вамо ју, а и мому́рузу наваџу́емо къ́ д е голема́ су́ша.“
навр́ ља – набаца преко нечега. „Ту́рим гре́де, па сла́му, а озгóр навр́ љам зе́мљу и
ете́ ти рóвница.“
надвóр – ван ограђеног простора, ван куће, напоље. „Да бу́деш ми́ ран да те не иска́ рам
надвóр.“
на́ зам – на земљу, на земљи. „Це́л дъ́ н се́дим на́ зам, док ва́ дим пове́сма на гре́бенци.“
на́ кошуљће – само у кошуљи. „Огре́јало ма́ лко сл́нце, а му́жје изле́зли пред óпштину
на́ кошуљће.“
напи́ ца се – загрева се у ватри. „Ни́ шта зи́ ми на рабóти са́ мо се напи́ ца уз огњи́ ште.“
на́ рујан – који није још сасвим зрео (о плодовима). „У турши́ ју се ту́ра на́ рујан петлиџа́н.“
насóли – поспе неким прахом. „Насóли зе́мље у гради́ ну с пе́пел, да га не еду́ бу́бе.“
ната́ кне се – одене се, обуче се. „Натакну́л се у нóве дре́е.“
натрóши –руком накруни кукуруз. „Ел си натроши́ л мому́рузу за кокóшће?“
нóжици –маказе. „Ако су добри́ нóжици, овцу́ зача́ с остриже́м.“
ну́ме –не уме, не зна. „Мъ́ нечьк, па јóш ну́ме са́ м да се обу́е.“
нога́ р –ножица, крак неког кућевног предмета. „На ови́ ја оста́ л стрóшен едъ́ н нога́р.“
нар́ нџи се –наљути се и ни са ким не говори. „Не́ знаш ти када́ се нар́ нџи и за каквó, на ње́г си
тóј дóјде одеданпу́т.“
не́кња–прекјуче. „Не́кња идó у Па́ ланку.“

оба́ ји се–закасни, задоцни. „Заштó сте се обаји́ ли из чкóлу?“
обика́ ља–обилази, у луку заобилази. „На́ с ћи́ ша ста́ лно обика́ ља.“
обикóли–заобиђе, заобиђе у луку . „Къ́ д видó квó рабóте, ја́ и са́ мо обиколи́ .“
облече́ –обуче, одене . „Къ́ д пóјде у Па́ ланку óн облече́ нóве дре́е.“
облече́ се– обуче се, одене се . „Облечи́ се љу́цћи къ́ д и́ деш на гости.“
ова́ к –овако, на овај начин . „Ја ми́ слим да е бóље ова́ к да га урабóтимо, не знам ко ти́ вели́ ш.“
огњи́ ште –место у ижи где се ложи ватра, где се припремају јела и пече хлеб . „Ве́чером сви́
насе́ дамо уз огњи́ ште и док де́да пра́ и качама́ к ми се гре́емо.“
одме́ни – замени кога у послу. „Да́ ј да те ма́ лко одме́ ним, а ти́ се одмори́ .“
ока́ пина – ивица стрехе са које капље вода. „Твоа́ ока́ пина прóди у
мóе, мóра ју скра́ тиш за едъ́ н ре́ д цре́п, ако óч да бу́демо комши́ је ко
што доли́ куе.“
оми́ је се – умије се. „Оч ли ми пољи́ еш да се оми́ јем?“
онде́ к – онде. „При́ чају ста́ ри љуђе да онде́к, под онóј дрво, и́ ма
закóпане зла́ тне па́ ре, али ни́ куј не сме́ да и откóпа.“
опъ́ нък – опанак. „Сцепи́ л ми се ле́вијат опъ́ нък.“

опанџа́ к – вунена пастирска кабаница
са капуљачом откана на коцкасте шаре. „Опанџа́ ци но́ се овчари́
на Ста́ ру пла́ нину.“
оре́ј – орах.
остри́ ло – тврди камен дугуљастог облика којим се оштре
разне алатке, а посебно коса. „Остри́ ло за косу́ ту́рим у цеди́ лце
и но́ сим сас ме́ н.“ ото́ ч – малопре. „Ре́че ми да га ото́ ч виде́л.“

па́ вте – месингана, лепо искована копча на женском појасу.
„Ода́ вна жене́ носиле па́ вите са́ мо къ́ д изле́зну на собóр, она́ к си
пóвас закачу́ју съ́ с ву́дицу, ел с повóрку.“
пе́нџер – прозор. „Поје́ ба́ те под пе́нџера.“

13

па́ вучина – паучина. „Ви́ снуле па́ вучине ко у
водени́ цу.“
Па́ наџур – Успеније пресвете Богородице,
Велика Госпојина. „Деца́ поо́ де у шко́ лу о́ дма по
Па́ наџур.“

па́ ти се – множи се. „Па́ те се ко въ́ шће.“
перо́ – лист неких биљака, кукуруза лука. „Акоми бъ́ ш
прегладне́ е ја́ оштипем перо́ лу́к, па га изеде́ м.“
петлиџа́н – црвени парадајз.
пипер – паприка.

пле́вња – зграда сеоског домаћинства у којој се чува
слама.
пла́ с – пласт сена, сламе. „Надену́о сам једа́ н пла́с.“
пло́ т – ограда исплетена од прућа.
пога́ нац – миш. „Ћути́ ко пога́ нац под пле́ву.“
поде́ва – изазива неког. „Немо́ ј да поде́ваш ни́ куга, бу́ди
си ми́ ран.“
покрави́ ца – поњава којом се прокрива при спавању.
„Нъчъ́ с сам се покри́ л сас две́ покрави́ це и па́ ми било́

зима́ .“
поо́ ди – полази, креће. „А́ јде да поо́ димо поъ́ к, да мо́ ж
да сти́ гнемо за ви́ дело.“
по́ тавнин – по мраку. „Стра́ га д и́ де по́ тавнин.“
поти́ ка се – изгуби се. „Поти́ кала ни се једна́ коко́ шка.“
поџа́ ка – разговара. „Поџака́ мо си ма́ лко од на́ ше
нево́ ље, до́ ле на чешму́.“ пра́ г – доњи дрвени или камени део врата, који лежи између
довратника. прање́ – опрано рубље, рубље које се пере. „Прости́ рем прање́.“
прецъвту́е – прецветава. „Во́ чће ве́чем прецъвту́ ју.“

раздре́ши се – скине одећу са себе, свуче ру́павица –
се. „Са́ мо што се бе́о раздреши́ л, ре́ коше
да и́ ду го́ сти.“ трешња
расадиљћа – мали кочић са рукохватом крупног,
или друга справа којом се сади расад или чврстог плода
семе. која руска док
ра́ садник – леја где се гаји младо поврће. се једе.

расаџу́е – расађује. „Дошло́ е вре́ ме да се расаџу́е
пипе́ р.“

риља́ ње – од риља. „Немо́ ј да ми га́ зите риља́ ње.“

саба́ јле – рано ујутру, зором. „Ју́тром ме ди́ зају саба́ јле, да пу́штам о́ вце.“
са́ нће – санке. „Едва́ смо чека́ ли да па́ дне сне́г, па да се во́ зимо на са́ нће.“
са́ дењћа – прело. „Седе́њће по́ чну да се пра́ е од Преобра́ жење, па на та́ м.“

се́мка – семенка неке биљке. „У сва́ ћи оџа́ к, къд са́ дим ти́ кве,
ту́рим по две-три́ се́ мће.“
се́нћа– сенка. „Ел мо́ ж да си наста́ неш се́нћу.“
сећи́ ра – секира. „Где́ ли бе́ше голе́ мана сећи́ ра?“
си́ нће – син. „Си́ нће, ми́ ли си́ нће, где си запе́л у́несвес.“
скрчи́ – шкрипи. „Скрчу́ неподма́ зана ко́ ла.“

14

сл́ба – мердевине. „Сл́бу тре́бе напра́ иш од ла́ ко дрво́ , да мо́ ж лъ́ сно да ју прено́ сеш.“
сли́ ве– шљиве.
собу́ва се – скида обућу, изува се. „Къд се собу́вам не мо́ г си чара́ пе сту́рим, то́ лко ме укочи́ ло
у грби́ ну.“

ти́ р – узани простор између два реда поврћа у башти. „Ти́ рови измеџу ре́дови
тре́ бе да су пошироћи́ и по висоћи́ .“
ткани́ це – ткани појас високог квалитета. „Ја́ не мо́ г да рабо́ тим док не опа́ шем
ткани́ цу.“ това́ н – таван. „Оре́си се чу́вају на това́ н.“
това́га – тојага, мотка. „Де́да се потпр́ л на това́ гу.“
тр́ клет – који је живахан. „Не́ ми́ рно ко дру́га деца́ , него тр́ клето, да те Бо́ г сачу́ва.“

ћереми́ да – старински цреп за покривање кућа „На́ ша и́ жа
по́ крита с ћереми́ де, не́ са сла́ му.“
ћилима́ рка – кецеља ткана на домаћем ткачком разбоју са
орнаментима узетим са ћилима
ћипе́л – врео. „Ћипе́ л дан дана́с.“
ћу́нац – цев за одвођење дима из пећи.

у́баво – лепо,
дивно, красно.
„Убаво си га
навезла јако.“

цви́ лав – који је танак, бледуњав,
закржљао, жгољав. „Ни́ кал мому́руз ал
не́какав цви́ лав.“
цеди́ ло – сељачка торба средње величине.
„У једно цедило крушће, у друго цедило
јабуће, па обе на кобилку.“
ци́ пила – ципела. „Ци́ пиле обу́вамо са́ мо
на пра́ зник, она́ к си но́ симо опъ́ нци.“
црешња – трешња, дрво и плод.

ча́ поњак – папак животиња. „Къд се ко́ ље свиња́ ча́ поњци се
сми́ цају и вр́ љају.“
чешма́ – озидани извор из кога вода истиче на цев, чесма. „У
на́ ше село́ има́ ло три чешме́ , съ́ г не́ма ни једна́ , съ́ г пи́ јемо од
во́ довод.“
чивилъ́ к – чивилук. „Чивилъ́ к ни
зако́ ван за вра́ та.“
чу́турица – овална пљосната
посуда од алуминијума у којој
војници носе воду. „Ову́ј чу́турицу
де́ да доне́ л из Пр́ ви све́цћи ра́ т.“

ша́ јак – сукно домаће израде, обично црне
боје. „Изатка́ ла сам три́ јес ме́три ша́јак.“
шајто́ в – славина на бурету. „Најди́ вино́ и
до́ бро затвори́ шајто́ в.“
шви́ чка – звиждуће. шно́ ла – шнала.
шње́ва – сања. „Нъчъ́ с сам те шњева́ л.“

15

Свадбени обичаји почињали су неколико месеци пре закључења брака. Најпре су
родитељи будућег младожење одлазили у кућу девојачких родитеља и питали за девојку.
Ако је тај први договор успешно завршен, родитељи девојке одлазили су у посету
родитељима момка да гледају дом. Затим су уговарали дан када ће се обавити
прошевина . То је нека врста мале свадбе. У селима се тај део обреда називао просидба, а у
граду веридба. После тога и код момачке и код девојачке куће вршиле су се припреме за
главну свадбу. Просидба се уговарала код девојачке куће, а главна свадба истовремено и
код момачке и код девојачке куће.

За просидбу и свадбу бирали су се дани у недељи. За најпогодније дане сматрани су
недеља и четвртак, ређе субота, али никада среда или петак. Пазило се и на годишња доба.
Најчешће свадбе биле су у јесен. Свадба се никада није заказивала у време трајања неког од
постова.

При уговарању свадбе родитељи момка и девојке су се договарали о спреми и
миразу. Девојачку спрему сачињавали су одевни предмети и постељина: кошуље, јелеци,
чарапе, тканице, ћилими, јастуци, сламарице... Све се то умотавало у бошчалук и допремало
до момачке куће, истог дана када су сватови ишли по младу. Мираз је био новац, стока или
имање.

Најважнији део свадбених обичаја везан је за дан венчања. Свадба је обично трајала
два дана. Првог дана младенци су се венчавали у цркви и то је била главна свадба. Другог
дана весеље се продужавало, гости су на свадбу доносили дарове и то се звала велика свадба.
Сватови су били посебно окићени.

Домаћин на свадби био је младожењин стриц или неки други старији човек из
младожењиног рода. Стари сват је младожењин ујак. Ложља је отресит , грлат, довитљив
човек који је имао задатак да увесељава. Барјактар је млађи мушкарац који је испред сватова
носио заставу (барјак). Девер је обично младожењин брат. Његова дужност је била да буде
уз младу све док је трајало свадбено весеље. Певице су биле девојке у сватовима. Оне су
помагале у послуживању сватова, али им је главна дужност била да певају пригодне
свадбене песме. У завршном делу свадбе певали су и играли сви учесници свадбе.

Када су се сватови, после венчања вратили младожењиној кући, млада је најпре
узимала сито са житом и бацала га преко крова куће. Затим су јој доносили накоњче
(мушко дете до годину дана) и она га је подизата три пута увис, стављала на своје груди, а
затим даривала.

барја́ к – застава.

барјата́ р – онај који носи заставу, барјактар. У свадбеној поворци је
међу првима да би барјаком показао од којег је „рода“ младожења.
бошчалу́к – дар којим се наизменично дарују младенци на венчању
(кошуља, гаће, чарапе и друго рубље) увијен у бошчу.
бо́ шча – сукња ткана на разбоју. „Ба́ба Миле́ва опаса́ла бо́ шчу
потка́ ванку.“
букли́ ја – Буклија је обичај који служи за позивање гостију. Сватови се
позивају неколико недеља пред венчање, а за то је задужен буклијаш.

16

буклија́ ш – млади момак из
младожењине фамилије или
младожењин отац. Његов
задатак је да иде у куће
гостију и саопштава радосну
вест али и да их позива да
учествују у весељу. Буклијаш
је тај који носи буклију,
напуњену ракијом која је
окићена пешкиром и цвећем.
Најмлађи мушки члан у
фамилији испија гутљај
ракије као знак да пристају
да дођу на свадбу и кити
буклију новцем, кошуљом
или пешкиром.

У селима, вез је представљао женски посао. Девојке су учене да везу ради
припремања девојачке спреме као једног од неизоставних елемената свадбеног
обичаја, као што су дарови за родбину, мужа, пешкири за сватове, украшавање
свадбених коња и кола. Девојкама су помагале бака, мајка и другарице, а код богатих је
ангажована жена из села која је вешта , како би обављала све око спреме за девојку. Везом је
украшавана одећа, углавном женска. Вез је такође био показатељ друштвеног статуса,
узраста, као и националне припадности или краја. Сви везови су рађени вуненим концем, а
понегде убачене перлице и металне нити. Подлогу за ову врсту веза чинило је кудељно,
ланено, а ређе памучно платно, које се користило за кошуље. Везом су такође украшаване
крпе, столњаци, пешкири, постељине, као и држач за шибице и чешаљ. Вез је на платно
преношен труковањем. Мотиви су најчешће били цветни у разним бојама.

врете́но - дрвени штапић зашиљен на врху,
служи за намотавање испреденог конца
ву́сукле - вунене чарапе
гр́ снице - биљка од које се правило сукно
за́крпа - зашивена рупа на одећи
закачаљка - зихенадла
кале́м - дрвени ваљак за мотање конца
куде́ља - дрвена справа помоћу које се прела
вуна
му́стра - шаблон, шема за неки миље, вез
мотови́ ло - користило се за мотање конца
(вуне)
подсу́кња - бела сукња са чипкомкоја се
носила испод сукње
покрави́ ца - ткана покривка од вуне
по́ руб - опшивена, порубена ивица тканине
ра́збој - на њему се ткало сукно од вуне, лана
тр́ лица - справа за гњечење конопља

17

да́ р – девојачка спрема коју ће невеста однети младожењи, а и спрема
којом ће даривати сватове. „Пре́ д сва́ дбу дево́ јћа расту́ри да́ р по раза́ пети
коно́ пци, да сви́ ви́ де кољћи́ е и колко́ е уба́ в.“
да́р – поклон који сват добије од невесте на свадби. „Сва́ћи сва́т доби́ је по
не́ћи да́ р.“
дарува́ње – свадбени обред који се обавља неколико дана после просидбе
када се будући младенци и пријатељи обострано дарују. „На дарува́ њето
едно́ вре́ ме ма́ лко за́ пе окол не́ ћи мира́ з.“
дару́е – даје дарове сватовима. „Сви́ ре́дом дару́е.“

де́вер – сватовски достојанственик, обично младожењин брат
који води девојку на венчање. Он преузима младу од њеног брата.
Од тог тренутка па све до самог чина венчања, девер треба да
пази младу као „очи у глави“. Ако младожења има више браће,
улогу девера преузима најстарији од неожењене браће.

деве́ри – служи кога, девери. „Она га де́вери ко́ да ју́ је из о́ ко испа́ дал.“
девери́ чна – ћерка од девера. „Добри́ нка и Жари́ нка су моје́ девери́ чне.“
деверуша – сватовски достојанственик девојка, обично младожењина сестра.

ђуве́гија – момак, младожеља.

заже́ни се – момак и девојка улазе у поступке женидбе или
удадбе. „Зажени́ ли смо на́ шега Све́ ту.“
зглеџа́ – међусобно посматрање, меркање, упознавање момака
и девојака, на саборима или вашарима, ради евентуалног
будућег брака „Ел си ишъ́ л на зглеџу́ у Пала́ нку?.“
звање́ – позивање на свадбу или славу.
„Јо́ ва ошъ́ л у звање́ .“
здраве́ње – свадбени обичај међусобног љубљења пријатеља и
сватова са обе стране, уз шалу и задиркивање. „И му́шћи и
же́ нсћи сва́ тови се спре́ мају за здраве́ ње и едва́ че́ кају да се
цу́кају с приете́ љи и приетељи́ це .“
заћити́ – закити цвећем или чим другим. „Къд по́ јдомо у
сва́ тови заћити́ ше ни ко́ ла.“

издоби́ ва – добије много. „Колко́ су они́ издобива́ ли поклони́
на сва́ дбу, ни бро́ ј им се не́ зна.“
исћи́ тен – који је окићен. „Са́ ла је јако у́баво исћи́ тена за
Мо́ мирову сва́ дбу.“
исћи́ ти – окити. „Исћи́ тимо собо́ рњак како́ на́ јбоље у́мемо.“

лага́ ње – забављање момка и девојке пре веридбе. „Њи́ ното лага́ње кра́ тко тра́ ја, узе́ше се
ср́ ечно.“
ла́ ла – мужев брат, девер и име од миља. „Ла́ ло, где је башта́?“
ло́ жља – послужитељ на свадби који води рачуна да придода гостима јело и пиће
кад понестане. „

ма́ ли го́ сти – свадбени обичај по коме седам дана после свадбе младин
отац са укућанима иде у госте своме пријатељу, где се гости веселе.
Потом одведу младу очевој кући на недељу дана.
миражџи́ ја – онај који је узео жену са миразом. „Што́ се неси́ ожени́ л с
њу́, па да бу́деш и ти миражџи́ ја.“

18

мира́ з - поклон који младина породица
даје младожењиној
миражџи́ ка – удавача која са собом носи
мираз. „Узе́ л жену́ миражџи́ ку, па несме́
да пи́ сне.“

мла́ деневеста – млада, невест. „Ода́ вна
и мла́ деневесте јаша́ ле на коња́ къд
ишле́ у манасти́ р на венчува́ ње.“
младоже́нци – младенци. „Младоже́нци
напре́ д, свира́ чи по њи, а сва́ тови
надокра́ јће.“

младоже́њсћи де́вер – младожењин старији брат који га ујутру изводи из куће.
младоже́њсћи крава́ ј – обредни свадбени хлеб који се закачи за тканице којима ташта дарује
зета.
младоже́њсћи момъ́ к – један од младожењиних зетова који је стално уз њега током свадбе.

наваџи́ ја – проводаџија. „О́ н е би́ л мо́ ј наваџи́ ја.“
наваџи́ ја – проводаџика. „Ба́ ба Стано́ јћа е била́
наваџи́ ка на гоџа́ куи́ .“
наваџилáци – наводаџисање, посредовање у
проналажењу брачних партнера
нако́ њче – мушко дете које се да невести, кад
стигне у младожењину кућу, да га подржи и
подигне три пута увис како би имали пуно лепе и
здраве деце.
на ма́ су – женидбом отићи у кућу супруге

оже́не се – узму се, венчају се. „Че́камо

да се Сте́ ва и Де́ са ожене, па по́ сле да
же́ нимо Ми́ лчу.“
си́ то – млада прво баца сито на кров куће. Ако
сито остане на крову-добро је, онда ће и млада
певи́ ца – девојка која пева сватовске песме заувек остати у тој кући. Ако сито падне с крова,
и кити сватове. „Певи́ це ста́ ну на вр́ онда млада то сито изгази.
басама́ ци, ел на дива́ ну, па поју́, док
мла́ деневеста и младоже́ ња ула́ зе у и́ жу.“

пришла́ – удајом дошла у младожењину

кућу

старо́ јћа – стари сват, члан из
младожењине фамилије, сведок на
венчању . „Ми́ ка че је ку́м, а Та́ дија че да
бу́де старо́ јћа.“
старо́ јћиница – старојкина жена . „Му́зико,
једно́ о́ ро за старо́ јћиницу.“

сва́т – гост на свадби

собо́ рњак – обредни ћите́ње – украшавање сватова
свадбени хлеб који окићен гранчицом рузмарина и
стоји на столу испред дворишта и куће разноврсним
младенаца за време цвећем
свечаног ручка.

19

Съ́ г ћу ви казу́јем кво́ се работи́ ло у ку́јну и шта су ба́ бе и де́де работи́ ли у село́ , у ста́ ра
време́ на.

Кад моја́ пра́ баба отиде́ у кујну, па сва́ ри уба́ во једење́, нају́баво на све́т. На кубе́ у ше́рпу
сва́ ри компи́ р и патлиџа́ н и кад је зима́ ба́ ба накла́ де ога́њ па се гре́ јемо до ми́ лу во́ љу. На аста́ л
по́ стави је́ дење, а по́ ред суди́ ва и др́ вене ло́ жице. Све бу́де у́баво. А тъ́ г кад разву́че о́ бге, са
растака́ љку, па на́ праи ђиба́ ницу сас си́ рење, раце́пе се од је́ дење.

Испре́ д ку́ћу збе́ру се коко́ шће и петъ́ л па ри́ пну на пло́ т. А на пло́ т ба́ ба натура́ ла
дре́ шке, па све сцепене. Дво́ р се расцавте́ л, па бре́ , у́баво мири́ ше.

Ја, сво́ ју ми́ лу ба́ бу из село́ , па́ мтим по то́ ј што је у́век носи́ ла виста́ н, шами́ ју на
гла́ ву, антери́ је ву́нене и прегља́ чу да се не ука́ ља док ва́ ри је́ дење. Најви́ ше па́ мтим кад је
води́ ла сто́ ку да пасу́ са се́бе носи́ ла шише́ са рећи́ ју.

А
аста́ л – сто за ручавање.
а́ лав – који је као ала, приждрљив за столим. „Што́ си бре́ то́ лко а́ лав?!“
Б
бака́ л – лимени или стаклени суд са дршком. „Нато́ чим вино́ у бака́ л и
до́ р га изнесе́ м из подру́м он се зазно́ ји.“
бакра́ ч – посуда од бакра. „Јо́ ш се слу́шају са́ с она́ ј ста́ ри бакра́ч.“
ба́ ница – гибаница, ђибаница. „У на́ ше село́ ба́ ница се еде́ надокра́ јћу,
а у не́ ка се́ ла пред е́дење.“
бъ́ чва – дрвени суд већих димензија у који се сипа муљано грожђе.
„И́ мамо бъ́ чву напра́ ену од горуно́ ве ду́ђе.“
бе́лмуж – народно јело у виду ређег качамака справљено од
кукурузног брашна и младог, несољеног сира. „Къд ја́ заврти́ м бе́лмуж,
и́ ма си уби́ јеш башту́ и ма́ тер еде́ечи.“

У́ зне се си́ рење мла́ до, крављо́ ел о́ вчо, не́ сољено, па се ма́ лко здро́ би.
Ту́ри се у су́д, ше́рпу, ел ло́ нац, некада́ и у тига́ њ, а съ́ и у каза́ н, па се оно́ сто́ пи и
напра́ ји ко гу́сто млеко́ . Тъ́ му се ту́ри мъ́ лко солчъ́ к, ал не мло́ го, па се са ша́ ку
спу́шта маму́рузно бра́ шно и ме́ша. Не тре́ бе одједанпу́т бра́шно, јел мо́ ж га
прегу́сти, него по ма́ лко се усипу́је и ста́ лно ме́ша. Ме́ ша се укру́г, све у и́ сти
пра́ вац, с дрве́ ну ложи́ цу, ел неку́ дру́гу меша́ љћу, и све о́ кол зидови́ на су́д, и по
дно́ . О́ гањ да је добъ́ р, а тъ́ се поја́ ви ма́ сло, отпу́шти се и она́ ј се ка́ ша о́ брне. Не
мању́је се са́ мо се ола́ би о́ гањ, па и да́ ље ме́ ша укру́г, а белму́ж се врти́ , врти́ и све
поста́ је пожл́т. Тека́ се испече́ , ал се па́́ зи да не загори. Једе́ се док је то́ пло.
Белму́ж се не подгреву́је.

Најјако́ је о́ вче си́ рење, ал га не́ма у́век, ел га не́ ма колко тре́ бе, па
мож и крављо́ . Од козјо́ , не зна́ м. Мо́ же и од со́ љено, кад не́ маш несо́ љено. До́ јде
ти чове́к, па да га уго́ стиш на брзи́ ну, а не́маш пре́ сно. Ту́раш соље́ но, ал га не
досољу́јеш. Оно́ се ма́ ло те́ же и расто́ пи, ал бу́де добро́ .

Белму́ж је јако́ је́ дење, о́ дма за́ сити и тра́ жи да се пи́ је мло́ го вода́ .
Ко́ ј не навикну́т не тре́ бе пр́ ви пу́т да једе́ мло́ го, јер мож му га́ стома́ к не
при́ ма.

20

блажни́ – има сладак укус. „Ова́ ј кру́шка блажни́ ели́ с добро́ .“

бла́ жно – кад се мрси, кад је мрсно. „Сви́ ње се ко́ љу кад је бла́ жно, а не преко пости́ .“
бљу́нтав– који је бљутав, неукусан. „Же́но, дънъ́ с ти чорба́ ва не́каква бљу́нтава.“
божи́ чњак – обредни божићни хлеб у који сте стављају зрна разних плодова и један метални
новчић.
букли́ ја – пљосната дрвена посуда за вино или чешће за ракију.

В

вага́ н– велика дрвена чинија из које куса цела породица. „Ма́ ти,

ту́ри вага́ н на сре́ д трпе́ зу, па сви́ ку́само из ње́ г.“

ва́ нгла – метална посуда са две дршке у којој се меси,
перу судови или прави салата
ва́ ри – припрема јело са водом и другим додацима на
ватри, кува. „Ва́ ри ва́ суљ за ручъ́ к.“ вери́ ђе

ва́ри се – кува се. „Ту́рим гр́ не у огњи́ ште, па оти́ дем да

се дру́го слу́шам, а оно́ се са́ мо ва́ ри.“

ва́ риво– општи назив за свако кувано јело. „Же́но, ел

си свари́ ла неко́ ва́ риво за ручъ́ к.“

вери́ ђе – ковани ланац над огњиштем, вериге. „Над

на́ ше огњи́ ште ста́ лно е висе́л едъ́ н котъ́ л зака́ чен на
вери́ ђе.“

Г
го́ твено – назив за свако кувано јело. „Дънъ́ не́ мамо ни́ какво го́ твено за
ручъ́ к.“
го́ тви – припрема јело, кува јело, готови. „Моја́ ба́ ба Милу́нка јако у́баво
го́ твила.“
гр́ не – бокасти земљани лонац за кување јела на огњишту. „Къд је
сва́ дба, ел светъ́ ц окол огњи́ ште се кр́ чкају гоџа́ гр́ нци.“
гу́стъчък – који је прилично густ. „Скро́ бав испа́ л гу́стъчъ́ к.“

Д
дала́ п – орман на зиду за чување хлеба, јела и судова. „Ле́б, пани́ це
и ложи́ це чу́вамо у дола́ п.“

Ђ
ђиба́ ница – пита, гибаница.
ђиба́ ничар – онај који радо једе гибаницу. „Ја несъа́ м нећи́
ђиба́ ничар, по́ више си во́ лим ме́ сце.“

З
закладе́ – заложи ватру. „Заклади́ о́ гањ!“
застру́зи – издубљена дрвена посуда са поклопцем који чврсто приања. „У едни́ застру́зи
но́ сим си́ риње, а у друђи́ ти тл́чен пипе́р.“

зго́ тви – зготови јело. „Узе́ да зго́ твим не́што по́ убаво за ручъ́ к.“
зо́ бе – једе зрно по зрно, кљуца. „Ја́ во́ лим да зо́ бем гро́ зје.“
зоба́ ње – именица од зобе. „Зоба́ ње цре́ шње бес ле́б, мо́ ж да проју́ри
чове́ ка.“
земље́н – који је начињен од земље. „У земље́ни су́д је е́дење по́ благо
него у онака́ в.“

21

И
изва́ ри – скува све што је било за кување, потроши
намирнице кувајући. „Извари́ ла сам васу́љ, са́ д не́ма ви́ ше
кво́ да ва́ рим.“
изеде́ – поједе. „Па́ нта изеде́ це́ л ле́б за ручъ́ к.“
изљи́ е – нагињући суд учинити да нешто из њега истекне.
„Тре́ бе да изљи́ еш ону́ј чини́ лку из они́ ја котъ́ , че ни тре́ бе
котъ́ лът за неку́ дру́гу ра́ боту.“
изљу́ска – извади зрно из махуне пасуља, грашка.
„Треба́ ло би ве́ ч да изљу́скамо ови́ ја гра́ шак.“
изљу́ска – обије глазуру на емајлираној посуди. „Куи́
изљуска́ л ови́ ја ло́ нац?“
изми́ је – опере. „Изми́ јем су́дови и покло́ пим и да се
оце́ де.“
иси́ пе – проспе, изручи. „О́ ч да иси́ пеш ово́ ј кори́ то?“
иси́ пе се – проспе се. „Др́ ж грне́то пра́во, да ти се не
иси́ пе.“

иску́са– поједе кашиком неку храну „Съ́ в васу́љ искуса́ смо за ручъ́ к, а за вече́ру мо́ ра да се
спрему́е не́ што дру́го.“
испа́ шка се – иструли, претвори се у гњилу масу. „Све се ја́ блће́ испашка́ ше. “
испла́ ви се – фино рубље испере у чистој води. „Опра́ ла сам кошу́ље съ́ г са́ мо да и испла́ вим. “
истлче́ – туцајући здроби, истуца. „Ја́ о, куи́ че да истлче́ ово́ љћи пипе́р?“
исћипи́ – испари течност током кључања . „Гр́ не ми исћипе́ло, тре́бе га доси́ пем.“
исћипи́ – кључајући течност се прелије из суда. „Исћипе́ла ми чорба́ у пепели́ ште.“

ра́ бота – посао, рад Ве́ч сави́ ња. Пета́ л крешти́ , са́ мо да се чове́к
сави́ ња – свиће ди́ за. Спи́ ми се, па ми нико́ ј не потреву́је.
спи́ – спава
потреву́је – угађа Дај да ва́ рим ка́ ву па да спрему́јем доручак. Да
ве́ ч – већ сва́ рим по два ја́ јца, да понесе́ м пипе́ р и ле́ б да се опече,
же́ га – врућина па ди́ демо на копа́ ње. Цел́ дан на же́гу, има да изгоримо́ .
питу́ва – питати За руча́ к имамо од јуче́р: опе́чен компи́ р, купу́с сам
о́ кам – зовем вари́ ла сас месце́ , ва́ риво од зе́ље и то́ ј нам је до́ ста.
вре́ вити – причати Још да сто́ ку нара́ ним, па да по́ јдем. Питу́ва комши́ ку
кулу́к – напоран рад За́ горку ако мо́ ж и она́ сас ме́н да по́ јде, а ја чу ко́ д њу́
о́ данемо - одморимо да пома́ гам кад се жње́ . Још една́ ми се ну́ди, ал ко́ ј

зна́ је дал че д́ има код куга́ децу́ да
оста́ ји. Ај да че́ кнемо још ма́ лко, па да
пр́ тимо. Ајд у здра́ вље, па че се до ча́ с

по́ вре́ вимо .
И такој сваћи дъ́ н ра́ бота, кулъ́ к

... када́ че па́дне ћи́ ша те да
ода́ немо.

22

Ј
је́дење – јело. „Спрему́ем за копачи́ је́дење.“
јо́ ште – још. „Да́ ј ми јо́ ште ма́ лко винце́.“

К
качами́ лка – пљоснато дрво са рукохватом за мешање при кувању, дрво који се меша
качамак. „Ци́ ганин извади качами́ лку и с њу́ ру́зне ку́че и па́ к наста́ и да ме́ша.“
ква́ ша – топи. „За ручъ́ к и́ ма пр́ жено, али не́ма виљу́шће, зато́ ј мо́ ра да
ква́ шамо.“
кладе́ – ложи ватру. „Не́ма с кво́ да кладу́ о́ гањ.“
кола́ ч – ускршњи обредни хлепчић печен са забоденим јајетом у средини.
коре́л – који је тврд, стврднут. „Коре́л ле́б.“
кори́ ца – кора хлеба. „Деца́ во́ ле да еду́ кори́ цу, а ста́ рци среди́ ну.“
крава́ ј – хлепчић печен у пепелу. „Ме́н ба́ ба Миле́ва че́сто меси́ ла
крава́ јци.“
ку́са – једе кашиком. „Да л мо́ ј Му́са купу́з ку́са?“
куса́ ло – део кашике који се ставља у уста. „С куса́ ло га закусу́е.“

Ди́ гнем се ја при́ ју́тру, накла́ де́ м ога́ њ и ту́рим котъ́ л па се ми́ слим кво́ чу
дана́ с да ва́ рим за је́ дење́ .

Да сва́ рим чорбу́ сас ме́ со, да јој ту́рим компира́ к, ма́ лко пипе́ р, петлиџа́ н.
Нек' се ва́ ри док не расу́че́ м ба́ ницу. Казу́јем на Сре́ ту да сле́зне низ басама́ ци, па
да ми донесе́ си́ рење, ал он се ко́ моњи, како́ да не чу́је да га о́ кам. Мо́ ре́ , чу му
дави́ ју напра́ јим код башту́ и ма́ тер. Истро́ ви́ ла сам си канта́ рче, па съ́ г како́
фрта́ љ да потре́ вим, ко́ лко ту́рим шиће́ р, ту́ рим, бла́ го че бу́де, да се вр́ љи не́че.
Док ми деца́ не до́ јду да на́ јдем ложи́ це и пани́ це да ту́рим на аста́ л, мо́ ж се мло́ го
гра́ бе, да једу́ па да си и́ ду. А кад виде́ Сре́ ту колко́ се накаља́ л, бој има д' изеде́ .
Ску́та́ ла сам не́кња у кро́ шњу ма́ лко шаптали́ је, малко пра́ скове, ако Сре́ та на́ јде,
све че и' повр́ ља. То́ ј сам остаи́ ла да си понесу́, да има́ у кво́ да се су́ну.

Дојдо́ ше, поје́ доше, бе́ ше им ја́ ко бла́ го, па си отидо́ ше. Ајде съ́ г о́ вој да
препере́ м, па да изле́знем на сока́ к.

Л
ле́ б – хлеб. „Ма́ ти сва́ко јутро ме́си ле́б.“

леба́ рник –место где стоји хлеб. „Къ́ д
ту́риш ле́ б у леба́ рник ти́ га заклопи́ .“
ле́ча – лећа, сочиво. „Ле́чу ва́ римо ле́ти
за Све́ ти Сте́ван.“

ложи́ ца – кашика. „Ми́ виљу́шће ре́тко
кори́ стимо, већи́ ном си ку́само с
ложи́ це.“
ложи́ чњак – кутија у којој се чувају
кашике. „Ложи́ це по ручъ́ к да се ту́ре у
ложи́ чњак .“

23

М
мазо́ љ – кришка хлеба намазана млевеним месом и запечена.
манџи́ ја – велики пробирач у јелу. „То́ га манџи́ ју те́шко мо́ ж да уго́ стиш.“
манџи́ ка – жена манџија. „Она́ е голема́ манџи́ ка, а ни млеко́ ну́ме да си сва́ ри.“
мле́чница – млеко кувано са кукурузним брашном. „Ја́ ко смо воле́ли къ́ д ба́ ба
напра́ ви мле́чницу.“

Н
набу́ба се – добро се наједе. „Ели́ с се у́баво набуба́ мо.“
нава́ ри – накува више јела. „Нава́ рим варива за три́ дена́ , па и турим у ври́ жидер.“
нагл́та се – наједе се неке меке хране. „Наѓтам се качама́ к, па ми си́ то.“
накладе́ – наложи ватру. „Пр́ во заши́ љим режњо́ ви, па тъ́ г накладе́мо голе́м о́ гањ
и припече́ мо ја́ ганци.“
на́ рујан – који је недопечен. „Оста́ л ми ле́б ма́ лко на́ рујан.“

О
о́ бга – кора за питу или гибаницу. „Што год óбга пóдебела, ђиба́ ница по мр́ шава.“
„Ода́ вна смо óбђе сука́ ле на кру́г и пе́ кле и на напа́ лен вр́ шњак, а съ́ г и купу́емо у прода́ вницу,
готóве.“
обедува́ ње – од обедуе. „За обедува́ ње и́ ма квó е да́ л Бóг.“
обе́дуе – ужина. „Ле́те обе́дуемо окол пе́т са́ та.“
обелолу́чи– натрља белим луком неку манирницу. „Óч да ти ме́со за у пу́шницу обелолу́чим,
ел да си оста́ не она́ к.“
обла́ жи се – после поста проба масну храну. „На Божи́ ч се обла́ жимо съ́ с врапца́.“
оме́ си – умеси. „Къ́ д моја́ ба́ ба оме́ сеше леб, он нара́ сал, па овóљићи.“
оста́ л – сто, собни намештај за којим се једе. „Се́дајте уз оста́ л да
вечеру́ емо.“
отклóпи – скине, подигне поклопац. „Не мóг да отклóпим ову́ј те́глу.“
отклóпи– откључа врата. „Где́ си оста́ ила кљу́ч, да отклóпим вра́ та.“
оцъ́ т– сирће. „Имамо ја́ ко ћи́ сал оцъ́ т .“

П
пани́ ца – чинија, здела. „Искуса́ л сам пл́ну пани́ цу с млекó .“
пи́ тије – пихтије. „На́ јбоље су пи́ тије од су́ве свињсће́ но́ ђе
и у́ши.“
„Код на́ с се пити́ је пра́ е за Води́ це, па па́ за Води́ це.“
пла́ кне – опере само хладном водом. „Къ́ д óч да млзе́ш,
ведрó мóра да пла́ кнеш.“
пога́ ча – округао и пљоснат пшенични хлеб без квасца.
поткладе́ – потпали ватру, заложи ватру. „Штó не у́знеш да
поткладе́ ш ма́ лко огњъ́ ц, да се огре́емо.“
препра́ зни – испразни неки суд сипавши његову садржину у неки други суд. „Да се препра́ зне
они́ ја пресе́ ци, да и́ ма где́ да си́ пемо нóво жи́ то.“
пр́ жено – јело справљено пржењем паприке, парадајса и јаја (постоје и друге варијанте). „Че
попр́ жим пр́ жено.“
попр́ жи – испржи. „Дьнъ́ с си за ручъ́ к попржи́ еднó јајце́.“
попр́ жи – направи пржено. „За обе́д чу да попр́ жим пр́ жено.“
пости́ – дани поста. „Преко пости́ се не бла́жи.“
„Ле́ ти сва́ ку ве́ чер еде́мо пр́ жено, па ми се ве́ч óгади.“
пригори́ – добије мирис загорелог, загори. „Па́ зи да ти не пригори́ васу́ љ.“
пригóтви – на брзину спреми нешто за јело. „Мóра да погра́ бим да сти́ гнем дóм, да пригóтвим
не́ кво за вече́ру.“

24

Р
раста́ каљћа – оклагија. „ Ре́ко да насу́чем ма́ лко óбђе, ал си
не мóг на́ јдем раста́ каљћу.“
рећи́ ја – ракија. „ Нацеди́ чу је́да и пели́ на,

Сипа́ чу ти, бра́ ле, у рећи́ ју.“
ржа́ њ – ражањ, дрвена или метална шипка за печење меса. „
Ошъ́ л у Ба́ рсћи де́л, да оцече́ ржа́ њ.“
ржаъ́ њ – ражањ, дрвена или метална шипка за печење меса.
„ На́ јбољи ржаъ́ њ је од багенóвину, ем пра́ в, ем ма́ зан. “

С
сва́ ри– припреми и зготови јело на ватри,
скува. „ Сва́ рила голова́ р за ручъ́ к.“
„Не́ ча се сва́ ри, а јóш къ́ д се ва́ ри.“
си́ рење– сир. „ Éдну ма́ лко си́ рење.“
слуша се– обавља домаћичке послове. „
Ма́ ти се слу́ша у и́ жу.“
солени́ ца– посуда у којој се држи ситна со
и обично виси на зиду. „Солени́ ца е
зака́ чена на ду́вар.“
солени́ ца– глава. „Где́ си заметну́л

Т
тањиръ́ к – припреми и зготови јело на ватри, скува. „
О́ ч да ти си́ пем ма́ лко пшени́ цу у тањиръ́ к, да
поку́ саш?“
тести́ јче – мали крчаг за воду. „ Деца́ си и́ мају о́ башка
тести́ јче из кое́ си пи́ ју во́ ду. “
троши́ на – мрва хлеба. „ Трошине из цедило дај на
кокошће. “
Ћ
ћи́ сел – који је кисео. „ Ћи́ село ти вино́ во.“
У
у́зне – прихвати руком, дохвати. „Узни́ крча́г и донеси́
во́ ду.“
Ц
цре́пња – земљани суд за печење хлеба. „Цре́пња се
одавна праи́ ла у Ста́ ро Ко́ рито.“

Ч
чура́ вина – јак дим, задимљена атмосфера. „На Тро́ јицу се над село́ ди́ гне чура́ вина, сви́ печу́
ја́ ганци.“
Ш
шише́ – мања боца. „ Донеси́ једно́ шише́ рећи́ ју.“
штрбе́ – кида, одлама делове хлеба. „ Де́ца, што́ штрбе́ те ле́бат, што́ не тра́ жите да вам се
одсече́ .“

25

Свану́ и тај дъ́ н. Дана́ с ће сви́ из село́ да извашару́ју у Пала́ нку. Збра́ ли се
у тра́ ктор, па ји Ми́ рко одве́ зал.

Једни́ пошли́ да купу́ју ко́ ве, дру́ђи ше́рпе и ло́ нци, држа́ ла за моти́ ће....
Ћи́ ше прошле́, же́га удари́ ла, цо́ куле стури́ ли, опъ́ нци се купу́ју. Ал сва́ ћи гле́ да
по́ голе́ ми да ку́пи те да мо́ ж на вл́нену чара́ пу да и обу́је. По вашари́ ште дове́ ли
кра́ ве, воло́ ви, те́лци, петло́ ви, турло́ се ди́ гло, не мо́ ж да се ди́ ше. Ка́ д се добро́
изо́ де, се́дну по́ д ве́јник да ода́ ну. А оно́ трубачи́ засвири́ ли, пева́ љка
закрешта́ ла, ципи́ ле по́ прашњаве́ле, а бра́ в се обр́ та, па се ја́ ко у́баво
размириса́ л. Е она́ к изгладне́ ли оти́ ду код рођа́ ци да ручу́ју, вечеру́ју, нећи
оста́ ну да преспу́, а нећи́ си се с Ми́ рка вр́ ну.

И тако́ ј пе́-ше́ с пу́т у го́ дину про́ вод си напра́ е, да си повре́ ве, поо́ де и
ку́пе оно́ ј што им тре́ бе.

Ода́вна је тој́ било́ кад у на́шу ку́ћу
стиѓ ло огледал́ о. Несмо́ има́ли врем́ е да се
оглеџу́јемо, ал оно́, син́ е, би́ло и глуп́ ос....

Ми се навиќ омо, ал моја́ ма́ти
Седе́вка ни́како. Саба́јле ди́гла се из
крев́ ет, па стану́ла у код́ ник и распра́ља се
сас́ огледа́ло: „ Кво́ тра́жиш овде,́ мори́?
К а д а́ с и у л е́з л а ? О́д м а д а
излеѓ неш! ....Чу́јеш ли, мори́? Е́л ну́меш да
вре́виш?“

Ја дојдо́ од куде́ нап́ оље, па кад́
видо́ да узи́ма товаѓ у да изуби́ва женут́ у
(да строш́ и огледал́ о) приоќ а по њу́: „ А́ма,
ма́мо, тој́ си ти! Ти си та́ј жена!́ Разбир́ аш
ли?“...

26

Сваш́ та сам си́ пестува́ла у градин́ у : петлиџа́н,
васуљ́ а́к, попуш́ ке, па́цке, бостан́ , крас́ тавиц́ е и ти́кве
печен́ ће. С тој́ сам си́ децу́ школува́ла. Оти́дем у
Пала́нку на пиј́ ац, па прода́дем́ . Нећи́ пу́т сед́ нем на
автобус́ , па оти́дем у Зај́ чар на пи́јац, тић́ е да си
поседим́ ма́лко и с децу́. Оно, Миќ а и Ра́де ми били́ у
За́јчар у школ́ у. Стану́ва́ли код Ђоќ иноѓ а најстар́ оѓ а
брат́ а, Бран́ ка.

Влачи́ла сам, сини́ торбеш́ љаци,́ најви́ше с
папрић́ е и сир́ ење. Једанпу́т сам се замисле́ла куде́ да
и́дем, оно те́ше ме ав́ то згаз́ и у За́јчар. Тај дъ́ н ни леб́ ,
ни сле́б несам́ је́ла. Он́ о, мож́ да ми се зато́ поѓ лав
пом́ ути.

А́ко је неки́ лу́д, ман́ му пра́иш дру́штво.
( Ако је неко луд, не буди му друг.)

Бо́ље џа́бе да седи́ш, не́го џабе да работ́ иш.
(Боље џабе седети, него џабе радити.)

Вола́ врж́ и за роѓ ови, а чове́ка за то́ј што́ вре́ви.
(Во се веже за рогове, а човек за реч.)
Дре́шке те немож́ напрае́ на чове́ка.
(Одело не чини човека.)

Др́тога човеќ а слу́шај, ал немо́ј ди́деш по њеѓ .
(Старог човека слушај, али немој да идеш за њим.)

Збир́ ај чуќ ала! (Прикупи ствари.)
Ку́че које́ лај́ е, не ап́ е. (Пас који лаје, не уједа.)
Мо́ра засуче́ш рукави.́ (Без муке нека науке.)

Пр́во рип́ ни, па тъ́ г казу́ј о́п!
(Прво скочи, онка кажи хоп.)
Спомиња́мо ку́рјака, ка́д оно́ , е́те ѓа.
(Ми о вуку, а вук на врата.)
Зи́ми без леб́ и ле́ти без дре́шку се ниѓ де не поод́ и.
(Зими без хлеба и лети без блузе се нигде не креће.)
Кои́ на друѓ ога ба́пку ко́па, са́м че си у њу ба́пне.
(Ко другоме јаму копа, сам ће у њу пасти.)
Ку́рјак че проме́ни дла́ку, ал че́ си́ остан́ е ку́рјак.
(Вук длаку мења, али ћуд никада.)
Тврд́ је ор́ еј чуд́ на воч́ ка, њу́ не́чеш да сло́миш, ал зл́би че си све покр́шиш.
(Тврд је орах воћка чудновата, не сломи је ал зубе поломи.)

27

Једно́ ве́ че је ба́ ба Ру́жа крену́ла са јетр́ ву ка
село́ . На једа́ н де́л пу́та се раздвои́ ле јер се ње́ на
јетр́ ва тъ́ г ма́ лко задржа́ ла, а она је ма́ лко по́ сле
и́ спред се́ бе виде́ ла же́нску прили́ ку обу́чену у бело́ .
Она́ је помисле́ ла да је то́ ње́ на јетр́ ва некако́ дошла́
испре́ д њ́ у, а́ ли јој било́ чу́дно што́ јој се не обра́ ћа.
Тъ́ г ју́ је пита́ ла што ју́ пла́ ши, а јетр́ ва се по́ јави пре́ д
њу́ и зачу́ди се ко́ ји ју́ то́ ј пла́ ши. Ру́жа тъ́ г сва́ ти да
прили́ ка у бело́ не ње́ на јетр́ ва и пита́ ју́ да ли́ и она́
виде́ жену́ у бело́ . Јетр́ ва се за́ чуди какво́ ју ова́ ј
питу́је и што́ ју́ пла́ ши. Кад пројдо́ ше та́ ј де́ л пу́та
жена́ у бело́ неста́ де и њи́ две́ настаи́ ше пу́т.

Ра́ де из село́ До́ лња Ка́ меница враћа́ л се
једну́ но́ ч ка́ сно до́ м из су́седно село́ . По́ што је
изгуби́ л мло́ го вре́ ме реши́ л је да скра́ ти пу́т
тако́ ј што ће да про́ ђе пречи́ цом која́ је пролази́ ла пре́ ко стр́ му и камени́ ту коси́ ну.
Би́ л је мра́ к и ни́ је се ни́ где виде́ла жи́ ва душа́ и неје́ се нико́ ј чу́л. Кад се попе́ л на вр́
узвише́ње пре́ д ње́ г се ниотку́д по́ јави коњани́ к са́ с шу́бару на гла́ ву. Он се уплаши́ л и
покуша́ л да побе́ гне и про́ јде ку́де ње́ га ка́ ко да га не ви́ ди. То́ ј му не успе́ ло, јер се
коњани́ к у́век наша́ л пре́ д ње́га. Чини́ ло му се да то јако ду́го тра́ ји. Коњ је фркта́ о и
приближава́ о му се, а он је узмица́ о пъ́ лак на́ зад и приближи́ л се до и́ вицу и́ спод коју́
је била́ го́ лема стрмина́ . То је тако́ ј све траја́ ло док не по́ че да свању́је и да кукури́ чу
пр́ ви петло́ ви. Тъг одједанпу́т неста́ де при́ каза пре́д њего́ ве о́ чи.

28

Све́кар и свекр́ ва на Ка́ тицу из село́ Жл́не
доживе́ли су не́пријатан су́срет бли́ зу ста́ ри кр́ ст
у њи́ ово на́ сеље за које́ се вре́ ви да се ту́ј
појављу́ју привиђе́ ња. Къ́ д су се враћа́ ли од њи́ ву
пре́ д њи́ је искочи́ ло ја́ ре и поче́ ло да се врти́ око
њи́ . Гура́ ло и и уплита́ ло им се у нође́ . Поче́ ло је
све ви́ ше да ри́ па и да би́ ва све агресивни́ је како́ су они́ о́ дили. Къд су се они́ ма́ лко
поодма́ кли од кр́ ст ја́ рето је одједанпу́т не́стало.

о́ сењ, о́ сења – вампир,
вукодлак.
осе́њи – омађија, зачара,
помрачи ум.
„Осењи́ ло ме не́кво, па не зна́ м
где се нао́ дим.“ Прича́ ла ба́ ба Добри́ нка на уну́чичи
како́ се у́че да се не пла́ ше од ни́ какво.
Они́ ју́ слуша́ ли, ал́ си пак

попристраува́ ли. Она́ им тъг опри́ ча
како́ бил́ нећи́ чове́ к ко́ ј се срита́ л са́ с
о́ сењу... Вели́ она́ ова́ к: би́ л еда́ н чове́к у
село́ и ока́ ли га лу́ди Прва́ н. Велу́ да по́ пре не́ би́ л то́ лко вртогла́ в. Меша́ л се у љу́ђе,

по́ кре и́ жу има́ л и плета́ ру. Жена́ му бе́ше умре́ ла. Велу́, одне́ла ју́ чу́ма. Он, какво́ че́ , кво́
че́ , сави́ је се па си́ рабо́ ти кво́ има́ ло да се рабо́ ти, да се ба́ р не поти́ ка оно́ ј кво́ е створи́ л
са́ с жену́. И тако́ ј. Едампу́т Прва́ н те́л да опра́ ји косу́. И опраи́ л ју́, ал те́л и да ју́ опро́ ба.
Сле́ гал у Лива́ ђе, у едну́ ва́ лугу што у њу́ нају́бава трава́ расте́. Ту́ј му коно́ зашту́ре

у́глав, како́ да га тл́цањ зачмрљи́ . Поче́ и ћи́ ша да мрждо́ ри, али он си вану́ да си ко́ си.
„Помо́ з Бо́ г, Прва́ не!“, загрме́ нећи́ озго́ р.
Прва́ н преглну́.
„Бо́ г ти помога́ л...“, вели́ .

„Не коси́ на празничка́ во!“
А Прва́ н си ту́ра оглу́сци. Она́ ј озго́ р му заличе́ на поко́ јног деда Тодо́ сину. Па га
заговори́ :
„Ова́ ј ра́ бота не за те́б! Немо́ ј да се са́ с Бога ка́ раш! Иди́ си́ до́ м, ел́ чу те осе́њим!“
На Прва́ на дојде́ пр́ во оско́ мина по у́ста, гл́ну, а некво́ му притупа́ угруди́ . Ма́ лко и

мо́ чну од стра́ . Она́ ј му се бил́ узрну́л уо́ чи ка́ ко бу́лча у пло́ т. И ту́ј на Прва́ на нешто́
о́ стро како́ сабља́ пројде́ кро́ з гла́ ву. Тъ́ г мора́ да е се́ и истрови́ л на́ чисто.
Не́ се ни́ врну́л до́ м. Покоси́ л валу́гуту́ па заа́ кал́ и у туџе́. О́ плзлог га зате́ кли ка́ ко
подрипу́је на сло́ г. По́ сле прича́ ли како́ га нешто́ одеданпу́т осењи́ ло. Велу́ да су́ е́ ј,

по́ ната́ м, куде́ пото́ к, виде́ли Тодо́ сију у белу́ антери́ ју како́ ото́ ди... На ба́ бу Добри́ нку не́
мло́ го вреде́ ло што́ ово́ ј казала на унучичи́ . Кад оти́ шла на спање́ , дечи́ ја се наву́кла у
белети́ не, па до́ шла да ју́ бу́де утавни́́ н. Томан зашњева́ ла, одне́ле га, Тодо́ сију, а
дечурли́ јава заока́ше: „о́ сења, о́ сења, о́ сења!!!“, и присмеја́ ше се. Добри́ нка те́ше да

прецр́ кне оцтра́ . Мора́ ли да јо донесу́ во́ ду и шиће́ р, да не ода́ пне.

29

У на́ ше село́ у́ вечер се зби́ рамо по за́ другу, те џа́ камо,
ма́ лко овреву́јемо, и но́ ч ни по́ брзо про́ јде. Сва́ ку ве́ чер дру́ђи
при́ ча при́ че, те тако́ ј доша́ л ред и на чи́ чи Серави́ ла. Прича́ ло
се од стра́ ови. Вели́ о́ н да је се са́ мо еданпу́т у сво́ ј живо́ т
прецепи́ л да је те́л да у́мре... „Деца́ , кад сам ја би́ л по́ млад, у
ва́ ше го́ дине, клади́ л сам се са́ с дру́ство да чу́ оти́ дем но́ чу у
гро́ бишта и да чу́ та́ м да заби́ јем кола́ ц, да се ју́тре зна́ је да сам
и́ стин та́ м и би́ л. А они́ ми не ве́рују. Велу́, баш́ да ви́ дим и́ маш
ли оно́ ј“, за́ вреви́ чича́ Серави́ л. „Бе́ше ту́ј го́ дин го́ лема зима́ . Су́вомара́ зина по ме́сец
да́ на. Ту́ј го́ дин ја сам си́ носи́ л дл́г капу́т, те ми не́ то́ лко вуре́ ло. И о́ клада́ – о́ клад, појдо́ ја
да заби́ вам кола́ ц у гро́ бишта... Но́ ч, тавнина́ , ме́н се опъ́ нци подвузу́ју. Заметну́л сам
кола́ ц и чу́к, и чу́ ди́ дем. Ал неса́ м зна́ л да се моји́ другари́ скута́ ли о́ кол гро́ бишта, да ви́ де
кво́ чу и́ стин да ра́ боти́ м. У́ лезо ја, квекну́ по́ кре едну́ крста́ чу, па некако́ на́ две-на́ три,
ру́ће ми се тресу́, зачука́ кола́ ц. Ди́ го се. Ка́ д да си по́ јдем-цвр́ ц! Не́ че. Нећи́ ме вану́л за
капу́т, па ме не́ че пу́шти. Поче́ се се́цам, не пу́шта. Ко́ лко ме́не не́ стра́ ни од ме́ чку, то́ лко
сам се пре́цепи́ л, па поче́ да о́ кам у са́ в гла́ с. И трчи́ м, ал у ме́ сто! У та́ ј стра́ се некако́ и
вузну́, па се оклембеси́ на́ ди крста́ чу. А моји́ ску́тани другари́ поче́ ше да искаку́ју и да
бежу́. Ја онака́ в, а мрта́ в, сецну́ се некако́ још два́ -три́ пут, са́ с за́ дњу сна́ гу, оно́ некво́
испуца́ ... То́ прв се тъ́ г по́ врну́: ја сам си бре́ зачука́ л и капу́т у она́ј мра́ к сас кола́ ц. То́ ј ме
држа́ ло, не о́ сења. О́ , ве́ тар ти́ ...“ Ми у за́ другу по́ црца́ мо од смеја́ ње. Чи́ ча Серави́ л и он.
Вели́ , то́ ј клађе́ ње не мо́ ж да забара́ ји до́ кле је жив. И тај стра́ : „Деца́ , да ми је ту́ј ве́ чер
нећи́ по́ сле ту́ј незго́ ду ре́ кал само БУ́ , ја меџу́ ва́ с съ́ г не би би́ л“.

Ма́ рко из село́ Јелашни́ ца и њего́ в друга́ р
Ми́ љан исприча́ ли су при́ чу о дево́ јћу која́ је
страда́ ла у саобраћа́ јну несре́ ћу и која́ се по́ јављу́је
као при́ каза на пу́т. Неки́ камионџи́ а је наиша́ л на
пу́т на де́војку која́ је стопира́ ла и он ју́ пове́ зал на
ме́ сто где живи́ . По́ што је било́ ла́ дно, а она́ је била́
ма́ лко обу́чена он јо́ ј је да́ л своју́ ја́ кну и ре́ кал да ће
ју́тре да до́ јде по њу́. Кад је доша́ л до ку́ћу куде́ ју́ је
пре́ тходну ве́ чер остаи́ л и пита́ л за њу́, у́кућани га
чу́дно погледа́ ше, јер је она́ била́ мр́ тва веч́ тр́ и
го́ дине. Тъ́ г га одве́ доше на њен гро́ б и пронађо́ ше
њего́ ву ја́ кну.

30

Ба́ ба Ру́жа из Го́ рњу Ка́ меницу ми је прича́ ла ка́ д је ишла́ са своју́ свекр́ ву на
њи́ ву. На еда́ н де́л пу́та је треба́ ло да се раздво́ је и све́ кар јој ре́ кал да тре́ ба да
избе́ гне нећи́ ка́ мен који́ се налази́ л на пу́т по који́ је она́ мора́ ла да и́ де. Она́ се
плаши́ ла да и́ де по та́ ј пу́т и настаи́ ла је да и́ де по дру́ђи. Тъ́ г изнена́ да пре́ д њу́ изле́ зе
чове́ к на мага́ рца и она́ забора́ и где је пошла́ и пође́ по то́ г чове́ка. Чове́ к на мага́ рца је
пове́ де ка провали́ ју и о́ на по́ ђе с ње́ га. Ка́ д сти́ же на кра́ ј ли́ тицу којо́ м су и́ шли о́ на се
се́ ти за своју́ децу́ и прекрсти́ се и тъ́ г тај чове́ к на мага́ рца неста́ де. Тад је свати́ ла да
се на́ лази на са́ му и́ вицу провали́ е и да јој са́ мо још мъ́ лко фа́ ли да за́ врши у а́ мбис.
Тъг се захвали́ на Бо́ га што ју спаси́ од чове́ ка на мага́ре.

Де́да Или́ нко из село́ Јелашни́ ца се упути́ о на
желе́ зничку ста́ ницу у До́ ње Зу́ниче. Док је но́ чу
пролази́ л поре́ д неке́ широ́ ке и пу́сте поља́ не,
угледа́ л је пре́д се́ бе не́колко́ гу́сће. Зачуди́ л се
какво́ оне́ тра́ же на ливаду́ у тој до́ ба. Заустави́ л се,
а оне́ одједанпу́т неста́ доше пре́ д ње́ га и појави́ ше
се иза њего́ ва леџа́ . Он одеједа́ нпу́т ви́ ше ни́ је зна́ л
ни куде́ се нала́ зи, ни ку́де је крену́л, ни у кое́м је
пра́ вцу Зу́ниче, а у кое́ м Јела́ шница. Тек у сре́ д ноч
ка́ д гу́ске неста́ доше он се тъ́ г поврати́ и виде́ где се
на́ лази и тако́ ј настави́ сво́ ј пу́т.

31

Наша школа неколико година реализује пројекат „Образовање за права детета“ у
сарадњи са Центром за креативни развој и Песталоци фондацијом (Pestalozzi Children’s
Foundation) из Швајцарске.

И ове године, група ученика седмог разреда , боравила је у Швајцарској дружећи се са
вршњацима из других земаља , учећи о дечјим правима и интеркултуралности.

Упознали су друге културе и обичаје, али као чланови велике породице Читалића и
пратећи стопе великог Вука, српски језик и обичаји нашли су пут до Швајцарске.

Упознавање са нашом културом започело је причом о Светом Сави, да би наставили
презентацијом ћириличног писма и Вука Караџића. Говорећи о својим именима, Дуња, Лука,
Милица, Вишња, Богдан, Меланија, Јаков..., приказујући српску славу уз славску свећу, жито,
вино, кандило и славски колач, део наше традиције и културне баштине измамио је осмехе
одушевљења на лицима Швајцараца. Код нас, Срба, слава се без музике и српског кола не
може замислити, тако се хиљадама киломатара далеко, орила Руменка која је у колу окупила
стотинак младих, различите боје коже и националности.

32